| Sadržaj | Prethodna strana | Sledeća strana | Biblioteka |
|
GDE SMO „PAZARILI“
Kupovati, trgovati ili nabavljati, u našem bosanskom žargonu moglo je
da se podvede pod pojam „pazariti“. „Idem da pazarim“, ili „pošto si
pazario?“, bilo je uobičajeno u našem razgovoru. Glavni Pazar u Tuzli bio je
„petak“, pazarni dan kada je bila otvorena pijaca na opštinskom trgu, zvanično
Vilzonov trg. Sve što je trebalo kupiti od prehrambenih namirnica, u većoj
količini ostavljalo se za petak, dan kad se pazari. Već od ranog jutra
pristizali su seljaci iz obližnjih, pa i iz udaljenijih sela. Oni bliži
dolazili su peške sa robom na ramenu ili u korpama, a oni dalji u kolima s
konjskom ili volovskom zapregom. Prilazeći pijaci petkom, u prednjem desnom
krilu bila je neka vrsta stočne pijace – ovce, koze, prasići i poneka krava.
Taj deo sam uvek zaobilazila, jer životinje makar i one najmanje, nisu dolazile
u obzir za kupovinu. U prolazu, moglo se čuti kako vlasnik hvali svoju robu i
kako se cenjka sa kupcem. Posle tog dela sa stokom, nastupao je lepši deo
pijace gde su na dugim improvizovanim tezgama – stolovima, seljanke prodavale
mlečne proizvode, jaja, kukuruzno brašno i druge seoske proizvode.
Bili su to dugi redovi snaša u belim rubinama iz katoličkih i
pravoslavnih sela. Njihova odeća, naročito onih iz katoličkih sela bila je
snežno bela, i majka se uvek čudila kako oni izbeljuju tu svoju odeću. Iako
smo imali našu Mandu iz Doknja koja nam je redovno donosila sir i kajmak, majka
je ponekad gledala da kupi nešto i na pijaci. Tražila je uvek najuredniju i
najčistiju ženu i upozoravala me: „Gledaj joj u ruke“. Zaista, bilo je
razlika medju ženama, nisu sve bile apotekarski uredne, ali majka je uvek
nalazila neku, „kao iz kutije“. Na levom krilu pijace bile su piljarnice sa
povrćem i voćem gde smo imali „svog“ piljara, dok se pred rat nije kod nas
naselio Lazar „Bugarin“ koji je imao najlepše povrće. U poredjenju s količinama
koje su kupovali drugi, majka je kupovala sve u malim količinama – frižidera
nije bilo, a nije volela da baca hranu. Pošto je petak bio radni dan, na pijacu
sam išla uglavnom kad je raspust ili neki praznik, inače sam samo protrčala
preko pijace u školu. Taj veseli žagor, šarenilo seoske odeće, njihov
specifični govor, susret dva različita sveta, u to doba dosta podeljena i
odvojena, ukazivao je na potpunu povezanost grada i sela, na njihovu zajedničku
sudbinu i medjusobnu zavisnost, iako tada toga nisam bila svesna. Pijaca petkom,
u našem gradskom životu, unosila je veselost, živost, razbijala je monotoniju
svakodnevnice i približavala nam je jedan od nas različit, ali veoma blizak i
neodvojiv svet.
U prostranoj Čalićevoj kući koja je izlazila na tri ulice i ličila na
jedno veliko ostrvo, osim nas, stanovala je još i porodica profesora
Pavlovskog, zapravo on i žena. U jednom stanu bila je kancelarija advokata dr
Dušana Djerića, a u trećem stanu živela je porodica čijega se prezimena ne
sećam, gde se kasnije uselio mlad bračni par, Sajda Karabegović s mužem. U
prizemlju je bilo nekoliko većih dućana. Na samom uglu koji je gledao prema
stanici, bila je Goldštajnova radnja sa staklarijom i posudjem. Bila je to
zapravo jedina radnja te vrste u gradu. Mislim da je to bio izlog pred kojim je
moja majka najviše stajala i razgledala izloženu robu. Fini češki porcelan,
moderna keramika u živim bojama, prvi vatrostalni sudovi „Jena-Glas“ i
kuhinjsko emajlirano posudje, privlačilo je pažnju naročito žena-domaćica.
