Vera Mujbegovic: TUZLA MOJE MLADOSTI

Pored elementarne činjenice da na ovom svetu imam roditelje, već u prvim godinama života probilo se do moje svesti saznanje da osim njih imam i tetke. Bile su to majčine sestre, njih tri na broju. Otac je bio iz muške porodice, njih je bilo sedmorica braće, bez i jedne sestre, osim polusestre Rašide koja je kao devojčica iselila sa djedom Smailagom Hajdarbašićem u Tursku.

U bosansko-muslimanskom govornom jeziku, tetka je bila tetka, njeni sinovi su bili tečići, a ćerke tečićke, ali teča je bio tetak. Za moj sluh i ukus to je bila ružna reč koju nisam mogla da izgovorim, pa sam se priklonila majčinoj srbijanskoj varijanti, po kojoj je tetkin muž teča iako mi se ni ta reč nije mnogo dopadala. Ne znam da li se neko bavio proučavanjem uloge tetaka u istoriji, ali nema sumnje da su one u životu pojedinca igrale važnu ulogu. Skoro da ne znam čoveka kome ova ili ona tetka nije u nečemu pomogla ili ga nečim zadužila. Tetke, znači majčine ili očeve sestre su neka vrsta porodičnih stubova, žene koje uglavnom stoje iza svojih sestara ili braće, podržavaju ih, potpomažu, okupljaju, bave se njihovom decom. Ako su starije mogu da budu vrlo autoritativne, a ako su mladje onda su one te o kojima starije sestre i braća vode brige. Jednom rečju, moj otac, medju sedmoro braće, i moja majka sa tri sestre i dva brata; bilo je to prilično porodično bogatstvo i šarenilo.

Osim najstarije tetka Juce koja je bila do svoje smrti ničim neosporeni porodični autoritet i koju smo svi zvali tetka, dve mladje, Mica i Ljuba nisu dozvoljavale da ih tako nazivamo, već samo po imenu. Htele su da izbegnu prizvuk porodičnog dostojanstva i ugleda, ali i godina, te da budu više drugarice svojim sestričinama. Otuda se u najranijem detinjstvu moja predstava o tetki ograničila samo na tetku Jucu, dok su druge dve bile nešto vrlo blisko, ali neodredjeno. „Zar su i one tetke?“, pitala sam majku.

Ako bi neko pomislio da su sestre moje majke bile njoj slične, grdno bi se prevario. Svaka je bila drukčija i svaka je bila priča za sebe. Da počnem s najstarijom Julijanom ili tetka-Jucom. Ime je dobila po baba Julki Tanasijević koja je bila jedina živa tetka naše babe Jelke i jedini najbliži srodnik posle prerane majčine smrti. U čast baba Julke naša baba Jelka se odlučila da svojoj prvorodjenoj ćerki da upravo to svečano i kraljevsko ime. Od tog kraljevskog imena ostala je skraćenica Juca koja ju je pratila do njene smrti, uz njeno često ponavljanje Zmaj Jovine pesmice „Mala Juca na stolici muca“. Inače je tetka Juca volela da recituje razne pesmice i naše i nemačke, što ih je naučila u bečkom internatu kod časnih sestara.

U toku ratnih godina, po povratku iz bežanije, Juca je radila u šabačkoj bolnici gde su se lečili naši ranjenici. Izuzetno lepa devojka koja je govorila jezike, medju nekolicinom lekara stranaca koji su došli putem Crvenog krsta, dopala se dvojici, jednom Belgijancu i jednom Švabi, pa su se čak javili kod naše babe kao prosci. Juca je, medjutim od 1914. bila verena za Djoku Zdravkovića koji se dugo vremena iz rata nije javljao, a kasnije je raskinuo veridbu. Sem toga baba nije volela da joj se ćerka udaje „za čoveka druge vere“.

U kući apotekara Petra Hadži-Popovića i njegove žene Ljubice upoznala se teka Juca s potpukovnikom Vojom Todorovićem, u to vreme mladim udovcem koji se upravo vratio iz rata i ubrzo se 1919. udala za njega, uz veliko protivljenje svog brata Tihomira koji nije voleo oficire. Posle svadbe oni su išli sa službom na razna mesta, od Subotice i Beča do Zagreba, Vinkovaca i nazad ponovo u Šabac.

Naša tetka Julijana, ili kako smo je svi bez izuzetka zvali tetka Juca, bila je stvorenje sasvim originalno, sebi svojstveno. Kad je u dobrom raspoloženju i u boljem izdanju, onda je razgovor s njom prava predstava, zabava i razonoda. U nekom lošem raspoloženju, istina vrlo retko, stvar počinje nekim žalbama i pritužbama, ali se u toku razgovora ipak pretvara u veselo stanje, jer takva je njena priroda. Vedrina duha nadjačava sve.

Život naše legendarne tetke Juce mogao bi se podeliti na dva dela – jedan do 1944, do bombardovanja Beograda od strane saveznika i drugi posle toga. U prvom delu života Juca je živela kao žena pukovnika u Beču, Zagrebu, Šapcu i Beogradu, relativno mirnim, gradjanskim životom, ni bogato, ali ni preterano skromno. Posle smrti muža kada ostaje udovica sa tri ćerke, provodi život u Beogradu, u Balkanskoj 27, na prvom spratu kuće sa balkonom u svom stanu dok ga jednog proletnjeg dana nisu razorile savezničke bombe. Tada nastaje jedan teži, mučni deo života naše tetke. Preseljena od strane Nemaca u kuću ministra Djuričića u Kneza Miloša br.9 tetka seli u prizemlje kuće, u jedan podeljeni stan gde joj pripadaju dve sobe i deo predsoblja, bez vode, bez WC-a i bez kupatila. Vodu tetka mora da donosi u kantama sa česme u dvorištu udaljenu dobrih pedeset koraka, a WC se nalazi s druge strane zgrade. Dve prostrane sobe bez ikakvog komfora, to je prebivalište naše tetke i njenih kćeri, koje se jedna po jedna razudaju i odlaze, dok tetka ostaje u lošim uslovima na koje se nikada ne žali. Svoje muke podnosi sa smehom i smislom za humor. Sama loži veliku kaljevu peć, a Šiptar Muja koji joj donosi ugalj njen je veliki prijatelj, pa ponekad i kreditor za manje pozajmice novca. Gosti defiluju kroz tetkinu kuću, pošto je u strogom centru – rodbina i prijatelji iz Šapca, koji dolaze poslom u Beograd, obavezno svraćaju kod tetke, i mi ostali rodjaci nastanjeni u Beogradu. Neko vreme kod nje stanuje njena sestra Mica sa sinom i mužem, dok čekaju da dobiju stan od banke. Tetka im ustupa sobu, a ona se povlači u kujnu i bez roptanja podnosi nestašluke Micinog sina Zara, koji ponekad kroz prozor ulazi u sobu, za vreme dok tetka sedi u sobi s gostima.

U onom prvom delu njenog života, kao pukovnička žena, ona je za mene bila ljubazna i darežljiva tetka, obzirom na moj dečji uzrast. U drugom delu života, kad sam i sama odrasla, tetka je pokazala najbolje strane svoje ličnosti. U svim svojim teškoćama, neimaštini i svakojakim stradanjima, bila i ostala stamena, jaka i čvrsta duhom. Veliki prevrat koji su mnogi njeni sugradjani i poznanici u Beogradu teško i dramatično doživeli, tetka je podnela hrabro i stoički sa mnogo razumevanja za narodni karakter borbe koja je donela zemlji oslobodjenje. Iako nije bila politički opredeljena, nije žalila za prošlim, već je gledala unapred. Za razliku od njene sestre Mice koja se nikad nije pomirila s promenama i doživotno žalila za kraljem i monarhijom, Juca je otvorenim očima gledala u novo doba. U bečkom Zavodu gde je provela više godina usadjen joj je smisao da raspoznaje prave vrednosti, školu, obrazovanje, nauku, kulturu i umetnost, a novo doba je upravo favorizovalo ove vrednosti. Svim svojim bićem tetka je bila srasla sa svojom sredinom i nije odobravala iseljavanje naših ljudi po svetu, naročito kad je i njena druga ćerka iselila u Ameriku, pošto je mladja Beba već otišla s mužem u Izrael 1949. Samo jednom u životu otišla je u posetu kod ćerki i po povratku je rekla: „Nikada više...“. Tamo joj je sve smetalo, a naročito da njena rodjena deca treba da se povinuju surovim zakonima jednog društva zasnovanog na profitu. Reč je održala i više nikada nije otišla u Ameriku, mada se stalno dopisivala s ćerkama koje su je redovno posećivale.

Tetka Julijana razlikovala se od svojih sestara ali i od svojih ćerki i nije ličila ni na koga, ni fizički, a ni po duhu. Spoljašnja lepota o kojoj se pričalo, vremenom je izbledela, ali zato je njen duh sve više dolazio do izražaja. Imala je razvijen smisao za humor, volela je da se smeje i šali, i nada sve neuništivu memoriju, tako da su ljudi iz Šapca dolazili kod nje da je pitaju za stvari iz prošlosti. Njeno pamćenje bilo je utkano u svakodnevni život i izbijalo je uvek u vidu pričica koje niko osim nje nije znao, ili ih je zaboravio. „Juca se svega seća“, govorila je moja majka.

Odgajena kao najstarija kćerka u imućnoj porodici ambiciozne majke-udovice, Juca je do svoje 19.godine, tj. do početka rata 1914. dobila sve najbolje – školovanje u Beču, muzičko obrazovanje i ostalo. Klavir je učila kod Ruže Vinaver, žene doktora Josifa i majke Stanislava Vinavera, koja je kao Jevrejka ubijena u gasnoj komori 1942. U Šapcu je Ruža sa Robertom Tolingerom, glavnim šabačkim dirigentom i horovodjom svirala na javnim i kućnim koncertima.

