Vera Mujbegovic: TUZLA MOJE MLADOSTI
Sadržaj Prethodna strana Sledeća strana Biblioteka

 

"ZAVOD KRALJICE SVETE KRUNICE"

 

          Više je nego sigurno da ni svaki stoti stanovnik Tuzle ne bi mogao pogoditi šta se krije iza ovog zvučnog naziva u naslovu, ali na pitanje gde se nalazi Kloster, svako bi vas - i malo i veliko - uputio u sigurnom pravcu. E, pa taj Kloster odigrao je u mojim mladim danima važnu ako ne i sudbonosnu ulogu. Za nekoliko godina, tačnije za pune četiri godine Kloster je odgodio moje ubeležavanje medju rodjene i žive na ovoj zemlji, produžio je mir u našoj porodici i, pored ostalog, uveo me u tajne Svetog sakramenta katoličke crkve. Kako se to sve odigralo?

          Ni sa koje strane blagosloven, brak mojih roditelja, tj. izmedju hrišćanke i muslimana, bio je od početka opterećen teškoćama koje proističu iz proste činjenice da u nas crkva nije bila odvojena od države. Gradjanski brak sklopljen ranije u Beču, nije važio u našim krajevima, (osim navodno u Vojvodini), pa da bi uopšte bio važeći morao se sklopiti u nekoj od bogomolja. Kako balkanski čovek ne može da se podredi ženi ni njenoj strani - barem pred ljudima - to ni otac, razume se, nije mogao da prihvati venčanje u pravoslavnoj crkvi, što bi takodje podrazumevalo da se mora prethodno pokrstiti. Ovako složenu operaciju ni majka svakako ne bi odobravala, a pošto Islam nije tražio da žena obavezno mora da primi muževljevu veru, to je venčanje obavljeno u beogradskoj Bajrakli-džamiji... maja 1927. godine. Dokument su svojeručno potpisali Zaga i Mustafa i mogli su se prepustiti blaženom isčekivanju svog mladunčeta koje je već bilo na putu - otac u vojsci, a majka kod svoje sestre u Zagrebu. Bračni sporazum mojih roditelja po njihovom dogovoru i uzajamno datom obećanju, podrazumevao je da "dete neće biti ni jedne vere - ni moje  ni tvoje". Taj dogovor stupio je na snagu odmah po mom rodjenju - nisu me prijavili ni jednoj ustanovi, nisu me upisali ni u koje crkvene knjige, nisam imala ni krštenicu ni rodni list, bila sam na prosto dete koje nije ušlo u zakoniti popis živih bića ove zemlje. Roditelji su me imenovali po svome, sami su mi dali ime Vera, bez kumova i imenodavaoca. Bila sam, dakle u strogo privatnoj nadležnosti mojih roditelja, u neku ruku izvan i mimo zakona.

          Ali ne lezi vraže, čovek snuje a bog odredjuje. U državi u kojoj crkva nije bila odvojena od države, gde je veronauka bila prvi na listi školskih predmeta, gde se bez krštenice ili rodnog lista ne može upisati ni u zabavište, teško je bilo naći pukotinu kroz koju bi se provuklo već poodraslo čeljade.

          Blažene godine mog ranog detinjstva proticale su, a da nikakvih vidnih posledica iz ovog sleda stvari nije bilo. Naprosto, ja sam bila strogo privatno dete, izvan svakog spiska i registra. Nevolje su nastajale kad je dete trebalo da stupi na životnu scenu, tj. da podje u školu. Obavezni dokument pri upisu u svim osnovnim školama bila je krštenica iliti rodni list za muslimane - skromni papir koji ja nisam imala. Uz to je u državnoj školi zbog pripadnosti odredjenoj veri na osnovi krštenice, obavezni predmet bila veronauka, i to zapravo prvi po rangu, što se videlo iz djačke knjižice gde je Vjeronauka bila prva po redu. Da bi odgodio mučni rasplet i neizbežni sukob sa ženom, mojom majkom, kada bi se konačno pokazalo da obećanje ranije dato naprosto nije moguće održati, te da bi me poštedeo mukotrpnog učenja islamske veronauke, što je smatrao najtežim kulukom i mrcvarenjem dece, otac je kolebajući se i menjajući odluku više puta, došao do solomonskog rešenja - upisaće dete u privatnu osnovnu školu kod časnih sestara u Klosteru, tj. u Zavod Kraljice svete krunice. Time bi se postigle dve krupne stvari: dete ne bi moralo da uči veronauku, jer u školi se učila samo katolička veronauka čega bi ja bila oslobodjena, a sa druge strane produžio bi se prividni mir i obećanje dato ženi da "dete neće biti ni u jednoj veri". Ovi razlozi su opredelili oca za Klostersku osnovnu školu, pošto su sestre pristale da me upišu i bez rodnog lista, obzirom da je otac objašnjavao, izmišljao i navodio razne nemogućnosti da se taj dokument pribavi. Pošto sestre po prirodi stvari nisu bile zainteresovane za versko stanje "inoveraca", to im nije smetalo da se dete lekara koji je sigurni platiša, a uz to i dečji lekar, upiše kod njih u školu. Škola je bila privatna i nije kao državne škole dobijala značajnije dotacije, već se izdržavala od školarina, raznih dažbina i velikim trudom i radom samih sestara. Mesečni iznos po detetu u osnovnoj školi bio je trideset dinara, što sam svakog prvog u mesecu u plavoj koverti uredno predavala sestri-učiteljici.

          U datim okolnostima otac je izlaz našao u privatnoj školi koju su držale katoličke časne sestre. Bilo je to jedino mesto gde je dete koje nije katoličko, moglo da završi osnovnu školu, a da ne pohadja časove veronauke, pošto osim katoličke nastave druge nije bilo u ovoj školi. Bila su vrlo retka deca - takoreći izuzeci - iz drugih vera. Bile su to porodice koje su stanovale u neposrednoj blizini Klostera, da im deca ne bi išla u drugi kraj grada.

Nisu samo anticrkveni razlozi motivisali oca na ovu odluku. Još veću težinu i moralni pritisak koji je otac nosio na duši bilo je obećanje dato mojoj majci prilikom stupanja u brak da dete neće biti "ni moje ni tvoje vjere". Bez obzira koliko je to obećanje bilo nerealno u datim uslovima, očeva želja je bila da se stvoreno stanje što duže prolongira, da se barem za 4 godine odgodi neumitna i mučna odluka. Još jedan praktični razlog bio je u pitanju, tj. uslovi školovanja u Klosteru. Posebno higijenski uslovi, bili su znatno povoljniji nego u državnoj školi, naročito kad je reč o detetu koje je bilo sklono infekcijama i svim mogućim dečjim bolestima, što je naročito za majku bila olakšavajuća okolnost da prihvati ovo rešenje i da svoje dete poveri katoličkim časnim sestrama. Tako sam sa svojih sedam godina, bežeći od teške i nerazumljive islamske veronauke, dospela u ugladjeni, civilizovani katolički ambijent.

          Ustanova se zvanično zvala "Zavod Kraljice Svete krunice", a sestrinski red "Družba Kćeri božje ljubavi" ili „Provincija Božje providnosti“. Naslovi dugi i nepopularni, pa je to mesto bilo za gradjane Tuzle i okoline poznato pod imenom "Kloster". Ime je toliko ušlo u opticaj da je i ulica gde se Kloster nalazio dobila ime Klosterska. Lepa, duga ulica počinjala je na uglu, od Glavne ulice preko puta banke-Hrvatske štedionice, na zaokretu kod Poljske džamije ka Slanoj banji, malo je vijugala da bi završila negde ispod bazena - omiljenog letnjeg sastajališta tuzlanske omladine. Bile su tu kuće i stanovi uglednijih gradjana, advokata, lekara i trgovaca. Iako u samom centru, ulica je bila nekako po strani od gradske vreve i prometa. Seoska kola koja su stizala petkom na pijacu nisu tuda prolazila, sve je bilo lepo, čisto i uredjeno. Na početku ulice stajala je jevrejska sinagoga, zaokružena, nevisoka zgrada lepih oblika i kitnjastog izgleda.

