MOJA TAREVAČKA NENA   U prvim godinama detinjstva verovala sam da imam samo jednu baku, našu šabačku babu koju smo svi zvali Majka. Ne samo zato što sam prve godine života provela kod nje na selu, već i zato što se o njoj govorilo u kući. Postojala je, doduše, sasvim neodredjena predstava da i otac ima negde svoje roditelje, ali to je bilo u sferi nagadjanja, jer ih nikad nisam videla u živo. Kad smo se preselili iz iznajmljene sobe kod trgovca Jovana Simića u Dom narodnog zdravlja, gde smo imali više prostora, zapravo dve velike sobe, odjednom je počela priča o očevoj majci za koju je on rekao da se zove Nena. Mislila sam da je to njeno ime, ali sam  ubrzo shvatila da je to naziv uobičajen za baku - staramajku, medju bosanskim Muslimanima. Od mnogobrojnih imena kojima se u nas oslovljavaju majke naših roditelja, babe, bake, staramajke, nane, omame, bajke i slično, očeva majka bila je po običaju bosanskih Muslimana jednostavno i kratko - Nena. Kad su mi rekli da je tako zovem - imala sam 5-6 godina - bilo mi je čudno i neobično, ali sam se ubrzo navikla. Pravo ime bilo joj je Devleta ili Devla - Devlethanuma, ali su je svi zvali Nena. "Nena je javila da će doći", govorio je otac. Majka je pripremala prostor za goste, kupovala je zejtin pošto Nena "ne jede mast" i slične stvari. Odjednom, jednog dana banula je na vrata bez najave, omanja, sitna žena u zaru, naboranog lica, živahna i nasmejana vodeći za ruku najmladjeg sina, mog strica Brajka. Bio je to lepo odnegovan, plavokos deran u novom teget odelu koji je više bio moj drugar nego očev brat ili moj stric. Sve je to bilo za mene neobično, majka je bila malo zbunjena, dok otac takvim stvarima nije pridavao posebnu važnost. Za njega je bilo dovoljno da kaže, eto, to je Nena, a ovo je moj najmladji brat Brajko i da se to primi kao gotova činjenica. U stvari Brajko se rodio 1922. kad je otac bio na drugoj godini studija u Beču. Mnogo više od nas bili su uzbudjeni naši gosti, Nena i Brajko. Njima je sve bilo novo i neobično - stan na prvom spratu sa visokim stepenicama, sobe skromno nameštene, ali ipak drugačije nego kod njih na selu, a iznad svega voda, voda koja teče iz česme u kuhinji, u kupatilu i u zahodu ili nužniku. Brajko je svaki čas odlazio u WC, povlačio gajtan za vodu i divio se toj spravi, dok je Nena bez prestanka ponavljala omiljenu rečenicu: "Jazuk je snaho da voda otiče za džabe", što je značilo da vodu treba čuvati i uzimati samo onoliko koliko je potrebno, pošto su oni u Tarevcima svaku kap vode donosili u kanti ili u ibriku sa dosta udaljene česme. Pored oduševljenja vodom, Brajko je voleo da se igra sa mnom, iako sam bila pet godina mladja od njega, pa smo se tako po ceo dan igrali žmurke, sakrivali se ispod kreveta i igrali se loptom, a vodila sam ga i u malo dvorište iza zgrade Doma, da mu pokažem kaveze sa zamorčićima koji su tamo živeli i grickali po ceo dan neki zeleniš. Nekoliko dana koje su kod nas proveli bili su nam prijatni i veseli. Nena je zapravo dovela Brajka da ga ostavi kod nas da bi u Tuzli pohadjao Osnovnu školu. Medjutim, pošto je u Tarevcima tada bila otvorena nova, velika škola, otac je rekao da je završi kod kuće, pa da dodje kod nas s polaskom u Gimnaziju. Otac je bio rešio da sada, kad je mogao, pomogne mladju braću u školovanju. Tako je i bilo. Taj prvi Nenin boravak kod nas pao je negde, mislim 1932. godine, da bi, zatim, nastavila da nas posećuje periodično, svake dve godine ili češće. Smatrala je da je prirodno da dolazi kod sina, bez obzira što je njena snaha iz nekog drugog sveta. Prilagodljiva, kakva je