| Sadržaj | Prethodna strana | Sledeća strana | Biblioteka |
|
KAKO SMO GOVORILI Naš zavičaj, mesto gde smo se rodili ili odrasli je
odredjen geografski prostor koji stoji uvek na istom mestu, i tamo ostaje
zauvek. Medjutim, onaj deo koji je, ustvari, najvredniji, govor ljudi, priče,
sećanja, mirisi, ostaje u nama, ide dalje s nama u životu i seli se s nama iz
mesta u mesto. U zapisima starih putopisaca koji su i danas sačuvali
svoju vrednost, nekadašnja Bosna se rascvetava pred našim očima kao zelena bašta
medju bosanskim brdima. Jedni osvajači dolaze i odlaze, drugi nadiru i prolaze,
ne bi li pokorili buntovnu zemlju bosansku. Oni donose svoj govor, svoje reči,
svoju upravu i zakone, preseljavaju i raseljavaju stanovništvo, ali narod
istrajava i preživljava, a s njim i njegov govor. Neko je negde napisao da je Bosna zemlja mirisa, a meni se
čini u osvrtu na proživljeno, da je Bosna bila zemlja zvukova, glasova, i pre
svega reči, ponekad nerazumljivih i neobičnih. Bosna je za mene bila, izmedju
ostalog, zemlja gde su se susretali razni oblici govora, razni glasovi, zvuci i
melodije. Trenuci tihog predvečerja, kada se sasvim jasno čuje glas mujezina
(tada bez zvučnika), prirodan ljudski glas koji odjekuje nad celim krajem i
lebdi neko vreme nad gradom kao svojevrsni znak raspoznavanja. Zvonjava crkvenih
zvona nedeljom pre podne koja poziva hrišćane na misu ili službu božju.
Zvuci sirene koja se po fabričkoj tradiciji industrijskog mesta oglašava rano
ujutro, zatim u podne, pa u jedan i u sedam sati uveče i upozorava ljude na
vreme. Odjek topa ili prangije kojom se oglašava početak ili kraj dnevnog
posta za vreme Ramazana. Zvono djubretara koji se ujutro oglašava i sa svojim
kolima prolazi kroz ulice da bi svako izneo iz kuće svoje smeće. Bubnjar na
Kapiji, naš poznati gradski telal koji poziva gradjane da čuju njegovu
obavest, tj. opštinsku vest, a počinje sa obaveznim: “Čujte i počujte,
daje se gradjanstvu na znanje”. Meka pesma bosanska koja se oglašava iza
drvenih taraba kad se zadje malo u neke od brdskih mahala koje okružuju ceo
grad, gde devojke pevuše radeći domaće poslove, a ponekad iz svega glasa. Ali
sve ove zvuke i signale nadmašuje bogatstvo reči i jezika, našeg govora
svakidašnjeg. Jezik deli sudbinu društvenih i istorijskih promena u
zemlji kojoj pripada. Naročito dubok trag ostavljaju u jeziku velike
civilizacijske promene, smena jedne tudjinske vlasti nad drugom. Jer i reči žive
i umiru kao i sve ostalo na svetu. Neke zato što je tudjinski politički okvir
koji ih je doveo na naše prostore iščezao, pa su postepeno i donesene reči
nestajale iz upotrebe, a neke zato što je postojala težnja da se svim
pojmovima nadje naš, originalni srpskohrvatski izraz. Tuzla je kao malo koja druga sredina bila izmešano jezičko
polje, zahvalno za svakog istraživača jezika. Reči koje su ljudi u našem
gradu izgovarali imale su svoj život, svoje nastajanje i nestajanje. Bila bi potrebna cela jedna knjiga da bi se ustanovile sve
krupne i sitne razlike u našem tadašnjem govoru. U ovom tekstu može se samo
ukazati na neke tragove. Na padinama brdskim, u mahalama, gde je bio skoncentrisan
muslimanski živalj, drugačije se govorilo nego kod nas u centru gde smo mi živeli,
a još različitije u školi gde su se trudili da nas nauče književnom jeziku.
Medjutim, ima nešto što je zajedničko svim ovim govornim nijansama, a to su
turcizmi, baština iz mnogovekovne turske uprave. Iako su turske vlasti otišle
iz Bosne pre više od jednog veka, njihove reči su se uvukle u narodni jezik i
odomaćile i dalje ostale u našem govoru. Asim Peco je nabrojao od 2.500 do 3.700 turcizama u
Vukovom rečniku, a Abdulah Škaljić je u “Rečniku turcizama” nabrojao čak
8.742 reči tursko-perzijsko-arapskog porekla koje se mogu sresti u bosanskom
govoru. Sve ove reči, ušle su u naš govor, “ponašile su se”, i postale
deo našeg živog, i u stalnoj promeni, jezika. Neke od ovih reči, naročito
one koje su se najviše nalazile u muslimanskom govoru, vremenom su bledile,
gubile se i postepeno iščezavale iz upotrebe. U toku jednog ljudskog veka,
moglo se pratiti kako su i najstariji žitelji Muslimani, koji su upotrebljavali
najbogatiji fond turcizama, i praktično svaka druga reč im je bila turcizam,
vremenom gubili ovaj žargon, pod uticajem ujednačavanja jezika i kontakta s
ljudima koji su govorili književnim jezikom. Medjutim, jedan fond turcizama
zadržao se trajno u našem jeziku, ukorenjen do današnjih dana. U vreme moje
mladosti i pored tolikih turcizama, takoreći niko nije govorio turski. I pored
obilja reči preuzetih iz tog nama stranog jezika, on je za nas ostao i dalje
stran i tudji, jezik kojim su govorili samo retki pojedinci, bilo da su službovali
u turskoj službi, ili su pak bili turski državljani, ili rodjeni Turci. Iz
turskog jezika izvučene reči, iz svog originalnog konteksta, postale su
sastavni deo našeg govora u okviru njegovih jezičkih pravila, gramatike i
sintakse. Te su reči po slobodnom nahodjenju pretvarane u glagole i prideve
"po naški” slavizirane, u duhu srpskohrvatskog jezika. Turski jezik i
njegova gramatika, bez koje nema jezika, ostali su nepoznati za naše ljude. Knjige bi se mogle napisati o našem svakodnevnom jeziku,
