Vera Mujbegovic: TUZLA MOJE MLADOSTI

Iako je austrougarska uprava, daleko više nego Turska težila razvoju kapitalističkih odnosa, ona po dolasku u Bosnu 1878 nije promenila ništa u zemljišnopravnim i proizvodnim odnosima u poljoprivredi. Bolje reći, u potpunosti je sačuvala postojeće, nasledjene feudalne odnose, a ovi su obuhvatali preko 50% seoskih domaćinstava. Strana uprava se u agrarnopravnim odnosima pridržavala važećih turskih zakona: Ramazanskog zakona, Saferske naredbe i Ševalskog zakona, što je uveliko zaoštravalo ne samo ekonomske, već i političke i nacionalne odnose.

Nova država stvorena 1918. morala je da se odredi prema agrarnom pitanju, pošto je većinsko stanovništvo živelo na selu i bavilo se poljoprivredom. Prevrat i raspad Austrougarske ojačali su zahteve seljaštva za ukidanjem feudalnih odnosa, što je buržoaska vlast vrlo dobro shvatila, te da je nužno preduprediti mogući revolucionarni tok dogadjaja. U proglasu Regenta Aleksandra 6.januara 1919. govori se o „pravednom rešenju agrarnog pitanja“ i ukidanju kmetstva. Tome je sledio akt „Prethodne odredbe za pripremu agrarne reforme“, kao neka vrsta agrarnog ustava zemlje. Pored eksproprijacije velikih poseda (latifundija), uključujući i crkvene, u celoj zemlji su ukinuti svi kmetovski i čifčijski odnosi koji su do tada bili na snazi. Ovaj proces doveo je do osiromašenja najvećeg dela begovskih porodica, uključujući i porodicu mog oca, pošto su im ostala uglavnom nasledna porodična imanja po očinskoj i majčinskoj lozi. Tako je i naš djed, nekad imućni zemljoposednik i seoski trgovac, postao preko noći osiromašeni beg koji je jedva mogao da podmiri osnovne obaveze prema državi, da ne govorimo o mogućnostima za školovanje dece u gradu.

Pošto je od dvanaestoro Nenine dece jedino Mustafa pokazivao sklonost ka učenju i školovanju, to ni otac kakav je bio konzervativni Abazbeg nije mogao biti protiv. Osnovno pitanje bilo je kako nabaviti novac za skupe životne troškove u Zagrebu ili Beču. Gajretova pomoć bila je dobro došla, ali ona nije mogla da reši problem. Valjalo je odvajati mukom stečeni novac, prodavati njive jednu po jednu i tako pribaviti barem onu najosnovniju sumu za taj skupi poduhvat. Pošto ostali sinovi nisu pokazivali sklonost ka obrazovanju, Abazbegu je bilo utoliko lakše da se prodajom lišava jedne po jedne svoje njive.

Iako se snalazio na razne načine, podučavao djake, prevodio razne tekstove sa nemačkog i francuskog na naš jezik i slično, ocu je ipak bila potrebna stabilnija finansijska podrška, a to je bio njegov roditelj Abazbeg. Obratio mu se pri kraju studija s molbom da mu još jednom pomogne jer bez toga neće moći da završi studije. Otac je prodao dve njive (Dobor i Poljče), i poslao mu novac. U samoj Modriči bili su takodje voljni da mu pomognu. Svake godine pravili su priredbe (zabave) u njegovu korist, tj. „Gajret“ je organizovao zabavu sa tamburaškim orkestrom i igrankom, pa su mu na taj način pomagali. On je leti za vreme raspusta organizovao kurseve, neku vrstu plesne škole, gde je učio okretne igre devojke i mladiće. Sem toga, bilo je u Modriči prijatelja koji su hteli da mu pomognu, i to pozajmicom koju je trebalo vraćati, ali tek posle završetka studija. Kad se zaposlio kao lekar u Tuzli, prve godine službovanja prošle su mu u vraćanju dugova sa studija. Ta njegova diploma bila je zaista mukotrpno stečena.

Otac je svakog raspusta, i kao djak i kao student, dolazio u Tarevce. Voleo je prirodu, pa je na reci Bosni napravio neku vrstu kolibe-sojenice na drvenom kolju, gde su on i njegov drug Hajrudin Džananović provodili dane, učili za ispite, čitali i zabavljali se. Mladja braća su mu od kuće donosila hranu. Mehmed mi je pričao da je već s brda dozivao oca i najavljivao mu dolazak ručka koji je Nena spremala.

