Vera Mujbegovic: TUZLA MOJE MLADOSTI

Posle šest studentskih godina u Beču, trebalo se vratiti u zemlju. Pošto je apsolvirao u prvom roku, a posle toga stekao diplomu, otac se vraćao završenog posla, dok je majci ostalo još nekoliko ispita. To bi zahtevalo nastavak studija u Beču, ili eventualno u Beogradu ili Zagrebu, za što se majka nije odlučila. Njihov brak sklopljen u Beču nije bio važeći kod nas, pošto je u kraljevini Jugoslaviji obavezno bilo versko venčanje, a gradjanski brak važio je samo u Banatu. Otac sa diplomom u džepu i teretom studentskih dugova na ledjima, majka u poodmakloj trudnoći, stigoše do Beograda. To je bilo tada jedino mesto gde je otac isposlovao preko prijatelja da se obavi venčanje, a da majka ipak ne mora da prelazi u drugu veru – Islam. Tako se nadjoše maja 1927. u Bajrakli džamiji pred imamom Hadžićem koji im obavi sve formalnosti i izda dragoceni papir kojim se njihov brak ozakonjuje.

Kako se vidi iz sačuvanog venčanog lista roditelji su stupili u brak na dan 13.maja 1927. pred imamom Bajrakli džamije koji je potpisao dokumenat, a zvao se Abdulah Hadžić, uz obaveznu taksu od 2000 dinara. Dva svedoka koja su prisustvovala venčanju bili su očevi prijatelji Ferid Abazbegović i Teofik Smajlović, zemljaci koji su u to vreme živeli u Beogradu. Tog Ferida Abazbegovića upoznala sam kada smo kasnije dolazili u Beograd – bio je čovek očevih godina, ugladjen i lepog izgleda, sa obaveznim šeširom na glavi.

Majka je kasnije ponekad pominjala mesto gde su sklopili brak – Bajrakli džamiju u Beogradu. Meni je to zvučalo neobično i kad sam stigla u Beograd na studije, ubrzo sam pošla da tragam za tim mestom, što nije bilo teško naći, u sred Beograda u Jevremovoj ulici.

Naravno, ja nisam tada mogla znati da je to jedina od ukupno 56 džamija koliko ih je bilo u Beogradu u vreme turske uprave, obnovljena 1868. godine u vreme kneza Mihaila Obrenovića, kako se tada govorilo „srpskim hlebom“. Rušena i paljena za vreme bombardovanja Beograda 1941. mnogo puta popravljana, i obnavljana sve do današnjih dana.

Posle venčanja, otac je takoreći sutra dan morao da podje na odsluženje vojnog roka i to u Makedoniju, gde se tada išlo najčešće „po kazni“. Služio je na bugarskoj granici u mestu Istevnik kod Carevog sela blizu Štipa, ali se posle nekog vremena razboleo od malarije koja je u to vreme harala u Makedoniji.

Kako se vidi iz vojničke isprave, „bukvice“, otac je stupio na odsluženje vojnog roka u poslednjem terminu 19.maja 1927. sa obavezom da služi 14 meseci, ali to nije do kraja ostvario, pošto se razboleo od malarije i bio otpušten zbog bolesti ranije, faktički posle devet meseci. Otpušten je u činu djaka – podnarednika, u službenoj oceni piše da je „vladanja primernog, službu vršio dobro, i sa voljom. Sposoban za poslove u svojoj struci. Kažnjavan nije. Zaslužuje preporuku“. Iz bukvice se takodje vidi da je 14. februara 1928. polagao ispit za čin rezervnog sanitetskog poručnika u Zagrebu u Savskoj bolnici u četi br. 594 i u tom činu ostao je do kraja života.

