SELO MOG DETINJSTVA   Kad je konačno sve propalo, nešto u ratu 1914-1916, a zatim i ostalo posle Tikinog odlaska u Beč - Majka se potpuno povukla u selo Debrc. Bilo je to njeno "devojačko imanje", koje nije došlo pod udar bankrota, gde se nastanila krajem rata i tamo ostala do svoje smrti, 1945.  Prvi put sam došla u Debrc negde 1928. i boravila s prekidima sve do svoje treće godine, kada smo doselili u Tuzlu. Pošto su moji roditelji stanovali u Ljubljani u iznajmljenoj sobi, a navikli da izlaze i druže se s ljudima, najlakše im je bilo da me predaju babi u Debrc na čuvanje. Te dane najranijeg detinjstva kod Majke na selu malo pamtim, najviše po pričama koje su ostale kao deo porodičnog prepričavanja. Živi svedoci tog mog najranijeg boravka bili su najviše Majka, a zatim i moja tetka Mica koja je u to vreme najviše vremena provodila na selu. O tome kako sam bila mirno i nečujno dete, da je Majka noću ustajala da vidi "da li sam živa", o tome kako me je Majkin sluga Laza vodio u šetnju po vinogradu i kako sam stajala pred malom kruškom čiji su plodovi bili crveni i ponavljala jednu od prvih reči "kuškica". Fotografije iz tog vremena prilikom posete mojih roditelja pokazuju nam jedno plavooko, bucmasto dete, moju majku kratko ošišanu "ala bubikopf" i oca mladog i nasmejanog ispod duda pred Majkinom kućom, a uz nas moje starije rodjake Bebu, Lelu i Dušicu. Otada, pa do 1941. Debrc je ostao moje najmilije mesto, zemaljski centar sveta (pored Tuzle), svetilište mog detinjstva u kome je gospodarila moja obožavana Majka. Sa svakim odlaskom na selo sve više sam postajala svesna njegove topline i privlačnosti. U to vreme nisam još jasno shvatala kakva je priroda mog obožavanja babine ličnosti. Bilo je to nekritičko obožavanje, bez rezerve i bilo kakve sumnje. Bilo šta da je činila moja baba, za mene je bilo posvećeno i unapred prihvaćeno. Ako je rasplitala uveče svoju sedu pundju, izvlačeći velike "harnadle", ili je mesila u zimskoj kujni "milibrot", ili ako je šetala sa mnom po vinogradu i štapićem u ruci pokazivala mi razne vrste voća i povrća - u meni je izazivalo divljenje i potpuno predavanje zadovoljstvu u njenom prisustvu. Čak i kad je nisam razumela ili čak i kad sam mislila da nije u pravu, prvi njeni postupci za mene su bili čisti i sveti. Vremenom je ova idolatrija ustupala mesto ljubavi i poštovanju koje je sazrevalo uporedo s mojim odrastanjem.     Kultno mesto mog detinjstva bilo je selo Debrc na Savi, kuća moje bake - Majke. Kad s proleća već zamiriše raspust ja počinjem da sanjam o odlasku kod Majke. Svaki put me neko odvodi na selo, ili Mica, ili moja majka, ili Ljuba, a jednom me je naš prijatelj Kadija Mujezinović odpremio do Banje Koviljače - tamo je neko čekao i odveo me u Šabac. Put je uvek isti - autobusom do Zvornika, preko Snagova gde obavezno muku mučim, povraća mi se i vrti u glavi na onim velikim okukama, zatim stižemo u Zvornik, pa preko zeleno-plave Drine u Banju Koviljaču. Tamo stajemo kod Anke Krezićke koja drži restoran. Ona je sestra mamine strine Lepe Manojlović. Konačno idemo za Šabac, gde se pravi prekid, i posle autobusom do Debrca. Bilo je to vreme pre nego što je otvorena linija Šabac - Beograd, kad smo išli iz Šapca nekim kolima, čezama ili fijakerom ali nam je autobuska linija mnogo olakšala odlazak kod Majke na selo. Moje obožavanje bilo je okrenuto Majci o kojoj sam mogla misliti, sanjariti i pisati joj pisma. Ona je za mene bila oličenje svega onog što mi nismo bili. Mi smo živeli u gradu - ona na selu, mi smo nosili haljine u boji, a ona samo crninu, naša kosa bila je svetla ili smedja, njena potpuno seda. U našoj kući niko se nije molio bogu, dok je ona svako veče stajala u jednom uglu pored kandila i nešto tiho govorila - nikada nisam saznala šta je ona razgovarala sa svojim bogom. Majka je nosila "cviker" kad je čitala, a njen sat bio je džepni srebreni sat marke "Zenit" koji je stajao na stolu u njenoj sobi. Sve je, znači, bilo kod Majke drukčije, samo njeno i potpuno posebno. U slobodno izabranoj samoći svog bitisanja, naša baba je dala prednost nezavisnosti i slobodi, nije htela da živi kod kćerki, ni da bude nekome "na teretu" kako je govorila - "kod zeta i ćerke ide se samo u goste i to ne predugo". Rukopis moje babe - Majke, bio je priča za sebe. Mi deca, mogli smo samo da maštamo kako ćemo imati rukopis sličan njenom. Svakako da se krajem 19. veka kada je ona išla u školu mnogo polagalo na lepo pisanje, "krasnopis", ali njen lični pečat ogledao se u tim slovima ispisanim perom i mastilom. Ne znam da li je moja debrčka baba znala za "kaligrafiju" Zaharija Orfelina, ali pisala je najlepšim kaligrafskim rukopisom da bi joj i sam Zaharije pozavideo. Uzalud sam pokušavala da kopiram linije njenih slova, ali to nije bilo moguće. Ona nije pisala nalivperom ni zaoštrenom olovkom, već samo perom i mastilom koje smo mi u Bosni zvali "tinta". Mastilo je stajalo u bočici na njenom pisaćem stolu koju je ona zvala "divit". Tim svojim lepim rukopisom Majka je ispisivala pisma svojim ćerkama, najviše Zagi, mojoj majci, koja je živela "čak u Bosni". Pisma su stizala redovno, bar dva-tri puta u mesecu, gde su bile saopštene porodične novosti, na koja je majka odmah odgovarala. Kad sam naučila da čitam, Majka je počela da piše i meni lično. Prva karta-čestitka za novu godinu stigla je u januaru 1933. za vreme dok je otac bio u zatvoru, s adresom "gospodjici Verici M./Mujbegović, Dom narodnog zdravlja, Tuzla. Bosna". Nadalje su stizala pisma za mene, samo sa promenjenom adresom, ali uvek "Tuzla-Bosna", - na koja sam odmah odgovarala. O rečniku moje babe biće posebno reči, ali svaki boravak u Debrcu bio je prilika da saznajem nešto novo iz njenog rečničkog arsenala. Ona je govorila "kanda", umesto "kao da", "nosim se mišlju", značilo je "mislim". Umesto suvišno, Majka je govorila "izlišno je". Kad je htela da kaže "mislim", ispadalo je slovo "l", pa je to bilo "misim", čemu sam se ja smejala. Nije govorila "galamiti" kao mi u Bosni, već "larmati". Orman je bio "šifonjer", a male drvene ogradice bile su "filarete", čarape koje je nosila bile su crne "flor" čarape, a ako nešto nije marila, onda je njen omiljeni izraz bio "nisam ljubitelj". Majka je imala ne samo svoj posebni rečnik već je i neke reči izgovarala u nekoj iskrivljenoj verziji, na primer, uftornik, umesto utorak, ili oktombar umesto oktobar. Ja sam je hvatala kod nekih njenih uzrečica ili pogrešno izgovorenih reči. U brzini ona je uvek govorila "Misim, umesto mislim, išla sam za njom i ponavljala "ja misim, ja misim, na šta se nije ljutila, već se samo smejala. Naočari koje ona nosi zovu se cvikeri, drukčije su nego što vidjam kod drugih. Ona ih nosi kad čita, a onda gleda iznad njih, u stvari ispod cvikera, dižući obrve. Ja volim da uzmem u ruke taj cviker i pokušavam da ga nataknem na nos. Majka je davala prednost celim, nenačetim i neokrnjenim stvarima. Ništa polomljeno ili okrnjeno nije htela da upotrebi. Ako je na češlju bilo polomljeno makar i jedno zupce, ona ga je sklanjala: "Ja ne fermam češalj ako nije ceo", govorila je. Sve svoje račune, izdatke i primitke Majka je upisivala u notes, svaku sitnicu koju je potrošila. Tako možemo iz sačuvanog notesa da čitamo račune. Po prijemu novca od ćerki za svaki iznos koji je dobila pravila je popis, na primer: 12./1935. od Mice 100 din., pa sledi: 1 kg šećera 15 din., 1 kg brašna 3 din., 1/4 kg kafe 12,50 din, opravka furune 8 din, 1/2 kg soli 3 din, 2 pileta 10 din, mastilo 3 din, zejtin 7, jaja 10, hartija i koverti 4, kvasac 1, /prenos 76,50 i sledi dalje sve do kraja iznosa. Na Majkinom imanju sve stvari su imale svoje ime. Svako mesto u kući i izvan nje imalo je naziv. Velik prostor oko kuće bio je "dvorište" i u tom krugu nalazili su se svi važni "objekti". Naspram kuće na drugom kraju dvorišta bila je zasvodjena letnja kujna, a mesto se zvalo "Pod šupom". Tu se odvijao ceo letnji život, priprema jela i kuvanje, oko velikog šporeta. Na oba bočna zida visili su ormarići s krilima od gvozdene mrežaste materije - to su bili "komarnici" gde se smeštala preostala hrana do večere ili namirnice koje mogu da stoje neko vreme. Naslonjena na letnju kujnu "Pod šupom" bila je zimska "kujnica" - to je bio njen zvanični naziv. Po kišnom i hladnom vremenu sedeli smo u toj kujnici za velikim stolom, ručali i večerali. Kad bi mi se posrećilo da ostanem sama s Majkom, provodila sam vreme s njom u tom lepom prostoru, dok je ona nešto mesila, ili bi ponekad s njom sedela i pila kafu. Majka mi je sipala kafu u najmanju šoljicu i govorila: "Kafa se lepše pije u društvu". Meni je ta crna tekućina bila gorka i odvratna ali za moju babu pila bi i ricinus. Ćutala sam i mrštila se da ona ne primeti. U dnu kujnice bila je velika peć za pečenje hleba, pita i kolača, a  na zidovima su visili razni plehovi i bakrene modle za kuglofe. Taj prostor je bio ututkan i u potpunosti je odisao Majkinim prisustvom. Zatim su se u tom istom nizu redjale prostorije koje su imale svoj naziv - najpre pekara sa velikom peći za pečenje hleba i lepinja, gde su se polagala jaja, i kokoške u korpama ležale na njima. Bila sam ponekad u prilici da uhvatim trenutak kad se iz jajeta izleže živo pile, što sam uzbudjeno posmatrala. Reč koja se mogla čuti, a imala je prizvuk prisnosti i neke neshvatljive važnosti bila je reč dućan - tako se zvala prostorija pod šupama, koja je nekada davno bila magacin seoskog dućana. Sada to bejaše samo poluprazna prostorija, puna raznoraznog materijala koji je od stajanja, prašine i rdje, izgubio svaku vrednost - užad, lanci, verige, kuke, paketi eksera, srpovi, noževi bez drške. Teško da bi devojčica mog uzrasta mogla u njemu naći bilo kakav zanimljiv predmet. Pa ipak, draž napuštenih stvari, nekada upotrebljivih, sada već otpisanih, polumrak koji se uvlačio kroz male prozore, neki tronožac na koji se moglo sesti i osloniti se na tvrdi zemljani pod i posmatrati pauka u ćošku kako plete mrežu. Jedan zid bio je prekriven rafovima, potpuno očuvanim i celim. Tamo je bilo pravo skrovište zaboravljenih trgovačkih knjiga, notesa, beležnica, inventarskih knjiga i kutija, - više od 15 godina je prošlo otkad je Majka zatvorila svoj seoski dućan sa ulice, a i kancelariju koja mu je pripadala, i povukla se posle sinovljeve smrti u svoju samoću i tugovanje. Duša celog Majkinog imanja, moj zaštitnik i vodič, bio je sluga Laza, ili Lazica. Lazina soba bila je poslednja u nizu, tu je moj omiljeni Lazica spavao na krevetu sa slamaricom. Drveni vojnički sanduk i poneki gunj okačen na zidu bio je jedini inventar ove sirotinjske sobice. Na kraju izvan zgrade bio je veliki kokošinjac. Kokoške, pilići, a naročito petlovi pravili su veliku buku, izlazili su iz svog kruga na sve strane po dvorištu i zobali, iako ih je Laza redovno hranio na odredjenom mestu. U tom delu dvorišta, na jednoj čistini, bio je bunar iz kog se kantama na lancu vadila voda. Drvena ograda bila je belo okrečena a na velikoj dubini video se odbljesak vode. Iako mi je bilo zabranjeno da se naginjem preko ograde, bunar me je privlačio i često sam posmatrala kako Laza pušta lanac s velikim zveketom a onda ga s naporom izvlači gore okrećući gvozdenu ručicu. Voda je bila hladna i leti se obično spuštala lubenica u bunar da se rashladi. Bunar je imao simbolično značenje i celo mesto oko njega, bar za mene, bilo je neka vrsta svetilišta oko kojeg smo se okupljali. Na dnu dvorišta bilo je opasno mesto gde nisam smela da se igram - "krečana", puna belog negašenog kreča. Naslonjena na Majkinu kuću najvažnija gradjevina, bila je "Čardak" gde je bilo smešteno žito i kukuruz. Oko čardaka šetkali su se sivi, mali miševi koje sam posmatrala iz daljine. U strahu da ne dodju u kuću majka i Laza postavljali su u ulaznu prostoriju mišolovke sa slaninom. Ponekad bi se neki miš uhvatio, ali ja to nisam smela da gledam. Dvorište je bilo opasano drvenom ogradom na gornjem kraju prema putu koji vodi ka Dućevcu, duž ograde bili su bagremovi, a na donjem kraju iza ograde bio je "Vinograd". Pored kujne "Pod šupom", na jednom delu dvorišta smestio je teča Voja košnice sa pčelama, što je za mene bilo još jedno "opasno" mesto. Bojala sam se pčela, ponekad me neka ujela, a nastrašnije je bilo skidanje roja sa drveća. Na jednom mestu u dvorištu bila je neka vrsta ognjišta gde je stajala "oranija" - veliki kazan u kome se otkuvavao beli veš. Posuda je iznutra bila bakarna a spolja crna kao gar. Oprano rublje sušilo se na konopcu koji se, po Majci, zvao "jedek" (tur. hedek). Taj jedek se vezivao oko velikih baglama zabodenih u neku drvenu komušinu. Majka je često skidala veš sa jedeka i nosila ga u kujnicu na peglanje. Raspaljivala je veliku, tešku gvozdenu peglu sa žarom i za stolom je peglala.  