| Sadržaj | Prethodna strana | Sledeća strana | Biblioteka |
|
DJACI IDU
U KINO
U vreme kad televizije još nije bilo, a radio se čuo samo u ponekoj kući,
može se zamisliti kakvu je nevidjenu radost i razonodu predstavljao odlazak u
kino. Subotom i nedeljom djaci mogu da idu u kino – tako kažu gimnazijski
propisi, a ja sam se uglavnom pridržavala tog pravila.
Uzbudjenje je počinjalo već pred kasom u gužvi za kupovinu ulaznice,
razgledanje ko je došao, a ko nije, kupovanje obaveznih semenki od bundeve, pa
onda ulaz u salu sa prigušenim svetlom. Žamor publike, a u novije vreme, u
modernije uredjenom Gradskom kinu i izšpricavanje mirišljavog spreja iz pumpe,
koja je inače služila za uništavanje gamadi. Taj mirišljavi sprej bio je obična
zamirisana voda koja nam je lagano padala na glavu, dok su se svetla gasila, a
na platnu su se već nazirale prve slike. Počinjala je dvočasovna parada koja
je u uvodu imala obavezno „Filmski žurnal“, sa najnovijim vestima iz sveta.
Te su novosti bile različitog porekla, naše, a nekad nemačke, gde smo videli
sve dogadjaje i ratna zbivanja toga vremena.
Prve filmove sam gledala u kinu „Koloseum“ koji se nalazio preko puta
Hrvatske štedionice, na uglu Crkvene ulice. To je bio prostran i veliki kino sa
balkonom, ali je iz nepoznatih razloga zatvoren i pretvoren u prodavnicu nameštaja
„Kruljac“ iz Nove Gradiške. Pamtim kaubojske filmove sa mnogo pucnjave i
trke, ali i film o propasti Titanika. Sve je to obavijeno nekim velom, ostali su
samo odblesci svetla i zvuka, i titranje slike na platnu. Mi smo uvek sedeli na
balkonu, možda su to bile lože, ne sećam se, a ja sam posle nekog vremena
zaspala i onda su me bunovnu vraćali kući.
Kino „Koloseum“ na uglu Crkvene i Glavne ulice, na prvom spratu s
balkonom, pripadao je Mišku Jovanoviću, učesniku Sarajevskog atentata koji je
osudjen na smrt, obzirom da je bio punoletan. „Koloseum“ je bio, dakle, prvi
bioskop u koji sam ušla. Od više filmova koje sam tamo gledala, malo mi je
ostalo u sećanju, pošto sam imala 5-6 godina, ali pamtim atmosferu na balkonu
gde smo obično sedeli. Mrak, zatim svetlo, pa zvuk sa ekrana, šuštanje
staniola, pošto su ljudi uvek grickali bombone. Ostala je zapamćena neopisiva
jurnjava za kaubojem sa lasom što ga je igrao Tom Miks. Kauboj sa divljeg
zapada kome sve polazi za rukom Tom Miks, ili kako su neka deca govorila Mih, čiji
ga verni konj pronosi kroz sva iskušenja, bio je u to vreme idol muške dece.
Mihailo Jovanović poznat kao Miško – s tim nadimkom je ušao u
istoriju –vlasnik Kina „Koloseum“, kasnije je kao učesnik sarajevskog
atentata osudjen na smrt i obešen u Sarajevu 1915. po presudi Okružnog suda
„kao glavni organizator atentata“. Sećam se da je majka pominjala da su iza
njega ostale žena Ljubica i ćerka Maca, a njegovo dirljivo oproštajno pismo
bilo je objavljeno u štampi. E, pa taj Miško čije je ime nosila jedna od
najdužih ulica u gradu, bio je vlasnik prvog kina u koji sam ušla s
roditeljima. U Kinu „Koloseum“ pred predstavu i u pauzama kojih je obično
bilo tri, svirao je tzv. Kino-Kvartet, ili ponekad samo neko za klavirom. Kino
„Koloseum“ sam, dakle, vrlo malo zapamtila, a kad su me tamo vodili, ja sam
uglavnom spavala, samo bi se trgla, kad bi zavladao smeh u sali ili neka galama
na ekranu. „Moja“ dva kina su bili „Bristol“ i „Gradski kino“. Moram
reći da sam Kino „Bristol“ smatrala više svojim i tamo sam išla kao u
svoju kuću, najpre zato što me je Duško Stokanović još od malih nogu
provodio po svim prostorima tog velikog hotela u prizemlju, a zatim što je na
kasi bila simpatična Slovenka Melita, koju sam poznavala i koja mi je davala
reklamne slike i programe što ih je kino dobijalo od distributera. Išla sam u
srednje redove, ni sasvim blizu a ni daleko, jer nisam dobro videla. Prvi redovi
bili su jedan dinar, naša mesta po dva, poslednji redovi tri dinara, a lože,
mislim, pet dinara. „Gradski kino“ bio je novijeg datuma. Držala ga je
gospodja Lemezović, žena knjižara Lemezovića, simpatična, crna i elegantna
Madjarica koja je za upravnika dovela svog prijatelja i sunarodnika Halmaja. O
njemu ništa više nisam znala, niti odakle je došao, sem da upravlja kinom.
