Vera Mujbegovic: TUZLA MOJE MLADOSTI

Tragajući za porodičnim ishodištem mog oca, nužno se nalazimo u malom selu Tarevci, kod Modriče, gde se izrodilo dvanaestoro dece naše babe Nene i gde su odrasli otac i njegova braća. Svoj životni vek otac je proveo na prostoru izmedju Tarevaca-Modriče, Tuzle, Beča, Banja Luke, Beča, Ljubljane, da bi ga okončao na brdovitoj Majevici 1942.

Pitomo selo Tarevci, nadomak Modriče, smešteno na obroncima planine Trebave, spuštalo se blago ka reci Bosni i bosanskoj Posavini, najvećoj niziji u zemlji Bosni. Danas, ubrzanom gradnjom praktično već spojeno sa Modričom, u davna vremena početkom 20. veka, bilo je udaljeno od kasabe dobra tri kilometra.

U vreme kad se otac rodio 1900. bilo je to zabito bosansko selo, bez osvetljenja, s raskaljanim drumovima, daleko od željezničke ili autobuske stanice. Selo u sadašnjoj modričkoj opštini pripadalo je nekadašnjem srezu Gradačac. Takvo kakvo je bilo, utisnulo je trajan životni beleg u dečju dušu mog oca, da bi mu do kraja života ostao odan i vezan dubokim osećanjem pripadnosti.

Pored skromnog centra sa džamijom, dućanima, i kasnije školom, selo je bilo podeljeno na dva dela – Gornju i Donju mahalu. Gornja mahala smeštena je na brežuljkastim padinama, dok je Donja mahala bila rezervisana za begovske porodice i spuštala se strmo ka Rijeci.

Sa tarevačkih brežuljaka i šljivika otvara se lep pogled na vijugavu reku Bosnu koja se utapa u plavetnilo posavske nizije. Po jasnom i lepom vremenu sa brda Straževica videlo se do Gradačca, a ponekad i zvonici djakovačke katedrale. Kao na dohvat ruke ocrtavaju se obrisi drevnog grada Dobora što ga podigoše braća Horvati, hrvatski plemenitaši na zemlji bosanskog kralja, Tvrtka 1387. Tvrdi grad, dobro utemeljen i lepog izgleda, sa prekrasnim konturama dveju odbrambenih kula sa oba kraja, Dobor kao da je odoljevao zubu vremena i podsećao je na daleka vremena starobosanske države.

Modrički kraj, naseljen još u daleko rimsko doba, ušao je u sastav bosanske države krajem 12.veka za vreme Kulina bana koji je priznavao vrhovnu vlast Ugarske. Sama Modriča, kao naseobina, pominje se prvi put u ćirilskoj povelji bana Stjepana II Kotromanića iz 1323. godine. U toku celog Srednjeg veka Modriča sa okolnim naseljima bila je u sastavu župe – nahije Nenavište, sa obe strane reke Bosne, oko grada Dobora i sve do Gradačca.

Kao utvrdjenje srednjebosanske države, Dobor je stekao ulogu „Kapije Bosne“ i odoljevao je prvim upadima Turaka krajem 4. veka, ali je poklekao pred ugarskom vojskom 1394. i bio opustošen i razoren. Kasnije, ubrzo obnovljen, doživeo je nekoliko prodora ugarske vojske da bi na kraju ceo modrički kraj dospeo pod ugarsku vlast. Nastupiće duži period postepenog prodora Turaka, od pada bosanske države 1463. do konačnog osvajanja dobora 1536. godine, kada je Gazi Husrefbeg zauzeo drevnu tvrdjavu. Pošto je kraljevska loza i najviše plemstvo posečeno, srednje i niže plemstvo postepeno je prelazilo u Islam. Proces islamizacije u ovim krajevima išao je najpre sporo i otežano, da bi kasnije postao intenzivniji. S obzirom da se turska uprava zadržala tri i po veka u Bosni, to je i proces ukorenjivanja Islama bio temeljit i trajan, a ne privremen, kako su mislili naši daleki preci iz prvih generacija „poturčenjaka“.