Na levoj strani dvorišta, u blizini Majkine kuće bio je ogradjen mali cvetni vrt koji se zvao "Baštica". U blizini "Baštice" stajao je veliki stari dud u čijoj smo hladovini leti obično ručavali. U kasno proleće zrele dudinje su otpadale sa grane i mi deca smo ih skupljali i jeli sve dok nam prsti i zubi ne bi pocrneli od dudinja. Negde u sredini dvorišta na kaldrmisanoj stazi prema "Šupama" stajao je visok i prav bor na kome je bilo nešto okačeno - ne znam da li je to bio čiviluk ili neka druga sprava. Ta kaldrmisana staza koja je išla od kuće, pored bora i moje "Kruškice" ka "Šupama" bila je svakodnevna staza naše Majke kojom je prolazila tamo-amo. Tu stazu sam obožavala kao i sve drugo što je njoj pripadalo - zemlju kojom je gazila i vazduh koji je udisala. Moram posebno da se osvrnem na čarobno mesto u Majkinom velikom dvorištu, gde je bilo zasadjeno cveće, a zvalo se "Baštica". Taj vrtić, baštica, nalazio se sa leve strane dvorišta, kad se ide ka "Šupama", ogradjen drvenom niskom ogradicom koju je Majka zvala "filarete", i drvenim vratima. Baštica je počinjala ispod velikog duda, a sa gornje strane bila je okrenuta ka bagremovima ispod kojih je teča Voja držao svoje pčele. Ta nevelika baštica imala je male rundele i stazice izmedju njih, sa svakojakim cvećem zasadjenim s proleća, tako da kad sam leti dolazila, baštica je bila u punom cvetu. Razne mindjušice, kadifice, puzalice, sitni karamfili, poneka ruža, blistali su pod suncem, a naročito je za mene lep i nepoznat bio cvet koji se zvao "Hristov venac". Zašto je dobio to božansko ime ne znam, tek znam da ga je majka posebno izdvajala od drugog cveća i zadržavala se kod njega kad ga je zalivala. Pred veče, kad zadje sunce išla je da zaliva bašticu pa je i mene vodila dok sam bila manja, da joj, kao pomažem. Davala je i meni kanticu sa raspršenim delom koji je škropio cveće i ja bih se najradije i sama podvukla pod tu kanticu da se malo rashladim. Baštica je bila omiljeno majkino mesto, njoj je od njenog grčkog oca ostala velika ljubav prema svakom rastinju, naročito prema cveću, čije je seme dok je bila bogata pre rata, naručivala čak iz Erfurta, evropskog centra poznatog po čuvenim rasadama cveća. Veliko šabačko dvorište s baštom, bilo je sada sabijeno u malu bašticu, ali je ona podjednako uživala i na tom malom cvetnom prostoru. Sa strane baštice stajala je niska kruška, čija slika potiče iz najranijeg detinjstva. Dok me je Mica nosila na rukama, stajali smo pod kruškom i ja sam joj tepala "Kuškice, kuškice". Baka ili Mica me drže na rukama, pod razgranatom kruškom čije nas grane dodiruju. Dižem ruke u vis, baka bere sa stabla kruške koje su iznutra crvene, a spolja zelene, zovu se lubeničarke. Slatke su i već omekšale, i kada dolazim kasnije, svake godine na selo, baka me uvek kod toga stabla, zaustavlja i ponavlja uvek isto: "Evo tvoje kuškice". Kuća moje debrčke babe, meni doživotno najmilija kuća na svetu, bila je obična, prizemna, belo okrečena kuća uzdužnog oblika s malim, ogradjenim cvećnjakom koji je deli od druma. U tih nekoliko soba, bio je smešten ceo istorijat porodice, njena nekada blistava prošlost i skromna, osiromašena sadašnjost. I pored tragova oskudice, u toj kući odvijao se bogat i sadržajan život triju generacija - najstarije Majkine, zatim naših roditelja i njihove braće i sestara, i nas dece kao treće, najmladje generacije. Majka je bila stožer sveukupnog okupljanja, zbog nje smo dolazili sa raznih strana, čak iz Bosne, stremili smo njoj u susret, u njeno toplo okrilje, u njen zagrljaj. Kuća je bila podjednako otvorena za sve nas, mada su oni bliži mnogo češće dolazili, nego mi iz Bosne. Sa dva kamena stepenika ulazilo se pravo u veliko predsoblje koje je služilo i kao trpezarija. Za dugim stolom moglo je da sedi šest do osam ljudi, ali mi smo ručavali najviše napolju ili u zimskoj kujni, "Pod šupama". Majkin pisaći sto sa zelenom čojom bio je prislonjen uza zid i tu je ona držala svoje papire i račune. Pred vratima Majkine sobe stajala je polica - etažer. Iz ove trpezarije prvo se išlo u "Majkinu sobu" koja je gledala na ulicu. Njen krevet, komoda sa velikim porcelanskim lavorom i bokalom, manji sto pod prozorom, i jedan mali pomoćni ležaj, a iznad njega visile su slike znamenitih ljudi - bio je to ceo nameštaj Majkine sobe. Najvažniji deo nameštaja u trpezariji bio je Majkin kredenc, tajnovito skrovište začina, teglica sa slatkim, izvorište raznih mirisa od vanilije i karanfilića, do ružinog ulja, cimeta i oraščića. Nije svako smeo da otvara kredenc, već samo po dogovoru sa Majkom, ili na njen zahtev. U donjem delu bile su smeštene finije namirnice, a u gornjem lepo poredjane, teglice jednake veličine sa slatkim od šljiva, trešanja i meni najmilije slatko od lubenice i bundeve. Na svakoj teglici bila je zalepljena okrugla, bela etiketa sa nazivom slatkog. U mom detinjem uzrastu bi se na prste jedne ruke mogla nabrojati jela koja sam rado jela, ali slatkiše nikako. Ipak, od raznih vrsta najviše sam volela slatko od tikvice i lubenice. Okrugle kuglice nastale bušenjem okruglog nožića i slatko od lubenice, zapravo od lubeničine kore. Kora se sekla jednim rebrastim nožem i dobijali su se pravougaoni ušećereni žuti komadi. Majka je znala za ovu moju sklonost i ostavljala je teglice