bila, nije joj ništa smetalo, naprotiv, izgledalo je da joj je baš milo što ima ne samo sina doktora, već i snahu hrišćanku. Nije, medjutim, pominjala da bi došla kod nas sa svojim mužem, našim djedom Abazbegom. "Begu treba ići na noge i on čeka da vi dodjete kod njega", govorila je majci. Nju su jako radovali dolasci u Tuzlu, nikada nije unapred javila kad dolazi, sama se snalazila na stanici i uvek je našla nekog dečka da joj ponese stvari. Otac je, kao i njegova braća, imao jednu tradicionalnu rečenicu kojom je objašnjavao sklonost svoje majke za putovanja i nenajavljene posete. Govorio je: "Naša mati voli da hoda", što mi nije bilo jasno, tek kasnije sam shvatila da je bila reč o Neninoj sklonosti da odlazi od kuće i pravi posete sinovima i rodbini. Dok su neke starije žene iz Neninog okruženja jedva negde otputovale, a neke možda nisu nikada, Nena je bila u stalnom pokretu, nije volela mirovanje i tražila je razlog da se negde pokrene, a gde ćeš veći razlog nego da poseti sina-doktora na kog je bila vrlo ponosna. Sa mnom je odmah sklopila neku vrstu prijateljstva, ne kao unuka i baka, već prosto kao neka vrsta drugarice, da ja njoj pričam o gradskom životu, a ona meni ono što ona zna. Kad smo ostajale same ona je iz jedne maramice vadila zrna pasulja, ili po njenom graha, pa ga je razmeštala na ravnoj površini. "Sad ću ja tebi da bacam grah", govorila je i počinjala jedan neobični ritual.  Delila je grah na manje grupice od po dva ili tri, a možda i četiri zrna, čemu je davala odredjeno značenje. Otprilike, "kao neko će doći u kuću", "neka hudovica nam misli dobro", a opet "neka mlada žena se sprema da dodje kod nas", "iz večeri će nam doći glas od priko Drine". Tim njenim improvizacijama nije bilo kraja, ali uglavnom, uvek se sve lepo svršavalo po mene. Moram reći da sam volela te Nenine priče uz bacanje graha, iako nisam bila sklona da u njih poverujem, ali me zabavljalo Nenino tumačenje budućih dogadjaja i njen tihi glas kojim je to na neki tajanstven način izgovarala. Nena se trudila da to radimo kad otac i majka nisu kod kuće pošto je slutila da bi se otac tome smejao. Kako je bila nepismena nije mogla da čita novine ni knjige a ni da ide u bioskop, ali je i u Tuzli našla načina da ide u posete. Čim je stigla i raspakovala se, već drugi dan počinjala je uvek istu pesmu:  "Snaho, vodi me kod Hasne", pa je majka, iako nerado, morala da joj ispuni želju. Hasna je bila mladja žena udata za opštinskog činovnika Hasića rodom iz Rajinaca (Medjaši), koja je bila u nekom daljnjem srodstvu. Tako je Nena išla u zvanične posete najpre kod Hasne, a onda i kod nekih drugih porodica sa kojima smo se družili. Gde god je došla, lepo se snalazila, imala je uvek temu za razgovor, divila se svemu i svačemu, ukratko dobro se zabavljala. Majka je ponekad mene slala s Nenom kod Hasne pošto ona sama nije mogla nigde da ide. Tada sam sedela zvanično sa Nenom na minderluku, posluživali su nju, ali i mene, kafu ili limunadu, a uz to i neki kolač, urmašicu ili baklavu, sve u svemu bilo je interesantno i mi smo se posle dužeg sedenja vraćale kući. Pored svakodnevnih, običnih tema Nena je imala jednu životnu, dugoročnu temu kojoj se stalno vraćala. Bio je to njen "ceterum censeo", a imalo je smisla ponavljati ga kod sina-doktora, koji bi jedini mogao da joj izidje u susret. Od 1909. godine kada je otišla sa svojim djedom Smailbegom Hajdarbašićem u Tursku, Nenina ćerka iz prvog braka Rašida živela je tamo, udala se, izrodila decu, a da je Nena nije videla. Njena omiljena rečenica bila je: "Kad ću ja vidjet svoje Rašide?", što