Majka se uputila u Zagreb kod sestre Julijane čiji je muž pukovnik Voja Todorović bio sa službom u zagrebačkom garnizonu. U Zagrebu se, već dve godine ranije rodila treća tetkina ćerka, Dušica. Sada je teča Voja trebalo da zbrine ženinu sestru koja je očekivala porodjaj. Sećam se da je majka pričala kako ju je zet Voja vodio svuda sa sobom, pa i na izlete što je ona i pored visoke trudnoće dobro podnosila - svi su se čudili kako lako nosi. Majka je često spominjala izlete u Jastrebarsko, pa u banju Topusko, u Samobor i drugde. Kad je došao trenutak Voja ju je odveo u porodilište u Petrovoj ulici. Trebalo je da dodjem na svet istog dana ali se porodjaj protegao na ceo dan i sledeću noć i tek sutra dan, tj. 14.avgusta – bila je nedelja – došla sam na svet. Pre podne dok se majka previjala i kukala, sa svih zagrebačkih crkava zvonila su zvona, a majka je jedva preživela.

Otac je stigao u poslednjem trenutku, tek toliko da kao lekar zamoli dežurnog kolegu da preduzme neophodnu manju hiruršku intervenciju, pošto bi se u protivnom dete ugušilo. Došla sam na ovaj svet potpuno obamrla i modra, kako je majka govorila „kao modri patlidžan“, ali sam prodisala. Istog dana otac je poslao telegram Majki u Debrc: „Zaga je rodila zdravo žensko dijete“.

Majka se još neko vreme zadržala kod sestre. Sećam se priče o tome kako joj je njen zet Voja poklonio haljinu od čiste svile – teget haljina sa belim tufnicama koju je celog života pamtila. Voja je bio već na putu da se premesti sa porodicom u Šabac, pa je majka krenula s njima na selo kod njene majke i tamo se zadržala. Ocu je zbog bolesti bio skraćen vojni rok na devet meseci, pa je i on stigao na selo, u Debrc. Sad je trebalo hitno tražiti službu i naći odgovarajuće mesto. Mamina rodbina predlagala mu je da se skrasi u Šapcu gde se već nastanila tetka Juca s porodicom i gde je mogao da dobije službu, ali posle izvesnog kolebanja otac je odlučio da napusti Šabac. U jednom sačuvanom pismu koje je uputio Juci on piše i zahvaljuje joj se na pruženoj podršci i pomoći, ali naglašava da je za njihov brak najbolje da se odvoje od rodbine, kako bi se osamostalili i postali nezavisni. U to vreme očev stariji kolega doktor Pavle Gregorić u Zagrebu, predložio mu je da podje u „Dečji dom“ u Ljubljani gde bi mogao sebi pribaviti specijalizaciju iz pedijatrije, što je otac prihvatio. Tako se roditelji posle Vindobone nadjoše na zapadnoj strani naše zemlje – u Emoni. Rad u „Dečjem domu“ doneo je ocu prednost da saradjuje sa uglednim pedijatrima doktorom Ambrožičem i doktorom Dragašem. Nadaren za učenje jezika, otac je mnogo brže nego majka progovorio slovenački što mu je bilo neophodno u kontaktu sa mladim majkama i osobljem u Domu. Savet Medicinskog fakulteta „Univerze Kralja Aleksandra Prvega“ u Ljubljani, nostrifikovao je bečku diplomu 11.novembra 1929.

Sa stanovišta političkih veza Ljubljana je bila na razmedju Beča i Zagreba, tako da su roditelji često odlazili u Zagreb, a u samoj Ljubljani stekli su nove prijatelje. Čim je došao u Sloveniju, otac se povezao sa doktorom Dušanom Kermaunerom koga je poznavao još iz Beča. On je tada bio sekretar ilegalnog Mesnog komiteta KPJ u Ljubljani. Kad sam ga upoznala, negde 60-ih godina u Beogradu, vrlo rado se sećao saradnje sa ocem za kog je rekao da je bio „izuzetno politizovan levi intelektualac“. Kermauner mi je, sem toga, posvedočio da je otac 1928/29. pisao članke, koje je on onda prevodio na slovenački. Članci su bili objavljeni u radničkom glasilu „Enotnost“*.

U Ljubljani su se roditelji družili u slobodno vreme sa grupom progresivnih intelektualaca – istomišljenika, medju kojima su se dobro osećali. Po sećanju moje majke bili su to pored Kermaunera, dr Jože Potrč, Bratko Kreft, Dragotin Gustinčić i drugi. Kao i u Beču provodili su dosta vremena u ljubljanskim kafanama ili negde u parku Tivoli.