Rečnik naše tetka Juce bio je neobičan koliko i njena posebna ličnost. Upotrebljavala je razne poštapalice i izreke, koje nisam čula od drugih. Volela je da veze lepe ručne radove, pa bi ponekad rekla kad bi je zapitali šta radi: „Ušivam brigu!“. Ili ako je neko bio bedno obučen, to je za nju bilo „kao iz orfelinata“, za neku sumanutu žensku osobu, ime je bilo „luda Nasta“, a ako se neko hvalio za neki svoj podvig, ona bi rekla „Jezikom Mara Budim prepi..la“. Za ovu bezobraznu izreku, uvek bi dodala da je to bila omiljena uzrečica njenog brata Duška. Tako su razgovori s tetka Jucom u svakoj prilici bili zanimljivi i neponovljivi.

Medju mnogim uzrečicama naše tetka Juce bila je i ona: „Ja prodajem amrele“, i to kad je htela da kaže da ona ne zna ništa o tome. Ne znajući pravo poreklo ove uzrečice, tj. da to potiče od Moše Avrama, vlasnika prve srpske fabrike kišobrana koji je u jednoj prilici navodno izgovorio ove reči, ja sam se čudila šta to zapravo znači, dok se nisam i sama navikla da je „prodavanje amrela“ isto što i „praviti se Englez“.

Ponekad je volela da odrecituje pesme Zmaj Jove, Rakića, Dučića ili neke nemačke stihove, kao što je „Lorelaj“. Njeno pamćenje bilo je potpuno nenačeto sve do duboke starosti i kada smo je obišli u bolnici jedno po podne, poslednji njen svestan dan pred odlazak u komu, tetka nam je odrecitovala sve pesmice Jove Zmaja i na rastanku uzviknula „Živite, deco, živite!“ To je bila poslednja poruka naše drage tetke.

Tetka Juca nije volela izlaske s mužem, a takozvani društveni život nju nije zanimao. Samo njena kuća, deca i najbliža rodbina, majka i sestre za koje se svojski brinula. Iz tog vremena potiče reč našeg teče Voje koji je jednom prilikom rekao: „Ako umreš pre mene, Jucika, ja ću ti na spomeniku ispisati „Ovde počiva Briga“. Nažalost umro je znatno pre nje, tetka ga je nadživela za punih 47 godina.

Kako nije volela izlaske i druženja, tako nije marila ni za kakve ceremonije ni društvene rituale, uključujući i crkvu. Ne bi se moglo reći da je bila ateista, ali sve što je konvencionalno i ritualno bilo joj je strano. Držala je običaje, slavila slavu, ali samo kao tradiciju, a ne kao sopstveno uverenje.

Na sličan način tretirala je i rodbinu svog muža Todoroviće. Bila je to veoma ugledna familija, od oca Borislava, koji se školovao u Berlinu i studirao prirodne nauke i majke Nemice Johane Vagner. Majka je prelaskom u pravoslavlje preimenovana u Jovanku, a deda Bora je bio Direktor Trgovačke akademije u Beogradu. Tečina braća Branislav, Berislav i Miroslav bili su ugledni ljudi. Jedan je bio general u penziji, a Brana je imao svoju školu „Comemercium“, neka vrsta više ekonomske škole. Sestre, Ruža udata za generala Tomića i Ljubica za generala Pešića. Tetka Juca nije imala s njima nikakve nesporazume, ali je odredila neku svoju distancu, prema svima. Njoj nisu imponovala zvanja i titule, a još manje ono što se zvalo visoko društvo. Bila je po strani od svega, kao osoba izrazitog ličnog integriteta. Dolaskom u Beograd naročito je došla do izražaja njena povučenost, pošto je društveni život, druženja i izlaske prepustila svom mužu i već odraslim kćerkama.

Posmatrajući je u dugom nizu godina, od mog ranog detinjstva, kad mi se činila vrlo stroga i držala na klaviru prutić da bi njime plašila nestašnu najmladju ćerku Dušicu, vremenom mi je tetka postajala sve milija i bliža, pošto se, zaista, menjala stalno na bolje.

Doživela je da je graditelji nove zgrade u Kneza Miloša 9 presele u novi stan na Šumicama, gde je imala sav komfor – grejanje i toplu vodu i gde je do svoje smrti živela sa unukom Majom, Dušicinom ćerkom iz prvog braka.

Čudesna ličnost mog detinjstva bio je tetka Jucin muž, teča Voja koji je od mene tražio da ga zovem „tata Voja“, što sam i činila dok je bio živ. Za moje dečje pojmove ogroman, visok čovek, viši od svih u našoj rodbini, plavih očiju i prosede kose, sa izrazito lepim muškim crtama. Najveća privilegija u ranom detinjstvu bila je sedeti na njegovom kolenu, dok na drugom sedi Dušica, njegova ćerka-miljenica. Meni se čini kao da sedim na nekoj gredi ili oborenom stablu sa koga ne mogu pasti. Iznad svega ostao mi je u sećanju njegov glas, toliko karakterističan i neponovljiv, da ga, kad se koncentrišem, mogu da dozovem u sećanje. Ne samo da je njegov glas bio osoben, već je i način izgovaranja reči bio izuzetan, kao kad bi slušali nekog glumca na pozornici. Ponekad je, kad je hteo da se šali, razvlačio reči i kao da je igrao u nekoj predstavi i to glavnu ulogu. Svakako, da nije bio oficir, bio bi neka vrsta umetnika. Imao je divan glas i sluh, svirao je flautu i bio svestrano nadaren.

Dok su živeli u Šapcu Voja je dolazio u Debrc čezama ili fijakerom, još nije bilo autobuske linije, pa smo se i mi deca vozili tim kolima. Od Šapca do Debrca prilično duga vožnja, konji koji jure, sedim u nečijem krilu i jedva čekam da stignem kod Majke.

Uživala sam da posmatram kako teča Voja skida čizme, s mamuzama, - u selu je skidao uniformu i išao u košulji. To su bile za mene neobične košulje bez kragne, a spavao je u dugoj beloj košulji-spavaćici. Naša Majka ga je neizmerno volela i poštovala, bili su jako bliski – medju njima je bila razlika samo devet godina. On je jedini Majku zvao „Mati“ i obraćao joj se na „Vi“. Nekoliko godina pred rat u jednom kraju Majkinog dvorišta zapatio je pčele, doneli su košnice i tu se pravio med, a okolo su bili bagremovi, tako da su pčele imale hranu. Bojala sam se pčela i zaobilazila sam ih.

Teča Voja je imao blistavu vojničku karijeru. Rodjen u porodici profesora sa tri brata i dve sestre i majkom Nemicom Voja je kao najmladji sin bio upućen u vojne škole. Posle vojne akademije njegov život i biografija bili su priča za sebe. Njegov pokrovitelj general Živojin Mišić uputio ga je u vojnu konjičku školu u Pineroli blizu Torina gde je ostao dve godine, pa je nadalje služio kao komandant konjičkog puka, gde god je bio sa službom. Učesnik u dva balkanska i svetskom ratu, ranjavan i lečen u Bizerti, dolazi 1918. u Šabac gde na belom konju ulazi u oslobodjeni Šabac. Tu ga prijatelji – apotekar Petar Hadži-Popović i njegova žena Ljubica – upoznaju s našom tetkom, tada prelepom mladom devojkom, s kojom se ženi 1919. godine. Služeći kao vojni izaslanik u Beču, nalazi se tamo kad njegov šurak Tika stiže u Beč kao komunista – emigrant, i ubrzo umire. Voja se ne dvoumi, prisustvuje sahrani koju organizuje komunistička emigracija, i u prisustvu agenta iz Beograda Mite „Bifteka“ biva vidjen i odmah prijavljen. Na raport ga poziva njegov klasni drug iz akademije general Pera Živković u to vreme ministar vojni. Prema mnogo puta prepričanoj priči Pera Živković, ga je primio u košulji, bez uniforme, što je teču jako uvredilo. „Znaš li ti, bre, koga si sahranio. Ti si sahranio komunistu!“ Teča je odgovorio: „Ja sam sahranio šuraka, ženinog brata“. Time mu je oficirska karijera bila zapečaćena, znao je da ga neće pozvati na generalski ispit i zatražio je da ga pošalju u ženino rodno mesto Šabac gde je bio komandant okruga, a pošto je ranije služio kao komandant konjičkog puka – u Zagrebu i Subotici. Iz Šapca je obilazio vojni okrug koji je obuhvatao Bjeljinu i Zvornik, išao tamo na regrutaciju i vodio sa sobom i svoje ćerke. Voleo je da ide u Bosnu, družio se sa domaćim svetom svih vera i narodnosti. Iz Šapca je 1936. premešten u Beograd za nastavnika u Vojnoj akademiji gde je proveo dve godine do penzije. Vojsku zbog svega toga nije voleo i jedva je dočekao penziju. Voleo je Sokolski pokret, znali su ga Sokoli iz cele zemlje i zahtevao je od tetke da ga sahrane u sokolskoj uniformi. Našu porodicu je beskrajno zadužio. Bio je strastveni lovac, kušao je starinska vina, donosio ženi divljač u kuću i voleo pesmu i društvo. Omiljena pesma „Kad sam bio mladjan lovac ja...“ ostala je zauvek u našoj porodici kao Vojina pesma.

Malo je se znalo o teča Vojinoj prvoj ženi Jelani. Poznato je da je bila unuka srpskog političara Jovana Ristića, da joj je majka bila strankinja, i da je umrla mlada u sanatorijumu u Lezenu u Švajcarskoj, za vreme dok je Voja bio u ratu 1912. Rodila je devojčicu Jovanku s kojom je teča Voja ušao u brak s našoj tetkom. Jovanka je bila neko vreme i kod naše Majke u Debrcu, a zatim su brigu o njoj preuzele tetke, očeve sestre.

Oženivši se 11 godina mladjom ženom, našom tetka Jucom, Voja je ujedno preuzeo i brigu za celu njenu familiju. Bio je u pravom smislu mentor i zaštitnik svima nama. Najpre je prisustvom na sahrani ženinog brata Tike, komuniste – emigranta u Beču zapečatio svoju oficirsku karijeru, zatim je moju majku – pošto je otac služio vojsku – vodio na porodjaj i prihvatio je u prvim mesecima, intervenisao je za mog oca kad je bio uhapšen 1933., našem ujaku Dušku pomogao je da se zaposli u listu „Vreme“. Sem toga vodio je stalnu brigu o našoj Majci na selu i zajedno s Micom štitio njeno imanje od bankrota, pravio joj društvo kad god je bio slobodan. Majkino imanje u Debrcu bilo je za njega i more i planina i banja – svaki slobodan trenutak provodio je na selu. Ovo su samo neki podaci o Vojinoj brizi i dobroti, a svakako je toga bilo mnogo više.