U svojim sećanjima na porodično poreklo, otac nije išao mnogo daleko u prošlost - samo do roditelja, braće, rodjaka i dveju tetaka. O tom daljem istorijatu, istini za volju, nije se mnogo ni znalo.

Moj rodjak Muhamed, istražio je rodoslovnicu i poreklo našeg djeda*, ali se daleko nije moglo stići. S jedne strane porodično predanje dopiralo je samo dva-tri kolena unazad, s druge strane vakufske knjige bile su spaljene pa se nije moglo naći ništa u dokumentima. Tako je naše dalje porodično poreklo ostalo zapreteno u maglama tamne i neispitane prošlosti i bosanskog mraka. Ko su, odakle su došli, da li su doseljenici u te krajeve ili su pak starosedelačkog starobosanskog porekla – to će ostati za nas večita tajna. Tek ono što se zna, sigurno je, jer je provereno kazivanjem glavnih aktera – našeg djeda i sinova kojima je te priče pričao.

Na osnovu kazivanja mojih stričeva i Nene, naše babe, najdalja prošlost porodice Mujbegović doseže svega dva do tri kolena u nazad, što je prilično izvesno. Zna se da je prvobitno prezime porodice bilo Dervišbegović, da je najstariji predak do kog smo doprli bio Dedo Dervišbegović, naš čukunded. Rodjen početkom 19.veka, od za nas nepoznatih roditelja, u braku sa isto tako nepoznatom ženom, imao je sina Mustafu – čije se ime već nalazi u katastarskim knjigama – našeg pradedu. Odakle je došao Dedo, odnosno njegov sin Mustafa ostalo je nepoznato. Mogao je doći iz Slavonije, iz Ugarske, ili iz nekog drugog kraja Bosne, a mogao je biti i tarevački starosedeoc. Mustafa Dervišbegović – Mujbeg, naš praded, po kome će se kasnije nazvati i porodično prezime, rodjen je 50-ih godina 19. veka u Tarevcima. Prema porodičnoj legendi bio je lepe spoljašnjosti, visok i stasit, ali plahovit i nemirnog duha. Dva puta se ženio, imao je petoro dece, tri sina i dve kćerke. S prvom ženom Delvom iz bogate begovske porodice imao je dve kćerke, Ešefu i Djulu i sina Abaza (našeg djeda). Druga žena mu je bila Paša Požun, poreklom iz prekosavskih krajeva i s njom je imao dva sina. Kao imućan čovek, s bogatim nasledjem od oca i od miraza prve žene, Dedo je vodio prilično rasipnički život i svoje imanje nije uvećavao već ga je trošio. Voleo je konje, takoreći nije išao peške već je uglavnom jahao. Uspeo je za života da potroši veliko imanje, te da deci takoreći ništa ne ostavi, osim onog što im je ostalo od majke. Dedo je umro relativno mlad, iza njega je ostala udovica Paša sa petoro dece. Dve sestre Ešefa i Djula, posle udaje, prodadoše svoj deo našem djedu Abazbegu, tako da on zaokruži svoj posed na oko 15 hektara njive i šume, i kmetovske posede u selima Babešnici i Kužnjači. O Mujbegovoj sestri Zlati malo se zna, sem da ju je naš djed zvao tetkom i da je bila udata za nekog Huskića, imala sina i kćerku čiji potomci žive, verovatno, negde u Istočnoj Bosni. Najstarija od Mujbegove dece bila je Ešefa, rodjena 1872. udala se u Brčko, najpre za trgovca Čauševića, a kad je ostala imućna udovica po drugi put se udala za Sadikovića, udovca s jednim sinom. Dece nije imala, pa je stoga mogla da prihvati bratovljevog sina, tj. mog oca na školovanje u Brčkom. Umrla je 1935. a svoj imetak ostavila je pastorku. Mladja ćerka Mujbegova Djula bila je lepa i vesela devojka koja je pevala i svirala harmoniku. Sa 16 godina udadoše je za Neninog oca Smailbega Hajdarbašića, kome je ona bila četvrta žena i sa kojom je kasnije iselio u Tursku – sa njim je rodila četvoro dece. To je u osnovnim crtama rezime porodične loze Mujbegovića, tj. očinske bosanske loze mog oca. Prezime Dervišbegović promenio je naš djed negde oko 1910. godine i nazvao se po svom ocu Mujbegu, što je, uostalom, bio običaj i u ranijoj starobosanskoj državi.*