          U prvi razred osnovne škole pošla sam u septembru 1934. posle navršene sedme godine, i bila sam nešto odraslija i zrelija od mnoge dece, a naročito one mladje. S jeseni te godine ubijen je u Marselju Kralj Aleksandar i sva javna mesta bila su preplavljena njegovim fotografijama s crnim florom. U svim izlozima u gradu stajale su slike i reči navodno izgovorene na samrti "Čuvajte mi Jugoslaviju"! - to su bili kratki plakati u raznim bojama i mogli su se videti u svakom izlogu, a po negde i sa njegovom slikom i crnim florom. Mi školska deca nosili smo nedelju dana a možda i duže, crni flor oko rukava.

          Ne sećam se da je neko u Klosteru žalio Kralja, ali ni da se zbog toga radovao - kao da su bili ravnodušni, pa on i nije bio njihov kralj, to su verovatno mislili. Kod kuće je bilo neko čudno raspoloženje. Kao svi komunisti toga vremena, otac nije mario za kralja, ali, svakako, nije mu želeo takvu smrt, iako je u Beču slušao često od Mustafe Golubića, kako će on, "ako to niko drugi ne učini - ubiti Kralja".

          Neka nelagodnost i zabrinutost se osećala tih dana u kući i van nje. Na moje pitanje ko su ljudi koji su ubili Kralja, otac je odgovorio da su to hrvatski frankovci sa Janka Puste u Madjarskoj, u stvari fašisti koji hoće da se domognu vlasti u Hrvatskoj. To je bilo dovoljno da shvatim da se radi o nekom velikom zlu, pošto se u našoj kući govorilo, naročito majka, da je fašizam i Hitlerov nacizam najveća nesreća koja se može dogoditi. Ako se ovako nastavi, govorila je majka, malo po malo doguraće oni i do nas... Naši prijatelji i komšije, mnogi od njih, žalili su Kralja, neki su putovali na Oplenac da prisustvuju sahrani, a naročito posle kada je Oplenac postao neka vrsta svetilišta za srpski narod. Sećam se dobro kako je Vesa Popadić oduševljeno pričala o Oplencu i pokazivala nam fotografije, tamo snimljene - išla je sa tuzlanskim horom "Njegoš". Moj drugar Saša i njegovi roditelji, budući izvorni monarhisti, bili su duboko potrešeni kraljevom pogibijom. "Eto, dešava se isto kao kod nas", govorila je gospodja Bauman.

          Posle smrti Kralj je zvanično nazvan "Blaženopočivši Kralj Aleksandar Prvi Ujedinitelj", ali su nedugo posle toga njegove slike iz "Politike" iščezle, a na stranicama mog omiljenog lista sve više se javljao Knez Pavle, njegova žena Olga, kao i mladi prestolonaslednik Petar.

          U prvi razred pošla sam u jesen 1934. godine sa oko još četrdesetak dečaka i devojčica. Naša razredna učiteljica bila je sestra Mira, plava i lepolika mladja sestra, blaga i ozbiljna u ophodjenju, ali bez većeg iskustva i znanja. Deca su bila uglavnom iz grada i iz Kreke, a bilo je i 6-7 dečaka iz katoličkih obližnjih sela - Kolovrata, Križana, Doknja, Grabovice, - Andrić Ivo i Marko, Marjanović Božo i Marjan, dva brata Tomića i Vilušići.

          U velikim prostranim razredima sa visokim prozorima, u tri reda klupa sedelo nas je blizu četrdesetoro dece, pošto je svaki razred imao po jedno odelenje.

          Iako je u to vreme u Kreki postojala velika i prostrana Osnovna škola, sazidana još u doba Austro-Ugarske - trećina dece u mom razredu dolazila je upravo iz Kreke u klostersku školu. Za razliku od državnih škola, gde su sve tri religije bile ravnopravno zastupljene, Kloster je davao prednost katoličkom vaspitanju. Roditelji, mahom radnici i predradnici su slali decu da po zimi i snegu prelaze dnevno po šest km. (Tri tamo i tri natrag), samo da bi dobili izvornu katoličku versku nastavu.

                    Tačno u minut potezala je jedna od sestara ručno zvono za početak ili kraj časa.

          Nastava je započinjala redovnom i neizostavnom kratkom molitvom, "Oče naš" i "Zdravo Marija", a trajala je prosečno oko 4 časa - od 8 do 12. Nastavni program bio je donekle uskladjen sa programima ostalih osnovnih škola...

          Za užinu su deca, gotovo sva, nosila po dve kriške hleba premazane mašću, ili pekmezom, a seljačka deca su donosila kukuruznu proju, s malo sira i kojom glavicom crnog luka. Jeli smo obično za veliki odmor, otvarali svoje užine zamotane u papir ili u neku krpu, i jeli. Bilo je nekada i trampe. Pošto sam ja donosila svoju uobičajenu kiflu s buterom, a druga deca to nisu, onda smo bili obostrano zainteresovani za razmenu. Naročito sam želela da trampim užinu sa Zdenkom Jurišom, ćerkom odžačara Juriše, koja je donosila za užinu belo pecivo, tzv. Andjelovo krilo, pa smo se menjale.

          Nastava u Klosteru bila je donekle uskladjena sa programom ostalih, pre svega državnih škola, ali razlike su ipak postojale. U trećem i četvrtom razredu imali smo već razdvojene glavne predmete - vjeronauka je, svakako, bila najvažniji predmet, broj jedan (ta rubrika je u mojoj djačkoj knjižici ostajala prazna), zatim narodni jezik, račun, povjest, zemljopis, lijepo pisanje, crtanje, ručni rad. Za razliku od državne osnovne škole gde se u prvom razredu učila ćirilica, mi smo najpre učili latinicu, a tek u drugom razredu ćirilicu. Kroz celu nastavu prednost se davala latinici - ćirilica je bila malo u upotrebi. U povijesti smo se prilično opširno bavili hrvatskom istorijom, na zidu u razredu visila je velika slika u boji Zrinskog i Frankopana, u čitankama je bilo ponegde i ćiriličnog pisma, ali su mnogi tekstovi i pesmice bile više iz pera hrvatskih pisaca, nego onih drugih - Vladimira Nazora, Petra Preradovića, S.S. Kranjčevića, Augusta Šenoe. Iz čitanke za II ili III razred ostala mi je urezana u pamćenje poduža pesmica koja se zvala "Ivo i Jovo" - reč je bila o dva brata koji treba da se poštuju i vole, a završavala se stihom "Razlika mala sićušne vrsti - Ivo se križa, Jovo se krsti". Ta mala razlika "sićušne vrsti", za vreme NDH postala je razlog i povod za nezapamćeni genocid nad srpskim stanovništvom.

          Iako sam već sa šest godina znala da čitam, pravo ispisivanje slova počelo je u prvom razredu sa "tanka-debela". Slova su bila lepa, tanka kosa i debela zavrnuta prema gore - nije se moglo naslutiti kako će ružan i nečitak postati kasnije moj rukopis. U prvom razredu smo ispisivali slova na crnoj tabli kredom, a već od drugog smo počeli nositi sveske, ili kako smo ih zvali "teke", najpre olovkom, a posle i mastilom, "po naški" tintom. Držalje i pero bili su glavno sredstvo za pisanje domaćih zadaća i pismenih zadataka u školi, a od njih je obavezno ostajala tamna mrlja na palcu i kažiprstu od plavo-crne tinte. Nosili smo svakog dana u školu pernicu sa olovkama, držaljem i perom, i posebno flašicom tinte kad je bio pismeni. Morala se nositi posebno, da se ne bi prosula na knjige u torbi. Kasnije, u gimnaziji dobila sam naliv-pero ili popularno penkalo. Za lep rukopis u Klosteru dobila sam najviše svetih slika, kao i za čitanje što je bila moja "specijalnost". Račun je uvek bio za ocenu niže, jer sam od prvog razreda pokazala potpuni nedostatak smisla za matematičke operacije. Mi smo svi pisali desnom rukom, u mom razredu nije bilo levaka.