Teča Voja se ponosio svojim kćerkama. Najstarija Jelena – Lela studirala je germanistiku. Da bi je nagradio za odličan uspeh na maturi lično ju je odveo u Austriju 1938. godine u Institut za učenje jezika u Reichenau am Rax gde je provela jedno leto. Mladja Zagorka-Beba pohadjala je čika Branin „Komericum“, a najmladja Dušica završila je medicinu posle rata. Sa njom smo delili dobro i zlo u životu, ali nas je na žalost prerano napustila.

Tečina popularnost došla je naročito do izražaja prilikom njegove prerane smrti i ispraćaja 1939. Veličanstvena sahrana na Novom groblju, sa mnogim govornicima, ratnim drugovima, izjave saučešća iz mnogih gradova naše zemlje. Moji roditelji su se sa njegove sahrane vratili utučeni i veoma potreseni. Izgubili su velikog prijatelja i zaštitnika cele naše familije.*

Negde krajem 1931.godine stigla je kod nas u Tuzlu, mamina mladja sestra Mica, najbliža po godinama i ujedno njena najmilija sestra, što je bilo obostrano – i zaposlila se u Direkciji rudnika Kreka, gde je bila sekretarica za administrativne poslove. Nije stanovala kod nas, već je našla stan u samoj Kreki u radničkom naselju zvanom Kolona. Bile su dve kolone, Gornja i Donja, dve paralelne ulice sa istim zgradama. Svaka zgrada imala je dva stana sa po dve sobe gde su stanovale porodice predradnika, majstora i ponekog službenika. Nekadašnja rudarska kolona u Kreki, Gornja i Donja, spadaju danas u „Slike za istoriju“, onda medjutim, bila je to uredna, relativno pristojna radnička kolona sa dvosobnim stanovima koji su bili dobro zagrejani krečanskim ugljem. Tu, u toj Koloni Mica je stanovala kod činovnika iz Direkcije, Savića. Bio je to bled, suvonjav čovek, prijatan i ljubazan koji je kasnije umro od tuberkuloze, sa lepuškastom ženom i ćerkom mojih godina, Cicom. U to vreme inžinjeri u rudniku Kreka bili su pored direktora Budimira i Gojko Bojanić, Ibro Šaćiragić, Rusi – Kakovin, Podurec, Timošok. Medjutim, Mica je mnogo više pominjala svoje kolege na poslu. Micine kolege u Direkciji bili su Nikola Martinović, (ubijen je posle oslobodjenja Tuzle 1943.) zatim Juzbašić, Jeršinović, Kurbašić, Izet Telalbašić. Ovaj poslednji bio je brat Zinethanume Gluhićke u gradu poznate žene Muslimanke, koja je bila udovica Šefkije Gluhića i sama podizala tri sina i dve ćerke. Mica se brzo srodila sa osobljem Direkcije, a i van nje, sa činovnicima na pošti i na drugim mestima. Osećala se medju njima dobro, imala je sopstvene prihode, sama se izdržavala, a bila je blizu svoje najmilije sestre i zeta s kojim je bila povezana još iz Beča prisnom prijateljskom vezom. Uz to ma gde da je došla, Mica je odmah imala gomilu prijatelja i udvarača. I moja malenkost je igrala neku ulogu u Micinom prisustvu u Tuzli, ona je volela decu svojih sestara, a mene naročito pošto sam ja prve dve godine života provela kod Majke na selu u Debrcu, gde je Mica asistirala. Vodila me je često u Kolonu i tada bi ostajala u svojoj skromnoj sobi i upoznala me sa svojim prijateljima. Soba sa dva bračna kreveta, založena zimi do usijanja, jer Mica je volela toplotu, slatkiši i voće koje mi je donosila. Mica je volela jako zagrejane prostorije, ja sam se preznojavala i čudila kako neko može toliko da loži. Prizor za pamtivek – ležimo u dva bračna kreveta, držimo se za ruke, soba je pretopla, ali ja ne protestvujem, trpim, jer znam da Mica ne voli prigovore. Meni je vruće, ali se ne žalim. Mica mi trebi mandarine i daje mi ih krišku po krišku.

U toj pretoploj sobi ja brzo zaspim, i budim se tek ujutro. Soba miriše na mandarine. Moj provod u Kreki se nastavlja što idem sa Micom u šetnju – vodi me kod svojih prijateljica. Znam da se jedna zvala Ida, drugih imena se ne sećam, samo likovi su mi ostali u pamćenju. I kasnije, kada Mice više ne bude zadugo u Kreki, kad budem odrastala, one su me zaustavljale na ulici, raspitivale se za svoju staru prijateljicu.

Ne bih mogla ni izbrojati koliko sam puta išla s Micom u Kreku. Ona me drži čvrsto za ruku, a ja je jedva sustižem dečjim korakom. Prelazimo najpre gvozdeni most na Jali, zatim se krećemo ispod mosničkog groblja, pa pored duge niske zgrade koju zovu „Lager“, stanište nekih porodica, a za vreme rata sabirni logor za uhapšenike koje proteruju u logore Jasenovac i Gradišku. Polako se primičemo krečanskim kućama, najpre manje porodične zgrade gde stanuju inžinjeri, pa visoka lepa zgrada stan direktora Budimira i ulazimo pored Špiritus fabrike u uži prostor Kreke i produžavamo ka Koloni. Ja padam od umora, i jedva čekam da se spustim na krevet.

Iako je bila na neki poseban način pobožna, srodila se brzo sa mešovitom sredinom. Njen kolega Izet Telalbašić upoznao je sa svojim sestričinama Pašom i Zejnom Gluhić, u to vreme još neudatim devojkama. Mica ih je zavolela, družila se s njima i spominjala ih je i kasnije kad je otišla iz Tuzle.

U razgovoru s Micom često su se ponavljali nazivi – Breza, Kakanj, Vareš, Ljubija – osim Kreke, to su bili rudnici uglja sa kojima je Mica imala stalnu vezu, a za mene su to bili čudni nazivi nekih nepoznatih mesta. Mica je naprosto obožavala te rudnike, njihov rudarski pozdrav „Sretno“ i sama je tako pozdravljala ljude u Kreki. Kad je pošla iz Kreke, ponela je rudarski simbol, dva ukrštena čekića, koji je stajao u njenom beogradskom stanu sve do njene smrti.

Kao što je celo njeno biće bilo bujno i temperamentno, njena jaka ličnost se iskazivala i u njenom govoru, kroz dramatične i jake izraze. Njena omiljena rečenica i ujedno pretnja bila je: „Zgromiću te!“ koju je izgovarala kao najoštrije upozorenje, ali i kao šaljivo intoniranu pretnju.

Imala je neki svoj sopstveni žargon i upotrebljavala je reči koje nisam čula od drugih. Kad se zbog nečeg sekirala govorila je „žderem se“, a kad je bila nešto ljuta onda je „besnila“. Inače za mnoge je govorila „onaj stvor“... itd. Omiljena Micina reč, izmedju ostalih, bila je „depeša“. Ona je baratala depešama, kao neko dopisnicama, zbog čega se moja mama ljutila, jer je svaki telegram kod nje izazivao strah.

Sebe je mučila raznim brigama, svojim i tudjim, što je u njenoj formulaciji glasilo: „Žderem se!“. Umesto reči zamoliti, njena je glasila „preklinjati“. Volela je i da se zaklinje, i to po pravilu: „Mame mi!“ što je bila svečana zakletva najvišeg ranga, pošto je u Micinom životu Majka bila na prvom mestu, osoba za koju je bila spremna i na najveće žrtve. Moja mama koja je, razume se, isto jako volela Majku nikada se nije zaklinjala ni preklinjala, bila je po prirodi umerena i nije javno ispoljavala osećanja. Iako različite, one su se volele na poseban način. Moglo bi se reći da je Mica obožavala Zagu, dok je Zaga nastojala da voli i razume Micu što nije uvek bilo lako.

Razlika izmedju te dve sestre bila je ogromna i vidljiva prostim okom. Moja majka bila je ozbiljna i bez pravog smisla za humor, dok je Mica volela šalu u svakoj, pa i u najozbiljnijoj prilici. I sama je rado pričala viceve. Moja majka bila je ispunjena raznim obzirima, a shvatanje pristojnosti bilo je preterano izraženo, dok se Mica obraćala direktno svima, bez obzira ko to bio. Njena neposrednost bila je jedna od najizrazitijih strana njene prirode. Čim se upoznala s nekim i saznala mu ime, obraćala mu se po imenu ili prezimenu, od inžinjera do podvornika. Prelazila je brzo na ti, što mojoj majci ne bi palo ni na pamet. Ko god joj se obratio, bila je spremna da pozajmi novac, pa je često i potpisivala menice ljudima u nevolji. Majka je stalno govorila: „Mica će propasti zbog tudjih dugova“. Srećom, ti ljudi su joj nekako vraćali na vreme.

Zapamtila sam je iz Tuzle i Kreke kao mladu ženu 30-ih godina višeg srednjeg rasta, punačku i temeljnu. Oči su bile krupne i bademaste, tamne kao i kosa. Pogled je bio pronicljiv, korak odlučan i težak, pa se već izdaleka moglo raspoznati kad stiže. Sve je bilo odredjeno i odlučno u njenoj prirodi, nije bilo sredine, već samo krajnosti. Mnogi su se trudili da steknu njenu naklonost, ali ona kao da nije želela ni za koga da se trajno vezuje. Svojim oštrim pogledom ponekad je streljala ljude za koje nije marila. Utisak se menjao kad bi se nasmejala – raskošni osmeh otkrivao je dva reda blistavih belih zuba. Glavu je pomalo zabacivala unazad, a kad se fotografisala, naginjala se glavom na jednu stranu. Koji je vetar doneo Micu u Kreku, ja tada nisam znala, ali sam kasnije shvatila da je želela da bude blizu svoje omiljene sestre Zage.

