| Sadržaj | Prethodna strana | Sledeća strana | Biblioteka |
|
SEDMAK
I DRUGOVI
Medju istomišljenicima, školskim drugovima i kolegama sa studija,
izdvaja se svetli lik očevog najmilijeg i najvoljenijeg druga i doživotnog
prijatelja – Branka Bujića. Ko je bio taj čovek, poznat u predratnim
godinama pod pseudonimom Sedmak?
Prema svemu što nam je poznato, njegov životopis mogao bi da posluži
kao neka vrsta obrasca za biografiju komuniste-intelektualca u prvoj polovini
20.veka u našoj zemlji.
Porodica Brankova – otac, majka i desetoro dece poticali su iz Kozarca
kod Prijedora. Otac Milan bio je šumar ili nadlugar, umro je 1948, a majka
Stana rodj. Nježić, majka desetoro dece, umrla je 1953. I pored skromnog
porekla i socijalnog statusa, roditelji su uspeli da izškoluju svu decu na višim
i srednjim školama. Deca su se radjala u Lušci Palanci, Miljakovcu i u
Kozarcu, i odrastala u šumovitim predelima srednje i zapadne Bosne. Dragutin je
bio veterinar, zarobljen u Rusiji, vratio se iz Sovjetske Rusije 1919. Savka je
bila učiteljica i brinula se za mladju braću i sestre. Draginja, domaćica, živela
je u Prijedoru, Milka je takodje bila učiteljica. Slavko je završio Vojnu
akademiju, ali je radio kao blagajnik u firmi „Šipad“ – umro za vreme
rata. Branko, maturirao u Tuzli, kasnije studirao u Zagrebu i Beču, odveden za
Jadovno i ubijen u leto 1941. Olga, maturu završila u Tuzli, diplomirala u
Zagrebu, profesor hemije i fizike u Beogradu posle rata. Bosiljka, isto
tuzlanski maturant, diplomirala u Zagrebu, profesor francuskog i nemačkog u
Beogradu. Živko, inženjer šumarstva, živeo u Sarajevu i Borivoje, geometar u
Beogradu.
Odrastao medju mnogobrojnom decom, voljen od svoje braće i sestara,
Branko je sa dve sestre i mladjim bratom dospeo u tuzlansku gimnaziju posle
1918, kada je njegova starija sestra Savka dobila službu kao učiteljica u
Tuzli. Ona je pre toga pohadjala Učiteljsku školu u Sarajevu kao pitomica u
internatu Mis Irbi. Kao najstarija sestra, Savka je povela Branka i Živka, i
sestre Olgu i Bosu i upisala ih u tuzlansku gimnaziju gde su svi četvoro
maturirali.
Savka se sa decom smestila u prizemlju jedne kuće na početku Bolničke
ulice, koja je pripadala nekom Jevrejinu, gde su sami kuvali i živeli skromnim,
sirotinjskim životom od sestrine učiteljske plate. Jedno po jedno su
maturirali i odlazili iz Tuzle. Branko je položio maturu s mojim ocem 1921, i
odmah pošao na studije u Zagreb, dve sestre su završile gimnaziju 1925. a brat
Živko 1926. godine. Kada se Savka udala za Marka Ilića, mladobosanca,
starateljstvo nad decom preuzeo je tadašnji direktor gimnazije dr. Vaso Glušac,
takodje prijedorčanin rodom.
Bujići su se družili sa sestrama i braćom Gavrić – Milanom, Kostom,
Danom i Zorom, - sve četvoro su bili djaci tuzlanske gimnazije. Njihovom krugu
pripadao je i moj otac, tim pre što je s Brankom bio u istom razredu. Već od
1919. bili su opredeljeni kao pristalice starog socijaliste Mitra Trifunovića
– Uče koji je oko sebe okupljao naprednu omladinu.
Gimnaziju je Branko završio u Tuzli 1921. godine i otišao je na studije
u Zagreb gde je proveo do 1926.godine. Posle toga odlazi na postdiplomske
studije u Beč, a pošto ih je završio vratio se u Sarajevo. Tada se zapošljava
kod advokata dr Živka Nježića. Posle sedam meseci biva otpušten, optužen
kao komunista i 1929. uhapšen. Pred Sudom za zaštitu države osudjen je
1930.godine na sedam godina robije koje je proveo u tri velike robijašnice –
Mitrovici, Zenici i Lepoglavi, a izdržao ih je u celosti. Biva pušten 1936.
godine, vraća se ženi Zorislavi koja ga je čekala, i 1937. radja se njihov
sin Bojan. Zapošljava se najpre kod advokata Uroša Ivaniševića, a kasnije
odlazi u Beograd uz pomoć Velimira Majkića i Maksimovića koji su vodili „Naše
blagostanje“.