Malo je složenija i zanimljivija srbijanska loza, tj. materinska strana u porodici mog oca. Da bi se došlo do porekla naše babe – Nene, mora se pogledati malo u neke istorijske okolnosti koje su dovele do toga da se muslimanski iseljenici iz Srbije nadju u Istočnoj Bosni. Iseljavanje Muslimana iz Srbije otpočelo je u prvom talasu još krajem 18. veka, 1788, u drugom talasu 1834. i konačno u trećem najvećem, 1862. godine. Posle incidenta na Čukur-česmi 15.juna 1862. došlo je do uličnih borbi izmedju srpske policije i turskih vojnika, a 17.juna bombardovana je iz topova beogradska varoš. U spor koji je nastao umešale su se i evropske sile, pa je na konferenciji u Carigradu 4.septembra 1862. u Protokolu od 12 članova odlučeno da se Turci moraju povući iz cele Srbije, iz svih gradova sem turskih posada u Beogradu, Šapcu, Smederevu i Kladovu. Tada je većina muslimanskog življa iselila u Zvornički sandžak, u to doba najveći sandžak u bosanskom vilajetu. Njihovim doseljavanjem u Istočnu Bosnu nastala su neka nova naselja: Kozluk, Brezovo Polje, Gornja i Donja Azizija (Bosanski Šamac i Orašje). Iz samih Užica iselilo je 551 kuća sa 2049 odraslih i 917 dece, tj. oko 3.000 ljudi. Užice su u to vreme bile lep, veliki grad sa mnoštvom džamija, zanatlijskih radnji i trgovina svake vrste. Pevalo se: „Oj Užice, mali Carigrade...“ Užice su, posle Beograda bile najznačajnije muslimansko gradsko naselje, po Vuku „najveća varoš u Srbiji“. Bio je to, po Evliji Čelebiji „glasoviti šeher“, sa 4.800 kuća i „tri mahale hrišćanske raje“, grad sa 34 džamije, pun bašti i izletišta. U naletu Karadjordjevog ustanka, zbrisano je naselje, da bi posle 1805. bilo obnovljeno, ali nikada više kao što je bilo ranije.

Sa Užičanima je iselio u Istočnu Bosnu i Nenin otac Smailbeg Hajdarbašić, kako se navodi u Zbirci Orijentalnog Instituta u Sarajevu „Turski dokumenti“ br. 47-56. Našao se u Bosni 1862. i nastanio se u Tarevcima. Sa posedom procenjenim na 2.600 groša spadao je medju tridesetak najimućnijih posednika iz Užica. Došao je sa dve sestre Lejlom i Hanumicom koje se ubrzo udadoše za domaće ljude. Kao imućan čovek Smailbeg je u Bosnu došao sa već formiranim navikama, načinom života i odevanjem gradskog čoveka. Bio je obučen „a la franga“, tj. na evropski način, imao je gradske manire i kao takav bio omiljen medju ženama. Ženio se četiri puta. Prva žena Melća Hadžihasanović, donela je u brak lep miraz, rodila je tri kćerke: Delvu – našu Nenu, Nuru i Sadberu. Njegovo prvo dete Delva, bila je očeva ljubimica. Pošto je želeo sina, dovede u kuću drugu ženu Biseru, lepu i zdravu devojku bez miraza koja mu rodi četiri sina. Nemirnog duha i željan promene, Smailbeg se oženi i treći put, Pašom Osmanbegovom (prezime nepoznato), devojkom s velikim mirazom koja je odbila mnoge prosce da bi se udala za Smailbega. Bila je kratkog veka, umrla je mlada kao i kćerka koju je rodila. Konačno, Smailbeg se oženio i četvrti, poslednji put. Uzeo je za ženu Djulu, najmladju ćerku Mujbegovu, tj. sestru našeg djeda Abaza. De fakto, dogovorio se s našim djedom da mu on da svoju sestru, a on će njemu dati svoju kćerku miljenicu – Delvu, našu Nenu. Delva je sa 16 godina bila udata u Gradačac za nekog Rešidbegovića koji umre mlad u prvoj godini braka, pa se Nena vrati noseća ocu koji je lepo primi, i nju i kćerku Rašidu rodjenu posle muževljeve smrti. Rašidu uzme Smailbeg sebi, a Delvu uda za Abazbega kome je to bio prvi brak, a već od ranije bio se zagledao u Delvu, pa je tugovao kad su je udali u Gradačac. Kako je taj brak kratko trajao, oni se ožene i sve dodje na svoje mesto – bili su vršnjaci. Smailbeg nezadovoljan austrijskom upravom, odluči da se iseli u Tursku, rasproda sve nepokretno imanje i podje ponovo u izbeglištvo 1909.godine. Sa sobom je poveo svoje dve žene, Biseru i Djulu, svoje osmoro dece, kao i unuku Rašidu. Tako su u Tarevcima ostale samo njegove dve ćerke – naša Nena i njena sestra Nura udata za Huseinbega Širbegovića. Ni prva Smailbegova žena Melća ne htede da napusti Tarevce pa je ostala do kraja života u kući zeta i ćerke Nure.