Za razliku od mojih roditelja koji me nisu mazili ni tepali mi, Micini izlivi nežnosti bili su burni i uzbudljivi, čega sam se stidela, jer je ona to činila pred ljudima. Zagrljaji, poljubci i nazivi svih vrsta, „Sunce moje“ „Jedinice moja“, „Rodila majka“, i slično bili su izraz njenih osećanja i istinske ljubavi, što je donekle prestalo kad je rodila sina 1939. godine i konačno stekla pravi predmet svog obožavanja.

Kosu je uvrtala „kolmajzom“, mazala usne jarko crvenim ružom. Kad nije imala pri ruci krejon za izvlačenje obrva, ona je uzimala izgorenu šibicu pa je njenim izgorelim crnim vrhom tamnila svoje obrve.

Mica se čula još pre nego što je ušla na vrata. „Eto je, ide Mica“, govorila je majka – njen korak je bio muški, gazila je čvrsto i odsečno, kao vojnik.

Decu svojih sestara volela je kao svoju, uvek je sa svakog puta donosila poklone. Mene je kao najmladju volela naročitom ljubavlju – bila sam ćerka njene omiljene sestre.

Bila je žena-čovek koji može da izidje na kraj sa svim i svakim. Male teškoće i neprilike nije primećivala, a pred velikim nije oklevala, niti se sklanjala u stranu.

Od sve četiri sestre Mica je od najranijeg detinjstva zadavala najviše brige svojoj majci zbog neobuzdane prirode i neumerene potrebe za nestašlucima. U porodici je medju decom i odraslima bilo rašireno mišljenje da je Mica trebalo da bude muško, ali je, eto nekim slučajem došla na svet kao devojčica. Pošto je Mica volela da jaše konja, da se vere po drveću, da se pesniči i tuče sa dečacima, pa čak i da pre sviju počne da puši – sve to je navodilo na pomisao da bi njeno ponašanje više odgovaralo dečaku. Jednom je pala s konja i ozbiljno se ugruvala. Njen nadimak je bio „zaverenik“, pošto se rodila one noći 1903. godine kad su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena Draga.

Gde god da smo se nalazili, Mica je nalazila način da nas obidje. Tako je pre Tuzle, dok smo bili u Ljubljani 1928-1929. dolazila kod nas u posetu. To vreme ne pamtim, ali pošto sam rano progovorila, ponavljala sam pričice i zgode o Micinom boravku. Kao kroz san sećam se da sam ulazila u njene cipele sa visokom štiklom i spoticala se po sobi.

Mica je bila veliki pravoslavac. Gde god se nalazila uvek je našla put do pravoslavne crkve. I u Ljubljani gde nas je posetila pre našeg dolaska u Tuzlu, išla u pravoslavnu crkvu, pa sam posle njenog odlaska, kad smo prolazili pored te velike crkve govorila „Micina cikva“. Želela je da i mene učini pravoslavnom, pošto sam 1939. u mojoj 11-oj godini „upisana“ silom prilika u islamske knjige, jer mi je za polazak u Gimnaziju bila neophodna krštenica, tj. rodni list. Vodila me u crkvu kad god je bila u prilici, slala mi je za Vrbicu svake godine materijal za novu haljinu, pa sam sa decom išla u povorci u novoj haljini i sa zvončićem oko vrata.

Micu su volele i žene i muškarci. Žene je privlačila svojom otvorenošću, pokroviteljskim stavom i spremnošću da se zauzme za svakoga. Muškarce je plenila ženstvenošću, lepotom i iskrenim ponašanjem.

Najozbiljniji Micin udvarač bio je Kadija Mujezinović koji nije bio kadija, već trgovac. Želeo je da se oženi Micom, ali ona se nije odlučila, pošto je nameravala da se vrati u Srbiju, da bude bliže Majci. On je ostao naš doživotni prijatelj i nije se oženio sve dok Mica nije rodila sina.

Posle nekoliko godina provedenih u Kreki, Mica se početkom 1935. vraća u Srbiju. Kao službenik u Ministarstvu šuma i ruda ima pristojnu platu, može da pomaže majci i da bude blizu nje. Pošto upozna bankarskog činovnika Milutina Kardoša, stavlja krst na svoje mladalačke godine, i rešava se da stupi u brak i da „rodi sebi dete“ kako je govorila. Krajem decembra 1939. godine rodila je sina, krupno veliko dete, koje će postati najnestašniji i najnemirniji stvor u našoj familiji. Njeno obožavanje i ljubav prema sinu Velizaru – Zaru nije imalo granice. To su ujedno i najsrećnije godine u njenom životu koje neće dugo trajati, pošto će rat 1941. doneti i njoj veliku bedu, nestašicu i stradanje. Mica se nikad više neće vratiti u svoju staru, predratnu formu. Nesposobnost za prilagodjavanje i za velike promene koje će nastupiti u našoj zemlji posle 1945. učiniće Micin život nestabilnim i nesrećnim. Kako nije bila u stanju da se miri sa promenama, tako nije bila više spremna da nastavi službovanje, mada su je pozivali u Ministarstvo kao sposobnog i iskusnog službenika, što će je još više odvojiti od ljudi, pa će naša draga tetka okončati svoj život relativno mlada u 57-oj godini života.

Micin muž Milutin bio je sasvim neobična, nesvakidašnja pojava. Potekao iz gradjanske sredine, odrastao s majkom udovicom, posle srednje i više škole, zaposlio se kao bankarski činovnik da bi izdržavao sebe i majku. Taj zanat je dobro ispekao i važio je za solidnog bankarskog stručnjaka. Ono po čemu se razlikovao od naših ljudi, bila je njegova težnja da bude po svaku cenu Evropljanin. S tim ciljem je putovao još pre rata u Francusku i druge zemlje, učio vredno jezike i savladao ih, upotrebljavao je neobične reči i izraze umesto naših. Bio je oličenje pristojnosti i umerenosti. U poslednjim godinama života najviše vremena provodila je u Švajcarskoj kod sina Zara koji je postao ugledni stomatolog i filatelista svetskog glasa.

Da su moje drage tetke imale odredjenu ulogu u „svetskoj revoluciji“ mogu se navesti ubedljivi dokazi. Mica, najhrabrija od svih, potegla je kod ministra Milorada Djordjevića i kako kaže porodična legenda klekla je pred njima da bi isposlovala puštanje njenog zeta, mog oca, na slobodu, što je i uspelo. Na sličan način je tetka Juca prihvatila ilegalca Smaila, Zaginog devera, koji je bio u bekstvu od policije. Za njim je bila raspisana poternica posle atentata na agenta Žiku Jovanovića koji je hapsio ilegalce na Zvezdari. Tetka je krila Smaila više od nedelju dana u svom stanu u Balkanskoj ulici gde agenti nisu ni pomišljali da traže begunca. Tetkine ćerke sve tri su bile odsutne za vreme leta pa je ona s njim boravila sama. Za svaki slučaj, dala mu je konopac koji je vezao za prozor u devojačkoj sobi, ako bi neko došao na vrata, da se spusti na dvorišni izlaz. Pod jastukom je držao revolver a preko dana je popravljao tetki sve što je bilo od stolarskog zanata – police, stoličice i slično. Lukavi Smajo je znao da ga agenti neće tražiti ispod „Hotela Moskve“ u centru grada i dobro je procenio. Tetka nije mislila šta bi je snašlo da su ga slučajno našli kod nje – dospela bi na Banjicu u svakom slučaju.

Najmladja tetka Ljuba bila je „sjajna nit“ u zlatnom tkanju mog detinjstva. Ne znam kako je kasnije postupala sa svojim sinovima, ali sa nama, sestričinama bila je prisna, neposredna i krajnje pažljiva. Pamtim je iz ranog detinjstva kao tihu, veoma mršavu, po liku sličnu našoj babi Jelki. Najtamnije kose i očiju od svih sestara, ali svetle puti, sa izrazitim crnim obrvama i malo iskošenim očima. Kao najmladju u porodici svi su je smatrali „detetom“, iako razlika u godinama nije bila velika. Na slici se vidi kako je njen brat Tika drži na krilu, a starije sestre tretiraju je kao nedoraslo dete.

Bilo je, zaista, ponečeg detinjastog u ponašanju i biću naše tetke Ljube. Najpre, njena lutka koja se čuvala u babinoj kući u Debrcu, i to na skrovitom mestu, na vrhu zatvorenog ormana, kako mi mladji ne bi mogli da je dohvatimo. Ta „Ljubina lutka“, odslikavala je donekle prirodu naše Ljube. Ljubomorno čuvanje lutke iz detinjstva, pamćenje najlepšeg dela života pre nego što je izbio rat, davali su pečat njenoj ličnosti. Mada je kasnijim izrastanjem postajala sve više ozbiljna, Ljuba je doživotno, do svoje smrti sačuvala nešto od tog detinjeg, bezazlenog i naivnog čudjenja i divljenja svetu. U Tuzlu je dolazila često naročito pre udaje 1935. Studije farmacije u Zagrebu (U Beogradu tada nije bilo farmaceutskog fakulteta), protegla je dosta dugo, pošto su godine krize otežavale školovanje, pa je za vreme raspusta radila u nekoj apoteci da bi zaradila nešto para za odlazak u Zagreb. Sa svojom životnom drugaricom Ljubom Popović od koje se nije odvajala od osnovne škole, kroz gimnaziju, i do fakulteta, odlazila je u Zagreb i postepeno je završila te duge studije. Kada je konačno diplomirala, negde 30-ih godina, otpočelo je njeno službovanje po raznim gradovima. Sećam se dobro kad nam je stigla od Ljube razglednica iz Peći. „Ode Ljuba čak u Peć“, govorila je majka. To je za nas tada bilo kao otići na kraj sveta, a Ljubina fotografija u narodnoj kosovskoj nošnji obišla je sve naše porodice. Radila je po apotekama u Banji Koviljači, Loznici i Šapcu, zatim u Petrovcu na Mlavi gde joj se rodio sin Saša, pa u Krupnju i Ljuboviji gde se rodio drugi sin Vojislav u aprilu 1941. na dan kapitulacije Jugoslavije.

