| Sadržaj | Prethodna strana | Sledeća strana | Biblioteka |
|
HILJADUDEVETSTOČETRDESETDRUGA
Na pragu 1942- godine, otac je još jednom, pre svog definitivnog
odlaska, pokušao da izidje iz Tuzle, i to ovog puta preko redovnih kurirskih
veza MK KPJ. Bilo je to u decembru 1941, datum nisam pribeležila. Uglavnom, on
se pozdravio s nama, sve je nekako bilo na brzinu, bez priprema. Kasno uveče
istog dana, vratio se kući prozebao i razljućen, jer kurir nije došao. Čekali
su uzalud on i neki drugovi – tako nam je rekao. Ovim pomeranjem njegovog
odlaska sve dublje u zimu, otac je došao do krajnje nepovoljno mogućeg
trenutka – s jedne strane snežni neprohod, a sa druge, četnička izdaja koja
uzima sve više maha. Kretanje je bilo otežano, čak i po gradskim ulicama.
Sneg je padao danima i postepeno je zakrčio puteve i prolaze.
Dva neuspela izlaska iz grada delovala su na oca porazno, činilo se kao
da gubi strpljenje. Postajao je potišten, utoliko više što su svakodnevno
dolazile loše vesti o njegovim drugovima i prijateljima. Najpre je u leto
pogubljen Branko Bujić, zatim je naš porodični prijatelj Duško Stokanović
ubijen u Jasenovcu, pa je saznao da mu je i drug sa studija Pišta Policer
odveden u logor. Tokom celog leta stizale su strašne vesti o ljudima koje je
poznavao, ili se sa njima družio u mladosti. Potresla ga je vest o stradanju
Ognjena Price i drugih u Kerestincu, zatim se saznalo da je mamin zemljak i
porodični prijatelj, profesor Žika Popović, stradao u Srbiji. Sem toga, teror
nad našim sugradjanima Srbima u Tuzli delovao je potresno na raspoloženje
mojih roditelja. Krajem 1941. došla je vest sa Majevice da je Ahmed Kobić,
kako ga je on zvao „stari Kobo“, teško bolestan, i konačno u januaru smo
saznali da je Slaviša Vajner-Čiča poginuo na Pjenovcu. Sedeli smo oko peći,
negde u januaru 1941, bili smo nas dvoje sami. On mi je rekao „Kako stvari
stoje, mi stari nećemo doživeti kraj rata. Izgleda da moramo platiti životom,
ono za što smo se godinama zalagali. Na vama mladima će sve ostati, i vi ćete
uživati plodove ove borbe. Mi nećemo doživeti slobodu“ – to je bio refren
koji je ponavljao više puta u to vreme. Da
bi svoj izlazak iz grada predstavio, ne kao dobrovoljni odlazak u partizane,
nego kao zarobljavanje od strane četnika (ovo zbog eventualnih represalija nad
porodicom), otac je smislio da inscenira svoj odlazak na Solinu, usred dana,
javno i legalno. Pošto ga je tih dana Seadbeg Kulović pozvao na Bukinje da
pregleda njegovu majku, to je došao na zaista čudnu ideju, tj. da se upravo
Kulovićevim saonicama odveze na Solinu. Tako je i bilo. Odredio je vreme
odlaska u Bukinje, sačekao je saonice, otišao na Bukinje, pregledao staru
Kulovićku, i posle kraćeg zadržavanja seo u saonice, i naredio kočijašu da
ga vozi pravo na Solinu, navodno kod bolesnika, gde je pozvan. Stigavši po
podne na Solinu, zastao je kod kuće jednog hodže, koji je bio njegov zemljak
iz okoline Modriče, otupustio je kočijaša sa saonicama, i pošao kod
pacijenta – hodžine žene. Tu se zadržao neko vreme i posle se preko veze
kod Alje Bjeljinca pridružio grupi omladinaca koji su istog dana s njim pošli
na Majevicu: Abdulah Sarajlić, Teufik Selimović, Kasim Bilić, Abdurahman Saračević
i drugi. Kočijaš se vratio sa Soline sam, pošto je otac navodno trebalo da se
zadrži kod pacijenta. Ceo ovaj scenario otac je izmislio sa isključivom
namerom da zaštiti porodicu od eventualnih represalija, proterivanja ili
odvodjenja u logor.