O životu Smailbegovom u Turskoj malo je poznato. Ćerke je razudao, sinove poženio i osnovao veliku porodicu u Turskoj – živeli su u Adapazaru. Nenina ćerka Rašida udala se za Saliha Tešnjelija, rodila tri sina i dve ćerke. Pričalo se da je u to isto vreme iseljavanja u Tursku pošao i neki tarevački hodža s njima na daleki put, ali se posle izvesnog vremena vratio bez igde ičega, putujući nešto peške, a nešto kolima. Kad je stigao izgovorio je čuvenu rečenicu: „Nidje nema Tarevaca!“

Mada nije bilo pravog objašnjenja zašto je Abazbeg promenio prezime, činjenica je da je to prezime veoma retko u Bosni. Moj otac je mislio da tog prezimena nema više u Istočnoj Bosni, ali nije bio u pravu. Kada sam negde februara/marta 1944. boravila na slobodnoj teritoriji u Bjeljini, smestili su me u jednu porodicu koja me je ljubazno primila. Na moje veliko iznenadjenje otac porodice zvao se Mustafa Mujbegović. Bio je činovnik sa mnogo dece, od najmanjih do odraslih sinova koji su bili u partizanskim jedinicama. Nismo bili ni u kakvom srodstvu. To je, koliko znam, jedini slučaj susreta s našim prezimenom. Očev deda Mujbeg – po kome je on dobio ime – ženio se dva puta, kako je već rečeno. Druga žena bila je Paša Požun, kojoj je to bio drugi brak. Kad su joj umrli muž i dva sina, Paša je ostala da živi u kući svog pastorka, našeg djeda Abazbega. Deca su je volela više nego rodjenu babu Melću koju su zvali nana, dok je Paša bila omiljena nena. Lepotica iz mladosti, Paša je ostala lepa i u starosti, dobre i plemenite duše. Ipak, zbog nečega naša Nena nije htela da je zadrži u kući trajno, pa su je poslali u selo Rajince/Medjaši, kod ćerke iz prvog braka Djule koja je bila tamo udata za nekog Isajbegovića. Kako mi je pričao stric Mehmed, Paša je teška srca otišla iz Tarevaca, i deca su jako žalila za njom. Mehmed je smatrao da su se njegovi roditelji ogrešili što su Pašu pod starost poslali kod ćerke.

Kao i ostala muslimanska deca, otac je pohadjao najpre dečju versku školu mekteb, a zatim dvogodišnju školu („Iptidaija“). Ukupno je proveo pune četiri godine u verskoj školi, od svoje pete do devete godine. Na malom prostoru od oko petnaestak kvadrata, dvadesetak muške dece provodilo je prepodnevne sate uglavnom na kolenima učeći „Sufaru“, sricanje arapskih slova, bez razumevanja sadržaja i smisla onog što se čita. Tarevački mujezin Numanefendija Devedžić bio mu je učitelj, i on ga je preporučio za dalje školovanje.

