Vera Mujbegovic: TUZLA MOJE MLADOSTI

Pošto je shvatio da porodični život teško može da se odvija u jednoj iznajmljenoj sobi, a kako je znao da otac još otplaćuje dugove svojim studentskim kreditorima, doktor Lederer je ponudio da se uselimo u jedan ispražnjeni deo na prvom spratu Doma. Bio je to prostor na desnom krilu prvog sprata – dve sobe sa ulice, predsoblje i kuhinja – WC i kupatilo bili su u hodniku ispred stana. Odvojen sa nekoliko stepenica i velikim duplim vratima od ostalog domskog prostora, naš stan je omogućavao mnogo udobniji i normalniji život, tim pre što nismo morali ni sa kim da ga delimo. I pored ljubaznosti i gostoprimstva Jovana Simića i njegove porodice, u jednoj sobi bilo je za nas troje prilično tesno. Pošto smo do tada stanovali u nameštenoj sobi, nismo imali ništa od kućnih stvari, ni jednu stolicu, osim mog belog ljubljanskog krevetca. Kao jedini deo nameštaja, taj moj drveni krevet svečano je unesen u novi stan. Istovremeno, otac je iz bolnice pozajmio dva gvozdena, bolnička kreveta koji su činili glavni deo nameštaja u drugoj, manjoj, zapravo spavaćoj sobi. Sa dva gvozdena kreveta i mojim krevetcom, ta soba je izgledala prazna i šuplja. Otac je od Brajnera, trgovca tepisima, kupio lep, veliki sarajevski tepih, tamnih boja. Sećam se, kao danas – kad je donesen tepih u naš stan, otac ga je sam u svečanom raspoloženju raširio po sredini sobe koja je odjednom dobila ispunjen i veseliji izgled. „Eto, sad smo dobili namještaj“, bile su njegove reči. Po tradiciji bosanskog čoveka, otac je smatrao da je soba u kojoj je prostrt ćilim de fakto, već nameštena. I zaista, taj ćilim, kupljen na otplatu kod Brajnera, uneo je živost i udobnost u naš stan. Majka je smatrala da je bilo bolje kupiti krevete, ali prevagnula je očeva želja za prostirkom.

U prednjoj, većoj, prolaznoj sobi bilo je nekog sklepanog i rasparenog nameštaja, odnekle donetog, „s brda, s dola“, što je trebalo da nam služi kao soba za goste. Ulaskom u Dom narodnog zdravlja, proširio se naš društveni život, prijatelji su počeli da nas posećuju, a rodbina da nam dolazi u goste. Najpre je već 1931. u Tuzlu došla mamina mladja sestra Mica i zaposlila se u Kreki kao sekretarica direkcije rudnika. Iako je mogla da nadje zaposlenje i u Srbiji, pošto je u Beču završila abiturijentski kurs, želela je da bude što bliže svojoj sestri ljubimici. Vesela i društvena Mica već samim svojim prisustvom okupljala je oko sebe mnogo mladjih ljudi i privlačila ih u naše društvo.

Sem toga, roditelji su pozivali u goste sve one kod kojih su povremeno odlazili. Najčešći gost u našoj kući bio je Dušo Stokanović, hotelijer, očev poznanik iz gimnazijskih i bečkih dana. Na jednom improvizovanom stočiću, Dušo mi je isecao slova iz „Politike“ i tako sam postepeno naučila da čitam, najpre ćirilicu. Imala sam pet-šest godina kad sam počinjala da čitam, što je Dušo s ponosom prikazivao kao svoje delo. U to vreme, pre polaska u školu, moje omiljeno zanimanje bilo je, osim sricanja slova i čitanja, crtanje bojicama u raznim crtankama koje mi je majka kupovala.

Na ulazu u dom, ispred samih ulaznih vrata bio je ugradjen neobičan, vrlo čvrst otirač za noge, sastavljen od pljosnatih gvozdenih šipki zaoštrenih na gornjoj strani, kako bi posetioci mogli da skinu blato sa cipela. Taj otirač je služio godinama, od otvaranja Doma, pa i više decenija posle rata. Za vreme jedne moje jurnjave po stepenicama, izlazeći iz doma u trku, spotakla sam se i pala na oštrice otirača desnim kolenom. Išla sam danima sa zavijenom nogom i beleg na kolenu podsećao me je do kraja života na moje srećno detinjstvo u Domu narodnog zdravlja.