Udala se 1935. za geometra Slavka Berberovića, rodom iz Boke Kotorske, koji je u to vreme premeravao zemljišta u Debrcu i okolini. Kao pravi sin pomorskog kapetana, Ljubin muž Slavko, rodio se na brodu usidrenom negde na delti Dunava ka Crnom moru, mislim u Sulini. Krajem prvog svetskog rata, on, stariji brat i mladja sestra, ostaju bez oba roditelja. Brigu o njima preuzima majčin brat Jovo Balaban, opštinski notar iz Perasata. Slavko se školuje u Internatu kralja Aleksandra u Beogradu gde završava Geodetsku školu. Kao geometar krstari po zemljištima Makedonije, Bosne i Srbije. Boraveći jednog leta u Posavini, zaustavlja se u Debrcu gde upoznaje Ljubu, maminu sestru. Geometri imaju razapet šator u Majkinom vinogradu što se lepo vidi na fotografijama. Teča Voja Todorović, brine se za svadbu i dovodi im za kuma Slavka Todorovića, svog bratanca. Venčanje se obavlja u debrčkoj crkvi i krajem iste godine Ljuba je rodila sina Aleksandra – Sašu. Posle toga bili su kao mladenci kod nas u Tuzli. Naselili su se u mestu Krupanj, gde je Ljuba radila kod vlasnika apoteke, Švabe. Kod nas u Tuzlu dolazili su zajedno na dva tri dana. Slavko je bio izrazito plavokos, svetlih očiju, temeljne gradje, srednjeg rasta, veoma zdrav i žilav čovek, navikao da živi i radi na terenu. Drugog sina, Vojislava-Voju dobili su u danima kad Nemci ulaze u našu zemlju, aprila 1941. Majka moli oca da nam nekako isposluje dozvole da predjemo u Srbiju i odemo kod Ljube, koja se tada porodila u Ljuboviji. Dobivši dozvole, otac nas prati do Zvornika, odatle idemo nekim autobusom do Bratunca, a zatim peške preko mosta u Bratuncu, do Ljubovije. Nalazimo Ljubu u Apoteci, a decu Sašu i Voju kod kuće, u lepoj jednospratnoj kući gde stanuju u prizemlju. Slovenka Marija Ferlin radi kod Ljube, čuva decu i kuva. Nailazimo na nju na verandi, raspaljuje peglu sa žarom i pegla Vojine pelene. Vreme je divno junsko, škola ne radi – majka i ja se posle nedelju dana vraćamo kući. Tek što smo stigli u Tuzlu, u bratunačkom kraju, počinje ustaški genocid. To je bilo naše poslednje vidjenje s Ljubom, posle čega nastupa četvorogodišnji rat i nema više odlazaka u Srbiju.

Posle rata, pošto su prodali apoteku u Krupnju, naselili su se u Beogradu gde je Slavko s kolegom Savićem, na Voždovcu sagradio kuću i stan za sebe i porodicu na prvom spratu. Ta kuća u Jove Ilića 57 jedno je od najprijatnijih mesta za sve nas, gde rado odlazimo. Svaki susret s Ljubom i njenom familijom je radostan dogadjaj. Oni nas do svoje smrti dočekuju, i ovde i na moru, gde je Slavko obnovio porodične kuće. Njihovi sinovi Saša i Voja, iako mladji od mene, uvek su nam bliski i dragi. Saša je ozbiljan, pouzdan i ćutljiv, dok je Voja obdaren prijatnom naravi, krasi ga dobroćudna lakoća u ophodjenju s ljudima. On i Saša su u našim srcima, ali na žalost za razliku od dugovečnih roditelja, njima nije sudjeno da žive dugo. Obojica umiru od iste, opake bolesti u šestoj deceniji života.

Ne može se govoriti o našoj Ljubi, a da se ne pomene njena nerazdvojna drugarica s kojom je prošla zajedno put od osnovne škole do diplome na farmaciji. Ljuba Popović, iz kuće imućnog trgovca i sestra Ilije Popovića, predsednika šabačke opštine uoči rata. Završila je studije farmacije, boravila je povremeno i u Parizu, ali nije radila. Udala se kasnije za sudiju Tihomira – Tiću Vasića, maminog školskog druga, tako da smo je svi smatrali kao najbliži rod. Na žalost umrla je rano, nije dočekala da njena jedinica Radmila završi studije.

Stariji mamin brat Tihomir, što zbog burnog političkog života, a što zbog prerane smrti u 27-oj godini u emigraciji u Beču, bio je u mom detinjstvu neka vrsta porodične legende.* Preterana tuga i žalost naše babe Jelke, dovela je do toga da smo o njemu malo govorili, sem poluglasno. On je za nas bio Ujka-Tika o kome smo malo znali, a čije su nas ozbiljne oči posmatrale sa velike slike u Majkinoj sobi.

Medjutim, drugi mamin brat Dušan, čovek posebnog kova, „persona dramatis“ cele porodice, bio je stalna tema živahnih porodičnih rasprava. Pošto je porodični autoritet, stariji brat Tika, umro još 1921. ostao je Dušan kao jedini brat i sin ucveljene majke.

Žao mi je što moram reći, ali najmanje sam poznavala maminog brata Dušana kog smo svi zvali ujka-Duško. Sem nekoliko susreta s njim u Debrcu, Beogradu i Tuzli, sve što sam o njemu znala poteklo je iz priče moje majke i njenih sestara. Živeo je nekim svojim samosvojnim životom donekle izdvojen od ostale familije i do nas su dopirale priče o njegovim dogodovštinama. Bio je, može se slobodno reći, za nas decu neka vrsta žive, porodične legende. Rodjen 1897.godine, 4 godine stariji, za moju majku Duško je bio brat što ga je pamtila po njegovim najboljim osobinama iz vremena zajedničke rane mladosti i školskog doba. Ponavljala je priče iz roditeljskog doma kada je Duško kao stariji brat brinuo o svoje tri mladje sestre. U zimsko vreme pripremao im je čaj od majčine dušice ili vrući salep, sipao im u šolje da bi one popile topli napitak pre polaska u školu. Družio se s njima i prepričavao im razne zgode i dosetke iz djačkog života. Oštrouman i sa smislom za humor, privlačio je svoje drugove u porodično dvorište gde su imali instalirane gimnastičke sprave, pa je oko njega bilo uvek veselo i prijatno. Zanimao se za mnoge stvari, gajio je pitome golubove, hranio ih i pripremao golubove-pismonoše za let. Muzikalan i sa dobrim sluhom, učio je violinu, pa je sa sestrom Julijanom svirao u duetu. Svoju majku, našu babu Jelku obožavao je, obraćao joj se sa „Vi“ i trudio se da joj pomaže u trgovačkim poslovima. Na žalost, rat je prekinuo njihovo srećno doba i Duško se kao sedamnaestogodišnji gimnazijalac našo u ratnom vihoru. Kad su majka i sestre krenule u „bežaniju“ i Duško je pošao prema Jugu i našao se u Kosovskoj Mitrovici. Zanimljivo je iz tog vremena zapažanje pesnika Dušana Matića koji u svojim ratnim sećanjima pominje i našeg ujaka Duška. Zapravo Matić je sa Duškom i još jednim drugom delio sobu u izbeglištvu i opisao je Duška kao urednog mladića koji je pokušavao i u ratnim uslovima da održi svoj mirnodopski standard, da uvek ima uredno odelo i krutu, belu kragnu čemu se Matić čudio.

Kao gimnazijalac Duško je krenuo na povlačenje s vojskom, najpre do Kosova, a zatim preko Albanije, da bi se konačno domogao Francuske sa ostalim djacima i srpskom omladinom. Šta se zapravo dešavalo u Francuskoj, kakvi su uticaji bili u pitanju, i šta je dovelo do toga da Duško postane neobuzdan i promeni ćud, neće se nikad saznati.

Ni do danas nije utvrdjeno koliko je srpske dece i omladine stiglo tada krajem 1915. i početkom 1916. godine sa albanskih obala i iz Soluna u Francusku, ali je svakako reč o nekoliko hiljada, rasporedjenih u razna mesta, u škole i liceje. Duško završava gimnaziju, boravi neko vreme u Nici i Bordou da bi došao konačno u Pariz i počinje studije.

Odlaskom u Francusku nastupio je diskontinuitet u Duškovom životu i majka je često govorila: „Kad se vratio iz Francuske nismo ga mogli prepoznati“. Desila se velika promena za koju je teško naći objašnjenje i ostalo je u sferi nagadjanja – zašto? Možda zbog velikog stradanja i muka mladog čoveka koji je prešao preko Albanije i jedva se domogao Francuske, možda zbog odvojenosti od rodnog doma i uticaja tudjine, a možda i zbog sazrevanja koje nisu pratili odgovarajući uslovi i životna sreća. Tek, Duško se kao student u Parizu oženio svojom simpatijom iz mladosti, Ljubicom Našić, ćerkom direktora Poljoprivredne škole u Šapcu. Na fotografiji sa venčanja mladenci su lepi i mladi i na izgled srećni. Medjutim, brak je trajao kratko. Ljubica se posle rodjenja muškog deteta koje je ubrzo umrlo, razvela od Duška navodno zbog preterane ljubomore, a on se vratio u zemlju. Posle prvog neuspelog braka, Duško kao da se trudio da se što pre ponovo oženi, ovaj put sa učiteljicom iz Kupinova Jelenom... Pošto ni ovog puta nije bilo sreće, Jelena je otišla u udaljeni kraj Istočne Srbije sa službom, ali mu dugo nije davala razvod. Sa sledećom ženom, učiteljicom Zorom, Duško bi verovatno našao mir, ali kako nije dobio razvod, to se i veza sa Zorom završila pre vremena iako su 1928. dobili ćerkicu. Devojčica Sultana kojoj je Duško dao ime svoje grčke babe po majci, boravila je neko vreme i kod naše Majke na selu. Njena fotografija na kojoj se vidi devojčica sa krupnim, tamnim očima u vezenoj haljinici, dospela je u sve naše porodične kuće, pa tako i do nas u Tuzli.

Na svom putu od jednog do drugog neuspelog braka, naš ujak Duško stiže najzad, negde u svojoj 40-oj godini do obične ljudske, bračne sreće. Upoznao se i zaljubio kao i ona u njega, devojkom neobične lepote, ćerkom mesarskog trgovca Djurdjevića, Angelinom – Ginom. Ni razlika u godinama – preko 20 godina – ni prigovori familije, nisu ih mogli odgovoriti da sklope brak. To su učinili u istoj debrčkoj crkvi u kojoj se mnogo toga u našoj porodici dešavalo. Već 1937. rodila im se ćerka Milica – Cica. Čovek zlehude sreće i mnogih posrtanja, stao je, ipak, nekako na svoje noge.