Do njega se nastavljala radnja vlasnika kuće Svetozara Čalića sa „mješovitom
robom“, gde je za kasom uvek sedeo stari Čalić, a ponekad neko od njegovih
mladjih. Njegov stalni pomoćnik-kalfa Slavko bio je zaista uzoran i ljubazan
trgovac. U tu radnju sam svakog meseca donosila kiriju u plavoj koverti i ponešto
sam kupovala. Do Čalića je bio tašner Faluat Adalbert, ne znam koje
nacionalnosti, postariji čovek sede kose i sa manjim izlogom u kom su bile izložene
ženske tašne i torbe. Na drugom uglu koji je gledao prema Kapiji bila je
radnja „Tivar“, varaždinska konfekcija čiji su kaputi bili u to vreme jako
popularni i nošeni, kao neka vrsta uniforme za mušku decu – braon, tamno
zeleni i sivi.
Suprotno današnjoj devizi potrošačkog društva „Upotrebi, pa
baci!“, tada je važilo pravilo „Upotrebi, ali sačuvaj“!. Ljudi su nosili
cipele kod šustera da ih podjone, zimski kaputi su prevrtani s lica na naličje,
a haljine i odela starije braće nosili su mladji.
Sama „Kapija“ bila je kultno mesto našeg života u centru. Odakle
god da smo išli, morali smo tuda proći, ako smo hteli ka pijaci, ili ka Opštini.
Na dva ćoška bile su dve trafike, s leve strane trafika Nike Antića u koju
sam retko ulazila, a desno je bila trafika Asima Šeremeta. Krupan čovek
upadljivog izgleda sa povezom na oku, nešto invalidan, sa crnom kosom. Uvek je
neko sedeo u njegovoj trafici i pravio mu društvo. Taj Šeremet bio je brat ili
rodjak poznatog profesora Akifa Šeremeta koji je nestao u staljinskoj čistki u
Sovjetskoj Rusiji, a bio je oženjen Tuzlankom. Tamo me je otac slao da kupim
cigarete, a majka dopisnice ili marke za pismo. Znali su me kao staru paru i
uvek su ponešto pitali. Pored njega bila je radnja Muharemagića sa mešovitom
robom gde nisam često ulazila, ali su njegovi sinovi bili moji poznanici sa
bazena i sa korza. Pored njih je bila aščinica iz koje se širio prijatan
miris na burek i neka jela, gde nisam nikada ušla. Okolne radnje su bile meni
nepoznate, s tim što je na vratima stajao poneko od meni poznatih trgovaca. Tu
se skretalo u desno ka Domu zdravlja, gde je radio otac ili se išlo pravo ka
pijaci. U nastavku ka pijaci bila je novootvorena radnja jednog od sinova Hadžije
Fazlića, modernija nego radnja njegovog oca u blizini, sa lepim izlozima i
modernom robom, vunicom i metražom. Do njega je bila vinarija Kuzme Stanojevića
odakle se širio meni neprijatan miris vina i koma, a u njoj je uvek sedelo neko
veselo društvo. Kuzmo je bio iz Komiže na Visu i sa svoja dva sina i ćerkom
Katicom živeo je kao udovac. Njegova deca prihvatila su ustaški poredak i oba
sina su poginula u borbi s partizanima, kao borci Francetićeve legije. Nadalje
je bila gvoždjarska radnja braće
Mehmedagić .
Trgovine s kolonijalnom robom, gde smo se snabdevali, bile su obične
bakalnice više ili manje moderno uredjene ili pak sasvim starinske. Pošto je
preko puta našeg stana bila radnja Jovana Simića, našeg bivšeg stanodavca,
to smo se uglavnom kod njega snabdevali, ali i kod našeg novog stanodavca Čalića.
Kod Jovana su neki kupovali celo mesečno snabdevanje i zapisivali to u knjižicu,
pa su uzimali robu „na veresiju“, i plaćali prvog u mesecu. Mi smo
medjutim, sve uzimali na malo, na način moje majke koja nije podnosila ništa u
velikim količinama. Za buter sam išla svaki drugi ili treći dan, jer je majka
kupovala samo „osminu butera“, tj. polovinu paketa od ¼ kg. Taj buter je
dolazio iz mlekare Harisa i Raifa Hadžimehmedovića iz Gornje Tuzle, i bio je
svež, ali kako u to vreme nije bilo frižidera, to je majka uzimala samo po
malo i držala je taj buter u šerpici s hladnom vodom, naročito leti. Kod Čalića
smo pazarili povremeno, ali smo pred rat počeli da nabavljamo finije stvari u
delikatesnoj radnji Koste Jovičića, koja je bila pored hotela „Bristol“.