Moj život u Domu dobio je značajnu, novu dimenziju – stekla sam svoje društvo, druga u igri i razonodi, i to pod istim krovom. Naime, na mansardi Doma stanovala je ruska porodica Bauman, a njihov sin Saša postao je moj stalni, nezamenljivi drug u igri. Od kraja 1931. do jeseni 1933. koliko smo stanovali u Domu, trčkarala sam od jutra do mraka po stepenicama izmedju prvog sprata i mansarde, pa do prizemlja gde je radio otac. Na taj način sam upoznala celu topografiju zgrade, sve kutke i budžake – od Dečjeg dispanzera u prizemlju, do laboratorije na prvom spratu, direktorove sobe i dvorišta gde su bili smešteni kavezi sa zamorčićima. U drugo krilo zgrade u kom je bio smešten antituberkulozni dispanzer, nisam zalazila, pošto mi je bilo objašnjeno da je reč o zaraznim bolestima. Ne samo da sam upoznala prostorije i sve kutke ove prostrane zgrade, već sam znala i ljude, ceo personal koji je poslovao u Domu od ranog jutra pa do posle podne, kada se nije radilo. Od visokog i strogog doktora Lederera (o kome će biti posebno reči), pa do podvornika Orhana, mršavog, brzonogog i uvek nasmejanog. Mislim da nije bilo čoveka u Domu kog nisam poznavala, ali i oni su mene svi oslovljavali po imenu, kad sam protrčavala pored njih – svi oni su mi bili podjednako dragi i bliski.

Žene koje su radila u Domu narodnog zdravlja bile su sve od reda prijatne, uredne i poslovne. Najpre stroga i savesna Varvara Bauman, pa Mara Batinić, omanja, punačka, sa sjajnim crnim očima, vesela i pričljiva, uvek me je nešto pitala i rado je sa mnom razgovarala. Bila je Hrvatica iz Konjaničke ulice, udata za Srbina Voju Popovića. Imala je mladju sestru Pepicu, crnu omanju devojku sa šiškama koja je maturirala u našoj Gimnaziji. Njen brat je bio lep čovek tamne puti i crne kose. Sestra Radoslava, lepuškasta mladja žena, radila je u laboratoriji i nisam s njom imala mnogo kontakta, ali uvek je bila ljubazna sa mnom. Ostala mi je iz najranijeg detinjstva u sećanju sestra Zada Baralić, čiji je muž bio učitelj u selu Dubrave, kratkovid čovek s debelim naočarima. Zada je imala nekoliko dece i morala je da napusti posao, bar tako mislim. U najranije doba radila je u Domu i u školskoj poliklinici sestra Andjelka Kozomara čiji je muž radio na pošti, a brat joj je bio Milosavljević – „Bata“, koji je držao prodavnicu Batine obuće na Korzu.

Stanovanje u Domu omogućilo mi je da se vrlo rano upoznam sa očevom profesijom. Išuljala bih se iz stana i spuštala se sprat niže gde se nalazio Dečji dispanzer. Zauzimao je u prizemlju četiri prostorije – predsoblje, ili čekaonicu, dve veće sobe za prijem i pregled i manju sobu, očevu kancelariju.

U čekaonici su se od ranog jutra okupljale majke s bolesnom decom i prostorija je bila ispunjena specifičnim mirisom sirotinje – njihove odeće, znoja i dečjih tela. Žene su tiho razgovarale i jadale se jedna drugoj. Brzo sam prolazila kroz ovu gužvu i približavala se sporednim vratima koja su vodila iz čekaonice u ordinaciju. Nepozvani i neslužbena lica nisu mogla da ulaze na ova vrata, ali mene kao da niko nije primećivao. Provlačila sam nogu ispod vrata, kako bi ostala samo odškrinuta i posmatrala sam dešavanje. Ordinacija je bila ispunjena belinom nameštaja, uredjaja i belih mantila. Sunce je ulazilo kroz prozore, a bebe su, jedna ili više, ležale ili sedele na drvenom stolu sa obaveznom roza gumom i belim čaršafom. Otac je sa slušalicama u ušima pregledao decu, gledao u isplažene jezike a uz njega je uvek bila gospodja Bauman ili neka druga sestra. Stetoskop, zaštitni znak lekara širom sveta, otac je nosio okačenog oko vrata i nije ga skidao za celo vreme dok je bio u Dispanzeru. U odredjeno vreme odraslija deca su dolazila na „kvarcanje“. Sedeli su obnaženi sa tamnim naočarima pod kvarc-lampom koja je tiho zujala. Negde sa pet-šest godina mene i Sašu Baumana, smeštali su pod kvarc-lampu, da bi, kao, ojačali. Velike tamne naočare uokvirene kožom držali smo na očima i sedeli 10 do 15 minuta dok je lampa zujala i ispuštala jedan specifični, nezaboravni miris.

U tom ranom detinjstvu, otac je u mojim očima ličio na čarobnjaka koji upravlja nekim posebnim svetom – bebama, majkama i sestrama. Tajni jezik male dece kao da je bio ocu razumljiv. Mene je izludjivao dečji plač, pa sam ih zvala „mali drekavci“. Kad sam se bunila i roptala protiv te grozne „muzike“, otac je odgovarao uvek isto: „Djeca ne znaju da govore, taj plač je njihov govor, samo ga treba razumjeti“. Mislila sam da bebe plaču kad ih nešto boli, ali otac je objašnjavao da je to njihov način da se oglase – kad su gladni, kad su mokri ili pospani. Istinski bolesno dete ne može ni da plače. Kad je pak dete bilo zdravo, uživao je da ga drži za nogice glavom okrenutom na dole i upozoravao me: „Vidiš kako diže glavu na gore, to je siguran znak da je zdravo“.

