Vera Mujbegovic: TUZLA MOJE MLADOSTI

U Tuzli je, pored ostalih, imala svoj zavičaj, živela i radila, jedna relativno mala i živahna jevrejska skupina od pedesetak porodica, sa oko 325 članova. Time je živopisni kolorit našeg grada bio upotpunjen evropskim elementom pismenih, civilizovanih i u trgovačkom smislu veoma sposobnih ljudi čiji se uticaj osećao u društvenom životu grada.

Prema popisu gradjana jevrejske veroispovesti upisanih u matične knjige rodjenih od 1885. do 1941, 470 Jevreja ugledalo je svetlost dana u Tuzli. Njihovi roditelji došli su najviše iz Galicije, Madjarske, Poljske, Čehoslovačke, ali i iz drugih gradova – Sarajeva, Novog Sada, Osijeka i Vukovara, Zvornika i Brčkog. Čak i iz Orana u Alžiru došli su neki članovi porodice Pesah. O njihovom poreklu, naseljavanju u bosanske krajeve, kulturnom doprinosu, kao i njihovoj tragičnoj sudbini, svakako se može ispisati ne jedna, već više knjiga. Nije mi namera da ovde monografski obradjujem istorijat tuzlanskih Jevreja, već samo da pomenem ljude koji su sa nama živeli, kako sam ih ja zapamtila.

Medju prvim Jevrejima koje sam upoznala u najranijem detinjstvu, bile su porodice Pinto i Vaserštajn. Naš stan u nameštenoj sobi kod Jovana Simića nije dozvoljavao da se pozivaju gosti, pa su se roditelji s prijateljima sastajali u nekoj bašti, kafani u Trobegovom parku, ili na Banji, a često i u bašti Školske poliklinike. Haim Pinto, sin starog Pinte koji je držao kafanu u zgradi Ante Kamenjaševića, bio je napredni student i kao takav često se nalazio s ocem sve do 1933, kada je bio uhapšen i osudjen na 2 godine robije. Njegova sestra Erna, lepa devojka sa prekrasnom dugom crnom kosom koja joj je padala do ramena, često je dolazila u društvo s roditeljima, pa me je nekada vodila u šetnju. Pamtim nju, lepo obučenu sa žutom lisicom prebačenom preko ramena, i sebe u kratkoj somotskoj haljinici – neko nas je od prijatelja slikao naslonjene na ogradu Školske poliklinike. Ovu lepu sliku, mnogo decenija kasnije uveličala sam i poslala joj u Ameriku. Erna se kasnije udala za Ota Englendera, saradnika Volta Diznija i otišla da živi u Holivudu. Da bi spasila barem brata Haima, došla je 1939. po njega i odvela ga kod sebe, što ga je spasilo od sigurne smrti. Njihova sestra Nada, udata za oficira, živela je u Splitu, pa je samim tim, u italijanskoj zoni bila spašena. Ostali članovi porodice Pinto, otac, majka, sestra Laura, tetke i rodjaci, odvedeni su u logore smrti.

Porodicu Vaserštajn upoznala sam preko Nandora Kargera koji je s roditeljima često sedeo u Trobegovom parku ili u „Bristolu“. Bio je oženjen Bembom, ćerkom trgovca Vaserštajna čija se radnja nalazila na uglu ulice koja vodi od Domanijeve radnje do Kamenog suda (ne znam ime te ulice). Stari Vaserštajn je bio uglavnom sam u radnji, kad god sam tuda prolazila, na putu ka mojoj nastavnici nemačkog jezika Hildi Perović. Vaserštajn je bio stariji, sed čovek, uvek sa šeširom na glavi, a radnja je bila ispunjena mešovitom robom, najviše tekstilom. Pošto nije imala dece, Bemba me je često vodila u njihovu kuću na početku Konjaničke ulice. Bila je to starija solidna kuća na sprat. U stanu je bilo hladovito i lepo namešteno. Najviše pamtim gospodju Vaserštajn, Bembinu majku, kako u dvorištu „šopa“ guske. Za mene je to bio neverovatan prizor, jer nisam bila u prilici da nešto slično vidim. Držala je guske za vrat sa otvorenim kljunom i gurala im unutra kukuruz. To se radilo sa namerom da se guske što više udebljaju i da daju što više guščije masti. „Šopanje“ gusaka u dvorištu Vaserštajnovih je jedan od nezaboravnih prizora iz mog detinjstva. Inače, gospodja Vaserštajn je svake godine posle klanja gusaka slala mojim roditeljima, ocu posebno, teglu sa guščijim džigericama u masti, što se smatralo delikatesom. Uz to, i posebno pecivo „maces“, što je majka volela. U goste je kod Vaserštajnovih leti dolazila devojčica iz Sarajeva, dete njihovih rodjaka. Zvali su je Kokica, pravo ime ne znam. Lepa devojčica kao gar crne kose i bele puti, uvek sa markizetskom keceljicom preko haljine, vozila je kolica sa lutkom i zajedno smo šetale po Oficirskom i Trobegovom parku. Kokica je bila koju godinu starija od mene i ostala mi je u sećanju iz tog dečjeg uzrasta. Njena sudbina mi nije poznata, ali obzirom da je živela u Sarajevu nije mogla izbeći golgotu sarajevskih Jevreja.

Najbliži ocu i našoj porodici medju tuzlanskim Jevrejima bio je, bez sumnje, apotekar Milan Ajzenštajn. S njim se otac vidjao takoreći svakodnevno, bilo u apoteci, u „Bristolu“, a ponekad je i dolazio kod nas.

Otac je poznavao Ajeznštajnovu ženu Elzu još iz vremena svog gimnazijskog školovanja, pošto je s njenim bratom Karlom išao u isti razred i zajedno s njim maturirao. Elza, ili kako su je zvali Elzika, bila je sa svojom rodicom Ružom Halberštam prva žena koja je pohadjala gimnazijsku nastavu, ali privatno, tako da su na polugodištu i na kraju godine polagale ispite pred komisijom. Elza nije maturirala, dok Ruža jeste – išla je u Zagreb gde je u Klasičnoj gimnaziji položila maturu – upisana je u njihov Almanah kao jedna od prvih žena koje su maturirale. Posle Elze i Ruže u gimnaziju se upisala Zora Stokanović, udata Nešković, a zatim su se žene sve više upisivale.

Elzin brat, očev školski drug Karlo, otišao je 30-ih godina u Izrael gde je ostao do kraja života. Stariji brat Leo bio je apotekar u Iloku, obešen je 1942. u Vukovaru. Elzina sestra Klara, prelepa žena, udala se za Italijana i tako se spasila.

