| Sadržaj | Prethodna strana | Sledeća strana | Biblioteka |
|
HITLER ANTE PORTAS
Epoha naše mladosti, medjuratno vreme u Jugoslaviji, moglo bi se najopštije
obeležiti kao vreme relativno mirnog života i prividne bezbednosti. Mada su
nas zapljuskivali talasi nadolazeće opasnosti i započetih lokalnih ratova,
vreme je po nekom svom unutrašnjem ritmu i laganom tempu življenja bilo vreme
stabilnih vrednosti. Razni više ili manje značajni dogadjaji i afere,
potresali su na mahove ustajalost i provincijsku inerciju našeg života, ali je
ipak osnovno raspoloženje ostajalo nepomućeno. Mir je na izgled bio stabilan,
novčane vrednosti i ostala materijalna dobra bila su zaštićena, nacionalna
valuta čvrsta, a granice na izgled nepovredive. Buntovni talasi iz posleratnog
vremena bili su smireni za neko vreme. Jednom rečju, naše detinjstvo bilo je
ozareno toplinom i tihim sjajem mirnodopskog života.
Ipak, ljudi su se osiguravali, za ne daj bože. Čak je i nas otac negde
1940. osigurao kod društva „Assicurazzioni generali“ – ne znam zašto kod
njih. Tek, ta polisa osiguranja, povlačila se kasnije za vreme rata po fijokama
u našoj kući, a u stvari sve je već bilo propalo.
Već 30-ih godina ovog veka, uoči dolaska nacizma, nemački pisac Hans
Fallada pisao je knjigu: „Kleiner Mann, was nun?“ – („Mali čoveče, a
šta sada?“). To je bilo i ostalo večno pitanje za tzv. malog čoveka, pošto
on, taj obični čovek, čini kritičku masu istorije, preko čijih ledja i žrtava
se ostvaruju megalomanski planovi njegovih vlastodržaca.
Moje izrastanje od deteta ka odrasloj devojčici, podudaralo se vremenski
sa izbijanjem i trajanjem španskog gradjanskog rata, razbuktavanjem i konačnim
krajem. Moji roditelji i naši prijatelji, većina onih koji su ulazili u našu
kuću, bili su vatrene pristalice republikanske vojske i javno su to pokazivali.
U tome je prednjačio naš prijatelj Dušo Stokanović, koji je prolazeći ispod
naše kuće na Glavnoj ulici, kad bi me ugledao na prozoru, dizao ruku u vis i
pozdravljao me stisnutom pesnicom. Imena španskih gradova i reka su nam postala
bliska kao da smo tamo bili prisutni, naslovi u „Politici“ bili su jasni i
provokativni. Naročito je sudbina Gernike potresla ljude i svi su to
komentarisali, bar oni koji su dolazili kod nas. Tada je otac pokazivao Pikasovu
sliku „Gernika“ koja je posle izvesnog vremena bila objavljena u časopisu
„Izraz“.
U to vreme učeni ljudi su pisali knjige kao „Propast Zapada“,
„Poslednji dani čovečanstva“ i slično, ali mi deca još nismo ništa od
toga osećali, mada su se javljali nagoveštaji velike katastrofe koja se približavala.
Provincija je živela svoj život uljuljkana u svoje probleme i sitne brige.
Ipak, već 1939/40 počeli su da se nižu dogadjaji velikom brzinom, i taj sled
ništa više nije moglo sprečiti. Negde u leto 1940. počela sam da zapisujem
važnije stvari u jednu svoju beležnicu – notes sa narandžastim koricama
koji sam sačuvala u svim ratnim i posleratnim nedaćama, a koji mi pomaže da
sročim i ove redove. Naše potonuće počelo je najpre neosetno, a onda sve brže
i brže.
Ratna zbivanja u svetu približavala su nam udaljene krajeve koji su nam
do tada bili poznati samo iz udžbenika geografije, a nekih ni tamo nije bilo.