Lekara u to vreme nije bilo mnogo. Osim dr Lederera i oca bio je tu u to vreme doktor Dojmi, kao i dr Milan Nešković i doktorica Radojka Mijović. Kao kroz san sećam se doktora Dojmia koji je češće navraćao u naš stan. Kasnije je bio premešten u Mostar. Ne sećam se da je dr Nešković ikada došao kod nas, kao ni doktorica Mijović. Nešković je bio Bosanac, rodom iz Brčkog, oženjen ćerkom Pere Stokanovića Zorom, dok je doktorica Mijović došla iz Srbije, i posle Lederera bila je v.d. upravnika Doma. Sredovečna žena, godina mojih roditelja ili nešto starija, tamnih očiju i lepih crta, strogog lika i uvek lepo obučena. Nije se mnogo družila, bila je dosta usamljena. Negde pred rat otišla je za Beograd i ubrzo smo čuli da je umrla od raka.

U šarolikoj galeriji personala Doma narodnog zdravlja, izdvajala se pitoreskna pojava šofera Mačkosa, Rusa, koji je vozio domska kola po celom srezu. Kad bih imala slikarskog dara mislim da bih ga mogla naslikati. Izrazito crne kose, očiju i brade, uvek u kožnom sakou i kratkim rajthoznama sa visokim gamašnama do kolena. Ne znam da li je to bio deo neke njegove bivše uniforme ili njegov izum, tek Mačkos je bio uvek sa kolima ili oko njih. Nekada sam se i ja vozila u tim kolima kad bi me otac poveo sa sobom. Živeo je sa ženom i kćerkom i negde uoči rata nestao je iz mog vidokruga.

U Domu je u to vreme radio meni vrlo drag čovek, Asim Žunić, koji me je dok god sam živela u Tuzli, podsećao na sretne dane mog detinjstva, zatim Ibrahim Imširović lep, visok čovek s naočarima i gustom kovrdžavom kosom. Poslužitelji ili podvornici bili su najstariji Krsto Nešković, rodjak doktora Neškovića, koji je još u mom ranom detinjstvu umro, mislim od tifusa. Njegova udovica Ivka, dobila je posle njega službu u Domu da bi prehranjivala svoju decu. Osim dvoje dece iz prvog braka, Mate i Antonije, imala je s Krstom još troje – Pantu, Ružu i Nikolu. Mato je bio moler a Antonija se pre rata udala za Pašagu Manžića i bila je istaknut borac NOB-e. Osim Ivke radila je u Domu, mislim u laboratoriji lepa crvenokosa žena Ema čiju sam decu poznavala. Najveseliji i meni najsimpatičniji bio je poslužitelj Orhan, tamnoput kao Ciganin, mršav i hitar. Preletao je preko stepeništa kao dečko i stizao na sve strane. I kad više nismo stanovali u Domu, Orhan nas je posećivao, često zvonio na naša vrata i donosio ocu poštu i druge dokumente. Jedno od retkih tuzlanskih imena koje sam zaboravila je ime Orhanove žene, a on ju je u svakom razgovoru spominjao i pozivao me da im dodjem u goste. Žalim što nisam nikada otišla, stanovali su iznad Poliklinke, u Pavkuši. To je bila strma ulica koja se spuštala s brda ispod slanih bunara i nastavljala se kroz Ciganluk. Istim poslom bavio se i Šerif, omanji rastom, sa lepom kovrdžavom kosom i belom mrljom na oku. Obično je preko odela nosio plavi mantil. Svi oni su, pored Doma, radili još i u Školskoj poliklinici, jer je ona bila sastavni deo iste zdravstvene službe. Pošto nismo imali dvorište, za nas je Školska poliklinika, posle podne kad se nije radilo, bila privlačno mesto, sa lepo uredjenom, negovanom baštom i cvetnim rundelama. Ceo prostor bio je ogradjen drvenom ogradom, a po sredini od ulaza do same poliklinike, išla je staza popločana velikim kockama. Osim nekoliko šljiva, nije bilo mnogo drveća, ali su zato sa obe strane betonske staze bile divne leje sa cvećem – plavi spomenak, maćuhice ili dan i noć, poneka ruža i mnogo ladoleža koji su se uz kanap penjali oko ulaznih vrata. Od proleća do jeseni ova bašta bila je naše „zborno mesto“ o čemu svedoče mnoge fotografije iz tog vremena. U desnom delu bašte, u podnožju vile „Babunović“, pod jednom šljivom bila je postavljena klupa, za koju mogu mirno reći da je to bila „klupa mog detinjstva“. Tu sam često sedela s roditeljima i sa tetkama, sa porodicom Bauman, a nekad i sa drugaricama. Na jednoj fotografiji iz 1932. sedim na toj klupi s ocem u novoj zelenoj haljini sa belom kragnicom i držim nešto pod rukom. To „nešto“ je poveća kesa sa čokoladnim bombonama, koju sam šetajući s ocem po pijaci dobila od našeg prijatelja Kadije Mujezinovića. Ja držim čvrsto taj paketić pod pazuhom i osećam, kako na toplom vremenu bombone postaju sve mekše, ali ništa ne govorim ocu. Mrštim se, slikamo se, ja se tobože smejem, a najradile bih plakala što će se bombone istopiti, ali do dolaska kući ništa ne govorim. Tada shvatim da su se lepe bombone razmekšale i pretvorile u kašu.

