Vera Mujbegovic: TUZLA MOJE MLADOSTI

Neprimetno, ali sve više, počeli smo da se približavamo predstojećoj katastrofi. Mnogi su predznaci oko nas ili u našoj blizini nagoveštavali buduće dogadjaje, ali ipak dovoljno daleko da smo se uljuljkivali u iluzornu nadu „možda nas ipak zaobidje“. Već od okupacije Čehoslovačke nadvili su se zastrašujući oblaci nad slavenskim delom Evrope, da bi napadom na Poljsku septembra 1939. i zvanično otpočeo drugi svetski rat. Majka se u Dušekovoj poslastičarnici raspitivala o dogadjajima u njihovoj domovini, otac je sve više iščitavao novine i slušao radio-vesti. „Politika“ je na naslovnim stranama beležila napredovanje Hitlerovih armija širom Evrope. Mažino-linija, gradovi Amijen i Aras i druga osvojena mesta u Francuskoj useliše se u naše domove, da bi se ubrzo pokazalo da je velika i moćna francuska država poklekla pred ratnom mašinom germanske najezde. Narvik u Norveškoj, grčka ostrva, holandska i belgijska izletišta i banje nadjoše se u okupacionoj zoni nemačkog Vermahta. Doktor Vule Popadić, očev prijatelj, pisao nam je iz Bitolja: „Dodjoše fašisti i na naše granice“. U Ajzenštajnovoj apoteci mogli su se sresti ljudi iz jevrejskih porodica koje su prolazile kroz Tuzlu, bežeći pred nemačkim terorom. Okolne zemlje – Madjarska, Bugarska, Rumunija i Albanija – sem Grčke, udjoše dobrovoljno u savez s nacifašizmom, tako da smo bili potpuno zaokruženi celom našom granicom. Zar je bilo realno očekivati da će nas katastrofa zaobići? Razume se da nije, ali princip nade, važno i moćno čovekovo oružje samoodbrane, delovao je do poslednjeg trenutka. U našoj kući se govorilo o ratu, ali nekih odredjenih planova nije bilo – šta ako bude? U martu 1941. išli smo svi troje poslednji put u Beograd. Tamo su kružile razne priče. Naročito sam zapamtila jednu o „petoj koloni“, koja je navodno ušla u sve bitne ustanove našeg života – vojsku, politiku i državnu upravu. Šta je ta reč doslovno značila nisam znala, ali sam naslućivala da je reč o nečem zakulisnom, tajnom i opasnom. Neće proći ni mesec dana, imaćemo priliku da se upoznamo sa posledicama njenog delovanja.

Odluka vlade Princa Pavla, odnosno vlade Cvetković-Maček da zvanično pristupe Trojnom paktu, negativno je odjeknula u većem delu javnosti, bez obzira kakvi su bili motivi ove odluke. Svakako da je bilo mnogo i onih koji su pozdravljali naše uključivanje u Novi poredak, ali se to na površini nije javno iskazivalo. Tako smo dočekali istorijski dan – 27.mart. Mislim da nema čoveka, pa ni deteta, ukoliko ga služi pamćenje, da mu se taj datum nije urezao u sećanje. Kako smo u Tuzli proživeli taj datum?

Još se nije staložilo ogorčenje izazvano pristupanjem Trojnom paktu, već sutradan, 27.marta – bio je četvrtak – sve nas je preplavila fantastična vest, najpre preko radija, a zatim i u štampi: „Obrazovana je nova vlada, kralj stupa na presto, raskinut je Trojni pakt“. Istovremeno je nastupilo neko lažno proleće, otoplilo je, i svi smo se odjednom našli na ulicama. Nastala je opšta euforija patriotskog raspoloženja koja je daleko prevazilazila široki krug simpatizera KPJ. Izgledalo je kao da se čitav narod ujedinio. U kući je zavladalo praznično raspoloženje – radio je bio otvoren od jutra do mraka.

Oglasili su se najednom svi koji su u fašizmu videli opasnost, i povukli za sobom mnoge neodlučne i neopredeljene. Ostali pak, a naročito oni kojima ovaj tok zbivanja nije odgovarao i koji su pristupanje paktu slavili kao svoj praznik – povukli su se pred plimom narodne bujice. U stvari, osećanja su bila veoma izmešana. Dok su komunisti i njima bliski istinski patrioti razlog svog entuzijazma nalazili u činjenici da je raskinut omraženi pakt te da se ide u susret danima odbrane domovine, drugi, lojalni dinastiji i monarhističkom uredjenju vezivali su svoju radost za stupanje mladog kralja na presto; takodje je bilo reči i o tradicionalnom otporu protiv Nemaca, naročito medju srpskim stanovništvom. Osim malog broja neutralnih i nezainteresovanih, treći su kao protivnici antifašističkog zaokreta ćutali i posmatrali tok iz prikrajka, sa zebnjom i nadom da će se stvari ipak preokrenuti.

Bez obzira što je na čelu puča bila grupa generala i što je mladi kralj stupio na presto, u narodu je bez razlike na političku pripadnost zavladalo opšte patriotsko raspoloženje. Sve političke razlike nadvladao je duh otpora, suprostavljanja zlu, s tim što je KPJ unutar te opšte euforije imala i svoje specifične parole. Ipak, duh odbrane zemlje nadvladao je sve razlike, pa je jedna opšta parola obuhvatila sve snage na progresivnoj, pozitivnoj strani života. Bila je to parola „Branićemo zemlju“, popularna i kod komunista i kod nacionalista.

Opšte euforično raspoloženje proširilo se na gradjanstvo u celini, pa i na nas, školsku omladinu. Duge povorke školske dece, zajedno s učiteljima i profesorima defilovale su tuzlanskim ulicama ne samo kroz centar grada, već i kroz periferne delove. Sa djacima gimnazije išli smo do Banje, spuštali se sporednim ulicama kroz Srpsku varoš i opet ponovo u centar. Razdraganost i žagor omladine bio je prekidan susretima sa drugim povorkama – vojske, vojne muzike, Sokola, skauta, radničke omladine, vatrogasaca. Manifestovali su svi istovremeno. Bile su to mirne demonstracije protiv fašizma, i manifestacije u prilog novom stanju stvari, koje su trajale ceo dan i sutradan – do kasno u noć, kada je po dobrom starom običaju priredjena bakljada kao simbol opšteg praznovanja. Ne znam ko je pravio te baklje i odakle nam u rukama. Znam samo da smo ih nosili po svim ulicama – ceo grad je bio obasjan, a svetlelo je i po okolnim brdima.

Čas kad je proglašena opšta mobilizacija prihvaćen je kao neminovnost koja se nije mogla izbeći. Otac, već u četrdesetprvoj godini, bio je takodje obuhvaćen mobilizacijom. Ne sećam se ni jedne reči s njegove strane, da mu je to teško palo. Naprotiv, kao da se pripremao za neki svoj izlet ili putovanje. Čak ni majka, koja je patila od zlih slutnji, nije negodovala. Suviše visok cilj je bio u pitanju, da bi se stavljali bilo kakvi prigovori.

Drugog aprila otac je dobio „poziv u rat“ – kako se tad govorilo, iako rata zvanično još nije bilo. Išlo se svakodnevno na željezničku stanicu, na ispraćaj mobilisanih spontano, u gomilama, naročito 2-og aprila kada je odlazio najveći broj pozvanih. Toga dana ispraćali smo s prijateljima oca „u rat“ – na stanici je bilo mnoštvo sveta koje se tiskalo na peronu i držalo vozove takoreći opkoljene.