kakav je bio i čiji je bio? Zvanično, kao školski predmet bio je to jezik
srpskohrvatski ili “ES-HA”, drugi po redu predmet posle veronauke. Nezvanično
je to bio jezik naroda sa jakim tragovima turskog porekla, i primesama nemačkog,
posle 40 godina austrougarske uprave. Unutar tog jezičkog kruga postojale su
znatne razlike, kako po nacionalnoj podeli, tako i u socijalnom smislu. Jezik
katoličkog, muslimanskog i pravoslavnog življa, razlikovao se, mada su se svi
dobro razumeli i sporazumevali, pošto je i upotreba turcizama bila duboko
prodrla u sve delove bosanskog stanovništva, kao kasnije, i upotreba
germanizama. Medjutim, tu je bilo specifičnih razlika. Kao onaj famozni seljak koji govori u prozi a ne zna šta
je proza, tako sam i ja u svom detinjstvu prihvatala, a bogme i izgovarala reči
za koje nisam znala čijeg su porekla, tj. da su turcizmi ili germanizmi. Naš
je jezik bio ispunjen rečima stranog porekla koje su toliko ušle u narodni
govor da nije bilo više važno odakle su došle. Za 4-5 vekova turske vladavine
u Bosni, odomaćile su se tušta i tma reči koje su se prilagodile našem
narodnom jeziku, često slaviziranih i u duhu naše gramatike. Tome treba dodati
i procenat reči koje su za 40 godina austrijske uprave u BiH duboko ušle u
upotrebu s tom razlikom što je njihovo germansko poreklo bilo prepoznatljivo,
dok su mnoge turske reči bile toliko prilagodjene i odomaćene da se nisu
prepoznavale. U mom aktivnom podsećanju na naš tadašnji govor izmedju
dva rata došla sam do nekog svog, potpunog neobaveznog zaključka, bolje reći
ličnog utiska, kad je reč o rečima turske provenijencije, tj. da se njihova
upotreba može svrstati u tri grupe. U prvoj grupi su, po mom mišljenju, bile
reči koje su bile u opštoj upotrebi, bez razlike na veru i nacionalnost, koje
su, znači, upotrebljavali svi bez razlike, i za koje takoreći nije bilo
zamene. U drugoj grupi bili su turcizmi koji su bili u upotrebi podjednako i
medju srpskim i muslimanskim življem (izuzev katoličkog) i konačno u trećoj
grupi sa najviše turcizama bile su reči koje je upotrebljavalo uglavnom
muslimansko stanovništvo, na jedan prepoznatljiv način, tako da se po tome
govoru moglo čoveka prepoznati da je musliman, ako to i nisi znao. To su bila u
nekom smislu tri kruga upotrebe turcizama, dakle jedan najopštiji krug koji je
obuhvatao sve slojeve i sve tri vere, zatim jedan nešto širi koji je bio odomaćen
medju srpskim i muslimanskim stanovništvom, i najzad najbrojniji fond reči,
koje su bile rezervisane samo za muslimansko stanovništvo. Iz toga se može
zaključiti da je muslimansko stanovništvo upotrebljavalo turcizme u najvećoj
meri, nešto manje srpski živalj, dok je katolički upotrebljavao najmanje
turcizama. Turcizmi s najvećim radijusom upotrebe, koji su postali
sastavni deo narodnog govora i koji takoreći istrajavaju i danas, zatim
turcizmi s manjim radijusom upotrebe, ali ipak rašireni u ono vreme, i konačno
turcizmi, koji su uglavnom ostali ograničeni na muslimansko stanovništvo,
povezano za veru, verske obrede, običaje i ceo sadržaj islamskog duhovnog
sveta. U hrvatskoj jezičkoj varijanti kojom su govorili katolici
u selu i u gradu, pod jakim uticajem katoličke crkve, i tada se već osećala
tendencija ka “novogovoru”, ka prečišćavanju hrvatskog jezika od tudjica,
kako turcizama tako i germanizama, tj. nalaženja sopstvenih termina za sve
“strane” reči, ali i za internacionalne opšte prihvaćene izraze. Uglavnom
se nastojalo strane reči zameniti svojim, vlastitim, pa ma kako bile čudne, često
i bukvalnim prevodjenjem iz nemačkog ili latinskog. Uočavanje razlika u govoru u mom detinjstvu bilo je jako
podstaknuto činjenicom da sam raspuste provodila u selu, kod moje šabačke
bake, u Debrcu, pa sam mogla da uporedjujem razne reči i izraze koje su jedni
upotrebljavali, a drugi preko Drine nisu, i obratno. Najviše turcizama se nataložilo i zadržalo u govoru
muslimanskog sveta u gradu i na selu, u njihovim kućama, u porodičnom životu
čiji su nosioci bile žene-majke, a one su mahom bile neškolovane ili
nepismene, tako reći izvan javnog života, što je sve pogodovalo da se ovaj način
govora što duže konzervira. Dok su muškarci u vreme 40-godišnje austrijske
uprave služili vojsku i izvan Bosne, a mnogi se školovali više od žena, pa
su zamenjivali stare reči novima, dotle su žene uglavnom zadržavale stari način
izražavanja. Taj specifični govor najviše sam slušala kad sam zalazila u četvrti
na padinama grada; - Goli Brijeg, Mejdan, Brdo, Tušanj, Džindić mahalu i
druge, i to u muslimanskim kućama mojih drugarica. Zatim od posluge u našoj kući,
u ranom detinjstvu od Mejre, i kod oca u Školskoj Poliklinici i Domu zdravlja a
najviše od moje tarevačke Nene. Te su turske reči bile prilagodjene našem
jeziku, sa izvedenim glagolima, pridevima i poredjenjem. Ostalo stanovništvo,
srpsko i hrvatsko, ako ih nije koristilo, ipak ih je razumelo. U tom se govoru
nije mogao snaći onaj ko bi došao iz druge pokrajine, sa strane, pa mu je neke
reči trebalo “prevoditi”. Glavni izvor mojih saznanja i u ovoj jezičkoj