U bašti Školske poliklinike provela sam mnoge lepe trenutke . Nisam poznavala samo svaki kutak te bašte već i samu unutrašnjost zgrade Poliklinike. Bila je to velika montažna baraka, deo američke donacije posle prvog svetskog rata. U našem okruženju takvih zgrada nije bilo, ili su bile veoma retke, pa je ona padala u oči po mnogo čemu. Zelena osnova barake bila je osvežena belom bojom oko prozora i vrata, a cela unutrašnjost bila je belo obojena, što je davalo svežinu i osećaj čistoće. Levo od ulaza bile su prostorije koje su služile za pregled učenika svih škola u gradu gde su ordinirali lekari na smenu – dr Lederer, pa otac, i najznad doktorka Jelena Šeršavicka. U toj velikoj prostoriji bila sam više puta sa ostalom decom na pregledu koji je počinjao time što su nam najpre merili visinu, zatim nas vagali, pa pregled grla, očiju, ušiju, ruku. Sve je to bilo uredno zapisivano u kartone koje je imao svaki djak. Posebna ordinacija bila je zubna gde je radio zubni lekar, što je bio godinama dr Vojo Vasiljević, da bi mu se kasnije pridružio i doktor Strahinjić. To je bilo mesto mog užasa i strahovanja, jer ništa me nije plašilo toliko kao pregled i bušenje zuba. Sam zvuk bušilice već mi je naterivao suze na oči, kao i specifični miris kreozota što su ga stavljali u zube. U levom krilu zgrade bile su prostorije za održavanje higijene djaka, i za obuku. Veliki broj kupatila sa tuševima, u posebno ogradjenom prostoru gde su dolazili svi oni koji nisu imali kupatila kod kuće, pa i celi internati grupno, ali i pojedinačno u vreme koje je bilo odredjeno za kupanje. Poliklinka je bila leti prijatno hladovita, a zimi zagrejana, mislim na centralno grejanje. Ponekad je cela baraka bila ispunjena parom koja se pušila od vruće vode iz kupatila. U velikoj bočnoj prostoriji bila je neka vrsta stalne izložbe gde su bili eksponati, tj. reljefno prikazane bolesti svih vrsta kao i organi ljudskog organizma. Izradjeni u gipsu, obojeni živim bojama i uokvireni, ovi eksponati su plastično prikazivali sve vrste bolesti, koje su inače harale na našem području. Nagledala sam se tih eksponata, pa sam se nekih i plašila i zaobilazila sam ih, ali su se oni svima nama utisnuli u pamćenje – velike i male boginje, razne kožne bolesti, šarlah, tifus, difterija, pegavi tifus, „crveni vetar“, lupus, sifilis i druge. Zatim smo mogli da se upoznamo sa svim ljudskim organima, kao u prirodi – srce, krvotok, pluća, bubrezi, jetra, žuč i ostalo. Ovi eksponati u Školskoj poliklinici mogli su da nam budu od pomoći u prepoznavanju bolesti, ali i u poznavanju ljudskog tela, kao dopuna nastavi higijene koja se predavala u nekim razredima. Iz današnje perspektive moglo bi se reći da je zdravstvena zaštita školske dece u to vreme bila na prilično visokom nivou obzirom na opšte prilike, siromaštvo, bedu i neznanje, kao i potpunu nezaštićenost seoske dece i one dece koja nisu išla u školu.

U mom ranom detinjstvu, sa 5-6 godina, dok stanujemo u Domu, odlazila sam sa roditeljima posle podne u apoteku kod gospodje Peciković. Bila je to udovica apotekara Gavre Pecikovića koga nisam zapamtila, pošto je u to vreme već bio umro. U jednoj prostoriji pored apoteke sa kožnim foteljama i okruglim stolom igrao se preferans, omiljena igra mog oca koju je igrao s velikim strpljenjem i uspešno, u neizdržljivo dugim partijama. Majka je samo sedela po strani i posmatrala igru. Za to vreme ja sam se igrala u lepoj, odnegovanoj bašti iza apoteke, gde su bile popločane staze i rundele sa cvećem. Pecikovićka je imala psa vučjaka koji je bio vezan za jedno gvozdeno uže i mogao je da se kreće samo u jednom pravcu. Tog psa se nisam bojala, jer je bio prekrasan i voleo je društvo. U apoteci je radio kao glavni magistar jedan mladji plav čovek, ne sećam se imena. „Kad me čeka neki veliki posao“, govorila je Pecikovićka, „ja pre toga obavezno uzmem jedan aspirin“. Bila je to punačka, proseda, starija žena i činilo mi se da je mnogo starija od mojih roditelja. Kod nje su dolazili i drugi poznanici – okupljali su se tu zbog prijatnog ambijenta i druženja.