Pošto je s uspehom položila maturu u šabačkoj gimnaziji, i moja majka bila je voljom svoje majke i brata Tike usmerena na studije medicine, i to u Beču, što se tada smatralo najboljim učilištem. Iako se njen polazak na studije podudario vremenski s odlaskom njenog brata u emigraciju, a zatim i sa njegovom iznenadnom smrću, porodica nije odustala od odluke da Zaga podje na studije u Beč. Tako je i bilo. Skromnom uštedjevinom njene majke i činjenicom da je tada kurs dinara bio veoma povoljan u zemlji koja je izgubila rat. Čak i siromašniji studenti mogli su da se upute u Austriju sa ogromnom inflacijom u nekadašnji carski grad. Slučaj je hteo da je tada u Beču službovao mamin zet Voja Todorović kao vojni izaslanik u našem poslanstvu, pa joj je on pomogao oko upisa na fakultet i u nalaženju smeštaja. Stigavši u Beč, već posle smrti svog starijeg brata Tike i u veoma tužnoj porodičnoj situaciji, Zaga je od oktobra 1921. počela redovno da pohadja predavanja, vežbe i ostalo.

Sledeće godine, 1922. pridružiće joj se i njena sestra Mica, da bi u Beču pohadjala jednogodišnji abiturijentski kurs. S Micom će majka provesti najveselije i najzabavnije dane u Beču pošto je Mica okupljala oko sebe širi krug drugarica. Ovim kursom Mica će se osposobiti za kvalifikovano obavljanje administrativno-sekretarskih poslova, što će joj omogućiti dobru službu u zemlji.

Na studije je otac pošao kao već ubedjeni levičar. Sklonost ka idejama levice i interesovanje za marksističku teoriju stekao je već u završnim razredima tuzlanske gimnazije. Dotada politički neopredeljen on se od 1919. godine našao usred relativno brojne grupe slobodarske i progresivne djačke omladine čiji je duhovni i ideološki mentor bio Mitar Trifunović – Učo. Učitelj i stari socijalist, visoko moralan i čestit čovek, Učo je okupljao oko sebe mladu generaciju koja je na početku jednog novog doba tragala za čvrstim idejnim i političkim uporištem. Tragične posledice tek završenog svetskog rata, na razvalinama triju moćnih imperija – otomanske, austrijske i ruske – pod neposrednim uticajem revolucionarnog vrenja u mnogim zemljama, usmeravale su mlade ljude ka radikalnim socijalnim i političkim idejama. Najveći deo levičarske omladine došao je iz redova dotadašnjih „mladobosanaca“ koji nisu bili zadovoljni stanjem u zemlji. Iako su njihovi osnovni zahtevi za nacionalnim oslobodjenjem u novoosnovanoj državi bili povoljno rešeni, oni su svoju mladalačku energiju preneli na socijalni teren. Desno krilo „mladobosanaca“, motivisano pre svega nacionalnim interesima, videlo je u novoj državi ostvarenje svojih političkih ciljeva i sve više se udaljavalo od svojih dotadašnjih istomišljenika.

S druge strane, moja majka je pod uticajem svog brata Tihomira, već od sedmog razreda gimnazije, ušla u tek osnovane skojevske grupe u šabačkoj gimnaziji. Jedina od svih u porodici majka je ozbiljno shvatila i kao njen brat prihvatila radikalne socijalističke ideje za svoj životni „Kredo“. Dok u Bosni nije bilo velikih ratnih razaranja, Srbija je bila ratom opustošena zemlja čija je trećina stanovništva izginula i pomrla tokom rata. Sama porodica moje majke bila je neposredno pogodjena ratom, gubitkom celokupne nepokretne imovine i trgovačkog posla. Od relativno imućne trgovačke kuće dospeli su na granicu egzistencije što je definitivno bilo zapečaćeno odlaskom brata Tihomira u emigraciju 1921. U tom depresivnom porodičnom stanju, ali sa stabilnim političkim opredeljenjem stigla je majka u Beč u jesen 1921. godine i odmah se povezala sa svojim zemljacima-istomišljenicima.

