Vera Mujbegovic: TUZLA MOJE MLADOSTI

Životopis mog ujaka Tihomira-Tike Manojlovića nije osvetljen do kraja i u potpunosti. Fragmenti njegove neobične životne priče ostali su u sećanju njegovih sestara i na osnovi njihovog kazivanja formirana je ovde zapisana biografija, istina nepotpuna. Postoje, razume se, pouzdani medjaši u njegovom nesvakidašnjem životu, mnogo puta ponavljani u krugu rodbine, ali uvek je bilo nečeg o čemu se nije na glas govorilo.

U prvim susretima s Debrcom, u mojoj svesti ujak je bio manje-više samo ime koje su svi izgovarali s nekom posebnom pažnjom i pijetetom, naročito u Majkinom prisustvu. Kasnije, s odrastanjem sve više su se slagali kamenčići, jedan po jedan, sklapali u sliku i obrazovali konture prerano izgubljenog, dragocenog bića – njegovog lika zanesenjaka i zaljubljenika KP Jote i njenih ideja. Sve više se iz tame Nepoznatog oblikovala njegova tragična sudbina i ujka Tika je pred mojim očima od pukog imena postajao čovek, pre svega čovek – idealista, „crveni vitez“, kako ga je nazvao u jednom članku šabački pesnik Dragiša Penjin.

Tihomir – Tika Manojlović bio je jedan iz plejade onih koji su faktički osnovali Kompartiju u nas, smogli snage da predju tegobni put od Dimitrija Tucovića do Oktobarske revolucije i Kominterne. To je bila plejada predratnih srpskih socijalista koji su prošli kroz ratne strahote i stradanja, našli se ozareni odsjajem velike revolucije u Rusiji, koja je poput francuske revolucije zanela mnoge misleće i napredne duhove Evrope i celog sveta.

Rodio se 10.decembra 1894. godine u Šapcu, od majke Jelene i oca Vojislava, trgovca, kao najstariji sa jednim bratom i četiri sestre, pošto je troje dece umrlo u prvim godinama života. Njegov ambiciozni otac Vojislav, kao da je slutio da će mlad umreti, želeo je da mu deca što ranije podju u školu. Upisao je Tiku sa šest godina u osnovnu školu, zbog čega je morao pisati molbu upravitelju škole. Isto je učinio i za ćerku, Julijanu-Jucu, koja je bila samo 10 meseci mladja od Tike. Školu je Tika pohadjao u donjošorskoj osnovnoj školi, sve četiri godine, a učitelji su mu bili Mija Bošković i Momčilović. Po završenom trećem razredu, otac ga je poveo sa sobom na letovanje u Opatiju, tadašnju Abbazziu gde je krenuo sa advokatom Dražom Petrovićem. Zbog kupanja u hladnoj vodi razboleo se, dobio je parezu facialis i upalu zglobova, što će ga pratiti do kraja života. U Šapcu ga je lečio i zalečio doktor Vinaver, posle čega je često poboljevao.

Posle završene osnovne škole 1904. upisao se u Gimnaziju, a već sledeće godine umro mu je otac. Tika je u gimnaziji do male mature kao odličan djak bio hvaljen od svojih profesora, Ljube Pavlovića, Djordja Koke, Dožudića i drugih. U želji da ga što pre osposobi za rad u trgovini kao najstarijeg sina, majka ga šalje u trgovačku akademiju u Beč, koju će zaršiti za četiri godine, od 1909. do 1913. Vreme provedeno u Beču ostavilo je duboki trag i usmerilo je Tiku u odredjenom pravcu.

Prema iskazu sestara, Tika je kao dečak bio druželjubiv i stalno okružen drugovima. U prostranom porodičnom dvorištu, uvek prepunom Tikinog društva, bile su instalirane gimnastičke sprave. Osim dečjih igara, Tika je voleo konje, i majka je njemu i mladjem bratu Dušku kupila omanje konje što je bila prava senzacija za susednu decu. Pored toga, osposobila mu je jedno odeljenje za mračnu komoru, pošto je bio ljubitelj fotografije. Osim toga počinje da uči muziku - mladji brat violinu, a on flautu.

Naša tetka Juca, nepunu godinu mladja od Tike zapisala je: „U to vreme, 1906. godine otišla sam u Beč i ostala pet godina, u ženskom zavodu „Notre Dame de Sion“, a Tika je u medjuvremenu završio malu maturu u šabačkoj gimnaziji. Tada, 1909. dolazi i on u Beč, na školovanje.

