NA ZEMLJI UGLJA I SOLI             I tako, evo nas konačno u Tuzli, na slanoj i sumporovitoj zemlji koju ćemo zavoleti kao svoj zavičaj. Kao mlad lekar, sa ženom i detetom, otac se posle osam godina vraća u Tuzlu, odakle je u leto 1921. otišao posle završene mature. U medjuvremenu završio je medicinu, oženio se, odslužio vojsku i proveo nepune dve godine sa službom u "Dečjem domu" u Ljubljani. Pošto je shvatio da će u Ljubljani ostati uvek tudjin, a kako nije hteo da se prikloni ženinoj familiji koja ga je svesrdno pozivala u Šabac, odlučio je da se vrati u Bosnu. Upravo u to vreme otvoren je Dečji dispanzer pri Domu narodnog zdravlja, kuda ga je uputio doktor Stevan Ivanić iz Higijenskog zavoda u Beogradu. Tako se u decembru 1929. obreo u Tuzli, sa koferom u jednoj, i detetom u drugoj ruci. U to vreme su ljude koji stignu u jedno mesto s koferom nazivali "kuferaši". Obično su se posle nekog vremena ljudi snalazili i sticali neku imovinu, ali nadimak je ostajao. Otac je kasnije više puta ponavljao "Probao sam u Sloveniji, probao u Srbiji, ali je za mene najbolje da se zaustavim u Bosni". Tako smo negde krajem 1929. krenuli put Tuzle, najpre je otišao otac a zatim nas dve. Bio je to dolazak na prazni prostor, bez kuće, bez stana i bez stvari.           Bez nameštaja i bez novca, jer je veći deo zarade odlazio na otplatu studentskih dugova, bio je prinudjen da traži neko srednje rešenje - ni hotel, ni stan, već nameštenu iznajmljenu sobu za početak. Po priči koju sam više puta čula, otac je ušao u radnju Jovana Simića i bez mnogo obrazlaganja zapitao ga da li bi mu izdao jednu svoju sobu za neko vreme. Iznenadjeni Jovan i njegova žena Žanika ubrzo su pristali, i tako smo se uselili kod njih u prizemlje u jednu lepu, nameštenu spavaću sobu. Zanimljivo je kako je do toga došlo i kako se otac opredelio da stan potraži upravo kod Jovana. Naime, otac je iz gimanzijskog vremena poznavao Žaniku Gec koja se u vreme njegove mature udala za Jovana i rodila kćerku Miru. Žaniku je znao iz porodice njegovog školskog druga Vula Popadića čije su se sestre Vesa i Zagorka družile s njom. Kako nije imao velikog izbora uputio se poznatim ljudima. S druge strane, Jovanu je verovatno odgovaralo da u kući ima lekara, pošto je poboljevao od bubrega. On će se 1930. godine operisati u Zagrebu gde će mu biti odstranjen bubreg. Tako su se na neki način podudarili njihovi interesi i mi se naselismo u ulicu zvanu "Ciganluk", gde se nalazila Jovanova kuća. Kako se zvanično zvala ta naša ulica nikad nisam saznala, tek znala sam da je to bio produžetak ulice "Pavkuša" koja se spuštala strmo, sa brda ka gradskom centru, presecala Džindić-mahalu i u tom delu zvala se "Ciganluk". Moguće da je nekada ranije to bila ulica gde su živele ciganske porodice. U vreme kad smo došli, bila je još nekolicina starosedelačkih ciganskih porodica dugo nastanjenih u Bosni.          Životopis Jovana Simića, zvanog "Blagoutrobije", bio bi zahvalan posao za neko darovito književno pero. Sazdan od jarkih kontrasta, pun elementarne životne snage, preke naravi, nabijen vitalnošću, čas natmuren, čas nasmejan, Jovan je u vreme kad smo se kod njega nastanili, bio na sigurnom putu da kruniše svoje životne planove i poslovni uspeh.           