je bilo u stvari tužno, a ocu ponekad i dosadno. Ipak, u vreme kad sam imala već desetak godina, negde 1936. ili 1937. otac je rešio da ispuni Neni želju i da je pošalje u Tursku kako bi videla "svoje Rašide". Bila je to čitava operacija, trebalo je dopisati se sa zetom u Adapazaru, ugovoriti termin dolaska da bi je sačekali u Carigradu, zatim odvesti u Beograd. Mehmed mladji očev brat ju je smestio u Orijent-ekspres, kupio kartu, a ljude koji su putovali do Carigrada zamolio da pripaze na njegovu majku. Još pre polaska voza Nena se sprijateljila sa celim kupeom i izdržala dugu vožnju, željno očekujući susret sa ćerkom i njenim potomstvom. Dok se ona spremala za put moja majka je govorila da bi trebalo da joj se oko vrata ispiše natpis sa osnovnim podacima i gde putuje, da se ne bi izgubila, na što je otac odgovorio da bi se pre neko od nas izgubio nego njegova mati. Sinovi, a medju njima i otac smatrali su da je Nena sposobna i prilagodljiva i da će se snaći u svakoj situaciji. "Zar ti ne znaš“, govorio je otac majci, "da je naša mati Užičanka?", što je značilo da je spretna, mudra i sposobna. Moji stričevi su majku nazivali "Užička", kao i druge žene u selu koje su bile istog porekla. Pri boljem posmatranju mogla se primetiti razlika izmedju starosedelačkih, bosanskih žena i ovih koje su zvali "Užičke". Za čoveka koji je bio oženjen poreklom Užičankom govorilo se "Ima ženu Užičku" - što je bilo neka vrsta komplimenta, ali i nekog "ne daj bože", jer su one bile, bar po priči, svojeglave, uporne i prepametne. "Naša mati je ters-žena", govorili su moji stričevi, što je trebalo da znači da je samovoljna, tvrdoglava i da sledi samo svoju volju. Moram reći da je prema meni kao i prema ostalim unucima Nena pokazivala samo svoje najbolje strane. Bila je sa nama meka, dobre volje, darežljiva i spremna za razgovor i šalu. Slučaj je hteo da je za vreme Neninog višemesečnog boravka u Turskoj naš djed Abazbeg umro u snu iako je bio ostavljen na brigu snahi Paši, Edhemovoj ženi, u susednoj kući od koje je imao svu pažnju i negu. Ali, srce mu je popustilo, stari je umro sam, u svom krevetu bez glasa i bez pozdrava. Otac je obavešten istog dana, uzeo je Brajka iz škole i uz pomoć Seada Kulovića, koji mu je pozajmio kola, otišao u Tarevce da bi stigao na dženazu. Pošto je kod Muslimana bio običaj da se sahranjuje istog dana, stigao je na vreme i kako se pričalo, sam je sišao u grob i na svojim rukama spustio je oca u mezar. Vratio se iz sela utučen i vrlo ožalošćen. Svoju majku, tvrdoglavu i svojevoljnu "Užičanku" otac je voleo, ali je oca stavljao na prvo mesto. Nikada mu ništa nije zamerao, smatrao ga je u svemu ispravnim. Iako je otac bio vernik-Musliman, živeo po islamskim pravilima, klanjao, postio, išao u džamiju, to ocu nikada nije smetalo. Poštovao je njegova verska ubedjenja, pre svega zato što se nije radilo o verskom licemerju, već o istinskoj veri. Otac je duboko prezirao versko licemerje, ali je respektovao istinsku religioznost. Smatrao je svog oca posvećenim i cenio ga daleko iznad sviju u svojoj porodici. Otuda ga je kao grom iz vedra neba pogodila vest o očevoj iznenadnoj smrti. Stari nije bio bolestan, niti je ranije poboljevao od bilo čega. Našli su ga mrtvog ujutru u krevetu, umro je u snu. Ne zna se da li je više žalio što je otac umro, ili je više bio ljut na majku koja je otišla kod ćerke u Tursku i ostavila oca samog. Nikada joj nije oprostio što je tako bilo, mada ona nije mogla predvideti takav ishod, jer je stari bio relativno zdrav, a otišla je da vidi ćerku posle trideset godina. Kad