          Obavezni predmet u trećem i četvrtom razredu bio je ručni rad. Učili su nas od udevanja konca u iglu, jednostavnom vezu, krstićima ili križićima, a posle puni vez i heklanje. Bili smo obavezni da sebi sami isheklamo bele kragne za crnu kecelju koja nam je bila "uniforma". Te bele kragnice isheklane od debljeg ili tanjeg konca, neke lepe i uštirkane, a neke iskrivljene i neuredne, bile su simbol našeg detinjeg oblačenja. Najveća muka za mene bilo je štrikanje čarapa od vune na pet igala. Četiri igle postavljene u obliku kvadrata i peta igla koja kruži po obodu i spaja mašne ili po klosterski - očice. Najteži deo bio je štrikanje pete. Za to je bila potrebna velika veština i iskustvo. Niko nije mogao da mi pomogne, ni majka, ni drugarice, već je za to bila pozvana u pomoć Zagorka Božić, naš konsultant za razna domaćička pitanja. Uz njenu pomoć iz štrikana peta donela mi je prolaznu ocenu iz ručnog rada, a nekoliko radova izvezenih mojim rukama s crvenim i plavim koncem, ostali su da leže u nekoj zabačenoj fijoci celog života.

          Sestre su vodile računa o svim aspektima učeničkog uobličavanja. Posebno se obraćala pažnja na lepo pisanje ili, krasnopis. Pošto su mnoga deca škrabala ili nečitko pisala, tome je bio posvećen poseban čas, sestra je obilazila od jednog do drugog deteta i popravljala mu greške. Od prvog razreda - od tanke i debele, moj rukopis je bio uredan i čitak. On se iskvario kasnije tokom života i brzog pisanja.

          Ljudi su se od vajkada bavili fenomenom andjela, Božjim glasnicima, bestelesnim i besmrtnim andjelima čuvarima ljudskih bića, pa je danas zasnovana i posebna grana - Angelologija. U doba mog detinjstva u Klosteru se mnogo i često govorilo o andjelima čuvarima. Zapravo, uveravali su decu ne samo kroz veronauku već i u redovnoj nastavi, da svako ima svog nevidljivog čuvara koji nas nikad ne napušta. Za mene je to bila samo jedna zanimljiva priča više, ali koja je ponekad zadobijala i smešne oblike. Drugarica iz klupe mi, na primer, kaže: "Nemoj sjedati tako blizu, ostavi mjesto za mog andjela čuvara", da sam ponekad zazirala gde ću sesti i da li ću možda nagaziti na nevidljivog i bestelesnog zaštitnika. Ipak, cela priča o andjelu čuvaru bila je dosta bezazlena i nije povlačila posledice, bilo da verujemo u njega ili ne, pošto nije imao ime, već je bio anoniman, pa mu se nisu obraćali molitvom, niti bilo kakvim drugim ritualom.

          U toku školske godine u sva četiri razreda, dobijali smo za uspeh u učenju i vladanju tzv. svete slike kao oblik nagrade ili pohvale, sa naznakom na poledjini slike, rukom ispisane, za dobro vladanje, za učenje ili za vjeronauk. Sličice su bile manje ili veće, sa likom Isusa, Djeve Marije, andjela, sv. Ante i drugih. One su bile štampane sigurno negde u inostranstvu, jer su boje i izrada bili tehnički savršeni. Ko će dobiti više svetih slika, bilo je neka vrsta takmičenja. Pošto su slike bile dokaz dobrog učenja i vladanja i ja sam dobijala slike kao i katolička deca, skupljala sam ih i stavljala na jedno posebno mesto, poneku sam menjala sa drugim devojčicama ili sam ih na kraju godine obično poklanjala.

          Svete slike su uvek bile pod kupolom univerzuma, imale su znak svetog prikazivanja, silaska na zemlju ili pak uzdizanja na nebo... Iscrtane čarobnom tananošću, u prekrasnim pastelnim bojama i sa svetačkim likovima s plavim i smedjim kovrdžama, slike su morale da se dopadaju dečjem uzrastu.

          Nastava vjeronauke u Klosteru zauzimala je dosta vremena, znatno više nego u državnim školama. Kako nisam morala da pohadjam vjeronauku, imala sam pravo da napustim razred, da šetam po dvorištu, sedim u nekom kutku bašte, ili ako je zima, mogla sam i da ostanem na času, s tim što me nisu ispitivali. Slušala sam nastavu, kapelane Tvrtkovića ili Brkovića kako objašnjavaju kršćanske dogme maloj deci, razumljivim jezikom i prilično sugestivno. Stvari su se izlagale kao konačne istine bez priziva, nekom promišljanju ovih stvari nije bilo mesta, niti su se postavljala pitanja, ponekad je neko tražio neko objašnjenje i vjeroučitelj je onda ponovo, laganije objašnjavao stvari.

          Prema sećanju mom i mog druga Vinka Dobrinića u sastavu našeg razreda u toku četiri godine bili su sledeći dečaci: Arnošt Landa, Ferdo Pudelko, Emil Lesjak, Vinko i Vlado Dobrinić, Pepo Divković, Braco Stakne, Branko Simić, Marko i Ivo Andrić, Marjan i Božo Marjanović, Anto Halilović-Cvrko, Grim Franjo, Andrija Djurić, Vili Baumgartner, Marijan Vrdoljak, Josip Masten, Edo Rička, Ivica Marić, Hraste Jure, Križanović Pero, Tomo i Stjepo Vilušić, Ćorlukić Marjan. I devojčice: Marija Gruden-Mita, Bosiljka Čalić, Zlata Stoklasa, Zdenka Juriša, Ana Vukman, Zora i Vera Slunjski, Mervar Ivanka, Grim Amalija, Ahac Sidonija, Čabraja Viktorija, Zdenka Stojić, Zora Sapundžić, Dragica Laginja, Grbić Kata, Jelena Potočnik, Križanović Anka, Jozefina Smolej, Julijana Pandža, Anka Pašalić, Nada i Vera Simić.

          Živi simboli i znak raspoznavanja našeg razreda bili su blizanci braća Dobrinići Vlado i Vinko. Vrlo slični, ali ipak različiti, bili su oba plavokosi i svetlih očiju, Vlado je bio nešto tanji i vižljastiji, a Vinko malo puniji i okruglastiji. Vlado je bio manje društven od Vinka koji je uvek bio nasmejan i spreman za razgovor - divno su pevali. Mnogi su govorili da ne mogu da ih razlikuju, što je meni bilo veoma čudno. Jasno su se razlikovali ko je hteo da vidi, Vinko je bio bliži i prisniji, a Vlado lepši i udaljeniji.

          Braća Dobrinići ne samo što su lepo pevali već su redovno opsluživali svećenika u službi božjoj kao ministranti. To je bila posebna počast i privilegija za pobožne katolike. Njihova odeća je bila bele boje, sa crno-zlatnim ukrasima, koju su oblačili u sakristiji, posebnoj sobi pored oltara.

Već u prvom razredu otpočela je priprema za "Prvu svetu pričest" koja se obavljala negde u proleće. Devojčice u dugim belim haljinama, a dečaci u belom, išli su u dugoj povorci u crkvu na drugom kraju grada. Bila je to procesija posle čega se obavljala pričest. Za decu je to bio dogadjaj za pamćenje. Kasnije se ispoved i pričest obavljala uglavnom u samom Klosteru, u kapelici na drugom spratu.

          Inače, kasnije u toku školovanja, školska deca imala su svakog petka ispovjed i pričest u klosterskoj kapeli. Tog jutra nisu smeli ništa da jedu, dolazili su gladni u školu, ali zato su im užine bile obilate.  Moju maštu je naročito zanimalo šta se radi na toj ispovjedi, i šta se u stvari, ispovjeda. Moja drugarica  Mita mi je govorila da oni moraju da kažu svećeniku sve svoje grijehe za proteklu sedmicu, - kakve grijehe pitala sam, - pa sve što si sagrešila. "Pa šta si kazala danas", pitala sam Mitu. "Kazala sam da sam uzela kolače iz špajza, a nisam smela, da sam mog malog brata Jožeka ružila i govorila mu da je bedak", ... to su bili gresi, izveštaj sa listom greha koji se podnosio popu za odredjeni vremenski period. Deca su govorila koga su i kada slagali, gde su išli na zabranjena mesta, s kim su se tukli, koga su grdili i ne daj bože psovali. Sasvim ozbiljno deca su stavljala u usta "tijelo Isusovo", iako su znali da hostija dolazi iz pekare. Devojčice su se naročito radovale dolasku Tjelova. Bio je to proletnji praznik na prelazu ka letu, obasjan suncem, pun ispletenih venaca cveća i iskićenih oltara. U belim haljinama devojčice su se skupljale pred Klosterom a zatim su išle u procesiju. Pravoslavni je nazivaju litijom - lagano kretanje od Klostera do crkve, uz pesme koje su deca pevala. Verovalo se da je telo Hristovo toga dana bilo najviše prisutno u crkvi, pa su ljudi sa svih strana dolazili u crkvu, zdravi i bolesni, čak i oni koji inače ne dolaze. Isti taj praznik imao je još jedno ime, Brešančevo, čije poreklo mi nije bilo jasno, ali su ga izgovarali kao narodni naziv.

