| Sadržaj | Prethodna strana | Sledeća strana | Biblioteka |
|
POGLED NA
KORZO
Već od najranijeg detinjstva bila sam sklona posmatranju zbivanja i
dogadjanja na ulici i u obližnjim kućama. Prava prilika mi se pružila našim
naseljavanjem u Čalićevoj kući na Glavnoj ulici, i mojim odrastanjem.
Neku godinu pred rat, u mom uzrastu od desete do petnaeste godine,
zahvatila me je manija „gledanja kroz prozor“. Nije da i ranije nisam
ponekada stajala na prozoru i gledala prolaznike, ali to je vremenom postala
navika. Otac je govorio da „ljudi obično dobijaju žuljeve na dlanovima, a ja
ću ih dobiti na laktovima“.
Naš stan, u zgradi na samom Korzu, jednom stranom gledao je prema
Kapiji, a drugom prema stanici. Idealnije mesto nije se moglo zamisliti za moju
privatnu osmatračnicu. Sa srednjih prozora, naročito sa kuhinjskog, položaj
je bio idealan, za pregled nad prolaznicima sa obe strane.
Prozor je ne samo moj pogled na Korzo, već je on ujedno moj pogled na
svet. Kroz njega gledam na susedne kuće, pa i stanove u njima. Iako su na
prozorima zavese, ipak ponešto se vidi od unutrašnjeg života i dnevnog ritma
njegovih ukućana. Vizlerovi prozori se široko otvaraju, vidi se unutrašnjost
lepo nameštenih soba, iz srednje sobe se čuje ponekad klavir, - to svira
Zlata, mladja ćerka. Gospodja Giza stoji ponekad na prozoru, ali nakratko, kao
i njene ćerke. U stanu advokata Baljića u čije prozore gledamo, vidi se neka
vrsta njegovog samačkog života, ali i poneka ženska poseta s vremena na
vreme. Posle toga nastupa jedan stan sa mnogo prozora čiji identitet, i pored
mog upornog posmatranja nisam uspela da dešifrujem, ili sam ga nekim slučajem
zaboravila. Na levoj strani ulice, idući ka „Bristolu“, u koso od našeg
stana podiže se visoka, žuto obojena nova dvospratnica, kuća Kadije Berbića.
S naših prozora vidim njegovu kćerku a nekad i nekog od posluge, kako posmatra
prolaznike. U prizemlju Berbićeve kuće je radnja Jovana Simića gde obično
pazarimo.
Tuzlanska promenada zvana Korzo započinje otmeno kod Hrvatske štedionice,
a završava se oko kuće Pere Stokanovića. Staza nije duga, ali zato se
ponavlja više puta, gore-dole i opet natrag. Slika sa prozora stalno se menja i
upravo u toj promenljivosti je glavna čar moje osmatračnice. Po snegu sve je
zatrpano i kao da Korzo odumire, po kiši pločnici i asfalt postaju sjajni,
stvaraju se barice i prolaznici žure da ne pokisnu. Lepo vreme je pravi
trenutak za šetače, oni odjednom od šest sati pa nadalje izlaze iz svojih kućišta
i okupljaju se na Korzu. Njihovo vreme je od negde ispred šest sati pa najdalje
do osam, kad već ostanu samo odrasli, jer djacima je dozvoljeno vreme do sedam
sati. Zgusnuto u relativno kratko vreme Korzo naglo zaživi, nabuja i procveta,
a zatim se polako gasi da bi na kraju ulice ostale skoro puste.
