NA SLANOJ BANJI             Svaki grad ima neku svoju posebnost, nešto čime se razlikuje od drugih. Tuzla nije imala reku – kao Brčko Savu, kao Zvornik Drinu, ili kao Banja Luka Vrbas – već samo rečicu Jalu koja ponekad leti presuši. Ipak, mi smo imali Slanu Banju – šetalište, a posle 1937. i kupalište, kada je otvoren bazen sa slanom vodom. Banja je bila izmeštena po strani od gradskog centra, na obroncima Trnovca, i prilično udaljena od nekih gradskih kvartova. Najbliža je bila stanovnicima naselja Srpska varoš, ali ni nama u centru nije bila predaleko. Osim Trobegovog i Oficirskog parka, grad nije obilovao zelenilom, pa se Banja smatrala nekom vrstom obaveznog gradskog šetališta. U ranom detinjstvu odlazak na Banju bio je za mene neka vrsta kratkog izleta i provoda. Kako sam odrastala sve mi je lakše i jednostavnije bilo otići na Banju, na svež vazduh. Ubrzanim korakom uz Crkvenu ulicu, zatim blagim usponom pored kuće Andrića i već smo pred banjskom kapijom koja u vidu slavoluka stoji uvek otvorena. Tu počinje glavna banjska staza koja vodi do same zgrade Slane banje, lepe i prostrane jednospratnice s kamenim stepeništem koje sa dve strane vodi ka ulazu u zgradu. Iako je banjska voda bila od davnina poznata kao lekovita, ne sećam se da su naši meštani posećivali banju u većem broju. Vidjala sam žene iz unutrašnjosti kako umotane u frotire i kapute izlaze iz banje i borave kod svojih rodjaka, jer nekog smeštaja uz banju nije bilo.           Slana Banja nije za nas bila privlačna kao mesto zdravlja i lečenja, već samo kao zgrada oko koje smo se igrali i šetali, mada je bilo poznato da su unutra lepe kabine sa kadama i veliki unutrašnji bazen.           Naša prijateljica Zagorka Božić bila je zaposlena u Banji i jednom me je odvela unutra da razgledam. Sećam se soba sa kadama i velikih oblaka pare slankasto-sumpornog mirisa koji su ispunjavali ceo prostor. Ljudi u belom su promicali kroz tu paru, bilo mi je zagušljivo i jedva sam čekala da izidjem napolje. Jednom rečju, nisam bila oduševljena izgledom banje, bilo je pretoplo i vlažno.           Prostor oko Banje bio je lepo uredjen, sa baštovanskim lejama i rundelama. Nije bilo mnogo drveća. Jedan šumarak počinjao je na stazi koja vodi ka Trnovcu. U toj hladovini bila je instalirana improvizovana kafana, omiljeno sastajalište mojih roditelja i njihovih prijatelja. Kafanu je držao ugostitelj Marković pa sam nekada i bez roditelja odlazila, sedeli smo, pili malinu ili limunadu, a bilo je i slatkiša, urmašica i baklave. Ko god nam je dolazio leti u goste bio je obavezno pozivan da sa nama podje u kafanu na Banji. Jednim uskim prolazom išlo se kroz žbunje, ka padinama Trnovca, gde je bilo više prostora za šetnju, ali po neuredjenim brežuljcima i pod voćkama, uglavnom šljivama.           Na proplanku, iza zgrade Banje, tuzlanski prosvetar, čika-Rade Peleš je sa svojim djacima zasadio boriće koji su za koju godinu izrasli u visoka stabla. Šetalište na Slanoj banji bilo je prostrani kompleks koji je obuhvatao prostor od ulaznih vrata do Trnovca, koji je vodio put groblja. Klupe, koje su bile postavljene duž glavne staze omogućavale su odmor, ali i učenje u proletnjim i jesenjim mesecima. Nekoliko godina pred rat proširen je jedan prostor u početnom delu šetališta gde je uobličen okruglasti prostor sa rundelama cveća i klupama. U njegovom