U vreme kad je otac upoznao Jovana i Žaniku, preko porodice Popadić, Jovan je bio na samom početku svoje trgovačke karijere, ali su mu putevi za uspeh bili otvoreni, najviše njegovom vrednoćom i upornošću. Počeo je sam, uz pozajmice i pomoć jevrejskog trgovca Pesaha ("Niko od Srba nije mi pomogao", govorio je), i tako je otvorio radnju i zajedno sa ženom, radom i snalažljivošću postao ugledni trgovac. Već tada je imao svoj neobični nadimak "Blagoutrobije", što ja kao dete nisam mogla ni da izgovorim. Poreklom sa sela, iz Jeginovog Luga, Jovan je poticao iz siromašne porodice. Nadimak potiče od oca Riste, koji je kao velika sirotinja zapamtio glad i bedu, pa je ovim nadimkom, valjda, naglašavao potrebu za dobrom hranom. Tek, Jovan je s ocem rano došao u Tuzlu, ali je već 1912. pobegao sa Ristom Stefanovićem u srpske dobrovoljce, za vreme Balkanskog rata. Po povratku biva uhapšen kao "mladobosanac" povodom sarajevskog atentata i osudjen na robiju koju je proveo u Banjaluci i Zenici. U zatvoru je bio sa Obradom Mićićem, Jezdimirom Dangićem i drugim mladobosancima - nacionalistima. Sa robije je poneo zatvorsku bolest, bolesne bubrege, od čega je dugo poboljevao. Kao radikal učestvovao je u gušenju Husinske bune 1921, što mu nije služilo na čast, a kasnije se (prema Dragiši Trifkoviću) tog svog učešća javno odrekao.           Jovan Simić, posle operacije bubrega u Zagrebu, duže vreme leži kod kuće i ja se na prstima približavam njegovoj sobi na spratu gde me on ponekad poziva da mu pravim društvo. Njega uveseljava moje prisustvo, pošto mu je dosadno da leži sam po ceo dan. Naročito mu je zabavno da me nečim plaši i da me onda ismejava. Da bih došla do njegove sobe moram da prodjem kroz jednu prostoriju gde na zidu visi velika slika-reprodukcija "Crnogorski ranjenik". Ova slika me ispunjava užasom, jer mi se čini da čovek što ga nose na nosilima trepće i kao da diže glavu. Taj moj strah od "lanjenika" kako ga ja zovem toliko uveseljava Jovana da se smeje na glas i stalno me zadirkuje. Mene to još više plaši, a ponekad se i rasplačem od straha da će se ranjenik podići i početi da me juri po sobi. Tek Jovan je zapamtio tog mog "lanjenika" i kad sam odrasla i više ga se nisam bojala, uvek me je zadirkivao i prepričavao te moje zgode iz detinjstva. Posle 4-5 godina, kad smo uveliko odselili iz Jovanove kuće, počela sam da učim klavir kod Hilde Elbling-Perović, a pošto ga nisam imala u kući odlazila sam kod Simićevih da vežbam. Jovan je uvek nalazio razloge i načine da me zasmejava i zadirkuje, na račun mog sviranja pošto je i sam voleo šalu.           Žanika je poticala iz "švapske" porodice Gec - majka Roza koju sam poznavala umrla je 1934, starija sestra Mariška udata za advokata Kadića i mladji brat Oskar sa ženom Bebom i sinom Nikolom (poginuo 1944. na Majevici). Niko od nas nije znao pravo Žanikino ime, mislim da se zvala Johana.           Omanja, punačka žena svetlih očiju i kose, smirena i ozbiljna, uvek lepo obučena, provodila je mnogo vremena u radnji; dobro je pristajala uz crnookog, bučnog i preke naravi Jovana. I pored velikih razlika u poreklu, veri i tradiciji, oni su bili jedan pristao bračni par. Različiti po naravi i vaspitanju, Jovan i Žanika  doživeli su zajedno duboku starost. Njegova priča iz ratnog vremena 1941-1942. zaslužuje posebnu pažnju i izlazi iz okvira ove teme.           