Za nedolazak u mekteb dobijao se ukor, a često i kazna šibanjem – postojala je posebna sprava za šibanje po tabanima. Od tog vremena otac je omrznuo versku nastavu i celog života bio je protivnik ovog mučenja sitne dece, utoliko više što su takvu vrstu rane torture nad decom imali samo Muslimani, dok su ostale religije, učenje o veri započinjale sa osnovnom školom. Sem toga, ova deca su po pravilu zakašnjavala u redovnu osnovnu školu, pa je i otac pošao sa dve godine kašnjenja.

Dok nije 30-ih godina, posle 10 godina zidanja, otvorena u selu lepa, nova škola, tarevačka deca išla su u školu u Modriči, udaljenu oko 3 kilometra – nizbrdo, niz Rijeku. Svakodnevni odlasci tamo i natrag, odnosili su dosta vremena, naročito po kiši, snegu i nevremenu kada su stiskali knjigu pod pazuhom da ne pokisne. Slabo obučena i odevena, tarevačka deca su podnosila odlazak u školu kao svojevrsnu žrtvu i nevolju.

Za očevo odvajanje iz seoske zabiti presudnu ulogu imala je njegova tetka Ešefa, očeva sestra. Udata za bogatog čoveka u Brčkom Čauševića, ostala je udovica, ali je i u drugom braku ušla u imućnu porodicu Sadiković. Kako nije imala dece, ona poziva kod sebe bratanca koji je već u seoskoj školi pokazao odličan uspeh. Dolazak iz sela u grad, kakav je u to vreme bio Brčko, kao trgovački centar na Savi, sa pograničnom trgovinom, uticao je na oca da se već od detinjstva smatra pozvanim da krene putem daljeg školovanja. U Brčkom pohadja četiri razreda osnovne škole – ruždije. Nije nam mnogo poznato o tom periodu njegovog školovanja, sem da je život kod tetke zapamtio kao jedno lepo razdoblje i da ga je kasnije često spominjao. Rečenica „Kad sam bio kod tetke u Brčkom...“ ponavljala se često u raznim prilikama. Njegov školski drug pričao mi je mnogo godina kasnije, kako je otac voleo da se doteruje, što mu je tetka, izgleda, omogućavala. Takodje nam je pričao kako je voleo da se pravi važan u tom razdoblju i da je namolio tetku da mu kupi naočare, iako je imao odličan vid, pa je nosio naočare bez dioptrije, kako bi izgledao što važniji i ozbiljniji, čemu se kasnije smejao, i čudio se toj svojoj mladalačkoj gluposti.

Očeva porodična loza nastala je, dakle, sa dva ishodišta – po očinskoj liniji izvorno bosanskoj i po majčinoj užičkoj, tj. islamsko-srbijanskoj, hercegovačkog porekla. Postojala je vidna razlika izmedju te dve linije, bar prema priči onih koji su u to doba živeli. Starobosanska linija bila je mekša, blaža i usporenija, dok je užička loza bila tvrdja, mudrija i žustrija. Koje su sklonosti prevagnule teško je reći, ali sudeći po očevoj prirodi, bio je više naslonjen na očinsku bosansku liniju, mekšu i blažu, bez žustrine i oštrine majčine loze. Bilo kako bilo, on je i po svojim osećanjima više bio sklon ocu nego majci, a i izgledom je više ličio na oca, kao i njegova dva brata Edhem i Brajko.

Otac je mnogo manje bio raspoložen za priču o svom mladalačkom životu, ne zato što nije imao lepe uspomene, već što je bio veoma zaposlen s malo slobodnog vremena. Kod njega su te pričice izbijale spontano, uz neku drugu temu koja bi ga podsetila na neku zgodu iz detinjstva i mladosti.