središtu postavljena je skulptura „Leda s labudom“, našeg tuzlanskog vajara Franje Ledera. Bilo je raznih nagadjanja oko toga ko je bio model vajaru za Ledu, koja obnažena, isturenih grudi stoji pored labuda. Mnogi su tvrdili da je reč o životnoj ljubavi Franje Ledera Vesi Popadić, ali to je bilo samo nagadjanje - Vesa je bila krupna i stasita, a Leda omanja i gracilna. Ipak, vajaru je potrebna inspiracija i muza, a ostvarenje je u sferi njegove mašte i umetničke zamisli. Bilo kako bilo, ja sam ponekad zadirkivala Vesu, na šta se ona dobroćudno ljutila.           Nove pojave, nove ustanove, novo ponašanje, modernizacija, išla je sporo, ali je ipak napredovala. Jedna od takvih ustanova koje su značile prodor u moderni život bio je tuzlanski bazen na Slanoj Banji, otvoren za publiku negde u letu 1937.godine, zapravo 30.maja. Slučaj je hteo da smo se svi troje šetali na Slanoj Banji i usput smo svratili na otvaranje Bazena, pa nas je tom prilikom ovekovečio fotograf koji je izišao na Bazen, ne bi li kog slikao. Nas troje i slučajni saputnik, trgovac Jovo Marković, stojimo pored glatke vodene površine i osećamo se sjajno. Eto, iako nemamo reku moći ćemo da se kupamo. Bazen je projektovao i gradio gradjevinski inžinjer, ruski emigrant Babkin. Čovek ugladjen, dobro stojeći, sa prelepom ženom Tanjom i malim sinom, i sam je bio prisutan otvorenju i šetkao se zadovoljno pored svoje tvorevine. Kad smo tog leta krenuli da posećujemo redovno bazen za vreme raspusta, shvatili smo koliko novog nam donosi to iskustvo. Sve je za nas bilo novo, sam bazen sa slanom vodom, skakaonice, mala i velika, ili trambuline, za koje do tada nismo znali, pa tuševi pod kojima smo se nemilice prali od soli, daske za sunčanje položene ukoso, vodene igre kao „fundanje“, tj. guranje pod vodu do dna, sve je to bio iskorak u civilizaciju novog doba.           U to vreme pratili smo pažljivo i pomno promene godišnjih doba – izbijanje prvog zelenila, beharanje voćki, zlatno-žuto bojenje lišća na drveću, kišno i tmurno jesenje nebo i radost prvog snega. Ipak, pravu slast i uživanje donosilo je leto, naročito posle otvaranje bazena, kada smo se mogli svakodnevno kupati i brčkati u slanoj vodi. Blaženo doba raspusta, ili kako su mnogi govorili „ferije“, koje je za nas tada trajalo od sredine juna do 1.septembra, s tim što smo na Vidov dan 28.juna išli po knjižice u školu. Vreme ozareno suncem, zelenilom i nagoveštajem kupanja i uživanja na bazenu.           Dan kada ne radi bazen, zbog čišćenja – bio je za nas kao dan nacionalne žalosti, izgubljen i tužan. Muvali smo se okolo snuždeni i neveseli, što nam propada jedan dragoceni letnji dan. „Šta je, ne radi bazen“ – otac je pitao žmirkajući očima, a majka je pripremala jednu od svojih preventivnih operacija – iznošenje zimskih stvari na sunce, pa joj je trebala pomoćnica. Ovu operaciju sam smatrala potpuno besmislenom, i nisam razumela zašto zbog jednog moljca koji je odnekud došao, treba prazniti sve ormane i iznositi zimske stvari.           Po nekom nepisanom pravilu, kad bazen nije radio ili je bilo oblačno vreme, grupice mladih okupljale su se na klupama u Crkvenoj ulici, ili na Slanoj banji, uglavnom gimnazijalci i poneki student. S mojim rodjakama Bebom ili Dušicom, sedela sam i slušala njihovo čavrljanje i bila sam uglavnom po strani. „Ovde ima neke dječurlije“, ponavljao je Slobodan Bodo Vokić aludirajući na moje prisustvo. U društvu mojih rodjaka vrzmala sam se uvek medju starijima od sebe, a Bodo je u raznim varijantama ponavljao ovu svoju primedbu. Meni je njegov prigovor najpre terao suze na oči, a kasnije sam shvatila da je to njegov način izražavanja pažnje i naklonosti.           