Vindobona – Beč kao čuvar hiljadugodišnje tradicije evropskog gradskog duha, grad umetnosti, raskoši, lepote i kozmopolitizma – posle prvog svetskog rata nije bio više grad uživanja, Štrausovih valcera, i dvorskog luksuza. Pozlata je spala, talasi evropskih revolucija zapljusnuli su i taj zlatni grad, radništvo izmoreno ratom, izgladnelo bedom osvajalo je njegove avenije i carske trgove, na radničkim proslavama marširale su hiljade ljudi i čula se kao iz jednog glasa „Internacionala“. Ipak, ostao je neugasivi duh kulturne tradicije, čar bečkih kafana, magnetizam bečke opere, Burgteatra i Hofteatra. I pored svega Beč je bio Beč, naročito za naše zemljake došljake, željne znanja, nauke i lepih doživljaja. Ni rat, ni poraz u ratu, ni rušenje monarhije, ni izlazak masa na ulice, ništa nije moglo da pomrači sjaj velikog evropskog kulturnog centra. Naprotiv on je postao još više kozmpolitiski i internacionalan, u njega su pohrlili ljudi iz raznih zemalja bivše monarhije privučeni zvučnim imenima naučnika, profesora, škola i univerziteta. Taj i takav Beč bio je mesto gde su se u jesen 1921. susreli u aulama Medicinskog fakulteta Zaga i Mustafa, da bi 1925. definitivno udružili svoje živote.

Roditelji nisu bili samo poklonici modernog, naučnog pogleda na svet, što ih je oslobadjalo od religioznosti i tradicionalnog nasledja, već su kao svoje uverenje, moglo bi se reći kao svoju religiju, prihvatili najradikalniji trend 20. veka – komunizam.

To ih je u Beču dovelo do istomišljenika koji su se okupljali oko „Kluba studenata marksista“. Ovaj Klub bio je osnovan u oktobru 1919. godine i to najpre pod nazivom „Klub jugoslovenskih studenata socijalista“, o čemu je dogovor bio postignut u Beogradu sa Simom Markovićem, Ćopićem, Pavlom Pavlovićem, još pre dolaska naših studenata u Beč. O osnivanju je pre osnivačke skupštine bio obavešten i tadašnji sekretar KP Austrije Franc Koričoner. Skupština je održana u prisustvu tridesetak studenata u studentskom sastajalištu „Kaffee zur Ecke“ (Kafana na uglu). Upravu su sačinjavali Lovro Klemenčić, Laza Petrović, Drago Zlomislić i Djuro Ostojić, a medju prvim članovima bili su Lavoslav Kraus i Matejić Vlado. Klemenčić je ubrzo otšao iz Beča, a Drago Zlomislić je umro 1920. pa je dužnost sekretara obavljao sve do 1924. Ljuba Živković, student medicine, a posle njega Grgur Vujović. U Klubu su najpopularniji bili studenti koji su imali neka znanja iz marksizma, pa su održavali predavanja o raznim temama. Zapamćeno je bilo lepo predavanje o Francuskoj revoluciji koje je održao Ognjen Prica. Očev drug i prijatelj Stjepan Policer-Pišta, bio je takodje jedan od predavača kao i braća Vujović – Rade i Voja, te Ljuba Živković. Pošto su se sastajali jednom nedeljno predavači su često bili i aktivisti KPJ koji su dolazili iz zemlje ili su prolazili kroz Beč. Beč nije bio samo stecište studenske omladine već je u to vreme bio i središte tadašnje komunističke emigracije iz naše zemlje, ali i iz Bugarske, Madjarske, Rumunije i drugih balkanskih zemalja, gde je vladao tzv. beli teror.* U Klub su dolazili Filip Filipović, Kosta Novaković, Živko Jovanović, Djuka Cvijić, Dragutin Gustinčić, August Cesarec, Kamilo Horvatin, Ljuba Radovanović, te Miroslav Krleža i Vladislav Ribnikar. Naročito je bilo zapamćeno zanimljivo izlaganje Miroslava Krleže koji je na povratku iz Sovjetskog Saveza izneo studentima svoje utiske. Jednom prilikom u Klubu je držao predavanje tadašnji sekretar KP Italije Antonio Gramši. Govorio je na italijanskom, a prevodio je Slovenac Martelanc.

