| Sadržaj | Prethodna strana | Sledeća strana | Biblioteka |
|
TUZLANSKI LEKARI – OČEVE KOLEGE
U osvrtu na vreme izmedju dva rata čini se da je u Tuzli tada bilo malo,
tek nekoliko lekara. Medjutim, ako se nabroje sva meni poznata imena, vidi se da
ih je bilo dvadesetak.
Bez namere da ovde izričem bilo kakav sud o liku i stručnosti očevih
kolega, zabeležiću samo kako sam ih zapamtila i šta sam znala iz razgovora s
mojim roditeljima.
O doktoru Ledereru, najstarijem od svih, pisala sam posebno („Vila
Azra“), pošto su roditelji s njima imali najviše kontakta i uzajamnih
poseta.
Doktor Milan Jovanović bio neosporno je lekar najvišeg profesionalnog
ugleda, ne samo kao vrsni hirurg, već i kao dugogodišnji upravnik tuzlanske
bolnice. Diplomirao je u Gracu i bio dobrovoljac u prvom svetskom ratu.
Dvanaestak godina stariji od oca, nije mu bio blizak ni generacijski, a ni
profesionalno. Ipak, otac ga je izuzetno cenio i govorio je o njemu uvek s
velikim uvažavanjem. Iako smo se naselili u stanu gde je ranije stanovao
Jovanović s porodicom, nismo imali bližih kontakata, ni uzajamnih poseta.
Doktor Jovanović bio je izrazito porodičan čovek i sve slobodno vreme
provodio je u društvu svoje žene Katinke i dveju ćerki, Borke i Branke. Po
njemu se mogao navijati časovnik i kad god sam pred polazak u školu pogledala
kroz prozor, doktor Jovanović je oko 7 sati žurnim korakom išao ka bolnici.
Izgledom je bio lepih produhovljenih crta, srednjeg rasta, prosed, i uvek
besprekorno obučen. Nije bilo ničeg nametljivog u njegovom ponašanju, sve je
bilo skladno i otmeno. Njegova žena Katinka, bila je prava lepotica, nešto viša
rastom od muža, sa prekrasnom ukovrdženom kosom. Mogli smo je videti u šetnji
s mužem pod ruku, i leti na bazenu, gde se rado kupala. Da bi izbegao hapšenje
i ustaški teror 1941, doktor je uspeo da se prebaci u Srbiju – jedan nemački
oficir koga je operisao u bolnici pristao je da ga u prtljažniku vojnih kola
prebaci preko mosta na Drini.
Doktor Milan Nešković, očev kolega iz Doma narodnog zdravlja, nije bio
naročito omiljen u našoj kući. Koji su sve bili razlozi očevog animoziteta
prema Neškoviću, teško je reći, ali ono što je izvesno – otac ga je
smatrao režimskim čovekom. Naročito ga je pogodio način na koji su
penzionisali doktora Lederera, u čemu je po očevom mišljenju Nešković igrao
odredjenu ulogu. Šta je u stvari bilo, ostalo je prilično nejasno. Tek, prema
majci i meni doktor Nešković bio je izuzetno ljubazan, uvek se zaustavljao,
pozdravljao se sa nama. Sa suprugom Zorom, ćerkom Pere Stokanovića, nije imao
dece, živeli su povučeno i prilično izdvojeno. Uglavnom mislim da je otac
malo preterivao u osudi doktora Neškovića. Ipak, jako se obradovao kad je čuo
da se Nešković u leto 1941, uz pomoć svog tasta Pere Stokanovića, spasao i
prebegao sa ženom u Srbiju.