Sa Zorislavom se Branko upoznao u Sarajevu 1927. godine u kafani
„Napredak“, ali je već ubrzo posle toga uhapšen. Zorislava ga je čekala
punih sedam godina posle čega su se oženili. U Beogradu je saradjivao u časopisu
„Naša stvarnost“, pisao je zapažene članke iz političke ekonomije i tih
nekoliko godina živeo je izmedju Sarajeva i Beograda, dok su Zorislava i Bojan
ostali u Sarajevu.
Porodica Zorislave Kovačević bila je poreklom iz Dalmacije, a njihova
kuća u Sarajevu, u Nemanjinoj broj 6 bila je za nas uvek otvorena. Otac je kao
i mnogi Dalmatinci bio vinar i bavio se prodajom vina, ali njega nisam upoznala.
Njihova majka, simpatična i otmena starica govorila je s jakim dalmatinskim
akcentom, dok su ćerke bile prave sarajke. Mladja Zorislavina sestra Nevena
bila je udata za doktora Ljubomira Živkovića, beogradskog specijalistu za
bolest nogu, ali ja sam je upoznala već posle razvoda.
Otac ne samo što je voleo Branka iz mladih dana i poštovao njegovu
pamet i obrazovanost, već ga je doživeo i kao mučenika, koji je morao da
provede sedam dugih godina na robiji. Isto toliko je poštovao i voleo njegovu
životnu saputnicu i buduću ženu Zorislavu Kovačević koja je bila spremna da
ga čeka tih sedam godina. Koliko je mogao pomagao im je, zajedno sa njima iščekivao
s nestrpljenjem njegov povratak sa robije i dočekao ga je s velikom radošću.
Kad se 1937. rodio njihov sin bojan koji je imao neku dečju manu s nogom, otac
se interesovao za njegovo lečenje.
Branka je otac sreo poslednji put u Sarajevu u aprilu 1941. posle poraza
u aprilskom ratu, boravio je kod njih u Nemanjinoj ulici proveo mnoge sate u
razgovoru s Brankom, o čemu nam je pričao po povratku u Tuzlu. Posle 22.juna
1941. nastupilo je hapšenje Srba i komunista – Branka je izdao neko od komšija,
pošto je ilegalno boravio u Sarajevu. Nije uspeo da izadje na slobodnu
teritoriju, već je uhapšen u kući i sa ostalima upućen na put bez povratka,
najpre u Gospić, pa u Jadovno, grobnicu mnogih Srba i komunista.
Njegovu smrt otac je teško podneo i sećao se stalno poslednjih
trenutaka koje je proveo s njim, da bi i on sam posle nepune godine dana završio
na Majevici, u februaru 1942.
Brankov i očev životopis obavezuju me da kažem nešto o pokretu kom su
pripadali, i njihovom „Vjeruju“.
Danas, kad je ruženje socijalizma svake vrste, a posebno komunizma,
postalo profesionalno zanimanje velikog broja govornika i spisatelja, mnogi se
čude kako je i zašto neko obrazovan i pametan mogao postati i biti komunista.
Da bi se pojava postajanja komunistom mogla razumeti treba je smestiti u njen
istorijski prostor i vreme.
Od kraja Srednjeg veka naučne istine su se probijale s mukom i uz velike
žrtve. Od tvrdnje da je zemlja okrugla pa nadalje, svaki korak nauke osvajan je
u sukobu sa crkvenim dogmama, da bi se posle Francuske revolucije, a naročito u
19. veku konačno probile do jednog opšte prihvaćenog pogleda na svet.
Pozitivistička nauka 19. veka i teorija evolucije gurnuli su u pozadinu,
i potpuno ptoisnuli svaku mistiku, - mitsku, versku, ideju svega nepoznatog i
nevidljivog pred potpunom nadmoći racionalnog i pozitivno-naučnog. Taj trend
je zahvatio inteligenciju takoreći bez ostatka i doveo je u predvorje ateizma,
bez obzira na politička opredeljenja. Uverenje da je posle desetina vekova
vladavine crkve došlo vreme oslobadjanja od njenog tutorstva bilo je opšte rašireno
medju intelektualnom omladinom.
