Vera Mujbegovic: TUZLA MOJE MLADOSTI

Šabac, grad na Savi, bio je rodno mesto moje majke. Rodila se 23.septembra 1901. kao sedmo dete Vojislava Manojlovića i Jelene, rodj. Konstantinović. U Šapcu je učila osnovnu školu i završila gimnaziju u leto 1921.

Zavičaj moje majke, grad Šabac sa okolinom, imao je burnu, neobičnu prošlost, što je dobrim delom bila posledica njegovog položaja kao pograničnog grada na reci Savi, na razmedju izmedju Istoka i Zapada. Smešten je u ravničarsku Mačvu, na svega 80 metara nadmorske visine, posle Beograda najseverniji grad uže Srbije, u kraju koji je nekad bio pod gustim, beskrajnim šumama. Tokom vekova, krčenjem je nastala plodna dolina Mačva, na čijem se obzoru ocrtava planina Cer.

Prvi put se pominje krajem srednjeg veka na poprištu stalnih, velikih bitaka u doba despota Stefana Lazarevića. Za vreme relativnog mira u vreme despota Djurdja Brankovića, javlja se naziv Zaslon, današnji Šabac, što ga medju prvima pominju dubrovački trgovci. Posle pada despotovine, Turci godinama opsedaju Zaslon i grade velika utvrdjenja na Savi, nasuprot Sremu, kao „nož pod grlom hrišćanskog sveta“ – moćno utvrdjenje sa devet kula i tvrdim spoljašnjim bedemima, opkopano kanalima. U to vreme javlja se i novo ime Šabac kom naučnici ni do danas nisu utvrdili poreklo, pa je do kasnog 16. veka bilo u upotrebi ime Zaslon. Uz lično učešće ugarskog kralja, posle opsade od 33 dana, grad se predao, a Matija Korvin je posle toga obnovio razoreni Šabac, što je u to vreme imalo veliki odjek u hrišćanskom svetu. Medjutim, posle 4 decenije borbi u velikom pohodu Sulejmana Veličanstvenog, uporedo sa Jajcem, opseda se i Šabac i konačno dolazi pod tursku vlast, krajem 15. veka. Vremenom postaje orijentalni grad kao važan privredni centar i jedno od najvećih utvrdjenja zvorničkog Sandžaka. Pod naletom austrijskih vojski, tokom 16. veka, slabi turska uprava i Šabac prelazi iz ruke u ruku. Austrijanci, u povlačenju 1690. razaraju Šabac, da bi ga mirom u Požunu dobili na 20 godina. Konačno, beogradskim mirom Austrija gubi Šabac i ruši sve što je bilo sazidano za 50 godina. U poslednjem austrijsko-turskom ratu, Austrija konačno gubi Šabac i mirom u Svištovu 1791. predaje ga Turcima, sve do 1804. godine. Već početkom 19. veka Šabac je ponovo važan privredni centar, poznat po izvozu i transportu soli.

U vreme prvog srpskog ustanka i borbe s dahijama, vrše se odmazde po gradu, i pokolj Srba 1804. Konačno je grad 1807. predat Srbima i ostao je slobodan do 1813. U tom vremenu grad napreduje trgovinom , liferacijama, prodajom turskih imanja i raznim zanatima. Ponovna turska okupacija počinje 1813. kada stanovništvo beži u Austriju, a grad biva zapaljen. Od 1830. godine počinje iseljavanje Turaka, a doseljavaju se Hercegovci, Cincari i drugi. Trgovina počinje da cveta putem carine, skele i drugih taksi. Nastaje veliki priliv stanovništva, formiranje prvih oblika trgovačke buržoazije i fermanom o predaji gradova 1867, konačno se dovršava period turske prevlasti u Šapcu. Poslednji Muslimani odlaze iz Šapca i naseljavaju se u Istočnoj Bosni.

Uporedo s razvojem zanatstva i novog trgovačkog gradjanstva javlja se i radnički pokret. Miša Kojić iz Badovinaca učestvuje u Pariskoj komuni, delo Svetozara Markovića se širi u Šapcu, a 1874. osvajaju i Opštinsku upravu. U to vreme vodi se stalna politička borba izmedju radikala i liberala. Socijalistički pokret pod uticajem Vase Pelagića, a kasnije Dimitrija Tucovića i Dragiše Lapčevića, jača. Posle prevrata 1903. osniva se Srpska socijaldemokratska partija SSDP, slave se proslave 1.maja.

Dok je daleka prošlost Šapca malo bila zastupljena u razgovorima moje majke o njenoj mladosti, vreme od druge polovine 19. veka nalazi odjek u njenim sećanjima. Njihov deda po ocu, trgovac Djordje Manojlović biran je u Opštinsku upravu 1872, a zatim ponovo i 1874, i to u vreme kada se rodila naša baba Jelka. Priče o radničkom pokretu i eksploataciji, iz usta njenog brata Tike, ulaze i u njihovu kuću i majka ih pamti po imenu – učitelja Miloša Jankovića, koji je imao političku školu za radnike, kovača Dragutina Cvetkovića koji je osnovao ogranak SSDP u Debrcu, Vasu Mikića i druge. Sve te priče utkane su u majčina sećanja, ali vreme koje najviše pamti, razume se, je vreme njenog detinjstva i odrastanja u Šapcu.

Po očinskoj liniji majka i njene sestre bile su „Manojlovićke“, iako su sa svojim ocem Vojislavom kratko vreme proživele i jedva su ga pamtile, pošto je umro veoma mlad, u 34. godini života. Nama, njegovim unucima, ostalo je malo podataka o njemu i njegovom životu, sem što smo ga videli na porodičnim fotografijama i upoznali ga kao „deda Vojicu“. Znamo da se rodio kao prvi, najstariji sin oca Djordja, trgovca i člana opštinskog veća grada Šapca, i majke Milice koja je umrla mlada u prvoj godini dedinog života. Prema porodičnom kazivanju, Milica je na samrtnoj postelji zamolila svog muža Djordja da se, kad ona umre, oženi njenom drugaricom Leposavom. Tako je i bilo, pa je deda Vojica dobio maćehu koja ga je u stvari podigla i odhranila, kao i svoje šestoro dece koje je izrodila sa Djordjem. Naš deda Vojica je izuzetno voleo i poštovao svoju maćehu Leposavu, pa je kad se oženio našom babom Jelenom, pri ulasku u kuću posle venčanja, izgovorio mnogo puta citiranu rečenicu: „Bog – pa Leposava!“. Na isti način je voleo svoju mladju braću i sestre kao svoje najrodjenije, a i oni njega. Bilo ih je šestoro: Milan, Jovan, Dragoslav, Milorad, Katica i Mileva. Milan je posle završetka prvog svetskog rata izvršio samoubistvo u Pragu, Jova je bio šabački trgovac, otac četvoro dece, na povratku iz zarobljeništva 1945. poginuo je od savezničkih bombi, Draga je bio apotekar i svoj radni vek proveo je u Kruševcu, a tetke su bile udate – Katica za Ljubu Vilotijevića, trgovca u Valjevu, a Mileva za Peru Jankovića. Živela je u Beogradu. Moja majka je očevu braću i sestre poštovala, ali joj je najbliža i najdraža bila tetka Mileva na koju je, uzgred rečeno, veoma ličila, pa smo je, kad smo dolazili iz Tuzle, posećivali u njenoj kući na Zelenom vencu.

