| Sadržaj | Prethodna strana | Sledeća strana | Biblioteka |
|
REČ UNAPRED
Sasvim neočekivano, ali tiho i postojano, grad je počeo da tone. Razume
se, on nije tonuo svuda podjednako, niti u svim svojim delovima. Bilo je to
podzemno i podmuklo razaranje kome se nije mogao sagledati kraj. Počinjalo je
obično time što se vrata ili prozori nisu mogli zatvoriti, pojavljivale su se
pukotine, otpadao je kreč i malter. „Uveče smo zatvorili kućna vrata“ –
moglo se čuti s raznih strana – „a ujutro ih nismo mogli otvoriti“.
Podzemne vode i unutrašnje šupljine – tajni putevi soli i slane vode –
uvlačili su u svoju utrobu zgrade, naseobine, ulice i cele četvrti. Kuća
porodice Andrić na putu ka Slanoj banji, sazidana uoči rata, postala je
merljivi pokazatelj mesečnog i godišnjeg tonjenja, pošto je tonula
ravnomerno, celim svojim temeljom. Tokom posleratnih decenija razaranje je
dobijalo obrise elementarne katastrofe. Jedne zgrade su raseljavane i pražnjene,
a druge su se gradile da bi primile stanare iz kuća obeleženih bojom tonjenja.
Uprava za tonjenje postala je najznačajnija ustanova u gradu koji je gubio svoj
prvobitni oblik. Delovi grada iz predratnog vremena, koji su činili okosnicu
urbane celine, postepeno su nestajali i pretvarali se u zatravljene površine,
više ili manje smisleno uredjene. Jedan za drugim nestajali su simboli grada,
gradske središnje tačke, gradjevine koje su davale pečat i ton, i činile
njegov kulturnoistorijski ambijent. Hotel „Bristol“, visoka i ponosna
gradjevina u samom centru, na glavnoj ulici, sa prostranom kafanom i bioskopom,
srušen je, a mine kojima su razbijani njegovi temelji i zidine odjekivali su u
glavama žitelja kao udarci u samo srce i kičmu grada. Okružni sud, Dom kola
srpskih sestara, Kameni sud, Oficirski dom, zgrada Vojnog okruga, Zanatska škola,
Sekulićeva stambena zgrada sa knjižarom i cela Srpska varoš, dospele su na žalosnu
listu gradjevina osudjenih na smrt i javno pogubljenje. U to vreme jedan
prijatelj mi reče: „Kad nam sruše Gimnaziju – više neću ići u Tuzlu“.
Došao je i taj tužni dan – nestalo je veliko žuto zdanje gimnazije, a sa
njime i deo nas i naše mladosti.
Tonjenje, magično i sudbinski neporecivo odredjenje svega onog što
tone, bilo je od 60-ih godina tako naglo i sveobuhvatno, tako da je razorna
snaga zahvatila više nego što se moglo očekivati. Vremenom je tonjenje
izazvalo takve promene konfiguracije i izgleda grada, da su mnogi koji nisu bili
decenijama u gradu pri susretu sa izmenjenom slikom grada dobijali šokove, a
onaj ko bi se nekim slučajem posle dugo godina vratio u svoj rodni grad, neke
delove ne bi mogao više da prepozna.
Rušenje je izazivalo bolne reakcije, jer je svaka kuća krila mnoštvo
uspomena – dragi likovi koji su naslonjeni na prozore gledali na ulice, fasade
zgrada koje su činile ukras grada, dvorišno zelenilo oko kuća koje je zajedno
sa njima nestajalo.
Još se nije našao pisac koji bi detaljno opisao Tuzlu kao što je to učinio
Džems Džojs, pouzdani putovodja po Dablinu. Džojs je opisao svoj „dragi,
prljavi Dablin“, tako verno, da bi ga i posle zemljotresa mogli rekonstruisati
prema njegovom nacrtu. Kao takav on nikada neće nestati iako je u stvari, grad
potpuno izmenio svoj lik. Pisac je napisao svoj grad. Kakva šteta da se nije našao
pisac koji bi staru Tuzlu, koja inače propada u nepovrat tonjenja i erozije
tla, oživotvorio putem slova i sačuvao ga za istoriju. Tuzla kakvu je pamtimo
neizmerno se razlikuje od današnje razglednice Tuzle. Grad je bio jasno
omedjen, skladno izgradjen, bez prevelikih kontrasta, sa uredjenim centrom i
kompaktnim, izdvojenim naseljima; kvartovima poleglim po blagim, brdovitim
padinama koje su se spuštale prema koritu rečice Jale – do industrijskih
predgradja Tuzle, ka Kreki, Bukinju, Moluhama, odakle se izlazilo u čistu
prirodu.