I doktor Dragutin Bućić bio je po godinama stariji od oca. Diplomirao
je još pre prvog svetskog rata, bio dobrovoljac na strani Srbije. Rodom iz Užica,
trajno se nastanio u Tuzli. Otac je rado pominjao Bućića kao čoveka koji je
zavoleo Bosnu kao svoj rodni kraj, i snalazio se u njoj kao pravi Bosanac. Taj
prosedi, punačak čovek, sa žućkastom kosom, bio je neka vrsta sirotinjskog
lekara, pošto je kao „gradski fizikus“ imao svoje prostorije u Opštini gde
mu se svako mogao obratiti za pomoć. Nadgledao je sanitetsku ispravnost javnih
kuhinja, česmi, bunara i aščinica, pa i onih koje su u kolicima raznosile aščije
po pijaci i oko nje. Ponekad je doktor Bućić upućivao svoje pacijente časnoj
sestri Friciki u Klosteru, koja se bavila travarstvom. Živeo je sam u lepoj,
novoj jednospratnici gde je imao stan i ordinaciju. Kako nije imao dece, pomagao
je školovanje dvojice svojih sestrića u gimnaziji – Dragog i Djordja Tešića.
Omiljen kao čovek, popularan kao lekar, doktor Bućić je doživeo podršku
nekolicine sugradjana koji su mu pomogli da prebegne na vreme u Srbiju. Prema
kazivanju njegovog sestrića prof.dr. Dragog Tešića, Bućiću su došla u kuću
trojica prijatelja Muslimana (imena nisu poznata), i predložili mu da se
spakuje i da sa stvarima i mladjim sestrićem Djordjem udje u vagon na stanici
koji će oni zapečatiti i uputiti preko Sarajeva za Užice. Tako je i bilo. Bućića
je poslužila sreća – stigao je uskotračnom prugom preko Višegrada do Užica
u leto 1941. On je, kao i mnogi drugi uspeo da prebegne u Srbiju gde je ostao do
kraja rata, ali se posle rata vratio u Tuzlu na svoje staro mesto. Ljudi su
radosno saopštavali „vratio se Bućo“.
O doktoru Dojmiu sam više slušala nego što sam ga zapamtila. Znam da
ga je otac cenio i kad je doktor Dojmi otišao iz Tuzle u Mostar, otac ga je često
spominjao. Naročito se rado sećao kako su prilikom obilaska sela u tuzlanskom
srezu, kada je trebalo vršiti vakcinaciju dece, pozivali narod putem velikog
gramofonskog zvučnika da dodje na mesto gde su vršili vakcinaciju. Očigledno
je doktor Dojmi bio domišljat i duhovit čovek i kao takav je ostao u sećanju.
Mnogo godina kasnije, posle rata doktor Suljo Azabagić mi je pričao da je u
Milanu pronašao doktora Dojmia, posetio ga je i tom prilikom su se podsećali
njegovog službovanja u Tuzli.
U bolnici je radio doktor Nikola Ilić koji je ponekad navraćao kod oca
u Dispanzer. Bio mu je približan po godinama, a znali su se još iz
gimnazijskih dana. Medjutim, ne znam šta se desilo, tek otac je došao kući
jednog dana vidno potresen i saopštio nam da je doktor Ilić umro. To je bio
prvi smrtni slučaj medju očevim kolegama, bila je reč o relativno mladom čoveku.
Sećam se njegove lepe plavokose sestre, nosila je crninu za bratom. Ostala braća
Ilić, preživela su rat.
Nekoliko godina pred rat došao je u Tuzlu doktor Livio Pjerotić rodom
iz Dalmacije, mislim da je radio u Kreki. On je bio tuzlanski zet, naime njegova
žena Beba bila je jedna od sestara Sepe iz Kreke. Visoka, mršava žena sa
dvoje male dece, i doktor krupan Dalmatinac – govorilo se da voli dobru
kapljicu.