Tako je rado pričao o svom ocu kome je bio istinski privržen. Vrlo se često moglo od njega čuti ponavljana fraza, „Ja mnogo volim mog oca“, ili „Moj otac je istinski religiozan čovjek, on živi po vjeri“. Njemu nikada nije smetalo ako je neko zaista religiozan i ako po pravilima vjere živi i radi. Ono što mu je smetalo, to je bila lažna religioznost, svakodnevno narušavanje verskih principa, ali stalno pozivanje na veru. Takodje, otac je često spominjao svoju tetku Ešrefu koja je živela u Brčkom. Spominjanjem tetke, otac nam nije življe dočarao njen lik, ona je ostala u magli za mene i moju majku, a kako je rano umrla nismo imali priliku da je upoznamo. Pošto se oženio hrišćankom, otac je izbegavao da svoju ženu vodi kod familije, znajući za predrasude tog vremena. Čak ni u Tarevce nikada nije odveo svoju ženu, moju majku, a ona to nije izričito tražila. Pošto je znao da njegov otac u duši zamera što je oženio hrišćanku, učinilo mu se izgleda najjednostavnije da ih ne dovodi u vezu. Nije, na žalost, bio u pravu i to je nešto što smo mu i ja i majka zamerali posle njegove smrti. Zbog tog njegovog stava nisam imala priliku da upoznam svog djeda Abazbega. On sam nije nikada došao u Tuzlu, po onoj starinskoj, da „beg nikome ne ide na noge, već se njemu dolazi“...

Abazbeg je bio hrom u jednu nogu iz detinjstva, pa nije išao u rat. Očevi rodjaci Esad i Hamdo bili su neko vreme u ratu u 10.oj bosanskoj regimenti i u novembru 1918. su se vratili.

Naš djed Abazbeg bio je čovek čestit i pošten, ali ponosit preko svake mere. U porodici je, prema tadašnjim običajima bio neprikosnoveni autoritet kog su žena i deca slušali bez pogovora. Bio je uz to i tvrdoglav po prirodi, pa je često preterivao u svojim zahtevima. Nena mu je služila i poštovala ga, ali i on nju, kako su mi pričali moji stričevi. Nije mu bilo pravo što moj otac nije doveo svoju ženu Zagu da je upozna, ali to pada na dušu mog oca. Nenin odlazak u Tursku 1937. nije odobravao, ali ona je svojom tvrdom željom da vidi ćerku pobedila. On je iste godine negde u septembru umro i nije ga zatekla živog. Moj otac i Brajko stigli su taksijem na ispraćaj (dženazu), a otac ga je nosio s ljudima od kuće do groba i sam ga je spustio u raku (mezar). Silno je žalio što nije više uzvratio svom ocu za neizmerne žrtve prilikom njegovog školovanja u Beču.

S Nenom, očevom majkom stvari su stajale sasvim drukčije, ona je volela da putuje, da ide u posete, bila je vrlo prilagodjiva i bez ikakve sujete ili predrasuda o snaji koju je odmah i bez rezerve prihvatila.

Kad god je dolazio kući za raspust, otac je, pošto se pozdravio sa svojima, odlazio u kuću tetke Nure. Tamo su bili njeni sinovi, rodjaci koji su bili očevi vršnjaci, pa i stariji od njega. Kod svoje kuće bilo je mnogo mladje braće, pa je tražio one koji su mu bili bliski po godinama. On je njima pričao šta se dešava „u belom svetu“, a oni njemu o domaćim novostima. Otac je voleo rodjake, tetka Nurine sinove, naročito Ferida, Esada i Hamdu, i često ih je spominjao kad smo živeli u Tuzli. Za Ferida je govorio, „moj rodjak šnajder“. Voleo je tetku Nuru koja ga je dočekivala kao svog najrodjenijeg. Pošto mu je 1935. brčanska tetka Ešefa urmla, ostala je još samo tetka Nura živa, koju je do kraja života posećivao.