Majka je želela da se on što pre osposobi i da ga opunomoći da joj pomaže u trgovini. Imali su gvoždjarsku radnju i radili su sa nemačkim firmama, zato je zbog nemačkog jezika izabrala Beč. Dve godine, od 1909. do 1911. provodimo zajedno u Beču. Svake nedelje dolazio je brat po mene i vrlo često me vodio u bečko pozorište „Deutsches Volkstheater“. Slušali smo operete, tj. popodnevne predstave, pošto je morao u odredjeno vreme da me vrati u Zavod. Sam on je posećivao i operu, a vrlo rado i konjske trke. Škola koju je pohadjao bila je tek osnovana i zvala se „Neue Wiener Handelsakademie“, na Hammerling-Platzu. Posle četiri godine školovanja dobio je svedodžbu o odlično završenom ispitu. U školi je uvek bio odličan - smatrao je da drukčije ne može da bude.

Bio je vrlo nezadovoljan što mu se sestra vaspitava kod časnih sestara – kaludjerica. Crkvu, uzgred rečeno, nije priznavao. U to vreme je svakako došao u dodir sa socijalističkim idejama preko austrijskih socijalista, ali o tome nismo razgovarali. U Beču je tada boravio i naš stric, očev mladji polubrat, Draga Manojlović, koji je iz Praga prešao u Beč da završi farmaciju. Sa njim je Tika održavao vrlo prisne odnose i često su bili zajedno. Inače se u Beču najviše družio sa našim zemljacima kojih je bilo puno na školovanju u Beču.

Po povratku iz Beča Tika je počeo da pomaže majci u poslu, ali on trgovinu nije voleo, već je bio obuzet idejama o socijalnoj pravdi i želeo je da se angažuje u politici. Pred samu objavu rata bio je po savetu lekara u banji. Majka ga je poslala u banju Pišćane. Reakcija je bila toliko jaka da su majku izvestili da on ne može da korača i da ga voze u kolicima. Ubrzo se vratio i odmah zatim došao je rat.

Izbijanje prvog svetskog rata imalo je za Šabac vrlo teške posledice. Grad je došao pod udar kaznene ekspedicije generala Poćoreka. U toku rata Šabac je bio spaljen i bombardovan. Posle prvog bombardovanja, mi deca s majkom napuštamo ognjište i odlazimo u „bežaniju“, u Valjevo. Tika je bio oslobodjen vojne obaveze zbog hroničnog reumatizma, što je dovelo i do srčanog oboljenja. On iz Valjeva na svom konjčetu kreće na jug i stiže do Kosovske Mitrovice. Pošto je osetio da dalje ne može, vraća se u Šabac, dok se mi povlačimo sve dalje, do Kraljeva i Vranja. Naša porodična kuća u Šapcu je izgorela i Tika se nastanio privremeno kod našeg strica Jove Manojlovića. Godine 1917. već je izbila revolucija u Rusiji, Tika je živo pratio sva zbivanja u svetu, čitao našu i stranu štampu, i željno očekivao da okupator ode iz zemlje. Za vreme okupacije bio je često taoc. Kada je u jednoj kući nadjeno oružje, trebalo je da bude streljan. Preko jednog vojnog lekara majka je uspela da ponudi sumu od 10.000 kruna i tako mu je spasila život.

Posle rata, sestre treba da nastave školovanje i on ih dovodi u Šabac (iz Debrca pošto je kuća u Šapcu izgorela), i stara se o njima kao pravi otac. Sa sestrama se useljava u kuću advokata Fotića koju uzima u zakup. U toj velikoj kući otvorio je i svoju kancelariju. Kako smo od dede, majkinog oca, nasledili trgovinu pod firmom „Konstantinović i Ukropina“, koja je izvozila žitarice, Tika se bavi isključivo izvozom. Radi s velikim firmama, ima i dva činovnika u svojoj poslovnici, Bobića i ... koji su takodje slobodoumni i napredni. U to vreme, posle rata, učestvuje živo u radu Komunističke partije, zapušta svoje poslove i sav se posvećuje političkoj borbi.