Ispraćaj je bio nezaboravan. Na stanici je vrvelo od onih koji su odlazili, a još više onih koji su ispraćali. Svi su bili raspoloženi, gotovo veseli, kao da idu na svadbu. Sa papučice jednog vagona govorio je gromkim glasom Jusuf Jakupović zvani Mrki, aktivista KP. Nismo ga mogli čuti, tek poneku reč. U jednom uglu staničnog prostora veća grupa omladinaca skandirala je „Bolje rat – nego pakt, bolje grob – nego rob“, „Hoćemo savez sa Sovjetskom Rusijom“. Bili su neumorni u skandiranju, a u pauzi su pevali borbene pesme. Medju njima sam prepoznala braću Vokić i druge tuzlanske skojevce. Majka i ja smo stajale na peronu sa Ajzenštajnom i njegovom kćerkom, gledali smo za vozom koji je lagano odlazio.

Kao i većina prisutnih, otac je bio raspoložen i nasmejan. Uskočio je lagano u voz korakom mladića i izmešao se sa šarenom gomilom. Stajali su na vratima, na papuči vagona i visili kao grozdovi na svim prozorima. Otac je ozarenog lica dugo mahao, sve dok voz nije počeo da izmiče prema Kreki. Na stanicu je tog dana došla velika grupa žena sa periferije koje su pošle sa kamenicama u zavežljajima, da bi se branile od policije, ukoliko bude potrebno.Većina onih koje smo tada ispratili srećno su se vratili kući. Poginula su, koliko znam, naša dva sugradjanina – Rado Mićić, artiljerijski poručnik i Henrih Fingerhut, spiker Radio-Beograda.

Kad je voz otišao, svi smo krenuli i formirali dugu povorku koja je pošla prema centru i zaustavila se na Kapiji, izmedju Jakšićeve knjižare i piljarnica. Masa je izvikivala parole, vrilo je na sve strane. Sa prozora našeg stana u Čalićevoj kući, posmatrala sam ustalasanu svetinu. Govorio je – ako se dobro sećam – Diko Jakšić, iz mase ili možda sa prozora mekteba, iznad Jakšićeve knjižare. Glas mu se gubio u opštoj vrevi i metežu. Slični skupovi održavali su se širom Tuzle, Kreke i okoline. Raspoloženje je bilo usijano i neponovljivo.

Izgleda, medjutim, da naši vojni i politički vrhovi koji su inicirali raskid pakta, nisu bili zahvaćeni istim raspoloženjem, kao i da nisu bili pripremljeni za udarce koji će uslediti posle puča 27.marta. Tek, general Simović bio je zakazao venčanje svoje ćerke za 6.april, dan kada će bez objave rata pasti prve bombe na Beograd. Rano ujutro umukao je glas spikera Radio Beograda. „Štuke“ su zavijale nad „otvorenim gradom“, ljudi su bežali na sve strane, talas izbeglica iz Beograda dospeo je čak do Tuzle. Sretali smo ljude u pidžamama ili u donjem vešu, onako kako su ustali iz kreveta, a stigli su kod svojih rodjaka ili prijatelja. Majka je stajala na ulici i raspitivala se za mesta gde su stanovale njene sestre. Toga dana bila je zakazana fudbalska utakmica pa smo majka i ja krenule posle podne sa Duškom Stokanovićem na igralište. Usred prvog poluvremena, avioni počeše da kruže nad terenom, igra se prekinula, a narod razbežao, pa tako se i mi popesmo zadihani uz neko brdo. Inače, sirena je svakog dana oglašavala približavanje aviona i upozoravala ljude da se sklanjaju sa ulica. Mi smo, ne znam zašto, odlazili u ulaz zgrade doktora Milana Jovanovića, kao da je to nešto sigurnije od našeg ulaza. Tamo smo barem bili u društvu, i posle prolaska opasnosti vraćali smo se kući. Istini za volju, nemački avioni imali su izgleda neke druge ciljeve, a manje samu Tuzlu, gde je u stvari palo tek nekoliko bombi. Znam da su dve žene poginule – jedna od njih bila je supruga Radeta Jovanovića, skautskog lidera.

I zaista, sve se bilo promenilo. U školu više ne idemo, više ne izlazim da donesem novine sa kioska kod trafikanta Ljube Miša. Nema više „Politike“, ni „Politikinog zabavnika“. Ne kupujem više cigarete koje sam svakog dana donosila ocu oko podne. Od njega nema nikakvih vesti, niti postoji mesto gde se može bilo šta saznati. Šire se razne glasine, o borbama koje se, navodno, vode na sve strane, o okršajima u vazduhu izmedju naših pilota i Nemaca, o tome da se kralj povlači preko Zvornika, da je kraljica Marija boravila u kući Hadži-Mehmedovića u Gornjoj Tuzli, i slično. Po nekom opštem uverenju, glavni otpor naša vojska treba da pruži upravo ovde u Bosni, ali o tome nema nekih vidnijih znakova. Iako je, po Volteru, „dužnost kralja da umre za svoju zemlju“, naš mladi kralj, doveden na presto oficirskim pučem 27.marta, ne samo da se nije borio za domovinu, već je seo u avion i otplovio do Engleske gde će provesti četiri pune godine lagodnog emigrantskog života.

Primećuju se poremećaji u svim oblastima života. Čak i priroda se uskomešala. Lažno proleće iz martovskih dana koje je izvuklo behar na drveću, sada se pomešalo sa snegom i bljuzgavicom. Žalosna stvarnost demantuje priče o otporu naše vojske.

Stojimo na prozoru i posmatramo vojske koje danonoćno prolaze tuzlanskim ulicama, pre svega Glavnom ulicom, u otegnutim, nepreglednim kolonama. Sivi šinjeli, natopljeni kišom i snegom, glava do glave, šajkača do šajkače – vuku se po blatnjavim gradskim ulicama, kao da idu bez odredjenog cilja, bez plana i namere. Verovatno se nikad neće ustanoviti koliko je pripadnika jugoslovenske vojske prošlo tih dana tuzlanskim krajem.

Jedna kolona ide u pravcu Zapadnog, a već sledeća ide u pravcu Istočnog logora. Po hladnoj i mokroj susnežici, smrknuti i prozebli, otežu se redovi vojnika čije se raspoloženje može pratiti iz dana u dan. Od prvih dana, kada su raspoloženi i utegnuti snažno koračali, - do poslednjih dana kada ih napušta disciplina, a nastupa demoralizacija. Oseća se blisko rasulo i kapitulacija, povorke se postepeno osipaju i rasturaju. Svako ide na svoju stranu, nastaje trka da se dodje do civilnog odela – do momenta kad će ih Nemci ponovo prikupljati i svrstavati razoružane u nove povorke – u zarobljeničke logore. Neće proći ni nekoliko dana, ove povorke u sivim uniformama, prestrojene i desetkovane, krenuće u furgonima, u velikim transportima u zarobljeničke logore. Željeznička stanica je opet zakrčena – nije prošlo ni dvadesetak dana od burnog i veselog ispraćaja. Oduševljenje je zamenila apatij, i ogorčenje na vojnu komandu koja ih je izdala.

Onog momenta kad je stanovništvo shvatilo da je dotadašnja vlast neslavno propala – da u stvari vlada bezvlašće, dok ne dodju novi vlastodršci – iz mahala i sokaka, iz tesnih ulica sa periferije, sručiše se mase ljudi na vojne logore, odakle se poče razvlačiti hrana i ostali materijal u ogromnim količinama. Žene u zarovima, deca, unezvereni ljudi, brzonogi mladići – jednom rečju svako ko je mogao ili hteo, počeše da jure gradskim ulicama i da tandrču raznim improvizovanim vozilima – kolica, dečja kolica, razne nosiljke, ranci, korpe – sve što je moglo da posluži za prenošenje robe. Po logici „Bolje mi, nego Švabo“, svako je zahvatao koliko je mogao. Ljudi posuti brašnom, pobeleli po licu, obrvama i kosi, živi učesnici u jednom razvlačenju i rasulu, kada moral i patriotsko osećanje opadaju do najniže tačke a na površinu izbijaju najdublji nagoni i večiti strah čoveka od gladi i neimaštine.