Žanika ima strica koji živi u Slavonskom Brodu i često dolazi u goste. Izgleda da se svi raduju njegovom dolasku, jer on razbija svakodnevnu monotoniju i unosi veselost u kuću. Njegovo ime ne znam, ali ga svi zovu zvanično "Onkl", i oni kojima je stric i kojima nije, pa tako ga zovem i ja "onkl". On se odaziva i uvek je dobro raspoložen. Ne znam zašto ali odseda uvek kod mladje bratičine, a manje kod Kadićevih. Njegovim dolaskom, u kući vlada živost, dolaze gosti, igraju se uveče karte i prave večerinke. Stariji čovek s naočarima, ostao mi je u sećanju, pa i kad smo odselili iz Ciganluka dolazio je da nas poseti.           Ponekad, kad ide kod sestre, Žanika me vodi u kuću Kadićevih na Goli Brijeg. Osećam moju ruku u njenoj toploj ruci kad gazimo preko drvenog mosta na Jali, a zatim uz brdo, što moje dečje noge osećaju kao napor. Žanika otvara drvenu kapiju i već smo u divnoj Kadićevoj bašti. Iz tih prvih dečjih godina, slike su pomalo zamućene, ali će odrastanjem postajati sve jasniji ceo ambijent velike Kadićeve kuće i prelepe negovane bašte - ružičnjaka.           Žanikina starija sestra Mariška bila je viša rastom i krupnija od Žanike. Radila je u advokatskoj kancelariji Bahrije Kadića, pa se kasnije udala za njega. Nasmejana, punačka i pričljiva, nosila je duge i široke haljine koje su donekle prikrivale njenu punoću. Tako je Jovan „Srbin sa dna kace" dobio ženu Švabicu i pašenoga Muslimana koji je za vreme rata služio kao "šuckor" dok je Jovan robijao u banjalučkom zatvoru.           Njihova ćerka Mira, likom više na oca nego na majku, bila je jedinica koju su roditelji držali strogo, ali sa velikom brigom i pažnjom. Starija od mene šest godina, nije me smatrala svojim društvom, ali smo ipak mnogo vremena provodili zajedno. Otac joj je kupio klavir i Mira je već lepo svirala kad sam ja tek počinjala. Po prirodi vrlo živahna, često je izazivala očevu ljutnju, pošto Jovan nije trpeo nikakve dečje nestašluke ni izgrede. Bilo je tu ponekad i batina.           Takvu njegovu strogost prema Miri nisam razumela ni tada, a ni posle, pošto u našoj kući takve strogosti i zabrana nije bilo, a naročito nije bilo ljutnje ni batina. Njegova strogost teško je padala i Žaniki pošto je i nju kažnjavao zajedno sa Mirom - smatrao je da ga nedovoljno slušaju i ne poštuju, što, mislim da nije bilo tačno. Ponekad mi je bilo žao Mire, zbog stalnih zabrana koje joj je otac stavljao.           Isto tako i još više strog bio je prema dečku Savi, njegovom šegrtu koji je živeo kod njih i radio po ceo dan u radnji. Savo je došao iz Priboja kao dečko i odrastao je zapravo u Jovanovoj radnji, najpre kao šegrt a zatim i kalfa. Kod Jovana je bio kao član porodice, ali teško njemu ako štogod pogreši. Ponekad je Jovan, dok smo mi mušterije u radnji, vikao na Savu iako je Savo bio uzoran dečko i dobar radnik. Lep, pristojan i rumen u licu Savo je izrastao u dobro obučenog trgovca. Moja majka ga je volela i zvala ga je "Savulja", uvek se s njim šalila, a on je svakoga oslovljavao sa "gospodjo" i "gospodine". Trudio se da postane pravi gradski čovek, u čemu je uspeo. Mnogo godina kasnije oženio se našom tuzlankom Ljiljom Djuranović, došao u Beograd i postao poslovodja jedne samoposluge, ali je na žalost umro mlad od leukemije.           