Pošto svakodnevno posmatram šetače, meni je poznata cela struktura i
sastav šetačke vojske koju, verovatno, poznajem bolje od ikog drugog. Jer,
istini za volju, niko toliko vremena ne provodi u posmatranju Korzoa. Unapred
znam ko će s kim šetati, koji par je započeo svoju avanturu, a koji je u
svadji, manje me zanimaju odrasli ljudi i bračni parovi, moj interes je
skoncentrisan na omladinu, djake svih škola, studente. Naročito sam osetljiva
na novodošavše šetače, pridošlice iz nekog drugog grada. Novo lice nije teško
uočiti. I sama nekad izlazim na Korzo sa drugaricama iz razreda, Dušankom
Bojanić, Verom Sejmenović, Velinkom Živković, Mitom Gruden a od 1941. s
Micom Kerec. Čim se stupi na Korzo, čovek – pojedinac postaje deo jednog
razgranatog organizma, uklapa se u njegov ritam i pravila.
Prozor na kuhinji je omiljeno mesto, služi mi ujedno kao najbolji
pokazatelj vremena. Kad je sunčano on se sija, pošto ga Katica revnosno i često
pere, kad je kišno, po njemu padaju kišne kapi i mora opet da se briše. Ali,
najlepše je zimi - posmatranje snežnih pahuljica je moje omiljeno zanimanje.
Od desete do petnaeste godine, bila je to moja osmatračnica, kada sam imala
pogled na Korzo – od Kapije, pa do okružnog suda, kao neka vrsta straže nad
šetajućim gradom.
Propisana staza Korzoa bila je kraća za omladinu koja je obilazila više
krugova, od Hrvatske štedionice do Domanjieve radnje, i za starije koji su
voleli dužu stazu, sve do železničke stanice i do Oficirskog doma.
Sa prozora koji gleda na Korzo moglo se videti sve i svašta. Naročito
su bile vidne promene u toku dana. Korzo, tj. Glavna ulica ujutro relativno
mirna i poluprazna, uzburkanost i gužva oko podne, i veče kada Korzom poteče
velika, nepregledna reka šetača. Pa i dani u nedelji su se razlikovali: obični
radni dan teče po nekom ustaljenom redu, petak i pazarni dan i nedelja pre
podne donose živost u svakodnevnici našeg grada – od konjskih i volovskih
kola u kojima se seljaci dovoze na pijacu. Seljaci i još više žene-seljanke u
belim rubinama koje dolaze iz pravca Brčanske malte i prolaze ispod našeg
stana. Sa tog kraja od brčanske malte uglavnom dolaze katoličke i pravoslavne
snaše iz podmajevičkih sela. Naročito je živo po okončanju pijačnog dana
kada se vraćaju kući. Pa nedelja, kada grad uglavnom miruje i prepušta svoje
ulice došljacima iz okolnih sela. Najveći broj je iz katoličkih sela kojima
dolazak na misu u gradsku crkvu služi kao povod da se ujedno prošetaju po
gradskim ulicama. To je većinom seoska mladež, mladići i devojke u paradnim i
prazničnim odelima sa snežno belim delovima odeće i crnim prslucima i
gunjevima. Devojke nose niske dukata na čelu koje su skladno poredjane ispod
marame, kao i ispod vrata. Posmatranje s prozora ove živopisne slike koja traje
obično od kraja mise do poslepodnevnih časova je za mene privlačna razonoda i
ja s oduševljenjem i radošću pratim njihovo kretanje gore-dole. Oni su
potpuno prirodni, veseli i sjajno se zabavljaju. Mladići i devojke se obostrano
zadirkuju, njihove reči i zveket nakita dopire do mojih prozora na prvom
spratu. Na nogama su im neke neobične cipele, crne od kože ili laka sa
srebrnastom šnalom na ristu, košulje i suknje koje se zovu rubine su im bele,
belje od snega. Jedino po neka marama složena na glavi na poseban način je žuta
ili crvena, pa čak i crna, a ispod marame, preko čela su niske dukata. U
njihovoj nošnji dominira crno-bela kombinacija. Devojke su punačke, njišu se
kad hodaju i očigledno se utrkuju koja će privući više pažnje na drugoj, muškoj
strani. Njihov dolazak u grad vezan je za praznike – obično nedelju i
praznike kao Uskrs, Tjelovo, Duhove, Veliku i Malu Gospu.