Po majčinoj liniji, moja majka i njene sestre bile su grčko-cincarskog porekla. Od najranijeg detinjstva, bilo da sam bila kod babe na selu ili kod kuće govorilo se, a dečja duša je pamtila, da je naša baba, tj. Majka* – Grkinja. Roditelji su joj bili Grci, pa je i ona bila grčkog porekla, iako je rodjena u Šapcu. Došli su u drugoj polovini 19. veka iz Kožana, sa nekolicinom svojih srodnika i nastanili se u Šapcu. Njihova postojbina bila je severna Grčka, (Egejska Makedonija), a mesta koja su se najviše pominjala bila su Svjatista (Šatista) i Kožane. Bilo nam je takodje svima znano da je naša mnogo voljena Majka bila jedinica – kćerka svojih roditelja Djordja Konstantinovića – Guče i njegove žene Sultane, da je Djordje zvani Guča bio uspešan trgovac i sa svojim ortakom Jeremijom Ukropinom imao uglednu firmu koja je trgovala u Srbiji, ali i „preko“, s inostranstvom. Mnogo puta su ponavljane i slušane priče o tome kako su roditelji pazili svoju jedinicu i slali je na školovanje u Beograd u zavod za devojke, gde je naša Majka naučila nemački jezik i druge korisne stvari. Na žalost, naša baba Jelena ili kako su je svi zvali Jelka, ostala je rano bez majke, s ocem koji se nije više nikada ženio.

Deda moje majke, Djordje – Guča, došao je iz Kožana, a njegova žena Sultana iz Svjatiste ili Šatiste, kako su oni govorili. Tamo su se venčali, pa onda krenuli za Šabac. Sa njima je pošla Sultanina sestra Julijana – Julka, kasnije baba Julka koja će se udati u Šapcu za Tanasijevića, kao i Gučin brat ili rodjak Janja i njihova majka, baba Agnija. Iz Kožana su dolazile, dok je Guča bio živ, njegove sestre Katarina i Marija, obično s jeseni, i donosile su u ćupu maslinke, ajvar, kavijar i južno voće u pletenim korpama. Deca su ove tetke zvali „grčke babe“, pošto nisu znale ni reči srpski, i podsmevala su im se. Odevene u duge smedje haljine, bile su smešne domaćoj deci. Njima se naročito radovala naša baba Jelka koja je obožavala maslinke i sve što je grčko. Pošto je Sultana mlada umrla, deda Guča ju je nadživeo 15-ak godina, vodio je računa o svom zdravlju, išao je svake godine u Ribarsku banju i učio je decu zdravom životu. Nikada se više nije oženio, posvetio se svojoj ćerki i njenoj deci. Umro je dve godine pre maminog oca Voje, tako da je naša Majka ostala i bez muža i bez roditelja.

Guča je želeo da školuje ćerku, našu babu, pa ju je posle nekoliko razreda gimnazije poslao u Beograd u devojačku školu „Zavod kod Sladojevićke“, gde je ostala dve godine i učvrstila znanje iz nemačkog jezika, što će joj biti potrebno u trgovini. I njen budući muž Voja Manojlović, školovao se u Ljubljani, gde je završio Trgovačku školu. Oboje su bili zainteresovani za školovanje svoje dece u želji da se ide u korak s vremenom i da se usvajaju moderna znanja i veštine, što će se kasnije reflektovati u životu moje majke i njenih sestara i braće.

Kao trgovačka deca u Donjem Šoru, naša baba Jelka i Voja Manojlović, poznavali su se od najranije mladosti, pa je Sultana naša prababa, koja se razbolela od turberkuloze negujući svoju sestričinu Kaju zamolila pred smrt pradedu Guču, „neka uda Jelku za Vojicu“. Tako se desilo da je posle ženine smrti naš pradeda Guča zaista udao ćerku za Voju – baba je imala 16, a Voja dvadeset godina. Svojom ženidbom Voja je ušao u firmu svog tasta i poživeo s njim i sa svojom ženom i decom svega 14 godina. Za to vreme naša baba Jelka rodila je devetoro dece.

Kad se naša baba Jelka udala za Vojicu, njegova mladja braća i sestre bili su još dečaci i devojčice, pa ih je njihova majka Leposava, poznata po strogosti, često kažnjavala i tukla, što je naša baba teško podnosila. Plakala je zajedno sa tom decom, jer je njoj kao jedinici tako nešto bilo nepoznato.

Naša baba Jelka je udajom ušla u kuću Manojlovića gde je rodila prvo dvoje dece, Djordja i Tiku. Pošto je u kući glavnu reč vodila Leposava, maćeha našeg dede Voje, babin otac Guča odlučio je da svojoj jedinici izgradi posebnu, njenu kuću gde će živeti, ali i držati radnju sa firmom. Kuća je bila moderno opremljena, sa roletnama i drugim uredjajima, i tu je naš deda Voja otvorio sopstvenu gvoždjarsku radnju „Vojislav Dj. Manojlović“. Iza kuće i dvorišta bili su veliki magazini dede Guče koji je izvozio suve šljive, žito, šišarke i drugo. Ambiciozan i napredan, deda Voja je slao decu sa šest godina u osnovnu školu, najpre Tiku a zatim i Jucu, za šta je morao da podnosi molbu, pa su njih dvoje sa 10 godina već završili osnovnu školu u Donjem šoru. Dve godine pred svoju smrt, 1903. poveo je najstarijeg sina Tiku sa sobom u Abaciju (Opatiju), gde je krenuo sa porodicom Draže Petrovića, advokata.

Kako je i od čega se razboleo mamin otac Voja, da li su ga dobro lečili, da li je nešto uticao i njegov prilično veseo društveni život, tek deda Vojica se teško razboleo od neke neutvrdjene bolesti. Reč je bila o bubrezima, pa su on i Jelka, naša baba, tražili leka na raznim mestima, sve do inostranih banja. Konačno, je 1905. baba s njim krenula u Karlove Vari (Karlsbad), da potraže leka, no nije bilo pomoći. Na povratku je bio toliko slab i izmučen da nije mogao da podnese drmusanje u vozu, nego ga je smestila na parobrod u Beču i dovezla do Šapca. Bilo je to njegovo poslednje putovanje, i ubrzo je umro. Prethodno je, kao da je znao šta ga čeka, sazidao prostranu porodičnu grobnicu gde je smestio svoju majku Milicu i oca. Kad je grobnica bila sazidana, prema porodičnom kazivanju, deda je pozvao prijatelje pa su se tamo proveselili uz vino i muziku.