Za vreme života u Ljubljani, roditelji su stanovali u nameštenoj sobi kod stanodavke, gde nisu mogli ni da kuvaju. Po lepom vremenu išli su na izlete u okolinu, na reku Ljubljanicu. Otac je vozio pozajmljeni bicikl, pa je i mene smeštao na prečku od bicikla, što me je žuljalo i teralo na plač.

Razni politički poslovi odvodili su oca povremeno u Zagreb gde su radile mnoge kolege sa studija: dr Miloš Aranicki, dr Paja Gregorić, dr Irma Levinger, dr Tošo Car i drugi. Tom prilikom upoznao je i mnoge partijske i sindikalne funkcionere, pa medju njima i Josipa Broza, pre nego je on otišao na robiju. Sećam se kada se krajem 1941. pojavila nemačka poternica sa slikom J.B. Tita, otac je rekao meni i majci: „Ja sam poznavao jednog Broza u Zagrebu, ali on je nosio naočare“. Iz tog se moglo videti da otac ni 1941. nije znao da je J.B. Tito generalni sekretar KPJ, što nije bilo čudno pri strogo ilegalnim uslovima rada.

Za vreme šestojanuarske diktature 1929, bili su uslovi za rad ilegalne KPJ izuzetno otežani i povezani sa smrtnim opasnostima, pa su se roditelji često našli u opasnim situacijama. Kermanuer mi je pričao da je on jednom prilikom sklonio tadašnjeg sekretara SKOJ-a Peru Popovića – Agu u našu iznajmljenu sobu gde je ovaj sedeo, kako mi je mama pričala, sa pištoljem na stolu, dok sam ja cupkala u drvenom krevetcu iza njegovih ledja. Kasnije je ubijen, kao i ostala šestorica sekretara SKOJ-a.

Sa početničkom očevom platom mogli su da žive krajnje skromno, pa su me zbog toga često slali na selo kod Majke, gde mi je svakako bilo bolje, ali i zato da bi oni bili slobodni, što je težnja svakog mladog bračnog para. Jedini imetak koji su stekli u Ljubljani bio je odličan drveni krevetac što ga je napravio neki dobar slovenački majstor. Spavala sam u njemu sve do moje osme godine, a kasnije je služio maminim sestrićima Voji i Saši. Ipak, glavna tekovina boravka u Ljubljani bila je osposobljavanje za rad sa decom – nega odojčadi, preventiva i dečja zaštita, kao i prosvećivanje majki kroz razna savetovališta i kurseve. S tim znanjem otac je mogao da se kvalifikuje za rad u bilo kojoj ustanovi dečje zaštite u zemlji. On medjutim nije hteo da se usmeri na specijalizaciju iz pedijatrije što bi ga ograničavalo u daljem radu, pošto je imao šira interesovanja u medicini. Na kraju, shvativši posle dve godine, da je teško naturalizovati se u Sloveniji, odlučio je da napusti Dečji dom. Rekao je majci, što je ona često ponavljala: „Idemo mi, Zago tamo gde se govori naš srpskohrvatski jezik. Ovde mi nismo dobro došli“. Preko doktora Stevana Ivanića iz Higijenskog zavoda u Beogradu, otac je saznao da je upražnjeno mesto šefa Dečjeg dispanzera u Tuzli, pa je konkurisao za to mesto, da bi na kraju bio primljen. Služba u Dečjem dispanzeru bila je za oca prva prava, ali i poslednja služba, gde je proveo od kraja 1929. godine do svoje pogibije u februaru 1942. godine. Celih dvanaest i po godina, otac je išao istom stazom do radnog mesta. Na toj dužnosti koju je veoma voleo, radio je s velikim entuzijazmom i nesmanjenom zainteresovanošću od početka do kraja, mada je nalazio vremena i za druga zanimanja u medicini.