Pošto je doktor Jovanović prebegao u Srbiju Pjerotić se uselio u
njegov stan iznad Apoteke „Zvijezde“. Kad nas je Pjerotić jednom pozvao da
kod njega saslušamo ploče sa Betovenovom Devetom simfonijom koje je njegov šurak
doktor Podvinec doneo iz Zagreba, majka je odbila i kazala da neće da ide u
stan odakle su Jovanovići morali da pobegnu. Tako smo otac i ja otišli sami na
to slušanje, sedeli smo u lepoj trpezariji i odslušali Devetu simforniju što
je oca oduševilo. Kasnije, posle očevog odlaska na Majevicu Pjerotić je došao
kod nas i obavestio majku da će ustaše doći da rekviriraju ordinaciju i ceo
inventar – rendgen, kratkotalasni aparat i drugo. Predložio je majci da on
kupi od nas Simensov kratkotalasni aparat i dao je majci 10.000 kuna, što je
bilo dovoljno za neku kilu hleba. Tražio je i ostalo – tepihe, knjige i
delove nameštaja, što je majka odbila. Inače, Pjerotić je bio saradnik NOP-a
još od 1941. i činio je usluge NOP-u, s obzirom da je kao Hrvat mogao da dodje
do raznih korisnih informacija. Slučaj je hteo – to je ono po čemu ću doživotno
pamtiti doktora Pjerotića, - da smo se jednog dana u proleće 1942. sreli pred
Gimnazijom i da mi je upravo on potvrdio da je otac poginuo prilikom četničkog
napada na Štab majevičkog odreda u Vukosavcima, te da to saopštim majci. Ako
je do tada i bilo neke nade, sad je postalo jasno – oca više nema. Jurila sam
kući sva u suzama, ne znam kako sam stigla i šta sam rekla majci.
Za doktorku Radojku Mijović malo bih mogla da kažem. Nismo se s njom
družili, sem što smo se često sretali u Domu, i na ulici. Otac je cenio njenu
ozbiljnost i predanost poslu, ali nekih prisnijih veza nije bilo. Čudno je da
se majka koja je kao i Radojka bila rodom iz Srbije, nije više sprijateljila s
njom. Medjutim, kao sama žena bez porodice, ona se nije mnogo družila. Njen život
je bio kratak, umrla je u godinama uoči rata.
Doktorica Rosa Hadži-Vuković, mlada žena i mlad lekar, još neudata,
došla je 1939. sa službom u tuzlansku bolnicu. Izrazito smedja, bele puti, tek
je počela lekarsku karijeru, kad je u leto 1941. dobila poziv sa slobodne
teritorije na Majevici da im dodje u pomoć. Iako nije bila komunista, Rosa se
odazvala pozivu i već u jesen 1941. našla se na Majevici gde je bila jedini
lekar za ranjene partizane. Kad je otac stigao na Majevicu, žene s decom
stajale su u dugom redu pred kućom gde je bio štab. Februara 20-og 1942.
prilikom četničkog napada, otac je poginuo medju prvima, a Rosa je pala živa
u ruke četnicima koji su je mučki i bez milosti ubili u njenoj 29-oj godini.
Doktorka Jelena Šervavicka dospela je u Tuzlu nekoliko godina pred rat.
Dotada su se lekari smenjivali u Školskoj poliklinici, a njenim dolaskom školska
omladina dobila je svog lekara koji je bio isključivo poliklinički lekar. Nešto
starija od oca, nama deci bila je pomalo smešna, što zbog ruskog izgovora, a
što zbog odlučnog, muškog nastupa. Poneko ju je zvao Šašavicka, da li iz
neznanja, ili namerno. Diplomirala je medicinu u Odesi, otac joj je bio ugledni
ruski arhitekta koji je gradio palate u raznim krajevima, ali najviše oko Crnog
mora. Nastavio je da gradi i posle revolucije, ali je ubrzo umro od neke
epidemije. Tako su ona, majka i mladja sestra odlučile da podju brodom iz Odese
sa belogardejskom emigracijom. Kako nam je kasnije pričala, mislile su da odu
malo u inostranstvo, pa da se ubrzo vrate. To „ubrzo“ trajalo je ceo život.