Na putu iz Bukinja za Tuzlu, negde kod Miladija, vozeći se u saonama,
otac se susreo sa Jurom Keroševićem, koji se vraćao kući na Husino – o čemu
mi je jednom prilikom Jure kazivao. Dva stara druga i prijatelja, sreli su se
poslednji put u čudnim okolnostima – Jure je primetio da je otac koji je obično
išao gologlav, obučen kao za odlazak na skijanje, nasmejali su se jedan na
drugog i u prolazu pozdravili. Ovu vožnju je otac prekinuo na nekoliko minuta,
da bi svratio kući i nešto uzeo. Došao je malo ranije nego što je bilo
dogovoreno, a majka je na čas bila izašla iz kuće. Njemu kao da je laknulo
kad je čuo da nije kod kuće – rastanak bi mu teško pao. Na stolu su stajale
maramice i poveća čokolada spremljene za njega. Uzela sam ih i stavila mu u džep.
Zagrlili smo se i poljubili. Ja sam se rasplakala tiho i bez glasa. Nekoliko
puta je ponovio: „Ništa, ništa...“ i klimnuo potvrdno glavom, kao, sve će
biti u redu. Zatim je rekao „Servus, servus...“ to je bio njegov omiljeni
pozdrav sa mladjim svetom. Nismo ništa govorili, prošao je vratima, bio je
potpuno zimski obučen, smešio se nekako na silu. Na to je žurno otvorio vrata
i otrčao niz stepenice. Desetak minuta kasnije stigla je majka i silno se
uzbudila kad je shvatila da je propustila da se oprosti s njim.
Sutrdan, bila je subota, majka je prema dogovoru s ocem, otišla kod šefa
policije Muftića, - prikupila je hrabrost da prijavi da joj je muž nestao, tj.
da je verovatno uhvaćen i zarobljen, pošto je išao u Solinu kod pacijenta.
Muftić se cinično nasmejao na ovu prilično naivnu priču i rekao: „Znamo mi
sve vas. I Vi ste crveni!“ Dva-tri dana nakon toga došli su ljudi iz
policije, razmontirali su radio, čupajući žice iz zidova i odneli ga. Posle
nekog vremena odneli su rentgen iz ordinacije i sav ostali inventar.
Jedan dan, u noći izmedju 3 i 4 sata upala su dvojica ustaša i jedan
Nemac u naš stan i zahtevali su da im predamo pisaću mašinu. Majka je
odricala da je imamo, što je bilo tačno, jer tu spravu zaista nismo nikada
imali. Pošto su pretresli celu kuću i nisu je našli, seli su na fotelje u
dnevnoj sobi, podigli noge na niski stočić i pušili. Posle toga majka je otišla
kod doktor Lederera i molila ga da nas zaštiti od sličnih pretresa.
Prema kazivanju preživelih saboraca, otac je stigao na Majevicu, u
Lopare, u dobrom raspoloženju. Pozdravljao se sa drugovima koji su ga dočekali
i raspitivali se o prilikama u Tuzli. Prišao je zastavi koja je visila iznad
vrata Opštinskog komiteta i poljubio je, a zatim je otišao u obližnje selo
Vukosavce gde se nalazio Štab Majevičkog odreda. Umesto da posle predaha
nastavi put dalje, u Glavni štab Bosne i Hercegovine na Romaniju, kako je bilo
predvidjeno, on se zbog dubokog snega zadržao. Naročito se Fadil Jahić Španac
zalagao da otac ostane što duže na Majevici. Meštani
sa bolesnom decom dolazili su u velikom broju, jer mesecima nisu imali gde da se
leče, praktično opkoljeni na Majevici snegom, i neprijateljskom vojskom. U
jednoj sobi kuće domaćina Kovačevića, otac je primao i pregledao male
pacijente punih sedam dana. Medjutim, došao je na Majevicu u zao čas. Već se
govorkalo da se četnici spremaju da udare na partizane, a meštani su dolazili
u štab sa vestima o neposrednoj opasnosti. Na žalost, ova upozorenja, Štab, a
posebno Ivan Marković Irac, nisu uzimali za ozbiljno. Sve čete Odreda, u punom
sastavu, bile su rasporedjene na okolnim položajima odbrane Majevice. Pred Štabom
nije bilo ni stražara, kad su ih opkolili četnici u velikom broju. Njih
nekoliko stotina, napali su Štab sa dvadesetak ljudi. Prvi metak koji je
ispaljen, pošto su ušli u kuću, pogodio je oca u grudi. Sa tavana zgrade,
Irac i Španac su se borili do poslednjeg metka, ali su na kraju svi izginuli.
