„VILA AZRA"               Iz mog najranijeg detinjstva, iz tamnih, poluosvetljenih prostora pamćenja, pomalja se bez napora lik i pojava doktora Lederera, bečkog doktora, Švabe po rodjenju, koji je i posle odlaska austrougarske uprave rešio da ostane u Bosni. Pamtim ga kako se, kao upravnik Doma narodnog zdravlja, pojavljuje na raznim stranama ove prostrane zgrade na dva sprata. Otkako smo se naselili u Domu, od moje pete godine, u toj zgradi sam se osećala kao kod svoje kuće, mada je naš stan zauzimao samo jedan manji deo na desnom krilu prvog sprata. Doktor Lederer ne sedi samo u svojoj kancelariji, već se pojavljuje i tamo gde ga najmanje očekuješ. Kad stoji, dok razgovara s nekim od osoblja, obično drži ruku u džepu od belog mantila. Tada me obično ne primećuje, ali kada se negde direktno sudarim s njim, meni srce silazi u pete. Iz cele njegove pojave izbija neka strogost, a to je ono što mi se nimalo ne sviđa. Svetla proseda kosa, cvikeri na nosu, uspravna visina, mršavo, naborano lice, izazivaju u meni bezrazložni strah. Njegovo strogo lice prekriva nepomična ozbiljnost na koju nisam navikla. Volim da vidim ozarena lica koja se obično osmehuju poznatom detetu. Ali strogi bečki doktor teško se otkravljuje i u radnom vremenu ne trpi odstupanje od poslovne rutine, a ona nalaže strogost i disciplinu, pa i odgovornost. To svi znaju i tako se i  ponašaju s njim - poštuju ga, ali ga se ne boje. S njim nema šale, to je svakome jasno, ali u isto vreme svi znaju da je stari doktor pravičan, čovek kome su strane zloba i predrasude. Gde god da se nalazi on uspostavlja svoja evropske merila, kad radi, kad se šeta i kad se pozdravlja s ljudima. Ne podešava se prema okolini već nastoji da okolina prihvati njegova pravila, to razume se ne ide lako i na toj tačci nastaju razni nesporazumi. Ove bitne crte njegovog karaktera shvatila sam tokom duže vremena i naročito, pod uticajem roditelja.           Jer, otac i majka respektuju starog Lederera. Njegovu rigidnost i spoljašnju strogost oni razumeju bolje od drugih, pošto su slični bili i njihovi bečki profesori. Kao mladji ljudi oni mu ukazuju dužno poštovanje, ali se u isto vreme trude da budu ravnopravni sagovornici, da to druženje bude prirodno, što Ledererovi cene i vole - njima prija društvo mladjih ljudi. Koliko mu je strana lažna ljubaznost i srdačnost svojstvena našem čoveku, toliko ne trpi nadmenost i agresivnost. U sudaru s takvim ponašanjem, on se povlači. Kada mu na sto stigne rešenje o penziji, bez najave i dogovora, on se bez reči povlači i ne žali se. Povredjen je, ali mu ponos ne dozvoljava da se parniči s mladjim kolegom dr Milanom Neškovićem. Otac veoma žali što stari Lederer odlazi u penziju, smatra da će opasti kvalitet rada u ustanovi, kivan je na Neškovića koji je u neku ruku režimski čovek. Otac, koji inače ne podnosi "režimlije" sav svoj bes prenosi na Neškovića, optužuje ga za nepravičan odnos prema Ledereru, i slično. Istini za volju, Lederer je već došao u godine kada je bio zreo za penziju. Iako nije bio zlopamtilo, otac taj gest nikada nije oprostio Neškoviću i zadržao je s njim najnužnije službene i poslovne odnose. Mada je Nešković, koji nije imao dece, u susretu sa mnom i majkom bio ljubazan i srdačan, ništa nije moglo da otkravi oca. Tek kada je 1941. Neškoviću zapretila opasnost, jer su ustaše birale upravo ugledne Srbe koji su bili na čelu raznih ustanova, i kada je Nešković zahvaljujući pomoći svoga tasta Pere Stokanovića uspeo da prebegne u Srbiju, otac je bio zadovoljan, i vidno uzbudjen saopštio nam je: "Hvala bogu, Nešković im je umakao".           