namenjene samo meni, kad dodjem u Debrc. Provela sam mnoge srećne trenutke pod tim kredencom, udisala njegove mirise, a nekad sam ga potajno otvarala da prebrojim teglice. Isto toliko važan predmet nameštaja bio je Majkin orman u srednjoj, spavaćoj sobi. Stajao je u uglu pored prozora i bio ispunjen složenim, ispeglanim rubljem. U jednoj pregradi, dovoljno visokoj da ga mi deca ne možemo dohvatiti stajala je "Ljubina lutka", za moje pojmove, ogromna, prelepa lutka, s prirodnom kosom, očima na sklapanje, velika kao jednogodišnje dete. Maminoj najmladjoj sestri Ljubi ovu lutku je doneo na poklon iz Beča ujka - Tika, najstariji brat čija je ona bila ljubimica. Majka je na moje moljakanje otvarala orman, iznosila lutku i dozvolila mi je da je malo držim. "Ti znaš da se Ljuba ljuti, ako se lutka iznosi", govorila je Majka. Iako je Ljuba već bila apotekarica, 1935. se udala, bila je nešto detinjasto u njenoj prirodi, o čemu je govorila i ova vezanost za lutku. Srednja soba, bila je ispunjena sa dva bračna kreveta, dva noćna ormarića i jednim otomanom u podnožju kreveta. Pored dva ormara i visoko trokrilno ogledalo sa postoljem za šminku. U jednom uglu na polici stalno je gorelo kandilo pred kojim je uveče majka stajala i izgovarala tiho reči neke molitve. U tom uglu je visila i ikona Sv. Arhandjela Mihajla, porodične slave, a iznad kreveta velika slika - reprodukcija lepe mlade majke koja spava sa svojim detetom. Konačno, poslednja u Majkinoj kući bila je "Tikina soba" - gde je sve stajalo nepromenjeno od njegove smrti - njegov krevet, biblioteka, manji sto sa stolicom, velika Tikina slika na zidu čovek s tamnim očima, preozbiljan dvadesetsedmogodišnjak gledao nas je s nekom tugom i žalom što nije sa nama. O ujaku se često govorilo s tugom i dubokim bolom, koji je vremenom prigušen, ali tinja negde duboko u njihovim dušama. U raznim prilikama su ga spominjale majka i tetke, ali nikada ili gotovo nikad pred Majkom. To je bila tabu-tema i nešto što se ne izgovara, o čemu se misli. Misao o njemu, bila je stalno ispisana na njenom licu, nije je nikada napuštala, ni onda kad se smejala i bila na izgled sretna i zadovoljna. U sred smeha ili prijatnog razgovora kad smo se leti skupljali oko nje i žagora dečjih glasova, ona bi se zamislila i zastala - kao da želi da odagna od sebe radost i smeh. U tom, izrazito srpsko-pravoslavnom ambijentu donekle su odudarale slike Tucovića, Skerlića, Ibzena i Paderevskog. Ali ono što se najviše izdvajalo po svom sadržaju bila je Ujka-Tikina biblioteka. Ona je stajala smeštena u jedan žuti trokrilni orman sa staklenim vratima gde su bile poredjane knjige onako kako ih je on ostavio daleke 1921. godine. U to vreme kada ljudi nisu kupovali knjige "na metar", već na komad, i kada je malo ko u Srbiji imao marksističku biblioteku, ovo je bio pravi raritet. Taj žuti orman ispunjen knjigama pretežno na nemačkom jeziku bio je simbol njegovog života, njegovih ideala i prerane smrti. Soba u kojoj je stajao orman zvala se, po Majci, Tikina soba i to niko nije dirao ni menjao. Tamo je bilo najmanje pristupa, sem u vreme kada se kuća napuni pa mora da se iskoristi svako mesto za spavanje. Provela sam mnoge časove mog detinjstva, već od osme godine, pred tim za mene zagonetnim ormanom. Kako sam već počela da natucam nemački mnogo što šta sam i razumela. Tika je bio pretplaćen za gotovo svu socijalističku literaturu na nemačkom jeziku iz Austrije i Nemačke. Bilo je tu i "Leipziger Volskzeitung", "Vorwärts", i druge socijalističke novine, ali i na našem jeziku "Radničke novine", "Borba" i druge. Knjige su bile poredjane strogo po vrsti i koju god sam izvadila trebalo je da je vratim na mesto. Ipak, najviše sam se bavila knjigama na našem jeziku. Medju knjigama je bilo mnogo nerazumljivih, učenih u kojima se najviše ponavljala reč socijalizam i marksizam, njih nisam ni pokušavala da čitam. Zadržavala sam se na naslovima literarnih dela koja sam pokušavala da dešifrujem, i prelistavanjem bih se zadržala tamo gde sam videla proredjeni tekst, dijaloge i razgovore ličnosti. Mnogi naslovi su ipak bili nerazumljivi, i ja sam ih ispisivala u jednu sveščicu da bih pitala oca šta znači na primer - "Tendenzroman fűr freie Geister", ili "Die Psychologie der Erbtante. Eine Tantologie aus 25 Einzeldarstellungen als Beitrag zur Lösung der Unsterblichkeitsfrage". Glomazne nemačke rečenice, u kojima sam raspoznavala smisao pojedinih reči, ali povezanost celine nije mi bila jasna. A i kako bi, imala sam 12 ili 13 godina. Predveče, kad počnu da se pojavljuju prve blede zvezde na nebu, u selu nastaje smiraj. Iza prozorskih okana pale se lampe na gas. Čuje se odnegde lavež pasa, glasovi žena koje se dozivaju na povratku s polja. Sa prvim večernjim sumrakom počinju da promiču svici, kao da su oni još jedino živahni, dok se sve drugo, životinje i biljke povlače u neko svoje skrovište u bakinom dvorištu. Sedimo na klupi pored ulazne kapije, opasni komarci počinju svoj večernji let oko naših golih nogu i ruku, mi se branimo naslonjeni jedno na drugo. Nebo se crveni, poslednja kola prolaze na putu sa polja. Kada se leti okupimo u velikom broju, mi se jedva smeštamo za spavanje, ali kako je reč o ženskim osobama, nekako se uguramo. Moje dve mladje tetke, Mica i Ljuba, moje tri rodjake koje dolaze na smenu - Lela, Beba i Dušica - biva nas šest do sedam duša. Ja imam retku privilegiju da spavam na pomoćnom ležaju u Majkinoj sobi - ona leže posle mene, a ustaje pre sviju, ali ponekad noću čujem njene uzdahe. Retko kad, kad smo same u kući, ona me smešta u svoj krevet i priča mi razne priče - kako se udala za svog muža Voju, kako su joj umrla tri sina kao mala deca, kako su bežali za vreme svetskog rata  "sve do Vranja". Sina Tiku, ne spominje, to je za nju prevelika tuga i bol koji još traje. Svojim malo promuklim glasom, pošto je dugo moljakam, peva mi pesme iz njenog vremena - "Što se bore misli moje". Meni se najviše svidja "Kreće se ladja francuska iz pristaništa solunska", koja počinje