Članovi Kluba** su pored propagandnopolitičkih aktivnosti bili zaduženi i za ispomaganje ilegalnoj KPJ u raznim tehničkim poslovima – prenošenje materijala u zemlju i obratno, na razne načine. Sem toga, Klub je prihvatio osnivanje lista „Srp i čekić“ koji će posle III kongresa KPJ 1926. nositi na lov – Organ KPJ. U Redakciji su bili Labud Kusovac, Žika Konstantinović, Mustafa Golubić i Dimitrije Stanisavljević. Članovi Kluba su rasturali ovaj list ilegalnim putem u Jugoslaviju, najviše dunavskim putem preko radnika na brodovima „Karadjordje“ i „Kraljević Marko“. Glavni organizator saradnje sa brodarcima bio je student medicine Moni Levi. Pored toga članovi Kluba su ustupali svoje pasoše progonjenim aktivistima KPJ iz zemlje koji su bili bez legalnih pasoša. Bio je to uhodani postupak tako što je član Kluba koji je ustupio svoj pasoš, odlazio u Konzulat i podnosio prijavu da je izgubio pasoš, tražeći novi. Tako je i otac jednom prilikom ustupio svoj pasoš Branku Vukeliću, studentu iz Zagreba koji će kasnije postati pomoćnik slavnog obaveštajca Riharda Zorgea u Japanu, gde su obojica streljani.

I majka je, kao član Kluba, činila slične „usluge“ i prenosila iz Beča u Beograd razne poruke, materijal, knjige i slično. Često se sećala kako je trebalo jednom da prenese knjigu sa šifrovanim porukama u Beograd i da je preda Bori Prodanoviću. Tada ju je još u vozu iz Beča pratio jedan nevešto prikriven agent, išao za njom kroz Beograd, ali je uspela da mu umakne i stigne krišom do Bore Prodanovića.

Klub je bio naročito aktivan u pripremi III ilegalnog kongresa KPJ koji je održan u maju 1926. u Maria-Hilferstrasse u stanu nekog Viznera iz Osijeka. Kao zapisničari bili su angažovani Rade Vujović i Dušan Kermauner iz Ljubljane koji je znao stenografiju. Za pomoćnika bio im je dodeljen moj otac koji je svojim prilično nečitkim rukopisom ispisao nekoliko stranica. Taj rukopis sam videla u Arhivu CK KPJ kad se pripremalo izdanje Dokumenata KPJ. Sem toga priču o tome vodjenju zapisnika ispričao mi je i sam dr. Dušan Kermauner koga sam upoznala negde 60-ih godina. U stvari, integralnog zapisnika nije ni bilo, već samo zapisi koje su vodila ova trojica.

Klub je bio aktivan do 1926. godine kada se ugasio, pošto je većina studenata završila studije, a Beč je prestao da bude glavna organizaciona i tehnička baza jugoslovenske komunističke emigracije.

U razgovorima mojih roditelja najviše su pominjana imena Mujke Golubića, Pište Policera, Laze Petrovića, Miloša Aranickog i Moni Levija, ali i drugih. Dok je Mustafa Golubić ostao u sferi legende, ostale sam imala priliku da upoznam i to mnogo godina kasnije, kad oca više nije bilo. Laza Petrović, bio je Šapčanin, mamin zemljak, zubar kog sam srela prilikom naših prolazaka kroz Šabac do 1941. On je bio jedan od osnivača Kluba i sa svojom ženom Rosom posle završetka studija vratilo se u Šabac gde su oboje bili zubari. Posle drugog svetskog rata radio kao profesor na Stomatološkom fakultetu u Beogradu. Majka ih je često spominjala a sa Lazinom ženom Rosom vidjala se sve do njene smrti. U Beču se Laza družio sa dr. Francom Davidom koji je saradjivao sa Klubom kao aktivista KP Austrije - bili su nerazdvojni pa je on dobio nadimak „Lazin Švaba“. Svoj radni vek proveo je kao hirurg u SSSR-u, gde je stekao velike zasluge naročito za vreme rata. Razgovorala sam s njim u martu 1992. u Beču, mesec dana pred njegovu smrt. Imao je najlepša sećanja na druženje s jugoslovenskim studentima. S mojom majkom je u Beču, pored Laze Petrovića i njegove žene Rose, studirala još jedna Šapčanka Jelka Knežević, ćerka Jovana Kneževića, nekada predsednika šabačke opštine. Specijalizovala je kasnije ginekologiju, udala se za zubara doktora Švarca i provela mnogo godina u Sarajevu kao profesor Medicinskog fakulteta. Starija mamina koleginica iz Beča, takodje Šapčanka, bila je Draga Ilić, udata za doktora Tošu Ilića, nekadašnjeg djaka tuzlanske Gimnazije, „mladobosanca“.