Naša baba Jelka koja je već sahranila troje muške dece, ostala je bez muža u tridesetoj godini života, pošto je izrodila devetoro dece. Još uvek mlada i lepa naša baba koju smo ponekad zvali „Grkinja“, a uz to veoma bogata i dobro stojeća, pošto je prošla žalost, počela je da dobija sa raznih strana ponude za udaju. Ljudi su bili ugledni i poznati, ali baba ih je sve odbila uz obećanja svojoj deci da se nikada više neće udavati. Prema tadašnjim shvatanjima, uz mnogu decu koja su odrastala, ne bi ni priličilo ženi patrijarhalnog vaspitanja da se ponovo udaje, tim pre što joj je ostao otac kao zaštitnik, a kad je on umro, očev ortak Jeremija Ukropina, koji je njenu kuću smatrao kao svojom. On je sve do svoje smrti ostao porodični autoritet, pa je bio pozvan i da kažnjava decu kad bi nešto skrivila, jer je Jelena bila slaba prema svojoj deci i nije umela da ih kažnjava. Kada je 1913. umro i Čiča Jeremija, Jelka je ostala sama, da vodi svoju firmu i trgovinu, a i da se brine o deci.

Iz ovog kratkog opisa jasno je da se o porodici našeg dede po očinskoj liniji moje majke ne zna mnogo. Jednom, samo jednom, majka mi je rekla: „I Manojlovići su došli iz Arbanije“, ali neku potvrdu ove izjave nisam više ni tražila a ni nalazila. U svakom slučaju u njihovim porodicama se nije govorilo grčki, već samo srpski, pa ako su neki njihovi preci i došli „iz Arbanije“, oni nisu bili Grko-Cincari.

Ovo su reči moje majke: „Naš deda Guča je u svoju novu postojbinu doneo mnoge običaje i navike iz starog kraja, Grčke. Gajio je u svojoj bašti sve moguće – bademe, jagode, maline i naročito groždje. Trgovao je pšenicom, ječmom, kukuruzom, zobi, suvim šljivama, imao je zidane čardake i magacine od dasaka gde je držao robu, iza kuće je bio vinograd i voćnjak. Tu je bilo svakojakog voća.

Sem toga, Guča je hteo sve da stvori za decu, tj. za nas, svoje unuke. Što god je čuo ili video da se pravi i donosi sa zapada kao korisno za decu, on je pokušao da napravi. U dvorištu je instalirao ruče, odnosno paralele, na kojima smo se vežbali, naročito Mica koja se inače rado pentrala na drveće, a za mušku decu je napravio barne i karike.

Oko kuće su bile zasadjene ruže na sve strane. Kad je došlo doba cvetanja mirisalo je svuda oko kuće, a Majka je pravila slatko na kilograme. Na ulazu u kuhinju sproveo je uredjaje za vodu, pumpe za dovod vode i cevi za odvod nečiste vode, tako da i kad nije bilo kanalizacije i pravog vodovoda, sve je nekako funkcionisalo po Gučinom sistemu. Majka je od oca Guče naučila da neguje baštu, pa je seme i lukovice naručivala iz Erfurta gde je bilo evropsko središte baštovanstva. Posle je, kad je već sasvim propala, gajila cveće i u Debrcu.

Naša kuća bila je prostrana, na jedan sprat. Iz predsoblja se išlo u trpezariju, lepo nameštenu, gde smo svi mogli da sednemo odjednom, a desno velika kuhinja u kojoj je ručavala posluga - jelovnik je bio isti za domaće i za poslugu.

U trpezariji je za Božić stajala velika jelka sa ukrasima koje je Majka donela iz Beča kad je išla na pregled kod profesora Najsera, zbog bubrega. Sem toga, u predsoblju je stajao veliki limun na koji su se isto kačili ukrasi za jelku.

Naš sluga je bio Milovan, mladić bogataškog porekla, koji je odjednom ostao bez roditelja i bez ikakvog imetka. Bio nam je odan i voleli smo ga kao rodjenog. Sa ulice je bila gvoždjarska radnja, sa dva ulaza, izlogom i raznim posudjem i drugom gvoždjarskom robom, a prodavale su se i puške i drugo oružje. Iz radnje se moglo direktno ući u stan, pa je Majka ulazila iz stana u radnju i obratno. U radnji je poslovao sluga Stevan, rodjak Mike Djordjevića.

Ključeve od radnje imali su osim majke Milovan i Stevan. Uz radnju je, iza zavese bila omanja kancelarija gde je majka poslovala, vršila narudžbe, isplaćivala račune, imala je telefon i vezu sa Nemačkom i Austrijom. Majka je imala pisaći sto sa foteljama i kožni otoman, gde se nekad odmarala. Jedino je Mica upadala u kancelariju i skakala je po otomanu - mi ostali smo bili stidljivi i poslušni.

Na prozorima što su gledali na ulicu i po policama u kancelariji Majka je držala po dvadesetak saksija zumbula. Kod nje su dolazili trgovački putnici iz Madjarske, Čehoslovačke i Austrije i sa njima je govorila uglavnom nemački. Naša kuća s radnjom bila je sa ulice i pod suncem, a na spratu smo stanovali, bilo je leti jako toplo. Zato smo leti najviše boravili u dedinoj kući koja je bila u dvorištu. To je bila starinska prizemna kuća s minderlucima, velikim lepim braon nameštajem, ormanom, sa bakarnim - kao vitrina sa staklenim vratima. U jednoj sobi se držalo groždje obešeno o tankoj kanapi, koje je obrano da nadolazi, što je bilo na naročiti način obeleženo. Guča je bio jedinstven domaćin, a Majka ga je zvala „Tajka“ – bila je njegova jedinica, samo je za nju živeo i za nas njenu decu“ – Ovo su reči moje majke.