Stan u Domu zdravlja zahtevao je mnogo više rada nego do tada, u nameštenoj sobi kod Jovana Simića. Majka se trudila da održava čistoću i da kuva, ali kako je bila velika čistunica, posle toga nastupao je zamor. Nije bila više raspoložena za izlaske s ocem, što je njemu smetalo. Navikao da ga ona svuda prati, predložio je da uzmu ženu za ispomoć. U to vreme takva vrsta kućne pomoćnice, nazvana po švapskom „bedinerka“, mogla se lako naći u moru sirotinje kojoj je bila potrebna kakva-takva zarada. Ne znam ko je majci preporučio Mejru, ali ona je ušla nečujno u našu kuću i u naše živote. Trebalo bi mnogo više književnog dara, da se opiše to živahno, neobično i duhovito stvorenje. Živela je u pukoj sirotinji sa mužem Mustafom, koji je bio „hamal“ i stajao na Kapiji ne bi li štogod zaradio.

Mejra je najpre bila zapanjena govorom moje majke, čistog ekavca, što Mejra nije do tada čula. „Kako kažeš mlijeko Mujbegovićka“, pitala je. Na što bi majka odgovorila, mleko, posle čega se Mejra kikotala. Ili „kako kažeš dijete“ – i tako se Mejra zabavljala. Govorila je specifičnim govorom nepismene muslimanske žene sa mnogo turcizama i raznih uzrečica, što je mene izazivalo na smeh. Kad bi joj se nešto učinilo čudnim, ponavljala je „Velah avle, velah kuveti“ a neke reči je izgovarala i kad je bila sama u sobi. „Eno, Mejra nešto priča“, govorila je majka. U mom prisustvu je posle uobičajenog: „Velah avle...“, dodavala na kraju „svadjali se gurbeti“, kao neki stih. „Šta su to gurbeti, Mejro“ pitala sam. „Aman jarabi, ne zna šta su gurbeti“ – i tako su išle pričice u nedogled. Najsmešniji trenutak s Mejrom bio je kada je majka zahtevala da jednim starim izlomljenim, retkim češljem „očešlja“ francle na sarajevskom tepihu koje su bile dugačke i mrsile su se. „Aman jarabi, svašta sam vidjala, ali da se ćilimi češljaju, to nema nidje!“

Pravi ritual je nastupao kad je Mejra počinjala da se oblači pred polazak kući. Navlačenje zara, pa stavljanje peče, ali najsmešnije je bilo oblačenje čarapa. Majka joj je davala očeve iznošene, zakrpljene, a nekad i pocepane čarape, koje je ona podvrtala na prstima i gurala u cipele uz obavezni duhoviti komentar.

Svoga muža Mejra je zvala „Moj Mustafa“. Bio je to čovek pristojnog izgleda, mada hamal bez stalnog posla. Videlo se da ga ona lepo održava i kako nisu imali dece, on je bio cela njena porodica. – I kad smo se preselili u Djerićevu kuću, Mejra je pošla s nama. Tamo je imala mnogo više posla, a naročito su je zamarale visoke stepenice na dva sprata. Sve teže joj je bilo da radi, pa smo se, na kraju, posle nekoliko godina rastali s našom Mejrom.

Jednog zimskog jutra, vrlo rano, bilo je još mračno, zalupali su na vrata neki ljudi – kasnije su mi rekli da je to policija – i upali su bučno u naš stan. Nešto su se objašnjavali s roditeljima, a zatim su počeli da pretresaju. Stajala sam u sred sobe i gledala šta se dogadja. U predsoblju je bila u zidu ugradjena neka vrsta ormana ili plakara, bio je belo obojen i pretrpan raznim stvarima. Kad su počeli da izbacuju iz tog ormana stvari, na zemlju je ispao jedan poveći svežanj papira, i rasuo se po podu. Otac je bio bled u licu i nije ništa govorio. Oni su pažljivo pokupili rukopis, list po list, i strpali u torbu, kao da su bili zadovoljni onim što su našli. Pozvali su oca da se obuče i podje s njima. Majka se tresla i prihvatila me uz sebe. Nešto su govorili i otac je otišao s njima. Zavladala je neka tišina i muk. Posle nekog vremena stigla je najpre Mica iz Kreke, a posle i ostali prijatelji. Meni nije rečeno šta se zapravo dešava, ni da je otac uhapšen, već da je morao da otputuje na selo pošto mu je majka bolesna. Osećala sam da me obmanjuju i da ne govore istinu. Majka je počela da izlazi oko podne, nosila je ocu ručak krišom od mene. Mica i Kadija su počeli da me izvode posle podne oko 5 sati i kao da šetaju sa mnom i to vrlo daleko, sve do stanice. Tamo smo se naslanjali na ogradu ispred Štoka i tu smo se zadržavali neko vreme. Mica i Kadija mi nisu govorili zašto tu stojimo, ali ja sam instinktivno osećala da je to neka tajna i nisam ništa pitala. Ponekad bi Mica zapitala, „Vidiš li Verice tamo na onim prozorima neke ljude“? Zaista, na zatvorskim prozorima sa rešetkama, videle su se siluete ljudi, čak i njihovi nejasni likovi. „Mahni im rukom“, govorila je Mica i tako sam ponekad stidljivo mahnula rukom, kao da nekog pozdravljam. Taj ritual, šetanja do Štoka i nazad, ponavljao se svaka dva-tri dana, za sve vreme dok je otac tamo bio, skoro tri meseca. Meni je šetnja bila prijatna a ovo dvoje su imali dobar razlog da budu zajedno i da razgovaraju dok su me izmedju sebe držali za ruku.