varijanti bili su moja tarevačka Nena, spremačica Mejra i ljudi koje sam
sretala u svakodnevnom životu, na pijaci, na ulici i drugde. Treba naglasiti da
je Nena govorila jednom “umerenom” varijantom sa dosta turcizama, ali ne
previše, kako se ponegde moglo čuti. Kako nije bila kućna žena već je
volela da putuje, obilazila je svoje sinove i njihove porodice, pa se u nekom
smislu trudila da se malo prilagodi gradskom govoru i školovanoj sredini, naročito
kad je dolazila kod nas u Tuzlu. Nena je pismo zvala knjiga, - „zvala sam tog
i tog da mi ispiše knjigu“, pošto je bila nepismena. Ja sam se u prvo vreme
čudila jer je za mene knjiga bila nešto sasvim drugo, ali sam se navikla. Kroz
ceo njen govor su se provlačili turcizmi, ona je uzimala abdest kad je
klanjala, povlačila se u neku drugu sobu i klanjala je, a ja sam kroz odškrinuta
vrata krišom gledala šta ona to radi. Ona je klanjala na serdžadi, sedela je
na sećiji, pila je kahvu sa mangale, mladić se ženio, ali devojka je “pošla
za nekoga”, kad bi ne daj bože došlo do razvoda, onda se govorilo “pustio
je ženu”, a ta je žena bila „pušćenica“. “Tešto-tešto” bilo je
dobro! Nena je osim mnoštva turcizama imala i neki svoj jezik i
neke reči koje su se razlikovale od naših. Govorila je “Biograd” i
“Bajna Luka” i “Sarajvo”. Ako se ide u komšiluk ili kod rodbine, onda
se “hoda” – “hodati”, znači izlaziti iz kuće s nekim ciljem. “Naša
mati voli da hoda”, govorili su njeni sinovi, pa i moj otac. Po neni podne je
bilo podna, sat je bio sahat, a šteta je “jazuk je”, i vrlo često
ponavljana fraza “gluho bilo”, kao, ne daj bože. Ako se neka devojka dobro
udala to je za Nenu bila “lijepa sreća”. Gledajući s našeg prozora narod
koji je šetao na korzu kao na pokretnoj traci Nena je govorila “Vas dunjaluk
se digao na noge” i nije razumela zašto idu gore-dole. Tanjir je bio tanjur,
a pismo knjiga, tekne je bilo korito, a na silu je bilo “na zor”, “ni
mukaet”, kao nije ga briga. Stanovništvo srpsko i muslimansko bilo je po mnogo čemu
srodno, i blisko, medju imućnijim ljudima bilo je tradicionalno posećivanje za
praznike, na slave i Bajrame, poneke porodice su se medjusobno družile, a naročito
njihova deca koja su pohadjala zajedničke škole, Gimnaziju i druge. Jedino se
nisu krvno mešali - to je spadalo u nepisano pravilo bosanskog načina života.
Retki pojedinci koji su to ipak činili, bili su "bele vrane", izuzeci
na koje se gledalo sa manje ili više podozrenja. Skupljač narodnih umotvorina
Luka Grdjić Bjelokosić, zabeležio je šest verskih praznika koje su
proslavljali pravoslavni i muslimani zajedno ili kako ih je on zvao
"muhamedovci", a to su bili: Djurdjevdan na prvom mestu, i odlazak na
uranak, Ivanjdan, Petrovdan, Prokopijev dan, Ognjena Marija, Ilindan,
Usjekovanje, sve uglavnom letnji praznici, kada je i jedno i drugo stanovništvo
išlo na uranak ili na teferič (zajednička reč za izlet). Bliskost se
ogledala, kako u govoru, tako i u načinu života, naročito u kuhinji i načinu
ishrane. Dok je katolički živalj u gradu svoju ishranu zasnivao na tekovinama
zapadne tradicije, pod jakim uticajem tzv. švapske kujne, u srpskim je kućama
bio primetan uticaj bosanske kuhinje. Sve što se kuvalo u muslimanskim kućama,
sem nekih retkih jela, moglo se naći i u srpskim kućama, s tim što su srpske
domaćice prihvatale sve više i zapadnjačku kuhinju, mnogo više nego žene
Muslimanke, koje su se retko školovale i bile više podložne tradiciji. Stoga
se može reći da su srpske žene u gradu bile pravi majstori za kulinarstvo
svake vrste i mogle su da se takmiče sa muslimanskim ženama u spravljanju
baklava, urmašica kao i svih mogućih pita, ali su se u isto vreme osposobile
za mešenje raznih torti i drugih "modernih" jela. Otuda je glavna učiteljica
moje majke u spremanju jela bila Zagorka Božić, domaća žena Srpkinja, koja
je zaista uspela da do izvesne mere nauči majku razne pite i lakša jela, - da
pravi baklave, urmašice i slične djakonije majka nije dostigla. Lakše je bilo
zamoliti Zagorku da nekoliko puta godišnje pripremi kod nas te stvari, kako bi
se ugodilo ocu. On je, naime, voleo samo bosanske zalivene slatkiše, za sve
ostalo govorio je da ne voli "švapske slatkiše", jer su,
"suhi". Srpsko stanovništvo se takodje obilato služilo
turcizmima. Bio je to uglavnom gradski živalj koji je živeo u većim varošima,
kasabama i gradovima i bio u direktnom dodiru sa muslimanskim življem, mnogo više
nego u selima koja su uglavnom svako za sebe bila etnički čista. Oni su
primili i u svakodnevnom govoru upotrebljavali mnoge turske reči koje su se
toliko odomaćile da ih ni život u zajedničkoj državi Jugoslaviji izmedju dva
rata, pa ni školovanje na književnom jeziku nije istisnulo. Ta lestvica je išla
od nižih slojeva gde su turske reči bile više u upotrebi, ka školovanijem
svetu gde su se postepeno gubile. U porodičnom životu babo-otac, amidža ili
adžo - stric, badžo - šurak, burazer - brat, kopile - vanbračno dete, komšinice,
kone i komšiluk, zatim razna ljudska obeležja, kao: baksuz, ugursuz, arsuz, alčak,
pa fukara-sirotinja, delija, dilber, matuh i slično, pa opasna žena - fitmija,
pa jarani i jaranice, delovi stare odeće - jelek, anterija, libade, tepeluk.