S mojom rodjakom Bebom, noseći korpu s užinom, ustrčavali smo uz brdo, ulazili kroz kapiju  u banjski prostor, pored lepe, niske kuće u kojoj je stanovao inžinjer Muk s porodicom. Ta kuća je bila utonula u cvetne leje. Ponekad sam ulazila u taj šareni prostor koji je bio otvoren i moglo se ući medju negovane cvetnjake gde se igralo dvoje Mukove dece.           Jedan od inicijatora za izgradnju bazena, popularni Čika-Rade Peleš, inače direktor gradjanske škole u penziji, dolazio je na bazen rano, pre svih. S belom mornarskom kapom na glavi, u dugim crnim kupaćim gaćama i drvenim klompama na nogama obilazio je od ranog jutra bazen kao svoju baštu ili voćnjak, nadgledao i pronalazio kvarove, ponekad i sam nešto majstorisao. Ipak, pre svega valjalo se kupati i sunčati i decu obučavati životu na vodi. Kako i kada se sunčati, koliko ostajati u vodi, kako se služiti tušem, kako skakati u vodu na noge i na glavu, kako roniti, udisati, izdisati vazduh i slično. Prepodnevna dečja publika imala je retku sreću da ih Čika Rade podučava i pazi na njih. Mnogo dece, medju njima i moja drugarica Mita naučili su da plivaju na „kursu plivanja“ kod Čika Rade. Uvek dobro raspoložen i nasmejan, pomagao nam je u svakoj prilici. Kad sam se jednom povredila, izvadio je iz svoje torbice zavoj, očistio ranu jodom i previo me. Onda je u šali nešto bajao i tiho govorio iznad povrede. Kad sam ga ja pitala šta on to šapće on se nasmejao i rekao: „Na psu rana, na psu i zarasla“. Oko njega je uvek bila gomila dece, ali i odraslih, voleli su njegovo društvo, priče i dogodovštine iz njegovog bogatog učiteljskog i nastavničkog života. On je, zaista, bazen smatrao svojom drugom kućom. Negde pred podne Čika Rade bi se polako spremao za odlazak, ranije od nas. Kad smo ga pitali zašto ide tako rano kući, odgovarao je da će on sad malo odspavati, jer je mnogo bolje pre ručka nego posle ručka. Rastajali smo se s njim znajući da će nas on već sledeće jutro dočekati.                Inače, Čika Rade nije bio samo inicijator izgradnje bazena. Mnoge korisne stvari je predlagao i zauzimao se za njih, ali nije uvek bilo razumevanja. Njegov predlog opštini da se u Tuzli osnuje zavičajni muzej, bio je odbijen. Djaci Gradjanske škole su ga voleli i pamtili kao uzornog pedagoga i učitelja. Taj plemeniti čovek koji je voleo Tuzlu i njene ljude krenuo je u novembru 1943. sa mnogim gradjanima Tuzle s partizanskom vojskom. Negde u Zlu Selu, njega, ženu Anku i njenu sestru Vidu Petaković zaklali su „zelenokadrovci“, muslimanska para-vojska koja je harala po srpskim selima i borila se protiv partizana.           Kad god sam se kasnije, u narednim decenijama, prisećala našeg provoda na bazenu, preda mnom je medju prvima iskrsavao lik dragog i nezaboravnog čoveka Hase Hadžihasanovića. Ne znam da li je Haso bio stalni službenik na Slanoj banji, ali je svake godine u letnjim mesecima bio dežurni na bazenu. Stizao je ujutro pre svih i bio prisutan sve do posle podne. Kako sam na bazen dolazila isključivo pre podne, ne znam da li je Haso ostajao preko celog dana. Tek, mi deca i odrasli, prepodnevna publika, imali smo zadovoljstvo da nam Haso pravi društvo, da nas zabavlja i brine se o nama. Slana banja nije mogla naći boljeg čoveka, mada je Haso mogao obavljati i neku drugu više odgovornu funkciju. Dešavalo se ponekad, da Hase nije bilo, već ga je zamenjivao neko drugi i već sam osećala prazninu.           