Nazivi dalekih zemalja i gradova ulazili su preko novina i radija u naše kuće,
i počesmo ih izgovarati kao nešto poznato i blisko. Čovek malog rasta, a
velikih ambicija, Benito Musolini, pošto se udružio s Hitlerom, hteo je da s
njim i uz njegovu pomoć proširi svoju kolonijalnu imperiju. Tako se odjednom u
našim domovima nadje Abisinija, današnja Etiopija, krupan zalogaj italijanskog
fašizma. Njihov vladar car Haile Selasije, postade poznata figura sa slika u
„Politici“, čovek u crnoj pelerini, koji se obraća Društvu naroda, a
njegovi poglavari Ras Guksa i Ras Tafari odomaćiše se u našim razgovorima.
Kako su od 1939. jedna za drugom evropske zemlje dolazile pod udar nacifašizma,
tako su radio-stanice i „Politika“ bile pune vesti, najpre iz Poljske, pa iz
Grčke, zatim Francuske i Belgije, preko Mažino- i Sigfidove linije, sve do
norveških gradova. U bioskopima se davao film „Od Narvika do Pariza“ koji
je prikazivao trijumfalni pohod nemačkih trupa.
Ne znam da li je neko izračunao ili bar pokušao da utvrdi koji je
procenat stanovništva naše zemlje gledao na Hitlerove pobede s odobravanjem, a
koliko ih je bilo u strahu. U svakom slučaju svetski rat je ubrzao polarizaciju
svesnih društvenih snaga na one koji prihvataju ideje Novog poretka i na one
koji su spremni da mu se usprotive. Taj proces polarizacije zahvatio je i našu
malu sredinu, naš grad i naročito omladinu.
Prema gruboj proceni može se sa sigurnošću reći da je jevrejska
skupina u našem gradu bila izrazito protivna nacizmu pošto joj je bilo nagovešteno
proterivanje i uništenje. U srpskim slojevima naroda, Nemačka je bila
tradicionalni ratni protivnik, pa je ne mali broj ljudi srpskog porekla unapred
strahovao od nemačkog nastupanja. Ipak, jedan procenat i medju Srbima bio je
zahvaćen ljotićevskom propagandom i njihovo delovanje bilo je veoma živo u
godinama uoči rata, što se osećalo i u našem gradu. Hrvatsko, pak, stanovništvo,
težilo je većem udaljavanju od Beograda, pa je od 1939. ostvarilo neke ustupke
od vladajućeg režima. U samoj Tuzli vrlo živa delatnost hrvatske partije HSS,
i naročito medju seoskim stanovništvom (Aleksandar Preka, Jure Begić i
drugi), dovela je do politizacije seljaštva, ali ne i do fašizacije. Samo je
ekstremna politička grupacija koja je sebe nazivala „Frankovicima“, kao i
„Križarska omladina“ pokazivala otvorenu sklonost prema idejama nacifašizma,
što će na kraju rezultirati ustaškim pokretom.
Ne mali broj ljudi, naročito omladine okupljenih oko radničkog društva
„Sloboda“, muslimanskog udruženja „Senaat“, levičarske omladine u
srednjim školama, a naročito delovanjem studenata koji su preko leta dolazili
kući iz Beograda i Zagreba, - bili su ono jezgro iz kog će se posle 1941.
formirati jedan aktivni potencijal spreman i na oružani otpor fašizmu.
Najlepši i najsadržajniji deo ovih okupljanja mladih bili su izleti u
okolinu koji su padali obično u vreme letnjeg raspusta, i priredbe jednom ili
dva puta godišnje. Programi, pesme, atmosfera, a najviše likovi tih mladih
ljudi ostali su trajno zapisani u mom sećanju i zahvaljujući mojoj memoriji,
mogu i danas da ih kao u nekom filmu ponovo proživljavam.
Izleti napredne omladine održavali su se više puta na Svatovcu,
Lukavcu, Kiseljaku, Gornjoj Tuzli, jednom i negde kraj Husina, sećam se da je
to mesto neko nazvao „Kod trideset tri hrasta“, mada se tih hrastova ne sećam.