Nedeljom i na pravoslavne praznike dolaze meštani iz srpskih sela Požarnice
i drugih, ali su devojke manje iskićene, mirniji su i manje bučni, a rubine
nisu tako bele. Seljaci iz muslimanskih sela uglavnom dolaze pazarnim danom, a i
ne prolaze ispod naših prozora, jer na strani brčanske Malte nema muslimanskih
sela. Različito ponašanje izmedju ove dve-tri skupine je svakako stvar etnoloških
istraživanja, ali ja sam ih iako u dečjem uzrastu primetila, jer mi se za to
pružala prilika sa moje „osmatračnice“.
U vreme mog detinjstva kako smo učili u školi, imali smo četiri godišnja
doba: proleće, mirisno i sveže, leto sjajno i žarko, jesen toplu i suvu, zimu
punu snega, mraza i snežnih čarolija.
Kad padne sneg, na ulicama je sve manje ljudi. Nastupa neka vrsta ugodne
tišine koja upija zvukove i glasove. Ništa se ne čuje sem škripe snega pod
nogama prolaznika.
Mikrofotografi kažu da ima 5 hiljada vrsta pahuljica, a teške su do 3
miligrama. Mogla bih da nacrtam kakvih sve ima vrsta – zvezdastih,
okruglastih, paperjastih, vlažno krpastih, koje lagano padaju na zemlju. Naidju
zimski dani kad se moj pogled na korzo zatvara, pošto su od hladnoće potpuno
zabelela okna i može se po njima pisati i crtati. Noktom ispisujem neke reči i
crtam razne oblike ali se pod mojim rukama i kuhinjskom toplotom, sav taj šareno-beli
vitraž polako topi i iščezava.
Zanimljivo je da mi roditelji nisu branili moje prozorsko osmatranje.
Valjda su smatrali da je to neškodljiva i bezopasna razonoda. Ne sećam se da
je otac ikada gledao kroz prozor, a ni majka. Jedino su moje dve babe, Nena i
Majka, bile istinski začudjene i zadivljene količinom šetača na Korzu i
celom tom pojavom. Naročito kad je bilo kišno vreme, Majka se naglas pitala:
„Bože moj, što ovaj svet kulja po lapavici?“ I kad više nije bila kod
nas, mi smo ponavljali njenu omiljenu frazu. Nena se pitala: „Kud je krenuo
voliki narod, ko da je vas dunjaluk izišao na ulicu“. Posmatrano sa strane,
šetnja korzom mogla je izgledati besmisleno, naročito nekome ko živi na selu,
ali za mene je to bila okrepljujuća razonoda, bilo da sam posmatrala, ili i
sama šetala.
Stvari su se na Korzu vidno popravile kada je 4-5 godina pred rat
asfaltirana Glavna ulica. To zapravo i nije bio asfalt, već se po tvrdo
uvaljanoj cesti sipao rastopljeni bitumen, što je imalo za rezultat glatku,
tamno sivu, skoro crnu ulicu koja se presijavala pod svetlom, a naročito pod kišom.
Po letnjoj vrućini opštinska kola za polivanje ulica prolazila su predveče
preko Korza i zasipala ga vodom kroz izbušene, rupičaste cevi, pa je izgledalo
kao okupano, a deca su trčala za kolima i kvasila noge. Blata više nije bilo.
Najveća gužva stvara se na Korzu u vreme bajramskih praznika, dva puta
godišnje, kad se deca iz muslimanskih gradskih kvartova, sjure na Glavnu ulicu.