Ne znam zašto, ali Jovan nije podnosio oficire kraljevske vojske. Verovatno je imao neka svoja loša iskustva s njima. Medjutim, u tome je išao predaleko, pa je svojoj jedinici zabranio da se vidja sa simpatičnim, plavim, visokim oficirom Hadži-Stevićem, rodom iz Bjeljine, koji je službovao u Tuzli i ponekad se šetkao s Mirom. Posle završene gimnazije Mira se ubrzo udala za sudiju Pešića, koji je došao iz Srbije, tačnije iz Kraljeva. Bila je to velika svadba kojoj sam prisustvovala - slavlje je trajalo ceo dan, a zatim smo uveče mladence ispratili na stanicu, otišli su u Sloveniju na bračno putovanje. To je bilo u jesen 1940. pred sam rat. Mira će u leto 1941. roditi sina Dragana, pošto su njenog muža sudiju Pešića ustaše već proterale u Srbiju, gde će biti streljan u jesen 1941. u rodnom gradu Kraljevu.           Prvi ljudi kojih sam postala svesna u Tuzli, čiji su mi se likovi utisnuli u ranu dečju svest, koji su imali ime i prezime i kretali se pred mojim očima bili su iz ulice Ciganluk.           Dvorište preko puta Jovanove kuće pripadalo je porodici Stefanović. U jednoj maloj kući stanovala je stara majka Jevrosima sa sinom Jovom i kćerkom Zorom. Starice se ne sećam, ali Jovo je bio pitoreskna pojava koja se pamti. Po zanimanju predradnik u Kreki, pust i neustrašiv, javno je izjavljivao "da se ne boji nikog na svijetu", čak i kad su došle 1941. ustaše ponavljao je iste reči. Poznat je bio po svom nadimku "Iberhaupt" (nem. Überhaupt) što znači, uopšte ali ako se reč razloži može da znači "iznad svega", tj. "iznad glave". Navodno je ovaj nadimak dobio od nekog austrijskog oficira, što mu je ostalo do kraja života. Pamtim kako ide ulicom sa razdrljenom košuljom do pojasa, pomalo pripit i sa bučnom i glasnom pričom. U retkim trenucima, kada je bio trezan, Jovo je zastajao s ljudima, pričao viceve, malo iskrivljenog vrata, s rukama na ledjima. Čudna i neponovljiva figura našeg detinjstva. Njegov drugi brat Ljubo imao je u istom dvorištu kuću sa radnjom koja je bila u prizemlju sa ulice. Ljubo je bio lovac i ribolovac, pa otuda nadimak "Šljuka". Oženjen lepom, plavom, "prečankom" Anom, bio je sušta suprotnost svome bratu - uvek uredno obučen sa šeširom na glavi i kratkim brkovima. Njegova žena i on su me često zvali u radnju i u kuću, gde me je Ana častila kolačima. U radnji su stajali uspravljeni štapovi za ribolov i druga spotska oprema, a bilo je i druge "mješovite robe". Njihov treći brat Risto u to vreme nije više živeo u Tuzli, ali se zna da je bio jedan od suosnivača KPJ. Pored neudate Zore njihova sestra Joka živela je u jednoj jednospratnoj, starinskoj bosanskoj kući na kraju tog istog dvorišta, udata za Aleksu Jovanovića.           Imali su tri ćerke - Desu, Olgu i Nadu i dva sina. Najstarija Desa bila je udata za tuzlanskog profesora gimnazije Radu Jovanovića i nije više živela u toj kući. Olga se udala za Pericu, koga sam znala kao golmana fudbalskog kluba "Šumadija", a Nada nije bila udata. Mlada devojka sa meni dragim likom, vodila me je ponekad u šetnju na Slanu Banju. Nada je ponekad morala da odjuri do roditelja u parku kod Trobega gde se sastajalo društvo i da ih upozori da "dete plače", samo u sobi. Crnpurasta, živahna Joka i njen nasmejani muž Aleksa, kao i ostali iz ovog dvorišta bili su medju prvim tuzlanskim likovima iz mog detinjstva. Pišem o njima utoliko više, što su opredeljeni već od ranije kao socijalisti stradali u toku drugog svetskog rata. Najpre je Ljubo "Šljuka", odveden u nemački logor u Norveškoj, odakle se nije vratio. Navodno je prilikom seče šume drvo palo na njega i usmrtilo ga. Njegova žena aktivista NOP-a, umrla je na slobodnoj teritoriji u Semberiji. Joka, Zora, Aleksa i Nada odvedeni su najpre u sabirni