Razvoj nauke od 19. ka 20. veku, čiji je procvat i uspon doživeo moj
otac sa svojom generacijom, uzdigao je principe nauke do vrhunskog kriterijuma,
a potrebu za metafizičkim, religioznim i mitskim potisnuo u stranu i na neki način
ga prepustio crkvi i religiji. Izmedju dva osnovna pogleda na svet, naučno-materijalističkog
i crkveno religioznog, otac se kao i njegovi drugovi opredelio za naučni, što
ga je približilo i idejama socijalne pravde, odnosno komunizma. Razume se, nisu
se samo komunisti opredeljivali za naučno razumevanje sveta i prirode, već i
mnogi ljudi iz redova inteligencije, koji u političkom smislu nisu bili bliski
sa komunistima.
To nije bila pobuna protiv boga ili hrišćanske etike, već protiv
prinude kojom je crkva nametala svoje dogme, mladim ljudima. Težnja i potreba
čoveka za promenom sveta na bolje stara je koliko i ljudska istorija. Ovu
potrebu nisu izmislili komunisti, ona je dovoljno stara da se može proučavati
kroz vekove. Otkada je u vidu svoje 11. teze o Fojerbahu Marks jezgrovito i
radikalno formulisao ovaj zahtev („Ali se radi o tome da se svet promeni“),
komunisti su ga prihvatili kao svoj „Kredo“, a osnivanjem komunističkih
partija to je postalo i njihovo zanimanje. Komunisti su smatrali da su pronašli
put za otklanjanje svakog zla u društvu – čovek je nedvosmisleno dobar i
dobronameran, sve zlo potiče od privatne svojine i društvenog poretka koji
daje jednima moć i mogućnost zloupotrebe drugih. Treba samo ustati protiv
podjarmljivača i eksploatatora, pa će proglašavanjem svih dobara zajedničkim,
nestati razlozi za neprijateljstvo i zlobu medju ljudima, a samim tim i za
ratove. Pitanje koje se postavlja kod
svakog pojedinačnog slučaja – zašto čovek postaje komunist, jer svakako da
se takav ne radja? Kad je reč o ocu i njegovim drugovima iz posleratne
generacije djaka i studenata, bio je to svakako uticaj revolucionarnog talasa
koji je zapljusnuo Evropu, posle 1918, po završetku svetskog rata. Ovim ljudima
opredeljivanje za levo radikalno stanovište nije bilo egzistencijalne prirode
ili klasnog porekla – pošto su većinom poticali iz relativno dobro stojećih
porodica – već pre svega zalaganje za viši cilj socijalne pravde.
Nova karta Evrope bila je zasnovana na milionskim žrtvama prvog svetskog
rata u kome su se „samo Belgija i Srbija branile“ – dok su svi ostali
imali svoje ratne ciljeve i pretenzije. Pad dotadašnjih velikih carskih
imperija – Otomanske, Austrougarske, Ruske i Nemačke – mogućnost raskida s omraženim poretkom, stavila je novu,
mladu generaciju pred isto pitanje: da li je i kod nas moguć raskid s prošlošću?
Rušilačke posledice prvog svetskog rata, nevidjene i nepoznate po razmerama u
dotadašnjoj istoriji, dovele su ne samo do razaranja postojećih sistema u
mnogim zemljama već i do osvešćivanja naroda, do svesti da takvo stanje treba
radikalno menjati kako takvi ratovi ne bi više bili mogući. Ogromne mase naoružanog
naroda okrenute dotada jedne protiv drugih, u cilju fizičkog uništenja i
istrebljenja „neprijatelja“, sada su se okrenule protiv svojih vlastodržaca
koji su ih gurnuli u besmislenu klaonicu. Revolucionarni pokreti u evropskom
zemljama, pre svega u Rusiji, podstakli su ogromnu energiju nezadovoljnih
slojeva, pre svega mlade generacije. Duh izazova i nepokornosti koji je izbijao
iz siline ruske revolucije, zapljusnuo je celu Evropu i čitav svet, što je
privuklo veći deo omladine u evropskim zemljama, pa tako i u nas.