Takodje i alati – japija, aršin, direk, kao i glagoli, deverati, bataliti, šićariti,
hasiti se, bendati i slično. Sve ove reči bile su odomaćene i medju srpskim
življem, a mogle bi se nabrajati u nedogled. Za ručni rad: djerdjef, ibrišim,
sedef, biseri, djerdani i merdžana. Takodje i u ishrani: jufke, tirit, halve,
sve redom turske poslastice, kao i povrće, luk-arpadžik, trešnje-ašlame,
tikvice-sakrske, kruške-jeribasme. I one su začinjavale jelo kajmakom, jedino
što su kuvale na masti ili zejtinu, a muslimansko stanovništvo na maslu. I
uzrečice su bile odomaćene medju srpskim življem - jok, vala, bez-beli,
bolan, baška i obaška, tandara-mandara, pa je čuveni vic o Bosancu važio i
za Srbe kao i za Muslimane kad čovek pita: "Možete li vi Bosanci bez toga
"bezbeli"? "Bezbeli da možemo", odgovara ovaj. Karakteristično je da slovo "H" Muslimani uvek
izgovaraju, dok ga pravoslavni živalj izbacuje i ne voli da ga upotrebljava,
umesto "hvala" reći će "fala", umesto "hleb" reći
će "ljeb", itd. Najmanji fond turskih reči upotrebljavaju školovani
ljudi, naročito oni iz katoličkog kruga. Pa ipak, i oni i svi zajedno
prihvatili su i trajno usvojili mnoge izraze koji kao da nemaju zamenu u našem
jeziku. Bez obzira na poreklo i veru, jedan fond reči je zajednički, pa ga
upotrebljavaju i došljaci. Za sve nas u proleće cvate "behar", za
svakog je bašta - bašta, ili bašča, svi mi nosimo čarape, prolazimo kroz čaršiju,
pored šarene česme na pijaci, svi jedemo čorbu, pijemo bozu, jedemo pekmez,
prolazimo pored šimšira, mirišemo jasmine, zumbule, jorgovane i drugo cveće
i jedemo šećer. Na prozorima naših kuća držimo saksije, oko kuća su
tarabe, nad glavom tavani, stalno upotrebljavamo peškire, čaršafe, jorgane,
jastuke i dušeke, peremo se sapunom, (u žargonu safun), na podu prostiremo ćilime,
nosimo leti sandale, zimi čizme, a kod kuće papuče, pokrivamo se ćebetom.
Majstori upotrebljavaju boju, čekić, testeru, čakiju, burgiju i alat (halat),
eksere, makaze, mašice, turpije, kalauze, kaleme i kalupe, bakar, kalaj, barut,
katran. Kod kuće sedimo na divanu ili otomanu, neki na minderluku, robu držimo
u sanduku, kad pazarimo stojimo pored tezge, dobijamo kusur, a roditelji daju
kelneru bakšiš, kupljene stvari nosimo u torbi ili kesi, a neko u marami, često
vezujemo kanape, novac nosimo u džepu. Pijanac je bekrija, momak neženja je bećar,
sused je komšija, blesavko je bena i benavi se, a budala je - budala. Leti
jedemo bostan, trešnje - ašlame, kruške jeribasme i takiše, na salatu sipamo
zejtin, pred ručak gost pije rakiju i mezeti (meze). Za stan plaćamo kiriju,
pod krovovima nam je oluk, ulazimo na kapiju, hodamo po kaldrmi, preskačemo
jarak, obilazimo oko kule, vodu vadimo iz bunara, u kući ložimo ugalj ili ćumur.
Za sve nas u gradu centar je Kapija, na Brdu je Mejdan, prema Kreki je Hendek.
Žene nose zar, na glavi nose peču u gradu, a na selu feredžu, muslimanska
gospoda su age i begovi, mujezin uči sa munare, kadije nose ahmediju, svi
gledaju na sat (sahat), deca tabanaju bosa, poneko dobije šamar, a ponekog otac
tuče kajišem, gosti dolaze na meze, neko svira na tamburu, a neko na prim. Reči
u opštoj zajedničkoj upotrebi mogle bi se nabrajati u nedogled, i nema im
kraja. Na naše jezičko šarenilo protkano turcizmima,
nakalemile su se tokom Nemačka reč plac bila je i do današnjih dana ostala opšte
prihvaćena reč u svim našim entitetima za omedjeno zemljište u privatnom
posedu na kojem se obično zida kuća ili ga se prodaje. Naročito su bile zanimljive različitosti u samoj našoj
kući. Majka je bila tvrdog muzičkog i naročito jezičkog sluha, neprijemčiva
za tudjice i za prilagodjavanje sopstvenog jezika koji je ponela iz svog rodnog
srbijanskog zavičaja. I pored bosanskog govornog okruženja, i pored braka sa
čovekom iz Bosne, ništa nije moglo da utiče niti se primalo na njen izvorni
jezik, pa je majka zadržala nepromenjen svoj ekavski govor bez i najmanje
promene u naglasku i izgovoru. Ijekavski može biti ekavcu neobičan i
neizgovorljiv, ali je ekavica ijekavcu na neki način smešna i neshvatljiva.
Naročito neupućenom i neobrazovanom čoveku i to u vreme malog mešanja
stanovništva i skučenih mogućnosti putovanja i kontakta, pa je otuda ijekavcu
ekavica izgledala kao neko šegačenje ili šala. Pošto majka nije ni u čemu
odstupala od svojih pravila, tako je bilo i sa jezikom, istina ne njenom voljom
jer je to bilo spontano. Ona je svakako razumela sve što se oko nje govorilo,
sem ponekog turcizma, ali je upotrebljavala svoje reči, a za svaki bosanski
izraz imala je svoju varijantu, iz srbijanskog izvornog govora ili pak tamo
usvojenih tudjica. Naša spremačica Mejra, ili kako je bilo tada odomaćeno
"bedinerka", koja je dolazila dva put nedeljno da čisti i pere, čudila
se majčinom govoru. Njen uobičajeni način čudjenja bio je uz pomoć arapskih
reči odomaćenih medju Muslimanima: "Velah avle, velah kuveti, kad ćeš
ti Mujbegovićka naučit da govoriš po bosanski, po naški“. Mejra, pa ni
ostali nisu shvatali da to nije bilo namerno, već spontano, majka naprosto nije
mogla da menja svoj govor, to je bilo jače od nje. Kao što u drugom slučaju,
kod oca nije bilo namerno da lako menja svoj govor. Posle nekoliko dana
provedenih kod tašte u Srbiji, otac je spontano, bez namere počinjao da govori
ekavicu i svi su se tome čudili, naročito majka, koju nikakva sila, eventualno
pretnja smrću, ne bi naterala da govori ijekavski. Otac je imao izuzetno
razvijen muzički i jezički sluh, mogao je da odzviždi sve operske arije koje
je ikada čuo, a isto tako da počne da natuca svaki jezik, sa Baumanovima
ruski, sa Kulovićkom francuski, itd. I ja sam posle dužeg vremena provedenog u Debrcu počinjala
da govorim ekavski, ali sam odmah po povratku u Tuzlu potisnula sve što je bilo
promenjeno. Naročito je bilo smešno kad je majka odlazila na pijacu
i tamo razgovarala sa seljankama, uglavnom katoličkim snašama, koje su u najvećem
broju donosile svoje proizvode petkom na pijacu. Na njene ekavske reči, snaše
su se kikotale i pitale se šta je ovo, kakav je ovo govor. "Bogati,
gospoja, odkale si Ti, dje se tako govori?“ pitala je poneka i ja sam se kad
sam išla s majkom smejala zajedno s njima. Majka se nije zbunjivala na takva
pitanja i odgovarala je spremno: "Iz Srbije, tamo se tako govori".