Centralna, pitoreskna, vanserijska ličnost bečkog kruga levičarskih studenata bio je nesumnjivo Mustafa Golubić, zvani Mujke. I posle mnogo godina, u Tuzli, pri svakom pomenu njegovog imena roditelji su nekako spuštali glas i pominjali ga s pijetetom iako tada nisu mogli znati kakva će tragična sudbina da ga zadesi 1941. u Beogradu. Mujke je rodjen 1890. u Stocu na Bregavi, kao treće dete Muhameda i Nure, i rano se opredelio za revolucionarnu aktivnost, najpre kao „mladobosanac“, sklon Srbiji zatim u grupi „Ujedinjenje ili smrt“. Prema kazivanju savremenika bio je „uzor hrabrosti, inteligencije, dobrote i lakoće pri učenju jezika“. Prihvaćen kao „mladobosanac“ u Beogradu, maturirao u Prvoj muškoj gimnaziji, upisao najpre Tehnički, a potom Pravni fakultet. Kao član dobrovoljačkog odreda Voje Tankosića šetao je po Beogradu u pelerini i s fesom na glavi i bio isprobavan na sve moguće načine – do skakanja sa Železničkog mosta u Savu, a sve u želji za rušenjem Austrougarske. U grupi sa Bogdanom Žerajićem, Vladimirom Gaćinovićem i Pavlom Bastajićem, posle pokušaja atentata na Poćoreka, stupio je u vezu s Apisom. Ponovo dobrovoljac 1914/15. pošao najpre u Rusiju, a posle u rat. Sa nekoliko Muslimana Mustafa je prošao kroz Albaniju. Životno je zamerio zbog Apisa Kralju Aleksandru, svedočio je u korist Apisa i lično se sreo s Kraljem Aleksandrom i zapretio mu da će ga ubiti. Osudjen je 1917. na godinu dana, pobegao iz zatvora, interniran na Krfu i u Africi da bi se 1919. ponovo našao u Beogradu. U Beču je njegov „Ceterum cenzeo“ bio da „Kralja treba ubiti“, što su studenti slušali kao neku vrstu uzrečice od koje je Mujke kasnije odustao.

Posle više godina provedenih u Beču, Mujke je radeći za Kominternu i Vojnu obaveštajnu službu prošao mnoge zemlje, da bi se 1941. našao u Beogradu. Lični pratilac mu je bio profesor Čeda Popović – znali su se iz Pariza – brat žene dr. Milana Živanovića. Uhvaćen je u Beogradu u leto 1941. od strane Gestapoa, mučen i polomljen, donešen je na saslušanje vezan za stolicu jer nije mogao da hoda. Nikoga nije izdao. Izdahnuo je 29. jula 1941. istog dana kada su ilegalci oslobodili iz bolnice Aleksandra Rankovića. Grob mu je bio i ostao negde na rubu Pionirskog parka (nekadašnjeg Dvorskog parka) i nikada nije ekshumiran.

U Beču je Golubić živeo dosta oskudno i bez stalnih prihoda. Potpomagao ga je pukovnik Božin Simić, član „Crne ruke“ koji je živeo u Nici, oženjen bogatom Francuskinjom, ali najveću pomoć u Beču imao je od svog zemljaka Alije Mujkića, obućara kod kog su studenti popravljali cipele. On je bio član Kluba, voleo je studente i kuvao im „bosanski lonac“, (po sećanju Miloša Aranickog).

Omiljenog očevog druga Pištu Policera upoznala sam 1947. godine u Beogradu gde je živeo sa ženom i kćerkom. Taj čovek, neizmernog poštenja i gotovo dečje bezazlenosti službovao je najpre negde u dubokoj provinciji u Srbiji, a zatim u Bosni. Uhapšen je odmah po dolasku ustaša na vlast 1941., proteran u logor, odakle je uspeo da pobegne i priključi se partizanima. U posleratnim, burnim prilikama nije se najbolje snalazio i posle Rezolucije Informbiroa kao načelnik saniteta Narodne Milicije izvršio je samoubistvo 1952.godine.