Na brodu se upoznala sa mladim pravnikom za kog se ubrzo udala. Njen muž je bio
sudija u Okružnom sudu, dece nisu imali. Tek posle rata, kada se naselila u
Primorju, majka i ja smo je obilazile u njenoj kući u Crikvenici, a ona nas u
Beogradu.
Doktor Eugenije Šerstnjev, vojni lekar, ruski emigrant, oženjen bivšom
balerinom koja je imala sina iz prvog braka, Josifa Sidorova. Šerstnjev je od
početka stao na stranu NOP-a i zajedno s ocem, uspeli su da izvuku iz zatvora
Arkadija Rudomina, studenta i aktivistu KPJ koji je bio pretučen u policiji, i
da ga nekako smeste u bolnicu. Šerstnjev je sa ženom bio veliki pregalac na
polju zdravstvenog prosvećivanja. Njegov posinak bio je skojevac u tuzlanskoj
organizaciji 1941-1943, a posle rata je iselio u Kanadu.
Neku godinu pred rat, u Tuzlu je doselio doktor Andrija Nuić. Stanovao
je u Klosterskoj ulici gde je imao privatnu ordinaciju. Izgleda da je doktor Nuić
bio jedini lekar hrvatske nacionalnosti. Ne znam tačno u kojoj je ustanovi
radio. Izgledom i pojavom Nuić je bio korektan sugradjanin, ali s ocem nije
imao bližeg kontakta, mada ga je pozivao kad su mu deca bila bolesna.
Prelistavajući kataloge u raznim bibliotekama, naišla sam na podatak da je
doktor Nuić bio autor studije „Narodna medicina u Bosni“. Ne sećam se kad
je otišao iz Tuzle.
U doktoru Voji Vasiljeviću zubaru, otac je imao prijatelja s kojim se
rado družio. Vojo je bio veseo, društven čovek, oženjen Milicom, ćerkom
Vase Glušca, dugogodišnjeg direktora Tuzlanske gimnazije. Milica je, svakako,
bila jedna od najlepših žena u Tuzli. Njena sestra Danica, profesor, udala se
za očevog druga i kolegu iz Beča, doktora Miloša Aranickog – živeli su u
Novom Sadu. Kad je Vojo negde pred rat kupio nova kola, pozvao je oca da mu
pravi društvo, pa su išli na turneju po jadranskoj obali i ostali su na putu
desetak dana. Kao mnogi drugi, Vojo je 1941. izbegao s porodicom u Srbiju. Posle
rata, negde 50-ih godina, srela sam Voju u Beogradu, gde mi je rekao: „Ovo su
teška vremena, bilo bi mi lakše da je Mustafa ostao živ“. Umro je relativno
mlad.
U Školskoj poliklinici je posle Voje Vasiljevića deci popravljao zube
doktor Strahinjić. Mladolik, ali sede kose, Strahinjić je bio blag i delikatan
u ophodjenju s decom. Bio je bečki djak, rodom iz Žepča,
oženjen našom sugradjankom Nadom Ristić. Dugo godina sam nosila plombe
koje je izradio dr Strahinjić.
Po strani od našeg gradskog života, u Lukavcu je živeo i radio doktor
Jurinac. Stariji od oca, kretao se u svom društvu, a u Tuzlu je dolazio svojim
kolima. Sećam se dobro tih kola, leti su bila sa otvorenim krovom. Oblačio se
sportski, uvek s kačketom na glavi. Jurinac je bio razdvojen od žene s kojom
je imao kćerku, koja je kasnije postala operska pevačica. Otac ga je često
spominjao, ali nekog bližeg druženja nije bilo.
U Kreki je godinama radio kao rudnički lekar doktor Vukašin Babunović.
Skroman i veoma povučen čovek, lečio je rudare i solare ne samo u ambulanti,
već je obilazio pacijente i po kućama u Kreki, na Moluhama i u Bukinju.