starog više nije bilo, njegovo ogorčenje se okrenulo protiv majke. "Kako ga je mogla ostaviti samog?, to je bilo pitanje koje je stalno ponavljao. Iako je mama govorila da bi se isto desilo i da je Nena bila kod kuće, on je ostao pri svome. Tada sam prvi put videla čoveka nemoćnog pred smrću, njegov revolt i očajanje. Odjednom je postao svestan šta je sve dugovao tom čoveku, i da mu nikada više neće moći da uzvrati pažnju. "Sad kad bih mogao koje šta da mu učinim, sad to ništa ne vrijedi", govorio je. U to vreme, taj moj imaginarni djed Abaz, kojeg nisam poznavala, time što je otišao u nepovrat, postao mi je bliži, zamišljala sam ga kako leže u krevet i umire u snu, kako ga polažu u grob. Te slike su oživele u mojoj dečjoj mašti. Često je govorio o ocu, ali mu se za života nije na pravi način odužio. Utoliko ga je više bolelo kad je Abazbeg iznenada umro. Bila je to ne samo žalost već i kajanje što nije  na bolji način iskazao svoju ljubav i poštovanje. Stoga je Nenu krivio što je ostavila oca samog u selu. Majka je osporavala očeve tvrdnje, govoreći da on kao lekar zna da se ta smrt nije mogla predvideti. Takodje mu je prigovarala što onda kad je već Nena otišla, nije oca doveo kod nas u Tuzlu, pa ne bi sam umro, kao i to što nas nikada nije pozvao kad je odlazio u Tarevac da se upoznamo sa starcem. Sve je to otac uvidjao, ali je bilo kasno. Jedino što je faktički učinio na veliku radost svog oca, to je što je preuzeo brigu za školovanje najmladjeg brata. Stari je smatrao da "Mujo hoće da nam se oduži što smo mu slali novac u Beč da završi medicinu". Tek kad je naš djed umro, otac je počeo mnogo više da priča o njemu, nego dok je bio živ. Bilo je dirljivo slušati ga kad je govorio koliko je volio oca, kao nikoga drugog na svetu. Hvalio je njegovu čestitost, njegov dostojanstven stav i kad je osiromašio. Nije se nikada žalio, prihvatao je to osiromašenje kao sudbinu kojoj se ne može izbeći. Sina doktora je cenio i verovao da će se on ipak jednom odužiti svojoj braći, što je i bilo. Ostao je u selu sam i ponosit. Djed je po rečima oca i njegove braće bio gospodar u kući i svi su ga slušali, ali odrastanjem dolazili su u sukobe s njim, pošto nije trpeo drskost i lenčarenje. Svoj begovski nivo održavao je i pored siromaštva, imao je svoj krevet, uvek čistu košulju, svoje društvo za akšamluk, bio je posluživan do smrti. Kod nas nije došao jer "beg ne ide nikome na noge, već se kod njega dolazi". Moj otac nije preterano pozivao mamu da podje s njim u Tarevce. Pravi razlog tome nikada nismo saznali - da li je to bilo zbog toga što je znao da mu je otac zamerio što je uzeo hrišćanku za ženu, i što je detetu dao ime Vera. Sve to nije bilo u formi prigovora ili neke rasprave, već prećutno. Sem toga otac je znao za preteranu osetljivost moje majke na higijenu i druge stvari, dok u selu nije bilo ni vode ni struje, ni bilo kakvih uslova za gradjansko poimanje higijene. Verovatno je želeo da izbegne taj sudar "dva sveta". Nije bio svestan koliko je time povredio svog oca, pa i mene koja nikada nisam upoznala svog djeda. Uglavnom bilo je kasno za sve i ta misao je mučila oca do smrti - zašto se nije odužio svom ocu na bolji i lepši način. Kad je čuo da mu je sin komunista i da je hapšen u zagrebačkom studentskom štrajku stari je rekao našem rodjaku Esadu Širbegoviću: "Zna li on da su svi ashabi* bili pobijeni?", što je značilo da svi koji postanu sledbenici neke ideje nose glavu u torbi. Za Nenu je svaki dolazak u Tuzlu bio poseban doživljaj, ne samo zbog njenog sina-doktora, već i zbog dolaska iz sela u "veliki