Bio je to visok, uvek lepo obučen i doteran čovek koji je uveo mnoge novine u
svoj kino. Za vreme pauze i pre početka svirala je preko zvučnika prijatna
muzika, uglavnom šansone talijanske i francuske, omiljeni pevač moje majke
Tino Rossi bio je stalno na repertoaru. Zatim poslužitelj koji za vreme pauze
radi pročišćavanja vazduha štrca iz neke ručne pumpe mirisni sprej. Medju prvim
filmovima u „Bristolu“ bio je film „Sanjalačke usne“, ne znam da li sam
imala 5-6 godina. Pošto su me roditelji vodili gde god su išli, ponekad sam više
od pola filma prespavala, ali nešto od atmosfere utisnulo se u moje pamćenje.
Na izlozima „Hotel Bristola“ gde su izložene bioskopske slike, dugo vremena
je bio film sa austrijskom glumicom Elizabet Bergner. Bila je to ljubimica mojih
roditelja, još iz bečkih dana. Film „Sanjalačke usne“ ostao mi je u pamćenju
kao jedan od prvih filmova u mojoj dugoj filmofilskoj biografiji. Dok su slike
iz filmova u „Bristol-Kinu“ bile izložene, na dva tri ogromna prozora
kafane – film koji se daje i onaj koji će doći – dotle je Halmaj napravio
na nekoliko mesta u gradu male drvene izloge sa staklom gde su bili izloženi
snimci iz filmova „Gradskog kina“. Meni je najbliži izlog bio pričvršćen
na zgradi Apoteke „Zvijezda“ što mi je bilo blizu i svaki dan sam išla da
se upoznam sa programom. Vreme održavanja predstava bilo je ujednačeno, i to u
tri, pet, sedam i devet. Za nas djake bila je najzgodnija predstava u pet sati,
jer se posle sedam nismo smeli kretati po ulici, a u tri je bilo rano. Najviše
smo išli u kino subotom i nedeljom, a dešavalo se da u te dane odgledam i po
dva filma – jedan u Bristolu, a drugi u Gradskom kinu. To je bilo previše i
za moje drugarice koje nisu mogle da prate moju glad za filmom, pa sam nekada
morala da idem sama. Sećam se kao danas, kako stojim u hodniku i tražim od oca
pare za kino, to je bilo dva ili tri dinara. „Pa ja sam ti već dao“, rekao
je začudjeno. „Znam, ali ja idem ponovo u kino“. Tada se otac nasmejao i
rekao mi: „Znaš li šta si ti?“ „Ne znam“ rekla sam. „Ti si ’Das
Kino-Kind’“, bila je to nemačka kovanica , reč koja označava ljubitelja
filma, što sam tek kasnije razumela. Veliku
uslugu u mojim filmofilmskim nastojanjima pružala mi je kasirka u Kinu
„Bristol“ Melita, inače prijateljica Kadije Mujezinovića za koga će se
kasnije udati. Melita je znala za Kadijinu sklonost prema našoj familiji, a i
prema meni, pa je bila ljubazna i predusretljiva. Istina, ulaznicu sam morala da
platim, jer je strogi Gazda Pero kontrolisao svoje osoblje, ali zato mi je izdašno
poklanjala reklamne prospekte inostranih filmova, koje su oni kao vlasnici kina
dobijali, verovatno iz Beograda. To su bili opširni i dokumentovani tekstovi sa
slikama u boji gde se govorilo o filmu, o glumcima i celoj sadržini filma. Pošto
sam natucala nemački najlakše mi je bilo sa filmovima nemačkog područja,