logor zvani "Lager" na putu za Kreku. Aleksa je tamo umro, Joku i Zoru su odveli u ustaški logor, a Nadu su kao maloletnu vratili kući. Desa je preživela rat sa svoje dvoje dece i bila je jedan od stubova ilegalnog rada u Tuzli. U njenoj kući stanovali su svi najvažniji ilegalci NOP-a, najpre Sadiković - "Škrab", zatim  Vladimir Perić-Valter, pa i Svetozar Vukmanović Tempo, kad je prolazio kroz Tuzlu, na putu za Sarajevo. Stradanje ovih porodica bilo je vezano za slučaj Kasima Bilića, tada ilegalnog sekretara MK SKOJ-a, koji je stanovao u njihovoj kući. On je, naime, otišao na Majevicu, ali je njegov kofer ostao i bio nadjen. Njegovi domaćini su stradali, ali je u isto vreme i on izgubio život - četnici su ga uhvatili u februaru 1942. na Majevici i zaklali. Ana, žena Ljube Stefanovića poginula je ili umrla u proleće 1944. negde u okolini Bjeljine, sin Joke i Alekse poginuo je kao borac NOV-e. Kasnije kad smo odselili iz Ciganluka i kad sam odrasla, ovi meni dragi likovi ostali su mi bliski. Pri svakom susretu s njima, podsećali su me na moje detinjstvo u Ciganluku a oni su u meni uvek videli ono četvorogodišnje dete koje su zapamtili.           Iako se naša mala porodica igrom slučaja našla u tom šarenom društvu u Ciganluku, jedno opšte osećanje i utisak koji je ostao doživotno upamćen - svi su bili ljubazni sa roditeljima i naročito sa mnom. Zvali su me "Verice", pozivali me u svoje kuće i ponekad vodili u šetnju. Ovom duhu i raspoloženju u potpunosti je odgovarao veseli nadimak ulice "Ciganluk".           Kad su me komšijske devojčice vodile u šetnju na Banju, nastajalo je u mojoj glavi čudno raspoloženje, strah i zebnja. Trebalo je proći dugom ulicom do ulaza u Banju, ispod visokih drvenih slanih bunara koji su se uzdizali levom stranom padine, jedan do drugoga. Ta velika zagonetka - ogromne drvene gradjevine koje su meni izgledale kao velike drvene ptice zastrašujućeg obličja, kao da su gledale na mene. Čnilo mi se da me neko strogo, orlovo oko posmatra sa tih drvenih osmatračnica. Okretala sam glavu na drugu stranu, stiskala ruku koja me vodila i zatvarala sam oči dok ne prodjemo. "Ne boj se Verice", govorio mi je glas moje saputnice, ali ništa nije pomagalo. Trebalo je mnogo godina odrastanja pa da taj strah iščezne.           U Ciganluku je živela lepa samohrana žena, Ciganka Rabija, lepog i skoro belog lika, sa ćerkom Izetom. Rabija je dolazila u Jovanovu kuću da sprema i čisti, pa je i moja majka uzela za ispomoć, mada samo u jednoj sobi. Za to vreme Izeta se igrala sa mnom i mojim lutkama. Kasnije je izrasla u grešno lepu stasitu devojku koja je vodila neki svoj poseban život.           Kako smo živeli u Jovanoj kući? Pa mislim da je to na početku očeve karijere, bio lep, period u našem životu, sa mnogo optimizma, vedrine i očekivanja boljih dana. Taj jednoipogodišnji boravak ostao nam je svima u lepom sećanju, naročito mojim roditeljima. Kuća je najpre bila prizemna, kasnije je Jovan dogradio jedan sprat i pretvorio tu staru kuću u jednu lepo sredjenu, modernu jednospratnicu. Mi smo stanovali u prizemlju, u nameštenoj, starinskoj spavaćoj sobi, gde je još stao moj drveni krevetac, dopremljen iz Ljubljane kao jedini komad našeg nameštaja. Solidno napravljen rukom slovenačkog majstora, krevet je bio prostran i ja sam u njemu spavala do osme godine života, a onda je stavljen u porodični promet. Odselio se kod mamine seste Ljube da bi u njemu spavali njeni sinovi Saša i Voja, te da bi na kraju ponovo dospeo kod mene i moje kćerke.           