"Zar čak iz Srbije", to je bilo još čudnije, njima je to izgledalo
kao nama danas iz Amerike. "Čak iz priko Drine"? Takoreći svaka reč iz našeg bosanskog govora u majčinom
govoru imala je drugačiju varijantu. Kajmak je zvala mileram, maslac je bio
buter, mrkva je bila šargarepa, zdjela je bila činija, lukšija kojom su žene
prale veš bila je po majci cedj, posuda za pranje sudova bila je vangla, ćumur
mnogo upotrebljavana reč, bio je ugalj, jelovina je bila čamovina, brzojav je
bio depeša, školski podvornik bio je famuluz, tava je bila tiganj, punica je
bila tašta, ručna torba bila je tašna, tamno je bilo zagasito, koljivo ili
panaija, bilo je po majci žito, grah je obavezno bio pasulj, slagana pita bila
je štrudla, peć je bila furuna, kapak je bio poklopac, spužva je bila
sundjer, sepet je bio korpa, taraba je bila ograda ili plot, basma je bila cic,
teferič je bio izlet, posuditi je bilo pozajmiti, terazije su bile vaga, kurjak
je bio vuk, barjak je bio zastava, narandža - pomorandža. Nikada nije
izgovorila reč čaršija niti bilo koju reč koju nije donela iz svog zavičaja,
ali turcizme koji su tamo u Srbiji bili u upotrebi često je ponavljala. Majka
je naučila da kuva mnoga bosanska jela, ali njihove nazive nije prihvatala već
je ostala po svome. Punjene paprike ili sva jela koja je po turskoj reči dolma
trebalo nadolmiti, majka je zvala filovane paprike, ili punjene tikvice.
Bosanska reč prasa bila je po majci praziluk, a repa je za majku bila rotkva,
dimnjak je bio odžak, drvo za razvlačenje testa bila je oklagija, manji nestašluci
bili su marifetluci, drveni prelaz preko vode bio je skela, most je bio ćuprija.
Ugao je bio ćošak, čoha je bila čoja, ručna korpa bila je zembilj, tava je
bila tiganj, raja je kao i u Bosni bila raja, a "poturica" je bio
"gori od Turčina". Dok su bosanske žene spremale kuću i mele sobu (od
mesti), majka je čistila ili rasklanjala - to je bilo njeno omiljeno zanimanje.
Svi zajedno su prali veš, dobra stara nemačka reč. Žene su u Bosni imale
nastavak "nica", Jovinica, Mehinica, begovica, komšinica, jaranica i
u školi razrednica dok je kod moje majke nastavak bio na, ka, kafedžika, dućandžika,
razredna, komšijka, itd. Lepi bosanski izrazi retko su bili u upotrebi u našoj
kući, sem što je otac zadržao nešto od toga - zazelenilo je, izbeharalo je,
okišalo je, zazimilo je, uza stranu i niza stranu, kako je bilo u narodnom
govoru. Majka je govorila neverovatno pravilnim i čistim književnim srpskim
jezikom, bez ikakvih lokalizama i naglasaka, čak i sve srbijanske lokalizme je
eliminisala iz svog govora. Dok su njene sestre govorile "kući",
majka nikada nije rekla "kući" već samo "kod kuće" i čudila
se kako se govore takve nepravilnosti. Bosansko "strah me je" bilo je
za nju "bojim se". Vrlo retko, na prste jedne ruke mogu se izbrojati
reči iz bosanskog govora koje su prodrle u majčin jezik, ali i ona je spremala
turšiju - zimnicu, volela je paprike babure, volela je kerani vez, volela je
salep. U našem lepom tuzlanskom narečju ljudi su govorili
umesto stanuje, "stoji", "gde oni stoje", ili tome slično,
što majka nije shvatala, govorila je pa oni ne stoje nego stanuju, ali ništa
joj nije pomoglo. Još je smešnije bilo kad je reč o mirisima. Ljudi kažu
"čuje se", što je mojoj majci bilo naročito čudno, već je
govorila "oseća se", u stvari bila je reč o tome da li nešto miriše
ili možda zaudara. Na pijaci je često nastajala zbrka kad bi majka neku zelen
nazivala po svome, a ne onako kako narod govori. Mlade zelene tikvice majka je
zvanično zvala tikvice, dok je narod tu istu zelen zvao sakrske, što je meni
bilo jako smešno, da ne govorim da taj zeleniš nisam uopšte jela. Pitu sa tim
zelenišem majka je nazivala bundevara, što je bilo nelogično, jer je bundeva
bila velika žuto crvena i slatka, narod je tu istu pitu zvao tikvenjača. Žene su "klofale" ćilime, a po majci to je
bilo istresanje tepiha. Pepeo po majci bio je u Bosni lug, a lukšija, po majci
cedj. Okvir, uobičajena reč za nas djake, majka je nazivala ram, dok smo mi na
početku školske godine morali da "uokvirimo" naše knjige i sveske.