U opštem haosu i rasulu, zastrašeni nekolicinom bombi koje su pale na Tuzlu, gradjani zapravo, nisu imali nikakvih direktnih vesti o stanju na frontovima i u svetu. Beogradska štampa nije više dolazila, pa ni ona druga. Nekolicina svesnih mladića skojevaca, organizovali su svojevrsni „Radio-Tuzla“ koji je emitovao svoje emisije od 7. do 14.aprila, u toku celog dana, i to preko zvučnika knjižare Lemezović, koji im je služio za reklamu njihove robe, kao i za program Gradskog kina. Omladinci Momčilo Peleš, Mićo Njegovan i Vlado Krivokapić sačinjavali su redakciju „Radio-Tuzle“ i obavljali su spikersko-tehničke poslove. Taj glas „Radio Tuzle“ odjekivao je kao neki tračak svetlosti u predstojećem mraku koji će ubrzo nastupiti. Pored govornih emisija, „Radio-Tuzla“ je puštao i muzičke numere, što je činilo celu atmosferu lepšom i prijatnijom. Kad su ustaše došle na vlast, istraživale su ko su bili spikeri i organizatori Radio-Tuzle, ali pošto je puštena vest da je to bila stanica jugoslovenske vojske, prestali su sa istragom.

Desetog aprila oko podne, bili smo okupljeni pored radio-aparata u apoteci „Zvijezda“ Milana Ajzenštajna, kada je glas spikera poslao u etar vest da je Ante Pavelić uspostavio novu državu „Nezavisnu državu Hrvatsku“ i da je Vlatko Maček pozvao na red mir i. „Hoćemo li i mi potpasti pod tu Nezavisnu državu?“ – neko je upitao. Vesti su bile turobne i potresno su delovale na prisutne, ali prave razmere katastrofe nisu nam još bile jasne.

Poslednji ostaci naše vojske još su prolazili, sve redje i redje, i konačno 15.aprila pred podne, stigoše prve motorizovane jedinice nemačke vojske. Na onoj istoj Brčanskoj malti na kojoj je razdragano gradjanstvo dočekalo 1918.godine dobrovoljačku srpsku vojsku – oslobodjenje i ujedinjenje – naši gradski predstavnici dočekaše Nemce sa hlebom i solju. Sručiše se motoristi i razmileše po celom gradu. Vojne trupe Nemačkog Rajha koje smo do tada vidjali samo na filmskom platnu, kako u besprekornom vojničkom poretku marširaju po osvjenim gradovima Evrope, dodjoše sad i na naše ulice. Gradjani Tuzle dočekaše pobednike sa izmešanim osećanjima. Mržnja i odbojnost kod jednih, radost i oduševljenje kod drugih, a izmedju ove dve krajnosti, jedan broj gradjana kod kojih se politička apatija i nezainteresovanost pomešala sa trenutnom radoznalošću – šta će biti? Istini za volju, u Bosni, pa i u Tuzli, izvesni delovi stanovništva medju Muslimanima i Hrvatima, dočekali su Švabe, ako ne s radošću, ono sa strahopoštovanjem i respektom. Nešto zbog besprekornog nastupa jedne do savršenstva ustrojene vojne sile pod čijim se složnim korakom trese zemlja i isključuje svaka pomisao na otpor – a delom i zbog nasledjenih, tradicionalnih predstava o „starom, dobrom Švabi“ iz austrougarskog vakta koji je, pored svega, ipak, ostavljao ljudima njihovu „vjeru, običaje i imovinu“.

Rat je počeo 6.aprila bombardovanjem Beograda, a završio se potpisom generala Kalafatovića na bezuslovnu kapitulaciju. Jugoslavija nije više postojala. Ni jedan od prethodnih ratova u evropskim zemljama nije kraće trajao. Svi su se duže branili – Grčka, Poljska, Francuska, barem nekoliko nedelja ili meseci. Kod nas medjutim, sve se završilo za deset dana. Mnogo se govorilo o izdaji u vojnim vrhovima, o tzv. petoj koloni, tek činjenica da se država branila samo deset dana nije se mogla opovrgnuti. Zemlja se raspala na delove: Srbija je postala nemačka okupaciona zona sa vladom Milana Nedića, Crna Gora i Dalmacija pripale su Italiji, Vojvodina Madjarima, Makedonija Bugarima, a mi u Bosni imali smo „sreću“ da pripadnemo „Nezavisnoj državi Hrvatskoj“.

Negde 20.aprila predveče, vratio se otac kući iz rata, pocrneo, umoran i sa rancem na ledjima. Već nekoliko dana ranije dobili smo od njega vesti, iz Sarajeva. Pričao nam je o zgodama i nezgodama aprilskog rata i o tome kako je sa svojom jedinicom krstario u trouglu Sokolac – Romanija – Glasinac. Na tom prostoru, zasipani mitraljeskom vatrom iz aviona, vrteli su se u krug bez ikakvog smisla i plana, dok konačno nije došlo do rasula. Po susnežici i hladnoći, promrzli i mokri okretali su se i obrtali s velikom komorom na malom prostoru. Posebno je slikovito opisivao ogorčenje ljudi, spremnih da se bore, koji su bespomoćno golim pesnicama pretili švapskim avionima, i uz to gnevno psovali. Nešto tišim glasom, s posebnim naglaskom, govorio je o susretu sa drugovima u Sarajevu. Pominjao je Rodoljuba Čolakovića i druge, već na pragu velikih priprema za predstojeću borbu. Naročito je potresno delovao na njega susret s najmilijim drugom i prijateljem Brankom Bujićem – Sedmakom, koji se osećao odsečen i izgubljen. Bio je istinski zabrinut za Branka, i ne bez razloga. Medju prvima, kao poznati komunist-robijaš, biće odveden avgusta 1941. navodno u Glinu ili Gospić, i tamo pogubljen.

Prvi vesnici nove vlasti na našim ulicama bili su mladići koji su se još pre zvanične kapitulacije pojavili i to u civilu, ali naoružani sa širokim trakama na rukavima – neka vrsta gradjanske straže i prethodnice ustaške vlasti. Jurili su na biciklima i motorima i nagoveštavali predstojeći strah i teror. Medju njima se isticao Tomo Frkatović – Braco, djak srednje tehničke škole, koji je u Tuzlu dolazio i ranije kod rodbine,i bio poznat sa tuzlanskog korza. „Ko su ovi“ pitalo se gradjanstvo – još uvek nedovoljno svesno šta ga očekuje.

Uspostavljanje nove ustaške vlasti odvijalo se pod zaštitom i uz pomoć nemačkih vojnih i političkih formacija – od Vermahta do Gestapoa. Sve je išlo kao po nekom unapred utvrdjenom scenariju. Najpre se pojaviše ljudi u maslinastim uniformama – ustaše. Medju njima su naročito padali u oči oni u svetlo-žutim visokim čizmama, tzv. ustaše-povratnici. Reč je bila o pripadnicima ustaškog pokreta – emigrantima u Belgiji i drugim zemljama, koji su se zahvaljujući pobedi fašizma povratili, otud „povratnici“. Oni su imali naročiti ugled medju pristalicama ustaštva.