          Jednostavna ali masivna zgrada Klostera smestila se na liniji izmedju Slane banje i Poljske džamije i zatvora zvanog "Štok". Nije bilo ničeg tajnovitog, samostanskog ili mističnog u toj lepoj prostranoj zgradi... tim više što je bila usred grada, u uredjenoj ulici koja se po njemu i zvala Klosterska.

          Nekadašnji klosterski djak, Vinko Dobrinić, gradjevinski inženjer, mi je rekao da je "Kloster bio izgradjen u klasičnoj izvedbi tadašnjeg načina gradnje i gabaritnoj veličini od cca 12 x 30 sa podrumom, prizemljem i dva kata..."

          Ispred same zgrade bilo je malo praznog prostora, uredjenog i sa cvećem, ali je zato veliki prostor iza zgrade predstavljao pravu zelenu oazu usred grada - park i bašta ujedno pod cvećem, voćem i povrćem. Pozadi, iza zgrade Klostera bilo je veliko i prostrano dvorište, ono je bilo moje omiljeno mesto, ne samo što sam stanovala u kući bez dvorišta, već što je tu strujao stalno njegov unutrašnji život i raspored. Sestre koje su se kretale nekim svojim nevidljivim stazama, po poslu, deca što su se igrala izmedju časova, rastinje u blizini dvorišta, velika granata lipa u sred dvorišta s ogromnom krošnjom, ispod koje smo sedeli i pričali. Iza i oko dvorišta nalazila se bašta sa povećim cvetnjakom i povrtnjakom, raznim šibljastim voćem, ribizlama i ogrozdima, u sred ovog povrtnjaka bio je izgradjen vrtni hladnjak, drvena kućica gde su sedele starije sestre a i mi djaci smo se nekad tamo ubacivali. Za vreme školskog odmora izlazili smo u dvorište - sem zimi - trčali, igrali "ganje", šetali se. Uredno i strpljivo održavan od vrednih sestrinskih ruku, ovaj park-bašta bio je uzorno i stručno uredjen. Žbunovi potkresani, cveće zaliveno, voćke okrečene. U mom školskom životu u Klosteru ovaj park sa dvorištem igrao je priličnu ulogu. Za vreme časova veronauke izlazila sam u dvorište, prelazila u gustinu parka i ostala bih ceo sat dok je trajala veronauka. Znala sam svaku stazu i žbun, cvetne rundele. Privlačile su me ribizle i ogrozdi koji su u velikim količinama rasli u dvorištu. Sestre su me poznavale, niko me nije sprečavao da šetam, niti se čudio šta ja tu radim dok traje nastava. Znali su da ne učim vjeronauku. Naročito je bilo prijatno šetati stazama bašte po suncu u letnje i proletnje dane kada je sve bilo u cvetu. Izmedju rundela čučala je po neka sestra i okopavala je cveće i drugo rastinje. U toplije dane starije sestre koje su radile u bašti nosile su na glavi slamne šešire da se zaštite od sunca.

          Bašta ili "po klosterski" vrt bila je za mene pravi zemaljski raj. Mogla sam da šetam s kraja na kraj, bez ograničenja i zabrane. Najlepše je bilo kad su počinjale da se rumene ribizle koje su bile gusto nasadjene, pa ogrozdi najpre zeleni, da bi kasnije malo požutele. Branje nije bilo poželjno, ali tu i tamo otkinula bih po neku i malo se zasladila. U bašti su po rundelama mestimično na štapovima bile zataknute sjajne kugle u bojama, kao neka vrsta ukrasa.

          Naše učionice su se nalazile u prizemlju i na prvom spratu, dok je drugi sprat korišten i kao ženski internat i za spavaonice u Klosteru zaposlenih sestara. Iznad ovih odaja bila je smještena kapelica u kojoj su obavljane obredne molitve i mise, dnevne i večernje internog karaktera. Penjanje uz stepenice do Kapele bilo je olakšano velikim zavojem stepeništa na kojem su se nalazile biste svetaca, Svetog Ante, Gospe Marije, pored kojih su stajale velike vaze sa sezonskim cvećem. Najviše sam zapamtila bele ljiljane koji su trajali dugo u toku godine, čiji se miris širio celim prostorom.

          Crna štofana uniforma i beli pervaz plisiran i uštirkan oko glave sa velikom mašnom ispod vrata činili su sestre sličnim do neraspoznatljivosti, ali samo na prvi pogled. One su, ipak ne samo po visini, hodu, izrazu lica bile veoma različite. Boraveći duže medju njima deca su se navikavala da ih raspoznaju, da im različito prilaze i ophode se prema njima u zavisnosti od njihovih specifičnih razlika, naročito kad je reč o deci starijeg uzrasta. Kao što smo mi imale svoje "simpatije" medju sestrama, tako su i one, verovatno, u moru dece izdvajale ponekog ko im je bio po nečemu bliži i draži. Mada sam bila "crna ovca" - nisam pozdravljala sa "Hvaljen Isus", već sam se samo poklonila glavom u prolazu svakoj od njih, one su me znale po dobrom učenju i vladanju. Istini za volju pravog kontakta nije bilo, a nije ni moglo biti. Organizacija nastave i slobodnog vremena bila je strogo programirana, taj poredak se poštovao prema utvrdjenim pravilima.

          U moru sestrinskih pojava i likova, sada već zaboravljenih, kao doživotni trag u sećanju izdvajaju se nekolicina sestara, pri čemu je na prvom mestu pojava, glas i duh sestre Natalije koja nam je bila učiteljica u drugom, a zatim i u četvrtom razredu. Nedovoljno sam shvatala vrednost njenog prisustva u drugom razredu, ali, kasnije u četvrtom sam postala svesna duhovne snage i unutrašnjeg zračenja ove već ostarele i pred penziju dospele sestre koja je odbrojavala poslednje dane svog radnog veka. Rodjena u Sarajevu 1874, zaredila se u svojoj šesnaestoj godini, i provela kao sestra punih šezdeset godina, umrla 1958. - sestra Natalija bila je po mnogo čemu izuzetna. Da sam je upoznala u mom starijem uzrastu, mogla bih mnogo više reći, ovako sam mogla samo da nazirem njeno duhovno bogatstvo, smisao za humor i nezadrživi životni optimizam koji je izbijao na svakom koraku i u svakoj reči, uprkos već usporenom hodu i glasu koji je podrhtavao. Nekima je bila smešna, a nekim prestroga, ali niko nije bio ravnodušan prema sestri Nataliji. Meni lično je posvećivala neku vrstu diskretne pažnje, obraćala mi se sa "Vjera", što faktički nije bilo moje ime, ali njoj je to bilo milije, a meni je bilo drago što mi na taj način izražava naklonost. Ta je pažnja bila do te mere delikatna na način da ne povredi drugu decu i samo meni znana. U u prolazu u školi ili na ulici, pa i kasnije kada sam već išla u gimnaziju uvek je zastala i izmenila sa mnom neku reč.

          Sestra Mira iz prvog razreda, pojavila se ponovo u trećem razredu, a u drugom polugodištu sestra Julija Martinović, lepa sredovečna sestra, dok je sestra Natalija bila u drugom i u četvrtom razredu. Osim sestre Mire, mladje tek zaredjene naše učiteljice u prvom razredu, mlečno belog lika s mladežom na obrazu, lepih crta i namirisane nekim čudnim mirisom zapamtila sam sestru Juliju (Martinović), našu učiteljicu u trećem razredu. Vrlo samosvesna, snažna osoba u punoj životnoj zrelosti, imala je oko 36 godina, sa njom nije bilo šale. Ona se zaredila u svojoj 29. godini, što je bila prava retkost medju sestrama, i posedovala je sigurnost i odredjenost. Takodje, stroga i ozbiljna, s naočarima, na neki način nedostupna, sestra Celina (Žagar), utisnula se u moje pamćenje, kao i živahna nešto starija sestra Agata. Pored njih još sestre Felicita i Gonzaga - time se zatvarao krug sestara koje su opštile sa nama školskom decom. Ostale sestre bile su rasporedjene na raznim drugim poslovima u kuhinji, bašti i drugde.