svet" o čemu je maštala od svoje mladosti. "I naši su došli iz Užica", često je ponavljala, da naglasi svoje gradsko poreklo. Izmedju žene gradskog i seoskog bega postojala je prilična razlika - gradske begovice su se počele modernizovati, učiti škole i pomalo se evropski oblačiti. Tako je otac jednom sa nama poveo Nenu u Maline prilikom pregleda stare Kulovićke, da se upozna s njom, Rašide-hanumom. Nena se lepo zabavljala, njoj je bilo važno da se ide "nekuda", dok je stara Kulovićka kritički merkala Nenu i s podozrenjem slušala njeno veselo čavrljanje. Nenu ništa nije moglo uplašiti ni savladati. Njena želja da dodje kod sina bila je jača od lažnog ponosa ili podozrenja prema snahi hrišćanki, pa je dolazila često i kad god je mogla. U svakom stanu u kom smo stanovali boravila je više puta i uvek se iznova divila kući, uredjenju i naročito vodi koja kako je govorila "teče na sve strane". Iako u stanu nismo imali ni sećije ni minderluke, Nena je sebi odmah našla mesto na jednom divanu, tu je sedela, pušila i pila kafu ujutro i posle podne. Na divanu je sedela podvijenih nogu, cigarete je zavijala iz jedne svoje kutije za duvan i ustima je vlažila tanki papir u koji je uvijala duvan. To je bio ritual koji sam s velikim interesovanjem posmatrala, jer to kod nas niko drugi nije radio. Sve sam čekala da joj nekako ispadne duvan iz papira, ali to se nije dešavalo. Njena spretnost je bila utemeljena na velikom iskustvu. "Snaho, hoćemo li zaduhaniti", govorila je majci koja je u to vreme još pušila. Nena je nosila i leti i zimi šamiju, leti malo tanju a zimi deblju i vezivala ju je oko glave sa čvorom ispod brade i glava je bila uokvirena šamijom, dok su neke druge žene, čak i starije, nosile tanke šamije obavijene oko glave, i ostavljale su slobodnim vrat i uši. Ta šamija činila je Nenu još mnogo starijom nego što je bila. Muslimanska ženska nošnja u gradu sastoji se od bluze, dimija i šamije, a odozgo zar i peča. Na selu duga košulja do zemlje, pa preko nje feredža, od tamne teget ili crne vunene tkanine, dok je lice tj. cela glava umotano u belu maramu, samo je ostavljen prorez za oči. Gradske i varoške žene, pa i na selu begovske žene nosile su zar od prugastog pamučnog platna svetle boje sa crnom pečom preko očiju koja je pokrivala lice, a bila je prilično tanka tako da su se mogle nazreti konture lika ispod peče. Nenino oblačenje zara i svega ostalog bilo je za mene prava razonoda, neka vrsta predstave. Nena je najpre uvlačila bluzu u dimije, zatim je zatezala učkur na dimijama i stezala do kraja pa ga je vezivala i uvlačila pod pojas. Posle je uvlačila noge u zar koji je takodje vezivan u pasu i imao je gornji deo kao ogrtač bez rukava u vidu neke pelerine prišivene za pojas, a ispod njega je stavljala peču pa je onda gornji deo vezivala preko čela na potiljku. To je bila zaista neponovljiva predstava, utoliko više što je Nena o tome činu pričala razne šaljive pričice i u stvari ismejavala samu sebe što to mora da oblači. Nena je imala uska ali uspravna ledja, nimalo pogrbljena, već prava kao u devojke, malo uzdignuta, zašiljena ramena. Otac je govorio da Nena klanja običaja radi, ali da je njegov otac istinski religiozan čovek koji živi po verskim pravilima i smatra ih svetinjom. Oko podne Nena je ulazila u spavaću sobu koja je u to vreme prazna i klanjala je. Ja sam kroz poluodškrinuta vrata virila da vidim šta se tamo dogadja. Nena se najpre lagano, a kasnije čini mi se sve brže saginjala i dodirivala pod, sedala na ćilim, a zatim ustajala, savijala se i saginjala, izgovarala je tiho neku molitvu i