Žuti plod jesenje voćke mi smo zvali dunja, dok je to za majku bila gunja. Dućan
je bila reč u opštoj upotrebi kao i kirija, a za sve nas najraširenije jelo u
Bosni, pita, bila je pita, poreklom grčka reč. U majkinom rečniku pila je
bila testera, bosansko "uz inat", bilo je "za inat". Plavilo
za veš bio je "vešplav". Pod je bila bosanska reč, a za majku je to
bio patos. Žene su na prozore stavljale „store“, a majka zavese. U
izgovaranju skraćenica muških imena osnovna razlika u Bosni i Srbiji bila je
slovo "o" kojim su se ta imena završavala umesto "a" kao u
Srbiji. Majka naprosto nije mogla da izgovara reči na bosanski način pa je našeg
prijatelja Dušu Stokanovića kojeg su svi zvali Dušo, nazvala Duško - tako
joj je bilo lakše. Reč "gotovinar" bila je omiljena reč moje
majke koju je često upotrebljavala, ne kao čovek koji živi od gotovine, već
kao neko ko živi na tudji račun, nešto kao parazit. Kad bi se majka ponekad
žalila da joj ne idu od ruke bosanska jela - sirnica ili burek, otac bi onda u
šali počeo da nabraja koje sve pite postoje u bosanskom kuharu, pa je redjao:
"Bazlamača, tirit-pita, razljevuša, razvaruša, šljivopita, rešedija,
pekmezuša, prijesnac, kupus-pita, maslenica, jajuša, zeljanica" i tako u
nedogled, sve dok se majka ne bi naljutila, da ne kažem da su meni ovi nazivi
bili smešni. Nije bilo te sile ni načina kako bi majka mogla
progovoriti jekavicom, kao što je bilo prirodno da otac posle tri dana boravka
u Srbiji govori ekavicom. Majka je tumačila da je to stvar čvrstine karaktera,
a otac se tome smejao i tvrdio da je to prosto stvar jezičkog sluha - ili ga
imaš ili ga nemaš, što je svakako bilo donekle tačno, jer majka nije imala
ni muzičkog ni jezičkog sluha. Ni ona ni njene sestre nisu pevale, dok su otac
i sva njegova braća bili izraziti "sluhisti", lepo su pevali svi od
reda. Otac gotovo da i nije upotrebljavao turcizme sem onih opšteprihvaćenih
reči. Pa ipak, tu i tamo, ne suviše često, ocu se omakla poneka turska reč,
valjda prisećajući se kako ih je u detinjstvu slušao i to neki specifični
izrazi iz muškog govora. Bile su to reči "efendum benum",
"afedersum" i "ačkosum". Kad je hteo da ukaže počast
nekom starijem od sebe čoveku koji je držao do toga, obratio bi mu se sa
efendum benum, ili pak i nekom mladjem, ali to više u šali. Afedersum je retko
izgovarao, ali samo u slučaju da se za nešto izvine ili opravda, i to pred
nekim za koga je znao da će ga razumeti. To je uzimao kao poštapalicu, kada mu
je bilo lakše da se jednom rečju opravda, bez velikih objašnjenja. "Ačkosum"
i "aferim" su bile reči rezervisane za mene, i to kada sam mu
donosila djačku knjižicu, uglavnom sa odličnim ocenama. Mada je otac smatrao
da u školu ne treba ići ako ne možeš biti odličan, ipak, on mi se obraćao
sa "Ačkosum", iako ja nisam znala šta to zapravo znači. Shvatala
sam da je to nešto kao "živela", ili "čestitam". Ta tudja
reč, meni u prvo vreme nerazumljiva, ostala mi je u ušima, izgovorena iz očevih
usta. Kao i majka, i otac je govorio nekim prečišćenim jezikom, slobodnim od
turcizama i lokalizama, što je svakako bila posledica dugog života u stranim
sredinama, druženjem s ljudima iz raznih krajeva. Ipak, otac je sve te reči
znao, nosio ih je u sebi od svog detinjstva, i u ophodjenju sa seoskim življem
razumeo je o čemu se radi. Ponekad je otac rado izgovarao reči koje su bile u
upotrebi samo u Bosni, specifične i poetske. Kad je padao suvi, prhki sitni
sneg bio je to po ocu "pršić", a kad je zamrzlo i sve bilo zavejano,
bio je to "snijeg cjelac". Majka je sa svoje strane, sasvim sitni
okruglasti, sneg zvala "cigančići". Naročito je bio bogat registar
imena u očevoj glavi kad je reč o bosanskoj kuhinji. U očevom rečniku bilo je veoma malo turcizama, ali je
zato bilo mnogo latinskih izraza za razne bolesti i medicinskih izraza, ponešto
nemačkih reči i fraza. Jedna dominantna reč je bila - "pacijent",
ona je imala poseban naglasak i značenje. Kad je reč o imenima bolesti koje je otac upotrebljavao,
pored latinskog naziva postojao je i naš narodni izraz. S majkom i kolegama
otac je upotrebljavao latinske reči, dok je ženama u dispanzeru i ostalim
ljudima navodio narodna imena da bi ga razumeli. Tako je struma bila guša,
urtikarija - osip, pneumonija - upala pluća, pleuritis, - upala porebrice,
tuberkuloza – sušica, mumps - zaušnjaci, morbile - male boginje ili krzamak,
pertusis - veliki kašalj, fras je bio fras, difterija isto tako, a reuma -
reuma. Fleke na glavi - favus, tifus je bio pjegavac ili trbušni, itd. Ovome želim da dodam onaj fond turskih reči koje sam slušala
za vreme mojih odlazaka na selo kod babe u Srbiji, a koje u Bosni nisu bile
odomaćene na isti način. Na neki neobičan način stanovništvo je u Srbiji
prihvatilo mnoge turske reči, ali malo drugačije nego u Bosni. Ako se pažljivo
pogleda, bile su to uglavnom reči koje označavaju neke sprave, alatke, zanate
i slično. Kako kod njih, hvala bogu ili na žalost, nije bilo austrijske
uprave, to su se turske reči zadržale i za dugo vremena nadživele tursku
upravu, i to one reči za koje su u Bosni došli noviji, moderniji, švapski
izrazi. Te iste reči slušala sam ne samo na selu već ih je i moja majka u
Tuzli i dalje upotrebljavala. Jelo od jaja koje je otac zvao čimbur, majka i
baba u Debrcu zvale su kajgana - oba izraza su turska, ali majka nikada ne bi
rekla čimbur. Crveni plod koji nisam volela, otac je zvao paradajz, dok majka i
baba patlidžan. Kod nas je borovo ili jelovo drvo bilo jelovina, dok je baba to
isto drvo zvala čamovina (turska reč čam), metak je u Srbiji bio kuršum,
bosanska pura je u Srbiji bila kačamak. Sva konjska oprema kod babe u Debrcu
bila je turskog porekla: amovi, dizgini, kajasi, češagija, ular, mamuze, zatim
razne sprave i alatke - palamari, sulundari, merdevine, basamake, čivije, čekrk,
ćuskija, bardak, bakrač i tako redom. Zanimanja su bila isto turskog porekla,
abadžija, ćurčija, kasapin, hamalin, bakalin i druga. Naše bosansko "friško", bilo je kod babe,
taze, u vinogradu su bili čokoti, rakija se pila iz čokanja, a birtija je bila
mehana ili meana. Kad smo imali pile za ručak, baba je volela da sa mnom lomi
jadac, volela je batak ili karabatak, ja sam jela samo belo meso - nemoj da ga
čerečiš, govorila je Majka. Tezga je bila naročito u upotrebi i od toga
izveden glagol, tezgariti. Moj teča Voja imao je svoj omiljeni izraz
"Dela, dela" to je opet bilo nešto iz turskog, ne znam šta, ali se
ne sećam da se govorilo u Bosni. Kod babe su sve stvari imale svoja imena, ali
kako rekoh često turskog porekla. Sveću je ona stavljala u čirak, (struje
tada nije bilo na selu), kreč je bio u krečani, salata u činiji, za nju je
mastionica bila divit, ručna kasa bila je čekmedže, konopac na kojem se suši
veš bio je jedek, kanta je bila kofa, školske klupe su bile skamije, ostava za
kukuruz bila je čardak, nešto pokvareno i staro bilo je suruntija, ili
krntija. Pas je u Debrcu bio ker, a kod nas u Bosni pseto ili pašče. Moja omiljena zabava bila je da moju šabačku baku -
Majku, ispitujem da li zna šta znače neke reči, i to turske koje su bile
odomaćene kod nas u Bosni, a isto tako sam znala da gnjavim tarevačku Nenu sa
sličnim pitanjima. Obično sam birala vreme kad smo bile same, ja i moja obožavana
Majka, sedele smo po kišnom vremenu u njenoj lepoj ututkanoj kujnici, kad nisam
mogla da se igram u avliji. Majka je pila kafu i htela je po svaku cenu da joj pravim
društvo. Sipala mi je u najmanju šoljicu kafe i dodavala mleko, ja sam gutala,
nisam volela kafu, ali ja bih za nju, kako reče Hamlet, progutala i krokodila.