Ledererovi stanuju u Kazan-mahali, jednoj od bočnih ulica koja ide paralelno sa Glavnom, u beloj vili sa dva stana, koja nosi poetično ime ispisano reljefnim slovima ispod krova - "Vila Azra". Njen vlasnik je izvesni gospodin Huremović o kome ne znam ništa da kažem sem da je bio neobičnog izgleda i držanja. Viši rastom, tamnih očiju, izduženog nosa, prosed, oblačio se kao zapadnjački džentlmen u odelu od najfinijeg štofa, obično sive boje sa kratkim pumpericama do ispod kolena. U ruci drži crni štap sa srebrnom drškom i ne odvaja se od njega. Njegovo bosansko poreklo odaje mu dobro ukalupljen visoki fes na glavi, on je faktički efendija Orhan Huremović. U ranom detinjstvu činilo mi se da je gospodin Huremović misteriozni čuvar „Vile Azra". Kasnije, kada je odrastanjem misterija otpala, Huremović se, pošto ga pozdravim, obično nasmejao i uputio mi koju ljubaznu reč.           Vila je imala dva stana, prizemlje i sprat. Ledererovi su stanovali na prvom spratu. Sa stepeništa se ulazilo najpre na otvorenu, drvenu verandu a zatim u prostrano predsoblje gde je stajao veliki koncertni klavir koji je zauzimao više od polovine prostora. Iz predsoblja se ulazilo u sve tri sobe. Spavaća soba i nuz prostorije bile su po strani, i u taj deo nismo nikada zalazili. Kao gosti primani smo u sobu sa dubokim foteljama, stolom i raznim ormanima s knjigama koji su zauzimali zidove. Iz te prostorije, u kojoj su odrasli obično sedeli ulazilo se u doktorovu radnu sobu. U jednom uglu bio je radni sto prekriven knjigama i časopisima, u sred sobe zgodno smešten ležaj, kako bi mogao u svako doba malo da prilegne. I ovde su zidovi bili prekriveni knjigama, na jednom postolju pored stola stajali su u vidu eksponata primerci minerala, uglja i kamene soli u raznim bojama. Soba je bila ozarena nekom asketskom duhovnošću, mnogo knjiga ne samo na policama, nego svuda okolo, glatki i sjajan pisaći sto, odblesci sa raznobojnih minerala, jednostavan starinski nameštaj i udobna sofa. Iz te sobe vodila su staklena vrata na prostranu i svetlu verandu punu saksija sa kaktusima. Vrata su po lepom vremenu uvek bila otvorena, soba je bila sunčana i zračna, a cela atmosfera prijatna i opuštena. Stvari su bile stare ali očuvane, i već na prvi pogled se videlo da tu niko ne pati od preteranog glancanja i postavljanja stvari "na svoje mesto". Dok su roditelji, zavaljeni u kožne fotelje sedeli s domaćinima u prvoj sobi, ja sam imala privilegiju da se baškarim na doktorovom kanabetu. Da bi se nečim zanimala, jer igračaka nisu imali, Lederer je donosio gomilu časopisa na engleskom jeziku sa žutim, glatkim koricama. "New Geographical Magazine" -ostale su mi utisnute reči u pamćenje, mada o značaju i vrednosti časopisa nisam imala pojma. Pošto je bio na engleskom, nisam mogla razumeti ni jednu jedinu reč. Medjutim, slike su govorile same za sebe - od majmuna, šimpanza i gorila, sjajnih rajskih ptica, do ljudi iz dalekih krajeva Bušmana i Pigmeja, i prizora sa dalekih ostrva Pacifika, Havaja i Azora. Sričući imena dalekih ostrva pokušavala sam da naslutim o čemu se radi. Slike su me odvodile u daleke krajeve, podsticale dečju maštu i otkrivale nepoznate svetove. Najlepše je bilo osećanje da su stariji, pošto su se udubili u neki razgovor, potpuno zaboravili na mene. Izležavala sam se na otomanu, prelistavala časopise i grickala slane bademe koji su bili obavezni deo posluženja. U ranim dečjim godinama, na kraju bih zaspala na