U donjem delu Ciganluka, bliže Glavnoj ulici živi porodica Vula Popadića, očevog prijatelja. Njihovo prijateljstvo datira iz očevih gimnazijskih dana kada se družio sa Vukašinom - Vulom, njihovim sinom jedincem. Bio je stalni gost u njihovoj kući gde su ga svesrdno pozivali i čašćavali. Druženje se nastavilo i kasnije, za vreme studija u Zagrebu i Beču, da bi bilo prekinuto Vulovim odlaskom sa službom u Makedoniju, odakle je povremeno dolazio da poseti roditelje.           Pošto niko od njih troje - ni Vule, a ni sestre Zagorka i Vesa nemaju dece - to se svi raduju dolasku moje malenkosti, stalno me pozivaju i ja tamo odlazim kao u svoju kuću, čak i sama, bez roditelja. U to vreme još je živ stari Popadić, omanji, sedokos, uvek nasmejani starčić i njegova visoka stasita, ozbiljna žena, kako je mi zovemo, stara Popadićka. Svojim čestim uzdasima, zavezanom maramom oko glave i debelim šalom oko struka stara Popadićka, kao da želi da izazove naše saosećanje za njene bolesti i tegobe koje je muče, pre svega žalost zbog velike udaljenosti sina jedinca Vula, lekara u Bitolju.           Vule i Zagorka bili su slični ocu, uvek veseli i dobro raspoloženi, sa nasmejanim očima, kovrdžavom kosom, srednjeg rasta, dok je Vesa bila ista majka, visoka stasita krupnih crta, guste kose. Stari Popadić je umro dok sam bila još sasvim mala, pa ga malo pamtim, ali je stara Popadićka ostala u živom sećanju. Uvek je podvezivala glavu preko čela, patila je od hronične glavoblje. Imala je izrazito lepu figuru, viša rastom od sviju i od muža i od dece. Najpre je umro stari Popadić, zatim Zagorkin muž Boško od tuberkuloze. Boško Božić je radio u Bristolu, bio je čovek lepog lika, živeo je s Zagorkom na početku Duge ulice, čim se izidje iz Ciganluka. Dece nisu imali. Tek mnogo godina kasnije, posle drugog svetskog rata, Zagorka je usvojila dete iz spaljenog srpskog sela Jeginov lug. Devojčica je dovedena sa decom u Tuzlu, posle tog zločina. Bila je to Slavojka Janković - Sultanović, žena sa političkim ambicijama koje je uspela da ostvari, ali je zbog tragičnog rata u Bosni ostala bez svega, a što je najteže i bez sina jedinca. Iako majka nije išla po slavama, osim kod Zagorke, uživala sam u razgledanju svih vrsta slavskih kolača koji me nisu naročito privlačili, osim jednih - bile su to štanglice od oraha presvučene belim snegom. Ja sam ih zvala, cigarete i zamišljala sam da ih pušim a ne da ih jedem.           Vesa je bila velika životna ljubav Franje Ledera, tuzlanskog vajara i boema, i to u vreme koje jedva pamtim. Do mene su doprli samo zakasneli odjeci ove ugasle ljubavi o kojoj se govorilo kao o nekoj legendi a koja se nije ostvarila i okončala brakom, nešto zbog njegove boemštine i sklonosti piću, a nešto verovatno i zato što je Franjo bio katolik. On je na neki način ostao uvek veran toj ljubavi, dok je Vesa, kako se činilo, osećala samo sažaljenje prema Lederu. Kad sam već poodrasla uvek sam je zadirkivala i zapitkivala za Ledera naročito kada se na Banji, na Fontani pojavila figura jedne lepe obnažene žene. Vesa je samo odmahivala rukom, mlako se branila i osmehivala se na sve to, kao na daleku i tužnu prošlost. Vulove seste i roditelji smatrali su mog oca kao neku vrstu zamene za brata i sina Vula i on je odlazio u svako doba, kad je neko bio bolestan ili kad bi se zaželeo nekog bosanskog specijaliteta. Zvao je često Zagorku našoj kući da mu sprema neko od bosanskih jela čemu majka nije bila naročito vična.           