Preko puta naših prozora, u stan veletrgovca Joška Vizlera – pošto su iselili Vizlerovu porodicu – uselio se novi šef ustaškog „stana“, stožernik Stjepan Šuto sa ženom i malim detetom na rukama. Čovek krupan, četrdesetih godina, neotesan i bezizražajnog lika, koji je očigledno uživao u uniformi i ostalim simbolima vlasti. Žena dovedena sa sela i nepriviknuta na novu sredinu, najpre je iz prikrajka, iza zavese, posmatrala šta se dešava na ulici. Kasnije se osmelila i počela da izlazi napolje s detetom, i ubrzo se uživela u svoju novu ulogu. Ovim prvim ustaškim funkcionerima počeše postepeno da se priključuju naše domaće, dotada prikrivene ustaše: Tomo Frkatović, Drago Milas, braća Pipal, braća Keržan, sinovi knjižara Kamenjaševića, sinovi vinara Kuzme Stanojevića, i drugi. Najveće čudjenje i revolt medju skojevskom omladinom izazvali su neki naši drugovi iz školskih klupa, koji se preko noći preobratiše u ustaše, obukoše uniforme i naoružani počeše da krstare tuzlanskim ulicama, na motoru ili u grupama po dvojica-trojica. Bilo im je potrebno oko mesec dana da se organizuju i uspostave vlast u svim njenim vidovima – državnim, političkim, vojnim i policijskim. Ustaške postrojbe sastavljene od dobrovoljaca bile su stub novog poretka, uz njih još civilna vlast, oružništvo (žandarmerija), domobranstvo (mobilisana vojska), redarstvo (policija).

Pored funkcije velikog župana, kao i ustaških funkcija – logornik, stožernik, pobočnik i slično – pojavila se reč „povjerenik“ koja je označavala ličnost od naročitog poverenja. Drago Dujmušić, poznati veroučitelj rimokatoličke vere i ideolog velikohrvatskog šovinizma, postao je kotarski povjerenik. Posle Bahrije Kadića koji je otišao u Jajce za velikog župana župe Vrhbosna, došao je na mesto župana Ragib Čapljić, trgovac iz Vlasenice, koji očito nije uživao veliko poverenje ustaša, navodno zbog „zaštite Srba i komunista“. Feliks Nedjelski bio je podžupan.

Propašću stare države nije ostalo ništa na snazi od njenih zakona. Svakodnevno su donošeni novi propisi, uredbe i proglasi gradjanstvu. Tuzlanski telal neumorno je objavljivao razne naredbe i proglase. Na svim javnim mestima preko noći iščezoše slike kralja Aleksandra i mladog kralja Petra II, a pojavi se namršteni lik Ante Pavelića. Srušen je s velikim treskom i bukom spomenik kralju Aleksandru Karadjordjeviću – rad vajara Sretena Stojanovića – koji je stajao na trgu kod Kapije. Nazivi svih ustanova i ureda promenjeni su u nova dotad nepozanta imena i naslove. Uspostavljene su velike župe – nova administrativna podela Bosne, (kao u srednjevekovno doba), sa istim starim, pomalo zaboravljenim nazivima – Velika župa Usora i Soli, tako je prozvana tuzlanska oblast. Na Kapiji, u blizini našeg stana, postavljena je „Razglasna postaja“ koja je grmela od jutra do mraka – vesti, proglasi, pozivi, naredbe i koračnice.

Prvi udar izvršen je na Jevreje koji su morali da se isele iz svojih stanova i da ponesu žute trake, a potom veliku jevrejsku zvezdu na reveru. Zatim su jednim aktom-uredbom proterani sa teritorije NDH svi oni koji su po zavičajnosti bili iz Srbije, a službovali su u Bosni, odnosno u Tuzli, uglavnom inžinjeri, profesori, sudije i drugi službenici. Medju proteranima za Srbiju bila je i porodica rudarskog inžinjera Gojka Bojanića. Roditelji i troje školske dece – jedno od njih Dušanka, moja drugarica iz razreda – morali su u roku od nekoliko dana da se spakuju i napuste Tuzlu. Ljudi su bili bukvalno oterani, a da nisu znali zašto, jer su se srodili sa ovim krajevima i ljudima, (sve troje dece rodjeno je u Bosni). Nova vlast ih je tretirala kao stubove starog poretka i želela je da ih se što pre oslobodi, da bi mogla nesmetano, bez prisustva neprijatnih svedoka da pristupi svojim paklenim planovima i genocidu nad domaćim Srbima. Moj rastanak s Dušankom na željezničkoj stanici bio je dirljiv i u suzama. Opraštali smo se ujedno od našeg bezbrižnog detinjstva i postajali odrasli ljudi pre vremena.

Najpre je, već 25.aprila zabranjeno ćirilično pismo. Ćirilica, u upotrebi već 11 vekova na našem tlu, čije je povlačenje pred latinicom otpočelo u Bosni u 19.veku, naročito za vreme austrougarske okupacije – sada je doživela da bude zabranjena, i to u Bosni, gde je i za vreme turskog vakta bila službeno pismo. Zatim su, krajem aprila uhapšeni u Tuzli prvi taoci, njih dvadeset, i to kao preventivna mera nemačkih vlasti, pošto je u jednom srbijanskom selu ubijen nemački vojnik, te „da se sličnim dogadjajima stane na put.

Dana 15.maja – takoreći istog dana kada je na savetovanju u Glini donesena odluka da se pristupi likvidaciji Srba, Židova i drugih „nepoćudnih elemenata“ – uhapšena je i ubrzo odvedena u logor prva grupa Srba iz Tuzle. Po ustaškoj proceni, bili su to prethodnom režimu najodaniji, ugledni Srbi: dr Dušan Djerić, advokat i bivši senator, tuzlanski prota Jovan Magarašević, trgovci Jovo i Mihajlo Marković, Jovan Simić i Nikifor Vasiljević, Jovo Zgonjanin policijski agent, Lazo Tišma, radnik iz Kreke, i drugi. Ovi uhapšeni proveli su u Zagrebu do 25.juna, odakle su odvedeni u logor „Danica“ u Koprivnici, a kasnije su likvidirani na putu za Jadovno, negde u velebitskim gudurama.

Ubrzo posle prve grupe koja je sprovedena u logor, usledilo je hapšenje druge veće grupe Srba, koji su svi mučki likvidirani, neki u Tuzli (dvorište Doma Kola srpskih sestara), a neki u okolini, pod Majevicom. Najpre je izmasakriran Ismet Joldić – Joldo, na opše zaprepašćenje gradjana, naročito Muslimana kojima navodno nije pretio progon. Joldo je bio krupan, stasit i visok čovek, rumen u licu, plavoridj, – koji je prilikom srpskih nacionalnih praznika pre rata paradirao sa malobrojnom, ali glasnom organizacijom četnika Koste Pećanca. Često je dolazio u sukob sa tadašnjim frankovcima, pa su mu se krvnički osvetili. U toj grupi su mučki ubijeni: Milan Pajkanović i Milo Ljepava, službenici, Zdravko Stjepanović trgovac i Niko Antić, trafikant, Vojo Vukanović upravnik Solare, ing. Bogdan Djukić, Vaso Marinković, upravitelj Gradjanske škole i drugi.* Vesti o sličnim progonima i ubistvima dolazile su svakodnevno iz okolnih mesta, a sa stanice su polazili transporti. Teror nad Srbima uzimao je sve više maha. U julu mesecu u tuzlanskom okrugu pohapšeni su gotovo svi pravoslavni sveštenici, navodno njih 114 sa oko 340 članova porodice, pa su otpremljeni vozom u sabirni logor Caprag kod Siska, ustrojen posebno za pravoslavne sveštenike. Jedan deo otpremljen je u druge logore, odakle se nisu vratili, dok su drugi proterani u Srbiju. Samo mali deo njih je preživeo.