          Iako je sestra Natalija bila po godinama i redovničkom stažu starija, doajen i najstarija u hijerarhiji medju sestrama bila je sestra Darija (Lastrić), najstarije duhovno lice u Zavodu. Samo ponekad ona je obilazila nastavu, sretali smo je za vreme šetnje ili u klosterskoj kapeli ili na ulicii kad je išla u crkvu. Po kazivanju starijih sestra Darija je pre prvog svetskog rata vodila osnovnu nastavu i to od 1. do 4. razreda, a posle su došle druge sestre. Uvek nasmejana, rumenih obraza, puna, ali uspravna i pokretna, sestra Darija je iznenada umrla u leto 1938. godine, upravo na kraju našeg četvrtog razreda. Bilo je već junsko leto kada smo je u dugoj povorci od Klostera do Crkve ispratili - deca su nosila cveće, a sestre su tiho plakale... Sestra Natalija je umrla 1958. sa 86 godina, sestra Julija 1980, sa 84 godine, - kako kažu letopisi reda "Kćer božje ljubavi".

          Sestre smo zvali po njihovom imenu, prezimena su nam bila nepoznata, a ono obavezno ime Marija ispred svakog imena, izgovaralo se samo u svečanim prilikama. U opticaju je, u stvari, bilo samo ime. Pored nekolicine sestara sa domaćim narodnim imenima - Mira, Zdenka, Ljiljana, Zorislava, Slavka, Zvjezdana, Nevena, Danica, Milena, Ljubica, Vjera, Cvjetka - većina sestara bila je, imenovana zvučnim kalendarskim imenima katoličke nomenklature koja su bila teška i za izgovor i za pamćenje. Bila su to imena latinskog porekla, tajnovita i nerazumljiva - koja sam tada čula i zapamtila, ali nisam više u životu susretala - Ksaverija, Felicita, Teonita, Inocencija, Bonifacija, Evandjelista, Engelberta, Boromeja, Doloroza, Kerubina, Karitas, Medarda, Frederika, Celestina, i tako redom.

Bilo je u to vreme veoma starih sestara pri kraju života i radnog veka, koje su se teško kretale, nisu mogle više da rade, ali su sedele u bašti na suncu, prebirale po brojanicama i vodile neke svoje tihe, nemušte razgovore. Nadaleko je bila čuvena sestra Friderika Brožek - Fricika, kao iskusna travarka pa su kod nje dolazili s raznih strana za lekovito bilje i savete. Tuzlanski lekar dr. Dragutin Bućić, koji je imao kuću preko puta Klostera, često je svoje pacijente slao kod sestre Fricike po lekovite trave, koje je ona brala na Josipovcu i okolini. Poživela je, kako kažu Anali sestrinskog reda punih 96 godina.

          Posvećenost i potpuna predanost svom zavetu i pozivu koja je nama nekatolicima mogla izgledati čudna i nerazumljiva, imala je svoje snažno dejstvo na okolinu i načinom tihim i nenametljivim, širila je svoj uticaj i van katoličke sredine. Sve što su sestre radile bilo je u funkciji jačanja i širenja katoličanstva, ali je svojim načinom, kroz činjenje dobrih dela i raznih dobročinstava, po pravilu besplatnim, doprinosilo njihovom neospornom ugledu medju gradjanstvom.

          Neke najobrazovanije sestre podučavale su decu nemački, francuski i klavir - to su bile devojčice koje su sa strane dolazile na časove. Sestra Teonita, prijatnog lika, učila je decu nemački a sestra Cecilija francuski, Alojzija je upravljala klosterskim Internatom koji je bio na prvom spratu i u jednoj obližnjoj prizemnoj zgradi. Uvek je bilo nekoliko djaka u Internatu sa strane. Sećam se lepe devojčice Zvezdane Tavčar koju je uvek jedna sestra pratila do Gimnazije. Nadzor u Internatu bio je poveren sestri Alojziji Caratan (rodom iz Višegrada), kojoj je po obrazovanju i izgledu odgovarala ova uloga.

Zanimljivo je da su izmedju šest stotina sestrinskih imena u Analima, samo dve sestre bile rodom iz Tuzle i to Tea Šleser i Cecilija Jemc, i jedna sestra rodom iz Kreke, Ksaverija Kralik, koja je 1935. istupila iz reda.

          I jezik kojim se govorilo o Klosteru bio je drugačiji od našeg svakodnevnog. Bile su to fine, sitne nijanse, često nevidljive i neosetne, ali s vremenom su stvarale izvesnu prepoznatljivu razliku. Počeću najpre sa imenima meseci, što mi je zadavalo veliku muku. Nije mi bilo teško da naučim napamet lepe nazive staroslovenskog porekla koje su Hrvati uzeli kao svoj znak raspoznavanja, ali kod odredjivanja datuma, morala sam uvek najpre da počnem od "siječanj-veljača", pa na dalje, dok ne dodjem do onog meseca kojeg tražim. Kod kuće sam isprobavala roditelje da li se oni snalaze s tim nazivima, na što je majka rekla da se ona u tome ne snalazi, a otac je kazao da su to lepi nazivi, ali ako ceo svet upotrebljava latinska imena, zašto se treba izdvajati. Ostalo mi je da se mučim i za sve četiri godine nisam se na to navikla. Naročito me je ljutio mesec mog rodjenja avgust, čiji me glupi naziv kolovoz podsećao na željezničku stanicu.

          U čemu su bile jezičke razlike? U Klosteru je nedelja bila sedmica, praznik je bio blagdan, istorija je bila povijest, bašta je bila vrt, stepenice su bile stubište, sprat je bio kat, trpezarija - blagovaona, muzika je bila glazba, klavir - glasovir, advokat - odvjetnik, lekar - liječnik, gimnastika je bila tjelovježba, serenada je bila podoknica, pismo je bilo list, djavo je bio vrag, a ljiljan - lijer. Napolju je bilo vani - deca su svaki čas dizala ruku i izgovarala "Molim van!". Dalje, čaršaf je bio plahta, peškir je bio ručnik, tabla je bila ploča, apoteka je bila ljekarna, dvorište - dvor, toalet ili nužnik bio je zahod, flaša je bila boca, ručak je bio objed, prut je bio šiba, hljeb je bio kruh. Ova reč kruh imala je magičnu moć raspoznavanja - jer svako ko bi rekao hljeb, a ne kruh, moglo se zaključiti da nije katolik.

          Površina je bila ploha, ugao ili ćošak bio je kut, a ponavljati bilo je opetovati ili opetovanje. "Ići u kut" bila je kazna za neposlušnost, korpa je bila košara, tepih je bio sag, kreč je bio vapno, makaze su bile nožica, vaspitanje je bilo odgoj, pristojno je bilo uljudno, a djubre je bilo smeće. Čarobna reč "ispričnica" bila je opravdanje za izostanak, i prvi put sam osetila zavist kod dece kad bi mi rekli: "Blago tebi, ti ne moraš ići u Polikliniku po ispričnicu", pošto je otac bio ovlašćen da mi je da.

          Očigledna je bila težnja da se za sve izraze unete "iz vana", pretežno iz latinskog, ali i iz nemačkog, a naročito iz turskog - nadje odgovarajuća domaća reč, ma kako neobično ili čak smešno zvučala, sa ciljem da se obogati i učvrsti domaći, hrvatski jezik, ili kako se taj predmet zvao u Klosteru, "narodni jezik".

          Ipak, pored svih napora za čistotom jezika, jedna rečca se provukla i ostala u opticaju. Bila je to reč "rešt", nemačkog porekla, a značila je da neko za kaznu ostaje i posle nastave, "ostati u reštu" bila je kazna za neposlušne.