Solidno opremljena, čista i uredna, kao i njen gazda Kosta, lep, nasmejan čovek
u belom mantilu sa prosedom kosom. Tu smo kupovali šunku i salamu, hrenovke,
sardine, mandarine, banane i slično, sve pomalo, na način moje majke. Sa druge
strane naše zgrade bila je Drekslerova radnja koju sam samo ponekad ulazila, činilo
mi se da je staromodna i mračna, ali to je bio uredjaj još od pre prvog
svetskog rata. Oko nas su bile razne prodavnice, knjižare, piljarnice, aščinice
i duvandžinice. Ukoso od naše kuće bila je knjižara braće Jakšić, gde su
posluživali dva brata, Diko stariji i Aco mladji. Kod njih sam kupovala sveske
za školu, olovke, gume i ostalo, i rado sam svraćala i kad nisam kupovala.
Diko je bio lep, visok, sportista, napredni student, njegov mladji brat Aco,
isto tako vitak i plav. Obojica su poginuli u NOV, njihova sestra Vojna,
studentkinja agronomije bila je odvedena 1941. u ustaški logor Loborgrad.
Vlasnik radnje bio je Stevan Jakšić, njihov stric, dok je njihov otac Todo Jakšić
bio ugledni gradski krojač. Preko puta
našeg stana, naslonjena na Vizlerovu kuću bila je pekara Saliha Alibegovića,
tako je pisalo na firmi – zvali su ga „Pupa“, što je bio nadimak za sve
gornjotuzlake. Već od rane zore počinjali su zvuci i graja iz ove pekare.
Pekar i njegove kalfe i šegrti izvlačili su tople lepinje i punili su pekaru
svežom robom. Njihove su nanule kloparale, nisu ulazili s cipelama u pekaru, a
bili su i leti i zimi zavrnutih rukava na košulji. Ponekad sam tamo išla da
kupim vruće lepinje. U njegovoj blizini bila je druga pekara, moderna „Parna
pekarna Gregorića“, gde su se pekle divne bele „štruce“ hleba, kifle i
zemičke, ali i crni raženi hleb. Majka me je slala da kupim crni raženi hleb,
koji nisam volela jer je u njega pekar stavljao kim, meni jako neprijatan začin,
što je majka obožavala. Gregorićeva pekara je mirisala na svež hleb i rumene
zemičke. Izmedju ove dve pekare bila je knjižara Kamenjaševića u kojoj su
trgovali vlasnik, brat Ante Kamenjaševića i njegov šurak Henih oba istaknuti
križari i frankovci. Zajedno sa sinovima Rudom, Tihom i Dragom bili su svi
aktivne ustaše od 1941. godine, pa su se negde izgubili posle prvog
oslobodjenja Tuzle. Do njih je bila radnja Jovana Simića, i tako redom. Moja
omiljena radnja, gde sam često svraćala s majkom bila je prodavnica cipela
„Peko“, po kojoj su i prodavca svi zvali „Peko“, iako se on zvao Hamid
Dervišević. Simpatičan čovek, uvek mi je rado pokazivao nove cipele. U
radnji je često bila njegova žena u zaru, pa i njena sestra otkrivena lepa
devojka s kovrdžavom kosom. Na uglu prema Kapiji bila je piljarnica Begić
Mustafe gde se moglo kupiti voće i povrće, kad nije bio pazarni dan. Pred rat
sam kupovala cigarete ocu preko puta našeg stana, u kiosku kod Ljube Miša.
Mali simpatični čovek, nazvan „Miš“, bio mi je drag, davao mi je cigarete
„Drinu“ za oca, list „Politiku“ i jednom nedeljno „Politikin
zabavnik“. Osim Dušekove poslastičarnice koja je bila mesto broj jedan za
poslastice u gradu, bile su još dve privlačne slastičarne, „Kod Bajrama“
na Kapiji gde su se okupljali uglavnom muška djačka omladina – ne sećam se
da je tamo bilo devojaka, i slastičarna kod Jakuba Dautovića, blizu Domanjieve
radnje. Jakub je pred rat otvorio još jedan lep, moderno opremljen lokal, na
putu ka Gradjanskoj školi, na Glavnoj ulici. Tu su se mogle kupiti bombone
„505 sa crtom“, zatim razne svilene bombone, mentol i druge.