Apoteku „Zvijezda“ je, po kazivanju Mile Ajzenštajn, otvorio 1909. Elzin otac Simon Zaloscer. Pošto je bio austrijski državljanin, morao je 1918. napustiti Tuzlu i nije mogao da zadrži apoteku. Budući da je Milan Ajzenštajn još pre prvog svetskog rata stažirao kod Zaloscera, kad je saznao za ovu situaciju, vratio se u Tuzlu i uz veliku hipoteku otkupio je apoteku. Pošto je od ranije imao simpatije za Elzu, oženio se njom i godinama je držao Apoteku „Zvijezda“. Njegova apoteka bila je za sve nas, vrlo privlačno mesto.

Milček, kako su ga zvali, počeo se baviti fotografijom još u toku Prvog svetskog rata. Imao je celu kolekciju slika nemačkih topova „Debele Berte“. Kasnije, oko 1930, imao je kameru „Lindhof“, a 1936. kupio je „Lajku“, čuveni i u to doba najbolji foto-aparat koju su 1941. rekvirirale ustaše. Njome je snimao sve nas.

Ajzenštajn nije slikao samo kćerku, prijatelje i ljude sa pijace, već je imao kolekcije slika sa tzv. mrtvom prirodom – bile su to predivne slike sa ružama u vazi ili nekim drugim cvećem. Sve te slike izradjivao je u maloj crnoj komori koja se nalazila sa desne strane od samog apotečkog prostora. Tamo sam ušla nekoliko puta – bilo je to njegovo lično, malo carstvo gde je samo on imao pristup i gde se mogao posvetiti svom omiljenom zanimanju.

Iza središnje prostorije u apoteci bila je jedna omanja soba, lepo uredjena sa ležajem, pisaćim stolom i kožnim foteljama gde je Milan sedeo sa svojim prijateljima u podnevnoj pauzi ili predveče, gde su ćaskali i ispijali poneku čašicu. Otac je često svraćao kod Ajzenštajna, bilo je to njegovo omiljeno mesto za predah, prijateljski razgovor i poneku šalu. Uostalom, Ajzenštajn je imao neodoljivi smisao za humor, sam se nije mnogo smejao, ali bio je u stanju da zasmejava i da ismejava ljude oko sebe. Takav kakav je bio, visok, malo poguren i mršav, sa neizostavnim šeširom na glavi i obaveznom kravatom, ostao je u mom sećanju medju omiljenim likovima mog detinjstva. Kada su ratna stradanja prošla i kada se srećno provukao kroz rat sa ženom i kćerkom, pa se konačno opet vratio u Tuzlu, sretali smo se nekoliko puta u Beogradu gde sam živela s majkom. Nije bio jako zadovoljan posleratnim prilikama, ne toliko što mu je apoteka bila nacionalizovana, već odnosom ljudi. Govorio je i ponavljao je: „Sve bi bilo drukčije kad bih nosio fes na glavi“. U to vreme mi nije bilo sasvim jasno šta je mislio s tim, ali kasnije sam shvatila. Razboleo se i dosta brzo umro. Znam da se njegova žena kasnije žalila, što ga nije odvela u Zagreb na lečenje, već ga je prepustila domaćim lekarima. Njegove slike su nadživele njega samog i njegovu Lajku, ostale su kao uspomena na prohujalo vreme, kao nostalgična opomena, memento naše smrtnosti.

Moć i trajna vrednost Ajzenštajnovih fotografija mogla se shvatiti tek pošto je proteklo mnogo vremena. Kad oca više nije bilo, slike koje je njegov prijatelj napravio ostale su kao simboli i poziv na sentimentalno prisećanje. Trenuci otrgnuti od stvarnosti i vremena dopiru do nas iz davne prošlosti. U vreme kad ih je snimao niko od nas nije ni slutio šta će nam one jednog dana značiti.

S porodicom veletrgovca Joška Vizlera nismo se družili, ali smo doseljenjem u Čalićevu kuću dospeli u njihov prvi komšiluk. Naš stan je bio direktno preko puta njihovog, naši prozori gledali su u njihove. Joško Vizler je renovirao tu zgradu i doveo je u odlično stanje, pošto je pre toga bila prilično oronula. U prizemlju je imao radnju s rakijom i drugim pićima i moglo ga se videti u radnji u svako doba dana. Visok, krupan čovek dobroćudnog izgleda s obaveznim kačketom na glavi, Vizler je bio veoma prijatan, duhovit i dobronameran čovek. S njim u radnji često je boravila njegova žena Giza, manja rastom, proseda i lepog lika žena, uvek otmeno i elegantno obučena. Vizlerka se kretala izmedju kuće, radnje i kuće njenih roditelja, Blatove kuće, gde se u prizemlju nalazila Dušekova poslastičarnica, što sam mogla da pratim s mog prozora – osmatračnice. Njene dve sestre, starija Švarcbergerovica i mladja Beba udata za šumskog inžinjera Rafu Mota, živele su u blizini. Vizlerova mladja kćerka Zlata, sa zlatnom talasastom kosom i pegicama na licu bila je oličenje prefinjene gradske devojke i učila je u našoj Gimnaziji. Starija Mira, visoka i tamnokosa, išla je u Trgovačku akademiju u Zagrebu i dolazila je kući za raspust. Leti, kad je moja rodjaka Beba dolazila iz Beograda, družila se sa Vizlerovim kćerkama, pa smo ponekad odlazili u njihovu lepu kuću. Bilo je to veselo, mlado društvo gde sam ja bila najmladji član. Vizlerov sestrić, Edi Hiršbajn je uveseljavao sve prisutne svojom pesmom uz gitaru, raznim šalama i pričicama. Ponekada mu je njegov ujak Vizler dozvolio da vozi staru „Lančiju“, pa bi nas Edi utovario u ta otvorena kola, nas možda šest-sedam, i vozio u okolinu. Sećam se jednog izleta prema Staroj Majevici gde smo boravili u prirodi i šetali po livadama. Jednom je kod Vizlerovih Edi pozvao Lekera, učenika zanatske škole koji se pomalo amaterski bavio hipnozom. To je za mene bio vrlo uzbudljiv i nezaboravan dogadjaj, kad je Leker uspeo da hipnotiše jednu od Zlatinih drugarica. Mene je to sve plašilo, bojala sam se takvih stvari i kad je pokušao da me hipnotiše, ja sam jednostavno pobegla. Leker i pored svoje veštine nije uspeo da izbegne sudbinu cele svoje porodice i nije se vratio iz logora.