Tika je bio komunista-idealista. Verovao je fanatično i oduševljeno u komunističke ideale, pričao nam je često o boljoj budućnosti koju je dočaravao kao društvo apsolutne jednakosti i pravde, bez novca, bez klasnih razlika. Njega su poštovali i voleli ljudi iz radničke i seljačke sredine. Sa njima se ophodio kao prema najrodjenijima. Ljude u službi tadašnjeg režima je prezirao i nije imao lepe reči za njih. (Kada je moj muž pukovnik Voja Todorović hteo da me isprosi, obratio mu se jednim pismom, ali on je pismo vratio, a na koverti je napisao „Pismo primljeno, ostaje bez odgovora“). U njegovoj kancelariji na zidu visile su slike Dimitrija Tucovića i Dušana Popovića. U to doba drugovao je sa Dragutinom Cvetkovićem, kovačem, Petrom Tasićem, učiteljem, Vasom Mikićem, i drugima, koji su bili ranije članovi Socijaldemokratske partije, a od 1919. zajedno s njim pristupili KPJ. Od 1919. postao je sekretar mesne organizacije KPJ. Bio je stalno u pokretu i radio je neumorno za partiju: išao po selima Podrinja, držao govore, održavao zborove i razne sastanke. Održavao je kontakte sa rukovodećim ljudima i često odlazio u Beograd; s Mošom Pijade, Rajkom Jovanovićem, Filipom Filipovićem, Simom Markovićem, Mikom Todorovićem, i dr. U kući su se svakodnevno vidjale „Radničke novine“, za koje je i sam pisao članke.* Pored neumornog rada davao je stalno materijalnu pomoć partiji, i to velike sume novca, tako da je postepeno iscrpljivao rezerve kojih je sve manje bilo, obzirom da je sasvim zapustio svoje trgovačke poslove i obaveze. Kada je krajem 1920. zabranjen rad Komunističke partije, Tika je bio uhapšen. U zatvoru je štrajkovao gladju. Posle puštanja iz zatvora bilo mu je zabranjeno kretanje izvan grada i pratili su ga. Usled ovog stanja posle Obznane odlučio je da emigrira kao i mnogi komunisti u to vreme. Članovima porodice nije rekao ni reči, sredio je stvari formalno, ali ostali su nam samo dugovi i potraživanja.

Početkom septembra 1921. uspeo je da predje austrijsku granicu ilegalno, sa još nekoliko drugova-radnika iz Topolivnice iz Kragujevca. Po dolasku u Beč smestio se u „Hotel Kummer“ gde se razboleo i ubrzo umro. U to vreme sam živela u Beču s mužem, ćerkom, i tek rodjenim detetom od nekoliko nedelja. Tika, obzirom da je bio vrlo konspirativan, nije me potražio, iako je obilazio oko moje kuće i gledao da li će me videti – kako su mi kasnije pričali njegovi drugovi. Moj muž je bio pri Poslanstvu oficir za reparacije. Drugovi su obavestili Živka Jovanovića koji je u to vreme isto bio u Beču, da je Tika teško bolestan, on je pohitao u Hotel i našao ga u besvesnom stanju, tražio je da ga odmah prenesu u bolnicu gde je ubrzo umro. Živko je kasnije obavestio i mog muža, preko poslanstva, o Tikinoj smrti. Pošto sam se s malim detetom nalazila u Badenu kraj Beča, kod mene je došla moja tetka Mileva Janković koja je tada boravila neko vreme u Beču. Ona nije smela odmah da mi kaže da je Tika umro, nego samo da je bolestan. Otišli smo zajedno u bolnicu i upravnik bolnice izneo je veliku crnu knjigu sa krstom. Ja sam uzviknula „Ne, on je medju živima“, a čovek je odgovorio da je Tika već nekoliko dana mrtav i da čekaju da se javi neko od rodbine. Tada sam se onesvestila. Posle sam sa tetkom išla kod našeg poslanika Milana Milojevića, koji je bio prijatelj s mojim mužem i bio vrlo predusretljiv. On mi je dao 3.000 kruna za pogrebne troškove, pošto kod Tike nije ništa nadjeno, čak ni odelo. Morala sam da kupim odelo i sve ostalo. Nisam bila u stanju da idem na sahranu. Moj muž, pukovnik jugoslovenske vojske, išao je na sahranu i pošto je sahrana bila pod prismotrom, to mu je silno zamereno. Na sahrani su bili mnogi komunisti-emigranti, medju njima Sima Marković koji tek što se vratio iz Rusije, Filip Filipović, i mislim Pavle Pavlović. Venac položen na grob od drugova nosio je natpis „Svome drugu Tiki – Komunistička partija u emigraciji“. Na pogrebu su bili, kako mi je muž pričao, dva-tri agenta iz unutrašnjih poslova iz Beograda na čelu sa nekim Mikom zvanim „Biftek“ koji se prezivao, mislim, Dimitrijević. Moj muž je zbog ove sahrane trebalo da bude lišem čina, ali je zahvaljujući zalaganju poslanika Milojevića i drugih koji su objasnili da se radilo o porodičnoj obavezi, ostao u svom činu. Bio je pozvan na saslušanje u Beograd u Generalštab, gde su ga ispitivali.