Kao po nekom dogovoru, već od pre podneva, slivaju se grupe lepo obučene dece
s Brda, Mejdana, Kule, Borića, Mosnika. Dečaci u novim odelima, tamne boje, s
fesom na glavi „bajramskom odijelu“, devojčice u novim „haljinama“,
dimije i bluza od „kristalina“, sa novim šamijama s keranom čipkom. Ako je
leto, - pošto je datum promenljiv, - devojčice dolaze u nanulama, čuje se
njihovo klepetanje, razdragano raspoloženje, smeh i žagor. Deca iz ovih delova
grada, inače ne dolaze na Korzo, ali za Bajram, kao da im je dozvoljeno da
sidju na Glavnu ulicu, da se šetaju, kupuju slatkiše, idu u poslastičarnice,
a neki idu u kino. Tako se ta vesela družina, zabavlja na Korzu, neko vreme, a
onda, kao po nekoj komandi, počinju da se razilaze i društvo se vraća kući.
Posmatrajući to more dečjih glava, pod fesom i šamijama, nisam uspevala da
prepoznam ni jedno poznato lice.
S jeseni i s proleća ispod naših prozora prolaze danima regruti, to su
mladići koji odlaze na odsluženje vojnog roka. Oni se u dugim povorkama vuku
niz ulicu, po odeći se vidi da dolaze iz unutrašnjosti, uglavnom sa sela.
Skoro svaki, bez izuzetka, nosi na ramenu drveni vojnički sanduk. Poneki nosi
kofer, ali to je retkost. Drveni sanduci su duboki i teški, ali mogu se nositi
na ramenu i imaju sa strane mali katanac. Njih čeka oko dve godine teškog
vojničkog života i vojničkog hleba, ali oni ipak pevaju, valjda da im bude
lakše. Pesme su uvek iste „Sarajevske uske staze ruzmarinom sadjene“, a
postoji varijanta i „Varaždinske uske staze“, pa „Nije meni što ja moram
iz te Tuzle odlazit, već je meni što ja moram svoju dragu ostavit“, zatim
neke koračnice: „Korak ide za korakom, a ja junak za barjakom“. Njihovi
glasovi se teško uskladjuju, probijaju se oni s jačim glasom i više sluha,
stvara se disharmonija, ali reči se nekako slažu u poznate stihove. U nekim
grupama ima veselih mladića koji podvriskuju kao kad igraju kolo ispred crkve.
Ovi odlasci ponavljaju se svake godine periodično i majka uvek ponavlja istu rečenicu:
„Evo ih, idu regruti“. Mladići su stariji od 18, a mladji od 25 godina.
Negde s proleća, u martu, vraćali su se ovčari sa stadima iz Slavonije, nazad
ka Vlašiću. Glavna ulica je bila zakrčena ovcama i jaganjcima koji su mečali,
a oko njih su jurili ovčarski psi. Majka je obožavala ovce, mahala im je i
maltene se dovikivala sa ovčarima. Otac bi se samo nasmejao i rekao: „Evo ih
opet...“
Ne znam ko je bio organizator i kojim povodom su dolazili, tek s vremena
na vreme u gradu bi se pojavio pelivan, „pehlivan“ kako su domaći ljudi
govorili. Da bi prikazao svoju veštinu hodanja po konopcu trebalo mu je zgodno
mesto, pa mu je izgleda odgovaralo tamo gde je Glavna ulica bila najuža. Tako
se odlučio upravo za mesto gde smo stanovali, izmedju naše, tj. Čalićeve i
Vizlerove kuće. Neko je ulazio kod nas, razapinjao je debeli konopac izmedju
dve kuće u neko letnje veče kad je bilo najviše prolaznika na Korzu. Sećam
se da se taj „hepenning“ dogadjao dva ili tri puta u godinama uoči rata. Ja
sam iz prikrajka posmatrala pelivana koji je držeći motku u rukama išao po
konopcu s jedne na drugu stranu i pljeska publike kad bi uspeo da stigne na
drugu stranu. Taj pelivan kog se sećam bio je plav, krupan čovek, rumen u
licu, oskudno obučen. Kao prava strašljivica bojala sam se da gledam njegovu
egzibiciju od početka do kraja – činilo mi se da će pasti i da mu mi ne možemo
pomoći, jer ispod konopca nije bilo nikakve mreže. Istina, nije to bila velika
visina, ali dovoljno velika da bi se svako ko bi pao dobro razbio.