Ona kaže dalje: „Sestra naše prababe Sultane, Julka, koja je s njima zajedno došla iz Svjatiste – Kožana, bila je udata u porodicu Tanasijevića. Pošto je Sultana rano umrla, Julka je nastavila da obilazi i pomaže svoju sestričinu, našu mamu. Nju smo zvali baba-Julka, mnogo smo je voleli. Dolazila je redovno petkom u našu kuću, unosila je veselje i radost medju decu. Baba Julka je posle Sultanine smrti preuzela neku vrstu patronata nad majkom i decom. Svakog petka naša majka slala je fijaker po baba Julku. Tada bi ona uredovala po kući, nadgledala poslugu, iščešljavala nas decu gustim češljem, mi smo ga zvali „česti češalj“, pošto je bilo mnogo vašljivosti medju školskom decom. Posle toga je sedela s našom majkom i pila kafu s mlekom, i pretresale su porodične novosti. Baba Julka je bila vrlo živahna i vedre naravi, natucala je nekim grčko-srpskim jezikom. Naša Majka ju je poštovala, jer je svoju majku jedva i zapamtila. Petak je bio pazarni dan, kad je majka bila jako zauzeta u radnji. Baba Julka je nosila duge crne starinske haljine i mi smo se njenom dolasku radovali. Kako dolazimo iz škole, sedali smo pred nju da nas iščešljava.

Gučin brat ili rodjak, brat od strica (nije izvesno), Janja, došao je zajedno s njima iz Grčke. Bio je likom sličan Guči, znao je srpski, ali je zanosio na grčki. Držao je kafanu, ali je više puta padao pod stečaj, pa mu je brat Guča pomagao da obnovi kafanu. Oženjen je bio Poleksijom – Leksom, Srpkinjom, pa se grčki jezik postepeno izgubio u njihovoj kući. Kad je ostala udovica, Leksa je našla oslonac u kući naše mame. Njena ćerka Lela, bila je veoma bliska s našom mamom koja joj je bila zaštitnik.“ Tako je govorila moja majka.

Ovaj kratki opis, kao sažetak života u roditeljskoj kući moje majke, bio je grubi sinopsis na koji su se nadovezivale u toku niza godina razne priče. Ova bajkovita kazivanja dolazila su do mene sa tri izvora: od Majke, naše babe do 1941. kad sam dolazila kod nje na selo u Debrc, od moje majke Zage u toku celog njenog dugog života, i od moje tetke Juce koja je bila nepresušni izvor podataka svake vrste, doajen i neprikosnoveni porodični autoritet, naročito u poslednjim decenijama njenog života. U osvrtu danas na ta različita kazivanja, pamtim da su babina kazivanja bila dosta isprekidana i za moj tadašnji uzrast ponekad nerazumljiva, da su majčina kazivanja sazrevala zajedno sa mnom i ispredala se u jedan celovit porodični kontinuitet, a da su tetkine priče bile najbogatije raznim zanimljivim detaljima i začinjene njenim neverovatnim smislom za humor. Na te priče ću se vratiti kasnije. Ovde bih htela da ukažem na jednu bitnu činjenicu koja nedostaje u svim tim pričama. Kako je maternji jezik naše babe bio grčki, a njena deca na njenu veliku žalost, nisu htela da uče taj „ciganski jezik“, - kako su govorili - mogla je da govori grčki samo sa nekolicinom rodjaka koji su živeli u Šapcu. Stoga ovo grčko poreklo niko od nas nije preispitivao niti dovodio u pitanje. Istorijske činjenice govore medjutim, da su doseljenici iz Kožana i Svjatiste, svi listom bili Cincari, te da je i poreklo babinog oca Guče – cincarsko. Reč je, naime o pogrčenim Cincarima, koji su živeći u Grčkoj nastojali da postanu Grci, a dolaskom u Srbiju da se posrbe. Već iz samog prezimena koje se negde piše Konstantinović, negde Kostadinović, a negde Konstadinović, vidi se da je reč o ljudima koji su menjali svoja imena i prezimena. Babin otac je bio najpre Jorgas, zatim, Djordje s nadimkom Guča, dok je njegova žena Sultana zadržala svoje ime. Dedin bliski rodjak koji je zajedno s njime došao iz Kožana, takodje je modifikovao svoje ime u Janaćko, Janja.

Ceo ovaj proces doseljavanja cincarskih porodica u Srbiju, u nekoliko talasa, opisao je detaljno u svojoj studiji „O Cincarima“, D.J.Popović još davne 1937. godine. Da nam je ranije došla u ruke ova knjiga, mogli smo još za života naše babe da sa njom o tome razgovaramo. Popović je ne samo objasnio poreklo i nastanak cincarskog doseljavanja u Grčku iz Albanije (Moskopolje), već je pratio i proces njihovog prilagodjavanja u novoj sredini.

Dragocene odlike i prepoznatljive osobine cincarskog življa koje su oni zadržali i u novoj sredini, činili su ih jedinstvenim i po mnogo čemu značajnim faktorom nastanka i formiranja gradjanske, urbane kulture u tadašnjoj Srbiji. Neverovatna sposobnost prilagodjavanja i umeće apsorbovanja tudjih kulturnih vrednosti i uticaja nepobitna je osobina kojom su Cincari obogatili svaku nacionalnu sredinu kojoj su se priključili, bilo kod nas ili u drugim zemljama. Naročito su njihove trgovačke sposobnosti, kosmopolitski duh i vitalnost uneli živost u dotada uspavanu, tek oslobodjenu zemlju, sa nerazvijenim trgovačkim i kulturnim vezama. Biti u Grčkoj Grk, a u Srbiji Srbin – to je mogao samo Cincar, teza je koju na primerima ilustruje autor studije, D. Popović. Obradom svih raspoloživih činjenica i istorijskih podataka do kojih je došao uglavnom na osnovi usmenih iskaza njihovih potomaka, Popović je rekonstruisao genalogiju, porodična stabla i celokupnu strukturu cincarskog življa, od polovine 19. i početka 20. veka.

Po jeziku Romani, po kulturi Grci, po veri pravoslavci, poreklom Iliri, ili Tračani, a veoma retko Sloveni, Cincari su imali kao glavnu osobinu nacionalnu neodredjenost, što im je omogućavalo da se infiltriraju i uspešno deluju u svakoj sredini. Nadimak, ili naziv Cincari imao je podrugljiv prizvuk u Srbiji pa su ga oni izbegavali kao uvredljiv. Bili su Novogrci, ili grekovlahi. Po Stevanu Sremcu se nikada nije znalo ko je Grk a ko Cincar, jer su bili „veći Grci od samih Grka“.

Ambiciozni, poslovni i spretni Cincari su najpre želeli da postanu i ostanu Grci, a kasnije su se u Srbiji posrbljivali. Za njih je ime bilo važnije od prezimena, pa su po svom imenu utvrdjivali i slavu, tako da su četiri brata imala četiri različite slave. Kao i Rusi, držali su do svojih imendana, pa je imendan naše babe bio praznik „Car Konstantin i carica Jelena“, što je ujedno bio najpopularniji cincarski svetitelj.