Meni je u bolnici bilo rečeno da je Tika umro od tuberkuloznog meningitisa, mada je po svemu sudeći, on umro od trovanja krvi, pošto je peške prelazeći granicu dobio jake naboje na nogama, obzirom da je bio vrlo težak čovek. Iz bolnice sam otišla s tetkom u Hotel „Kummer“, gde su bili ljubazni s nama, pokazali su nam sobu, pristojnu, jednokrevetnu, gde je Tika umro. Nisu dali da pridjem krevetu, navodno zbog infekcije. Na krevetu je bilo jedno šareno ćebe, molila sam da mi ga daju za našu majku, ali mi nisu dali.

Posle sahrane sam išla na jednu adresu, gde su mi iz hotela rekli da stanuju Tikini drugovi. Stajala sam pred vratima oko jednog sata, ali mi nisu otvorili, iako se čulo da je unutra neko bio. Rekla sam tiho da je ovde Tikina sestra, ali nisu otvorili. Kasnije, posle nekoliko dana, došli su u Baden dvojica drugova koji su sa Tikom prešli granicu. Njihova imena ne znam. Pričali su kako je Tika teško išao, kako je imao naboje na nogama, kako je nosio stvari u rancu. U stvarima je imao i sliku svoje devojke Lenke iz Šapca. (Ona je bila studentkinja, kasnije profesorka, sada živi u Šapcu).

Kako sam rekla, Tikini poslovi išli su vrlo loše, pošto je zbog politike sve napustio. Sem toga nije hteo da primi ni dinar ratne štete, iako je naša kuća izgorela. Nije dozvoljavao da ga se pita za razlog. Govorio je, to je moja stvar. Polazeći iz zemlje u tajnosti, on je majku, sestre i brata ostavio takoreći bez igde ičega. Bilo je sve popisano. Glavne firme potražioci bile su „Mesarović“ iz Mitrovice i Praška banka iz Beograda. Majka je, da bi izmirila nekako dugove, morala da traži poravnanje od seljaka koji su od ranije bili dužnici. Ovo je počela preko advokata Fotića i Draže Petrovića, ali kasnije joj je njen kum Mika Matić besplatno vodio parnicu i doveo je do kraja. Majka se sa sestrama nastanila na njenom devojačkom imanju u selu Debrc, gde je živela do kraja svog života 1945.

Posle Tikine smrti majka je bila na granici života i ja sam sa jedno mesečnim detetom došla iz Beča da bih bila bliže njoj i ostala u Šapcu oko godinu dana, dok je moj muž bio i dalje u Beču i Pešti. Pre toga sam ubrzo posle Tikine smrti došla po moju sestru Zagu u Šabac, odvela je u Beč i upisala na studije medicine, što je bila Tikina želja“.

Moja majka Zaga zapisala je: „Za vreme studija u Beču, Tika je redovno čitao socijalističku literaturu, posećivao radničke zborove i pratio borbu radničke klase. Tom prilikom upoznao se sa nekim poslanicima Socijalističke stranke u Austriji, izmedju njih i sa Dr. Fricom Adlerom, urednikom „Radničkih Novina“ („Arbeiter Zeitung“). Preko tog poznanstva dobijao je ulaznice za bečki parlament, i na taj način direktno pratio diskusije po pitanjima radničkih zahteva. Od tog vremena počinje da proučava marksističku literaturu.