Često spominjani drug iz Beča Miloš Aranicki diplomirao je nešto pre od oca i bio je sa službom 1927/28 u Zagrebu, kasnije u Banjaluci, zatim na suzbijanju pegavca u Srbiji, a posle rata profesor epidemiologije u Novom Sadu gde je ostao do kraja svog života. Bio je oženjen ćerkom Vase Glušca, direktora tuzlanske gimnazije, Danicom. Jedne godine izmedju dva rata dolazio je s Danicom u Tuzlu i tada se video s mojim roditeljima. Upoznala sam ga koju godinu pred njegovu smrt.

Njegov boravak u Beču tesno je bio povezan sa radom Kluba studenata marksista. Sastajali su se po njegovim rečima u kafani „Schlüsselhof“, preko puta glavne kapije fakulteta i u kafani „Alserhof“ u Alserstrasse. Kao i drugi studenti i on je svoj pasoš ustupao profesionalnim revolucionarima koji su na taj način legalno odlazili u zemlju i vraćali se. Kao protin sin iz Stare Pazove bio je relativno situiran. Hranio se sa Moni Levijem kod „Frau Knežević“, Švabice udate za Srbina. Bila je udovica i imali su dobru hranu kod nje. Sa njima se družila i Mara Šantić, sinovica Alekse Šantića, lepa studentkinja medicine. I ona je dolazila u „Alserhof“. Udala se kasnije za dr. Ilića, predsednika društva „Oganj“ u Beogradu. Bila je specijalista za TBC i radila u sanatorijumu Golnik.

Za njihovog kolegu doktora Kordića Miloš mi je rekao da je jako voleo mog oca. On je bio lekar u Higijenskom zavodu u Zagrebu, kasnije sa službom kod Osijeka, ubijen od ustaša u logoru.

Miloš Aranicki mi je ispričao lepu pričicu o dvoje njihovih kolega. Tošo Ilić, nekadašnji „mladobosanac“ iz tuzlanske gimnazije i Draga Ilić, mamina zemljakinja iz Šapca, nešto stariji studenti od mojih roditelja, sreli su se u Beču i udružili u srećan i dugotrajan brak. Kad su diplomirali, došli su u Higijenski zavod kod dr. Kuna koji ih je pitao gde bi želeli da službuju, na šta su oni odgovorili „tamo gde niko neće da ide“. Kun je pozvao dr. Andriju Štampara iz susedne sobe i rekao: „Dodjite da čujete što niste čuli do sada“. Otišli su da rade u neko selo u Mačvi.

Tako je cesarski grad Beč, nekad konzervativno središte Evrope, postao posle prvog svetskog rata, privlačna meta za mlade ljude željne nauke i znanja. Kada su u jesen 1921. roditelji stigli u Beč, više nisu mogli zateći sjaj i raskoš nekadašnjeg carskog grada, ali su zato upoznali jedan drugačiji Beč. U to vreme ljudi su u Austriji nosili u korpama gomile novca, koji je bio devalviran i u maksimalnoj inflaciji, tako da se jedna kifla plaćala milionima. Pa ipak, Beč je i posle poraza u ratu i raspada carevine, bio i ostao privlačno i neuporedivo mesto gde se negovala fanatična privrženost svemu umetničkom. Beč je postao grad duhovne trpeljivosti koji je mogao da privuče ljude sa raznih strana i da prihvati svakog pod svoje okrilje kako bi ga uveo u tajanstveni svet nauke, umetnosti i politike.*** Beč je bio grad u kome nije bilo teško biti Evropljanin. Tako su se i naši Balkanci osećali u Beču Evropljanima, utapali su se u šarenu masu internacionalnog studentskog naroda. Samo bi ih ponekad neko od zatucanih Švaba podsetio da „ipak Evropa prestaje kod Trsta ili Maribora, te da su oni „samo Balkanci“.

Sem toga Beč je bio grad u kome svako ima svoju kafanu, svoje društvo i svoje navike. Tako su se i naši studenti navikavali da se sastaju izmedju predavanja u kafani. Bečke kafane posle rata bile su ustanove posebne vrste, boravišta demokratskog duha, mesto za obaveštavanje o dogadjajima u svetu, zborištima istomišljenika. Ništa nije moglo da zameni prijatnu atmosferu bečkih kafana, pa makar da su se studenti sastajali mahom u bočnim, a ne u glavnim prostorijama, ili u suterenu. Sa jednom kafom ili čajem moglo se sedeti satima u prijatnoj atmosferi uzajamnog interesovanja i medjusobne solidarnosti. Naši studenti iz Kluba studenata marksista sastajali su se uglavnom u kafanama „Alserhof“, Schlusselhof“, „Kaffee zum Spital“ i drugima.