stihom "Silno je more duboko, duboko, plavo, široko, nigde mu kraja ne vidiš". Majka nije u stanju ni da pretpostavi kakvo je za mene uživanje ležati s njom u krevetu koji miriše na belo, otkuvano, na suncu osušeno rublje i na njen mirišljavi sapun. Mojoj sreći nema kraja, ali ja nisam od onih koji znaju da iskažu svoja osećanja, niti da joj zahvalim za sve što čini za nas. Moje divljenje i ljubav su ukopani negde duboko u dečjoj duši i samo moje trčkaranje za njom može da joj donekle otkrije šta ona za mene znači. Kad se već skinemo i smestimo u krevete, dolazi Majka, seda na otoman i traži da je neko od nas češka po ledjima. Ja ne znam o čemu se zapravo radi - da li je to neka vrsta masaže, tek mi se smenjujemo i grebemo je po ledjima, što njoj očigledno prija. Kad dodje na mene red, ja se bojim da je ne povredim, pa je ustvari gladim prstima, na što ona obično primećuje: "Jače, Verice, jače!" Mene je strah da je ne ogrebem, pa se sklanjam i ustupam mesto hrabrijima od mene. Mica, moja kuražna tetka, uzima veliki retki češalj i vuče ga gore-dole po Majkinim ledjima. Njena ledja su glatka i sjajna, sa ponekom pegicom i ja bih je najradije poljubila, ali ne smem. U jednom uglu Majkine sobe stoje složene "Nedeljne ilustracije" koje joj šalje mama iz Tuzle. Mi ih leti ponovo prelistavamo i zabavljamo se romanima gospodje Mir-Jam, koje smo već jednom pročitali. Počasno mesto u Majkinoj sobi zauzima velika komoda na kojoj stoji lavor i bokal od porcelana na mermernoj ploči, i mirišljavi sapuni - to se zove umivaonik. Bokal je uvek pun sveže vode koju Laza donosi sa bunara. U kući postoje mnoge privlačne stvari: veliko zeleno somotsko jaje gde stoje igle i konci, bela kutija sa slikama, fijoke pisaćeg stola pune nekih papira i računa. U babinoj beloj drvenoj kutiji sa slikama, mnogo nepoznatih ljudi, većinom grupni portreti mladjih i starijih žena, i muškaraca sa šeširima. Mnoštvo fotografija posleratnog, porušenog Šapca. U našem tuzlanskom stanu bilo je malo slika, ali kod babe u Debrcu visile su na svakom zidu i svakodnevno smo ih gledali. Najpre, u predsoblju, na jednom bočnom zidu visili su poredjani jedan do drugog znameniti ljudi toga doba: Skerlić, Dimitrije Tucović, Vuk Karadžić, Filip Višnjić, Henrik Ibzen (otkud on), Vojislav Ilić mladji, Paderevski. Pored toga slike koje su se u to vreme mogle naći u svakoj srpskoj kući, s ove i one strane Drine: "Krunisanje cara Dušana" od Paje Jovanovića, pa "Hercegovačko roblje“ od Jaroslava Četmaka, "Kosovka devojka". U prvoj sobi gde je živela Majka, bila je uveličana Tikina slika, portret Tihomirov iz mladih dana, a na stolu gde je Majka sedela i pisala, manja slika njenog oca Guče-Djordja Konstantinovića. Na nekom od zidova bila je velika slika u boji, majke s detetom, neka vrsta reprodukcije. U drugoj sobi je stajala Ikona slave Manojlovića Svetog Arhandjela, gde je kandilo gorelo bez prestanka. U predsoblju iznad peći visila je u boji reprodukcija dvorca "Miramare" u Trstu. Uzbudljivi deo mog letovanja u Debrcu bili su odlasci na Savu. Kad svane svetlo letnje jutro koje obećava lep i sunčan dan, spremamo se na kupanje, na Savu. Tamo se ne ide praznih ruku - jedni nose korpu s jelom, drugi ćebad i prostirke, a najteže su lubenice. U korpama s hranom spremljeno je već rano ujutro pečeno pile, kuvana jaja, kriške hleba premazane kajmakom, paradajz, paprike i krastavci i razne štrudle i kolači. Do Save nije daleko - oko tri kilometra, ali za moje dečje noge to je "turneja" koja mi se čini kao večnost. Put nas vodi najpre do kraja sela, a zatim skrećemo u levu stranu, kroz njive i šumarke, preko seoskih ograda, kroz polja strnjike, što je bilo najteže, po suncu i prašini, a ponegde i hladom ispod seoskih dudova i oraha. Ja bežim u hlad, zaostajem i gledam gde mogu da sednem, noge su mi već prašnjave i umorne. Posle više od sat hoda primičemo se vodi, našem željenom cilju. Na ulasku u Novo Selo, približavamo se "Pristaništu" - tako se zvalo improvizovano mesto za zastoj čamaca i poneke ladje koja je tuda prolazila. Pre nego što stignemo na pristanište, zastajemo kod malo uvučene kuće okružene baštom i cvećem, gde stanuje Dušanka, lepa, crnpurasta devojka, s majkom. Ona nas obavezno zaustavlja, služi slatko i vodu, što nam svima prija i ubrzo odlazimo do vode. Spuštamo se ka vodi, čekamo na čamac, stiže neki čovek, bos i u gaćama sa zavrnutim nogavicama, koji nas prevozi preko. U čamcu ima uvek manje ili više vode po kojoj šljepćemo bosi ili u sandalama. Dok se prevozimo, ja ponekad zatvaram oči, jer mi se čini da je voda opasna i duboka. Iako traje pet-šest minuta, meni se taj prelaz čini beskrajno dug. Tamo nas čeka peskovita obala, s vrbakom i zelenim šibljem gde se skidamo i počinje kupanje. Voda savska je mutna, zelenkasta, neko od nas zna da pliva, neko ne zna, ali ipak svi uživamo. U vrbaku prostiremo veliku belu maramu, a oko nas zuje razni kukci, mene najviše plaši vilin konjic. Na Savu nisam išla samo na kupanje, već i za prevoz do Beograda ili Šapca - dok nije uvedena autobuska linija - prevozili smo se ladjom. Ta bela ladja je prvi brod na kom sam se vozila i to uvek s mojom tetkom Micom koja je bila čest putnik. Nekad je na ladji prijatno, a nekad duva jak vetar i hladno je. Mica ima poznanika na brodu, kapetana broda koji se zove Igrošanac. Smešno ime, lep čovek u beloj uniformi, uvek ljubazan i nasmejan, zove nas u kabinu gde je toplo i prijatno. Vožnja traje do Beograda prilično dugo i uskoro izlazimo na pristaništu. Ponekad kad je kišno leto, javlja se grmljavina, kao neka opomena s neba. Sve se trese, munje sevaju, sve postaje čarobno i zastrašujuće. Majka ne voli grmljavinu, zapravo boji se, i skuplja decu oko sebe, zatvara kapke na prozorima i ponekad nas trpa u krevet. Iako nemam preveliki strah od groma, ne branim se i ležem zajedno s njom. U stvari, grom je koliko vidim, jedino čega se majka boji, ali poreklo straha nije mi poznato. Pored moje babe - Majke, čiji je svetli lik privlačio moju pažnju i vukao