U Gimnaziji je učila nekolicina djaka Jevreja. Bili su svi pristojni, uredni, lepo vaspitani i većinom odlični djaci. Ako se pogledaju gimnazijski izveštaji mogu se videti imena djaka – Jevreja ispisana crnim, masnim slovima. Kac Kurt, braća Miroslav i Moric Herman, Vlado Pokorni, Lajhter Stjepan zvani Pišta, Hofeneder Rudolf, Kolarić Stanislav, Roman Rukenštajn. Šta sam zapamtila o njima? Roman Rukenštajn s plavom kovrdžavom kosom, kao sa Botičelijevih slika, sin upravnika Špiritus-fabrike, dolazio je u grad ponekad sa roditeljima u fijakeru. Stanovali su u lepoj vili pored fabrike. Braća Miroslav i Moric Herman, sinovi sodadžije Hermana živeli su u ulici pored Sokolskog doma, uvek ozbiljni, predusretljivi i ljubazni. Njihova mladja sestra, Regina – Gina jedina se spasila zahvaljujući kućnoj pomoćnici koja ju je skrivala. Kac Kurt, mislim da je preživeo rat, odlikaš, ozbiljan i povučen, lepog izgleda. Lajhter Pišta, stariji djak koji je već nosio šešir na glavi, lepo obučen, nasmejan i vrlo društven, odnekud iz Vojvodine. Bilo je i dobrih i vrlo dobrih djaka, kao Sarina Romano koju sam zapamtila kao prijatnu devojku, rumenih obraza i sitno ukovrdžene kose, pa Ibojka Lajhter, sestra Piština, visoka, plava devojka starija od mene neku godinu. Sa mnom u razredu Kajon Moise, dečko, mislim, iz Doboja, tamne puti i sav crnpurast, lepo obučen i tajanstven bar za mene, bio je simpatija nekih mojih drugarica.

Fingerhut, rabin Aškenazija i veroučitelj, sitan, mali čovek ali vrlo simpatičan, koji je ponekad ženama u prolazu govorio: „Svaka me žena ima na prstu“, aludirajući na njegovo prezime „Fingerhut“ tj. naprstak. Njegov sin Henrik, spiker Radio-Beograda poginuo je u aprilskom ratu 1941.

Na glavnoj ulici, preko puta kuće Pere Stokanovića, nalazila se lepa radnja sa štofovima Hermana Domanjia. Otac svake godine šije novo odelo, pa mi zajedno s majkom odlazimo kod Domanjia. U radnji sve miriše na vunene tkanine, to je sve engleski uvozni štof najfinijeg sastava. Kad iznosi štofove, Domanji ih spretno razvija iz trube, pa onda trlja štof izmedju dva prsta ponavljajući uvek istu frazu: „Ovo je odlična kvaliteta, gospon doktore“. Ne znam zašto je kod njega kvalitet ženskog roda, ali to mi je ostalo u ušima do današnjeg dana. Domanji je simpatičan omanji čovek sa cvikerima i večitim šeširom na glavi. On je mali rastom, ali živahan i u stalnom pokretu. Pored njega je u radnji uvek i njegova žena, lepa starija gospodja s prekrasnom talasastom kosom, koja joj okružava glavu kao neka kruna i završava se u jednoj manjoj pundji na potiljku. Ona je tiha, neprimetna i nečujna. Ima tu i nekih drugih kalfi i pomoćnika, ali ih se više ne sećam. Domanji je jedan od retkih Jevreja koji se spasio svojom snalažljivošću, ali i srećom. Bio je sa ženom negde na oslobodjenoj teritoriji, pa se posle krio dok nije prošla ofanziva i konačno se vratio u Tuzlu. Jedan sin Hermana Domanija otišao je pre rata u Palestinu – Domanj je ocu pričao kako rade u nekim kibucima. Drugi sin Emil, poginuo je kao borac NOV-e prilikom desanta na Drvar 1944.

Na levoj strani ulice, poviše Bristola, ka prodavnici „Bata“, nalazi se Ciringova radnja. Ko je od dece jednom ušao u Ciringovu radnju, taj je svakako poželeo da udje tamo i drugi put. Raznovrsni mirisi od sapuna i kolonjske vode koja je stajala u velikim flašama i prodavala se na 100 ili 200 grama, širili su se po radnji. Tu je uvek stariji otac sa cvikerima i kačketom na glavi, raspričan i beskrajno simpatičan, i dve lepe ćerke, Tonka i Jozefa, jedna tanana s kovrdžavom kosom, svetla, i druga tamnija, punačka i glasnija. Moje simpatije bile su na strani one vitke i delikatne – nosila je uvek tanke svilene bluze sa suknjom. Obe su bile ljubazne i prijatne. Kao da im je činilo zadovoljstvo da pomažu ocu u radnji. Odlazak u Ciringovu radnju je za mene uvek bio prijatan doživljaj. Ne samo susret sa ovim ljubaznim ljudima, koliko mirisi raznih kozmetičkih proizvoda, a još više igračke i drugi inventar, zanimljiv i raznovrstan. Obično kupujem po majčinom nalogu pastu za zube „Kalodont“, šnale za kosu, sapun ili „Nivea“ kremu. Oni znaju moje ime, pitaju me za roditelje i pozdravlju ih pri rastanku.

Decu je Ciringova radnja privlačila zbog mnoštva igračaka – od šarenih sjajnih lopti, sve do romobila i bicikla koji su stajali uspravljeni uz tezgu.

Mislim da su stanovali negde iza radnje, ne znam. Gospodja Ciring se retko pojavljivala i ostala je samo njena bleda slika u sećanju. Svi zajedno su odvedeni na put bez povratka.

Sve prodavnice cipela u Tuzli bile su na glavnoj ulici – „Bata“, „Boston“, „Peko“ i „Astra“. Naviše od Hotela „Bristol“ i fotografske radnje „Foto Drago“, nalazila se prodavnica cipela firme „Astra“. Zastupnik, a u isto vreme i prodavac bio je Moric Firt. „Astra“ cipele bile su skuplje i kvalitetnije od „Bostona“ i „Peka“, pa su mi roditelji u retkim, svečanim povodima kupovali cipele kod „Astre“. Simpatični Firt, omanji punačak čovek, nasmejan sa zlatnim zubima i njegova za glavu viša žena, dočekivali su kupce sa svim potrebnim ritualom evropskih trgovaca. Gospodja Firt, koju smo zvali Firtovica bila je visoka, lepa žena s krupnim očima i bujnom kosom i nalazila se uvek s mužem u radnji. Kao par bez dece malo su se kretali i šetali. Zajednički su podelili tragičnu sudbinu u logoru smrti.