Duško je bio nestalan, sa nekim privremenim zaposlenjima ali kad se oženio Ginom, smirio se i potražio stalni posao. Voja Todorović, mentor naše familije, bio je poznanik Milana Stojadinovića čiji je brat Dragomir Stojadinović bio urednik „Vremena“ pa ga je zaposlio kao korektora. Od 1936. godine radio je u „Vremenu“ sve do 1941. kada je otpušten. On je u „Vremenu“ prilikom prazničnih brojeva pisao i poneki članak s potpisom DM kao i pričice koje je želeo da objavi pred rat, ali nije stigao. U svakom slučaju bio je obdaren za pisanje, ali je usled neurednog života zanemario ovu svoju sposobnost. Družio se sa Paležanskim koji je radio u „Vremenu“ a bio oženjen iz porodice Todorovića, zatim sa Svetom Milutinovićem urednikom unutrašnje rubrike, sa Milom Tokinom i drugima.

U toku četiri ratne godine Duško živi s porodicom kod Majke na selu, bez posla i bilo kakvih sredstava za život. Progoni, strah od hapšenja, neimaština učinile su svoje – Duško umire u proleće 1945. u 48-oj godini života. Najvrednije što je za sobom ostavio su svakako njegovo troje dece – Milica-Cica, Lelica i Vojislav koje je pored mnogobrojne unučadi podigla i odgajila njegova žena Gina uz pomoć doktora Slavka Belića za kog se kasnije udala.

Moja majka se u mnogim prilikama podsećala na svog brata. I posle njegove smrti, dok se u Narodnom pozorištu davala predstava „Sirano de Beržerak“, kad god je neko pomenuo Sirana, majka je sa smehom citirala Duška, koji joj je aludirajući na njen poduži nos recitovao stihove: „Samo životinjska fela, zvana hipokampelefantokamela, mogla da nosi, ne mareći ništa...“, itd.

Jednom, pred njegovu ženidbu, došao je kod nas u Tuzlu i majka mu se obradovala. Išao je s ocem u „Bristol“, igrali su karte, šetao je sa nama po Banji i pričao nam razne viceve. Nosio je lepo teget odelo i videlo se da drži do svog izgleda. Kao buntovni levičar i opozicionar svemu i svakome, voleo je razgovore s mojim ocem, s kojim je očigledno, imao slične političke poglede.

Za dete odraslo kao jedinče, samo sa roditeljima u tročlanoj porodici, teško je bilo i zamisliti da neko može da ima sedmoro braće, što je otac često ponavljao – „Moje sedmoro braće“. Od tada pa do danas, još nisam srela nekog ko bi se mogao pohvaliti sedmoricom braće rodjenih od iste majke. Pa, eto, u zemlji Bosni žene na selu radjale su prosečno od deset do oko dvanaestoro dece, pa i više. Pošto su našoj neni dvoje ženske dece umrle kao male, zvale su se Ešefa i Mina, a ćerka iz prvog braka Rašida otišla s djedom u Tursku, ostala su joj osmorica sinova rodjenih u razmaku od 1887. do 1922. Tada je rodjen poslednji, najmladji sin Brajko, što znači da je nena za 25 godina braka s našim djedom rodila jedanaestoro dece, praktično svake druge godine po jedno. „Ni manje ženice ni više dece“, čudila se moja majka koja se već posle prvog porodjaja uplašila od daljeg radjanja.

Nemamo nekih sačuvanih podataka o tom prigušenom bosanskom detinjstvu, ni mog oca, ni njegove braće. Ni jedne sačuvane fotografije, ni jedne svedodžbe iz osnovne škole, tek samo očeva maturska svedodžba.

Datumi rodjenja tarevačke dece nisu uvek pouzdani, tako je otac imao dva datuma rodjenja – 6. i 13.maj 1900. Matične knjige Modričana i Tarevljana izgorele su u septembru 1943., posle oslobodjenja Modriče. Izneo ih je iz vakufskih prostorija i zapalio Abdurahman Otanović koji je verovao da one više neće biti potrebne. Kao saradnika NOP ubile su ga ustaše pri kraju rata 1944. i bacile u bunar.

Prezime Dervišbegović unosilo je zabunu, pošto su starija braća bila zavedena kao Dervišbegović, a mladja kao Mujbegović. U očevu vojnu knjižicu bila su uneta oba prezimena. Zapravo, nikome nije bilo jasno zašto je naš djed Abazbeg preimenovao sebe i celu porodicu, izgledalo je kao da je to bio neki njegov hir.

Bilo mi je vrlo teško da zapamtim imena sve očeve braće – njih sedam na broju. Medjutim, kako su jedan po jedan počeli stizati kod nas u goste, vremenom sam ih upoznala i zapamtila njihova imena. Najpre sam upoznala najmladjeg brata, dečaka Brajka koji je došao s majkom kod nas u posetu, o čemu sam već ranije pisala. Zatim je došao najstariji brat Avdo, čovek krupan, plećat, tamne kose i očiju, nimalo sličan mom ocu. Dolazio je češće, ali se zadržavao samo dan-dva, jer nismo imali mnogo uslova za smeštaj. Bio je oženjen i u to vreme imao devojčicu Hajriju. Kasnije je došlo još dvoje dece, Zehra i Abaz – Bazo. Čim sam izrastala iz nekih haljina ili kaputa, otac je tražio da se to spremi za Hajriju, pa je majka slala paket.

Rodjen 1897. Avdo je bio tri godine stariji od oca. Njegovu ženu nisam nikada upoznala, umrla je za vreme rata – pričalo se da je bila lepa i bistre pameti. Njene prepoznatljive osobine izgleda da je nasledila njena ćerka Hajrija. Dvoje mladje dece, Zehru i Abaza, upoznala sam mnogo godina kasnije.

Avdo je bio viši od ostale braće, crnokos i tamnook, sklon šali i zadirkivanju. Lepe crte lica kvarili su mu zubi koje je rano počeo da gubi i teško se s time nosio. U mom ranom detinjstvu pamtim da je dolazio kod nas dok smo stanovali u Domu narodnog zdravlja, te da mu je otac davao skromnu novčanu pomoć, kako bi isplatio neke dažbine, mada se o tome nije mnogo govorilo. Njegov standard u to vreme bio je više nego skroman i majka je uvek tražila po ormanima očeve čarape, košulje i drugo da bi dala Avdi. Kasnije, kad je dobio stalno zaposlenje u Zenici, on je svakako živeo bolje. Išao je u osnovnu školu u Modriči, ali nije hteo dalje ni u školu ni na zanat. Radio je u dućanu kod oca, dok je taj dućan postojao, a kasnije je menjao zanimanja, i neko vreme radio u Zenici, opet posredstvom moje tetke Mice koja je bila u mogućnosti da mu pribavi dozvolu za rad u Željezari. Avdo je služio vojsku u Nišu, Pirotu, Sarajevu i Kalinoviku.

Godine 1932. zaposlio se neko vreme u Tuzli kod preduzimača Adema Avdića i Jusufa Kravića, a posle u Živinicama, da bi se konačno smestio u Zenici gde je ostao pet godina, do početka 1942. kada odlazi u partizane.

Avdina žena, Alija, umrla je još 1942. godine od neke zarazne bolesti i za njom je ostalo troje dece. U svoje vreme, dok su pre rata živeli u Zenici, gde je Avdo bio zaposlen, njegova žena je zajedno s njim učestvovala u političko-prosvetnom radu koji je sprovodila KPJ medju radnicima. O tome je Tošo Vujasinović pisao u svojim sećanjima i pomenuo je Aliju kao bistru i oštroumnu ženu.

Negde s proleća 1942. godine, pošto je otac već poginuo, saznali smo da je Avdo uhvaćen i doveden u zatvor u Tuzlu. On je početkom 1942. zajedno sa dvojicom mladje braće otišao na slobodnu teritoriju, na Ozren i po nekom zadatku išao je kao kurir kroz sela oko Srebrenika i tamo je zarobljen. Imao je veliku sreću da su ga legionari iz Hadžiefendića legije uhvatili i doveli u komandu gde ga je prihvatio Omer Gluhić, koji je bio aktivista NOP-a i držao ilegalni punkt unutar ove Legije. Pre saslušanja, sklonili su pušku i kapu s petokrakom zvezdom i prikazali su ga kao čoveka koji je pošao da traži hranu za porodicu. Bio je kasnije predat domobranskom sudstvu gde ga je opet, srećom, saslušavao domobranski satnik Nikša Fulgozi, čiju je decu otac lečio, pa je pokušao da ga spasi. Pozvao je mladjeg brata Brajka, posavetovao ga kako da postupi, i rekao mu da će ga vratiti u njegov zavičajni srez Gradačac. Pre toga je Avdo proveo nekoliko nedelja u zatvoru, u bivšem Vatrogasnom domu na Jali. Nosila sam mu povremeno hranu i razgovarala sam s njim. Avdo je bio neraspoložen, nije znao šta ga čeka. Pričao mi je da je bio na Ozrenu, na slobodnoj teritoriji, i da je tamo došao neki čovek, on ga je nazvao „Tempo“. Tada sam prvi put čula za Vukmanovića – Tempa. Avdo je pričao kako „kad Tempo govori cela šuma odjekuje“. Kasnije je Avdo stigao u Gradačac gde ga je sreski načelnik Mujbeg Rustembegović pustio na slobodu, s tim da se javlja vlastima u Modriči. Pošto je Modriča bila kasnije oslobodjena, Avdo se ponovo našao medju partizanima.

Slučaj s Avdom i njegovo spasavanje od odlaska u logor i sigurne smrti, govori jasno kako je već tada, u proleće 1942. postojala jaka, razgranata mreža saradnika NOP-a u Legiji, policiji i u domobranstvu.