Tada bi u jednoj opuštenoj, mirnoj atmosferi počinjalo moje anketiranje, koje
je uglavnom meni bilo zabavno. Znaš li ti majka šta je sakrska, nikad čula,
govorila je Majka. Pa to je tikvica. A sad nešto što nikad nisi čula i tako
se to nastavljalo na moje zadovoljstvo. Majka se čudom čudila gde sam ja nalazila te reči i ko
to tako govori. "Tako kaže Nena", na što je majka obično
odgovarala: "Mi smo ti dva sveta..." Medjutim mnoge turske reči slušala
sam u Debrcu, ne znajući da su to turcizmi, jer su bile u opštoj upotrebi.
Tako smo mi govorili djon i podjoniti, a oni pendžeta i pendžetirati, kod nas
mesar i mesara, a kod njih kasapin i kasapnica. Majka je govorila jedek, za
konopac na kome se sušio veš, ili jendek, za šanac pored vinograda. Taj isti
jendek kod nas u Bosni bio je hendek, što je izvorna turska reč. Veliko dvorište
oko majkine kuće svi su zvali avlija, telefonsku banderu na ulici ispred kuće,
majka je zvala direk, a velika ostava gde je stajala pšenica i kukuruz, bila je
po majci čardak, daščana ograda oko majčine avlije, zvala se plot, a sitnija
od tankih drvenih prečki, bile su filarete. Sve je bilo drukčije, ali je sve
bilo slično. Mnogi misle da je ustaška vlast 1941-45. za vreme NDH
"izmislila" ideju novogovora i uvela u opticaj mnoštvo neobičnih, često
smešnih i apsurdnih izraza o kojima su se u to vreme pravili vicevi. Medjutim,
cela stvar je počela mnogo ranije, da bi u današnjim prilikama dobila nove
oblike i podsticaje. S jezikom katoličko-hrvatskog življa upoznala sam se u
toku moje osnovne škole u Klosteru kod časnih sestara (o čemu je ranije bilo
reči). Njihov govor bio je, razume se, u osnovi narodni bosanski, ali potpuno
prečišćen od tudjica, i mnoštvom specifičnih reči koje su bile zamena za
tudjice svake vrste. Težnja da se dosegne "čist hrvatski jezik"
datira, verovatno još iz 19. veka kada je započela borba za čistotu jezika.
Mada su u narod prodrle mnoge turske reči, a kasnije i nemačke, školovani
ljudi su govorili relativno čistim i lepim jezikom, što ih je donekle
razlikovalo od pravoslavnih i muslimana. Stvar je, razume se, u domenu
jezikoslovaca da objasne ovaj fenomen, ali po meni tome je znatno doprinela
katolička crkva službom božjom na narodnom jeziku kao i propovedima uz naglašeno
izbegavanje stranih reči bilo čije provenijencije. U tom duhu je uz Crkvu
delovao i Kloster pa je rečnik časnih sestara - mojih učiteljica - bio u tom
periodu obrazac govornog stila katoličkog življa u Tuzli. Govor katoličkih
seljaka, budući izmešani sa ostalima u svojoj neposrednoj okolini, razlikovao
se od gradskog, sa mnogo starobosanskih i turskih izraza, ali i nekih specifično
njihovih reči. U hrvatskoj govornoj varijanti sve je moralo da dobije
adekvatan - naš, autentičan izraz, kako bi se odbacila tudjica. Na primer,
viljuška je bila vilica, kašika - žlica, da bi se izbegao turcizam kaša-kašika.