Iz Beča se vratio u Šabac dok je balkanski rat bio u toku 1913. godine. Izbijanjem Prvog svetskog rata bio je mobilisan, i kao neborac bio dodeljen jednoj vojnoj stanici, jer je bio teški reumatičar. Za vreme povlačenja srpske vojske prema Albaniji, uhvatila ga je reuma, i on bude zarobljen u Kosovskoj Mitrovici. Pošto nam je kuća u Šapcu izgorela pri prvom bombardovnaju, svi smo se privremeno nastanili u selu Debrc, na našem imanju. Za vreme okupacije, od svoje kancelarije napravio je neku vrstu centra za dopisivanje, o svom trošku: svakodnevno su mu dolazili ljudi – žene i starci, iz svih sela našeg okruga, a on im je pisao karte na Crveni krst u Ženevi, interesujući se za njihove najbliže, koji su se pred okupatorom povukli iz zemlje. Žene po selima su jedna drugoj govorile: „Idi Tiki Jelinom, on zna gde se naša deca nalaze“.

U to vreme došao je u dodir sa nekim starim socijalistima, kao na primer sa Petrom Tasićem i Milošem Jankovićem – učiteljima, kao i sa Dragutinom Cvetkovićem, kovačem. U zajednici sa ovim ljudima pripremao je i organizovao rad na tome da, čim se završi rat, osnuju Socijalističku partiju za podrinski okrug. Tako je i bilo – izabrana je prva uprava sa predsednikom Dragutinom Cvetkovićem, a Tika je bio sekretar. Proglašenjem Komunističke Partije Jugoslavije, Tika je postao prvi sekretar u Šapcu. U to vreme se razvila njegova najveća politička aktivnost: sve svoje znanje primenjuje tada u praksi i odlazi u sela da održava zborove, vrši agitaciju. U ovom svom političkom radu stalno je bio u vezi sa Živkom Jovanovićem.

Kada su se prikupljali prilozi za kupovinu partijske štamaprije u Beogradu, jedan od potpisnika na menici bio je i Tika. U vreme kad je došao rok za otplatu, Tika je bio u Šapcu bolestan od reume, i kako nije mogao putovati u Beograd, isplatio je sumu od 200.000 dinara, koju je poslao u Beograd po Nikoli Stefanoviću – Pinji, apotekaru, a ovaj je predao novac Moši Pijade i Ivanu Čoloviću, tipografu i tadašnjem komunističkom poslaniku.

Jedan od deset delegata iz Šapca na Vukovarskom Kongresu bio je i Tika. Sve troškove za svih deset delegata snosio je on, jer je Partija bila materijalno slaba. Na Kongresu nije napuštao komunistički stav, i ostao je uz Živka Jovanovića, koji je bio jedan od referenata.

Avgusta 1920. godine pobedila je Komunistička Partija na izborima, i Tika je bio jedan od odbornika u šabačkoj opštini. Naročito se angažovao u izbornoj kampanji za poslanike za Ustavotvornu skupštinu. I tom prilikom je išao od sela do sela, držao zborove, agitovao za listu Živka Jovanovića, koji je bio kandidat za okrug. Vrlo često je dolazio i u životnu opasnost, jer se dogadjalo da su ih protivnici i fizički napadali. Prilikom zbora u Zasavici-Mačva, jedva je izneo živu glavu. Na izborima je dobio Živko Jovanović, ali se odrekao u korist Stanimira Josipovića, iz Belotića, koji i danas živi u Belotiću-Mačva, a Živko je dobio i na drugom mestu, gde je bio kandidovan.

Komunistička Partija je pobedila i na opštinskim i na parlamentarnim izborima, a kao posledica toga došla je 31.XII 1920. godine „Obznana“. Odmah je počelo proganjanje komunista, a u prvom redu istaknutih drugova. Januara 1921. godine policija je vršila pretrese komunističkih stanova, i tada je došla i u naš stan, izvršila pretres, uzela neke knjige, i tom prilikom uhapsila Tiku. Ostao je šest nedelja u zatvoru zbog održavanja „nedozvoljenih zborova i agitacije“. Svakodnevno sam obilazila brata, i sećam se da su štrajkovali gladju. Po izlasku iz zatvora, Tika je i dalje nastavio sa svojim radom. Kako je vrlo često odlazio u Beograd (nekad i dvaput nedeljno), veliki župan mu je to otežavao, i naredio da ne sme putovati iz Šapca bez dozvole-propusnice. Po ubistvu Draškovića, nastalo je još jače proganjanje i hapšenje komunista; tom prilikom su tražili i Tiku, ali se on već prebacio ilegalno preko granice sa još nekim drugovima. Pošto je radi teške, hronične reume bio i srčani bolesnik, on nije mogao da podnese taj napor bez velikih posledica (od Maribora do Graca peške preko planina), i posle tri nedelje umro je u bolnici u Beču. I tada, kraj njegove postelje našao se Živko Jovanović, koji je takodje u to vreme bio u emigraciji u Beču. Sva nastojanja drugova, kao i lekara, ostala su bez uspeha. Tika je umro 10.septembra 1921. godine. U to vreme nalazio se u Beču šef agenata iz Beograda, Mita „Biftek“, koji je u bolnici proverio, da li je stvarno umro Tihomir Manojlović iz Šapca. Na sahrani su bili svi drugovi tadašnje komunističke emigracije iz Jugoslavije, i položili na Tikin grob venac.