tom udobnom  otomanu, pa su me onda budili i onako sanjivu i bunovnu odvodili kući. Trenuci provedeni u doktorovoj sobi bili su čarobni, pomalo tajanstveni deo mog detinjstva, miris njegovih cigareta, šareni istočnjački prekrivač na kanabetu, bezbroj jastučića i odsjaj kristala na večernjoj svetlosti, do tvrdih žutih korica pod mojim prstima izmedju kojih je bilo slika iz celog sveta. Ptice, slonovi, žirafe i razne izumrle dugovrate životinje, sve se to mešalo u mojoj glavi, dok ne bih na kraju opijena raznim utiscima zaspala...           Doktor Lederer je bio inače pretplaćen na razne časopise i knjige, naročito medicinske, i otac je stalno nešto pozajmljivao od njega.           Ne bi bilo preterano reći da je dr Lederer bio ugladjen, naočit stariji gospodin, visok i vitak kao mladić, samo su cvikeri na nosu, proseda kosa i nešto bora na licu govorili o njegovim godinama koje je on lako nosio. Bilo bi nepravedno detaljno opisivati dr Lederera a ne reći ništa o njegovoj životnoj saputnici, gospodji Lederer. Zvala se Olga, bila je bečlijka kao i on, završila je Državni konzervatorijum kao klavirista i bila je u svoje vreme solidna pijanistikinja, ali je prateći muža po bosanskoj zabiti napustila klavir kao profesiju i bavila se uglavnom domaćinstvom. Olga je bila nižeg rasta, znatno niža od svog visokog i vitkog muža, punačka ali ne i debela, svetle ukovrdžene plavo-ridje kose, pegava u licu s nežnim tenom i malo izbačenim zubima. Celom svojom pojavom bila je pomalo već oronula starija gospodja kojoj se godine nisu mogle lako odrediti. U njenom ophodjenju s ljudima bilo je neke blagonaklonosti, prefinjene prostosrdačnosti i jednostavnosti. Mnogo prisnija i toplija u susretu s ljudima od svog muža, ona bi se svakako još više zbližila s okolinom. Nosila je oko vrata somotsku traku s medaljonom i cela njena garderoba je zaostajala za tekućom modom i tadašnjim načinom oblačenja za bar dvadesetak godina. Oblačila se uglavnom u duge tamne štofane suknje i preko njih bluze sa cvetnim dezenom, a u svečanijim prilikama, somotske sa čipkom. Gospodja Lederer je upotrebljavala mnoge strane reči, na primer često je ponavljala reč, „akacija“, kad je bagrem cvetao, kao i reč „aroma“. Sve cvetove je pominjala u latinskoj verziji, jer naše nazive nije ni znala. Majka se kod nje interesovala za cveće, naročito kaktuse kojih je bila puna kuća. Imali su celu kolekciju najrazličitijih kaktusa, i majka je od nje uzimala "pelcere".           Osim za razonodu i za njih dvoje, retko je svirala, i ja nisam imala priliku da je čujem, sem jednom kad je bio priredjen neki koncert gde je i ona učestvovala. Kuća je bila prepuna nota, a klavir blistav i očuvan stajao je na sred velikog predsoblja. Otac je veoma voleo muziku i nije mi jasno zašto je nije nikada zamolio da svira. Ona je verovatno mislila da oni ne mare za muziku, tek nije nam nikada svirala mada smo im često ulazili u kuću. Kad sam počela da učim klavir kod Hilde Perović-Elbling koja je bila klavirista-amater, znam da je Ledererka izrazila sumnje u kvalitet te vrste nastave, ali sama nije davala časove.           