Studenti su pored fakultetskih obaveza nastojali da se što više upoznaju sa tekovinama nauke i umetnosti. Obilazili su „Kunsthistorisches Museum“ u više navrata, pošto ga nije moguće u jednoj poseti razgledati. Otac je voleo muziku, pa je nastojao da odsluša svaku operu koja je bila na repertoaru. Zaljubljenost u Operu i muzički život bila je svojstvena Beču iz davnina, što se prenelo i na novodošle generacije tek izišle iz svetskog rata. Ljubav prema muzici, kulturi i operi i pozorištu, udisala se već sa bečkim vazduhom, pa se tako i otac odmah zalepio za Operu gde je provodio sate i sate čekajući da dobije najjeftinije ulaznice na šestoj galeriji. Da bi se dobila ulaznica na najjeftinijoj, šestoj galeriji, trebalo je ponekad čekati po celu noć pred vratima Opere. Na taj način su odslušali mnoge predstave sa tadašnjim najboljim pevačima u Evropi. Majka je spominjala pevačicu Mariju Jericu, pa violinistu Hubermana čije su koncerte slušali. Pozorišni glumac veoma popularan u to vreme medju njima tada omiljen, zvao se Aleksandar Moise. Njegove fotografije, sačuvale su se u našoj kući do današnjih dana. Opere „Boemi“, „Toska“, „Aida“, „Salome“, pominjale su se često u našoj kući. Majka je naročito zapamtila operu „Salome“, zbog glave Jovana Krstitelja na tanjiru. Poznate arije iz tih opera otac je zviždukao u toku mog detinjstva, pa sam još kao dete čula u očevoj interpretaciji mnoge poznate armije. Otac je pamtio ne samo ariju već i reči, „Čeleste Aida“, pa „Karo nome“, i druge.

Nasuprot svim klasnim podelama ova ljubav bila je univerzalna, zahvatila je sve pore društva i davala je jedan demokratski ton u konzumiranju najviših duhovnih vrednosti.

U toku našeg zajedničkog života u Tuzli, sećanja mojih roditelja na bečke studentske dane odjekivala su skoro svakodnevno u raznim prilikama. Imena njihovih drugova, zgode i nezgode sa ispita i vežbi, susreti sa političkim emigrantima, pričice o profesorima – sve je to ulazilo u moju dečje predstave o tom dalekom, pa ipak bliskom gradu. Posebno poglavlje njihovih bečkih sećanja bile su priče o profesorima. Čuveni bečki profesori, poznati u celoj Evropi bili su im predavači na Medicinskom fakultetu. Majka je najviše spominjala profesora Tandlera, koji je predavao anatomiju. Bio je Jevrejin i socijalista, autoritet i vrlo neposredan čovek. Emigrirao je pred nacistima u Sovjetski Savez. Pošto je primetio da majka ima ogromnu tremu na ispitu upitao je jednom da li ona namerava da bude lekar. Čudio se tolikoj tremi. Imena kao Vagner-Jaureg, Epinger, Najser i druga prolazila su kroz moje uši, a da nisam imala predstavu kakav su značaj oni imali u životu roditelja. Na očevoj diplomi 1927. trojica profesora potpisanih u ime Univerze bili su svi na početno slovo „M“: „Mareš, Meler i Moliš.

Nemački jezik, jezik njihove mladosti i studentskih dana u Beču bio im je blizak i rado su govorili njime. Medjutim, za mene, bio je to znak da dete nešto ne mora da čuje, čim bi počinjali da govore nemački. Iz njihovog razgovora sam na osnovu znanja nekih reči, nagadjala o čemu se radi, a kasnije kako sam učila kod Hilde Elbling nemački, više i nisu mogli da sakriju od mene.

Iz očevog Indeksa može se zaključiti da se upisao na Medicinski fakultet u Beču 10.oktobra 1921. godine a da je apsolvirao zaključno sa desetim semestrom u julu 1926. u prvom roku. Bečki univerzitet mu je priznao tri semestra koja je proveo na Zagrebačkom sveučilištu i to letnji semestar 1922. i dva semestra 1924/1925.