me u mislima stalno u Debrc, bilo je još likova koji su se utkali u trajno sećanje. Meni najdraži čovek u Majkinom dvorištu bio je sluga Lazica, sa naglaskom na "i". Sam njegov izgled bio je za mene neobičan, seda ukovrdžena kosa, šubara koja se ne skida ni leti ni zimi, suknene čakšire, gunj i košulja, crne cokule na nogama. Lazine ruke bile su žuljevite i tvrde kao hrastova kora. Kad bi me vodio u vinograd, uzimao me je za ruku i osećala sam tvrdoću njegovih dlanova i neki poseban miris koji se širio oko njega - na duvan, na drva koja je cepao skoro svaki dan. Bila je to prava umetnost kako je cepao drva. Gledala sam s uživanjem kako postavlja drvo na panj i kako tačno pogadja pravo mesto da bi raspolutio drvo. Zatim okreće sekiru naopačke, na ušicu, i tresne je o panj kako bi se oslobodilo cepanice i tako redom. Zamahivao je snažno i pored bele kose i neodredjenih godina, imao je ruke kao mladić. U stvari on je bio u svetskom ratu, a posle se zaposlio kod naše babe gde je ostao sve do svoje smrti. Neka vrsta mog andjela čuvara na selu, gde sa svih strana vrebaju za gradsko dete razne opasnosti, Lazica je bio ne samo čuvar i zaštitnik već i velika razonoda. Veseli, snažni starčić, potpuno bele, kovrdžave kose, rumen u licu i uvek nasmejan, Lazica je voleo da se šali na moj račun i da me zasmejava na razne načine. Odmah mi je izmislio ime ili nadimak, koji je bio zaista duhovit i simpatičan. Zvao me je "Begiću", a ne Verice kao ostali, čime je hteo da mi ukaže dvostruku pažnju. S jedne strane da uvaži muslimansko prezime mog oca, ali i da me proizvede u muško dete sina, što je bilo preimućstvo nad ćerkom. To sam shvatila tek mnogo kasnije, ali sam se i tada rado odazivala na njegov poziv. "Begiću, hajdemo u vinograd", to je bila najlepša rečenica. Poziv u vinograd značio je šetnju s Lazicom koji me je čvrsto držao za ruku. Najveći štos je bio kada mi je prvi put pokazao svoje veštačke vilice - proteze. Nekako ih je jezikom pokrenuo i izneo iz usta, što me je zapanjilo, zar tako nešto postoji? "E, muka ti je to moj Begiću, zato čuvaj zube za vremena". Znao je da nemam pojma o veštačkim vilicama, pa me je ponekad zabavljao time što ih je vadio da mi ih pokaže, jer sam ga ja molila: "Lazo pokaži mi zube"! Posmatranje glista bilo je jedno od mojih omiljenih zanimanja, naročito kod Majke na selu. Kad god zamahne lopatom ili ašovom u zemlju, Lazica prevrne ili smrtno rani neku glistu koja se uvija i prevrće dok je ne prekrije novi busen zemlje. Bilo mi je žao glista, ali me čudila Lazina totalna ravnodušnost prema njihovom mrcvarenju i uvijanju. Kod Majke su dolazili ugledni ljudi iz sela, najpre najstariji, medju njima čiča Pera Djurić, koji je bio i najimućniji. On je bio starčić u šajačkom odelu sa šeširom na glavi, voleo je da igra karte s Micom, i uvek je pričao o politici. Ostali nisu bili tako ugledni ni imućni. Medju njima, najčestitiji bio je Obrad Novaković, crnpurast, lep čovek, bez jedne ruke, koju je izgubio u ratu. Nije bio ni bogat ni uticajan, ali bio je ugledan i čovek od reči i dobrih dela. Miloš Marković zvani Miloš "Jež", bio je čest gost u Majkinoj kući, uvek je nešto poslovao po Majkinom dvorištu, ili je nešto nabavljao, kupovao ili prodavao, ali na njega se Majka mogla osloniti. Miloš je bio mladji čovek, neoženjen u to doba, uvek nasmejan, rumen u licu, glatko izbrijan. Nosio je šajkaču i šajačke pantalone. Njegova braća su živela u selu, jedan od njih, zvali su ga Beli, bio je potpuno plav. Majka trgovca Mitra bila je Dostana, vesela, sitna i nasmejana starica naborana u licu. Nosila je uvek samo seljačku nošnju. Njen sin Mitar je već počeo da se oblači po gradjanski. Držao je dućan usred sela, sa raznom robom. Od svega sam najviše zapamtila velike staklene tegle sa svilenim bombonama, koje su stajale na tezgi, zatim razna metarska roba i druge potrepštine. Njegova žena Brena, visoka i vitka, nešto viša od muža, nosila je u rukama malo dete koje se nedavno rodilo. Brena je isto počela da se oblači na gradski način. Mitar je leti nosio obavezni slamni šešir. Kod Majke je dolazio još jedan simpatičan starac, sa belim brkovima, i šeširom na glavi. Zvali su ga Krasoje, a u stvari se zvao Dragomir. Nekada je bio sluga kod Majke, ali je bio otpušten zbog neke greške, koju mu je Majka oprostila. Bili su i nadalje u dobrim odnosima. Krasoje je voleo da priča sa mnom i da me ispituje kako je "tamo u Bosni", šta se radi, i kako narod živi. Ova lista ne bi bila potpuna bez još jednog izrazitog lika. Anke "Masine", njen muž Mikajlo, imao je nadimak "Masa", pa je ona bila Masina. Lepa, krupna žena pocrnela u licu od sunca, sa rumenim obrazima i tamnim očima, Anka je bila žena koja se pamti. Psovala je vrlo sočno, kao muško, i volela je da me ispituje da vidi da li ja znam kakvu psovku. Majka se ljutila, nije joj bilo pravo što me uči psovkama. Njena ćerka bila je lepa smedja devojka, starija od mene. Bila je tu i Dikosava, žena iz obližnjeg sela, mršava, duhovita i puna priče. Ipak, nasmejani lik babe Dostane, sa žmirkavim očima, zahteva malo više pažnje s moje strane. Ta simpatična i vesela starica koju smo zvali baba-Doja, unosila je uvek vedrinu i neki poseban duh čim je ušla u Majkino dvorište. Najčešće je dolazila sa preslicom, sedala je na tronožac i svojim tankim prstima raspredala je vunu, vrtela je oko preslice i od gomile raščupane, bele vune ispod njenih prstiju izlazio je upredeni beli vuneni konac. Ta njena veština mi je bila neshvatljiva i uvek sam se iznova čudila kako ona to postiže. Dostana je za vreme svetskog rata, kao i većina meštana bežala pred austrijskom vojskom i to "čak do Topole". Tako je u njenom shvatanju ta oznaka ostala kao merilo udaljenosti nekog mesta od Debrca. Kad bi neko pričao o nekom mestu, selu ili gradu, ona je uvek pitala "je l' ko do Topole?" U Dostaninoj kecelji uvek se našlo nešto lepo, i čisto čime je htela da obraduje nas ili Majku - sveže jaje, jabuka ili mala još topla lepinja. Pored Lazice ona je bila jedan