Profesor Ljuba Pavlović, a prema njemu autor studije D. Popović utvrdio je 37 cincarskih porodica u Šapcu: Bimka, Babilo, Cincar-Marković, Damjanović, Dojčinović, Dumba, Ilić, Jovanović (Jovanides), Jota, Koka, Konstantinović (više porodica), Kostić, Kočetov, Lambrovići (3 porodice), Ljočić, Marković, Mitić, Mitrić, Mihailović (3 porodice), Nastas, Nastić, Naumović, Nikolić, Pavlović, Petrović, Pitojević, Rekalić, Ristić, Rumba, Dražić, Tanasijević, Fotić i Džanga. Ovde dolazimo do jedne zagonetke kojoj na žalost ne možemo naći pravo objašnjenje. Naime, ostaje nejasno zašto je profesor Ljuba Pavlović, glavni i jedini izvor za šabačke porodice Cincara, koji je rekonstruisao 37 šabačkih cincarskih porodica, prevideo ili prećutao porodicu Guče Konstantinovića.

On naime govori o Guči Bimbi, o Djordju Babilu – Guči, govori nadalje o Janji, Janaćku Konstantinoviću, bliskom srodniku našeg pradede Guče. Čak na jednom mestu navodi da je „Janjin srodnik Guča slavio Svetog Djordja“, što je tačno, jer su Grko-Cincari kad su došli u Srbiju, uzimali svoje imendane za slavu. Iz neobjašnjivih razloga Ljuba Pavlović je naprosto „preskočio Gučinu porodicu“, mada kaže na jednom mestu govoreći o Janji, da je u Šapcu bilo još porodica sa istim prezimenom. Moglo bi se reći da je Ljuba Pavlović imao od koga da uzme podatke, pošto je naša baba živela do 1945.godine, tj. dok je on bio direktor Gimnazije u Šapcu, izmedju dva rata. Dakle, nije reč o nedostatku živih izvora. Moguća je pretpostavka da je prof. Ljuba Pavlović „preskočio“ našu porodicu zato što je bio veoma animozan prema komunistima, a mamin brat Tihomir bio je i do kraja života ostao komunist, i kao takav umro u Beču, u emigraciji. U prilog ove pretpostavke ide izjava moje majke koja je govorila da ih je, nju i njene sestre u poslednjim razredima od 1918. do 1921. prof. Pavlović upozoravao što ne dolaze nedeljom u crkvu, te da će im sniziti ocenu iz vladanja. Sem toga, mojoj majci je u poslednjem tromesečju pred maturu dao trojku iz geografije, iako je po svim ostalim ocenama bila kandidat za oslobodjenje od mature, pa je morala zbog te trojke redovno polagati maturu. Ipak, ovo su samo moguće, ničim dokazane pretpostavke, a prava istina je negde u nedokučivim sferama ljudskog pamćenja i predrasuda. Ostaje činjenica da porodicu našeg pradede Guče nije registrovao medju sve ostale cincarske porodice u Šapcu, mada se o njoj indirektno govori.* Popovićeva studija takodje pokazuje da je bilo nekoliko porodica sa istim prezimenima, a isto tako i nekoliko ljudi s nadimkom Guča. Nadalje, vidimo da je žensko ime Sultana bilo odomaćeno medju Cincarima. Popović govori detaljno o Sultani Manojlović, ženi Djordja Bimbe, majci devetnaestoro dece. Mnogo godina kasnije, mamin brat Duško dao je svojoj ćerki ime Sultana, a još mnogo decenija kasnije, Duškova ćerka Jelena – Cica, dala je svojoj kćerki isto ime, tako da i u današnje vreme živi jedna Sultana Manojlović, imenjaka stare Sultane iz 19. veka. Da je nadimak Guča bio dosta čest medju Cincarima, raširen i van naše porodice, vidi se iz studije D. Popovića koji navodi da su i Guča Bimba i Guča Babilo došli iz Kožana i prema iskazu Ljube Pavlovića živeli su u Šapcu u isto vreme kad i naš pradeda Guča. Posredno se iz ove studije vidi da su te porodice stigle u Šabac oko 1855-1865, kada i naš pradeda Guča. U želji da se što pre integrišu u srpski život, uzimali su svoja imena za krsnu slavu, koju ranije kao pravoslavni Grci nisu imali. Tako je Janja uzeo Jovanjdan za krsnu slavu 1868, kad se oženio, a naš praded Guča Djurdjev dan. Janja je imao ćerku koja je dobila ime Jelena po našoj babi, a svi je u porodici zvali tetka Lela, udata za trgovca Ljubu Grujičića.

Autor Popović je detaljno opisao porodicu Tanasijević, gde direktno pominje baba Julku. Govoreći o osnivaču porodice kaže da se zvao Vasilije, s nadimkom Tanas, otud i prezime Tanasijevići. Kaže da je 1864 doveo iz Kožana ženu koja je bila rodom iz Svjatiste, odakle posredno saznajemo da su baba Julka i Sultana bile rodom iz Svjatiste. Većina Cincara dovodili su žene iz svoga kraja, samo retki medju njima ženili su se Srpkinjama. Vasa, tj. Tanas, imao je četiri sina od kojih je preživeo samo jedan, Djordje, koji je bio brat od tetke naše babe Jelke, a koga smo svi zvali ujka-Djoka. Njegova žena Zorka bila je Srpkinja iz ugledne porodice, zvali smo je ujna. Pošto je to bio jedini rodjak po majci naše babe, bili su veoma bliski. Njenu ljubav za te malobrojne rodjake prenela je na svoju decu i naročito na svoje ćerke, pa i na nas unuke. Ujka Djoka i ujna Zorka imali su četiri sina: najstariji Mile bio je apotekar, umro je mlad pred rat 1940, Brana je bio oficir i poživeo je dugo, (bio je oženjen Tuzlankom Milenom Marković, sestrom trgovaca Jove i Mike Markovića), Kosta inžinjer, poginuo u aprilskom ratu 1941, i najmladji Aleksa-Aca, bankarski stručnjak, poživeo je do 1993. Od njih nije ostalo muške dece, samo jedna Kostina ćerka koja se rodila posle njegove pogibije, Simonida, lekarka u Jagodini.

Jednom rečju, sa stanovišta opštih znanja o poreklu babine porodice, Popovićeva studija je veoma informativna, dok je o samoj porodici malo reči. Svojom uspešnom firmom u ortakluku sa Jeremijom Ukropinom, Guča je obezbedio bogat i udoban život svojoj jedinici a samim tim njenom mužu i deci. Sebi je ostavio jednu manju kuću u dvorištu s bašticom, dok su mladi sa decom bili u kući sa ulice, koja je ujedno u prizemlju imala i sopstvenu trgovinu. Ovaj ambijent, velika kuća s dvorištem, dedina kuća i baštica, cveće i voće koje je deda gajio – to je bio dečji ambijent moje majke o čemu je pričala bezbroj puta u raznim varijantama. Odrastajući u krugu mnogobrojne porodice, majka je bila koncentrisana na uži ambijent svoje porodice, a manje na sam grad, na šabačke prilike i tadašnje stanje. Sva njena sećanja bila su natopljena toplinom roditeljskog doma u kome je doduše vrlo rano iščezao otac, ali je ostao deda a posle njega Čiča Jeremija, i nada sve majka koju su svi obožavali.