Njegova žena, moderna i sposobna, vozila je kola što je bila prava retkost. Za
vreme jedne provale u organizaciji NOP-a, 1942. uhapšen je dr Babunović i
zajedno sa ženom sproveden u logor, odakle se nisu vratili. Za njima je ostao
sin-jedinac.
U Kreki su radili lekari, bračni par Lauškin, ruski emigranti. Znala
sam ih samo iz vidjenja. Njihov sin je bio isto lekar, simpatičan, mladji čovek.
Otišli su negde iz Tuzle.
Doktor Fuad Idrizbegović bio je jedan od retkih lekara – Muslimana.
Radio je u Zavodu za socijalno osiguranje, a stanovao je sa ženom i kćerkom u
kući porodice Stajčić nasuprot Kamenom sudu. Njegova žena lepa i elegantna
bila je rodom iz Vojvodine, poreklom Jevrejka, mislim da se zvala Jolanda. Sa
njihovom kćerkom Mimicom sam se neko vreme družila i zalazila često kod njih,
pošto su imali lepo, prostrano dvorište. Mimica je bila plavokosa devojčica
andjeoske lepote čijoj su se zlatnoj kosi divili i dečaci i devojčice. Bila
je jedinica kao ja, pa je tražila društvo za sebe. Ne znam da li je doktor
Idrizbegović imao i privatnu praksu. Znam da je mnogo godina posle rata proveo
sa službom u Tuzli – tada su stanovali na uglu bolničke i Konjaničke ulice,
u stanu iznad Jusufbegovića apoteke. Sestra doktora Idrizbegovića bila je
udata za Mujbega Rustembegovića, koji je neko vreme bio sreski načelnik u
Gradačcu i pomogao je mojim stričevima da se oslobode iz zatvora u leto 1941.
U jesen 1941. pojavio se u Tuzli nekim službenim poslom zagrebački
lekar doktor Joža Kajfež. Tom prilikom bio je u poseti kod svoje svastike
profesorice Milice Ćesarević, čijom je sestrom bio oženjen. Tada se upoznao
s ocem i boravili su često zajedno. Ovim čovekom otac je bio oduševljen, i opširno
je prepričavao susrete s njim. Doktor Kajfez i njegova žena Draga poginuli su
spasavajući ranjenike u NOV-u – dece nisu imali.
Po priči i po čuvenju znala sam za doktora Kostića koji je umro pre
mog odrastanja. On je radio u bolnici, oženjen Bečlijkom, imali su sina Jožu.
Kad je završio medicinu Joža se zaposlio u istoj bolnici kao i njegov otac. Živeo
je s majkom, nije bio oženjen, veoma delikatan i prefinjen mladić, ali sasvim
drukčiji od naših ljudi. Sam njegov izgovor bio je pomalo stranački, valjda
od majke Švabice. Razne priče o njemu i njegovoj majci, bile su samo glasine,
koje obično u provinciji izazivaju neobični ljudi, drukčiji od nas.
Doktori Risto Jeremić, Metiljević, Djokić, Foglar i drugi, bili su mi
nepoznati – samo sam slušala o njima.
O zagrebačkim lekarima-Jevrejima koji su u jesen 1941. došli u Tuzlu biće
posebno reči.
Da li je neko od tuzlanskih lekara imao rentgen-aparat nije mi poznato.
Medjutim, otac je pokazivao interesovanje za pregled pluća i rad na rentgenu,
pa je u avgustu 1936. boravio na letnjem kursu u sanatorijumu Novi Marof kod
doktora Nojbauera. Vratio se oduševljen i posle nekog vremena uspeo je da na
otplatu kupi Rentgen-aparat i da vrši rentgenske preglede, iako formalno nije
imao specijalizaciju iz te oblasti. Ljudi su dolazili kod njega na pneumotoraks,
medju njima i naš sugradjanin Dragiša Trifković.
|