Izlet je otpočinjao okupljanjem na željezničkoj stanici, ukrcavanjem u
vagone i prijavom vodji grupe – bilo ih je nekoliko – zatim put do Bistarca
ili Lukavca. Pošto sam bila skoro uvek najmladja, Slobodan – Bodo Vokić je
svaki put ponavljao u šali istu rečenicu: „Šta će ova dječurlija medju
nama“. Na Svatovcu smo jednom i prespavali u Planinarskom domu u vrlo strogom
poretku, odvojeno mladići i devojke, o čemu je vodio nadzor Ahmed Trnovljaković.
Pravili smo sami ručak i večeru i s porcijama išli na kazan. Moji roditelji
su dolazili uvek u posetu na ove izlete i boravili s nama neko vreme. Sećam se
i dveju kćerki doktora Milana Jovanovića koje su boravile s nama dok su bile
na odmoru u obližnjoj kući njihovog prijatelja Tupanjanina. Najpre smo išli
vozom do Lukavca, a posle peške na Svatovac. Bilo je to lepo parče puta i ja
sam morala dobro da protegnem noge da bih stigla starije mladiće i devojke.
Jednom prilikom sam ceo taj put prešla u društvu studenta filozofije iz
Beograda Djoke Pejovića, koji je bio u gostima kod svoje sestre, žene
profesora Jovana Djurišića. Djoko je bio student – levičar, što se za
njegovog zeta, našeg profesora nije moglo reći. Bio je to skroman, veoma
prijatan čovek koji je bio u stanju da vodi razgovor o njihovom studentskom životu
sa mladjom osobom, takoreći devojčicom.
Izlet u Gornju Tuzlu bio je negde 1939. ili 1940., pred sam rat i bio je
veoma posećen, iako nije bilo blizu, a mnogi su išli peške. Ne sećam se kako
smo otišli, ali smo se vraćali u grupama. Sa mnom je išao Braco Rolinger,
student tehnike, desetak godina stariji, i pomagao mi je da nosim torbu. Došla
sam kući, mrtva umorna, prašnjava i odlično raspoložena.
Kod „Tridest tri hrasta“, sećam se Vojne Jakšić, lepe, plave
devojke, koja je kao i ja nosila naočare, što je u to vreme bila retkost.
Studirala je agronomiju u Beogradu i zaostajala je da bi mi pravila društvo, pošto
nisam mogla da stignem brzi tempo starijih od mene. Najveći deo izleta provodili smo pevajući slobodarske
pesme koje smo svi u toku izleta naučili. Za duže pesme kao što je
„Internacionala“, ili „Omladinska himna“ dobijali smo tekst ispisan na
papiru rukom ili mašinom. Na izletima smo pevali antifašističke pesme koje su
tada bile u modi. „Širom svijeta omladina nova“, - bio je to prevod
sovjetske pesme „Široka strana maja rodnaja“, zatim stare socijalističke
pesme, „Da nam živi, živi rad“, „Budi se Istok i Zapad“, i jednu koja
je nastala u to vreme „Omladinci, omladinke velik nas je broj, protiv rata i
fašizma svi ćemo u boj!“ Najviše sam volela tu pesmu i ona je zvučala u
mojim ušima još mnogo godina, naročito njen završni stih: „Niz planine,
reke, staze, nove pute nove staze, omladinske noge gaze, eto nas!“ Veliki
ljubitelj naših izleta bila je moja starija rodjaka Beba, koja je leti dolazila
iz Beograda kod nas u Tuzlu i priključila se studentima. Neki su se sa njom družili
i posle toga, u Beogradu. Celog života, kasnije, pošto je otišla da živi u
Ameriku, Beba se uvek sećala naših izleta kao lepih, nezaboravnih doživljaja
njene mladosti.