Iza naše zgrade protezala se duga, uska ulica Frankopana, zvana Mesnička,
gde su svoje radnje držali Biberovići, kao i vulkanizer Hukić. Tu je bio i
obućar Suljagić, naš dobro poznati i omiljeni majstor kod koga smo
popravljali cipele, a u radnji je pomagala i njegova kćerka Ajša.
U bakalnicama su bili razni natpisi, cene i reklame za raznu robu koja se
pojavljivala na tržištu. Više godina pred rat pojavio se čuveni „Radion“
koji je imao svoj dodatak „pere sam“, i „Vim“. Sapuni su bili Šihtov
sapun „Jelen“ i „Zlatorog“, što je majka kupovala, jer nije volela mirišljave
sapune. Radnje su se zvale „Špeceraji“, skoro na svakoj je pisala parola
„Kafa, šećer, riža, čaj i sav drugi špeceraj“. Negde je bio i natpis
„Od svega pomalo, za svakog ponešto“.
Čuvene aščinice na Kapiji iz kojih se širio prijatan miris bile su Pašage
Čamdžića i Osmana Džinde, ali ja tamo nisam ulazila iako je moja velika želja
bila da jednom udjem i probam neko jelo.
Ulica kojom smo najčešće prolazili, majka na pijacu, otac u Dečji
dispanzer i do „Aljine kahfe“, a ja kod gospodje Perović na čas nemačkog
bila je ulica koja vodi od Kapije ka trgu i Opštini. U njoj su bukvalno bile načičkane
radnje jedna do druge. Iako sam stotinama puta prošla istim putem, uvek sam se
zagledala u izloge i same radnje, jer se tamo uvek nešto dogadjalo, a i kad se
nije dogadjalo, bilo je zanimljivo. S leve strane bila je radnja Čede Pantića
koji je bio poznat po kvalitetnim kosama koje su zvali „Pantićke“, preko
puta njega radnja braće Mehmedagić – tri brata, jedan crn i lep Atif, druga
dvojica plavi i visoki. Najmladji je išao sa mnom u razred, a stariji se oženio
u toku rata ženom – hrišćankom. Atif je bio sa nama u Tuzlanskom odredu i
ostao mi je u najlepšem sećanju, ljubazan, lep i srdačan. Radnja braće
Mehmedagića bila je gvoždjarska i imala je alatke za seču šuma i ostalo.
Pored njih su bili braća Sijerčići, jedan manji Lutvo i drugi visok krupan
– njihova je roba bila metraža. Iznad Sijerčića radnje stanovala je
porodica Vuleta Popadića, očevog druga. Majka, starija žena uvek povezane
glave, i mladja Vulova sestra Vesa, kod njih smo često svraćali jer je Vesa
bila poznata po lepom vezu i šivenju finog ženskog veša. Stepenice uz koje
smo se penjali su se ljuljale i stara Popadićka je govorila da će se kuća srušiti.
U produžetku, bila je radnja braće Marković, isto gvoždjarska. Braća Mika i
Jovo, jedan crn, krupan Mika sa ženom i dvoje dece i Jovo plav s brčićima, sa
ženom Anom, stanovao je u Klosterskoj ulici. Imali su jedinca sina koji je
streljan posle drugog oslobodjenja Tuzle. Mika je imao lepu kuću u engleskom
stilu, iznad željezničke stanice, sa velikom staklenom verandom. Na uglu prema
džamiji i Šarenoj česmi, bila su dva trgovca Jevreja, Danon i Hajon, a
njihovi sinovi Berti Danon i Joži Hajon, išli su sa nama u Gimnaziju.
Ukoso preko puta, bile su jedna pored druge radnje - Alije Arnauta, Hadžiefendića,
Ganića, Husića, i drugih. Trgovci su sedeli pred radnjom na tronošcima i tiho
ispijali kafu iz džezve sa dva fildžana. Sve je bilo u malim količinama, da
se duže uživa, a i zbog uštede. U vreme kad se ide u džamiju, trgovci bi
stavili drveni metar preko izložene robe kao znak da je zatvoreno. Za vreme
Ramazana, njihove komšije hrišćani nisu javno pili kafu ni pušili, jer su
znali da njihove komšije poste i preko dana ne jedu i ne piju vodu. Postojao je
obzir i starinska pristojnost – da se poštuju tudji običaji i vera.
Prolazeći kroz tu ulicu izmedju dućana, gledala sam uvek na stranu gde
su sedeli trgovci Gano Ganić, Husić, otac moje poznanice Nevzete sa Golog
Brijega i drugi, pa su kafenisali i tiho razgovarali. Roba je bila izložena
ispred dućana i ponekad sam razgledala basmu iako je nisam kupovala. Taj miris,
miris pamučne basme i drugog platna ostao mi je trajno u mom čulu mirisa.