U svemu tome bilo je mnogo privlačnog za mladog čoveka – raskid sa
tradicijom i običajima partijarhalnog sveta kome su dotada pripadali, okretanje
ka budućnosti umesto tapkanja po utabanim stazama, vizija nekog budućeg sveta
kome su težili. Setimo se reči Apostola Pavla koji je negde rekao:
„Zaboravio sam ono što je iza mene, čeznem za onim što je ispred mene“,
što govori o neodoljivoj potrebi čoveka za utopijom. Okrenuvši se utopiji
budućeg zamišljenog društva, oni su stvorili za sebe viziju kojoj će ostati
verni celog života. Suočavanje sa opasnošću, posle zabrane KPJ 1921. godine,
takodje je doprinosilo njihovoj posvećenosti „našoj stvari“.
Brutalni napad na KPJ, 1920-21, njena zabrana i fizičko uništavanje,
kako imovine tako i ljudi, još više je podstaklo bunt i nezadovoljstvo.
Ilegalni način rada, stalna opasnost koja vreba od policije, pretnja robijom i
zatvorom i za najmanju sitnicu – bile su teškoće sa kojima su se nosili
svakodnevno i istrajavali. Za vernost ideji, tj. za „našu stvar“ ništa im
nije bilo teško, pa čak ni odlazak na robiju.
Polazeći od pretpostavke da „nema poštenog bogatstva“, mnogi sinovi
i kćeri imućnih ljudi okretali su se ka sirotinji i radničkoj klasi, kako bi
svojim zalaganjem ispravili ono što su njihovi očevi zgrešili. Tako su se
otac, sin osiromašenog, ali ipak bega, i majka ćerka veletrgovca – pod
uticajem svog brata Tihomira – našli na istoj strani. Ako bi se pisala
rodoslovnica komunističkih naraštaja, onda bi moji roditelji pripadali prvoj
generaciji iz 1919, kada su on u tuzlanskoj a ona u šabačkoj gimnaziji
pristupili skojevskoj omladini. Bili bi neka vrsta „starokomunista“, jer je
nesumnjivo i medju komunistima bilo generacijskih razlika, pa su negde uoči
1941. od najvećeg poverenja bili mladji ljudi, dok su se oni iz očeve
generacije već smatrali starijim i prevazidjenim.
Od omladinskog kruga u tuzlanskoj gimanziji oko Uče Trifunovića koji je
privukao najveći broj mladih ljudi sklonih idejama socijalne pravde, do svesnog
marksiste i komuniste oca je put vodio preko bečkog i zagrebačkog univerziteta
i svojevrsne škole političkog mišljenja koja su razvijali ljudi u Klubu
studenata „marksista“ u Beču. Udružen brakom sa ženom iz istog idejnog
kruga, otac je sebi stvorio idealnu situaciju, povezanu sa njegovom lekarskom
praksom, za delovanje medju ljudima, ne samo kao lekar već i kao politički
prosvetitelj. Iako nije bio organizovani član KP niti profesionalni
revolucionar, već samo „čovek od poverenja KP“, otac je sa istim mladalačkim
žarom nastavio da deluje medju ljudima i omladinom naročito posle hapšenja
njegovih drugova 1933. godine.
U komunističkom pokretu, oko Partije, okupljali su se ljudi najrazličitijeg
porekla. Pored zajedničkog, opšteg uverenja, ili Ideje – kako se tad
govorilo – koja ih je povezivala, oni su pripadali raznim društvenim
slojevima, što će reći da su i motivi bili različiti. Tokom vremena
iskristalisaće se i obrasci tipova komunista toga doba, koji se u slobodnoj
interpretaciji mogu klasifikovati kao: a) komunisti vizionari, b) komunisti
doktrinari, c) komunisti funkcioneri i d) komunisti aktivisti. Komunisti
vizionari mogli bi se nazvati i komunisti idealisti. Mislim da je otac pripadao
tom obrascu komuniste idealiste kao i mnogi drugi iz njegove generacije. Uprkos
vremenu i nanosu godina koje su ga sustizale, on nije gubio ništa od tog
mladalačkog uverenja i zanosa. Zadržao je to uverenje, tu Ideju u njenom
prvobitnom obliku i smatrao je da joj služi svim svojim životom i radom.
Vizija se odnosila na društvo budućnosti, na socijalističko odnosno komunističko
društvo u kom će pre svega biti ukinuta eksploatacija, društvo koje će uvažavati
čovekove potrebe i gde će ljudi biti izjednačeni u svojim pravima i mogućnostima
razvoja, društvo zasnovano na radu, bez eksplaotacije i bez privilegija. Ova
vizija je podrazumevala i ukidanje svake mogućnosti za ratove, osvajanja i za
nacionalne i klasne sukobe, jer kad se jednom odigra „poslednji, odlučni
boj“, više neće biti potrebe za tim. To će ujedno biti kraj svake vrste
prinude i nasilja. U ime vladavine većine, diktatura proletarijata doneće čovečanstvu
i maksimum slobode, ona će ukinuti ratove, nasilje i svaku vrstu mržnje. U
kontekstu ovih ideala komunizam će anulirati i razlikovanje ljudi po nacijama i
veri jer je integralni internacionalizam jedan od njegovih temelja.