Jevrejski „Ferajn“ – udruženje – bio je smešten na prvom spratu jedne zgrade u ulici Zrinskog i Frankopana, ili kako ju je moja majka zvala „Mesarska ulica“, zbog nekoliko mesarskih radnji. Bilo je to redovno sastajalište tuzlanskih Jevreja, gde se odvijao njihov društveni život, kulturni i zabavni, zatim socijalne aktivnosti, pomoć siromašnijim porodicama i ostalo. U prizemlju zgrade nalazila se tzv. mala sinagoga – za razliku od velike na uglu Klosterske ulice. U ovom malom hramu obavljala su se venčanja i druge verske ceremonije. Šta se sve u „Ferajnu“ odigravalo, kakav im je bio raspored i program, nije mi bilo poznato, jer tamo nisam ulazila. Znam samo da su imućniji Jevreji davali priloge, kako bi se pomoglo siromašnijim, višečlanim jevrejskim porodicama.

U Čalićevoj kući, gde smo stanovali, u prizemlju su bile trgovine jedna do druge. Na samom uglu zgrade koji gleda u pravcu željezničke stanice smestio se trgovac Goldštajn. U radnji je pored starog Goldštajna sve više poslovao njegov sin koga smo zvali „mladi Goldštajn“. Bio je to visok čovek srednjih godina s naočarima, sličan ocu, u sivoplavoj kecelji preko odela. Mladi Goldštajn bio je oženjen i imao je malog sina. Nevelika radnja krcata posudjem, staklom i finim porcelanom, bila je omiljeno mesto moje majke.

Predmeti iz Goldštajnove radnje ulazili su u mnoge, uglavnom bolje stojeće kuće u Tuzli. Pored emajliranog posudja pojavilo se pred rat vatrostalno posudje „Jena-Glas“, zatim fini porcelan iz uvoza, najviše iz Čehoslovačke. Majka je ponekad dugo stajala pred izlogom, pominjala je više puta željeni predmet, sve dok se otac ne bi rešio da ga kupi – za Novu godinu ili njen rodjendan. I ja sam ponekad stajala pred izlogom, ali sam i ulazila u radnju – bilo je zanimljivo, a Goldštajnu nije smetalo moje razgledanje. Do rata 1941. majka je sakupila priličnu kolekciju posuda, činija i drugih predmeta iz Goldštajnove radnje od kojih su se neki sačuvali do danas. Medjutim, Goldštajnova porodica u celini – stara, srednja i najmladja generacija završili su tragično u logorima smrti.

Fašizam je medju nas uneo razne podele, medju njima i jednu dotada nepoznatu – podelu na arijevce i nearijevce. Kao što je svaki državni službenik morao da položi zakletvu ustaškoj državi, tako je isto morao da daje izjavu o svom nearijevskom poreklu. Negde u junu mesecu došao je otac kući i sav besan i ljut popunjavao je besmislenu i sramnu izjavu o svom arijevskom poreklu, ali i svoje žene i njihovih predaka. Prećutkivanje istine donosilo je zatvor, najmanje tri meseca i gubitak prava na službu i zvanje. Otac je nervozno ispisao ovu ponižavajuću izjavu i pokazivao nam je kao vrhunac nacističkog rugla i besramnosti.

Unapred je bilo jasno kakve će mere uslediti u odnosu na naše domaće Jevreje, pošto je to bio deo opšteg koncepta i plana o uništenju Jevreja, koji nije imao izuzetke. Napad na Sinagogu, lepu originalnu zgradu, na početku Klosterske ulice, pokazao je kakav će radikalan i bespoštedan biti udar. Sinagoga koja je na tom mestu stajala od 1906. godine načeta je dinamitom pošto su Nemci i ustaše, navodno, najpre gledali film u Gradskom kinu „Židov Zis“ („Der Jude Süss“), pa su onako razjareni nasrnuli na Sinagogu. (Sinagogu su svi Jevreji i nejevreji zvali „Templ“ – nemačka reč, što znači hram). Pored Sinagoge bio je još jedan manji hram i to u prizemlju „Ferajna“ gde su se ljudi i venčavali. Kad je Sinagoga napadnuta, izvršen je upad i u ovaj manji hram, demoliran je i opljačkan. Starca od 80 godina koji se tu nalazio, Krambergera, bacili su na pločnik, razbili ga, da bi posle kome umro u bolnici. Cela stvar nije bila samo u rukama ustaške države, već pre svega u nadležnosti glavnog vlastodršca, nemačkog okupatora, i kao takva nije podlegala nikakvim pokušajima intervencije ili ublažavanja kazne. Program njihovog uništenja bio je unapred zadat i shvaćen kao aksiom – činjenica koja se ne preispituje.

Medjutim, sam teror i genocid, imao je svoje faze i postupnost. Ljudi su najpre izbačeni iz svojih stanova, zatim su morali predati svu pokretnu imovinu i dragocenosti, kao i svoje radnje, a u isto vreme morali su biti obeleženi kako bi „arijevci“ znali s kim imaju posla. Tako su nosili žute trake oko rukava ili žute zvezde na reveru od kaputa. Bili su to sramni znakovi koji su se mogli videti iz daleka zbog jasnoće žute boje. Vodili su ih na prisilne radove svake vrste, do čišćenja ulica. Tako su Tuzlaci bili u prilici da na gradskim ulicama vide uglednog profesora matematike u Gimnaziji, Danila Saloma, kako čisti ulice i odnosi djubre. Žene i devojke bile su upotrebljene da peru i čiste njihove kancelarije i ustanove.

Medjutim, svi ovi postupci bili su samo uvod u glavni udar – deportaciju u nepoznatom pravcu. Istina, već u leto 1941. neki ugledni Jevreji bili su odvodjeni u logor, najviše u Jasenovac, i to pojedinačno. Grupni odlasci učestali su najviše u toku 1942. godine i tada je najveći broj tuzlanskih Jevreja odveden u logore smrti, a preostali su deportovani u proleće 1943.

Ne znam da li negde u Tuzli postoji spomen-obeležje u znak sećanja na tuzlanske Jevreje, takodje ne znam da li su njihova imena uklesana u neki kamen, pošto su oni, do najmanjeg deteta, imali svoje ime i prezime.

Prvi čovek koji je izveden pred ustaški „Pokretni prijeki sud“ bio je Maks Rajzberg – Jevrejin, berberski pomoćnik. Na prijavu berberina Gulamovića Rajzberger je optužen da širi lažne glasine, navodno da će „uskoro Turska ući u rat“ i slično. Osudjen je kao komunista a posle presude ubrzo je streljan u dvorištu zatvora zvanog „Štok“. Rajzberg je bio tih i miran mladić, ridjokos, s pegicama na licu. Nije bio oženjen, živeo je s majkom koja je kasnije odvedena u logor.