austrijskim i nemačkim. Tada je u modi bio austrijski film, i to njihove
duhovite komedije iz savremenog života gde su briljirale zvezde bečkog filma
Paul Herbiger, Hans Mozer, Hajnc Riman, Seke Sakal i drugi. Takodje lepe
glumice, Magda Šnajder, Paula Veseli, Marta Egert, Lil Dagover, Zara Leander,
pa Svetislav Petrović filmski glumac našeg porekla, Jugosloven u nemačkim i
američkim filmovima. Za taj
materijal imala sam jednu posebnu fijoku gde sam ih smeštala i kad sam ostajala
sama, na tenane iščitavala i znala sam takoreći napamet repertoar bioskopa
„Bristol“, zahvaljujući Meliti. Ona je razumela tu moju dečju sklonost i
već izdaleka mi je mahala tim šarenim reklamama i nije tražila da joj ih vraćam. Često sam
se pitala šta je razlog mom preteranom obožavanju filma, nasuprot svim ostalim
umetnostima. Nisam nalazila pravi odgovor dok nisam u jednom intervjuu sa
Slobodanom Šijanom naslutila pravi odgovor. Za razliku od literature koju
uglavnom čitamo u prevodu, mi u filmu neposredno vidimo, čujemo i takoreći učestvujemo
u originalnoj verziji dogadjanja. Glumci govore svojim jezikom, svojim glasom a
predeli, gradovi, nošnja, su autentični i pored sve virtuelnosti
(scenografije, kulisa, kostima, šminke), film nam omogućava najautentičniji
dodir sa tudjim i nepoznatim krajevima. On nas uvodi u život nama nepoznatih
svetova, zemalja i jezika, taj dodir je podsticao moju maštu više nego išta
drugo, čak više i od literature, pošto se primao na oči i na uši. Pred nama su
se, na prostoru izmedju sna i jave, otvarali novi, nepoznati svetovi, ulazili
smo u bespuća indijske džungle, sa Stanlijem i Livinstonom krstarili Afrikom,
divili se Viktorijinim vodopadima, sa Andi Hardijem ulazili u otmeni, bogati
svet Kalifornije, dok su nam Paul Muni i Lujza Rajner dočaravali siromašnu i
gladnu Kinu iz vremena Perl Bak. Istoričarima
ostaje da utvrde je li zaista postojao simpatični odmetnik iz Šervudske šume
Robin Hud, ali mi smo se svojski zabavljali filmovima, gde je svoje vratolomije
izvodio filmski Robin Hud, Erol Flin sa svojom dragom, Olivijom de Hevilend. Diznijevi
likovi, postadoše ubrzo popularni pa nam se činilo da su Miki, Mini, Paja, Šilja,
Horacije, Belka naši zemljaci i da žive negde u susedstvu. Mi, jasno, nismo
tada razumevali skriveni smisao Diznijevih poruka. Mi smo naprosto uživali u šarenoj,
savršeno iscrtanoj slici i prekrasnoj muzici, pamtili smo melodije iz Snežane,
Pepeljuge, tri prasića. „Ko se boji vuka još, vuka još, tri za groš! Vuka
se ne bojim ja, tra la la la“. Da su Diznijevi likovi, zapravo životinje sa
ljudskim karakterom, postalo nam je jasno tek mnogo kasnije – čangrizavi
Paja, njegova tri sestrića, Belka i Horacije, Miki i Mini, pa Šilja i Pluton.
Treperave Snežanine oči i pesmice sedam patuljaka privlačile su me da film
gledam nekoliko puta. Ne znam da
li su i u kojoj meri i druga deca uživala u kinu kao ja, ali jedno je sigurno.