Otac je apsolvirao jula 1926., a promocija u zvanje doktora medicine bila je 5.aprila 1927. zbog čega je morao još jednom da ode u Beč i dobije diplomu. Poslednji sačuvani pasoš očev bio je izdat u Tuzli 14.decembra 1925, s potpisom Velikog župana tuzlanske oblasti dr. Dušana Zeca sa napomenom da važi za putovanje u Austriju i natrag. Na stranicama pasoša se vidi da je otac ovaj pasoš produžavao sve do maja 1927. čime se definitivno zaključio njegov boravak u Beču. Bio je to faktički poslednji pasoš za odlazak u inostranstvo u njegovom životu, jer posle toga više nikada nije izlazio iz zemlje.

Što se majke tiče, ona se 1927. konačno vratila u zemlju kao već udata žena. Ostalo joj je još nekoliko ispita do kraja, ali pošto su se prilike promenile, a nije želela da se odvaja od muža a kasnije i od mene nije se odlučila za nastavak studija. Iako joj njeni najbliži nisu nikada prigovarali zbog toga, majka je time izneverila njihova očekivanja, što je osećala kao neispunjeni dug do kraja života. Otac, medjutim, nije podsticao majku da završi studije. Naprotiv, smatrao je da je važno što je jedno od njih osposobljeno za profesiju, te da će on zaradjivati za porodicu. Ustvari, ni on nije želeo da se razdvajaju, pa je tako majci pripala uloga supruge, majke i domaćice – pratilje svoga muža.

Bečke godine mojih roditelja spadaju svakako u najlepši, najuzbudljiviji i najispunjeniji period njihovog života. Podsećanje na život u Beču javljalo se skoro svakodnevno u njihovim razgovorima i bilo je nepresušni izvor reminescencija o zgodama i nezgodama svake vrste. Sećanje na njihove studentske dane igralo je odredjenu ulogu u mom dečjem odrastanju i podsticalo je maštu i razmišljanje o dalekom i nepoznatom svetu.

* O tome šta je bio Beč za posleratni evropski komunistički pokret može se videti u članku: V.N.Turok, „Ulica Kominterne...“ u knjizi „Avstro-vengerskije odnošenija“, Moskva 1965.

** Članovi Kluba (po sećanju dr. Lavoslava Krausa), bili su: Zlomislić Drago, Klemenčić Lovro, Petrović Lazar, Ostojić Djuro, Matejić Vlado, Kalić Dimitrije, Vukićević Lazar, streljan 1941, Matuzović ... nestao u Sovjetskom Savezu, Kraus Lavoslav, Ognjen Prica, streljan 1941. u Zagrebu, Policer Stjepan, Bergman Alfred, streljan u Zagrebu 1941., Savić Jovan, Živković Ljubomir, Djordjević Moma, Anajgl Hilda, Ciliga Ante, Vojčeva Ljuba, Radovanović Natalija, Petrović Rosa, Kraus Julija, Simić Bogdan, Šnajder Marsel, streljan od ustaša u Sarajevu, Konstatntinović Žika, Mujbegović Mustafa poginuo u NOB 1942. Manojlović-Mujbegović Zaga, Vujović Živka, Vujović Rade, Vujović Voja, Vujović Grgur, (trojica braće streljani u SSSR-u). Stanisavljević Dimitrije, Kosanović Velimir, streljan 1941. u Beogradu, Ramljak Ante, Fodor Karlo, Dijamant Greta, Krstanović Oton, streljan 1941. u Beogradu, Gorančević Leo, Štumpf Adolf, Savić Radivoje, Aranicki Miloš, Biklović Andro, Bastajić Pavle, streljan 1941. u Beogradu, Golubić Mustafa, streljan 1941. u Beogradu, Kordić Frane, ubijen 1944. u Jasenovcu, Mujkić Alija – „Šuster“, Vajs Maja, Jokanović Vlado, Stilinović Marjan.

*** Mamina drugarica prof. Ksenija Simić, rodom iz Sarajeva, žena sa odličnom memorijom, sačinila mi je po svom sećanju spisak (nepotpuni) jugoslovenskih studenata u Beču od 1919. do 1926. Obuhvaćeno je oko 180 studenata sa raznih fakulteta i škola, koji su se usled inflacije i povoljnih uslova okupili u Beču. Iz ovog spiska se vidi da je najveći broj studenata bio na Medicinskom fakultetu, pošto je bio na dobrom glasu a njegovi profesori imali svetski renome. (Vidi prilog na kraju knjige).