Pošto su progoni Jevreja počeli već u rano leto 1941. ustaška vlast je naredila da svi oni moraju predati svoje radio aparate. Ajzenštajn je svoj moderniji i veći radio doneo kod nas, a naš starinski predao je Nemcima kao svoj, pošto su bili iste marke „Filips“. Više od pola godine slušali smo svakodnevno taj apotekarev radio, hvatao je sve evropske stanice, naročito je otac slušao vesti Radio-Londona. Zapamtila sam početak vesti na našem jeziku, s tim što je spiker, da li pre naših vesti ili posle njih, ne sećam se, izgovarao reči na grčkom: „Edo Londino!, „Aftoe nototelos“, i dalje nerazumljive reči, a na kraju je pominjao „Ora elados“, tj. po grčkom vremenu. Inače, vesti Radio-Londona bile su strogo zabranjene i svi su ih slušali sasvim utišano. Na kraju, u februaru 1942. po očevom odlasku na Majevicu, ustaše su odnele i Ajzenštajnov radio. U isto vreme kad su predali radio aparate i druge tehničke sprave, morali su da predaju sve vredne stvari, zlato, nakit i druge dragocenosti. Gospodja Ajzenštajn je preda mnom zamolila mamu da nam donese neki svoj nakit, pa da joj ga sačuvamo. Majka nije ništa htela da uzme s obrazloženjem da se ne zna ni šta će s nama biti, te da je bolje da to skloni kod neke druge porodice, na sigurnije mesto. Inače, Elza je meni ostavila nekoliko svezaka nota za klavir „Sang und Klang“ koje sam sačuvala.

U prometnoj ulici koja vodi od Kapije ka pijaci bilo je nekoliko jevrejskih radnji – Danon, Hajon, Pesah. U tih nekoliko radnji sam vrlo retko ulazila, ne znam zašto, a ne sećam se ni robe koju su prodavali. Medjutim, ljudi, vlasnika tih radnji dobro se sećam, pošto su kad nije bilo mušterija stajali na vratima svojih radnji. Hajon, krupan čovek i Danon manjeg rasta, crnih očiju i kose kao i dva brata Pesaha. Jedan izrazito lep, više plav, a drugi nešto niži, taman – oba su bili oženjeni i sa po dvoje male dece. Jedan od njih se spasao s porodicom, i sa dvoje bratovljeve dece, dok je drugi ubijen pre nego što je dospeo u logor Jasenovac. Naročito dobro pamtim, sinove Hajona i Danona – obojica su bili sinovi jedinici. Joži Hajon, krupan, plav, razbarušene kose, simpatičan mladić, maturirao je u našoj gimnaziji i družio se s nama na bazenu. Berti Danon, crnokos, lep mladić, radio je, mislim, kod oca u trgovini. Obojica su dospeli na italijansku teritoriju i na taj način su se spasili. Joži je preživeo rat, ali je kasnije ubrzo umro u mladim godinama – njegova majka je iselila u Izrael – dok je Berti Danon bio u NO vojsci, u Sedmoj banijskoj diviziji, zarobljen od Nemaca krajem 1943. kod Petrinje i streljan.

U jednoj od ulica koje vode od Kapije ka pijaci imao je zanatsku radnju knjigovezac Klimpl. Krupan, plećat čovek sa dugom crnom kosom i obaveznim, velikim šeširom kakav obično nose umetnici, Jonas Klimpl bio je pitoreskna pojava u našem provincijskom životu. Bio je odličan pevač i svojim basom učestvovao je u horu srpskog pevačkog društva „Njegoš“, kojim je rukovodio advokat Stevo Milčić. Ne znam koliko je posla mogao imati knjigovezac u tadašnjoj Tuzli ali svakako nije bilo lako izdržavati višečlanu porodicu. Njegove kćerke Estera i Lenka bile su odrasle devojčice, učile su gradjansku školu, a sin Albin bio je još dečko. Pod uticajem njihove rodjake Fride Laufer*, partijske aktivistkinje, obe devojke su učestvovale u omladinskom pokretu.

Serafina, starija sestra Fride Laufer, preživela je rat. Udata za Mehmeda Paočića, pošla je 1943. s mužem u partizansku vojsku. Njihova dva sina, Faruk i Teofik, ostali su kod porodice Puškarić u Kreki, koja ih je čuvala celu godinu dana do povratka roditelja u jesen 1944.

Na Djurdjevdan 6. maja 1943. sakupljeni su preostali Jevreji iz Tuzle, medju njima Jonas Klimpl, knjigovezac sa ćerkom Esterom i sinom Albinom. Posle osam dana odvedeni su u logor smrti. Estera se javila baki kartom iz Zagreba na putu za Nemačku, to je bila poslednja vest od nje. Knjigovezačku Klimplovu radnju preuzeo je Pušić Vlado. Njegova majka Roza, bila je sklonjena kod jedne porodice (ne znam ime), a mladja ćerka Lenka i žena posredstvom ilegalne organizacije, izišle su na slobodnu teritoriju. Rat su preživele jedino baka Roza i Lenka.

Za vreme rata od 1942. do 1944. boravila je sakrivena u našem gradu devojčica mog uzrasta Vera Pokorni – mogli bi je nazvati „tuzlanska Ana Frank“, s tim što njen kraj nije bio tragičan. Kćerka ing. Egona Pokornog iz Olova, išla je sa mnom u isti razred gimnazije, pokrštena negde 1939. u pravoslavnu veru, kao i njen brat Vlado, Vera je sa celom porodicom deportovana u novembru 1941. iz Olova s majkom i bakom u Djakovo, dok su otac i dva brata upućeni u Jasenovac. Ubrzo se saznalo da su oni odmah po dolasku u Jasenovac streljani, dok se Vera nalazila u sabirnom logoru kod Djakova. Njena baka je uskoro umrla u tom logoru, a pošto je bilo moguće izvesti ponekog iz logora uz pomoć domaćih ljudi, majka je Veru (pošto nije htela da ostavi majku), zaklela da izidje i da se po mogućnosti prebaci do njihovih kumova, porodice ing. Milevića koji su se nalazili u Sremu, u selu Bačinci. Muž, žena i četvoro dece Milevića sklonili su se privremeno na selo, pa se posle raznih peripetija i velikih teškoća Vera našla kod njih u Bačincima. Pošto je prošao glavni talas ustaškog genocida, porodica Milević vraća se u Tuzlu, a sa njima i Vera. Celo to vreme ona je sklonjena u njihovom stanu na početku Srpske varoši u lepoj, novoj kući na prvom spratu. Mi, njene drugarice saznale smo da je ona tu, ali nismo mogli da dodjemo do nje, pošto su je Milevići veoma pažljivo sakrivali. Ostala je kod njih sve do drugog oslobodjenja Tuzle u septembru 1944. kada odlazi u 19.Birčansku brigadu gde ostaje do kraja rata. Završava posle rata gimnaziju i studije medicine u Beogradu i na kraju odlazi u Australiju gde je živela od pre rata njena jedina sestra. Vera je preživela zahvaljujući zalaganju i spremnosti porodice Milević da stavi na kocku i svoje živote kako bi je spasili od sigurne smrti.