Za rad u novim ustanovama počeli su da dolaze sa strane službenici i funkcioneri. Pojavilo se mnogo novih lica i raznih egzekutora. Policija se sada zvala redarstvo, a šef policije – predstojnik župske redarstvene oblasti. Novi predstojnik Šefkija Muftić, pojavio se u Tuzli negde u rano leto 1941. u šarenoj gomili pridošlica – policajaca, agenata, batinaša, švercera i sitnih činovnika – koji su sačinjavali kičmu i oslonac novog poretka. Muftić je bio čovek temeljan – nešto viši od srednjeg rasta, četrdesetih godina, sa sivim šeširom na glavi i ridjem kaputu koji se primećivao izdaleka. Grubost lika bila je još više naglašena njegovim hladnim sivo-plavim očima kojima je streljao prolaznike. Ponekad je predveče šetao tuzlanskim korzom s porodicom – visokom crnokosom ženom, vižljastom ćerkom s pletenicama i dečkom, mladjim sinom. Ni ovaj porodični dekor nije mogao da ublaži i omekša oštrinu i nametljivost Muftićevog nastupa. Mnogo češće nego sa članovima porodice, Muftić je obilazio Tuzlu sa pomoćnicima, agentima-došljacima, braćom Tanović. Jedan je bio plav i krivovrat, drugi nižeg rasta, crnomanjast. Oni su umesto fesa nosili šešire kao znak evropske mode i odbacivanja tradicije. Ispod kaputa su im se jasno ocrtavali obrisi oružja od kog se nikad nisu odvajali.

U toj već naelektrisanoj situaciji, u uslovima legalizovanog terora i genocida, kao bomba odjeknu vest da je Hitler napao Sovjetski Savez. Taj dan bila je nedelja – duga ravnodnevnica – išla sam ulicom od naše kuće do stana apotekara Ajzenštajna, da uzmem knjige za čitanje.

Otac je pozajmljivao knjige od Ajzenštajna i od dolaska Nemaca isčitavao velike količine detektivskih romana engleskog pisca Edgar Wallace-a - tako se izgleda najbolje odmarao i zaboravljao na strašnu situaciju oko nas. Bili su to romani engleskog pisca, koji je pre Agate Cristie, objavio serije kriminalističkih romana. Knjige Edgar Wallace-a bile su u crvenim koricama i nosile su neobične naslove: „Zeleni strelac“, „Tajna žutog narcisa“, „Neobična grofica“, „Mrtve oči Londona“, „Žaba sa maskom“, „Nestali milion“ i tome slično. Otac ih je čitao u jednom dahu, za jednu-dve noći.

Taj dan kada je izbio rat sa Rusijom, 22.juni bio je miran i tih kao na groblju. Vreme je bilo vedro i sjajno, dan sunčan, junski. Bila je nedelja, na ulicama je bilo malo ljudi, samo po neki prolaznik. Išla sam lagano, korak po korak, nosila sam pod rukom knjige i kretala se prema kući Ajzenštajnovih.

Taj Hitlerov napad na Rusiju, iznenadan i silovit, kao da je obradovao i ohrabrio progresivne ljude, pre svega komuniste. Izgledalo je kao da su samo to i očekivali. Verovatno da nikada početak jednog rata nije izazvao toliko pozitivnih nada i očekivanja. Povik, „Zaratila Rusija“, čuo se na sve strane i kao da je ulivao nadu da će se kroz ratnu katastrofu i golgotu doći na kraju do spasenja. Ja tada nisam znala, kasnije sam saznala, da se na dan 22.juna, na Solini okupilo oko osamdesetak omladinaca, kao na jednom izletu. Glavna tema je bila „Zaratila Rusija“.

Sada je, kao i svugde, nastupio glavni udar protiv komunista. Po zidovima i banderama osvanula je poternica sa potpisom podžupana Feliksa Nedjielskog, raspisana 4.jula, za desetoricom tuzlanskih komunista koji su se već povukli u ilegalnost. Na izlogu Tivarove radnje, u istoj zgradi gde smo stanovali, pročitala sam taj plakat zeleno-plave boje. Sve navedene komuniste poznavala sam, neke iz vidjenja, a neke lično, jer su dolazili u našu kuću. Neke od njih – Ratka Vokića, Ivana Markovića, Fridu Laufer i Tomu Ramljaka, više nikad nisam videla.

Poternica je bila alarmni signal za sve komuniste, skojevce i druge napredne ljude, da počinje organizovani napad.

U žarke letnje dane s kraja jula i početkom avgusta, kao udar groma, odjeknula je medju nama vest o izbijanju ustanka, na Ozrenu, Majevici, Birču, Romaniji. Već je ranije bilo nagoveštaja, znalo se ponešto o pripremama, ali sada je oružani ustanak postao stvarnost. Na sve strane je gorelo i plamtelo, vesti su stizale s raznih krajeva i smenjivale se munjevitom brzinom. Nevidljive podele koje su se stalno vršile medju nama u to vreme, počeše opet da nas pregradjuju: na one koji se raduju ustanku i one koji se pribojavaju – do onih koji bi želeli da ga satru u zametku. Ljudi postajahu „naši“ i „njihovi“. Ovi „naši“, dotada sumorno raspoloženi, počeše smelije da se oglašavaju.

Gimnazija nije radila već od početka aprila, školska godina se završila mnogo ranije, a matura se nije polagala. Pošto se otac srećno vratio iz rata, majka je želela da vidi svoju mladju sestru Ljubu, apotekaricu koja je živela u Ljuboviji i 16.aprila rodila drugog sina. Otac je preko „Ortskomandanture“ nabavio za nas dve propusnice s kojima ćemo preći granicu na Drini. Pošli smo preko Zvornika, zatim do Bratunca, gde je u aprilskom ratu bio veliki okršaj, a onda peške do Ljubovije. Ljubu i njenu porodicu zatekli smo u dobrom stanju, ali zabrinute za dalji tok dogadjaja, s ozbirom na granicu koja je išla Drinom. Pošto smo proveli lepih nedelju dana s Ljubom, njenim mužem i decom, vratili smo se istim putem u Tuzlu i to upravo pred izbijanje i početak genocida. Stigli smo još da odemo na jedan zajednički izlet s našim prijateljima, (o tome piše Borka Tomljenović u knjizi „Bosanski kontrapunkt“ – „Oproštajni izlet“). Otac je s doktorom Jovanovićem iznajmio manji autobus kojim smo otišli do Djurdjevika i tamo proveli ceo dan na obali rečice Oskove ili Gostelje, (nikad ne znam koja je od njih dve). Vreme je bilo junsko, ali još hladno za kupanje, voda je bila kao led, slikali smo se, šetali i kao da smo znali da je to naš poslednji susret. Doktor Jovanović će uskoro morati da izbegne u Srbiju, Duško Stokanović je u avgustu odveden u logor, Vizlerovi i Ajzenštajnovi su uspeli da predju u italijansku zonu i tako se spasu, a otac je krenuo putem bez povratka.

Pred našim očima rastvorilo se naše dotadašnje društvo, poredak koji je i pored svojih očiglednih nedostataka održavao mir i postojeći red stvari.

Počele su se stvarati i širiti nove reči, nastala je prava euforija izmišljanja i stvaranja reči-kovanica, uglavnom bukvalnih prevoda iz nemačkog jezika. Ubrzo su neke ulazile u upotrebu, čestim ponavljanjem, kao „promičba“ tj. propaganda, pa krugovalna i razglasna postaja, tj. Radio stanica, policija je postala redarstvo, a srez kotar. Okruzi su postali župe sa nazivima iz vremena starobosanske države, pa tako mi postadosmo ponovo, posle mnogo vekova, Župa Usora i Soli. Medjutim, neke reči su ostale u domenu ismejavanja i poruge, o čemu su se prepričavali vicevi čiji je autor navodno bio čovek iz Sarajeva, Nikola „teški radnik“. O Muslimanima koji su od strane Pavelića definisani kao „cvijet hrvatskog naroda“, takodje su se ispredali vicevi. Ipak, sve te šale imale su ukus gorčine i prizvuk tuge – iza njih je stajalo iscereno lice fašizma i njegovih zločina. Izmedju ostalog, te reči su iskopavale razlike medju nama, - jednih koji su ih upotrebljavali i uzimali kao ozbiljno i onih kojima su bile odvratne i privremene.