Ledererovi su malo izlazili, ponekad u kino ili u šetnju na Slanu banju i u poneku posetu. Družili su se sa nekolicinom austrijskih porodica koje su živele u gradu i u Lukavcu pri fabrici Soda-Solvaj. Od domaćeg sveta, koliko znam, ulazili su u našu kuću i kod drugih lekara, dr Kostića čija je žena bila švabica, dr Milana Jovanovića i drugih. Kod nas su dolazili redovno, barem jednom mesečno. Posle njihove posete kuća je mirisala na cigarete dr Lederera i na vino koje roditelji inače nisu pili. On je celo veče proveo uz čašu belog vina i grickao je prepečene slane bademe. Kolači ili bilo kakva hrana nisu dolazili u obzir, pošto je stari doktor jeo kao ptica. Majka je govorila da je to od svih ljudi čovek koji najmanje jede. "Zamisli, Lederer za večeru pojede ništa manje nego pileći mozak", roditelji su se tome smejali. Čak je i meni, koja sam u to vreme poslovično slabo jela, i za moje pojmove pileći mozak je bio nešto neshvatljivo. Kad sam dobila u trećem osnovne male boginje i odležala ih propisno, majka je više puta ponavljala, "Bolje sada, nego kao doktor Lederer, pod starost, jedva je ostao živ".           O svojoj rodbini retko su pričali. Njihov jedini sin, pošto je završio tehničke studije u Beču, iselio je kao inžinjer u Ameriku 30-ih godina i nikada više nije dolazio u Evropu. U vreme druženja mojih roditelja s njima, stizala su redovno njegova pisma, stajala su obično na doktorovom stolu i on bi ih ponekad uzimao i čitao ocu pojedine odeljke o životu i prilikama u Americi. Na zidu iznad stola stajala je lepa uramljena fotografija njihovog sina. Bio je to sportski odeven mlad čovek otvorenog pogleda. Zagledala sam se svaki put u tu fotografiju i vremenom mi se činilo kao da je to neki naš stari poznanik. Moje odlično pamćenje zahvaljujući kojem sam ispisala ovu knjigu zatajilo je, kad je reč o sinu Lederera, njegovo ime sam zaboravila, mada je često spominjano. Ipak, nikada se nije govorilo o njegovom dolasku u Evropu niti o njihovom putu kod njega. O tome nije bilo reči, jer u to vreme je put u Ameriku bio zamašan i skup poduhvat, putovanje brodom od nedelju dana iz neke evropske luke. Dvoje starih ljudi koji nisu mogli da vide svog jedinog sina, bili su svakako tužni zbog toga, ali to nisu pokazivali. Neka vrsta ponosa mogla se naslutiti kad je govorio o sinu, bio je primetno oduševljen, kad je iščitavao njegova pisma, pažljivo ih je uzimao u ruke kao neku svetinju i lagano je izgovarao reči, pošto ih je prevodio s nemačkog. Ledererovi su na poseban način voleli Bosnu, divili se njenim prirodnim lepotama, raznim krajevima i njenom neobičnošću. Pre Tuzle, dok su još bili mladji, službovali su u Cazinu. Spominjali su Cazin skoro u svakom razgovoru kao da je reč o najlepšem mestu na zemlji, tako da sam pitala majku gde je taj Cazin. „Negde bogu iza ledja“, odgovorila je majka, zapravo ni ona nije tačno znala gde je to mesto. Otac je rekao da se nalazi na samoj granici sa Hrvatskom.           Godine lepog druženja s Ledererima, zapale su u krizu u vreme uoči rata, kada je već postalo jasno da se Hitler sprema za osvajanje Evrope i da i nama preti opasnost. Iako Lederer nije bio aktivan u politici, već od Anšlusa Austrije počele su rasprave izmedju njega i oca, jer je stari tvrdoglavo odbijao da prizna da su nacisti realna opasnost. Kako su dogadjaji sve više davali za pravo ocu, a Lederer nije hteo da popusti u svojim tvrdim stavovima, dolazilo je povremeno do zahladjenja, mada su prijateljska osećanja ipak bila jača. Otac nikada nije mogao da zaboravi Ledereru kako se 1933. godine, kada je otac bio uhapšen, stari doktor zalagao za njegov ostanak u službi, a protiv otpuštanja uhapšenih (još jedan službenik Doma bio je medju uhapšenima). Kao duboko konzervativan čovek, sklon autoritarnom poretku, Lederer je u Hitlerovom nastupanju video neku vrstu povratka stare austrougarske vladavine. Mada je otac uporno dokazivao da se radi o sasvim drugačijoj