Grad je postepeno izlazio iz svog ležišta. Nevidljive opruge koje su ga
držale utemeljenog i definitivnog, rašrafile su se, i njegovi obrisi utkani u
našu dušu i pamćenje počeli su da menjaju svoj lik. Svakim dolaskom u grad,
sa užasom smo mogli da ustanovimo šta je otišlo u nepovrat – stvarali su se
brisani prostori, praznine bez smisla i logičke povezanosti.
Vreme je činilo svoje, pa je došlo do onog momenta kad se čovek mogao
zapitati, kako se zvala moja ulica, - trenutak kad je osetio potrebu da napiše
ono što je zapamtio o tim iščezlim ulicama. Na razmedju izmedju grada kakav
je nekada bio i novog rasporeda koji je nastajao, javila se ideja da napišem
svoju viziju „stare Tuzle“.
Tonjenje, zaborav, nestanak ljudi i kao poslednja kap zlosrećni društveni
preokret i rat u Bosni, naveli su me, iako nisam imala spisateljske sklonosti da
zabeležim i posvedočim o gradu, i pre svega o ljudima kakvi su nekad bili i
ostali u mom pamćenju.
Da bi se čuli glasovi prohujalog vremena i njegove skrivene poruke, mora
se oživeti sećanje na to vreme u svim detaljima i zapamćenim činjenicama,
kako bi sačuvali od nestajanja već iščezle vrline: život u zajedništvu,
toleranciju, patrijarhalnu pristojnost i uvažavanje čoveka.
Stoga je teško razrešiti nedoumicu kako da čovek napiše sećanja na
detinjstvo. Da li da pomno rekonstruiše svaki zapamćeni detalj i svaku osobu
vrednu pažnje, ili pak, da se prepusti mašti na osnovu zapamćenog, iznutra dočara
atmosferu i iščezli svet. Kako za ovu drugu, lepšu, literarnu varijantu nisam
prirodno obdarena, odlučila sam se da podjem putem rekonstruisanja činjenica,
sa što većom mogućom verodostojnošću, kako bi onda ovo pisanje postiglo bar
jedan cilj – tačnost faktografije i obuhvatnost podataka.
Kad pišu sećanja, ljudi ipak, najviše pišu o sebi. Moja želja je
bila da što manje pišem o sebi, a što više o onima koji nisu mogli da ostave
pisani trag, niti mogu više da govore, da bi se, prelomljeni kroz moju dečju
svest i sećanje, prikazali profili njihovih nezaboravnih ličnosti.
Francuski travar Maurice Mességué, zaljubljenik u bilje i svoga oca, u
knjizi „O ljudima i travama“, rekao je: „U našem se kraju kaže da reka
ostaje nepoznata sve dok joj se ne otkrije izvor. Meni je izvor otac ... Bistar
je to i svež izvor, raspevani izvor, okružen divljim biljem, oporim i nežnim.
Njemu dugujem sve – ljubav prema životu, svoje znanje i uspeh. On je obeležio
ceo moj život, koji postaje shvatljiv jedino kad se shvati moja ljubav prema
njemu“.
Bila bih u stanju da u celini potpišem ovaj citat u punoj saglasnosti sa
ovde rečenim, s tim što bi jedina promena mogla da bude, umesto „okružen
divljim biljem“, „okružen bebama i malom decom“.
Ovi redovi su ispisani sa željom i namerom da se, pored ostalog, oživljavanjem
sećanja na zajednički provedene dane u Tuzli, na neki način odužim čoveku
kome su u četrdesetdrugoj godini ostrašćeni sunarodnjaci oduzeli život.
Stoga sa sigurnošću mogu reći da su prvih 15 godina mog života, srećno doba
ispleteno zlatnim nitima detinjstva, ozareno svetlosnim očevim likom, najsrećniji
deo mog života koji više nikada nije dostignut.
Otuda je detinjstvo bilo i ostalo – moj svetionik.
|