Izlaskom na trg kod Šarene česme, na desnoj strani bio je dućan Hadži-Age
Pašića, gradonačelnikovog brata, sa gvoždjarskom robom. Preko puta, bila je
trgovina Muhameda Hadžiefendića s tekstilnom robom, koji će u toku rata
postati „slavan“ kao komandant Muslimanske legije.
Dalje, na pijaci, u zgradi „Barok“, nalazila se trgovina braće
Mujezinović. Pored starog Mujezinovića, kadijinog oca, tu je radio mladji
Kadijin brat Hazim i njihov rodjak Ahmed. Kadija, i najmladji brat Ćazim, retko
su se nalazili u radnji.
Kulovića dućan bio je na ulici preko puta dućana Jusufage Hadžiefendića.
Čudno mi je i do danas da skoro nikada nisam zalazila u taj dućan, obzirom da
su Kulovići dolazili kod nas. Možda sam jednom ili dva puta ušla u taj dućan,
nije mi se dopadao, bio je prilično mračan i tu se najviše prodavalo brašno.
Sulejman Mujezinović, koji je do 1941. radio kod tuzlanskog gazde Milana Popića,
pošto su srpske radnje konfiskovane i dobile komesare, zaposlio se u Kulovića
radnji gde je ostao sve vreme rata, da bi ga 1944. streljali partizani, izmedju
nekolicine naših sugradjana za koje se ne zna zašto su streljani. Bio je
komandir vatrogasne čete, lep i naočit čovek.
Pored Opštine, sa leve strane ka Tabašnicama stajala je visoka zgrada
na dva sprata, „Muslimanska zadružna banka“, čiji je direktor bio očev
prijatelj Abdulah Kunosić. Tu je otac u prolazu zalazio i posedeo neko vreme, a
možda je uzimao i neke zajmove kod njih, to ne znam. Tek, Abdulah Kunosić nije
dolazio kod nas kući, ali smo kasnije bili zajedno u tuzlanskom NO odredu. Preživeo
je rat, kasno se oženio i dobio sina. Mislim da nas je pomagao i posle očeve
pogibije da nekako preživimo.
Naslonjena na zgradu „Bristola“ bila je berbersko-frizerska radnja
izvesnog gospodina Slaninka. Kad nije radio, stajao je na vratima svoje radnje,
naslonjen na dovratak. Srednjeg rasta, punačak i rumen u licu, plavokosi
Slaninko, uvek u belom mantilu, svojim urednim izgledom privlačio je mušterije.
Za razliku od njega, najugledniji i najstariji u to vreme majstor-frizer, Sava
Mrmak, nosio je bradu i sav je bio obrastao gustom kosom i prosedom, dugom
bradom. I on je, kad ne radi stajao na vratima radnje i kao da je govorio:
„Evo kako ćeš izgledati, ako ne dodješ kod mene“. Zgrada gde je bio Mrmak
zvala se „Fond“, verovatno zbog toga što je bila vlasništvo Srpske
pravoslavne crkve. Za mene su ova dva majstora i njihove radnje simbolizovali
torturu zvanu „šišanje“ koje se ničim nije moglo izbeći. Dovoljno je
bilo da majka kaže: „Kosa ti je izrasla, šiške ti zaklanjaju oči, oslepićeš!“
– to je značilo da se bliži užasni trenutak – odlazak kod Slaninka ili
Mrmka. Pošto mi je bio vezan beli ubrus oko vrata, počele su da škljocaju
makaze još pre šišanja, kao da ih isprobava. „Sad ćemo mi da uredimo malu
Vericu“ govorili su, i tortura je počinjala. Osećala sam se kao ovca pred
striženje i gutala sam suze, jer sam znala šta mi se sprema. Svaki put posle
šišanja, prelazili su mi mekom četkom preko vrata, skidali su beli ubrus i
pobedonosno su govorili majci: „Evo, sad imate lepu kćerku!“ Ja nisam ni
htela da gledam u ogledalo, pošto sam znala da su me, kako sam govorila,
„potkusili“. Sa ogledala me posmatralo neko strano biće, šiške su bile na
vrh čela, a uši su bile otkrivene do polovine, što je bio pravi užas. Majka
je govorila: „Ništa to nije, brzo će izrasti“, ali to „brzo“ otezalo
se danima i tek posle neku nedelju vraćao se moj stari izgled.