Najmasovniji i najbolje organizovani izlet bio je izlet na Bukinje, koji
je organizovao tuzlanski SKOJ, negde u poslednjoj godini uoči rata, i to u
prostoru ispod jablanova na imanju Seadbega Kulovića. Ne znam kako je došlo do
toga da se dobije dozvola od Kulovića, tek upravo blizina ovog mesta učinila
je da učestvuje najveći broj omladine. Bilo je moguće doći peške, naročito
za omladinu iz Kreke i Bukinja, a i sa Husina. Program je bio izrazito politički,
sa izlaganjem Envera Šiljka, koji je svojim zvonkim glasom govorio o potrebi
okupljanja omladine pod zastavu antifašizma. Sećam se da su u programu bile i
trke, muške i ženske omladine. U velikoj gomili tuzlanske omladine sa tog
izleta ostali su mi naročito u sećanju likovi Fride Laufer, Estere Klimpl,
Slavice Marković. Na tom izletu, bilo je, izuzetno i dece mog uzrasta, upravo
zbog blizine. Došli smo i vratili se kući peške, prašnjavi i umorni.
Šiljak, kog sam prvi put videla na tom izletu bio je lep mladić
srednjeg rasta. Videla sam ga još jednom u životu kada su ga ustaški
policajci u leto 1941. vodili iz sudnice Okružnog suda u Štok na streljanje
zajedno sa Rudom Vikićem i Memom Suljatovićem. To letnje pre podne, stajala
sam na ulici dok su oni prolazili. Šiljak je bio uspravan u beloj letnjoj
vetrovki i pevao je Internacionalu.
Uporedo sa izletima održavane su i priredbe, uglavnom u Sokolskom domu,
čiji je organizator bilo Studentsko udruženje „Petar Kočić“, koje je
okupljalo studente iz Bosne i Hercegovine. Oni su obilazili razne gradove, a kod
nas su gostovali jednom ili dva puta godišnje. Programi ovih priredbi bili su
sličnog sadržaja – pesme Alekse Šantića, Kranjčevića, Rakića, Petra Kočića,
jednočinka „Mati“ od Karela Čapeka, Nušićeva „Vlast“ i slično.
Jedna recitacija bila je naročito u modi i bez nje nije mogla proći ni jedna
priredba. Pesma se zvala „Mi mladi, mi bismo života htjeli...“, dalji tekst
sam zaboravila. Sećam se kao danas, kad je na jednoj od poslednjih priredbi,
negde 1940. Slobodan Princip Seljo izišao na binu i na kraju svog govora
pozdravio prisutne stisnutom pesnicom, antifašističkim pozdravom na opšte oduševljenje
prisutnih. Tada su se nekolicina ugledne gospode iz prvih redova digli i otišli
kući. Programi su bili natopljeni antifašističkim buntom, ali formalno se
nisu mogli zabraniti, pošto nije bilo elemenata „antidržavnog sadržaja“.
Posle programa, uvek se nastavljala igranka i na jednoj od takvih večeri,
počela sam da igram i to u prisustvu roditelja. Otac se čudio – kad sam ja
to naučila i ko me je naučio, ali nije se protivio.
Ni druge ideološke grupacije medju omladinom nisu sedele skrštenih
ruku, već su se okupljali i organizovali, ali na suprotnoj strani. Naročito je
bila aktivna ljotićevska omladina, što se ogledalo i u našoj Gimnaziji u
godinama uoči rata. U nastojanju da se pridobije vodjstvo u Djačkoj literarnoj
družini „Petar Kočić“, vodila se borba izmedju skojevskog i ljotićevskog
kandidata, mislim negde 1939, ili 1940. Ipak je pobedio skojevski kandidat
Teufik Selimović, brat Meše Selimovića. Idejni vodja ovog krila omladine bio
je apotekar Obrad Mićić, i neki uz njega koji nisu tajili svoje otvorene
simpatije prema Novom poretku u Evropi. Otac je govorio da je Obrad
„germanofil“, što je bila blaga kvalifikacija. Obrad je bio faktički
prijatelj i saradnik nemačke okupacione vlasti u Tuzli za celo vreme od
njihovog dolaska u našu zemlju, pa je zajedno sa njima i otišao. Unutar te
desničarske grupacije bilo je delom onih koji su priželjkivali dolazak Nemaca,
ali i onih koji su bili srpski nacionalisti, desničarskog opredeljenja.