Pronicljivi Grk, naš pradeda, shvatio je kakve se sposobnosti i vrednoća kriju u mladom Hercegovcu. Jeremija Ukropina, iz okoline Trebinja rodjen 1847. došao je iz Hercegovine sa nekoliko braće u Šabac, grad tadašnjeg prosperiteta i trgovačkog uspona, služio je kod trgovca Živka Lazarevića. Deda Guča ga je prihvatio i kasnije uzeo za ortaka, pa s njim osnovao uglednu firmu „Konstantinović i Ukropina“, koja je služila za uzor mnogima. Jeremija je bio mladji od Guče, najstariji od svoje braće, ali se od Gučine porodice nikada nije rastao sve do svoje smrti u 67-oj godini, 1913. Tih nekoliko godina koje je moja majka dobro zapamtila, spominje čiča Jeremiju s najvećim simpatijama i odanošću. „Mi smo obožavali Čiču“, govorila je moja majka, kad bi neko od dece pokušao da ga poljubi u ruku, on je govorio: „Trgovcu se ne ljubi ruka“. Bio je vrlo duhovit i s njim u društvu smo se stalno smejali. Čiča je Juci, kad je došla iz Beča, kupio od profesora Tolingera koncertni klavir - za naše pojmove, Juca je lepo svirala. Moj deda Guča i Hercegovac Jeremija voleli su se kao braća.

Ostalo je do kraja nejasno zašto se čiča Jeremija opredelio za porodicu svog ortaka Guče, a ne za svoju sopstvenu bližu rodbinu koja je živela u Šapcu. Kad sam nekada o tome s majkom razgovarala, njeno mišljenje je bilo da je Jeremija zbog velike bliskosti i vezanosti za Guču želeo da ostane do kraja uz njegovu familiju, pošto su ostali bez oca i zaštitnika. Sem toga, Jeremija je bio oženjen baba-Sultaninom sestričinom Kajom koja je mlada umrla. S druge strane, po njenoj priči, Jeremija je u njihovoj kući uživao neprikosnoveni autoritet, poštovanje svih ukućana, od majke do najmladjeg deteta.

Jedini izuzetak bila je mamina sestra Mica, nesavladljiva i neobuzdana još kao devojčica, pa je ni Čiča Jeremija nije mogao umiriti. Kao da je bila nesudjeno muško dete, pentrala se po drveću, igrala s dečacima, jahala konja, pa je jednom pala s konja sa velikim povredama. Da bi je kadkad kaznili, Majka ju je poveravala Čiči u ruke, ali ni on nije mogao da izidje s njom na kraj. Izlazio je iz sobe za kažnjavanje, smejao se do suza i govorio je da ne zna šta će s njom, jer ga ona zasmejava i izvodi razne marifetluke. Posle nekoliko godina koje je proveo s njima, Čiča Jeremija je počeo da poboljeva i posle šest uzastopnih zapaljenja pluća, preminuo je 1913. godine. Deca su ga žalila kao rodjenog dedu, a naša Majka je ostavila trag u kamenu koji stoji i danas na šabačkom groblju: „Spomenik podiže zahvalna Jelka Manojlović“.

Poslednji radostan dogadjaj i kraj srećnog života porodice moje majke pred rat, bila je veridba njene sestre Julijane – Juce, krajem juna, posle ubistva Ferdinanda u Sarajevu. Prosac tetka-Jucin bio je Djoka Zdravković, sin uglednih beogradskih trgovaca. On je dolazio u Šabac u radnju naše babe i video je na njenom pisaćem stolu Jucinu fotografiju. Zagledao se u lepu devojku, pa je njihov stric Milan provodadžisao da se dvoje mladih upoznaju. Tako se rodila uzajamna ljubav, a posredovanjem strica Milana i tetka Mileve Janković došlo je i do veridbe. Naša baba je uložila veliki trud i novac da to bude nezaboravan i velelepan dogadjaj, kojim će provincijska porodica zaseniti i same beogradjane. U velikoj bašti iza kuće bila je sprovedena struja, napravljen specijalni hladnjak, razmešteni lampioni i drugi ukrasi. Majka je angažovala kuvarice iz hotela. Gosti iz Beograda na čelu s predsednikom beogradske opštine Kostom Tucakovićem došli su brodom što ga je angažovao teča Pera Janković, upravnik Brodarskog društva. U Šabac su stigli oko 11 sati – sveštenik je pristao da obavi veridbu kod kuće, pevač Mijat Mijatović je zabavljao goste. Tetka Juca je od verenika dobila brilijantski prsten a od njegovih sestara kolje i sat sa brilijantima. Po priči moje tetke Juce sve je bilo organizovano pod konac. Bilo je i malo nadmetanja da li njoj služi na čast što ulazi u kuću Zdravkovića ili pak mladoženji što je dobio devojku iz kuće Manojlovića. Kum je bio beogradski knjižar Ćuković. Posle svega, kasno po podne obavljen je ručak u kući za članove familije. Za goste koji su došli iz Beograda, Majka je spremila boščaluka – košulje, maramice, čarape i kravate za muškarce, kombinezone, sa belim vezom, čarape i maramice za žene. Moja majka i mladje sestre virile su iz prikrajka jer nisu mogle da prisustvuju slavlju, ali su zapamtile uzbudjenje i velike pripreme kroz celu kuću. Već ranije stigla je devojačka oprema za Jucu koju je Majka naručila iz Čehoslovačke i nije još bila izvadjena iz pletenih korpi, kako je bila dopremljena poštom. Veliki dan za Jucu bio je pomračen ubistvom Ferdinanda u Sarajevu i nije nagovestio srećan kraj, kao što će se kasnije pokazati. Započeta u velikom stilu, veridba će se završiti žalosno i neuspešno, pošto će Djoka Zdravković raskinuti veridbu krajem rata, navodno zbog bolesti.