Genocid nad Srbima i Jevrejima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj 1941/42, bio je dogadjaj bez presedana u našoj novijoj istoriji. Mada je i u prethodnoj Jugoslaviji 1918-1941, kao i u ranijim državama Srbije bilo pojedinačnih i grupnih progona i likvidacija (obračuni s političkim protivnicima, ubistva komunističkih prvaka i vodja HSS-a, zločini komita 1918, kao i masakr u muslimanskim selima u Crnoj Gori 1924), - zločina ovakvih razmera nije bilo. U prethodnoj Jugoslaviji, kao i u Srbiji povodom dinastičkih borbi, zločini su bili upereni mahom protiv pojedinaca ili grupa, a mnogo manje protiv celih naroda ili manjina. Zločin ustaške države bio je čudovišan i zbog toga što je NDH zahvatila veliki geografski prostor: celu Hrvatsku sa Sremom (sve do Zemuna), zatim Bosnu i Hercegovinu koja je, zahvaljujući nemačkom patronatu, ušla u sastav NDH kao božićni poklon ili devojački miraz. Pošto se nakon 10.aprila konstituisala ustaška vlast, jedan početni signal bio je dovoljan da otpočne genocid na ogromnom prostoru. Takoreći u svim gradovima, varošima i selima pohapšeni su skoro svi ugledni i imućni, ali i manje imućni Srbi. Mnogi su odmah likvidirani, a većina odvedena u sabirne logore, a zatim u logore smrti i na masovna stratišta. Neizvesno je do danas, da li negde postoje tačni i precizni podaci, ali svakako je reč o desetinama hiljada, ako ne i o stotinama hiljada ljudi. Čime je bio inspirisan ovaj veliki zločin, ostaje još uvek pitanje na koje istoričari nisu dogovorili. Istorijska podloga ovog zločina, bila je, svakako, stvorena samim ratom koji je otvarao put zločinstvu svake vrste. Takodje, kapitulacijom jugoslovenske države u aprilu 1941. i naglim raspadom bilo kakvog zakonitog poretka, kao i izlaskom na površinu društvenog taloga u seoskim i gradskim sredinama, kome je bio otvoren put za pljačku i zločin. Treba imati u vidu da je to bilo vreme opšteg mraka u okupiranoj Evropi gde je bila u potpunosti ućutkana demokratska javnost i kada su nemačke trupe pobedonosno hrlile ka Moskvi.

Ideološka podloga „Velikog zločina“ bila je razjarena nacionalistička, klerofašistička svest, koja je imala blagoslov Katoličke crkve ili njeno prećutno odobravanje. Antisrpska ideja u povezanosti s antikomunizmom dovela je do najklasičnijeg oblika konzervativne, zloćudne kontrarevolucije – protiv jevrejstva, protiv srpstva, protiv komunizma i socijalizma i protiv Sovjetskog Saveza, ali i protiv zapadnih demokratija. Bio je to splet najmračnijih rasno-genocidnih projekata bez prave idejne sadržine i bez ideološke i političke poruke koja bi bila prihvatljiva normalnom čoveku. Retrogradnu sadržinu ustaškog ideološkog arsenala pratile su nehumane, evropskoj civilizaciji neprimerene metode obračuna s „protivnikom“, de fakto s golorukim narodom. Masovne grobnice, likvidacija maljem u glavu, ili klanje ljudi nožem, jame pune ljudskih tela polivene negašenim krečom, paljevine crkava zajedno s ljudima, sve do logora smrti, najvećeg u Jasenovcu – učinili su da je ustaštvo i ustaška država postalo sinonim Zla u ratnom stradanju naroda naše zemlje.

Gorko iskustvo je pokazalo da se živeti u zajedništvu moglo samo u miru, dok je rat samim svojim izbijanjem značio atak na razum i toleranciju, pošto je višenacionalna struktura stanovništva davala mogućnost da se podstaknu razdori i raspiri medjunacionalna mržnja. Tako se na talasima medjuetničkih sukoba raspao, istopio i raslojio čudesni svet stare Tuzle, pri čemu je genocid nad Srbima i Jevrejima u ustaškoj državi NDH 1941-1943. bio onaj krvavi zamajac čije stravične razmere nisu ni do danas celovito sagledane u kontekstu vremena i istorije. Srećom, Tuzla je spadala u one retke gradove gde teror i genocid nisu uzeli prevelikog maha, i to upravo zahvaljujući rečenom duhu zajedništva koji je zaustavio genocid i nije dozvolio rušenje crkve, Srpske varoši i drugih srpskih lokaliteta. Zloćudna priroda ustaške vlasti, i pored obećanja i udvaranja Muslimanima, otvorila je oči mnogim ljudima, pa su delovi muslimanske čaršije ustali u odbranu.

Pod uticajem komunista, a i po svom sopstvenom uverenju, u nekim krajevima je muslimanska čaršija predupredila moguće, velike zločine. U Tuzli se otpor protiv terora nad Srbima – posle prvog talasa koji je odneo desetine života – vezuje za ime i svetli lik Muftije Muhameda Kurta koji je svoj ugled založio za presecanje krvavog kola koje bi u Tuzli imalo svakako daleko teže i krvavije rezultate da je otpor izostao.

U to vreme živeo je u Tuzli dobrodušni, pametni i pošteni Hadži Jusuf Efendija, čukundeda današnjih Hadžiefendića (Mujage, Jusufa i drugih). O njemu je Živko Crnogorčević zapisao lepu pričicu. Navodno je 1858. izišao neki ferman po kome se imaju svi „kauri“ tamaniti po turskom carstvu. Vest o tome stiže i u Tuzlu, pošto je takva seča počela već u Siriji. Sastanu se uglednici u Staroj džamiji da većaju šta će i kako će, pa reše da pozovu i Hadži Jusuf-Efendiju koji im reče: „Znate li vi ljudi gdi je Stambol i koliko treba vremena dok dodje tako jedan ferman... Ja od moje strane vam kažem da pričekamo, i kada se tri puta nalog ponovo onda vam kažem: prvo ćete doći mojoj kući pak mene posjeći i što god imade žive duše u mojoj kući – malo veliko, muško i žensko – isjecite, pak onda idite u varoš i radite što znate. Ja s vama neću u tome da budem sporazuman“.

Pra-praunuk Hadži Jusufa Efendije, bio je Jusufaga Hadžiefendić koji je sa Muftijom Kurtom išao u delegaciji Muslimana u Ortskomandanturu Nemaca u kući Pere Stokanovića da mole da se prekine nasilje nad Srbima i da se ne ruši pravoslavna crkva, kako je bilo najavljeno.

Razume se da je svaki osvajač nastojao da produbi razlike medju domaćim stanovništvom, kako mu ujedinjeni i složni ne bi mogli pružiti otpor. Za tu svrhu zahvalna podloga u Bosni bila je vjera ili „zakon“. Pripadnost odredjenoj vjeri ili crkvi činila je da su jedni bili bliži vlastodršcu nego oni ostali. Tako Muslimani u tursko doba, katolici-Hrvati u vreme Austrougarske, a pravoslavni Srbi u doba Kraljevine. Vizantijski istoričari nisu znali da razlikuju Srbe od Hrvata – za njih su to bili isti narodi.

Saradnja s okupatorom bila je veoma široka i razgranata i skoro da je bilo nemoguće razgraničiti strogo ovaj pojam. Zapravo, svi mi koji smo živeli i boravili u NDH, dobijali garantovano snabdevanje, išli u školu i na zanat, ili službovali, - svi smo mi bili na neki način „saradnici“. Bez obzira na naše političko uverenje, ili opredeljenost za NOP svi smo bili sastavni deo njihove statistike, ako ništa drugo ono kao broj.