Mesec dana posle njegove smrti otišla sam u Beč na studije, i primila od drugova njegov kofer sa preostalim stvarima; na grobu sam našla venac sa natpisom: „Svome drugu Tiki – Komunistička Partija u emigraciji“. Drugovi, sa kojima sam se upoznala, nisu poznavali ranije Tiku, ali su bili vrlo potreseni, a i ja razumljivo, te nisam sa njima ni razgovarala o njegovoj bolesti. Klinika je postavila dijagnozu – meningitis (upala moždane opne), dok su sestra i zet verovali da je umro od trovanja, preko rane na nozi, jer kad su ga našli u mrtvačnici, po telu su mu videli modre fleke.“

Znajući da će usled komplikovane procedure plaćanja grobljanske takse u Beču jednog dana, svakako doći do toga da Tikine kosti budu prekopane na bečkom groblju, moja majka Zaga pokrenula je kod Saveza boraca i šabačke opštine akciju da se izvrši prenos posmrtnih ostataka. Posle dosta prepiske i dogovaranja, prenos je obavljen, majka je išla u Beč i Tika je 10.oktobra 1959. godine sahranjen u Šapcu, uz sve počasti, u prisustvu rodbine i nekoliko hiljada gradjana.

Iako su ratom bila uništena sva materijalna dobra – kuće, trgovina, skladišta i magaze, kao i ceo inventar – našli su samo zgarište – Tika nije hteo da traži ratnu odštetu koja je u vidu reparacija isplaćivana oštećenim trgovcima u Srbiji. „Neću da se bogatim na račun nemačkog proletarijata“ govorio je Tika i niko u porodici nije mogao da mu protivreči, pošto je on bio neprikosnoveni autoritet. Na žalost, time što se on odrekao ratne štete, nemački proletarijat nije ništa dobio, ali je porodica mnogo izgubila – i to je bila jedna od mnogih Tikinih zabluda. Zapamćeno je da je njegov mladji, duhoviti brat Duško tom prilikom rekao: „Što nisu uzeo novac, pa ga dao našem proletarijatu?“

Od moje tetke Ljube ostale su mi reči: „Bio je nežan i pažljiv, prema meni naročito, valjda zato što sam bila najmladja i oca nisam ni zapamtila. Gde god je putovao donosio mi je poklone, držao me na kolenu kad smo se slikali i obasipao me pažnjom. Kad sam odrasla, posle rata, pošto je naša kuća izgorela, Tika je iznajmio Fotićevu kuću u centru Šapca gde smo stanovale nas tri sestre, a i on sa nama, pošto je obnovio firmu „Konstantinović i Ukropina“. Ponekad je ulazio u našu sobu gde sam obično učila sa mojom drugaricom Ljubom Popović. Tada nam je zaneseno pričao o nekom budućem vremenu koje će biti mnogo lepše i čovečnije nego ovo sada. „Neće biti granica ni medja medju ljudima, neće biti razlika, školovanje će biti besplatno, ni novca neće biti već će se roba dobijati razmenom a vi nećete više biti gospodjice“, pri tome se smejao, a mi smo se čudile kakvo će to vreme biti.“