Otac je svojim zavičajem smatrao ne samo rodne Tarevce, već i obližnju Modriču na koju su bili neposredno naslonjeni i upućeni. Pošto je u 16. veku dobila status kasabe, Modriča je u toku svoje istorije imala sve karakteristike tipične turske kasabe sa izmešanim stanovništvom – islamizovanim starosedeocima i hrišćanskom pravoslavno-katoličkom seoskom okolinom. Njen privredni razvoj oslanjao se na poljoprivredu, stočarstvo, voćarstvo, ali i na trgovinu i zanatstvo. Struktura stanovništva se menjala usled ratova i migracija, ali je verska diferencijacija bila u isto vreme impregnirana osećanjem pripadnosti jednoj zemlji – Bosni. Tu i takvu Modriču otac je voleo i doživotno spominjao kao svoj zavičaj i mesto gde su živeli njegovi rodjaci, prijatelji i sponzori koji su mu pomagali za vreme školovanja. Trgovci Alija Ganibegović, Mehmed i Selim Karabegović, braća Hadržialijagić, kao i Ferid Abazbegović, davali su mu moralnu i materijalnu podršku kad god im se obratio. Nekada su to bile donacije, ali još češće pozajmice, pa je trebalo nekoliko godina posle završenih studija da se ti dugovi vrate.

O prilikama iz svog siromašnog djačkog i studentskog doba, otac je pričao bez gorčine, a svoje dobrotvore spominjao je uvek sa zahvalnošću. Posle prvog svetskog rata osnovana su kulturna društva, pa je „Gajret“ postao mesto okupljanja, kao i „Sokolski dom“ i mesna čitaonica. Pored prijatelja ocu je u školovanju pomagao i „Gajret“, ali i Čitaonica, gde je za vreme raspusta otac organizovao razne aktivnosti. I u selu Tarevcima delovala je još od 1908. seoska čitaonica, najpre kao „Muslimanska“, zatim kao „Narodna čitaonica“. Bila je pretplaćena na listove „Obzor“, „Večrnje vijesti“, „Musavat“, „Zembilj“, „Politika“, „Vreme“, „Pravda“ i druge. Jedini radio u selu nalazio se u čitaonici. Očev rodjak, Hamdo Širbegović, rukovodio je čitaonicom od 1908. do 1925. godine i formirao je tamburaški zbor. Pored toga selo je imalo i četu „Sokola“, a 1930, osnovan je i „Gajret“ sa nekoliko sekcija.

Boravak kod tetke u Brčkom prokrčio je ocu put ka daljem školovanju. Učitelji iz osnovne škole (Ruždije), preporučili su roditeljima da ga šalju dalje, u srednju školu. Kako u Brčkom nije bilo gimnazije, otac je bio upućen na tuzlansku gimnaziju, i to uz pomoć „Gajreta“ i njegovih preporuka. Tako je otac postao „konviktaš“, pitomac Gajretovog konvikta u Tuzli. Više nego skroman smeštaj i hrana, ali redovna i sigurna za dete sa sela čiji roditelji ili nemaju ili nisu spremni na velika ulaganja u školovanje dece. Već je Brčko bilo prema Tarevcima velegrad, a kako se tek tarevačkom detetu učinila Tuzla sa svojim dimnjacima, slanim bunarima, sirenom za radnike. Otac je bio impresioniran školom, najviše, a zatim i samim gradom.

Zbog dugog boravka u dečijim verskim školama, otac je umesto sa 11, pošao u gimnaziju sa 13 godina. Prvi razred pohadjao je u Tuzli u poslednjoj godini pred rat 1913/14. Pošto Gimnazija nije radila neko vreme rata, drugi razred završio je u Banjaluci, i tamo kao Gajretov pitomac. Otac se sećao tog lepog grada celog života i mislim da je žalio što nije otišao u Banja Luku sa službom, umesto u Tuzlu. Pričao je o Vrbasu, o lepim ulicama i zgradama. Ipak, glavne godine odrastanja proveo je u Tuzli, od trećeg do osmog razreda, zaključno s maturom koju je položio s odličnim uspehom kako piše u njegovoj svjedodžbi.

Velelepna zgrada Gimnazije, koja je mogla stajati i u mnogo većem gradu, bila je za oca doživotni izvor lepih sećanja i djačkih uspomena. Kasnije, kad je kao lekar živeo u Tuzli, uvek se prisećao škole, profesora, drugova. Dva najmilija druga iz gimnazijskih dana, Vule Popadić i Branko Bujić, bili su mu bliski kao vlastita braća i uvek ih je spominjao u raznim prilikama.