Omanjeg rasta, okruglastog nasmejanog lika, sa obaveznim nanulama na nogama, u kupaćim gaćama i sa crvenom maramom vezanom oko glave, Haso je ličio na lik iz crtanog filma. Urodjena ljubaznost i neiscrpni smisao za humor čime je Haso bio obdaren, omogućavali su da se podjednako dobro snalazi i sa decom i sa odraslima. I kada je bio prinudjen da nestašne dečake opominje što skaču pravo u vodu, a da se nisu tuširali, nije bio ljut, ni strog, već su njegove nasmejane oči ublažavale svaku i najstrožiju opomenu. Rado i veoma često sedeo je sa Čika Radom Pelešom, razgovarali su o bazenskim problemima. Nije preterano reći da su Haso i Čika Rade bili maskote i zaštitni znaci našeg kultnog mesta, našeg bazena. Možda je neskromno, ali slobodna sam da kažem, da je Haso i mene pomalo izdvajao od druge dece, pričao je sa mnom u svakoj prilici, raspitivao se za moje roditelje. Mislim da je Haso već tada igrao u nekom amaterskom pozorištu, ali o tome tada nisam mnogo znala, mada se prostim okom moglo videti da je Haso rodjeni glumac, što je kasnije i postao. I kada posle mnogo decenija našeg dragog bazena nije više bilo, svaki susret s Hasom bio je za mene prijatan doživljaj. Njegov prepoznatljivi glas, diskretna zainteresovanost i tihi smeh, nisu iščezli ni kada je Hasu zadesila porodična tragedija, kad je izgubio sina jedinca. Za mene je Haso ostao čuvar i zaštitni znak jedinstvenog kultnog mesta našeg detinjstva, našeg bazena.           Ceo bazenski prostor bio je ogradjen visokom, smedjom ogradom od dasaka, na koje je bila postavljena žica, kako deca ne bi preskakala. U bazen se ulazilo kroz lepu, nisku zidanu zgradu sa biletarnicom na samom ulazu, a zatim se prostor delio na levu i desnu stranu – desno su bile ženske, a na levoj strani muške kabine. Ulaznica je bila 1-2 dinara, i 3 dinara s kabinom. Pošto se trebalo presvlačiti, mi smo uvek uzimali i kabinu, dok su se mnoga deca skidala i bez toga. S obe strane bazena bile su postavljene drvene daske za sunčanje i to u kosom položaju. Svuda uokolo bili su izgradjeni cementni simsovi ili ograde gde se moglo sedeti i sunčati. Na obe strane pored kabina bili su instalirani tuševi koje smo obilato koristili. Poneko se minutima tuširao, dok su se deca samo na brzinu poprskala, da bi mogla ući u vodu. Na krovu zgrade koji je bio potpuno ravan, otvorio je trgovac Kosta Jovičić omanju kafanu, gde su odrasli obično pili kafu, a mi mladji sodu i malinu, a moglo se nešto i pojesti. Na terasi je po lepom vremenu obično sedela gospodja Katinka, žena doktora Milana Jovanovića, pričala je sa kćerkama i pila kafu. Tu se mogao pojesti i neki kolač ili sendvič. Deci koja su ostajala po ceo dan, najmladje dete donosilo je od kuće ručak u porcijama. Ja sam se uvek redovno vraćala kući na ručak -  bilo mi je dovoljno. Boravak na suncu nije mi naročito prijao, svetlost me je zamarala, sklanjala sam se sa sunca i uglavnom boravila u vodi dok ne pomodrim.           