Mnogočlana, ugledna jevrejska porodica Fridman, stanuje takodje u Ciganluku. Njih ima mnogo, ne pamtim ih sve, ali pamtim da su svi bili lepi, visoki, školovani ljudi koji su nestali bez traga u hitlerovskim logorima.           Mnoge ugledne porodice stanuju u ulici zvanoj "Ciganluk". Na početku ulice u jednoj prizemnoj kući stanuje porodica advokata Štajnmeca - Švabe. Otac advokat, majka i mislim dva sina. Jedan od njih svira klavir i prati ponekad gospodju Kulović na njenim koncertima, pa ću imati prilike da s njom udjem u tu kuću, gde stoji veliki koncertni klavir. Sin Štajnmecov oženio se ćerkom učitelja Isaila Markovića. Štajnmecovi su iselili iz Tuzle zajedno sa ostalim Švabama -  Folksdojčerima. Kad se podje na gore, stoji duga kuća od crvene opeke, prozori su tako nisko, da se sa ulice može videti u sobu. Tu stanuje poznata tuzlanska babica Lauda, koja je po svoj prilici bila Čehinja. Ona ne ide nigde bez svoje kožne babičke tobe, jedino je možda ne nosi u crkvu. Sitna i brzonoga, mršava, sa nekom platnenom kapicom na glavi u zategnutom kaputu, ona juri od jednog porodjaja do drugog. Iznad kuće Simića je lepa jednospratna kuća porodice Slunjski. Otac stolarski majstor, žena i nekoliko dece, od kojih neki idu sa mnom u klostersku osnovnu školu. Tu ima devojčica mog uzrasta, pa i starijih, ali i mladjih. Na više ulica se penje naglo i prelazi u deo koji se naziva "Pavkuša".           U neposrednoj blizini Ciganluka, na glavnoj ulici nalazi se "Dom Kola srpskih sestara", ženski internat gde borave učenice srednjih škola koje dolaze iz provincije. U prizemlju je neko vreme radilo dečje zabavište, gde me majka vodi svaki dan. Sa još nekim devojčicama, ja spadam medju najmladje. Na slici iz tog vremena vide se mnogi poznati likovi i to po nekoliko godina stariji od mene. To su uglavnom deca iz gradskog centra i mnogi već dolaze sami u zabavište. Sestre Sejmenović, Nada Momčilović, Mira Salom i moj vršnjak Duka Vasić, koga moja majka zove "Duško, dete muško". O tome šta smo učili ostale su mi u sećanju crtanke u boji na kojima je već bilo nešto nacrtano, samo je trebalo ispuniti i obojiti. Meni je, na neki način, crtanje išlo za rukom, mnogo više nego računi, recitovanje ili pevanje. Visoka, plava žena u crnoj kecelji, naša učiteljica ostala mi je u sećanju, ali se njenog imena ne sećam. Posle nekog vremena zabavište je zatvoreno i majka me vodi u zabavište kod časnih sestara u Klosteru, gde ću uskoro poći u osnovnu školu.           Moji roditelji, naviknuti još iz Beča na sedenje u kafanama, našli su odmah po dolasku u Tuzlu prijatno mesto za popodnevni izlazak. Pošto nemaju gde da me ostave, obavezno me vode sa sobom. Ja sam jedno od retke gradske dece koje izlazi s roditeljima u kafanu, u kino i u šetnju.           Jedan od poslovično duhovitih tuzlaka Mehmed Morankić, zvani Trobeg držao je kafanu u parku, pa se ceo taj prostor nazivao "Trobegov park", gde su gradski ljudi dolazili posle podne i uveče na kafu. U vreme mog ranog detinjstva roditelji su obavezno, od proleća preko celog leta i do kasne jeseni odlazili takoreći svakodnevno posle podne u park kod Trobega na kafu, gde su se sastajali sa svojim prijateljima.           