Svojevrsni podvig učinila je devojčica Popović Mela, koja je u to vreme imala 11 godina. Ridjokosa, tanka i lepa devojčica kćerka Olge iz porodice Liska i oca Svetolika Popovića zvanog „Žuća“, oficira jugoslovenske vojske, našla je snage i hrabrosti da se zauzme za svoju majku koja je bila uhapšena i odvedena u „Štok“. Žena je uhapšena kao taoc pod optužbom da je njen muž, Melin otac, navodno umešan u ustaničku pucnjavu u okolini Požarnice gde su se krajem leta već oglasile prve puške. Ne znajući da je Jevrejka, držali su je u zatvoru, pa se Mela osmelila da ode kod Ortskomandanta u Opštinu gde je tada imao sedište i da ga zamoli da pusti njenu majku, pošto njen otac nije u Bosni već je u italijanskom zarobljeništvu. „Žućo“ je bio u aprilskom ratu na službi u Boki Kotorskoj, tamo se borio do kraja, bio zarobljen od Italijana i odveden u ropstvo. Nemački oficir, začudjen hrabrošću deteta pristao je i obećao da će stvari ispitati pa ako je tačan njen navod, on će majku pustiti. Pedantna nemačka vojna administracija utvrdila je posle nekog vremena da se oficir Svetolik Popović – „Žuća“ zaista nalazi u italijanskom ropstvu i da je optužba bila neosnovana. Pristao je da Olgu, Melinu majku, pusti kući, ali u kućni pritvor. Tuzlanski prevoznik Joko Ćetković, prihvatio je Olgu i odvezao je iz „Štoka“ kući. Kako je pretila opasnost da se s obzirom na jevrejsko poreklo nadje na listi za deportovanje, ona i kćerka su uz pomoć prijatelja prebegle u Srbiju, gde su u Ljuboviji provele ratno vreme.

Pojedine sudbine bile su čudovišne i strašne. Udovica poštara Zločevara, Regina, žena od preko 70 godina, siromašna i teško bolesna odvučena je na željezničku stanicu radi transporta u logor na djubretarskim kolima, pošto nije mogla da hoda. Navodno je na stanici izdahnula i nije ni ušla u voz. Majka Isidora Šatnera, naprednog studenta, koji je s mojim ocem poginuo na Majevici u februaru 1942., bila je sakrivena kod neke porodice blizu Živinica. Nije joj pretila opasnost i imala je izglede da se spase. Medjutim, u želji da sazna bilo šta o sudibni svog sina-jedinca spustila se u grad gde su je prepoznali, uhapsili i uputili u logor.

U Tuzlu je u godinama pred rat došla apotekarka Rašela Albahari, mladja neudata žena sa devojčicom od 2-3 godine. Radila je u Apoteci Muradbega Jusufbegovića kod Medrese. Bila je još iz studentskih dana partijski aktivista i nastavila je s ilegalnim radom i u Tuzli. Kad joj je zapretila opasnost deportacije, njeni prijatelji dr Najfeld i njegova žena Eta molili su je da im ostavi prelepu devojčicu Herut, kako bi je spasili, ali ona nije pristala da se odvoji od kćerke. Zajedno su odvedene najpre u Loborgrad, a zatim u logor smrti Ausšvic. Njen brat Moša Albahari aktivista studentskog pokreta u Zagrebu, i od 1939. sekretar PK SKOJ-a, bio je organizator ustanka u Hrvatskom primorju. Teško ranjen, zarobljen je od Talijana, odveden u Italiju gde mu je amputirana noga i osudjen je pred specijalnim tribunalom u Rimu na smrt u jesen 1942. godine.

Dve sestre iz porodice Liska zadesila je strašna sudbina. Starija Hedika, odvedena je u logor Stara Gradiška, gde su je izdvojili za ustašku javnu kuću, ali ona je uspela da se otrgne i baci pod voz koji je prolazio. Mladja, prekrasna devojčica od 12-13 godina, Vera uspela je neko vreme da se skriva uz pomoć Muradbega Zaimovića. Posle se sa svojim rodjakom Duškom Liskom priključila partizanima, ali je za vreme bombardovanja u blizini Vareša stradala od bombe 1944. godine.

Gina Herman, najmladja partizanka iz Tuzle, otišla u NOV sa 13 godina kao bolničarka, zarobljena 1944. u Trnavi i u logoru „Sajmište“ ubijena. Sačuvala ju je dotada Ana Jagić, pošto su joj roditelji i dva brata odvedeni u logor.

U leto 1942. posle očeve pogibije, došla je jednog dana Bemba Vaserštajn kod nas, htela je da se pozdravi sa nama. Bila je obučena u zar, domaću nošnju muslimanskih žena koja je bila izuzetno pogodna za prikrivanje identiteta, pošto se na glavi, tj. preko lica uz zar obavezno nosila peča – crni veo, pričvršćen na potiljku. Bilo je neobično videti Bembu u zaru, ali to joj je omogućavalo slobodno kretanje. Rekla nam je da odlazi iz grada da se negde skrije, mislim ka Doboju ili ka Gračanici, nisam sigurna. Tek, posle kratkog vremena saznali smo da su Bembu otkrili i uhvatili, da bi je na kraju sproveli u logor. Nije se vratila. Njen brat, sajdžija, invalid, nekako je preživeo rat, a i njen muž Nandor Karger uspeo je da preživi, pa smo ga posle rata vidjali u Tuzli i u Beogradu.