od svetlih likova u Majkinom dvorištu. Naslonjen na dvorište i ogradjen drvenom ogradom, bio je "Vinograd", svakako najvažniji i najprostraniji deo Majkinog imanja, do čijeg donjeg kraja nikada nisam ni stigla. Pri samom ulazu u vinograd s ove strane dvorišta rasle su kajsije, koje smo brali u rano leto. Nadalje, mala vratanca su bila ulaz u taj za mene tajanstveni prostor, pa preko drvenog mostića ulazilo se u vinograd, za mene tajnoviti prostor. Dok nisam odrasla, išla sam s Lazom ili Majkom u vinograd, ili sa nekom od mojih tetaka. Laza i Majka su mi pokazivali razno rastinje, voće i povrće, onako kako je prispevalo, a ponešto smo i brali u toku šetnje. S desne strane rasle su mušmule koje nisam naročito marila, ali i višnje zvane marele. taj prvi deo bio je voćnjak - smenjivale su se kruške, jabuke, šljive, pa opet marele i tako redom. Na jednom prostoru pre vinograda, na zemlji su se sunčale lubenice i dinje, a i poneka tikva. Lazica je ono što je bilo zrelo odsecao nožem i nosio pod rukom. Na prelazu od voćnjaka ka vinogradu rasli su paradajz, paprike, mahune i drugo povrće. Moja tetka Ljuba je volela da otkine svež paradajz i da ga grize kao jabuku, pošto ga obriše maramicom. Posle svih tih voćki, povrća i drugog rastinja započinjao je vinograd, u vreme mog boravka leti još uvek sa zelenim groždjem do čijeg se sazrevanja mora još dugo čekati. Ipak, poneki grozd bio je već zreo i u avgustu mesecu. Neko groždje se zvalo "Dinka", neko "Drenjak" i druge vrste. Grickala sam perca, ili brkove na lozi, kiselog ukusa zelene i sjajne, kao iz neke potrebe dečjeg organizma. Lazica je nosio veliku pumpu okačenu na ledja i posipao je vinograd plavim kamenom, tečnošću kojom se borilo protiv štetočina. U tom vinogradu na njegovom kraju jednog leta bio je razapet šator gde su se smestili geometri koji su premeravali ceo teren, a medju njima i naš budući teča Slavko koji se u tom lepom prostoru upoznao s našom tetkom Ljubom. Nisam nikada išla do kraja vinograda, bilo me je strah i vraćala sam se, kad sam bila sama, po utabanoj stazi. Crkva u Debrcu, bila je najpre u maloj staroj kući, ukoso preko puta od Majkine kuće. Bila je to obična zgrada bez tornja, sa crnim ugljenisanim krovom, a u dvorištu je stajao zvonik. Veliko zvono je pokretano samo nedeljom i praznikom, a mi deca smo se oko njega igrali i često stajali pod njim. Moja tetka Ljuba se venčala u toj staroj crkvi 1935. godine, jer nova crkva nije bila još izgradjena. Pošto mladoženja nije bio iz naših krajeva već iz Boke Kotorske, teča Voja je rekao "Ništa ne brinite ja ću biti stari svat, a moj sinovac Slavko biće kum". I tako je i bilo. Slavko je bio omiljen u porodici Todorovića, i bio je kum. Na žalost poginuo je u zarobljeništvu u Nemačkoj gde je bio ratni zarobljenik četiri godine. U toj istoj staroj crkvici venčao se godinu dana kasnije naš ujak Duško svojom izabranicom Angelinom Djurdjević. Inače, nova crkva je bila zamišljena na tromedji tri sela, Debrca, Novog sela i Beljina. Moje rodjake Beba i Duška išle su po okolnim selima sa popovim ćerkama i skupljala priloge za izgradnju crkve. Nisam razumela zašto se crkva zida tako daleko od središta samog sela, na pustom brdašcetu izvan svega. Gradjevina je polako izrastala iz praznine, svakog leta bila je bliže svom završetku. Teča Voja nije doživeo otvaranje crkve za koju se toliko zalagao, ali je ona ostala da stoji kao spomenik njegovih dobrih namera sve do današnjih dana. Meni se mnogo više svidjala stara crkvica usred sela. Zapravo, to i nije bila crkva već obična belo okrečena niska kuća sa crnim drvenim krovom koja je iznutra bila uredjena na crkveni način, sa oltarom, ikonama i ostalim ukrasima. Kako nije imala zvonik, to je zvono stajalo u dvorištu. Veliko, tučano crkveno zvono, bilo je smešteno u jednom uglu velikog dvorišta - porte, izmedju nekoliko ukoso postavljenih greda koje su ga pridržavale. Ići u crkvu za našu Majku je značilo samo da prošeta do preko puta, dok je nova crkva bila udaljena dobar kilometar od središta sela. Ne znam da li je Majka uopšte išla u novu crkvu. Ona, zapravo i nije bila "crkveni" čovek, malo je išla u bogomolje, uglavnom je svako veče stajala pored kandila i tiho se molila. Stara seoska crkva bila je privlačno mesto naročito leti. U porti je, pod gustim krošnjama bila debela hladovina. Samo zvono je bilo, za mene, tajnovito i neobično. I kad ne zvoni iz njega je zračila neka skrivena snaga koju je samo trebalo ljudskom rukom staviti u pokret. Čeznula sam da se nekako popnem i povučem za konopac. Nedeljom je pop Stanislav služio službu u svečanoj odori, zadržavao se posle službe u dvorištu medju ljudima. Slikovitost tog prizora, u hladu i zelenilu crkvenog dvorišta, sa malom belom crkvicom u pozadini i mnoštvom ljudi koji se tiskaju oko crkve, - ostao je omiljeni prizor mog detinjstva. Po svom statusu i rangu pop Stanislav Ivanković bio je jedan od najuglednijih ljudi u selu. Pored učitelja koji su se menjali, doktora Makevića, otkad je u selu otvorena zdravstvena zadruga, čiča Pere Djurića, trgovca Mitra, kafedžije Milana - pop Stanislav je bio čovek koji se nije mogao zaobići. Svi oni su bili stalni gosti u kući naše Majke, tim pre što je povremeno, ali redovno kod nje boravio i njen zet Voja, pa su se dolazeći kod nje sretali i sa uglednim gradskim čovekom. Od svih pomenutih ljudi u selu, pop Stanislav bio je moja "simpatija". Sa nama decom ophodio se uvek ljubazno, govorio je malo usporeno, obraćao nam se i kad se šali sa uvažavanjem svojim karakterističnim glasom, ali je u svom biću nosio mladalačku svežinu i pored nešto prosede kose na slepoočnicama. Uvek je bio u mantiji, i kod kuće i u svakoj drugoj prilici. Njegova žena, popadija Brena bila je visoka, vitka žena, malo viša od popa, nasmejana, ljubazna i vrlo okretna. Njena kuća, ponešto udaljena od Majkine, bila je za mene pojam hladovite, čiste i sjajno održavane kuće u kojoj je sve bilo na mestu, ututkano i toplo, sa puno ručnih radova na sve strane i solidno