zadržavala se u svakom položaju odredjeno vreme. Ni devojčice mog uzrasta ne bi mogle brže i lakše da se previjaju, padaju ničice i spuštaju se na kolena. Majka je primetila moje virenje. "Zašto viriš, udji lepo unutra i zamoli je da se pored tebe moli bogu, onda ćeš videti sve po redu". I zaista, Neni nije smetalo ni kad sam ušla, ona je svoj posao odradila od početka do kraja i posle je veselo pitala: "Hoćeš da te naučim - da klanjaš?" Nisam pristala, najviše što sam se stidela, ali da me je naučila verujem da roditelji ne bi imali ništa protiv. Oni bi to prihvatili s praktične strane, kao neku vrstu telesne vežbe korisne svakom živom biću. Nena nije preterivala u upotrebi turskih reči, tako da sam je lepo razumela. Ipak, često su se pojavile neke čudne reči koje sam vremenom uspevala da odgonetnem. Reč "Tešto, tešto", značilo je "neka, neka", neka vrsta odobravanja, često je izgovarala, mada je ja nisam našla ni u Škaljićevom rečniku turcizama. Ponekad joj se omakla reč "tekne", što znači korito, ili "maštrafa" što znači čaša. Sve te reči sam pamtila, pa sam ih onda leti citirala mojoj Majci u Debrcu. Najsmešnije od svega mi je bilo što je Nena pismo zvala "knjiga". "Pisali smo knjigu“, ili „došla nam je knjiga". Mnogo vremena mi je trebalo da dokučim da je reč o pismu. Odeću koju je nosila, Nena je zvala "haljine" ili "haljinka". Moja omiljena razonoda bila je igra rečima, propitivanje mojih baba, Nene i Majke u Debrcu, da li zna šta znači to i to. Čula sam vazdan smešnih i neobičnih reči od Nene, pa sam onda ispitivala Majku leti da li zna šta je to. "Znaš li ti Majka, šta je to "vas dunjaluk"? Majka se isčudjavala, dizala je obrve iznad svog cvikera i govorila je da nikad nije čula. "E pa to ti je - čitav svet". "Ko to kaže", pa kaže Nena, na šta je Majkin odgovor bio: "Mi smo dva sveta". To "dva sveta" često se ponavljalo u izjavama moje mame i Majke, pa sam se ponekad pitala - ako su oni dva sveta, u kom sam ja svetu, da li Neninom ili Majkinom. Razumela sam dosta rano da nisam ni u jednom ni u drugom, već negde "izmedju". I jedan i drugi mi je bio blizak i drag, ali nisam ni jednom pripadala bez ostatka. Osim "vas dunjaluk", bilo je još mnogo reči koje sam čula od Nene i što je ona pokušavala da mi objasni. Mene je mučilo pitanje, šta to radi hodža onako visoko na minaretu. Na moje beskrajno propitivanje Nena je zvanično odgovarala: "Hodža ne srče kahvu na munari, već uči ezan", što je opet bilo nejasno. Što se tiče Nene nju nije bilo moguće iznenaditi bilo čime, rečima ili nekim pričama. Ona je sve prihvatala u momentu i nije se nikada iščudjavala. Za nju je važila ona latinska maksima: "Ništa ljudsko nije mi strano". Od svega je za mene najveće čudo bilo što je Nena govorila da je rodila dvanaestoro dece, jednu ćerku iz prvog braka i jedanaestoro dece s Abazbegom Mujbegovićem, što znači da je radjala od 1892. do 1922. u toku trideset godina od svoje šesnaeste do svoje četrdeset šeste (to sam naknadno izračunala). Poslednji sin Ibrahim/Brajko rodio se kad je otac bio na drugoj godini studija u Beču. Nekoliko male dece do godinu dana joj je pomrlo, a odrasli sin Fehim ubijen je u seoskoj svadji 1926. godine nožem u ledja, i to od svog najboljeg druga. I tada je otac bio još na studiju u Beču. Majka mi je pričala da ga je ta vest jako potresla, pošto je Fehim bio "najlepši i najjači od sve braće". Tako su Neni ostala sedmorica živih sinova i ćerka Rašida u Turskoj. Bilo je teško nemati žensko dete, nego se oslanjati samo na sinove i snahe, to jest biti samo svekrva. Ipak, Nena se dobro slagala