Rado se sećao i druga iz klupe Kristijana Krekovića koji je već u gimnaziji pokazao svoj slikarski talenat. „Sedeo sam ponekad sa Krekovićem u klupi“, govorio je otac „i on me je jednom naslikao iz poluprofila, i to olovkom“. (Taj kroki je sačuvan i nalazi se u Galeriji portreta u Tuzli). Kreković je kasnije postao dvorski slikar porodice Karadjordjević. Drugarica iz razreda Hilda Elbling, bila mu je prijateljica iz škole, pa i kasnije. Zanimljiva su njena sećanja u Ediciji „Gimnazija Tuzla 1899-1974“ gde piše u članku „Svijetli lik iz djačke mladosti“, o ocu kao omiljenom drugu.

Dok je za vreme rata svaki vid djačkog sastajanja bio zabranjen, posle 1918. oživeo je i vanškolski rad i razne sekcije. Pozorišna grupa pod očevim rukovodstvom, davala je predstave u gradu i okolnim manjim mestima. Delovala je muzička sekcija i tamburaški zbor, ali i ozbiljnija muzika – Jaro Mikula i Hilda Perović bili su klaviristi, Kristijan Kreković violinista. Sem toga, jednom nedeljno sastajala se literarna družina „Petar Kočić“ gde su učenici čitali svoje prozne i pesničke radove. U opticaj je ponovo došla ćirilica koja je bila zabranjena celo vreme rata. Direktor Vaso Glušac podsticao je nastavu iz nacionalne istorije koja je dotada bila potpuno zapostavljena. Već tada se istakao očev drug iz razreda Milenko Filipović, koji će kasnije postati poznati etnolog. Svih osamnaest očevih drugova položilo je razred, a kasnije i maturu u junu 1921. godine.

Tako je otac još pre studija prošao kroz tri različita vaspitna sistema. Najpre osnovnu versku školu, pa Ruždiju, po Islamu, Gimnaziju u austrougarskom programu nastave i dva poslednja razreda u okvirima jugoslovenske države s njenim svetonazorom. Prilika da živiš i učiš u tri različita sistema kao učenik, davala je mogućnost mladom čoveku ne samo da upoznaje različite pristupe nauci i znanju, već i da o njima stvara sopstveni kritički sud. Ni jedan od tri pomenuta svetonazora („Weltanschauung“), nije bio ocu blizak da bi se u potpunosti mogao s njim identifikovati. Bilo je potrebno da nastupanjem novog doba posle prvog svetskog rata dodje do talasa revolucionarnog raspoloženja medju omladinom, pa da otac nadje konačno ono duhovno i idejno pribežište kome će ostati veran do kraja života.

Otac je Gimnaziju cenio iznad svega, kao školu koja usmerava čoveka ka kulturi i nauci, za koju nema zamene. Ponekad mi se činilo da mu je ona bila važnija nego studije medicine u Beču i Zagrebu. Verovatno zato što je u tim mladim godinama stekao svoje najbolje prijatelje, i što je upravo u to vreme krenuo putem jednog novog svetonazora, koji je tada zahvatio mnoge mlade ljude – koncept novog, budućeg, pravednog života, pod uticajem revolucionarnih zbivanja u Evropi. Mnogo više je pričao o svojim profesorima iz Gimnazije, nego o strogim, učenim bečkim profesorima. Iako će mu bečke godine doneti nova, važna iskustva, životnu profesiju, pa i izbor bračne žene – gimnazija je za njega bila, kako je govorio, „Škola postajanja čovekom“ („Die Schule des Menschenwerdens“).

* Muhamed Mujbegović, “Genealogija Mujbegović“, Zenica 2002.

* Dr Milenko Filipović, etnolog, očev školski drug, istraživao je lokalitet Severoistočne Bosne, Modriču (Monografija „Modriča“ iz 1932. godine), pa i selo Tarevce. Po njemu su begovski rodovi Širbegovići, Mujbegovići, Muradbegovići i Mehmedbegovići, od istog, zajedničkog porekla.