U Zagrebu je otac imao mnogo poznanika još iz studentskih dana pošto je dva semestra 1923/24. proveo na zagrebačkom sveučilištu, jer nije stigao do Beča – da li zbog pasoša ili nedostatka novca. Tek on je tu školsku godinu proveo u Studentskom domu u sobi broj 13. Bila je to čuvena soba, pošto se u njoj neko vreme nalazila i Redakcija lista „Borba“. Njegovi drugovi iz sobe Vule Popadić, Branko Bujić, Dušan Grković i Ljubo Pejović bili su vesela družina o kojoj je otac celog života pričao. Doktor Zlata Miler, nešto mladja očeva koleginica živo se sećala tih drugova iz sobe broj 13 i mnogo decenija kasnije pričala nam je kako je to izgledalo. Ko god bi došao u posetu njima četvorici, morao je najpre da prodje nekoliko minuta u smejanju, jer je otac negde čuo ili pročitao da je smeh najbolja terapija. Tako je posetilac morao da čuje nešto smešno i da se s njima zajedno smeje koju minutu. Posle toga nastupali su ozbiljniji razgovori. Otac je bio na Sveučilištu sekretar Komunističke studentske frakcije („Kostufra“), pa je kao takav učestvovao u zagrebačkom studentskom štrajku koji je završio hapšenjem velikog broja studenata. Srećom, izbegao je hapšenje, tako što se pred konjičkom policijom, spretno sklonio u neki haustor, pa nije bio uhapšen. O tom studentskom štrajku pisalo se kasnije, ali kako nije bio registrovan kod policije, očevo učešće nije bilo zabeleženo, sem u sećanju učesnika. Svoje drugove sa studija u Zagrebu otac je pamtio, spominjao i uvek ih se rado sećao. On je tada upoznao mnoge buduće lekare, ali i političke radnike, levičarske intelektualce, sindikalne i partijske funkcionere. Sve ovo je dolaskom u Ljubljanu bilo aktuelizovano i ponovo oživljeno, pa je otac odlazeći u Zagreb obnovio svoja stara poznanstva i političke veze. Sem toga, neki od kolega bili su se zaposlili u Zagrebu, kao na primer doktor Miloš Aranicki kod kojeg su roditelji svraćali bilo da se osveže ili okupaju, ili da prenoće, pošto je on stanovao u Higijenskom zavodu.

Odlazeći u Zagreb u raznim prilikama, roditelji su tako išli na sahranu Stjepana Radića u avgustu 1928. što je u to vreme bio dramatičan dogadjaj. Otac je učestvovao i u nekom poslu oko prelaska Djure Djakovića i Nikole Hećimovića preko granice, koji su u raciji tim povodom bili ubijeni od strane žandarmerije. Majka je pričala da se te noći kad su ova dvojica poginula, otac vratio kući sa povezanom glavom, od vožnje kolima nekim nesigurnim putevima.

Moje prve slike, istina nejasne i u izmaglici, potiču upravo iz Ljubljane – sunčano dvorište naše gazdarice, put na rečicu biciklom, čovek u uniformi koji me diže u vis. Bio je to očev brat Muharem koji je služio vojsku u Ljubljani. Osim njega u posetu nam je stigla jedino mamina sestra Mica koja je uvek našla načina da se približi svojoj omiljenoj sestri. Gde god je boravila, Mica je nalazila pravoslavnu crkvu, pa je tako i u Ljubljani odlazila nedeljom u crkvu, koju sam ja šetajući s roditeljima zvala „Micina cikva“.

I pored skromnog i oskudnog života u iznajmljenoj sobi, roditelji su se rado sećali svog službovanja u Sloveniji. Često je otac, u šali, upotrebljavao poneku reč na slovenačkom, na primer „čikobernica“, tj. pepeljara, što je mene zasmejavalo. Kad bi se zbog nečeg, tobože ljutio, znao je reći: „Permajduš, hudič prekleti!“, što je bila narodna slovenačka psovka.

Naročito su se rado sećali druženja sa slovenačkim intelektualcima Potrčem, Kreftom, Gustinčićem i Kermaunerom. Mnogo godina kasnije, srela sam Gustinčićevu suprugu koja je pamtila roditelje iz tog perioda, a doktor Joža Potrč mi je pisao da će staviti na papir svoje sećanje na druženje s ocem, ali ga je u tome smrt pretekla.

* Vidi uvodnike: „Proti Vojaško-fašistični diktaturi – za svobodo zatiranih narodov“, „Enotnost“, br.25, od 22.juna 1928.; „Proletariat centralna sila u boju proti hegemoniji i reakciji“, „Enotnost“, br. 39, od 19.oktobra 1928. i druge članke.