Nagde krajem mog detinjstva, pre puberteta, dok se još nisam stidela svega i svačeg, ozbiljno sam shvatila očevo uputstvo da „ljeti treba hodati bos“. Hrabro sam odbacila sandale – isusovače, koje smo svi leti nosili i krenula sam da se šepurim bosa oko kuće. Odjednom su me komšije počele zapitkivati: „Što hodaš bosa?“ Majka je govorila da su to gluposti i da ću se nagrditi, dok se otac smejao mom eksperimentu. Moram reći da mi je bosonogo kretanje veoma prijalo i ostala mi je doživotna navika, da gde god se može, stanem bosa na zemlju. Ceo bazenski prostor bio je cementiran, i po jakom suncu bi se pregrejao pa bi nas pekli tabani, ali ja sam izdržavala.           Na bazenu su postojali redovni posetioci bez kojih se kupanje nije moglo zamisliti. Jedan od njih bio je student prava Dejan Marković – Cakan. Stanovao je u blizini, u Srpskoj varoši, pa je ostajao po ceo dan na bazenu. Pošto se moja rodjaka Beba družila s njim, pravio nam je društvo i svojim pričama i šalama nas razveseljavao.           Medju stalnim kupačima bili su djaci i studenti – sportisti koji su se inače bavili raznim sportovima, ili pak bili sokoli ili skauti, pa su prednjačili u osvajanju bazenskih veština. Prvi put su Tuzlaci videli u živo spravu koja se zove trambulina ili skakaonica. Bile su dve, mala i velika. Dok smo se mi deca osmelili da skačemo sa male, i to na noge, velika je bila rezervisana za iskusnije plivače koji su skakali na glavu. To su bili skokovi od kojih je nama posmatračima zastajao dah. Glavne „zvezde“ ovih skokova bili su pored pomenutog Cakana, Momo Peleš, Mirko Kamenjašević, Ivo Skomerža, Braco Rolinger, Mustafa Gluhić, i drugi. Izvodili su prave akrobacije na radost mnogobrojne publike. Tada smo prvi put čuli nazive ovih skokova, „lasta“, „vijak“, „prelom“ i salto. Meni je najmilija bila „lasta“ kada je skakač široko otvorenih ruku leteo kroz vazduh.           Mnoge hrabrije devojke skakale su na glavu s male trambuline, ali s velike malo se koja usudila. Pamtim Milenu-Miki Stefanović kao jednu od najsmelijih devojaka kako skače na glavu s velike trambuline.           Dugo se prepričavao slučaj na bazenu kad je Cakan inscenirao svoje „davljenje“, sakrio se ispod podesta na ulaznim stepenicama gde je izronio i imao vazduha, a mi smo ga tražili na sve strane, čak je stari Rade Peleš predlagao da se isprazni bazen. Kad smo već očajni počeli da se vrtimo i plačemo, pojavio se Cakan pobedonosno. Nastala je opšta graja, grdnje i pretnje Cakanu, koji se samo bezočno smejao. Sve se ovo odigravalo u prepodnevnoj „smeni“, bilo nas je relativno malo i moglo se igrati i zabavljati, dok je po podne obično nastajala velika gužva. Dolazili su svi koji su pre podne radili, i nije bilo prostora za igru i zabavu.           Deca su sricala razne stihove i pesmice pa se na bazenu moglo čuti: „Popaja ti si lud, žena te traži svud, žena te traži svuda po plaži, Popaja ti si lud!“           Svakih 8 do 10 dana bazen su čistili i menjali vodu. Kada bi iz širokih cevi pokuljala slana voda, bilo je potrebno nekoliko sati da se bazen napuni. Posmatrati kako se prozirna, zelenkasta, čista voda diže sve više i više, bilo je pravo uživanje i mi smo brojali trenutke kad će se voda podići dovoljno visoko, da bi nas pustili da ulazimo u bazen.           