namešteno. To je bila prostrana i temeljna prizemna kuća sa tri-četiri velike sobe i nuzprostorijama. I pop i popadija bili su ljudi koji se pamte, likovi sa svojom individualnošću i osobenim znacima. Takva su im bila i deca - tri kćerke Lepa, Rada i Ivanka. Tanka i vitka Lepa, najstarija, bila je potpuno plava, s okruglastim, pravilnim crtama, odličan djak i uzor u svakom pogledu. Nešto viša, tamnoputa i crnokosa Rada bila je sušta suprotnost svoje sestre, samosvojna s dubokim tamnim očima, isti otac likom i načinom. Najmladja Ivanka koju smo zvali Iva, bila je moja drugarica u igri, pošto smo bile sličnih godina. S njom sam krstarila po dvorištu, po okolnim livadama, gde smo lovili leptire, sve do česme na Dućevcu. Ali najviše smo volele da se igramo negde nasamo, da pričamo i prepričavamo knjige koje smo čitali, da listamo albume i razgledamo fotografije. Iva je bila sitnija, niža od svojih sestara sa lepim okruglastim licem, sjajnim i svetlim očima, tamnokosa i rumena. Za razliku od sestara koje su imale dugu, lepu kosu sa uvojcima, ona je bila kratko podšišana sa dečačkom frizurom. Svaka od njih imala je svoje dužnosti u kući i tu nije bilo izmicanja. Često je odgovor meni bio - ne mogu, moram da uradim to i to. Rat je prekinuo naše druženje i nisam ih kasnije vidjala. Neosporno je da debrčko imanje naše Majke nije bilo samo privlačno za mene i drugu decu, već i za mnoge naše srodnike, prijatelje i poznanike. Na selo kod Majke dolazili su svi Manojlovići i Tanasijevići iz Šapca još od vremena rata, pa i kasnije. Naš teča Voja Todorović bio je neka vrsta zaštitnika Majkinog imanja i voleo ga je tako da je svaki slobodan trenutak provodio u Debrcu. Da ne govorim o mojim tetkama, njihovim muževima i deci koji su sve raspuste i slobodno vreme provodili kod Majke na selu. Niko od nas nije ni pomišljao da ide na neko drugo lepše mesto, jer to je za nas bilo najlepše mesto. Čak i slučajni prolaznici, rado su svraćali i boravak u Debrcu su zadržali u lepoj uspomeni. Majka književnika Milorada Pavića Vera u svojoj knjizi "Uspomene" govori na dva mesta o boravku u Debrcu, na imanju naše babe i druženju sa sestrama moje majke u godinama posle Prvog svetskog rata: "Najlepše godine te i narednih godina bile su iz Debrca. Tri ćerke bogatih Manojlovića, gimnazistkinje vikendom i praznikom, naročito za vreme velikog raspusta, dovodile su u Debrc kod majke po nekoliko drugova i drugarica u goste. Bilo je zbilja, veselo, veliko i prisno društvo. Pevalo se, šalilo i šetalo drumom do neko doba noći kad saobraćaj utihne. Najstarija ćerka Manojlovića Juca raskinula je u to vreme veridbu s voljenim čovekom i verila se za drugog. Potajno je patila kad god joj drugi verenik nije bio tu. Tražila je od mene da joj pevam pesmu "Koso moja". U pesmi se govorilo o rastanku dvoje mladih i ona je plakala dok sam ja pevala. „Gospodja Jela Manojlović bila je udovica i sama je vodila trgovinu žitom sa Bečom i Peštom. U selu je pored magaza za žito imala i radnju koja je bila snabdevena robom od igle i svile do gvozdene i drvene gradje za gradnju kuće. Imala je četiri kćeri i dva sina. Najstariji Tika živeo je u Beču. Mladji Dušan studirao je prava u Beogradu, a najstarija kćerka baš se onda udala. Tri mladje ćerke bile su starije od nas i učile su gimnaziju u Šapcu. Sve nedelje, praznike, za vreme Božićnog, Uskršnjeg i letnjeg raspusta, Debrc je bio središte veselog života i skupljao je mlado društvo. Šetalo se svako veće drumom Šabac-Beograd, do neko doba noći. Pričalo se, pevalo i ludiralo. Jedva smo čekali da se završi radna nedelja i da idemo u Debrc.. (Majka Vere Pavić je službovala u Debrcu, reč je o godinama krajem i neposredno posle prvog svetskog rata).   −−−−−−−−−−−−−−−−−−−− ∙ −−−−−−−−−−−−−−−−−−−−             Lepota naše babe Jelke bila je neobiča i čuvena na daleko. Kad je ostala udovica sa nepunih trideset godina, a pošto je rodila devetoro dece, javljali su se prosci, sve ozbiljni i ugledni ljudi. Moguće je da su neki bili privučeni Majkinim bogatstvom, ali mnogi su se poveli za osećanjima i njenom lepotom, pa su joj neki i pesme pevali. Ona, razume se, nikada nije ni pomislila da prihvati bilo koju bračnu ponudu. Mi deca smo je upoznali u njenim šesdesetim godinama, kada je već podnela i najteži udarac, smrt sina Tihomira, što je ostavilo vidan trag na celom njenom biću. Ako je duh ostao prilično svež i radoznao, spoljašnji izgled pretrpeo je razaranje. Kosa je potpuno pobelela, na licu su nastale duboke bore, ruke su se smežurale, a na nogama su se videle krupne vene. Glas joj je ogrubeo, a ponekad i podrhtavao, a oči nekada prelepe i sjajne, potamnele su. Pa ipak, njena koža bila je meka kao somot, kosa, iako seda davala je lep okvir njenom licu, zubi su bili njeni, a usta lepo uobličena. Iznad svega, nos je bio aristokratski, grčki nos, klasično povijen. Mi deca, njeni unuci, ponekad smo je zadirkivali: „Nos, grekos, nos grekos!“, na šta se ona nije ljutila. Crninu nije nikada skinula, do kraja života, samo je leti nosila haljine od crnog cica sa belim, sitnim šarama. Leti i zimi nosila je crne čarape i cipele sa polupetom, nikada ravne. Majka je imala svoj poseban ukus koji je poticao od njenog grčkog porekla. Volela je maslinke, koje su se tada mogle nabaviti samo u većim gradovima. Te okrugle tamne plodove nisam mogla da smislim, samo sam ih jednom kod Majke probala i čudila se kako može da ih jede i da još u tome uživa. Uz to, volela je ljute papričice „feferone“ pa je ponekad i preterivala. Kad smo jeli dinju, Majka je posipala biber po dinji, na naše opšte zaprepaštenje. Govorila je da mi ne znamo šta je dobro, ali da ćemo se naučiti. Sem toga, kuvala je neka neobična jela što je prenela i na svoje kćerke. Na primer, cušpajz od dunja kao slano jelo s belim lukom, pa pile sa suvim šljivama i slične kombinacije koje su se meni činile nemogućim. Tek mnogo decenija kasnije zavolela sam Majkina jela, ali, avaj, nje više nije bilo.   Sadržaj Prethodna strana Sledeća strana Biblioteka