Lepi trenuci u radnji kod Mrmka bili su onda kad sam išla s majkom ili
tetkom da one prave „trajnu“. Tada ja nisam bila objekt ulepšavanja, već
sam posmatrala šta se radi. Bila je to klasična električna ondulacija koja je
svaki pramen kose uvijen u vikler povezivala sa strujom, tako da je sa jedne ženske
glave bilo deset-petnaest gajtana koji su svi bili utaknuti u struju. To je
trajalo oko pola sata, zatim je sledila procedura ispiranja, pranja kose i
formiranja „ondulacije“. Majka je izlazila zaista ulepšana i mogla je
nekoliko meseci da bude mirna. Ponekad se desilo da frizer „pregori“ kosu mišteriji
pa su posledice bile vrlo neprijatne, pošto je kosa bila na neki način spržena.
Za razne ženske potrepštine, konac za vez, vunicu za štrikanje i metražu,
išli smo kod Hadžije Kalesije blizu Doma narodnog zdravlja. U stvari se
prezivao Fazlić, a Kalesija je bio nadimak, verovatno po mestu rodjenja. Posluživali
su njegovi sinovi i glavni poslovodja Esad Kevčić, dok je stari sedeo na samoj
tezgi s ukrštenim nogama, a' la turka.
U kupovinu cipela išla sam s majkom dva, tri puta godišnje, pošto su
mi noge ubrzano rasle. Otac se tome čudio, jer se, po njemu, cipele detetu
kupuju jednom goidšnje, i to na početku školske godine. Sve radnje s cipelama
bile su na Glavnoj ulici. Najviše smo kupovali kod „Peka“, pa preko puta našeg
stana u radnji „Boston“ koju je držao Lazo Babić, a najskuplje cipele,
istina retko, kod „Astre“. Kao što je prodavac u Pekovoj radnji bio prozvan
„Peko“, tako je poslovodja u Batinoj radnji imao nadimak „Bata“, mislim
da se zvao Milosavljević. Kod njega smo svakog leta kupovali sandale zvane
„isusovače“, sa dva ukrštena kajiša. „Bata“ je snabdevao naše
sugradjane i seljake gumenom obućom, čizmama, „kalošnama“ iliti kaljačama
što su se nosile preko cipela, i ženskim „šnešuama“.
Nekoliko godina pred rat otvorio je radnju sa sportskom opremom Nikifor
Jovičić, brat trgovca Koste Jovičića, gde su se mogle kupiti skije, bicikli,
teniski reketi, pribor za ping-pong, ali i vindjakne, „gojzerice“ i druga
sportska oprema. Nikifor je bio lep, visok čovek, uvek sportski obučen, skijaš
i planinar. Kod njega u radnji
pomagao je dečko iz naše gimnazije, Milan Arnautović, koji je 1941. poginuo
na Majevici.
Roditelji su često posećivali radnju sa tekstilom i štofovima kod
Hermana Domanjia. Kao da je znao da neće dugo živeti, otac je šio jedno do
dva odela godišnje, a kod Domanjia su se mogli naći najbolji engleski štofovi.
Atmosfera u toj radnji za mene je bila i ostala nezaboravna. Simpatični trgovac
sa cvikerom na nosu i obaveznim šeširom i njegova otmena i dostojanstvena žena,
njihovo ophodjenje s mušterijama, čak i sa mnom, bili su izuzetni za naše
provincijske prilike. Odela je otac šio u krojačkoj radionici kod Tode Jakšića
ili kod Hadžiefendića. Posle očeve pogibije, majka je sedam odela poklonila
njegovoj braći.
U to vreme imali smo još jedan poseban vid trgovine – zvali smo ih
„Mate“. Visoki, koščati ljudi iz Like, Hercegovine ili Dalmatinske Zagore,
nosili su na stomaku kajišem privezano oko vrata otvoreno sanduče, neku vrstu
pokretnog dućana gde su se mogle kupiti raznovrsne potrepštine, uglavnom
sitnice. Mate su koračale zabačenih ledja, malo usporeno i tromo, a meni se činilo
da su oni svi jednaki, kao rodjena braća. -----------
* ------------ * ------------
Moja zapažanja o trgovanju i pazaru u Tuzli ograničena su na gradski
centar. Ostali kvartovi i prigradska naselja imala su svakako svoje dućane i
trgovačka središta i sastajališta.
|