I pored najstrašnijih prognoza o deportaciji, neki naši Jevreji uspeli su da se spasu i to odlaskom na teritoriju italijanske okupacione zone, tj. u Dalmaciju. Ne mogu ovde da se upuštam u uzroke činjenice da je odlazak na italijansku teritoriju značio spas od logora smrti, ali tako je bilo, pa su neki pokušali da se na taj način izbave. Neki su odlazili pojedinačno, a neki sa celom porodicom, tek to su bili ipak malobrojni u poredjenju sa većinom koja nije uspela da se spasi. Sećam se kad je porodica Milana Ajzenštajna krenula, došli su Mila i njena mama da se pozdrave, sve je bilo neizvesno, ali sreća ih je poslužila pa su se bezbedno prebacili i izišli iz nemačke jurisdikcije. To je uspelo i porodici Vizler, svi četvoro su prešli a sa njima i Vizlerova sestra Elza i njen sin Edi Hiršbajn. Po nekim izvorima glavnu ulogu u tom prebacivanju odigrao je auto prevoznik Joko Ćetković, ali o tome ne znam ništa pouzdano.

Svi oni koji su bezbedno prešli u Dalmaciju, bili su strogo kontrolisani i smešteni u neku vrstu privremenih logora, (Kupari, Kraljevica, Brač) i na kraju u najveći logor na Rabu, odakle su posle kapitulacije Italije u septembru 1943. bili u prilici da se priključe partizanima, pre nego što dodju Nemci da zaposednu Dalmaciju. Svi oni, oko 3.500 ljudi, izišli su na slobodnu teritoriju, i već prema uzrastu, bili su rasporedjeni na rad u bolnice, na tečajeve, u prihvatilišta ili u borbene jedinice.Većina njih su srećno dočekali oslobodjenje.

Krajem leta 1941. pristigla je u Tuzlu veća grupa lekara – Jevreja iz Zagreba. Povod i način njihovog dolaska bio je krajnje neobičan i za tadašnje prilike neverovatan. Na predlog doktora Ante Vuletića, pomoćnika ministra zdravlja dr. Petrića, a po ideji dr Miroslava Šlezingera* (Vuletićevog prijatelja), zamišljena je a ubrzo i organizovana opsežna akcija za suzbijanje endemskog sifilisa u Bosni. Bila je to u to vreme za ustašku vlast prihvatljiva ideja tj. da se navodno spase od endemskog sifilisa stanovništvo Bosne, uglavnom muslimansko, što nije nijedna dotadašnja vlast učinila. Nekim čudnim slučajem podudarile su se dve stvari – jedna korisna za jevrejske lekare, da se spasu od odlaska u logor, a druga politički upotrebljiva za ustašku vlast u cilju pridobijanja muslimanskog stanovništva. Iako je u tom trenutku izgledalo neverovatno, odlazak u Bosnu u okviru akcije protiv sifilisa, bio je faktički za njih jedini mogući izlaz i spasenje. Tako je Jevrejska opština u Zagrebu organizovala skupove gde su se ljudi upoznali s ovim predlogom, a zatim su se pojedinci javljali za odlazak u Bosnu, što je podrazumevalo odlazak sa porodicom i pokretnom imovinom. Celom akcijom upravljao je Centar za suzbijanje endemskog sifilisa u Banja Luci na čelu sa doktorom Sijelskim. Prva grupa bila je otposlata već u junu, a u Tuzlu su lekari stigli krajem avgusta. Došli su: dr Edo Dajč – ortoped, dr Herman Barmaper – dermatovenerolog, dr Milan Goldner, fiziolog, dr Srećko Podvinec, otorinolaringolog, dr Artur Bader – pedijatar, dr Simon Griner – bakteriolog, dr Vlatko Ajzenšteter – internist, dr Vladimir Nojman – ginekolog, dr Aleksandar Švarc – okulist, dr Mento Salom – lekar opšte prakse, dr Alfred Najfeld – lekar opšte prakse, dr Mavro Štajn – lekar opšte prakse, dr Dragutin Holbah – hemičar, Eta Špicer-Nojman – studentkinja medicine i Kenig – hemičar. Ukupno je došlo 17 stručnjaka, mada je moguće da ih je bilo više. Mnogi istkanuti lekari stigli su u manja mesta – dr Vilko Baum u Kladanj, dr Ladislav Lederer u Modriču, dr Ivo Lev u Doboj, dr Ervin Ginzberg u Gradačac, a u celoj akciji učestvovalo je preko 80 lekara.

Moj otac je s radošću i olakšanjem primio dolazak jevrejskih lekara u našu sredinu – kao saznanje da se jedan broj ugroženih ljudi može spasiti i na ovaj način. Mada je bila reč o nekoj vrsti prinudnog rada, ipak je akcija protiv sifilisa davala mogućnost da se ovi vrsni stručnjaci spasu od uništenja. Otac je s druge strane bio zadivljen njihovim velikim stručnim potencijalom u uverenju da će se njihov rad pozitivno odraziti na opšte zdravstvene prilike u Tuzli i okolini. Iako je pre odlaska na slobodnu teritoriju boravio s njima svega 4 meseca. Otac se sprijateljio bliže sa mnogima, naročito sa dr Edom Dajčem pošto ga je već od ranije poznavao, kao i sa najmladjim lekarem dr. Najfeldom koji je bio levičar. Dr Najfeld sa suprugom Etom bio je rasporedjen na rad na terenu Živinice – Banovići. Kako je to bila granična teritorija prema partizanima, osetili su se ugroženi zbog moguće opasnosti po njih, pa su zatražili premeštaj. Uz pomoć dr Luke Šimovića otišli su u Bosansku Krupu sa ćerkicom Irinom koja se rodila u Tuzli. Za vreme savezničkog bombardovanja Krupe Irina je poginula, kao i njena baka, a roditelji su prešli na slobodnu teritoriju i srećno su preživeli rat.

Doktor Podvinec, sklon gradjanskoj etikeciji, došao je u našu kuću da se lično upozna s ocem i njegovom porodicom. Stigao je jednog dana sa ženom Marijom i sinom od 5-6 godina i zvanično se upoznao sa svima nama. Njegova žena, lepa visoka plavuša, bila je rodom iz Kreke, iz porodice Sepe, a njena sestra Beba bila je udata za doktora Pjerotića.

Doktor Barmaper bio je u srodstvu sa Elzom Ajzenštajn, pa sam se družila neko vreme s njegovom ćerkom Majom, lepom ridjokosom devojkom koja nije mogla da ide u školu, pošto je to Jevrejima bilo zabranjeno. Vremenom su se lekari sprijateljili i srodili sa novom sredinom, bili su donekle zaštićeni i dobro smešteni. Većina ih je bila vezana za Dom zdravlja, ali su neki zbog potreba gradjanstva radili u bolnici, kao dr. Goldner i dr Podvinec, koji su se ubrzo pročuli kao odlični stručnjaci, jer su radili sa širom publikom. Dva meseca po njihovom dolasku, umro je doktor Štajn koji je došao u Tuzlu sa ženom i njenom sestrom. Išla sam na njegovu sahranu – tad sam bila prvi put na Jevrejskom groblju.