Obrad Mićić bio je drug Jovana Simića iz banjalučkog zatvora. Najpre
je bio vojni apotekar, a kasnije je otvorio svoju privatnu apoteku u zgradi
zvanoj „Fond“ u centru grada. Oženjen sestrom Rodoljuba Čolakovića Zorom,
visokom, stasitom ženom, imao je troje dece – najstariju Nadu i dva mladja
sina. Obrad se u godinama uoči rata, od mladobosanskog nacionaliste pretvorio u
ekstremnog desničara - Ljotićevca, sa otvorenim simpatijama za politiku Trećeg
Rajha.
Prema iskazu Jovanove kćerke Mire Simić, Obrad je u vreme oslobodjenja
Tuzle u jesen 1943. došao u Beograd s porodicom, posetio je Jovana i pozvao ga
da se i on pridruži Ljotiću, što je Jovan odbio. Pred oslobodjenje Beograda
1944. ponovo je došao u Beograd i tada je predlagao Jovanu da podje s njim, jer
da ima za njega mesto u specijalnom avionu za Švajcarsku. Jovan je i ovaj poziv
odbio, jer, kako je rekao, nema zašto da beži iz zemlje. Obrad je s porodicom
otišao u emigraciju i završio je život u Argentini.
U isto vreme hrvatska nacionalistička omladina okupljala se oko Društva
„Napredak“ i Križarske
omladine. Bili su vrlo aktivni i kompaktni. Povezivala ih je pre svega Katolička
crkva koja je nastupala kao branitelj hrvatstva, nasuprot Muslimanima i Srbima.
Njihov duhovni otac bio je doktor Drago Dujmušić, veroučitelj u tuzlanskoj
Gimnaziji, o kome u svojim „Sećanjima“ Meša Selimović piše veoma
pozitivno. Ipak, ako se uzme u obzir da su sve tuzlanske ustaše i glavni počinioci
zločina bili djaci i vaspitanici Drage Dujmušića, onda je zaista nepotrebno
govoriti kakav je presudan uticaj on izvršio na tadašnje učenike, buduće
ustaše u Tuzli. Kazna koju je partizanska vlast izvršila nad njim streljanjem
u jesen 1943. može nam izgledati prestroga sa današnje tačke gledišta, ali u
ono vreme zaoštrene polarizacije kao i težnje za kaznom zbog počinjenih zločina,
ta je kazna bila simbolička i upozoravajuća.
Sudbina tuzlanskih omladinskih lidera najbolje govori o njihovom angažovanju
i snazi uverenja. Tomo Ramljak, Iso Šatner i braća Karamehmedovići poginuli
su zajedno s mojim ocem na Majevici 1942., Diko Jakšić, Tošo Jovanović,
Slobodan Pavićević, Ratko i Aco Vokić pali su kao aktivni borci NOV-e od
1942. do 1944. Cakan Marković umro je 1942. od posledica begstva u Srbiju, Zora
Holovac, studentkinja medicine, osudjena je na smrt pred ustaškim prekim sudom,
kasnije pomilovana i poslata na robiju u mitrovačku kaznionu. Skojevski
organizatori Enver Šiljak, Frida Laufer, Vojo Knežević-Knez, Brdjo Mešković,
Rudo Vikić, Borka Batalo i drugi, streljani su ili upućeni u logor.