Posle srećnog detinjstva u roditeljskoj kući 1914. nastaju godine stradanja, bežanije i rastvaranja porodice. To vreme je najdublje urezano u majčino pamćenje i ona mu se često vraćala. Priča je uvek počinjala otprilike na isti način. „Kad smo morali da napustimo kuću i krenemo u bežaniju, granate su padale „iz preka“, na grad i okolinu i praštalo je na sve strane. Kuće su gorele, naša mama je naredila slugi da upregne fijaker, a Jucu je poslala u kuću da sa čiviluka u predsoblju ponese naše mantile i šta još nadje na brzinu. Juca je izišla iz kuće s kaputima i nekim milihbrotom koji je našla. Izbezumljeni i prestravljeni krenuli smo iz Šapca koji je goreo i bio obasjan svetlošću od eksplozija. Konji su se propinjali i rzali, bili su uplašeni i kočijaš je jedva uspeo da ih savlada. Naša mama je sa sobom nosila čekmedže s novcem i to je bilo jedino što smo mogli poneti, sem odeće na sebi, a kuća je ostala prepuna. U jednoj sobi ostala je celokupna Jucina sprema za udaju koja je u pletenim korpama stigla pred sam rat iz Čehoslovačke. Mama je naručila celu spremu od češkog lana i damasta, posteljinu i sve ostalo – veš za Jucu bio je u roza boji, a za mladoženju u plavom. Stigli smo samo da je pogledamo.“ Posle ovog uvoda majka se obično kretala putem kojim su išli, najpre kod jednog domaćina u selu Miličinci gde su stigli noću. Zatim su krenuli u Valjevo gde su se zaustavili neko vreme kod mamine tetke Ljubice, udate za trgovca Vilotijevića. Mama je detaljno opisivala život i boravak kod rodbine koja im je pružila utočište – strogu i autoritativnu tetka Katicu, dobrog i plemenitog teču Ljubu, njihove sinove, Jovu, Vladu i Djoku s kojima su se igrali, brali jabuke i penjali se na tavan. Ipak, posle nekog vremena morali su da krenu dalje, kako se povlačila vojska, u pravcu Niša. Tamo su stigli na nekom vojnom kamionu i znam da je sa njima bila i prijateljica iz Šapca Draga Lotrić, majka oficira Lazarevića, koji će kasnije služiti u Tuzli.

U Nišu se, po priči, nisu zadržali dugo, već su krenuli dalje do Vranja. Tamo su ostali do kraja, do povratka u Šabac 1916. Rezerve novca iz majkinog čekmedžeta trajale su za sve to vreme, ali bila je zavedena stroga štednja, u čemu je Majka najveći oslonac imala u mojoj mami Zagi koja je važila u porodici kao veliki štediša. Zbog njene poslovične štedljivosti Majka ju je prozvala „Zaga praktikantovica“. Kad sam posle majku pitala otkud taj nadimak, ona mi je objašnjavala da su u kući u srećna vremena, sestre uvek brzo, pre nje potrošile svoj džeparac, dok je ona svoj razvlačila u toku celog meseca, pa su posle od nje tražile, a Mica je i otimala po neki dinar. Žena praktikantova je morala zbog oskudne plate mnogo da štedi, pa otuda taj nadimak. O boravku u Vranju majka je imala i lepih uspomena – kako su se kupali u vranjskoj banji, i kako su na nekom vrelom izvoru kuvali jaje ali i mladi kukuruz, kako su gazdarica i njena deca govorili neki nerazumljivi jezik, na koji su se kasnije navikli i sami ga naučili, kako je bilo kradje na sve strane, pa su i oni bili ponekad pokradeni i slične pričice. Njihov brat Duško otišao je s vojskom do Kosovske Mitrovice i dalje, dok je brat Tika ostao u Nišu. Sve ove priče su se završavale povratkom u Srbiju 1916. u Šabac. Taj opis povratka bio je strašan – našli su samo zgarište kuće, trgovine, magaza i celog imanja – ništa nije ostalo. Morali su da se nasele na Majkino imanje u selu Debrc koje je ostalo neoštećeno. Tamo je Majka otvorila dućan s raznom robom i nastali su relativno mirniji dani do kraja rata. Moja mama krenula je da nastavi školu u Beogradu u tadašnjoj „Zdelarovoj gimnaziji“, gde je završila četvrti i peti razred. Pričala je kako su bili prinudjeni da uče madjarski jezik – to je bilo vreme okupacije. Sećala se drugarica iz tog vremena, naročito Milice, Mice koja će se kasnije udati za Boru Prodanovića. Čim je otvorena šabačka gimnazija sve tri sestre nastavile su školovanje u Šapcu. Mama je tu završila šesti, sedmi i osmi razred i maturu. Njihov brat Tika iznajmio je za njih stan u Fotićevoj kući gde su stanovale za vreme školovanja s njim – on se bavio više politikom nego trgovinom. Svaki slobodan dan koristile su da provedu kod Majke na selu.

Posleratne godine od 1918. do 1921. bile su relativno mirne i srećne godine u životu moje majke i njene porodice. Iako je celokupno bogatstvo, pokretno i nepokretno, takoreći propalo u ratnom vihoru, njihov brat Tika je nastavio da radi, u iznajmljenoj Fotićevoj kući imao je svoju firmu, a majka je u Debrcu držala trgovinu mešovitom robom. Mama i dve mladje sestre izrasle su već u devojke, Juca se udala 1919. Društvo se okupljalo oko njih, pa su ih u Debrcu za vreme raspusta i praznika posećivali rodjaci i školske drugarice. Posle četiri teške i mučeničke godine, nastupio je predah i želja za razonodom i druženjem. Iz sačuvanih spomenara moje majke koji su ispisani u višim razredima gimnazije ogleda se duh vremena i tadašnja stremljenja mladih ljudi. Na prvoj strani spomenara iz 1919. njegovim, na levu stranu iskošenim rukopisom, reči su teče Voje Todorovića: „Najveća veština draga Zago, u životu je: umeti biti zadovoljan. Vaspitaj tu veštinu u tvojoj mladjanoj duši, kako bi bila sretna u ovom zemaljskom raju. Tvoj zet Voja 1. jula 1919“.

Školski drug Borivoje, sin učitelja Tasića, starog socijaliste i komuniste, ispisuje reči istomišljenika. Citira pesmu Vojislava Ilića Mladjeg čiji završni stih glasi: „Ali njenom sinu mladom, plamenoga podaj mača, i pokaži rukom svojom na gomilu ugnjetača“, i dodaje: „Kao svojoj iskrenoj drugarici sa istim principima i istim ciljem, želim ti draga Zago, da podješ ovim putem koji ti pesnik ukazuje... Samo tim putem, svi mi istomišljenici moći ćemo dospeti do ostvarenja našeg svetog Ideala. Tvoj drug Borivoje Tasić, Šabac, 4.VII. 1919“.

Uticaj brata komuniste Tihomira, izgleda da se najviše zalepio za moju majku, jer je već od šestog razreda ušla u skojevske grupe na gimnaziji. S tim idejama krenula je na studije u Beč i ostala im verna celog života.