          I pored četvorogodišnjeg pažljivog slušanja svih ovih reči, ja nisam nikada usvojila ni jednu od njih, ne namerno, već zato što je moje okruženje drugačije govorilo. Za mene je muzika ostala muzika, a klavir-klavir i tako dalje. Ipak, mi smo se svi razumeli, iako nismo isto govorili. Ceo taj jezički arsenal koji je išao u prilog negovanju "hrvatštine", nije bio isforsiran, već neosetan, postupan i na dugu stazu, daleko od nakaznog novogovora što će ga izmisliti "Endehazija", a do apsurda dovesti današnja hrvatska država. Sestre su sve, po pravilu, govorile našom lepom "ijekavicom", čistim jezikom, bez akcenata i bez traga dijalekta. Većinom su bile Bosanke i Hercegovke, uz izvestan broj Slovenki i poneke strankinje - Čehinje, Italijanke ili Austrijanke.

          Katolička deca u Klosteru iz prevelikog respekta prema Bogu, nisu izgovarali kao mi uzrečicu "Boga mi", već "Bora mi", tako su im savetovale časne sestre i crkva, da se ime božje ne bi zloupotrebljavalo. Kad sam to prvi put čula bila sam u nedoumici neko vreme, mislila sam da je reč o boru, tek kasnije sam shvatila o čemu se radi.

          Časne sestre su nas vodile obavezno s jeseni i s proleća na Josipovac - poljsko imanje sa manjim samostanom u kome su živele i radile sestre koje su se bavile poljoprivredom. Dok su u gradu živele sestre koje su bile uključene u školski rad, nastavu i ostalo, na Josipovcu su verovatno boravile sestre koje su poticale sa sela, i bile bez školske spreme. Bila je to prostrana, lepo održavana i obradjivana farma, zemlja sa nešto stoke, peradi, krava, uokvirena livadama i zelenilom. S proleća i s jeseni, obavezno smo išli razred po razred ili svi zajedno u Josipovac, na izlet. Radovali smo se izlasku u prirodu, nosili smo pune torbe užine i u povorci hitali da što pre stignemo u hladovito dvorište. Sedeli smo na deblima pod velikim hrastovim krošnjama, sestre su nas nešto ispitivale neko vreme, tek da liči na nastavu, a zatim bi nas puštale da se igramo. Nekada su i one organizovale igru i sa nama se igrale "Kolariću-Paniću", žmurke, trke "Ko će prije do cilja", preskakanje preko konopca, lopte, a nekad i fota. Na kraju smo mogli da se rastrčimo po celom imanju. Spuštali smo se sa brežuljka gde je bio samostan u travnate udoline, brali cveće, lovili leptirove, ponekad smo se penjali na drveće, a neki su krišom brali zeleno voće. Takva stvar je bila "greh" i već je služila kao materijal za narednu ispovijed. Sestre sa Josipovca gledale su nas blagonaklono, mada smo im smetali i unosili nered u njihov strogo programirani život. Preko crnih uniformi one su nosile plave kecelje i to je bila jedina promena na njima. Radile su muške poslove, brisale znoj sa lica, vukle kolica napunjena zemljom. Konačno smo se posle podne mrtvi umorni peške vraćali kući, tri do četiri kilometra udaljeno od grada.

          Za mene kao gradsko dete odlazak na Josipovac bio je neka vrsta avanture. Iako umorna i oznojena, sa cipelama punim kamenčića i peska, vraćala sam se kući vesela i zadovoljna. Nekoliko dana mi je u glavi zujalo letnje blaženstvo josipovačkih livada, zatim bi utisci i sećanja utihnuli - sve do sledeće školske godine. Izleti su bili nešto duži i značajniji kad se išlo vozom u okolinu, na primer u Bukinje, ili u Lukavac, na Kiseljak. Sestre su išle na zaštićena mesta, gde nije bilo blizine reke, ni nekih opasnosti, i gde su znale nekog od roditelja. Tako smo išli u rudarsku koloniju u Bukinje, gde su uglavnom stanovali predradnici, nameštenici i inžinjeri, ili u Lukavac, gde je bila prekrasna kolonija, za radnike, nameštenike i upravu, koja je ličila na zemaljski raj prema ubogim selima i već oronuloj radničkoj koloniji u Kreki.

          Deca su se obraćala sestrama po pravilu sa "Časna sestro!", što je u svakidašnjem žargonu zvučalo kao "Ča'n sestro" i "Hvaljen Isus", kao "Falj'n Isus", na šta su one odgovarale "Navjeke", kod njih nije bilo nikakvih skraćivanja, nikakve improvizacije. Teško bi bilo izbrojati koliko se "Očenaša" i "Zdravo Marija", izgovorilo u mom razredu za te četiri godine školovanja u Klosteru. Nastava je počinjala molitvom koju sam znala napamet kao i ostali, ali je nisam izgovarala. Kapelani Brković  franjevac i Tvrtković, isusovac održavali su naizmenično nastavu iz vjeronauke dva put nedeljno. Naročito pamtim mladjeg od njih Tvrtkovića, visokog, mršavog, kovrdžave kose, u tamno smedjoj mantiji, nosio je naočare, a leti sandale "isusovače", govorio je čistim, lepim jezikom. Deci se obraćao po imenu, svakome je zapamtio ime, tražio je da je sve po njegovom, i zapisivao je svakog časa ocene u jednu beležnicu, a posle ih je sabirao i unosio u dnevnik. Reči su mu izvirale glatko i tečno, a glasom i dikcijom bio je zanimljiv za slušanje. Tako bih, i nehotice, počinjala da pamtim njegove priče za koje mi je otac rekao, možeš ih slušati to su biblijske legende, koje je hrišćanstvo prisvojilo.

          Postojale su i kazne za neposlušne djake koje su sestre više-manje primenjivale. Jedna od neposrednih kazni u toku nastave bila je "Ići u kut", to je bilo mesto u uglu iza table, gde je dotični nemirko stajao ponekad i po pola sata, premeštao se s noge na nogu i više pažnje izazivao nego da je ostao na mestu. Ponekad bi dvoje moralo da ide "u kut", pa su pošli zajedno u isti ćošak, ali ih je sestra na licu mesta rastavljala i slala na drugu stranu. Razume se, bilo je mnogo dalekosežnijih kazni sa većom težinom i uglavnom su se sastojale u višekratnom ponavljanju molitve "Oče naš i „Zdravo Marijo". Za manji nestašluk bilo je odredjeno po pet Oče naša i Zdravo Marija, a za teži prestup i do dvadeset. Kad je bila u pitanju zamašnija kazna, krivac je ostajao posle nastave u razredu i izgovarao je molitve u sestrinom prisustvu. Za razbijen prozor, pa i to se dešavalo, kazna je bila drastična, ostati bez ručka, celo popodne u razredu sa tridesetak očenaša, i uz to pismeno upozorenje roditeljima uz ljubazni poziv da dodju u posetu kod učiteljice i, razume se, plate štetu. Koliki je i kakav bio vaspitni značaj tih na brzinu i pod moranje izverglanih molitava nije teško zaključiti, tek deca su bila navikla na tu vrstu kazni. Meni su te kazne bile nerazumljive, naročito kad je dežurni nestaško morao da ustane i u našem prisustvu izgovori po dva tri Očenaša ili Zdravo Marije. To je ličilo na neko ubrzano, recitovanje sa pola progutalih reči, bez naglaska i bez ikakvog unošenja u sam smisao reči. Sestre su bile uverene u blagodetno dejstvo tih kazni i tu kompromisa nije moglo biti.

          Kloster je bio idealno mesto za radoznalo dete koje voli da posmatra i razmišlja. Sve je bilo neobično, novo i drukčije nego igde drugde.

          U okvirima katoličkih rituala, velikog i malog Katekizma, crkvenih misa, ispovesti i pričesti, a posebno časova veronauke, - u svemu tome nisam učestvovala, a to je bio najvažniji deo verskog oformljavanja u Klosteru. Probijalo se saznanje da meni zapravo nije tu mesto, ali da sam tu po nekoj nuždi i samo privremeno. Da li je to bila sreća ili nesreća, ne znam, ali sam već vrlo rano bila u prilici da sa strane posmatram jedan verski svetonazor kome nisam mogla da pripadam. Deci se sistematski usadjivalo u glavu da njihov Gospodin Bog ima prvenstvo, da su njihov Krist-kralj, njihova Velika Gospa, njihov Sveti Ante - najveći i najbolji i jedino važni u ovom životu.