Učesnici izleta, antifašistička omladina Tuzle, takoreći svi, ili bar
većina, priključili su se NOV-u već u toku 1942., a najviše, u ogromnom
broju prilikom prvog oslobodjenja Tuzle u jesen 1943. kada je od tuzlanske
omladine formirano nekoliko novih brigada. Njihov doprinos, njihovi mladi životi
ispisani su na belom kamenju na tuzlanskom partizanskom groblju gde se može
videti po troje, četvoro braće i sestara iz jedne porodice. Nisu dočekali
slobodu o kojoj su pevali na izletima, ali su svojim stopama, „niz planine,
reke, staze“, obeležili put i pravac budućih 50 godina našeg zajedničkog
života.
Zanimljivo je, kako većina fotografija tuzlanske omladine predratne
generacije liče jedna na drugu kao jaje jajetu. Likovi se razlikuju po
razredima i organizacijama, ali ambijent je isti. Sve su one snimljene ili pred
Gimnazijom, Zanatskom ili Gradjanskom školom, a najveći deo na Banji, njenim
padinama, oko Bazena i u Crkvenoj ulici. U svim albumima ili zbirkama srećemo
taj isti ambijent, taj zajednički prostor našeg življenja.
Predratna generacija tuzlanske omladine koja će izneti rat na svojim plećima,
pored svih razlika u nacionalnom i socijalnom poreklu, religioznoj tradiciji i
načinu života, imala je mnoge zajedničke odlike. One su na neki čudan način
utkane u život i koren same ličnosti tako da su i pored velikih sudara i
razlaza u ratnom periodu, i političkih sukobljavanja, ipak ostavile neki
zajednički pečat toj generaciji u celini. A to je pre svega taj zajednički
prostor življenja i izrastanja, taj blagosloveni tuzlanski prostor našeg
bitisanja.
Za vreme zimskog raspusta u februaru 1940. stigla je medju nas
studentkinja medicine iz Beograda, Žaklina Šamorel. Došla je, zapravo, u
posetu kod Sesil Kulović na Maline. Njihovo prijateljstvo poticalo je iz
vremena kad je Sesil bila u braku sa doktorom Djurićem, stanovala na Dedinju i
družila se sa Žaklininom majkom Olgom, udatom za Švajcarca Žana Šamorela.
Posle udaje za Kulovića prijateljstvo se nastavilo, jer je Sesil odlazila
jednom godišnje u Beograd da se vidi sa kćerkom Vivijan, koliko joj je bilo
dozvoljeno prilikom razvoda, pa su se vidjale u Olginoj kući. Olga je bila
jedna od četiri kćerke Raše Miloševića i doktorke Drage Ljočić, prve žene
lekara u Srbiji, a njena starija sestra Spomena bila je udata za doktora Momčila
Ninčića, ministra. Zajedno sa svojom rodjakom Olgom Ninčić, Žaklina je
pripadala elitnom krugu napredne studentske omladine oko Lole Ribara, njegovog
brata Jurice i ostalih. Pošto je stigla u Tuzlu, Sesil ju je dovela kod nas u
goste. Otac je s njom dugo razgovarao, interesovao se kakvo je raspoloženje
medju studentskom omladinom, pošto su se znaci približavanja rata videli na
sve strane. Već ranije, studenti dobrovoljci javljali su se za odlazak u Čehoslovačku
u odbranu republike od nacizma, ali na žalost nisu stigli da tamo odu, pošto
je ubrzo usledio ulazak nemačkih trupa u češke zemlje.
Žaklina je jedno po podne provela sa mnom, što je za mene bila posebna
čast. Devojka šest godina starija od mene, u plavoj štrikanoj haljini i teget
mantilu, sa lepom, crvenkastom kosom, malo isturenim zubima, bila je prijatna i
duhovita. Pričala mi je kako su ona i Sesil išle na izlet u Kladanj i šta je
tamo videla. Izgovarala je kotrljajuće „r“, što je svojstveno ljudima
francuskog maternjeg jezika. Naš prijatelj apotekar Ajzenštajn koji nije
propustio da fotografiše ni jednu zanimljivu „facu“, napravio je sa svojom
„Lajkom“ nekoliko lepih snimaka sa Žaklinom, neki su se sačuvali i do
danas.