političkoj tvorevini, strašnoj i opasnoj za ceo svet, Lederer je odbijao da prizna zločinačku prirodu nacizma, već je u njemu samo video povratak stare nemačke slave. Gospodja Lederer je na razgovore o politici odmahivala rukom i nastojala je da ublaži tvrde izjave njenog muža Arnolda, krutog i nesavitljivog. Ipak, kada je otac početkom 1942. otišao na slobodnu majevičku teritoriju, a ubrzo zatim poginuo, Lederer je pre sviju došao kod nas i rekao majci da je potvrdjena očeva pogibija. Glas mu je podrhtavao kad je majci izrazio saučešće, ali i izvesni bes zbog toga, što je otac po njegovom mišljenju, tako olako stavio život na kocku. Bilo je to izmešano osećanje, kad nekog voliš kao čoveka, a odbacuješ kao političkog protivnika. Već pre toga, čim je otac otišao, Lederer je došao kod nas i nagovestio majci da skloni sve što se može skloniti, jer će ubrzo doći ustaše i izneti sve što je očevo, ordinaciju, aparate, rendgen, radio i ostalo. Kako je bila reč o krupnim stvarima, majka ništa nije mogla skloniti i sve je bilo u roku od nekoliko minuta izneto iz kuće. Pokidali su žice od radio aparata, rendgen su isključili i pažljivo izneli i odneli ga u Bolnicu, kao i ostale uredjaje iz ordinacije. Posle toga majka nije više odlazila kod Ledererovih, samo je Olga došla po neki put kod nas, sama i sa primetnim sažaljenjem. Ostalo je još nešto od starog prijateljstva, mada je majka bila jako rezervisana. Kada su u jesen 1942. Ledereri odlučili da se sa ostalim Nemcima isele, najpre u Poljsku, a zatim u Austriju, Olga me je pozvala kući i ponudila mi je da uzmem sve što mi treba od nota i knjiga, pošto ona ne može ništa da nosi, sem najnužnije. Tada sam uzela nekoliko tvrdo ukoričenih svezaka Šopena, Mendelsona i poneku nemačku knjigu. Na notama koje sam doživotno sačuvala bilo je dosta teksta ispisanog energičnim Olginim rukopisom - gotica iskošena na levu stranu. Olgine note su preživele rat i sačuvale su se u mojoj kući, tako da je i moja kćerka, koja je studirala klavir, svirala iz njih. Olga se raspitivala za majku s tugom u glasu, žalila je što odlaze, i faktički raskućuju kuću, rekla je "Mi više ne možemo ovde ostati..." U stvari to nije bilo tačno, jer se nikome nisu zamerili, sem činjenice da su bili Nemci. Taj talas odlaska tuzlanskih Nemaca ili popularno "Švaba", bio je iznenadan i zahvatio ih je gotovo sve, sem nekolicine. Pošli su, mada pod nepovoljnim uslovima, nisu mogli da nose stvari, sem najnužnije, išli su iz relativno solidnog života u punu neizvesnost, negde u Poljsku. Većina su bili predradnici i stručnjaci iz Kreke, Bukinja, Lukavca i drugih industrijskih mesta, gde su inače bili nastanjeni. Medju njima su najugledniji i najstariji bili dr Lederer, dr Štajnmec, advokat, ing. Miler, ing Kolb iz Lukavca i drugi. Ti ljudi do rata nisu bili aktivni politički, ali ih je dolazak Nemaca, okupacija zemlje i pobednička euforija zahvatila bez ostatka.           Posle odlaska Ledererovih iz Tuzle, u jesen 1942., u „Vili Azra", smenjivali su se razni stanari, menjale su se zavese, a nekada ih nije ni bilo. Prolazila sam pored vile, s nostalgičnim pogledom dizala glavu ne bi li na prozoru videla poznati lik, ali njih tamo više nije bilo. Na kraju, posle mnogo godina, kada je „Vila Azra" oronula gotovo do neprepoznatljivosti, za vreme retkih poseta Tuzli zaobilazila sam taj deo ulice da je ne bi videla u njenom najgorem izdanju, jer nema ništa tužnije nego u ruševinama tražiti tragove srećnih dana.   Sadržaj Prethodna strana Sledeća strana Biblioteka