          U stvari, u Klosteru su se po ceo dan pričale priče o dragom Bogu. Jednom je on bio "mladi kralj", jednom Sveti otac, ili Sveti duh, pa onda obično i jednostavno božji sin ili Isus Krist. Imao je mnogo imena dragi bog za našu klostersku decu. Za većinu dece Bog je postojao, bili su spontani vernici, ali se time nisu mnogo bavili. Za mene, pak, koja nisam bila vernik, ta pitanja su postojala i donekle sam se njima bavila. Oko mene se stalno govorilo o Bogu, o Svetom trojstvu, o Kristu Kralju i Majci Mariji, pa nije ni bilo moguće ne razmišljati. Deca su bez njihove saglasnosti bila po rodjenju uključena bilo u katoličku, pravoslavnu ili muslimansku veru, a mene su roditelji stavili po strani od svake vere.

          Ono što je zajedničko svim religijama, tj. ono u čemu su sve one iste to je njihovo polaganje prava na apsolutnost. Svaka za sebe tvrdi da je jedino ona važeća i jedino prava vera. Iako se to nije direktno govorilo, odnosno polemisalo sa drugim religijama, isticalo se prvenstvo i važnost svoje vere,  na neopoziv način i bez priziva. Otuda naziv "inovjerci" koji je govorio sam za sebe. Sve što nije katoličko to je s one strane, na drugoj strani, to je "ino", što, uostalom, tvrde i ostale vere.

          Već rano, u sedmoj i osmoj godini shvatila sam da se na ovom svetu ne može biti "ničiji", već se mora biti "nečiji". Bilo je to moje prvo svesno, upečatljivo zapažanje. Pa ipak, pošto nisam pripadala katoličkoj veri, a ni nekoj drugoj, ja sam u samoj školi stekla posebnu vrstu nezavisnosti, na mene prosto niko nije računao, već sam bila prepuštena sama sebi. Kako sam bila ono što se zove odlikaš, to im nisam pravila probleme, niti sam sebe dovodila u pitanje. Uz to, iza mene je stajao otac koji je bio i školski lekar, pa tako nadležan i za Kloster, što mi je pribavilo povoljan status.

          Takav je bio zavod u kome sam provela četiri godine mog ranog detinjstva. Prožet katoličkom pobožnošću i kultivisanom dvoličnošću, odgajao je ljude sposobne za život, vaspitane i civilizovane, sklone učenju i obrazovanju. Deo tih vrlina, verovatno je prelazilo i na mene, mada mislim da je sklonost ka učenju i školovanju bila meni urodjena.

          U Klosteru je sve bilo zaodeveno u lepo ruho. Od sestrinskih uniformi, cveća u vazama, urednih prostora - do "svetih slika" koje su deljene dobrim djacima. Nigde ništa nije štrčalo, nije bilo u kvaru, niti, nedaj bože, neuredno. Svi katolički rituali, verska nastava, obavezni odlasci u kapalu - kao sastavni delovi verskog vaspitavanja i indoktrinacije, bili su zaodeveni u spoljašnji lep izgled, što bi se moglo nazvati "estetikom teološkog argumenta". To je bilo sprovedeno dosledno i bez ostatka. Od crno bele uniforme malih ministranata, cveća po hodnicima ispod kipova Majke Božje i Sv. Ante, u vaznama sa ljiljanima i teškim mirisom koji je ispunjavao ceo prostor - sve je bilo u službi prihvatanja i potčinjavanja crkvi. Opojni miris ljiljana, sa stepeništa koje je vodilo u kapelu, dopirao je i u naše razrede i nije se mogao mimoići. Deca su se ispod kipa Sv.Ante i Majke Božje obavezno krstila, odnosno križala.

          Kad je bilo ružno vreme i nisam mogla da izadjem u baštu, penjala sam se u klostersku kapelu iznad drugog sprata zgrade, nekad sama ili sa ostalom decom. Bila je to omanja, lepo ukrašena kapela, održavana s mnogo ljubavi, puna cveća u svako doba godine. Onda bi stajala negde u uglu i posmatrala crkveni ritual. 

          Pred praznike, naročito uoči Božića u razredu su se pre nastave pevale božićne pesme. "Radujte se naarodi kad čujete glas jer se Isus porodi u blaženi čas. Svaki narod čuj' i čuj' i Betlemu pristupljuj!" "Oj pastiri čudo novo, niste nikad vidjeli ovo" ili "Na tom mladom ljetu veselimo se, mladoga kralja mi molimo". Pesmice su bile zvučne i razdragane i ja sam ih uvek u sebi ili poluglasno pevala zajedno s drugom decom. Jedino nisam nikako razumela reč Kralj, u kakvoj je vezi sa Isusom, za mene je Kralj bio odredjeni čovek koji upravlja zemljom, ali zašto se Bog, tj. sin Božji naziva kraljem? Takvih nedoumica bilo je veoma mnogo.

          Sestre su pored osnovne škole i Ženske stručne škole držale još i internat sa priličnim brojem pitomica. Taj internat je bio na dobrom glasu pa su učenice dolazile iz raznih krajeva, i to ne samo katolkinje već je bilo i Jevrejki i Srpkinja. Kao takav bio je konkurencija ženskom internatu Kola srpskih sestara koji se nalazio u centru, na Glavnoj ulici i okupljao je znatno veći broj devojaka, pretežno učenica Gimnazije.

          Sobe ženskog internata u Klosteru bile su smeštene na drugom spratu, ali im se trpezarija nalazila na prvom spratu. Devojke su pohadjale Gimnaziju ili Gradjansku školu, pa su ujutro išle u školu najčešće u pratnji neke od mladjih sestara.          U prizemnoj, susednoj zgradi sive boje, u istom nizu sa Klosterom, otvoren je u godinama uoči rata i muški internat gde su bili smešteni pitomci iz nižih razreda srednjih škola.

          Jedan dramatičan dogadjaj u toku mog školovanja doneo nam je veliko uzbudjenje i potresno je delovao na našu dečju psihu. Naime, u neposrednoj blizini Klostera nalazio se parni mlin. Maksimovića gde je on radio sa svoja dva sina. Jednog dana mlin se zapalio, izbio je veliki požar, instalacije su bile u plamenu i zgrada se bukvalno rušila, dok je stari Maksimović zahtevao od sinova - kako se govorilo - da udju unutra i spasavaju uredjaje. Tom prilikom izgorela su oba brata Maksimovića i mlin u celini.

          Ponekad je neka od sestara bivala premeštena, ili u neki drugi samostan istog reda ili u sasvim drugi kraj, što se zvalo "druga provincija". Samostan je bio njihova kuća i njihova sudbina i bile su duboko vezane za taj uhodani poredak koji im je davao životni smisao i razlog postojanja. Izgledalo je kao da njih ne muče ovozemaljski problemi, ali to je bio samo spoljašnji vid stvari. One su, kao i ostali ljudi bolovale, išle lekaru, vadile zube, patile zbog raznih stvari, dobijale  pisma od svojih kod kuće.

Vrlo retko se dešavalo da neka sestra napusti Zavod, ili se čak i udaje. Takva vest bi odjeknula kao bomba, raspirivala je dečju maštu i potpuno remetila harmoniju i spoljašnji mir koji je vladao medju klosterskim zidinama. Velika senzacija nastupila je negde 1938. kada je naša učiteljica iz Zabavišta, sestra Borislava odlučila da napusti red i da se uda. Bila je to visoka, stasita crnka sa lepim očima i blistavim osmehom - sećam se dobro deca su se čudila i raspitivala, a sestre nisu komentarisale. Niko od sestara o tome nije govorio, ćutalo se i ponašalo kao da se ništa ne dešava. Javne osude nije bilo, jer nije bila reč o grehu niti o izdaji, već o javno priznatoj slabosti, da ne možeš da ispuniš i održiš zavet koji si dala. Naša služba Bogu je dobrovoljna i nas niko ovde ne drži, već samo naša volja i odluka da se posvetimo Bogu - govorile su sestre.