Prva polovina sale bila je uvek ispunjena decom na svakoj premijeri. Kasnije,
kako sam odrastala sve više su mi se dopadali ljubavni filmovi, holivudske
melodrame, gde sam često pustila i koju suzu zbog patnji ili smrti tragične
heroine. U to vreme
bili su veoma popularni muzički filmovi gde su apsolutni šampioni bili pevački
par Nelzon Edi i Dženet Makdonald, pa mladjana pevačica Dina Derbin i igrački
par Fred Aster i Džindžer Rodžers. U modi je bila pesma „Antonio Vargas
Heredia“ koju je svojim moćnim glasom pevala Imperio Argentina. U naše dečje
živote naročito se lako smestio lepi Tarzan Džonija Vajsmilera, pa je
„tarzan“ postao često nadimak i pošalica medju decom. Bilo je to,
jednom rečju, vreme kada je filmom dominirao zabavno-pustolovni i ljubavni žanr,
dok je strogo umetničkih filmova bilo znatno manje. Takvi umetnički filmovi
bili su, kako se meni tada činilo, preozbiljni, a sami glumci stariji ljudi, pa
čak i ružni, kakav je bio Hari Bor, francuski glumac koji je igrao Betovena. Početkom školske
godine 1938, kad sam pošla u Gimnaziju sa 11 godina, počela sam da zapisujem
filmove koje sam gledala, u jednu narandžastu svesku do danas sačuvanu. Prema
tom popisu za tih pet godina, do leta 1943. odgledala sam oko 300 filmova,
zapravo sve filmove koji su došli u grad, ili gotovo sve. To su ujedno bili
filmovi koji su u to vreme uvezeni u našu zemlju, jer su ta dva kina dobijala
sve ono što se odigravalo u Beogradu ili nekom drugom većem mestu. Film pod
broj jedan zapisan u moju svesku bio je „Mali lord Fontleroj“, zatim su
sledili „Valcer na ledu“ sa Sonjom Heni, „Džim iz džungle“ I i II deo,
„Čudo od deteta“ sa Širli Templ i tako redom. Zanimljivo je da sam kod
svakog naslova zabeležila i glumce koji su igrali glavne uloge a negde i datum.
Pod brojem 221 zapisan je naslov filma „Balalajka“, uz datum 1.novembar
1940. Tada smo bili u Beogradu, a film se davao prilikom otvaranja bioskopa
„Beograd“. Otac je zakupio ceo red i nas troje smo išli sa našim rodjacima
i bakom – svega nas jedanaest. Sećam se kao danas tog velelepnog utiska, pošto
je tada to bio najlepši i najmoderniji bioskop kod nas, a možda i na Balkanu.
Sala je bila prepuna, a film je bio dosta bleda muzička priča sa Nelzon
Edijem, pevačem u naslovnoj ulozi. Poslednji filmovi na mom spisku bili su tzv.
„okupacioni“ filmovi nemačkog i talijanskog porekla i broj se popeo na oko
310 naslova. Tada, kad
nije bilo televizije, a radio se malo slušao, Kino je za nas bio prozor u svet,
modernizacija našeg života kroz holivudske i druge priče, upoznavanje sa
dalekim krajevima, pa su čak nekoliko godina pred rat došli i sovjetski
filmovi. Sve to nas je odvodilo iz naše svakodnevnice u nepoznate krajeve od
Arktika do indijske džungle, i od divljeg zapada do suočavanja s prvim
pojavama fašizma i Hitlerovog osvajanja. Pre svakog filma smo gledali „Žurnal“
gde su se videle Hitlerove invazije u evropske zemlje. Kao što se
zna prvi sovjetski filmovi pojavili su se u nas negde 30-ih godina i počeli da
dolaze i u naše krajeve. Tuzlanska publika u Kinu „Bristol“, tada jedinom
kinu, imala je prilike da vidi sve sovjetske filmove koji su došli u našu
zemlju. U mom pamćenju je ostao prvi sovjetski film koji sam gledala, a i moji
roditelji. Mislim u mojoj sedmoj godini, bio je to film „Put u život“,
(„Putjovka v žiznj“). Taj film, neka vrsta klasike, govorio je o borbi
sovjetske vlasti sa „besprizornom“ omladinom – izraz je ruskog porekla, a
posle se odomaćio i kod nas - prikazivao je bez ulepšavanja takoreći na
dokumentaran način male huligane kako se dovijaju i na sve načine kradu željene
predmete, hranu, novac i ostalo. Nezaboravna slika kada jedan besprizorni
Mustafa seče s ledja jednoj dami u tramvaju parče njene astraganske bunde.