Poslednjih nekoliko dana u zemlji, Tika je proveo u Beogradu, početkom avgusta. O tim dramatičnim trenucima pričala mi je 70-ih godina Milena Pavlović, žena Pavla Pavlovića, tadašnjeg člana CK KPJ. „Tika je uoči odlaska u Beč došao kod nas i sa nama je proveo sve vreme, i to u društvu apotekara Laze Lazića, Miloša Trebinjca profesora, Bogoljuba Gligorijevića, Ljube Nikolića – i ja sam bila prisutna u tim razgovorima. Miloš Trebinjac je uporno ubedjivao Tiku da ne treba da ide u emigraciju, da će se stvari srediti i da ne mogu svi biti pohapšeni. U stvari, Tika se nije bojao hapšenja, već je smatrao da treba da ode da ne bi pretrpeo sramotu zbog predstojećeg bankrota koji je bio na pomolu. Bilo je jako toplo avgustovsko vreme pa smo razgovarali u našem stanu, kod njega u Hotelu, i na Savskom kupalištu. Mene je zamolio da menice odnesem kod Filipa Filipovića, što sam posle njegovog odlaska i učinila. Filip je tada stanovao u Takovskoj ulici broj 37.“

U ranoj mladosti Tika je bio pod uticajem nekoliko godina starijeg Živka Jovanovića, u to vreme djaka šabačke gimnazije, kasnije studenta prava. Porodica naše Majke, zapravo njen otac Guča bio je kum mnogobrojnoj deci komšijske porodice Jovanovića, pa je Majka kao devojčica bila kuma prilikom krštenja Živku. On ju je zvao „Kumica“ a ona mu je pomagala u daljem školovanju, najpre u Beogradu, a potom i u Parizu gde je Živko doktorirao, što se vidi u opsežnoj biografiji autora Tome Milenkovića „Dr Živko Jovanović. Ličnost u senci KPJ“, Beograd 1965“. Jedan od najdarovitijih djaka šabačke gimnazije, višestruki dobitnik svetosavskih nagrada, asistent Slobodana Jovanovića na Pravnom fakultetu u Beogradu, a zatim stipendista u Parizu, posle rata okreće se ka novoosnovanoj KPJ, kao njen istaknuti član i funkcioner. U toku legalnog perioda KPJ, od 1919. do 1921, Tika je blisko saradjivao sa Živkom. Dolaskom u Beč, kao ilegalac, Tika je se javio Živku, ali pošto na zakazani sastanak nije došao, Živko ga je potražio u hotelu „Kummer“, ali već je bilo kasno. Tika je bio u nesvesti i jedino što je mogao Živko da učini, to je da ga hitno prenesu u bolnicu, gde je ubrzo umro.

Ako je Tika bio pod uticajem svog starijeg druga Živka Jovanovića, to je i on sam vršio uticaj na mladje, i to na Žiku Popovića, Selimira Jeftića, Rodju Antonića, na svoju sestru Zagu i mnoge druge.

Da Tika nije bio samo doktrinar i politički entuzijast, već mlad i zaljubljen čovek, svedoče njegova pisma Lenki Stojanović, devojci koju je voleo. Desetinu sačuvanih pisama dala mi je sama Lenka, negde 70-ih godina. Našla sam je u njenom stanu u Vasinoj ulici gde me je uputila jedna njena prijateljica - šapčanka. Bila je, i pored visokih godina, sveža duhom i dobrog pamćenja. Rado je pričala o Tiki, sećala ga se s tugom, jer to je bila, smrću surovo prekinuta ljubav. Pisma su datirana od jeseni 1920. do leta 1921, kada on emigrira u Beč. Upoznali su se i zavoleli u Šapcu, pa se Lenka posle završene gimnazije upisala na beogradski Filozofski fakultet. Pisma su bila većinom kratka i sa sličnim tekstovima, gde se uglavnom govorilo o tome gde će se i kada naći prilikom njegovih čestih dolazaka u Beograd. Iz pisama izbija njegova velika privrženost i odanost devojci, kao i uverenje u trajnost njihove ljubavi. Tika je po pravilu odsedao u Hotel „Bristol“, a zakazivao je sastanke u centru, nekad pred Dvorom, nekad pred Pozorištem. Skoro svaki put kad je dolazio, nabavljao je karte za Pozorište gde je vodio Lenku.