U jesen 1941. Žaklina je uhapšena i, mislim, odvedena na Banjicu, ali
se pomoću očevog švajcarskog državljanstva spasila i morala je da ode za Švajcarsku.
Kasnije, posle mnogo godina, obnovile smo naše prijateljstvo i družile smo se
sve do kraja njenog života, što sam smatrala velikom privilegijom. Žena koja
je govorila nekoliko jezika, krajnje skromna i prirodna, sa izrazitim smislom za
humor, bez ikakvih priznanja za svoj rad, bila je prijatan sagovornik i nesebičan
prijatelj. U svakoj drugoj sredini ljudi bi u njoj prepoznali svetsku damu i
dali bi joj odgovarajuće mesto u društvu.
Za vreme naših odlazaka u Beograd, otac je nastojao da se vidi sa
mladjim bratom Smailom koji je bio zaposlen u Beogradu od 1939. do 1941.
Sastajali smo se s njim u kući naše tetke Juce, u Balkanskoj 27. On je inače
dolazio kod tetke u posetu i sprijateljio se s njom. Kao sindikalni i partijski
aktivista medju drvodeljskim radnicima na Zvezdari, Smail je bio dobro obavešten
o stanju medju radništvom, što je oca naročito zanimalo. Bile su to godine
veoma žive antifašističke aktivnosti, naročito u Beogradu, pa je Smail imao
šta da kaže. Smatrao je sebe očevim učenikom i sledbenikom i bio je jako
privržen idejama koje su ih povezivale. Inače, Smail je bio dobro plaćeni
radnik fine stolarije, lepo obučen, sa šeširom na glavi i gradskim manirima.
Otac je u Beogradu obavezno imao sastanke s Brankom Bujićem, koji je u to vreme
radio za „Našu stvarnost“, pisao ekonomske analize i druge članke.
Sastanci s Brankom činili su ocu najveće zadovoljstvo – bio je to njegov
najmiliji drug koji je posle sedam godina robije bio konačno na slobodi. Sećam
se, posle jednog sastanka s Brankom, majka je pričala, a kasnije ponavljala,
kako su s Brankom sedeli kod „Ruskog cara“ te da je sa njima bio i Moša
Pijade. Branko i Moša su se dobro znali sa robije i vidjali su se. Pričalo se
o svemu, najviše o predstojećim dogadjajima u Evropi i kod nas. Moša je
izmedju ostalog rekao majci da je poznavao njenog brata, „druga Tiku“, da im
je on dvadesetih godina dao glavninu novca za pokretanje štamparije
„Borbe“, te da su bili iznenadjeni i ožalošćeni njegovom preranom smrću
u Beču. Ovaj razgovor majka je mnogo puta kasnije prepričala i žalila je što
nije zamolila Mošu da joj nešto o tome napiše.
Na mesec dana pred izbijanje Drugog svetskog rata, desio se u našoj
familiji tužan dogadjaj – umro je naš zaštitnik, prijatelj i stub cele
mamine familije, teča Voja Todorović. Razboleo se s proleća 1939. i pozvao je
oca da dodje. U maju smo otišli u Beograd, i posle pregleda otac je saopštio
da je jedini način i rešenje za njegovu bolest – operacija. Iako otac nije
bio hirurg, smatrao je da je operacija neizbežna. Profesori, medjutim, koji su
lečili Voju, a i njegova braća, mislili su da operacija nije nužna. Razume se
da mišljenje provincijskog lekara nije moglo bitno da utiče na ugledni
konzilijum, pa je ostalo na lečenju koje nije urodilo plodom. Teča je umro
krajem avgusta iste godine u svojoj 57-oj godini. Ratnik iz mnogih ratova, sa oštećenim
zdravljem i bolesnom žuči i pored velike volje za životom, nije uspeo da se
izbori. Majka je bila u Beogradu i tek što se vratila kući stigla je tužna
vest, pa je zajedno s ocem otputovala na sahranu. Bio je to veliki sprovod sa
mnogo govornika i raznim počastima. Ipak, po Vojinoj izričitoj želji, nije
sahranjen u vojnoj uniformi – već u sokolskoj – bio je kivan na vojsku i
vojne vrhove.