Dešavalo se, istina retko, da se na bazenu pojavi neko novo nesvakidašnje lice. Tako je jedne godine pred rat stigla medju nas Erna Pinto koja je živela u Holivudu udata za Englendera, saradnika Volta Diznija. Na bazenu je izazvala senzaciju svojim neobičnim kupaćim kostimom. Erna je bila prirodna i skromna, ali vesela i pričljiva. Mojoj rodjaki Bebi i meni pričala je razne zgode o filmskim glumcima, od kojih je mnoge i lično poznavala, što je za nas bilo nezamislivo. Beba je tada dobila izuzetni kompliment kad joj je Erna rekla da liči na glumicu Simonu Simon. Beba je imala prekrasan, savršeno oblikovan nosić koji je podsećao na profil francuske glumice i nosila ga je ponosno i prkosno na svojoj lepoj glavi. Uz njene duboke, smedje oči i blistavi osmeh, taj nosić je bio najviše odgovoran za okupljanje udvarača pred našom kućom, na Korzu, bazenu i drugde.           Pošto je bazen bio na granici Srpske varoši, napraviću digresiju, da bi donekle ocrtala ovo lepo naselje koje je tonjenjem potpuno iščezlo sa lica zemlje. Dve duge paralelne ulice i poprečne ulice koje su ih presecale zauzimale su prostor od kraja Crkvene ulice i banjskog prostora sve do ispod Trnovca do Tomićeve kuće na kraju. Koliko je stanovnika imala Srpska varoš ne znam, ali bila je to gusto naseljena četvrt s lepim ponegde starinskim kućama, ali bilo je i mnogo novih. Išla sam pred rat često u Srpsku varoš jer je moja drugarica Dušanka Bojanić stanovala u kući porodice Simić pored „Prosvjetinog“ djačkog konvikta. Kroz taj konvikt prošli su mnogi tuzlanski gimnazijalci, a njihov dugogodišnji upravitelj bio je Vojo Bogićević. Kuća Savke Petrović, pa nova jednospratna zgrada gde je stanovala šnajderka Zora Zotin, kuća Batalovih na samom kraju, kuća učitelja Markovića, omanja zgradica za koju se govorilo da je nekadašnji atelje slikara Djordja Mihajlovića, koji se školovao u Minhenu – to su samo neke od zgrada pored kojih sam prolazila.           Preko bazenske ograde videle su se obližnje stambene kuće gde su živeli stanovnici Srpske varoši. Taj tradicionalni naziv za nekada isključivo Srbima nastanjenu četvrt bio je već prevazidjen, jer su mnogi stanovnici bili Hrvati, Rusi i drugi. Sećam se, jednog leta posmatrali smo sa bazena kako se podiže krov na novoj kući knjižara Kamenjaševića.           Rat je izmenio situaciju svuda pa i na bazenu. Ne sećam se da smo se u leto 1941. uopšte kupali. Na sve strane dešavale su se strašne stvari, ali u leto 1942. ponovo smo pošli na bazen. Posle strašne, snegovite zime 1942, leto je bilo žarko i toplo. Išli smo na bazen i kupali se. Sem toga leto je dugo trajalo, pa smo se kupali sve do polovine septembra kad smo pošli u školu. Sećam se dobro, na dan 4.septembra (tako sam zapisala u moju dečju beležnicu-dnevnik), udavio se jedan nemački vojnik u bazenu. Bili su to vojnici iz „feldžandarmerije“ u svetlo zelenim uniformama.  Čim su oni došli na bazen, mi se nismo više kupali. Kasnije su primetili da jednog vojnika nema, pa su ispraznili bazen. Našli su ga već udavljenog, pokušavali su veštačko disanje, ali nije bilo spasa.           Stecište omladine, mesto sporta i razonode, susreta i prvih ljubavi, bazen je ušao u naša srca kao trajan spomen na srećno doba. Ne znam da li je bilo rečeno u šali, tek moj drug i prijatelj Momo Peleš rekao mi je jednom prilikom: „Posle tuzlanskog bazena nisam mogao više da udjem ni u jedan bazen“.   Sadržaj Prethodna strana Sledeća strana Biblioteka