sa svim tim ženama, odlazila je kod njih i pričala o njima. Posle smrti svog muža, čija je reč bila zakon u kući i kome je bila poslušna žena, Nena je postala slobodna ko ptica na grani. Njenoj slobodoljubivoj i nezavisnoj prirodi je odgovaralo da može da se kreće, da obilazi sinove, da putuje, da odlazi sa ženama u banju i slično. Osim sinova u selu, imala je sinove u Zenici, nas u Tuzli, , a posle rata jednog "u Biogradu" i unuku u Užicu. Tako je nastala istinska anegdota kako je jedna devojka iz sela srela Nenu kad se uputila u Modriču i zapitala: "Kud si krenula Abazbegovice", na što je Nena odgovorila: "Ama ne znam još, kad stignem na stanicu vidiću - jal' ću u Zenicu, jal' u Tuzlu". Bilo je to posle rata kad je proradila pruga Šamac-Sarajevo i prošla kroz Modriču. Drugi svetski rat doneće Neni velika stradanja i žrtve, poginuće joj sin-doktor u februaru 1942. a iste godine i mladji sin Smail u Srbiji - obojica od četničke ruke. Sve će to Nena izdržati i podneti stoički i hrabro, bez kukanja i bez jadikovki. Od sina Smaila, pošto nije bio oženjen, ostala joj je skromna penzija od oko 1200 dinara, što je ona zvala "Smailova penzija", ponosila se time i od tih para je štedela i davala nama mladjima, a unuka je bilo, hvala bogu, dvanaestoro. Ne samo što je izgubila dvojicu sinova, već se i njen način života promenio. Žene su se posle rata otkrile, nije bilo više pokrivanja, što je Neni jako odgovaralo. Njena nezavisna i slobodna priroda bila je konačno od svega oslobodjena, mogla je da ide kud hoće i da radi šta hoće, a to je upravo njoj trebalo. Nena je prestala da klanja i da posti, ona je išla za svojim sinovima i težila je modernizaciji. Kad je otišla posle rata drugi put kod ćerke u Tursku, ostala je mesec dana, ali je zet, Rašidin muž pisao. „Moramo je vratiti u Bosnu, jer će nam zapaliti kuću, propagira ovde komunizam", što je bilo jako smešno, ali s obzirom na Nenina moderna shvatanja o ženskoj ravnopravnosti, mora da im je tamo u Adapazaru sve to bilo neobično i "opasno". Kad je konačno Nenina ćerka Rašida, došla u našu zemlju, zakasnila je za celu godinu dana - Nena je već umrla. Rašida je bila lepa, crna i stasita žena, sa prekrasnom kosom i očima, nije ličila ni na kog, već izgleda na svog oca koji je mlad umro. Toliko su joj odugovlačili Turci s vizom, da je prošla godina dana u čekanju. Žilava i savitljiva kao brezov prutić, Nena je bila tvrdjava optimizma i vere u budućnost, ali izgledom je odavala staru ženu. Naborano lice, svega nekoliko preostalih zuba u glavi, činili su da je Nena izgledala starija nego što je bila. Na moje pitanje koliko ima godina, odgovarala je uvek isto: „Rodila sam se dvije godine pred što je Švabo prišo u Bosnu, pa ti računaj“! To je značilo dve godine pred 1878. kada je Zapadna Evropa dala Austrougarskoj mandat da okupira Bosnu i Hercegovinu. Znači da je Nena u naše vreme imala oko 60 godina (rodj. 1876). Poslednji put sam videla Nenu u jesen 1957. godine, posle čega će ubrzo umreti. Bila se istopila, prestala je takoreći da jede. Živela je kod najstarijeg sina Avde i njegove dobre žene Fahire koja ju je pazila i negovala. "Koliko je sahat?", bilo je omiljeno Nenino pitanje koje je postavljala u svakoj prilici. S tim pitanjem Nena će i završiti svoj život. Njena radoznalost nije popuštala ni pred bledolikim andjelom smrti. Poslednje što je rekla: "Kaži mi snaho koliko je sahat, da znam kad ću umrijet". Nena je do poslednjeg trenutka bila radoznala i živog duha.           * Muhamedovi drugovi i sledbenici   Sadržaj Prethodna strana Sledeća strana Biblioteka