Za to vreme ostala sam sama s Katicom kod kuće i pretrpela sam veliki
strah. Naime, radnja na uglu naše kuće – bio je to varaždinski „TIVAR“
– gorela je po noći. Došli su vatrogasci da ugase požar, pošto je vatra
zahvatila magacine s robom. Celu noć dok su vatrogasci gasili, držala sam ruke
na zidu očeve ordinacije, koja je bila iznad „Tivarove“ radnje, da vidim da
li se zagrejao. Srećom vatra se nije proširila. Posle toga danima se osećao
miris gara i dima kad smo prolazili pored otvorene i pocrnele radnje.
Po povratku iz Beograda, pred Vojinu smrt, majka nam je ispričala neobičan
dogadjaj koji je tamo doživela. Naime, starija sestričina, Vojina kćerka Lela
zamolila je majku da posete jednu u to vreme poznatu i na dobrom glasu
vidovnjakinju, da bi od nje čula kakva je očeva sudbina. Majka je, istina
nerado pošla s Lelom – žena je stanovala negde na glavnoj ulici. Taj
dogadjaj je majka više puta prepričala, tako da sam ga doslovno zapamtila. Po
dolasku kod te gospodje, čije sam ime zaboravila, Lela je ubrzo izišla plačući,
pošto joj je ona rekla da je „na njihovoj kući krst“.
Ipak, Lela je nagovorila majku da i ona udje ne bi li štogod više
saznala. Majka je, da bi ispunila Lelinu molbu, ušla dosta nesigurno pred tu ženu,
koja je sedela u fotelji pored jednog stočića, ispijala je čaj iz velike šolje
i na parčetu hartije ispisivala je olovkom neke znakove. Prvo što je pitala
majku bilo je: „Zašto ste vi gospodjo došli, kad vi u ovo ne verujete?“
Ipak, nastavila je svoju priču koja je bila neverovatna. Kao prvo rekla je
majci: „Vi ste nosili beli mantil, ali sad taj posao ne upražnjavate“,
zatim: „Vi ste udati za čoveka druge vere“, a onda: „Vi imate jedno žensko
dete“, pa „Važ muž neće umreti prirodnom smrću“ i konačno „Vi imate
jednog brata Dušana“. Majci koja je zaprepašćena izišla nije ostalo ništa
drugo već da celu stvar ispriča svojima, što je izazvalo veliko čudjenje, pošto
je žena rekla golu istinu. Kad je po povratku u Tuzlu ispričala ocu i meni ovu
priču, otac se glasno smejao i čudio da njegova žena „ide kod vračare“,
te da je ta žena mogla sve to negde da sazna. Majka je dokazivala da su one otišle
bez najave i da žena nije mogla ništa o njima da zna unapred. Tako je ostala
velika misterija naročito za mene – odakle toj ženi ta znanja o nama? Naročito
me je kopkala izjava da otac „neće umreti prirodnom smrću“. Tada još
nisam znala šta je rat, ali neće proći ni dve godine, postaće nam vrlo
jasno, šta to znači.
Teča Vojina smrt, koja nas je sve duboko ražalostila, bila je za mene
prva smrt nekoga iz naše familije i suočila me sa tom neumitnom, meni do tada
nepoznatom pojavom. Takodje i mračna izjava one vidovite žene, bila je
uznemirujuća, iako se ni otac ni majka nisu zbog toga mnogo uzbudjivali. Padala
mi je na pamet s vremena na vreme i tada bi sedela, sama u sobi, najčešće u
polumraku, pokušavala da dokučim, šta znači njeno turobno prividjanje.
|