Pošto je ostao udovac, nije se mnogo brinuo o svojoj deci, pogotovo kad je otišao od kuće. Nena je uzela najstariju Hajriju kod sebe, a drugo dvoje mladje dece, Zehra i Bazo bili su prilično nezbrinuti. Posle rata Hajrija se udala za prvoborca iz Like Budu Smiljanića s kojim je provela lep i srećan život. Avdo se oženio udovicom Fahirom koja se brinula za njega i za decu, a dovela je i jedno svoje muško dete. Tako je Avdo uz ovu dobru i vrednu ženu proživeo dug i spokojan život u svojoj maloj i skromnoj kući u Tarevcima. Slučaj je hteo da je naša Nena, koja sa sinom nije uvek bila u dobrim odnosima, na kraju stigla kod njih, i kod snahe Fahire dočekala svoju smrt.

Avdo je bio „svoj“, a po načinu života ličio je na svog oca bega, sedeo je i akšamlučio svako veče, ispijao na tenane kafu, a zatim svoju meru rakije. U veoma skromnim uslovima uživao je u tim malim zadovoljstvima, sedeo ispod šljive u svom dvorištu i nikada se nije žalio.

Proći će mnogo vremena, oko desetak godina, kad ću, za vreme rata 1944. upoznati već odraslu crnpurastu, lepu i pametnu devojčicu Hajriju, koja je živela kod Nene.

Mladji od oca, ozbiljan, tamnoput, visok i mršav čovek bio je Muharem. On je služeći vojsku u Ljubljani bio u prilici da nas posećuje dok smo živeli u tom gradu. Jednom prilikom, roditelji su otputovali na jedan dan u Zagreb, na sahranu Stjepana Radića i ostavili su me kod stanodavke. Dan je bio lep i sunčan, bila sam stavljena u dubak i tako sam se sunčala u bašti. Naišao je stric Muharem u vojničkoj uniformi, uzeo me iz dubka u ruke i podigao u vis. Činilo mi se da me neko diže pod oblake. Osećala sam njegovu čekinjastu bradu na mom obrazu. To je bila prva zapamćena slika u mom životu i doživljaj kao u izmaglici. Roditelji su se vratili istog dana uveče.

Očev brat Muharem, rodjen 1907. nije bio mnogo govorljiv, ali glas mu je bio prijatan, dubok, muški glas. Posle osnovne škole i dva razreda gradjanske škole u Gradačcu, napustio je školu. Za vreme školovanja stipendirao ga je. Hakibeg Džinić, veleposednik iz Bijele jednu godinu, a drugu godinu je živeo kod Hajribega Gradaščevića.

„Kad se 1923. burazer vratio iz Beča na raspust“, pričao mi je Muharem, saznao je da sam pobegao od škole, i našao me u Slavonskom Brodu gde sam bio kao šegrt na praksi. Tražio sam da mi pomogne da se zaposlim u Lukavcu, na što je on odgovorio: „Tamo ti treba papina preporuka“. Tako sam ostao u Brodu do kraja zanata. Mašinbravarski zanat završio je u Slavonskom Brodu, oženio se Habibom Mehičić, ženom vrednom i bistrom, mudrom i štedljivom. Zaposlio se 1938. u Zenici, gde je radio najveći deo svog radnog staža.

Muharem je bio prvi od očeve braće koji se zaposlio u zeničkoj željezari. Sa Habibom, crnpurastom, omanjom ženicom, jake volje i čvrstog duha imali su do rata troje dece i četvrto posle rata. Kad je otišao u penziju, izgradio je omanju kuću u rodnom selu, gde su provodili svoje penzionerske dane. Deca su ih redovno posećivala s velikim poštovanjem i pažnjom. Najstariji sin Muhamed oženio se koleginicom sa fakulteta, užičankom Milenom Aćimović, a njegova sestra Emira udala se za Velu Nikolića, rodom iz Kremne. Kako su bili složni i kompaktni dok su im roditelji bili živi, to su ostali i u kasnijem životu. Ljudi vezani čvrstim porodičnim nitima i vezama, iako izmešani po nacijama, verama i strukama. Starija sestra Fadila, učiteljica udala se za Hrvata Zvonka Dokmenića. Samo je najmladja Berka udata za Muslimana – sve ostalo je dobra, medjunacionalna mešavina.

Zapošljavanje očeve braće u zeničkoj Željezari i u rudniku omogućavala je mamina sestra Mica koja je bila voljna da pomogne u svakoj prilici, a naročito braći svog omiljenog zeta. Pošto je Muharem prvi dobio zaposlenje, kasnije je zaposlila Edhema i Avdu, dok se najmladji Smail tamo zaposlio sam, kao stolar u stolarskoj radionici. U danima pred rat bila su trojica u Zenici, s tim što je Smail napustio Zenicu 1939. i došao u Beograd.

Edhem, rodjen 1911. posle osnovne škole koju je završio u Modriči, nije išao dalje. Nije voleo školu, ali ni zanat koji je započeo, pa ga nije završio. Služio je vojsku u Zagrebu.

Za mene, moju majku i kćerku, Edhem je bio jedan od najomiljenijih stričeva. Dobroćudan, plav kao i moj otac, smiren i bezazlenog, dečjeg pogleda, Edhem se oženio još pre rata. U braku s prvom ženom, Pašom nisu imali dece, pa se Edhem zbog toga razvede i oženi mladjom ženom Nasihom. Paša se uda i u tom braku dobije sina, dok Edhem ni u drugom braku nije imao dece. Mnogo mladja druga žena Nasiha, pazila ga je i brinula se o njemu sve do njegove smrti, a on joj je velikodušno praštao poneku njenu neozbiljnost. Edhem je negde 1943. kao partizan bio ranjen u nogu i kako nije mogao da se kreće, vrate ga drugovi kući. Tamo je njegova žena napravila u kući bazu u kojoj se krio skoro sve vreme, do kraja rata. Čak i kad su četnici zajedno s Dražom Mihajlovićem zaposeli selo s proleća 1944. i zadržali se u Tarevcima oko dva meseca, ni tada niko nije izdao Edhema. Četnici su bili pogodjeni tifusom i neizvesnom sudbinom, pa, iako je bila reč o partizanskom selu, nisu činili nikakvo nasilje. Bilo im je stalo da se održe što duže u tom mirnom okruženju.

Naime, posle pokušaja da zauzmu Tuzlu, četnici sa svojim Glavnim štabom i Dražom Mihajlovićem nadjoše lepo mesto za odmor i predah – prostor izmedju Bosne, planine Trebave i ravne Posavine. Tu se u nekoliko sela smestila prilično brojna četnička vojska koja se povukla iz Srbije na čelu s Dražom. U Tarevcima, iz kojih su se partizani povukli još s proleća 1944. nije bilo prazne kuće, sve su zaposeli četnici kako bi se tu okrepili i odmorili, Dražin štab bio je u kući Vejsila Muradbegovića, a jedan deo štaba i u kući naše tetke Nure Širbegović. Četnici, iako u muslimanskom, partizanskom selu, nisu nikoga dirali ni progonili. Stric Edhem, baziran u svojoj kući, dobio je jednog dana poruku ispisanu mastilom. Čovek ga je molio da mu pomogne tj. da mu omogući da se skloni i izbegne dalju sudbinu četnika koji su bili u begstvu. Čovek je bio Milan Jovanović muž, ćerke teče Voje Todorovića, Jovanke, imućni bankar sa Dedinja kojeg su četnici prilikom povlačenja poveli iz Beograda. Edhem, ne znajući ni ime ni postojanje tog čoveka, nije smeo ni da mrdne, misleći da je reč o provokaciji, kako bi izišao iz baze. Faktički je celo selo znalo da se Edhem krije „negde kod kuće“, pa su to saznali i četnici, ali nije došlo do njegovog otkrivanja. Edhem je kasnije izišao iz baze i nastavio svoj rad medju partizanima dok je Milan Jovanović umro, verovatno od posledica tifusa. Ovde je reč o srbijanskim četnicima, koji su sa svojom glavninom išli i dalje sve do austrijske granice, dok se jedan deo zajedno s Dražom, povukao na niže do Foče.

Očev brat Mehmed, rodjen 1915. već od rane mladosti želeo je da postane uzorni ratar, pa je po nagovoru rodjaka Esada Širbegović uputio molbu u Nižu poljoprivrednu školu u Banjaluci, i bio primljen. Bila je to dvogodišnja niža škola koju je uspešno završio od 1931. do 1933. Živeo je u školskom internatu. Želeo je kasnije da nastavi školovanje, naročito ga je zanimalo voćarstvo, pa je o tome pisao ocu u Tuzlu, te da li bi mu on pomogao pošto je u Srednjoj školi trebalo plaćati školarinu. U dve škole u Valjevu, i u Bukovu kod Negotina. Mehmed je podneo molbu, a otac mu je poslao telegram iz Tuzle „Primam tvoje izdržavanje u srednjoj školi Mustafa“. Pripremao se za prijemni ispit, ali su mu iz obe škole vratili dokumenta. Bio je odbijen, što je doživotno žalio. Razlog odbijanja bio je neodredjen, ali mu je izgleda smetao policijski dosije njegovog brata doktora, jer on lično nije imao takvu „mrlju“ na biografiji.

Inače, Mehmed je kao i ostala braća bio prirodno muzikalan, lepo je pevao, i svirao mandolinu pri muzičkoj sekciji društva „Gajret“. Neko vreme je proveo svirajući po raznim mestima.

U proleće 1940. godine Enver Šiljak formirao je u Tarevcima skojevski aktiv i postavio Mehmeda za sekretara. Mehmed je učestvovao i na oblasnom savetovanju SKOJ-a u Tuzli, u jesen 1940. koje je održano u Muharemagića kući, na Solini. Prilikom tih dolazaka u Tuzlu, on nije svraćao kod nas – takvo je bilo shvatanje konspiracije. Sa Šefkom Avdićem, Dedom Trampićem, Azizom Terzićem i bratom Smailom koji je takodje primljen u SKOJ, bio je naročito aktivan u prikupljanju „Crvene pomoći“.

Mehmed je učestvovao u aprilskom ratu i pričao mi je detaljno kako je to izgledalo, taj rat i sramna kapitulacija.