U kući se ponavljalo stalno da je otac „kod nene u Tarevcima“, što nisam verovala, ali pravi razlog njegovog odsustva mi nije bio jasan. Jednom sam se razbolela sa visokom temperaturom i majka je pozvala doktora Bučića, starijeg očevog kolegu. Nećkala sam se da se skinem pred njim, ali me njegov dobroćudni osmeh malo raskravio. „Daj da vidimo kako su te junačke grudi“ i slušao me sa slušalicama. Bila je to obična prehlada.

Za vreme dok je otac bio u zatvoru, u našoj kući bilo je više posetilaca, prijatelja i rodbine nego ranije. Pre svega mamine sestre Mica i Ljuba, bile su takoreći stalno sa nama, zatim prijatelji Dušo Stokanović i Kadija Mujezinović, osoblje iz samog Doma i poneko od očevih kolega. Bila je to svakako zainteresovanost za očevu sudbinu, da li će biti pušten na slobodu ili će biti poslat pred sud koji će ga možda osuditi na robiju. Sem toga, žena i dete koji su ostali bez zaštite i mnogi drugi razlozi navodili su svakako ove ljude da nas češće posećuju. Meni je ovaj promet kroz kuću vrlo prijao, iako nisam znala šta se zapravo dogadja. Svi su bili pažljivi i ljubazni sa nama. Očev prijatelj Dušo Stokanović – o kome će biti posebno reči – počeo je iz duga vremena da me uči čitanju, i to isecanjem slova iz „Politike“. Dušo je imao dovoljno strpljenja da lagano pijucka kafu i usput mi slaže slova. Naše druženje je zapravo i otpočelo tako, pa se kasnije i nastavilo, pošto mu je bio postavljen čvrst temelj. Na neki čudan način Dušo mi se obraćao kao odrasloj osobi, prepričavao mi je priče iz „Politike“ i hvalio se uspehom svoga učenika.

Sa ocem je bio uhapšen i službenik u Domu zdravlja, Ibrahim Imširović, visok čovek s naočarima, koji je radio u administraciji. Za šta su njega teretili ne znam, verovatno je dao nešto za „Crvenu pomoć“, pa je posle tromesečne istrage pušten u isto vreme kad i otac.