Tri prozora iz našeg stana gledaju na Malu ulicu i prilično su
zaklonjeni od pogleda prolaznika. Odatle mogu da gledam, iz kosa na Glavnu
ulicu, pogled nije baš sjajan, ali faktički niko me ne primećuje, dok ja vršim
„smotru“ odozgo. Kad hoće nešto hitno da javi majci, da se ne bi penjao na
prvi sprat, otac stane ispod tih prozora i zvižduće. Iako mu to ne priliči,
otac se ne pridržava gradjanskih pravila. Njegov signal i poziv majci je
odredjena melodija koju su oni uobičajili još iz bečkih dana. Ne znam da li
je to neka pesma, ili prvi stih neke pesme, tek ona glasi „Bela vila ori
glas“, „Ta-ta, ta-ta, ta-ta-taaa“. Čim čuje taj zvižduk majka pritrčava
prozoru i s njim se dogovara.
Sa prozora iz male ulice rado posmatram dešavanja u dva lokala. Preko
puta našeg stana u kući Gambergera otvorio je u godinama uoči rata ćevabdžinicu
neki Bogoljub, Srbijanac i rado smo išli kod njega na ćevapčiće, a ponekad
je majka donosila veću količinu u činiji, ako je neko dolazio u goste.
Naslonjena na zid Ristića kuće bila je kafana Dušana Pavlovića, gde
su leti stajali stolovi ispred kafana. Dušan je sam služio goste i bilo je
dosta prometa, a često je pred kafanom sedeo gradski policajac-batinaš Mustafa
Gelja i pratio kretanje „sumnjivih lica“. Onda je Dušan naprasno umro negde
pred rat i ostavio ženu i petoro dece.
Naši prozori imaju još jednu funkciju. Na dan državnih praznika, običaj
je – ne znam da li to neko naredjuje – da se u prozorima zapale sveće, po
jedna sveća u oba ugla. I tako moja majka na dan ujedinjenja, 1.decembra,
Kraljev rodjendan 6.septembar, i još neke datume, pali sveće na naših
dvanaest uličnih prozora, što nije mali posao. Ona već ranije kupuje kod Simića
bele parafinske sveće i smešta ih u manje teglice. Pošto ih zapali, onda ih
obilazi „da se ne bi šta zapalilo“. U mraku koji vlada u to vreme, posle
sedam uveče, te sveće se presijavaju i osvetljavaju prostor na neki svečan način.
Ja volim zapaljene sveće, mada ih palim samo na Božić s mojim drugom Sašom
Baumanom. Naročito je lepo što paljenje počinje postepeno, uvek neko prvi
zapali, pa onda za njim i ostali niz ulicu. Otkuda taj običaj, ko je to naredio
ili predložio, ne znam ni do danas.
Ljudi, hteli ne hteli, primećuju moje prisustvo na prozoru, a naročito
moji vršnjaci, pa me zbog toga zadirkuju, neki dižu glavu i pozdravljaju me.
Na jednom izletu tuzlanske antifašističke omladine, uoči rata negde 1940. –
išli smo u Gornju Tuzlu – po podne je odigran program sa pesmama,
recitacijama i obaveznim „Vrapcem“. „Vrabac“ je služio zapravo da se
mnogi akteri dogadjaja, u nekoj šaljivoj formi spomenu. Autor vrapca Ahmo
Delibegović, na pitanje „Ko pjeva koju pjesmu“, pomenuo je moje ime i
rekao: „A Vera pjeva: „Visok pendžer, a ja cura mala“. Na moje zaprepašćenje
i čudjenje, postidela sam se, ali bilo mi je prijatno da me se Ahmo setio, iako
sam bila još u dečjem uzrastu.
|