Postupak koliko drastičan toliko i smešan, kad dama shvata da je ostala bez
jednog komada svoje odeće. Film se završava time što je Mustafa išao jednom
dugom prugom negde napred, bio je to njegov put u život. Otac je film voleo i
hvalio ga je na sva usta. Za mene u tom filmu nije bilo ničeg lepog ni
zabavnog, sve se odvijalo na ulici, a sam Mustafa je bio ružan huligan sa uskim
tatarskim očima i okruglim licem. Otac je objašnjavao da je u Rusiji posle
rata i revolucije ostalo na hiljade dece bez roditelja koji su činili ovu
vojsku besprizornih. Smeštani su u domove, radi zaštite i osposobljavanja za
život, o čemu je govorila kasnije čuvena Makarenkova „Pedagoška poema“. Drugi,
najefektniji i nadasve zanimljiv film u Kinu „Bristol“ bio je „Pastir
Kostja“, sa prekrasnom muzikom, mnogo urnebesnih komičnih scena i simpatičnim
glavnim glumcem. Pesme iz ovog filma bile su pravi šlageri koji su se pevali za
celo vreme do rata 1941 - čuvene pesme, „Zaljubićeš se iznenada“, koračnica
„Šagaj, šagaj komsomolskoje plemje“ i druge. Najimpresivniji pasaž iz
filma kada pastir Kostja upada u nastup simfonijskog orkestra koji svira Listovu
Madjarsku rapsodiju br 2 i počne da juri gore dole uz i niz stepenice, već
prema taktu muzike, to je bilo toliko impresivno i savršeno, što nikada do
tada nismo videli na filmu, a isto tako i kada su krave počele da razvlače brašno.
Popularnost filma „Pastir Kostja“ bila je velika svuda gde se pojavio. Filmovi
„Minjin i Požarski“, „Aleksandar Nevski“, „Ivan Grozni“, bili su
klasika što se tiče glume i spektakla, ali bili su jasno patriotski obojeni,
ukazivali su na potrebu sovjetske vlasti da jača i podiže patriotski moral
gradjana. Oni su se uklapali u onaj antifašistički trend koji je u celom svetu
najavljivao strašnu parolu „Hitler ante portas“ kao i filmovi o prvomajskim
paradama, što je mene jako zamaralo i bilo mi pomalo dosadno. Otac se divio
vojničkoj snazi i spremnosti Sovjetskog Saveza, što se uklapalo u njegov
koncept o odbrani zemlje od fašizma, za šta se u to vreme KPJ zalagala. Težinu i
crno-belu tehniku svih sovjetskih filmova koje sam do tada videla, raspršio je
i sjajno nas zabavio film „Soročinska jarmarka“ - „Soročinski sajam“.
Film blještavih boja, sjajnog folklora i muzike, liciderskog imidža, s vrcavim
humorom i smešnim likovima, dopadao mi se,
a otac je dugo posle toga pevušio: „Sam pju, sam guljaju“, omiljenu pesmicu
glavnog junaka. Moji
kapaciteti gledanja filmova, pamćenja glumaca i glumica i svega u vezi s
filmom, bili su zaista zavidni. Narandžasta sveska u koju sam revnosno
upisivala sve gledane filmove, punila je rapidno svoje ispisane stranice i
dogurala sam do preko 300 filmova za nepune 4 godine. Jedan od
poslednjih filmova uoči aprilskog rata 1941. bio je „Nismo jedini“, sa Paul
Munijem, gde se naučnik zaljubio u guvernantu, i kad mu žena nesrećnim slučajem
umre, on i devojka budu osudjeni na smrt. Guvernanta je nemačkog porekla i ona
u filmu peva pesmicu koju sam znala sa mojih časova nemačkog: „Kommt ein
Vogel geflogen und er setzt an mein Fuss, bringt ein Zettel im Schnabel, von der
Mutter ein Gruss“. Za kino nema
zamene – da li ga zovemo bioskopom, ili kako ko više voli, ali je ta čarobna
kutija – kinematograf, osvojila naša srca na prepad i učinila ga neophodnom
i jedinstvenom razonodom u našem uobičajenom, provincijskom životu.
|