Medjutim, istinskih saradnika, tj. onih koji su podržavali i verovali u Novi poredak, bilo je znatno manje. Po mojoj proceni, 20 do 30% stanovništva koje se, identifikovalo sa fašističkim poretkom, 30 do 40% bilo je aktivno ili pasovno protiv, dok su ostali bili izmedju – ni za ni protiv, oni koji de fakto čine središte i pasivnu većinu gotovo svakog poretka.

Leto je bilo u punom zamahu, ulice posivele od prašine, na bazen se nije išlo, lov na ljude odigravao se pred našim očima. Svakog dana su pristizale vesti o novim žrtvama terora. Geografski pojmovi, dotad prilično udaljeni od nas, udjoše u svakodnevnu upotrebu – Gospić, Jadovno, Glina, Jastrebarsko, a zatim najstrašnija od svih, reč Jasenovac – postadoše simboli strahovite vizije smrti i uništenja.

Ne znam da li se tačno zna kada je počeo ustanak u našem kraju, mada je zvanični datum bio 27. juli. Najpre su se čule priče kako „šumnjaci“ napadaju vozove na pruzi Tuzla-Doboj, te da se oni spuštaju sa Ozrena na prugu. U isto vreme posle napada na SSSR počeo je progon komunista koji su takodje odlazili „u šumu“. Najpre grupa vodećih tuzlanskih komunista za kojima je bila raspisana poternica kojom su oblepljeni bili svi stubovi i izlozi u gradu. Sva imena na poternici bila su mi poznata, a neki su bili očevi saradnici i prijatelji. Jedna od njih, Antonija Mandžić sišla je u grad obučena u zar i došla kod nas, kako bi povela oca da im se pridruži. Bio je to mučan susret, jer otac nije mogao da krene odjednom i nepripremljen. On je rekao tada Antoniji da će doći i da računaju na njega, ali mora neke stvari da obavi pre nego što krene. Većina ljudi sa poternice nisu bili porodični ljudi već uglavnom neoženjeni i bez dece. Majka je tada spremila Antoniji paket sa slatkišima i ona je otišla neobavljenog posla. Ocu je kasnije, iako je poginuo, bilo zamereno što se nije odazvao na prvi poziv.

Ustanak je, kako se širio, donosio i do nas u gradu nova iskustva i saznanja i nove reči koje su ulazile u svakodnevni rečnik ljudi. Prvobitno je neodredjena reč „šumnjak“ označavala sve one koji se bore i prebivaju po šumama, dok je u žargonu neprijateljske propagande narodni borac postao „odmetnik“, da bi se podvukao njegov protivzakoniti status. Geografski pojmovi, nazivi sela i manjih mesta, udjoše u svakodnevni opticaj – Karanovac, Petrovo Selo, Doboj, Ozren, Caparde i druga poprišta borbi. Vesti o prekidima pruge, o zaustavljanju vozova, o napadima ustanika, kolale su medju gradjanstvom, naročito su se šapatom prenosile i prepričavale medju pristalicama ustanika. Pojmovi kao što su „zarobljavanje“, „zamena zarobljenika“, „odmazda“, „taoci“, postajali su deo naše svakodnevnice.

Postepeno je sve više osvajala prostor reč „partizan“, - da bi se odredio istinski narodni borac, i utiskivala se u svest ljudi kao alternativa i suprotnost četništvu, koje je u prvo vreme sačinjavalo deo ustaničke vojske. Posledice diferencijacije dopirale su do nas u prečišćenom vidu – četništvo je ostajalo na uskom koloseku nacionalne mržnje i medjusobnog istrebljenja, dok je partizanski pokret s KPJ na čelu, upućivao na široke prostore bratstva i jedinstva. Počesmo oko sebe i u svojoj sredini da se i u tom smislu prepoznajemo. Fašistoidnim delovima hrvatskog i muslimanskog stanovništva priključiše se pristalice četništva koje će u daljem razvoju postati jedan od vojnih i političkih stubova nacionalne izdaje pod okriljem kukastog krsta.

U mnoštvu novih reči pojavili su se i neki zastrašujući nazivi. Takav je bio naziv „Pokretni prijeki sud“. Pokretni sud, znači, išao je iz mesta u mesto, a preki zato što je po kratkom postupku donosio presude i to uglavnom smrtne. „Prijeki sud“ je zasedao u zgradi Okružnog suda na glavnoj ulici, a počeo je s radom već u rano leto 1941. Njegova prva presuda bila je Maksu Rajzbergu, Jevrejinu koji je bio optužen za neprijateljsku propagandu i ubrzo streljan. Zatim su se redjala sudjenja jedno za drugim. Dramatično sudjenje koje sam detaljno pratila bilo je sudjenje Šiljku, Vikiću i Suljatoviću. Bila sam u društvu Vikićeve sestre Lucije u toku celog dana, koliko je sudjenje trajalo. Od njihovog dolaska u sud, čitanja presude i posle toga odvodjenje u Štok gde će se obaviti streljanje, pratila sam ih i gledala njihove poslednje časove. Šiljak i Vikić su išli visoko izdignute glave i vedrog izgleda, dok je nešto stariji, porodični čovek Suljtović bio smrknut i potamneo u licu. Vikić i Šiljak su zračili nekom energijom koja je isijavala iz njih, pevali su i izvikivali parole, kao da su bili srećni što mogu da umru za ideju u koju su verovali. Stajali smo pred Štokom, u većoj gomili ljudi, sve vreme dok je trajao žalbeni postupak, tj. rok molbe za pomilovanje koju je advokat uložio. Tad je dojurio na motoru Mustafa Gelja, domaći policajac i batinaš, sa odlukom da je moba odbijena. U uskomešanoj masi čuli su se razni komentari. Pucnji koji su ispaljeni u grudi njih trojice odjeknuli su izmedju okolnih brda. Posle pola sata ili sat izneli su njihova mrtva tela. Vikića i Suljatovića preuzela je porodica i odnela na groblje gde će ih sahraniti, dok su Šiljka bez porodice, ustaše u toku noći pokopale ispod tadašnjeg Oficirskog parka.

Već od septembra nastavljaju se sudjenja, da bi se u oktobru održalo možda i najveće sudjenje takozvanoj „Bušovoj grupi“. Mahmut Bušatlija, zvani Buš, student beogradskog univerziteta, bio je u Tuzli tokom leta kao delegat Pokrajinskog komiteta BiH i rukovodio je ilegalnim radom. Otac je vidjao Buša iako je bio u dubokoj ilegalnosti, a mnoge ljude iz okolnih mesta koji su tražili vezu s Partijom, povezao je sa Bušom. Tek, čulo se jednog dana kako je cela grupa koja je pošla na Majevicu zarobljena negde kod Gornje Tuzle, a sam Buš bio je ranjen u obe noge, od bombe. Odveden u bolnicu, on je sutradan umro od posledica ranjavanja. Ostalim članovima održano je sudjenje na kome su neki osudjeni na smrt a drugi imali sreću da budu oslobodjeni. Amalija Lebeničnik, poreklom Nemica i njen sin Andrija osudjeni su na smrt. Amalija je bila učesnik nemačke revolucije 1918/19, i poznavala je Rozu Luksemburg, a posle toga doselila je s porodicom u Bosnu. Držala se hrabro do poslednjeg trenutka. Studentkinja medicine Zora Holovac, osudjena na smrt, vrlo veštom odbranom advokata Ljube Peleša, uspela je da bude pomilovana i da kaznu odleži u robijašnici, a ne u logoru. Kasnije je bila zamenjena od strane slavonskih partizana i preživela je rat.