Prema tom Trobegovom parku osećali smo neku nostalgičnu ljubav, jer smo živeli u gradskim ulicama, praznim i bez drveća. Da bi se došlo do nekog hlada trebalo je krenuti putem Slane Banje kroz Crkvenu ulicu, ili ići kod Trobega, što je bilo mnogo bliže. Već sama reč da se ide "kod Trobega", bila je radosni nagoveštaj prijatnog osveženja. Tamo je bilo uvek hlada, pod divljim kestenovima. Meni je pripadala, ne uvek, malina sa sodom, najlepše piće za koje sam u to vreme znala. Sedela sam na stolici, noge su mi visile, i nisu dodirivale zemlju, ali malina sa sodom je stajala preda mnom kao neka vrsta nagrade za dobro vladanje. Naročito je Duško Stokanović obavezno naručivao za mene malinu i ljutio se ako je nisam dobila. Noge su mi se klatile pod stolom, zurila sam u zamagljenu čašu s malinom iz koje su još izbijali mehuri i neko tiho zujanje sode. Uzbudljivi momenti iščekivanja da zujanje prestane i da počnem da je ispijam.           Kasnije, kada je Trobeg umro, odlasci roditelja u Trobegov park su se proredili, ne znam zašto, valjda zato što duhovitog i pričljivog Trobega više nije bilo, a i što se vremenom menjala publika. U dnu Trobegovog parka, prema Katoličkoj crkvi uz ogradu, rasli su kestenovi čije smo plodove skupljali sa zemlje negde u jesen moj drugar Saša Bauman i ja, i nosili kući pune kutije od cipela. Majka nije znala šta da radi sa gomilama kestenja koje sam ja revnosno skupljala i smatrala ih nekom vrstom ukrasa. Inače, za vreme sedenja s roditeljima u Trobegovom parku, ostao mi je do današnjeg dana zvuk koji se pamti. To je bio zvuk udaranja kašičicom o dno džezve u kojoj se "peče" kafa. Trobegov sin Salih pripremao je kafu, a ponekad i kćerka Hanumica, i taj neponovljivi zvuk nagoveštavao je da je kafa skuvana ili "pečena", a udari o dno bili su način da se ova slatka crna tekućina izmeša, a da se usled vrenja ne prelije preko džezve. I danas kad kod kuće počnem da udaram kašičicom o dno džezve, setim se krošnjatih senki u Trobegovom parku i tog čarobnog zvuka.           Medju ljudima koje pamtim iz najranijeg detinjstva, u Trobegovom parku su Tuzlaci srednjih godina, najpre i iznad sviju Dušan Stokanović, zvani Dušo, (ubijen od ustaša u Jasenovcu 1941), pa Jovo Ćesarević, (poginuo u toku NOB-e 1943), Drago Jovanović poznat kao "Drago fotograf", (poginuo u NOB-i 1943), Boško Bričić, lep čovek u kratkoj kožnoj jakni, (mislim da je bio pravnik), Lezo Salomon, simpatični, ridji Jevrejin (ubijen od ustaša 1942), Nandor Karger, jedan od retkih Jevreja koji je preživeo rat, i naš porodični prijatelj Kadija Mujezinović. Sve te ljude poznajem, slušam ih kako pričaju, ponekad i neke viceve, ali ne razumem mnogo od sve te priče. Posle nekog vremena, meni postaje dosadno i počinjem da se vrtim na stolici. Odlazim skoro uvek u hladoviti deo parka prema Katoličkoj crkvi i tamo skupljam kestenje, ili prosto gledam u visoko drveće. S proleća drvo kestena baca u vis svoje bele, cvetne baklje, a u jesen mi već skupljamo smedje, okruglaste plodove. Roditelji s velikim uživanjem ispijaju crnu kafu, što ja nikako ne razumem. Za mene je to grozna, crna tekućina. Način kako se to piće u Bosni ispijalo i kako se u tome uživalo tema je za posebnu studiju. Kažu da je još Muhamed pio kafu i tako razbijao pospanost, te da je u Evropu stigla u 17. veku i trebalo joj je dugo da osvoji ceo svet.                   Sadržaj Prethodna strana Sledeća strana Biblioteka