Od decembra, krajem 1932. prošla su skoro tri meseca i u martu otac je pušten iz zatvora. Sećam se, kao danas tog trenutka, kad smo sišli niz stepenice da ga dočekamo. Oko nas se tiskalo mnogo ljudi, pozdravljali su ga i bili su radosni što ga ponovo vide. On je bio potamneo u licu, neizbrijan, sa nekim svežnjem odeće u rukama. Uzleteo je uz stepenice a i mi za njim. U kući su se već prikupili najbliži prijatelji i moje tetke, on se pozdravljao sa svima. Niko mi nije ništa rekao, ali bilo mi je jasno da je otac došao iz zatvora, da smo išli do Štoka, kako bi mu mahnuli iz daljine, da je majka nosila hranu svaki dan. Sve to je proletalo kroz moju dečju glavu kao neki odblesci saznanja o nečemu što mi nije bilo jasno, ali se dogodilo. Nekoliko godina kasnije postepeno sam saznavala pravu istinu. Bila je, zapravo, reč o velikoj provali kada je skoro u potpunosti razbijena i opustošena organizacija KPJ, „Crvene pomoći“ i svih onih koji su ih pomagali. Navodno je funkcioner KP iz Sarajeva Rešad Kadić obavestio policiju o svim detaljima, ličnostima i aktivnostima, tako da je hapšenje zahvatilo veliki broj ljudi. Iako nije bio član KP, otac je kao stalni pomagač i politički aktivist u korist KP, bio svakako na nekom spisku koji je dospeo do policije, pa je kao takav uhapšen. Prilikom pretresa u našem stanu našli su u rukopisu prevod Lenjinovog spisa „Dečja bolest levičarstva u komunizmu“, što ga je otac sa nemačkog prevodio na naš jezik. Njegov rukopis je prekucavala u slobodno vreme mamina sestra Mica koja je u Direkciji rudnika imala pisaću mašinu. Za policiju, to je bio dovoljan, ali i jedini dokazni materijal protiv oca. Sve ostalo što je otac radio ili u čemu je učestvovao, nije im bilo poznato. U toku istražnog postupka, pozivali su na saslušanje i majku koju su nastojali da ubede na uobičajeni policijski način da prizna. „Jer, vaš muž je već sve priznao“. Majka je imala neka iskustva i razume se, nije ništa priznala, ali i nije bilo nekih odredjenih radnji za koje je mogla da zna. Otac se u istražnom postupku, po mišljenju njegovih drugova, posebno Lize Gavrić koja je u isto vreme bila u zatvoru sa svojim mužem Milanom, odlično branio. On je, zaista imao već prilično iskustva sa policijom, iz Zagreba, Beča i Ljubljane, pa nije ni reč priznao. Što se tiče Lenjinovog rukopisa, ubedjivao ih je da ga je zainteresovao naslov tog teksta, „Dečja bolest“, kao dečjeg lekara. Teško da su mogli u to da poveruju, ali, ni da dokažu suprotno. Dok su mnogi uhapšeni po prvi put suočeni sa policijom, a neki i pod batinama, ponešto priznavali, otac se održao, a i majka, pa su ga u nedostatku dokaza pustili posle tri meseca. Pitanje je da li bi ga pustili da se negde iza njegovih ledja nisu dešavale stvari koje su dovele do njegovog puštanja. Naime, mamina sestra Mica koja je teško preživela porodičnu tragediju sa njihovim bratom Tikom koji je kao komunist – emigrant umro u Beču, u strahu da se slična stvar ne ponovi sa njenim zetom i bojeći se za sudbinu svoje omiljene sestre, otišla je pravo kod tadašnjeg ministra, šapčanina i porodičnog prijatelja Mike Djordjevića da moli za intervenciju. Ubedila je ministra Djordjevića da je njen zet, Zagin muž, dečji lekar, napredan čovek, ali nije komunista, već human čovek koji leči decu. Prema kazivanju moje tetke Ljube, Mica je, da bi do kraja ubedila ministra u istinitost svojih reči, navodno klekla pred njim, što je u potpunosti odgovaralo Micinoj bujnoj i dramatičnoj prirodi. Konačno je iz Beograda stigao telegram sa potpisom ministra „Pustiti na slobodu doktora Mujbegovića“, sačuvan u arhivi ovog procesa. U isto vreme je naš teča Voja Todorović išao kod ministra Ninka Perića sa istom molbom za puštanje njegovog pašenoga iz zatvora. Žena Ninka Perića, Angelina, bila je školska drugarica naše tetke Juce, pa su se poznavali, i mogao je da ode i da mu se obrati. Iako su Vojina iskustva sa ženinim bratom Tikom i njegovom sahranom u Beču, bila skupo plaćena, Voja je ipak hteo da se zauzme za čoveka s kojim se možda nije politički slagao, ali ga je cenio kao lekara i muža svoje svastike. Tako su se, verovatno, obe ove intervencije podudarile, što je teško utvrditi, ali u konačnom ishodu otac je pušten. U to vreme on nije znao za ove intervencije, ali kad je saznao bio je veoma ljut, posebno na Micu. Kao da bi mu bilo draže da je otišao sa svojim saborcima pred Sud za zaštitu države i dobio koju godinu robije. Pošto se to nije desilo, a on oslobodjen u nedostatku dokaza, nije mu bila dovedena u pitanje državna služba, pa ni status u Domu narodnog zdravlja, kao šefa Dečjeg dispanzera. Nastavio je da radi odmah po izlasku iz zatvora, ali briga za one koji su ostali u zatvoru pritiskala ga je duže vreme, po rečima moje majke. Pošto se cela ova stvar relativno brzo završila, sem najbližih prijatelja i saradnika, mnogi nisu ni znali da je otac bio u zatvoru.

U isto vreme bila je puštena i Liza Gavrić, kao strana državljanka, i vraćena je u Austriju. Dolazila je kod nas sa kćerkicom Ingom, nešto mladjom od mene, koju je povela sa sobom, pošto je Milan na glavnom sudjenju osudjen na 6 godinu robije*. Sudbina ostalih saboraca duboko je potresla oca, jer su svi bez izuzetka osudjeni na višegodišnje robije. Naročito je bio potresen slučajem Leonarda Bankera, osnivača i sekretara KP organizacije u Tuzli. Ovaj lepi čovek, Italijan, otac troje dece, bio je pretučen već u tuzlanskom zatvoru, a zatim su se njegove muke nastavile u beogradskom zatvoru i u Mitrovici i konačno u Beogradu gde je podlegao od posledica batina i boravka u samici. Ovaj poslovično zdrav, lep čovek, zbog talijanskog državljanstva bio je naročito meta policije i njenih mučitelja, tim pre što je Banker imao odlično držanje, hrabrost i visoki moral svesnog borca. Ostali očevi drugovi dobili su od jedne do više godina: Ivan Marković, Pašaga Mandžić, Haim Pinto, Milan Gavrić, Tošo Vujasinović, braća Emin i Huso Paočić, braća Tomas i Albin Lebeničnik, pa Ahmed Kobić iz Brčkog, i drugi.

Kakve su bile posledice očevog puštanja na slobodu? Zapravo, otac se bez nepovoljnih posledica vratio svom poslu, a upravnik Doma doktor Lederer nije dozvolio da mu se uskrati bilo šta od njegovih prava. Ipak, situacija s kojom se otac suočio nije bila slavna. Svi, ili skoro svi čelni ljudi KPJ bili su osudjeni na više ili manje godina robije. Leonard Banker, Pašaga Mandžić, Ivan Marković – Irac, Tošo Vujasinović, Milan Gavrić i drugi, isključeni su za više godina iz političkog života Partije.