Jedno od njegovih pisama iz kraja 1920. godine zanimljivo je, jer govori o boravku u šabačkom zatvoru posle Obznane. „Mila moja Lenkice, može biti nije ti ni poznato da se nalazim u zatvoru. Još 6. o.m. kažnjen sam sa 30 dana zatvora, od strane načelnika Okruga Podrinjskog, istog časa zajedno sa drugom Dragutinom Cvetkovićem, kovačem, odveden sam u zatvor, gde sam i danas. Stanje je danas drukčije nego što je bilo u početku, tako da sam već u mogućnsti da ti prošvercujem ovo pismo. Kažnjen sam što sam i protiv postojeće zabrane bio referent na komunističkom zboru, kako se to danas smatra kao strahovit zločin. Naspram mene je zločinački postupljeno. Zatvoren sam u najnečistiju apsanu u društvu sa zločincima, ubicama, konjokradicama, razbojnicima. Apsana je bila puna vašiju, stenica, miševa i drugih insekata i životinjica. Apsandžiji je izdato najstrožije naredjenje (koje je svojom rukom napisao g. Dragutin Simić, okružni načelnik), da do mene ne sme niko dolaziti (izuzimajući Jovu Manojlovića, i sluškinju koja mi donosi ručak), da ne smem čitati novine, knjige itd. Na sva ova nasilja ja sam odgovorio štrajkom gladju. Punih deset dana ja nisam ništa okusio – dok nije učinjena izmena u postupku naspram mene. Drug Cvetković je bolestan i u bolnici je, a ja se i sada odlično osećam. Sa mnom su zajedno još dvojica, (od kojih je jedan Nikola Pinja, koji je kažnjen deset dana). Sad imam čistu sobu, vrata su uvek otvorena, dobijam novine, knjige, dolaze mi posete. Vreme provodim u „čitanju i pisanju“. Još tri pisma iz zatvora, datirana sa 18.februarom 1921. govore uglavnom budućem susretu i njegovoj iskrenoj ljubavi, u očekivanju oslobadjanja iz zatvora koje je bilo predvidjeno za osmi mart 1921.

Tragično zvuče dve dopisnice koje je Tika uputio iz Ljubljane 10.avgusta 1921 – jednu Lenkinom bratu Nikoli Stojanoviću u Šabac i Lenkinoj drugarici Mili Gajić studentkinji filozofije u Brdjane kod Valjeva. „Dragi Nikola, moram otići iz ove zemlje. Molim te da Lenkicu savetuješ da ne brine ni najmanje. Neka radi svoje predmete više nego do sada. U kratkom vremenu, ako bude želela može biti sa mnom. Gde će to biti i kako, javiću joj. Lenkicu voli, a tebe pozdravlja Tihomir Manojlović“. „Poštovana Mila, molim vas češće puta utičite na moju Lenkicu, da se ne brine ni najmanje. Ja sam morao otići iz zemlje. Ako Lenkica bude ubuduće mene volela kao do danas, i ako bude radila na Univerzi – kroz nekoliko meseci biće ona kod mene. Gde i kako – to će doznati. Ona je sama i potrebno je da joj se prijatelji sada nadju. Srdačan pozdrav vama, Lenkicu ljubi Tihomir“.

Lenka je Tikinu smrt teško podnela, a vezu s njom održavala je i dalje mamina sestra Mica koja joj piše prijateljska pisma i vidja se s njom, uz uveravanja da je „ona celoj Tikinoj familiji mila i draga, te da će takva zauvek ostati“. – Lenka mi je u toku dve-tri posete pokazala poklone koje je dobila od Tike – veliku kožnu putnu torbu, neseser i druge sitnice. Sve je bilo još uvek relativno sačuvano. U toj torbi čuvala je njegova pisma i knjige koje joj je poklanjao. Sem toga on joj je u toku školske godine 1920/21. slao redovno korpe s voćem – pomorandže, limunove, jabuke i brinuo je o njenom zdravlju i želeo je uspeh u školovanju. Kao što je u porodici bio brat-zaštitnik i patron, u politici se ponašao viteški i odgovrnost uvek preuzimao na sebe da zaštiti druge, tako je i prema devojci ukazivao veliku pažnju i poštovanje. Sve se, medjutim, završilo brzo i tragično.

* Tika je bio pretplaćen na celokupnu radničku štampu u zemlji, pa i u inostranstvu, „Vorwärts“ i „Leipziger Volks Zeitung“. Saradjivao je i u beogradskim „Radničkim novinama“ (RN), gde su tokom 1920. izlazili njegovi članci: „Privremeno okružno partijsko veće za Podrinje“, RN, 27.I.1920; „Komunistički zbor u Loznici“, RN od 24.IV 1920.: „Izbor delegata za partijski kongres u Šapcu“, RN 21.V 1920, „Šabačka organizaicja (izbor)“, RN od 8.VIII 1920.