Ovaj „Kredo“ komunizma, prenet iz izvornog Marks-Engelsovog učenja i
kasnije posredstvom Lenjina i ruske revolucije u naš komunistički pokret, bio
je temelj komunističke ideologije izmedju dva rata, u njegovoj ranoj fazi,
upravo u vreme kada su se otac i majka priključili pokretu. Vremenom će se ovo
izvorno uverenje postepeno transformisati i ustupaće mesto komunističkom
antifašizmu, kako vreme bude proticalo i opasnost od Hitlera rasla, pa će
omladina moje generacije biti više angažovana u smislu antifašizma, nego u
duhu izvornog komunizma.
U vreme mog detinjstva, kad još nismo znali šta je fašizam ni šta je
staljinizam, neprijatelj broj jedan za tadašnji režim bio je komunizam. „Za
sve su krivi komunisti! Oni su ti bezbožnici i sluge sotone, koji hule na boga,
na kralja, na red i poredak. Oni svojim bunama stvaraju haos, oni vapiju za našom
krvi. Njima je potrebna klanica i lomača – zato njih na lomaču“, bilo je
zvanično mišljenje. Prosto rečeno komunisti su bili narečeni neprijatelji
zato što su navodno protiv boga, protiv privatne svojine, protiv svakog reda i
običaja. Sa njima se nije polemisalo, niti su se razmatrali njihovi pogledi,
njihova delatnost i postojanje bilo je zabranjeno, stavljeni van zakona, oni su
bili neka vrsta nevidljive opasnosti koja postoji tu negde, medju nama, ali se
nije tačno znalo ko je zapravo komunista. Osim ljudi javno osudjenih na robije
zbog tzv. zabranjene delatnosti, ostali su bili anonimni, prisutni kao opasnost
i neprijatelji svake svetinje, crkve, svojine, braka, porodice i slično. Otac
ni po čemu nije odgovarao ovoj slici „neprijatelja“ kakva je bila u
opticaju medju uglavnom neobaveštenom gradjanstvu. Živeo je u zakonitom braku,
imao porodicu, radio je u državnoj službi, družio se sa ljudima iz raznih društvenih
slojeva – jedino nije išao ni u džamiju ni u crkvu.
Većina ljudi sa kojima je otac dolazio u dodir nije imala ni bledu
predstavu da bi taj dečji lekar koji danonoćno leči sitnu decu, mogao biti
prononsirani „neprijatelj države i poretka“. Samo ljudi iz najbliže
okoline, rodjaci i prijatelji, kao i neki progresivni omladinci, studenti i
djaci, znali su mada dosta neodredjeno a razume se i policijski establišment
zadužen za red i poredak. U vreme mog detinjstva, reči „socijalizam“ i
„komunizam“, za pristalice ovih ideja, bile su uzvišene i pune nekog svetog
sadržaja, reči koje su označavale ideju i pokret za koji se vredi boriti i žrtvovati,
„ako treba i sam život“. U njima je pored privlačnosti za sve „ponižene
i uvredjene“ bio sadržan čar novog, nepoznatog i zato dobrog i pravednog, što
još doduše nigde nije bilo postignuto, ali naporima i stalnim zalaganjem, biće
jednom ostvareno.
Pristalice tih ideja iako prožeti velikom snagom uverenja i spremnošću
na žrtvu, po pravilu su bili ljudi koji su se odlikovali mnogim dobrim ljudskim
osobinama, a mnogi su bili od onih koji „ni mrava ne bi zgazili“. Kako i na
koji način su mislili da prokrče put socijalizmu i komunizmu, kroz kakve žrtve
i kakve obračune, s kim i na kojoj osnovi, to mnogima nije bilo jasno. Sve je
bilo smešteno u daleku budućnost.