Zagrebački lekari su bezbedno proživeli do prvog oslobodjenja Tuzle oktobra 1943, zahvaljujući moralnoj podršci i zaštitničkoj ulozi dr Luke Šimovića, tadašnjeg upravnika Doma narodnog zdravlja, a zatim su se svi priključili partizanima i bili rasporedjeni u razne jedinice kao šefovi saniteta – neko u brigadi, a neko u diviziji.

Doktor Vlatko Ajzenšteter došao je u Tuzlu posle drugog oslobodjenja 1944, videla sam ga u improvizovanoj bolnici punoj ranjenika u bivšem Internatu Kralja Petra u Crkvenoj ulici. Tada su sve škole bile pretvorene u bolnice. Bio je veoma utučen pošto su mu žena i kćerka stradale blizu Srebrenika, u pokolju, od strane esesovaca. Razgovarali smo više puta, pošto sam bila dodeljena neko vreme na rad u bolnici. Jednog dana samo smo saznali da je u svojoj sobi izvršio samoubistvo. Bio je načelnik saniteta 17. divizije, izrazito lep čovek, tamnih očiju i prosede kose.

Od meni poznatih lekara poginuli su dr Dajč i dr Najman, dr Simon Griner i dr Ajzenšteter izvršili su samoubistvo, a dr Štajn je umro prirodnom smrću. Tragičnu sudbinu su doživeli članovi porodica nekolicine lekara, smešteni u baze kod Srebrenika. Izdani i otkriveni pali su u ruke zločinačke formacije tzv. esesovaca koji su izvršili pokolj nad oko 20 članova – žena, dece i starijih članova porodica.

Doktor Edo Dajč dospeo je, po nesreći, u veliku partizansku bolnicu u Trnavi koja je imala šest odeljenja, pa je on formirao i ortopedsko odeljenje. Zarobljen u aprilu 1944. u podzemnoj bazi u Trnavi dospeo je u grupu od oko devedeset ljudi (prema iskazu očevidaca), koji su bili skinuti do gole kože i obučeni u rite, pa takvi slikani. Kao zarobljenik dospeo je do Bjeljine. Zarobljenicima su čupali brkove, zabadali igle pod nokte, tukli ih kundacima gazeći čizmama, ubijali ih na najsvirepiji način. Doktora Dajča su terali da nosi vreće s preteškim teretom. Kada bi pao stavljali su mu glavu pod česmu s hladnom vodom da dodje sebi, onda ga opet prisiljavali da ponovo vuče teret. „Posle dugih i teških mučenja ovdje je (u bjeljinskom zatvoru) strijeljan i doktor Edo Dajč. Zauvijek je prestalo da kuca veliko srce ljekara i humaniste“, piše Radivoje Kovačević u knjizi „Sjeveroistočna Bosna 1943-1945“ (Brčko, 2004).

U isto vreme, žena i mladji sin dr Ede Dajča bili su zarobljeni u bazi u Srebreniku. Tamo su pripadnici 13. SS-divizije izvršili masakr 22.aprila 1944. u selu Kuge. Jedina ubijena iz oružja a ne kamom bila je supruga Ede Dajča. Kad su joj pred očima zaklali mladjeg sina ona se dala u begstvo i tada je ubijena vatrenim oružjem.

Prema nepotpunim podacima iz tuzlanskog Arhiva, u toku 1941-1944, stradalo je oko 230 tuzlanskih Jevreja. Dok je prema nekim drugim izvorima od 373 Jevreja u Tuzli do 1941. stradalo 288 lica u NOV-u je poginulo 27, a u životu je ostalo 58. Tragični bilans planskog istrebljenja Jevreja u najvećem genocidu 20-og veka, obuhvatio je s malim izuzecima gotovo celu jevrejsku zajednicu našeg grada. Iščezle su čitave porodice: Altarac – 19 članova, Finci – 18 članova, Fridman – 12 članova, Bararon – 12 članova, Laufer – 12 članova, Kolarić – 9 članova, Levi – 8 članova, Lebl – 7 članova, Papo – 7 članova, Pinto – 6 članova, Liska – 6 članova, Goldštajn – 6 članova, Hupert – 6 članova, Ciring – 4 člana, Abinun – 4 člana, Herman – 4 člana. Ostale porodice izgubile su 3 do 5 članova. Verski simbol, Sinagoga bio je oštećen, a kulturno stecište „Ferajn“, rastureno i ispražnjeno, pokretna i nepokretna imovina je konfiskovana, a u jevrejske radnje uselili su se novi vlasnici. Ostalo je na brdu Jevrejsko groblje kao trajan spomenik njihovog prisustva u našoj sredini, - večno boravište onih koji su, umesto ustaške kame i gasne komore, imali sreću da umru prirodnom smrću.

* Frida Laufer (rodj. 1920) radnica, član KPJ od 1940. uhvaćena je zajedno sa Enverom Šiljkom 16.jula 1941. u Drežnici iznad Moluha. Posle nekoliko meseci zatočeništva u „Štoku“, otpemljena je u sabirni logor Kruščica kod Turbeta gde su dopremane srpske i jevrejske žene i deca iz BiH, Dalmatinske Zagore i Like. Kruščica 17 km udaljena od Travnika, nekadašnja lovačka kuća Nemca – zemljoposednika Gutmana iz Slavonije, formirana je kao logor u avgustu 1941. Iz Kruščice su grupe odvodjene u sabirni logor Loborgrad u Zagorju, bivši dvorac grofova Kegleviča (oko 1700 žena i 250 dece) kao priprema za konačno uništenje. Frida je iz Loborgrada otpremljena u Ausšvic a sam logor je rasformiran.

* Dr Miroslav Šlezinger, prvobitni autor ideje o tzv. Sifilis-akciji, specijalista-epidemiolog, završio je 1920. studije medicine u Beču. Učestvovao u naprednom pokretu, organizator službe osiguranja i pionir socijalno-medicinskog rada. U okviru akcije protiv sifilisa upućen u Cetingrad odakle odlazi 1942. u partizane sa kćerkom Milenom. Kao član Santieta Vrhovnog štaba učestvovao u evakuaciji ranjenika i bolesnika iz Zapadne Bosne i Hercegovine. U petoj fanzivi zarobljen na Sutjesci od Nemaca, kao i kćerka Milena, gde su streljani maja/juna 1943. Njegova žena dr. Marija Šlezinger, kao lekar u partizanskoj bolnici na Petrovoj Gori, umrla je na slobodnoj teritoriji u proleće 1943.