Preživela je samo Mevla Jakupović, preobučena u seoske haljine i Ratko Periš,
meštanin, koji je pre pucnjave pobegao u sneg.*
Posle pogibije na Vukosavcima, širile su se razne priče i glasine, ali
mi smo se još uvek nadali. Tek, 6.marta po podne, na ulici pred Gimnazijom, dr
Livije Pjerotić mi je rekao da je potvrdjena vest i da mogu saopštiti majci,
da je otac poginuo od četničke ruke, zajedno sa članovima štaba Majevičkog
odreda.
Sačuvala sam do današnjeg dana kalendar za 1942. godinu što nam ga je,
kao uvek, doneo odžačar Juriša, a majka zakucala na zid kuhinje. Na toj šarenoj
hartiji sa crtežom odžačara i malog praseta u sredini, zaokruženi su svi
tragični datumi koji su definitivno zapečatili našu porodičnu nesreću.
Datum očevog odlaska, dan njegove pogibije, dan kad smo za to saznali i redom
tokom cele godine. Nije bilo više nikakve sumnje da bi se naš porodični život
ikada mogao bilo kako uspostaviti. Majka i ja pridružile smo se, konačno,
velikom broju ljudi koji su već oplakivali svoje mrtve.
Ta godina je bila teška i preteška. Ne samo po tragičnim dogadjajima,
već i po prirodnim fenomenima. Sneg je već u januaru bio do kolena, da bi u
februaru još više napadao. U nižim, prizemnim kućama, sneg je dopirao do
prozora.
Naše strahovanje od proterivanja pokazalo se neosnovano. Neka nevidljiva
ruka nas je čuvala i sačuvala od progona. Majka i ja nikada nismo saznali ko
je to bio. Da li je to bio neki uticajni pojedinac, na primer Kulović, ili
gradska čaršija, tj. ljudi koji su oca poznavali i poštovali, ili prosto slučajnost
da su nas ostavili na miru, pošto je otac ubrzo poginuo, te ga nije bilo više
na protivničkoj strani.
Jednom rečju, terora i pritisaka nije više bilo, sem što su odnete iz
kuće sve očeve stvari, ordinacija, radio i ostalo, a opština nam je
rekvirirala dve sobe kako bi ih izdavala nemačkim i domobranskim oficirima.
Od proleća 1942. do prvog oslobodjenja Tuzle u našem stanu su
stanovali: najpre Milan Deželić, viši službenik iz Zagreba, zatim poručnik
Ekber Muftić sa ženom Marijom, Slovenkom, i tek rodjenom ćerkicom Belkisom.
Ekber je bio aktivni oficir jugoslovenske vojske, sin imućnog veleposednika iz
Fojnice. Otišao je u jesen 1943. u Tuzlanski odred gde je bio komandir čete.
Poginuo je u sedmoj ofanzivi 1944. Posle njih Vladimir Grabarić, apotekar –
Jevrejin mobilisan u domobranstvo, kraće vreme Gustav Bombek domobranski
oficir, inače saradnik NOP-a i na kraju pukovnik Kolendić koji će se 1943.
priključiti partizanima. Neko vreme, pred samo oslobodjenje, u doba
kapitulacije Italije, kod nas je stanovao jedan kapetan nemačkog Vermahta.