Posle položene mature majka odlazi u Beč na studije medicine, upravo u vreme kada i njen brat Tika odlazi u emigraciju, gde ubrzo umire. Iako je firma naše babe Jelke njegovim odlaskom bankrotirala, mama ipak odlazi u Beč s poslednjim zalihama novca, jer „tako je Tika hteo“. U to vreme se u Beču nalazila i mamina najstarija sestra Julijana – Juca, uz muža vojnog izaslanika. Mama stiže u Beč i započinje studije neposredno posle tragične smrti svog brata Tike, u septembru 1921.

Mora se reći da moja majka nije naročito držala do porodičnog pedigrea, niti ga je smatrala važnim u životu. Njoj je bilo smešno kada se neko ponosio svojim porodičnim poreklom. Bogatstvo njene porodice u Šapcu smatrala je činjenicom koja je bila rezultat rada, spretnosti i trgovačkog nasledja, kao što je i njenu propast u prvom svetskom ratu smatrala nesrećom i sudbinom koja se nije mogla izbeći. Ako je uopšte bila na nešto ponosna, bio je to njen brat Tika, koji se zaista žrtvovao za svoje ideale i umro mlad u bečkoj emigraciji. Nije mu zamerala ni što je ujedno finansijski upropastio njihovu majku i sve njih zajedno.

---------------- ◦ ---------------- ◦ ---------------- ◦ ---------------- ◦ ---------------- ◦

U Šapcu su živeli ili su se rodili mnogi znameniti ljudi: Zeka Buljubaša, Janko Veselinović, Jovan Cvijić, Milorad Popović-Šapčanin, Laza Lazarević, Stojan Novaković, dr Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji, Avdo Karabegović, Stanislav Vinaver, Milorad Djordjević, Oskar Davičo i drugi.

Mnogo ranije u Šapcu je umro u devetnaestoj godini života radnički i proleterski pesnik Kosta Abrašević. Sa porodicom oca pečalbara Nauma Hristisa iz Ohrida, došao je u Šabac i po očevom nadimku zbog pega na licu („Abraš“, pegavi konj, turc.), učiteljica ga je upisala u osnovnu školu pod imenom Abrašević. Začetnik socijalističkih ideja kroz poeziju, stekao je posle smrti veliku popularnost. Već 1905. osnovana je u Šapcu radnička umetnička grupa „Abrašević“.

Majka mi je pričala kako su u osnovnoj školi i nižim razredima gimnazije učili stihove pesnika Avde Karabegovića, koji je u to vreme bio veoma popularan u Srbiji zbog svoje rodoljubive poezije. Rodjen u osiromašenoj begovskoj porodici u Modriči, školovao se u Carigradu i u Srbiji, završio učiteljsku školu, uhapšen zbog rodoljublja, proveo tri i po godine u vojsci u Pešti, razboleo se od tuberkuloze i umro mlad u tridesetoj godini. Imao je veliki broj prijatelja, a odbor za sahranu formiran u Beogradu, preneo je njegovo telo iz Loznice u Beograd gde je sahranjen na Novom groblju 1908. Sa balkona Narodnog pozorišta od Avde se oprostio Branislav Nušić. Majka je pričala da je cela škola – djaci i učitelji – stajala u špaliru na trotoaru duž ulice kojom su prošla kola s Avdinim posmrtnim ostacima, a da su u školi tim povodom čitani njegovi stihovi. Čuveni Avdin stih koji ga uvrštava u apostole bratstva glasi:

Milorad Mika Djordjević bio je popularan i veoma cenjen čovek u porodici moje majke. Rodjeni Šapčanin, nešto stariji od Duška, a tri godine mladji od Tike, družio se s braćom moje majke, a njegov zet, stari socijalista Vasa Mikić, bio je drug i saborac Tike Manojlovića. Kao maturant, Mika je izbegao iz Šapca i boravio je u Kruševcu, odakle ga je zapamtio književnik Marko Ristić, koji za njega kaže da „spada u dvoje ljudi koji su izvršili presudan uticaj na njega u mladosti“. Povlačio se sa srpskom vojskom i zatekao se u Alžiru krajem rata, gde je završio studije i doktorat iz finansijskih nauka. Po povratku u zemlju bio je vrsni bankar, pa ga je Kralj Aleksandar uzeo za ministra finansija u vladi do 1934. godine. Posle toga Mika je bio direktor „Beogradske zadruge“ – ugledne poslovne banke. Kao član tročlane privredne delegacije naše zemlje išao je u Moskvu 1940, za prvo uspostavljanje odnosa sa Sovjetskom Rusijom. Oženjen Francuskinjom, sa dva sina, nije izbegao po dolasku Nemaca kao mnogi drugi, već je ostao u Beogradu. Nemci ga hapse u jesen 1941. i drže ga na Banjici sve do proleća 1943, u težnji da od njega dobiju priznanje da je on za vreme boravka u Moskvi bio svedok najave da će Rusi uskoro napasti Nemačku. To priznanje su pokušavali pod raznim pritiscima da iznude od njega, ali on je bio čvrst, pošten i veliki patriota, pa je po cenu života ostao dosledan u svojim izjavama, te je streljan u maju 1943. Iako je celim svojim životom bio ispravan čovek i veliki stručnjak u oblasti finansija, a svojim zemljacima šapčanima pomagao u svakoj prilici, nije posle rata dobio nikakva priznanja za svoje patriotsko i hrabro držanje. Ostao je zapamćen samo u krugu svoje porodice i onih koji su ga poznavali. Moja majka ga je znala iz rane mladosti, ali kako je već 1921. otišla iz Šapca, nije se s njim više sretala. Zato je naša tetka Mica imala u njemu prijatelja, kome se obraćala u raznim prilikama kad god je trebala neka pomoć.

* U daljem tekstu: Majka s velikim „M“ odnosi se na našu babu Jelku.

* Slično se desilo i u novije vreme kada je šabački novinar Novica Prstojević objavio knjigu „Prošetali šabački trgovci“ (1997), upravo 60 godina posle Popovićeve studije, gde se ponovilo isto. Iz nekih neobjašnjivih razloga propustio je da medju šabačke trgovce uzvrsti porodicu Djordja Konstantinovića-Guče i naše babe Jelke Manojlović. Navodno, nije bilo nikoga ko bi mu dao podatke. Samo na jednom mestu govori o firmi Jeremije Ukropine i njegovog ortaka Djordja Guče, za izvoz stoke, šljiva i žitarica. Firma se, navodno, pročula po smelim poslovnim potezima a primerci njenih poslovnih pisama „služili su za ugled prilikom sastavljanja udžbenika korespondencije, namenjenih učenicima Trgovačke škole u Beogradu“.