Previranja u Kominterni i KPJ dopirala su do nas, pa i do oca koji nije
bio član KPJ, ali je učestvovao u svim njenim dogadjanjima. Sećam se, da je u
vreme procesa i sudjenja u Moskvi otac dobio, istina sa zakašnjenjem, neke brošure
iz Pariza, gde su na stranim jezicima objavljeni delovi stenograma sa sudjenja
Buharinu, Zinovjevu, Radeku i drugima. Otac je čitao te tekstove sa čudjenjem
i komentarisao ih kasnije s majkom kao neverovatne. „Tamo se nešto
dogadja“, govorio je sumnjičavo, „ali mi zapravo ne znamo šta“ –
„saznaćemo jednog dana“.
Takodje, pratio je sa velikim interesovanjem polemiku izmedju Krleže i
CK KPJ (Milovana, Radovana i Jovana), u čemu je učestvovao i Ognjen Prica.
Otac je voleo Ognjena i čudio se šta mu je to trebalo, pošto je otac smatrao
da je Krleža iznad takvih trzavica, da je to književnik i veliki čovek koga
treba ostaviti na miru.
Grozničavo je cepao papirni omot sa časopisa „Pečat“ i čitao
„Dijalektički antibarbarus“. Majci je posle govorio o tome da se „i
Ognjen upleo u raspravu s Krležom. Na šta će to izaći?“ Tekst nije ispuštao
iz ruku dok ga nije pročitao. Kad je otišao uzela sam časopis i počela da
listam. Bilo je prilično nerazumljivo. Neke reči su se ponavljale, medju njima
i reč „dijalektika“ – reč koju dotada nisam nigde čula ni pročitala.
Za večerom zapitah oca „Šta je to dijalektika“? „Treba odrasti da bi se
to razumelo, ali najkraće rečeno, to je nauka o revoluciji“. Ne znam da li
je o tome u gradu sa nekim razgovarao i kako su se tuzlanski komunisti odnosili
prema ovoj raspravi.
O komunizmu se može govoriti na razne načine – danas se uglavnom o
njemu sudi po njegovim izrazito negativnim domašajima i to uglavnom onim koji u
sebi nose seme zločina. Pa ipak, komunizam je mnogo puta u istoriji bio na
pravoj strani. O tome ima mnogo primera – dizao je glas protiv fašizma i ne
samo glas, već i davao živote, pa protiv kolonijalnog izrabljivanja, protiv
anti semitizma. Jedno od svetlih poglavlja bio je španski gradjanski rat gde su
komunisti učestvovali u svom eminentnom sastavu i to kada je savest čovečanstva
bila na njihovoj strani.
Komunizam je u mnogome podsećao na neku veliku religiju, sa svojim mučenicima
i svojim svecima, ali svaka vera ili religija nosi sobom svoju vlastitu
inkviziciju, pa tako i komunistički pokret. Kao veliku utopiju gradioznih
razmera, komunizam treba sagledati sa svih strana. U toku vremena komunizam je
postao neka vrsta religije i nade u budućnost. Kao i religija, imao je karakter
utopije, za koju vredi založiti sve pa i svoj život, iako nema izgleda da je i
ostvariš i doživiš. Utopijska svest stara je koliko i sam čovek, tako da ima
zagovornika teze da je čovek prevashodno utopijsko biće, odnosno biće
utopije. Ako se pogleda lista očevih drugova i prijatelja, tadašnjih
komunista, kao da je beleg smrti bio već ispisan na njihovom čelu. Oni su,
takoreći svi izginuli za te svoje ideje kojima su ostali verni. Nisu štedeli
sebe već su stavili i svoje živote kao zalog za tu istu utopiju koju su
propovedali u toku celog svog života.
Pa ipak, postojao je sudar generacija medju komunistima toga vremena.
Posle 1937. mladji, novoimenovani funkcioneri KPJ (Cvijetin Mijatović, Pašaga
Mandžić i drugi), smatrali su oca starijom, prevazidjenom generacijom, iako su
koristili njegove usluge. Naročito su mu stavljali primedbe zbog privatne
prakse. S tim u vezi očev prijatelj Tošo Vujasinović rekao je prilikom jedne
svečanosti 1966. godine a dobojske novine „Glas komune“ objavile su:
„Upravo u te dane on je morao da doživljava da mu zagorčavaju život poneki
zagriženi sektaši u Partiji koju je toliko volio. Oni su od njega tražili i
ono što je bilo besmisleno... Ono što ga je činilo još većim, bilo je
upravo to što je on razumio njih, što se nije na njih ljutio, nego je i dalje
davao revoluciji i KP sve što je mogao“.
|