Sudbina njihovih porodica ukazivala je na to kakva bi, otprilike bila i naša sudbina. Žena Pašage Mandžića Katica, sa ćerkom Senkom, morala je da radi kao kućna pomoćnica, žena Milana Gavrića poslala je dete u Sovjetski Savez, a sama otišla kasnije u španski gradjanski rat.

Posebno težak slučaj bila je tragedija porodice Banker. Najpre je Leonard Banker zvani Nardi, koji je 1919. došao iz Rusije i osnovao organizaciju KPJ u Tuzli – umro 1937, od posledica batina i teške bolesti na robiji. Posle toga, njegova porodica je morala da napusti zemlju, budući da je bio italijanski državljanin. Nije bilo dovoljno što su im oduzeli oca, već su sada kažnjavali ženu i decu. Iako je Ljubica, njegova žena, (rodj. Pitić), bila Jugoslovenka, morala je da krene s decom u izgnanstvo. Uz pomoć tuzlanskog advokata Ljubomira Peleša, umesto u Italiju gde bi bili izloženi fašističkom progonu, uputila ih je „Crvena pomoć“ u Francusku, u Pariz. Ćerka Vesna i majka Ljubica radile su po kućama, a dvoje muške dece išlo je u školu i na zanat. U želji da se vrati u Tuzlu, Vesna se kasnije putem prepiske udala za mladjeg očevog druga Hasana Odobašića i ubrzo posle toga umrla na porodjaju, 1941. godine. Prelepa devojka, dvadesetogodišnja Vesna, otišla je mlada u grob, samo zato što je želela da se vrati u zavičaj. Moj otac je tim povodom galamio po kući (kad se vratio iz aprilskog rata), i na sav glas grdio je porodicu koja je pustila da Vesna umre na porodjaju, a da je ne odvedu u bolnicu. Stariji sin Bruno bio je aktivan u francuskom Pokretu otpora i poginuo je kao borac prilikom oslobodjenja Pariza, 1944. Za sinovljevu hrabrost Ljubica je odlikovana Ordenom Legije časti i sa najmladjim sinom Bracom vratila se u zavičaj posle oslobodjenja, 1945.

Kao jednu od svojih dužnosti, bolje reći amaneta, otac je smatrao da treba da pomaže porodicama uhapšenih drugova. Ne samo lekarskim uslugama, već i drugim načinom, koliko je mogao, otac je pružao podršku ovim ženama i deci. Činjenica da nije otišao na robiju zajedno sa ostalima, duboko je pogodila oca, jer je na neki način izbegao sudbinu ostalih, i to ne svojom zaslugom. Neka vrsta odvojenosti nastupila je medju njima, što će se videti nakon njihovog povratka s robije, mada to nisu javno iskazivali, jer nikakve sumnje nije bilo u pogledu očevog držanja pred policijom. Tek sama činjenica da je on izbegao ono što oni nisu mogli, ukazivala je da medju njima postoji odredjena razlika. To je na neki, tihi, neiskazani način mučilo oca sve do kraja života, mada ruku na srce, stvarnog razloga za njegovu osudu na robiju nije ni bilo. Formalno gledano, on nije bio član partijske organizacije, već samo njen aktivni pomagač na polju intelektualnih usluga i materijalne pomoći. Medjutim, i to je moglo biti dovoljno barem za jednu kraću vremensku kaznu, ali kako opipljivih dokaza nije bilo (sem pomenutog rukopisa), a s obzirom na intervenciju iz Beograda, puštanje na slobodu bilo je shvaćeno kao očeva spretnost da se brani sam i da ne da policiji nove materijale ni činjenice.

Tada je u gradu na slobodi ostala samo nekolicina aktivista i simpatizera, kao i deo skojevske omladine. S obzirom na njegov poziv, za oca se otvaralo novo polje rada, i to uglavnom na legalnom području, putem svakdonevnog prosvećivanja, radom u Senata, muslimanskom zanatlijskom udruženju, u „Gajretu“ i drugim legalnim ustanovama.

* Liza Gavrić, rodj. Bechmann (1907-1974), uhapšena s mužem Milanom Gavrićem i grupom tuzlanskih komunista u decembru 1932. Boravila je nekoliko meseci u istražnom zatvoru u Tuzli, ali je kao strana državljanka proterana. Otišla je s kćerkom u Pariz, a kasnije u španski gradjanski rat. Njena kćerka Inge otpremljena je u Sovjetski savez u Moskvu, u Dom za decu profesionalnih revolucionara, gde je ostala sve do 1945. Liza je po povratku iz Španije radila ilegalno u Francuskoj pod pseudonimom Marie Louise Beranger, a 1943. upućena je na ilegalni rad u Austriju. Tamo je 1944. provaljena njihova organizacija, pa je odvedena u ženski logor Ravensbrik. Švedski crveni krst isposlovao je kod Nemaca zamenu nekolicine žena iz logora u zamenu za kamione, pa je medju njima i Liza oslobodjena i otišla je u Švedsku. Krajem rata repatrirana je u Jugoslaviju, u Beograd, gde je ostala do kraja svog života. Umrla je u Moskvi za vreme posete kćerki, 1974.godine. Njeni memoari objavljeni su u Istočnoj Nemačkoj 1984.