          Tako je isto, neke godine uoči rata, pripravnica za redovnicu naša meštanka iz porodice italijanskih doseljenika Lina Fontan napustila samostan pre nego što se zaredila i udala se za našeg sugradjanina Slavka Mićića, uzgred Srbina, koji će zajedno s mojim ocem poginuti na Majevici 1942. godine.

          Mnogo godina kasnije, kada su se za vreme rata snage naroda u našem kraju polarizovale tako što je većina podržavala NOP i borce za slobodu, a manjina prihvatila "Novi poredak" i "Endehaziju" - sestre su se našle na istorijskoj vododelnici. Po prirodi stvari, one su bile humane i dobročiniteljke, i kada je Tuzla oslobodjena u jesen 1943. za vreme jednog bolničarskog kursa što sam ga pohadjala u bolnici sa drugim devojkama, - sestre su negovale ranjene i bolesne partizane. Zadah u sobama je bio užasan od raznih gangrena, ali one su se ponašale kao da su u cvetnoj bašti. Ipak, istini za volju, u samom Klosteru bilo je, svakako, podrške protivničkoj strani, sakrivanja pojedinaca koji su se krili od naše vlasti. Na sestre u Klosteru gledalo se, posle 1945. - opravdano ili ne - kao na protivničku stranu, jer su podržavale okupatorske pomagače. Sem toga, Kloster je pri kraju rata bio pogodjen savezničkim bombama i krov je bio uništen. Sve su to sestre same popravile, ali su ipak 1949. godine morale da napuste tuzlanski Kloster i da se razmeste po ostalim samostanima. Istu sudbinu imale su i sestre sa Josipovca i iz škole u Breškama.

          U zaključku se može reći da su tuzlanske časne sestre ostavile svoj trag u kulturi i obrazovanju našeg kraja. One su predano i verno služile idejama i dogmama svoje crkve, na način istrajan i dostojanstven. One nisu bile neosetljive na nevolju i bedu drugih "inoveraca", naprotiv pomagale su i učile i druge, ne samo katolike. Ipak, kao sastavni deo jedne isključive i borbene crkve ("Ecclesia militans"), - one su kao takve morale da ponesu i deo odgovornosti koju svaka isključivost za sobom povlači, naročito u teškim, ratnim vremenima. Bila je to odgovornost pred onim "drugima", koji su bili izloženi uništenju upravo zato što nisu isti - pred Srbima - pravoslavcima, Jevrejima, komunistima i drugim, rodoljubima.

          Ovde je prilika da se nešto kaže o katoličkom življu u našim krajevima.           U Bosni su se pojavili katolici već u 11. veku. Do prve polovine 13. veka crkva nije bila organizovana po zapadnom uzoru, biskupi nisu znali latinski, liturgije su verovatno služene po istočnom uzoru. Iz davnina su dolazili misionari u buntovnu, jeretičku Bosnu ne bi li je umirili i uveli u "pravu vjeru". Najpre franjevci, zatim dominikanci i na kraju u 19. veku isusovci, o čemu postoje brojni zapisi, dokumenti i svedočenja. Poslednji su došli jezuiti u vreme austrougarske okupacije i razmileli su se po zemlji Bosni.

          U tursko doba u gradu nije bilo više od 30 katoličkih kuća, zanatlije, ćurčije i terzije. Cela varoš bila je jedna avta, tj. porez kao okrugla svota koju su plaćali zajedno katolici i Srbi i ostale namete davali su zajedno, bili su dakle izjednačeni pred turskom vlašću. U tursko doba dve hrišćanske crkve živele su u relativnoj slozi. Svi istorijski izvori govore o tome da su se katolici i Srbi u to doba slagali i uzajamno poštovali. U to vreme katolici su pisali ćirilicom, latinicu većinom nisu ni znali. Katolici nisu imali svoje muške škole, nego su njihova deca išla u srpsku školu te predmete učili kao i srpska deca. Pismo je bilo ćirilica. Samo je učitelj za katoličku decu predavao katolički katekizam. Ženska deca katolika nisu išla u školu već su veronauku učili kod neke babe Ivke.

          Čija će biti Bosna, to je pitanje koje se provlači vekovima, zapravo otkad postoji ta brdovita i neobična zemlja. Mukotrpno i uporno pokatoličavana je Bosna ali sa skromnim rezultatima. Tvrdokorna "crkva bosanska" opirala se najezdama latinsko-ugarskim - franjevci i isusovci su velikim naporima osvajali svaku stopu bosanske zemlje i svaku pojedinačnu bošnjačku dušu. Ali, tamo gde su jednom stali i zaustavili se, ostavljali su svoj neizbrisivi trag. Najmoćniju podršku dobili su za vreme 40-godišnje austrougarske uprave, a to je vreme kada nastaje i rad Klostera u Tuzli.

          Razume se da je svaki osvajač nastojao da produbi razlike medju domaćim stanovništvom, kako mu ujedinjeno i složno, ne bi moglo pružati otpor. U tome je zahvalna podloga bila u Bosni "vjera" ili "zakon". Pripadnost odredjenoj veri odnosno religiji, činila je da su jedni bili bliži vlastodršcu, nego ostali. Tako Muslimani u tursko doba, katolici-Hrvati u doba Austro Ugarske, a Srbi u vreme Kraljevine izmedju dva rata.

          Zahvaljujući postojanju Klostera deca Tuzle i okoline, mogla su da steknu dosledno i vrlo brižljivo negovano versko vaspitanje i uticaj. Najpre kroz dečje zabavište od pete do sedme godine, pa kroz četiri razreda osnovne škole, mnoge devojke i posle u ženskoj stručnoj školi u Klosteru, ili pak kroz veronauku u gimnaziji i drugim školama.

          Podmladak hrvatskog življa bio je od najranije mladosti stavljen pod neposredni uticaj crkve, ne samo kroz versku nastavu i sve druge aktivnosti. I druge religije su se trudile da već od malih nogu utiču na formiranje verskog tipa čoveka, ali je katolička crkva radila to najdoslednije i sa najvidnijim rezultatima kako bi se formirao lični  i mentalni profil čoveka-katolika. U Klosteru su bile sretno udružena škola i crkva što u drugim državnim školama nije bio slučaj, tako da je dete u istoj ustanovi dobijalo temelje obrazovanja i školovanja, ali u istoj meri i versko vaspitanje, ili "po klosterski" - odgoj.

          Budući rasadnikom katoličke crkve i kulture, Kloster je širio svoj uticaj na širem tuzlanskom području preko šesdeset godina. U mešovitoj verskoj sredini na razmedju Istoka i Zapada, u samom središtu jugoslovenske države, Kloster je obrazovao specifičnu školu mišljenja i delovanja, školu razvijene rimokatoličke verske i kulturne akcije koja je delovanjem medju decom i omladinom pogadjala u samu srž vaspitanja i formiranja pogleda na svet.

          U toku rata bilo je i stradanja ovih sestara, kako nam kažu Anali, to su bile sestre iz Samostana Marijin dom na Palama kod Sarajeva tzv. Paljanske mučenice. Njih pet na broju - najstarija 76, a najmladja 29 godina - u decembru 1941. uhvatili su četnici, po snegu i ciči zimi odveli ih peške do Goražda, gde su ih mučili,  zatim zaklali i bacili u Drinu. Njihovu tragičnu sudbinu opisao je slovenački svećenik Ksaver Meško, u priči "Križev pot" (1957), koji je boravio s njima, ali se nekim čudom spasao.

          Sudbina tuzlanskog Klostera bila je u mnogome zavisna od ratnih neprilika za koje su one bile najmanje odgovorne. Najpre su ih u toku rata koristili i kompromitovali "njihovi", a zatim su ih posle 1945. progonili "naši". Tek 1949. godine, pošto je 1944. Kloster bio razrušen od savezničkog bombardovanja, a obnovljen njihovim radom i angažovanjem, morale su 1949. da napuste Kloster i da osiromašene i u smanjenom broju potraže utočišta u nekim samostanima koji su se održali. Zgrada je još odolevala zubu vremena i "tonjenja", hroničnoj bolesti tuzlanskog tla, da bi se u njoj neko vreme nalazila gimnazija, pa učiteljska škola, da bi na kraju ta ponosita i lepa zgrada bila srušena.

 

Sadržaj Prethodna strana Sledeća strana Biblioteka