Poslednji susret Mehmedov s mojim ocem odigrao se u novembru 1942. kada je Mehmed došao sa svojim šurakom Ismetom Širbegović da se posavetuje o odlasku u partizane. Otac mu je rekao da svaki dan treba da izidje iz grada, a njemu je preporučio da podje s ostalom braćom - „bolje na Majevicu nego na Trebavu“. Medjutim, oni što odoše na Ozren preživeće rat, a on što ode na Majevicu, potpisao je sebi smrtnu presudu, jer su tamošnji četnici upravo krenuli u otvorenu izdaju i udar na partizanske štabove.

„U toku tog poslednjeg razgovora s Mustafom, imao sam utisak kao da mu je bilo jasno da mi ne možemo ostati živi, tj. da nećemo preživeti ovaj rat. Sve što je govorio zvučalo je kao neki poslednji oproštaj“, govorio mi je Mehmed mnogo godina posle toga.

I Mehmed i ostala braća obožavali su mog oca, divili su mu se i smatrali ga porodičnim autoritetom. Njegova reč bila je za njih svetinja, mada, ruku na srce, nije bio po svojoj prirodi autoritaran. Kada je Mehmed odlučio da podigne kuću za majku i za sebe, pošto je bio pred ženidbom, otac mu je dao novčani prilog, a mislim i da se odrekao svog dela nasledstva u korist majke i Mehmeda. Kad se Mehmed oženio Almasom, otac nam je rekao „Eto, moj brat Mehmed oženio se našom rodicom“. Zapravo, nije bila bliska rodica, ali se dotada Mujbegovići i Širbegovići nisu medjusobno ženili i udavali.

Od sve očeve braće Mehmed je imao najduži i najteži partizanski staž, uključujući i proboj na Sutjesci, kao borac 6. Istočnobosanske brigade. Kad se sećao tih teških dana, pričao mi je kako mu je najteže palo kad su on i još neki drugovi nosili danima na nosilima, od tifusa bolesnu ženu Pašage Mandžića - Antoniju, koja ih je molila da je ostave, ali oni su je izneli i preživela je. Mehmed je bio hrabar mitraljezac i odan idejama za koje se borio ali je napravio neke sitne prekršaje u vreme kampanje protiv Informbiroa, pa je kao oficir Ozne osudjen na osam godina, koje je proveo na Golom otoku i u logoru Bileća, da bi posle četiri godine bio pomilovan. Tada ga je ostavila druga žena Persa Popović, učiteljica, s kojom je imao kćerku Vesnu. Dok je bio uhapšen u Bileći, naša Nena stigla je da ga obidje. Otišla mu je u posetu, što ga je dirnulo - on je bio vezan za majku više od ostale braće. Vratio se svom poljoprivrednom pozivu, i u tom je imao uspeha. Sa trećom ženom Mujesirom proživeo je posle penzije poslednje decenije života u Boki Kotorskoj, blizu Tivta, nadživeo je ostalu braću i dospeo do 90-e godine života.

Očev brat Smail, koji je još kao talentovano dete crtao svoju braću i školske drugove, imao je nesreću da se rodi u mnogobrojnoj seoskoj porodici. Kad je stasao za školu njegov otac više nije mogao da ulaže novac, a njegov brat, Mustafa, nije još bio u mogućnosti da ga pomaže, da bi se školovao. Tako je Smail završio stolarski zanat kod modričkog majstora Varge. On je i u ovom zanatu našao neku umetničku žicu u pravljenju polica, stolova i drugih stvari. Pošto je završio zanat, krenuo je u svet dalje od sela, od tarevačke zabiti. Put ga je doveo najpre u Zenicu, a zatim u Beograd, na Zvezdaru, industrijski centar i veliku radničku naseobinu.

Dok sam išla u osnovnu školu upoznala sam, dakle, svu očevu braću. Na mene je lep utisak ostavio Smail koji je kod nas došao samo jednom, i to kad je već izučio zanat kod modričkog majstora Varge. Bio je veseo, živahan mladić od 16-17 godina. Doneo mi je na poklon svoje crteže – likovi braće, roditelja, kao i neko cveće u vazama. Čudila sam se kako lepo crta. Imao je crne živahne oči, jasan govor i pričao je sa mnom kao sa odraslom osobom. Posle toga otišao je u Zenicu gde je ostao nekoliko godina. Kasnije sam ga vidjala prilikom naših poseta Beogradu. Bio je to već odrastao čovek, lepo obučen i veoma odredjen u svojim pogledima. On svakako zaslužuje da mu se posveti nekoliko stranica teksta (vidi prilog na kraju knjige).

Fehim, rodjen 1902. kako su govorili, „najjači i najlepši od sve braće“, izučio je pekarski zanat, odslužio je vojsku u Čakovcu, a ubijen je u seoskoj svadji 1924.godine, kad je otac bio na studijama u Beču. Pošto je otac uporno ponavljao da ih je sedmorica braće, pitala sam koji je sedmi brat. Majka mi je ispričala tužnu priču. Sedmi brat bio je Fehim, lep i snažan mladić od dvadeset i nešto godina. Njegov drug mu je zabio nož u ledja u nekoj svadji i zadao mu smrtni udarac. Kada je u Beč stigla vest da je Fehim ubijen, otac je bio preneražen, nije govorio ništa, i ćutao je danima. Fehima su svi voleli i žalili. Njegov ubica se još pre početka rata vratio sa robije iz Zenice. Otac je do kraja života smatrao da ima i sedmog brata i nije ga izbrisao iz svojih uspomena.

Od sve očeve braće najbliži mi je bio namladji Brajko, svega 5 godina stariji od mene. Otac je bio na drugoj godini studija kad je nena u sedmom mesecu rodila dete, „sedmače“. Nigde nije išla bez njega, on je bio pravi mezimac. Rodila ga je u 46-oj godini.

Družili smo se od 1935.godine kada je došao u Tuzlu, gde je završio tri razreda gimnazije, a kasnije nastavio Zanatsku školu. Bila je to dobra škola tehničkog smera gde su se osposobljavali djaci za rad u industriji, u fabrikama i rudnicima oko Tuzle. U to vreme Brajko je bio moj „instruktor“ iz veronauke, u čemu je bio vrlo stručan i nadaren, pa se mogao takmičiti sa školovanim hodžama i hafizima. Išao je dugo u seosku dečju versku školu, mekteb ili mejtef. Dok je boravio u Tuzli, stanovao je u Gajretovom konviktu, i dolazio kod nas na ručak dva puta nedeljno. Moja majka se trudila da ga dovodi u red, da ga uči raznim stvarima, na čemu joj je bio doživotno zahvalan. Brajko je primljen u SKOJ 1940. u Gajretovom internatu u Tuzli. Posle rata radio je u OZNI, oženio se devojkom iz Crne Gore, Sonjom Kostić i proveo s njom u dugom i lepom braku preko 50 godina. Njihovo dvoje dece, sposobni i svestrano nadareni, Mira i Zoran slikar, ostali su naši doživotni prijatelji i najbliži rod.

Sestara u porodici otac nije imao, osim polusestru Rašidu koju je kao devojčicu njen djed Smailbeg Hajdarbašić poveo sa sobom u Tursku. Rašida se tamo udala za Bošnjaka i osnovala brojnu porodicu. Videla sam je prvi i poslednji put 1959. godine, kada je došla da poseti svoj rodni kraj. Čekala je veoma dugo na vizu, tako da je u medjuvremenu Nena umrla, nije je zatekla živu. Rašida je sa svojih 65 godina bila još uvek lepa stasita žena, očigledno slična svom ocu, Neninom prvom mužu.

Nisu samo moji stričevi, već su i očevi bliski rodjaci, sinovi tetke Nure Širbegović – Esad, Ferid, Hamdo i Hajro, bili aktivisti u krugu simpatizera KPJ. Za sve vreme rata saradjivali su u NOP-u, a Hajro je kao borac u ratnim jedinicama NOV-e teško ranjen, izišao iz rata kao invalid.

Nešto pod očevim uticajem, a još neposrednije pod uticajem inženjera agronomije Vjekoslava Bakulića, u Modriči i Tarevcima oživela je pred rat antifašistička aktivnost i znatno se osetilo delovanje KPJ i SKOJ-a. Javljali su se leci u velikim količinama, ali policija nije uspevala da pronadje organizatore. Pod optužbom za širenje agitacije uhapšeni su očev rodjak Ferid Širbegović i braća Pero i Niko Kovačević i odvedeni u tuzlanski zatvor. Pošto su sakupili novac od simpatizera KPJ, Feridov brat Esad došao je u Tuzlu, otac im je preporučio advokata Ljubu Peleša, koji je zaista uspeo da se uhapšeni posle izvesnog vremena oslobode, jer nije bilo nikakvih dokaza.

U leto 1941, tačnije 24.juna uhapšeni su „pod sumnjom radi komunizma“, kako piše u policijskom izveštaju, dvadeset meštana iz Modriče i Tarevaca, medju njima stričevi Mehmed i Brajko. Iako Izveštaj kaže da kod njih nije nadjeno ništa što bi ih teretilo, zadržani su u zatvoru u Gradačcu do novembra 1941. Pušteni su uz garancije uglednih gradjana, s obrazloženjem da je reč o „Hrvatima muslimanske i katoličke vjeroispovjesti“. Tako su se Mehmed i Brajko posle četiri meseca boravka u zatvoru i dobrih batina koje je naročito Brajko doživotno pamtio, vratili kući, s tim što je Brajko nastavio školu u Tuzli, a Mehmed kroz dva meseca otišao s dvojicom braće na Ozren, na slobodnu teritoriju, i borio se u partizanskoj vojsci do kraja rata.

Jednom rečju, moji stričevi su svaki prema svojim mogućnostima, nastojali da daju svoj doprinos stvari za koju su njihova braća Mustafa i Smail dali živote.

* Kao konjički oficir i učitelj jahanja Teča Voja bio je aktivan u “Džokej-Klubu” gde je svakodevno odlazio. Nedavno sam pročitala u novinama kako su u godinama uoči rata u Beogradu počeli da se osnivaju klubovi i udruženja po obrascima britanskog načina života. U martu 1939. osnovan je prvi na Balkanu „Vindzor Klub“, klub pušača lule i cigara za čijeg je predsednika izabran teča Voja. Na žalost iste godine je umro.

* O njemu posebno u „Prilozima“ na kraju knjige.