Za to vreme išla sam u školu, družila se s nekoliko drugarica: Micom
Kerec, Verom Sejmenović, Mirom Lukić i Nevenkom Kičanović. Majka i ja
tugovale smo ćutke, uglavnom da jedna drugu ne čuje, svaka na svoj način. Sa
strane naših poznanika u gradu mogli smo da osetimo više manje glasne izraze
saučešća ili simpatija koje su nam ukazivali na razne načine. Tad mi majka
Omera Gluhića, Zinet-hanuma reče: „Izgubismo doktora, kao da nam ga je neko
ukrao“. Neki su nudili svoju pomoć, drugi su nas pozivali sebi kući, čak se
i efendija Čokić, naš veroučitelj, raspitivao da li nam šta treba. Bliski
prijatelji su nas obilazili, naročito Kadija Mujezinović redovno, ali najveću,
stalnu podršku i pomoć pružila nam je Cana Babić, žena trgovca Lazara Babića
čiji je dućan bio preko puta našeg stana. Njena kćerka Mira vodila je trgovačke
poslove, mladja Boba i sin Momo su joj povremeno pomagali. Cana je bila tipična
gradjanska, trgovačka žena i domaćica iz srpskog dela čaršije sa svim
najboljim osobinama toga soja. Krasile su je najlepše ljudske osobine, blagost,
saosećanje, toplina, skromnost i duševni mir. Nije ušla u našu kuću a da
nije nosila u ruci neku ponudu – bila je to nekad samo jabuka, koja kocka šećera
ili malo kafe a ponekad i kolači, prava retkost u to doba. Družila se sa
Milevom Ćetković, ženom prevoznika Joke Ćetkovića koja je, bila dobro obaveštena
o gradskim novostima. Spretna i sposobna, Mileva je, svakodnevno svraćala kod
Cane u radnju i donosila „friške“ novosti. Tako je Cana dolazeći kod nas
već na vratima saopštavala šta se dešava i počinjala je uvek istim rečima:
„Mileva kaže...“. Mnogo smo voleli i cenili Canu, ali joj se nikada nismo
odužili, čak ni simbolično.
U kasnu jesen 1942. banula je na naša vrata Nena, očeva majka iz
Tarevaca. Natovarena korpom i vrećom, po hladnom vremenu, došla je verovatno
preko Doboja. Bio je to dirljiv susret, pošto je Nena došla da nas uteši i
pomogne nam, iako je kao majka bila i sama duboko pogodjena. Nije htela da plače
pred nama, već je stalno govorila kako su negde u Sandžaku videli njenog sina
Smaila – „jaše na konju zelenku“, pa je tako „možda i Mustafa negde živ,
ali se ne javlja“. Valjda joj je bilo lakše da ne pokopa svaku nadu. Količina
hrane koju je donela bila je dovoljna za nekoliko meseci. Kad se skinula da se
okupa u koritu u našoj kuhinji, bilo je to telo devojčice – same kosti i koža,
nije imala više od 45 kilograma. Po noći je kašljala, bolesna od teškog
bronhitisa.
Od očevog odlaska do prvog oslobodjenja Tuzle u jesen 1943. proteći će
punih 17 meseci. Vreme puno neizvesnosti, stalnog iščekivanja da nas nekuda
proteraju ili odvedu u logor, vreme potpune besparice, na ivici gladi. MK KPJ
nam je organizovao pomoć u novcu i hrani, i to preko očevih prijatelja, koji
su dolazili jednom mesečno i donosili nam najnužnije namirnice. Medju njima je
najviše pažnje i brige pokazao obućar Ago Prcić, zvani „Bata“.
Vezu s maminom familijom u Srbiji održavali smo preko jedne adrese u
Zemunu, tj. čoveka po imenu Nikola Dabović koji je radio u Beogradu a živeo u
Zemunu. Pošto je Srem bio u sastavu NDH, to je pošta iz Zemuna nesmetano
dolazila u Tuzlu, a on je našu poštu odnosio na adresu u Balkanskoj 27, do
mamine sestre Juce. Iz prepiske smo znali da žive u bedi i nestašici, ali
nismo mogli da im pomognemo, kao ni oni nama.
Kad je došao trenutak da moramo posle 40 dana u oslobodjenom gradu
krenuti s partizanskom vojskom na povlačenje iz Tuzle – bio je to 11.
novembar 1943, majka i ja, obe s ruksakom na ledjima, izidjosmo u jedno predvečerje
iz kuće. Na izlasku ostavili smo stan otvoren, vrata nismo zaključali, a ključ
nismo poneli.
*
Detaljan prikaz četničke
izdaje i dogadjaja na Majevici vidi: Radivoje Kovačević, Drama u
Vukosavcima, Brčko, 1990.
|