Početkom jeseni otac je bio mobilisan u domobranstvo, gde nije bio zaposlen preko celog dana, niti je nosio uniformu, već je odlazio posle podne u vojni logor na kraju Capar-ulice, radi obavljanja pregleda. Na taj način bio je u prilici da nabavlja velike količine sanitetskog materijala, da oslobadja pojedince od vojne obaveze, te da oglašava nesposobnim regrute i slično. Sećam se da je s jeseni 1941. u dva navrata dolazio očev brat Edhem, koji je u to vreme bio takodje mobilisan, i odnosio je iz naše kuće prepun vojnički ranac sanitetskog materijala, a bilo je i drugih koji su odnosili materijal. Teško da bi se moglo ustanoviti s kim je sve dolazio otac u kontakt preko domobranske službe i kakve je veze uspostavljao. Sem toga, on je bio svakodnevno u prilici da stupa u kontakte sa višim domobranskim oficirima, koji još nisu bili dospeli do opozicije režimu, ali su bili protivnici terora i nasilja, pa su u perspektivi mogli biti od pomoći i koristi NOP-u.

Vrlo žive kontakte održavao je otac sa Tuzlacima koji su postepeno, ali sve više bili mobilisani u domobranstvo, u Tuzli i u drugim mestima NDH. S jednim od njih, inače prijateljem – Kadijom Mujezinovićem, otac je češće razgovarao i jednom prilikom, u kafani kod Ferbara, rekao mu: „Nama trebaju oficiri i biće dobro došli. Ako se odlučiš da podješ, pripremi toplu odjeću i dobre cipele“. – U oktobru, otac je bio pozvan kod pacijenta u Djurdjevik, gde se na položaju s domobranima nalazio i Kadija. Tada mu se otac obratio s molbom da ga ako može prebaci na partizansku stranu. Medjutim, Kadija mu je odgovorio da za to nema još mogućnosti, ali da se to može pripremiti u dogledno vreme. Verovatno je, da se otac, našavši se na terenu, odlučio na ovaj korak, kako bi bilo što jednostavnije i bezbolnije i bez dugotrajnih i mučnih priprema. Na žalost ni Kadija, a ni Salih Žilić kome se obratio sa istom molbom, nisu tada imali odgovarajuće veze. Tek pošto se vratio kući iz Djurdjevika, otac je pričao o ovom svom neuspelom pokušaju. Medjutim, nije se više obraćao ovoj dvojici prijatelja, jer je MK KPJ preuzeo na sebe njegovo prebacivanje.

U isto vreme, tuzlanske vlasti nastojale su da udju u trag njegovim aktivnostima. Kao čuvar poretka, Muftić je od predratne policije, nasledio podatke o svim tuzlacima-komunistima i svoju pažnju je koncentrisao pre svega na one koji su bili u gradu i ilegalno delovali. Stalnim praćenjem i kontrolom ponašanja Muftić je nastojao da osujeti ilegalni rad ili, još bolje da ga na delu uhvati. Kao čoveka poznatog u gradu po svojim političkim ubedjenjima, Muftić je posebnu pažnju poklonio ocu. Ne samo da je pred našom kućom uvek dežurao poneko od agenata, nego je i sam Muftić nastojao da direktno utiče putem pretnji i ucena. Pozivao je s vremena na vreme oca „na razgovor“. Sećam se da je otac u dva navrata, po povratku iz policije, pun besa, vidno uzbudjen dolazio kući i prepričavao razgovor: „Zvao me je opet gospodin Muftić na razgovor“, zatim je reč po reč ponavljao šta su govorili. Stvar se svodila otprilike na to da on, Muftić, zna šta otac radi i za koga. „Znamo mi dobro, doktore, šta vi ovde radite i šta sve krijete iza svog ljekarskog poziva. Moje je da Vas upozorim, jer prema takvima, ako se ne opametite, nećemo imati milosti“! Uoči samog odlaska u partizane, još jednom je Muftić pozivao oca, poslednji put.

Početkom novembra pozvao me student medicine Momo Peleš i saopštio mi je da sam primljena u SKOJ i da ću pripadati aktivu „Centar“ u kome smo tada bili svega troje: Momo, ja i Josif Sidorov, student – posinak dr Šerstneva. Moj rad se sastojao u prikupljanju sanitetskog materijala, odeće i drugih stvari, kao i novčanih priloga. Sem toga, trebalo je da okupim nekoliko drugarica – antifašistkinja. Uz to, Momo mi je dao na čitanje neke knjige. Sećam se da su to bila predratna „Nolitova“ izdanja na kojima su se vaspitavale generacije borbene omladine uoči rata. Pamtim i danas neke naslove „Djevojka za pisaćom mašinom“ („Das Mädchen an Orga-Privat“), „Učenik Gerber je završio“ (Der Schüler Gerber hat absolviert“), i druge. Momo je bio prilično strog i ozbiljan, dok je Sidorov voleo šalu i nije nimalo ličio na skojevca-ilegalca. Moji prvi rezultati bili su više nego skromni, tako da je Momo izražavao čudjenje – zar ne može više? Očigledno, nisam bila naročito spretna i više sam se mučila i razbijala glavu kako da dodjem do priloga, nego što sam se upuštala u „akciju“. U kući niko nije znao za ove moje probleme. Bili su, svakako, obuzeti mnogo težim brigama.

Na Kapiji, nezvaničnom gradskom središtu, pojavila se s jeseni 1941. razapeta, velika geografska karta na kojoj su svakodnevno pomerane granice nemačkog napredovanja u Rusiji. Ova karta – očigledna demonstracija Hitlerove ratne sreće imala je višestruko dejstvo: pristalice fašizma je hrabrila i bodrila na još veću odanost i privrženost Novom poretku, malodušne i nezainteresovane je uveravala u moć i nepobedivost Trećeg Rajha, a antifašiste je ispunjavala ogorčenjem i besom – utoliko više što su strelice išle sve dublje na istok. Prolazeći ispod karte, okretala sam glavu da ne bih videla pravo stanje. Ali, radio koji smo slušali svako veče – i London i Atinu – potvrdjivali su strašne vesti – da je Hitler pred Moskvom.

U decembru 1941, došlo je do jednog neuspelog očevog pokušaja da se prebaci na slobodnu teritoriju na Majevici, pošto su organizatori zatajili. Nekako, u to vreme, otac je prihvatio poziv doktora Podvineca da mu se pridruži u jednoj seansi za slušanje ploča, odnosno Betovenove Devete simfonije. Podvinec je, naime iz Zagreba poneo svoje ploče, pa ih je privremeno smestio kod svog šuraka doktora Pjerotića, koji se posle odlaska doktora Jovanovića uselio u njegov stan iznad Apoteke „Zvijezda“. Majka je odmah odbila da ide u tu posetu, jer „neće da sedi u stanu iz kog je doktor Jovanović morao da pobegne“. Ocu nije preostalo ništa drugo već je pošao i poveo je mene. Sedeli smo u lepoj trpezariji doktora Jovanovića, dok je Podvinec nameštao ploče. Bio je to starinski gramofon sa velikim zvučnikom. Otac koji je obožavao Betovena, s velikim ushićenjem je slušao dugu i za mene bučnu i dosadnu simfoniju. Bio je to trenutak kad je za momenat zaboravio sve nedaće i tegobe svoje situacije. Naročito je bio oduševljen poslednjim stavom kada horovi pevaju „Freude schöner Götterfunken“, i dočekao je kraj sa velikim zahvaljivanjem Podvinecu što ga je pozvao na ovo muzičko veče. Kasnije, kod kuće stalno je pevušio taj poslednji stav i čak je i mene terao da ga naučim reči „Ode radosti“, koja u Šilerovom originalu glasi „Freude schöner Götterfunken, Tochter aus Elysium“ i njen vrhunac kad horovi pevaju „Seid umschlungen Millionen“. Sa tim zvucima u ušima, otac se pripremao za svoj definitivni odlazak.

* Ovde ne navodim imena sivh uhapšenih i pogubljenih tuzlanskih Srba – tačni podaci mogu se naći u „Vremeplovu“ Dragiše Trivkovića ili u Regionalnom istorijskom arhivu (RIA).