Vaspitanje je bilo odgoj, djubre je bilo smeće, kutija-škatulja, makaze su
bile nožice, djonovi potplate, korpa je bila košara ili kotarica, šamar-pljuska,
testera-pila, oluk-žlijeb, peškir je bio ručnik, ćošak - ugao bio je kut,
sprat je bio kat, bašta je bila vrt. Flašica s tintom bila je tintarnica, a
kod naše kuće mastionica. Sala je bila dvorana, trpezarija-blagovaona, kelner
je bio konobar, lenjir - ravnalo, direktor je bio ravnatelj, rodle su bile
sanke, a napolju je bilo van. "Molim van", deca su se obraćala učiteljici
kad su htela u WC. Ladica je bila fijoka, a nazočan je bio prisutan. Ništica
je nula, ugodno je prijatno, plaza je klizaljka, plazati se to je klizati se i
mi smo se plazali ili klizali preko cele zime na tim plazama, preko kojih su
ljudi padali, jer bi ih uvek iznova prekrivao sneg. Opravdanje je bilo ispričnica,
precrtati-prekrižiti, klavir je bio glasovir, a muzika – glazba. Tako je došlo do jednostavne činjenice da se jezik
rimokatoličkog življa razlikovao donekle od jezika srpsko-muslimanskog koji su
de fakto govorili sličnim jezikom s tim što je mnoštvo turcizama razlikovalo
govor Muslimana od svih ostalih. Jedna od reči preuzetih iz nemačkog koja se često
pominjala u svakodnevnom govoru bila je, hohštapler, koju su naši Bosanci
izgovarali kao, oštapler, a trebalo je da obeleži ništavnost i bezvrednost
dotičnog čoveka. Vrhunac smešnog bile su reči koje su ušle u narod i medju
seljake, pa su ih oni onda pretumbavali kako su hteli. U kraju moga oca,
posavsko-trebavskom, bila je u opticaju reč "fajn", direktno preuzeta
iz nemačkog, što je trebalo da znači dobro i lepo, najviše je bila u
upotrebi kao "plaho fajn", ali čak i u stupnjevima poredjenja, pa je
došlo do krajnjeg izraza "najfainlije", gde bi čovek morao da se
smeje nad ovom jezičkom vratolomijom. Zavičaj jesu brda, doline i reke, ali zavičaj je i
govorni jezik. I on je prirodna lepota rodnog kraja koja traje i odzvanja u našem
pamćenju i onda kada smo odatle otišli. Za razliku od mnogih pomodnih,
prolaznih reči i izraza, bez zvuka i sjaja, taj jezik rodnog kraja bio je lep,
zvučan i bogat - šarolik kao i sve ostalo u zemlji Bosni. O tom se jeziku,
njegovim rečima i izrazima mogu pisati naučne rasprave, praviti rečnici i
leksikoni - oni su bili kako reče Isidora Sekulić, "kulturna smotra
naroda". Kako je došlo do neobične mešavine,
srpsko-hrvatsko-tursko-nemačke na našem tlu, takodje je stvar za naučno-istorijska
i lingvistička istraživanja. Tek, može se reći da su sve ove reči ulazile u
naš govor tokom decenija pa i vekova, nametnute životom, silom, navikom i
istorijskim menama. Najpre naučene, a posle prihvaćene i odomaćene uvukle su
se u bosanski govor i stopile se sa njim na način kako to može samo život da
sjedini i pretopi. Duh i reč su nerazdvojni. Govorno raznoglasje u našoj
sredini bilo je u nekoj metafizičkoj harmoniji, svi smo razumeli jedni druge,
mada nismo upotrebljavali iste reči. Ta harmonija je, mislim proizlazila iz
mirnodopskog života. Čim je počeo rat 1941. utihnule su reči medjusobnog
razumevanja, svako je govorio neki svoj jezik, nastupio je muk medju ljudima,
zapravo započeo je govor smrti. Kako su se ljudi pozdravljali i to je bilo različito i
neobično. Stariji ljudi su majku pozdravljali sa "Klanjam se" ili
"Moj naklon", mi deca smo starije pozdravljali sa "Ljubim
ruke", što je u prolazu zvučalo kao "Ljumruke". Decu su
pozdravljali sa, Zdravo, a većina je pozdravljala sa dobar dan, dobro veče i
dobro jutro. Muslimani su se medjusobno pozdravljali sa "Merhaba" i na
rastanku sa "Alahimanet", ujutro "Sabahajrulah", a uveče
"akšamhajrulah". U toj čudnoj jezičkoj zbrci snalazio se lukavi dečji
duh kako je znao i umeo. Majka je pisala pismo i nosila ga na poštu, Nena je
pismo zvala knjiga, a u Klosteru su sestre, pismo zvale, list. Da li je knjiga
bila knjiga ili pismo, da li je list bio pismo ili list hartije, nije se bilo
lako snaći. Registar jezičkih stilova bio je šarolik i raznovrstan u
našoj sredini. Jedan primer koji ilustruje naše jezičko šarenilo: tri reči
za istu stvar - jedni je zovu sedmica, drugi nedelja, a treći hefta. Otprilike
se unapred znalo ko će upotrebiti koju reč. Srbi - nedelja, katolici - sedmica
a Muslimani - hefta. Muslimani će još izvesti pridev "heftano", s
tim što će i mnogi pravoslavci dati prednost hefti. Tako je bilo i sa mnogim
drugim rečima pa smo se u našem odrastanju navikavali na razlike i posebnosti
ne samo u govoru i jeziku već i u drugim domenima života što nas je činilo
prilagodljivim i prijemčivim za prihvatanje razlika kao našeg sudbinskog
opredeljenja koje se, eto, zvalo i zove bosansko zajedništvo. Kao i hefta, ležaj nije bio samo krevet - imao je više
varijanti: divan, otoman, sećija ili minderluk, sve redom turske reči, dok je
u opticaju bila i francuska reč kanabe, da bi im se pred rat pridružila nova,
pomodna reč engleskog porekla "kauč". Ljudi su u Bosni govorili "piva", umesto pivo,
"daj mi kriglu pive". Bosanci su govorili „ne godi mi“ a reč
razgoditi je značila da je neko nešto rasporedio na delove, da mu duže traje. U čudnom narodnom govoru Bosanaca, neobrazovani svet je
govorio "otaj“, i "otal", "šnjim" i "šnjom",
i slično. Odakle si, seljaci su govorili "otkale si",
"odavde" je bilo "odavle", a odande je bilo otale. Veterinar
je u Bosni bio u to vreme "marveni ljekar" ili "hajvan-hećim",
a taj je kod nas bio Bogoljub Jajčanin, simpatični sredovečni veterinar, sa
veselom i živahnom ženom i dva sina gimnazijalca, Milanom i Ljubišom. Naš jezik je obilovao raznim uzrečicama, izrazima i
metaforama koje su bile svojstvene samo bosanskom podneblju. Kad je neko nešto
voleo bilo je to "duša mi je", kad je nečeg bilo dovoljno, onda je
to bilo "u vrh glave". Daleko smo od toga da bi se lako mogle iscrpeti sličnosti
i razlike u našem govoru, sve specifičnosti - turcizmi, germanizmi i ostale
zavrzlame našeg bosanskog govora. Ovim kratkim uvidom može se donekle dobiti
slika jezičkog konglomerata sa kojim sam bila suočena u mom detinjstvu. Koliko je važno kako smo govorili, zanimljivo je i kako
smo pisali. Ćirilica potiskivana za vreme Austro-Ugarske, stvaranjem zajedničke
države 1918. ponovo je dobila pravo gradjanstva kao ravnopravno pismo u službenoj
prepisci i u školama. U prvim razredima osnovne škole u Bosni, učila se
najpre ćirilica, a u drugom latinica (sem u Klosteru gde smo prvo učili
latinicu). Svakako, da je u zapadnim i severnim krajevima zemlje dominirala
latinica, a u južnim i istočnim ćirilica. Bosna kao specifično područje
odslikavala je nasledjeno stanje iz prethodnog perioda, pa je latinica bila više
u upotrebi. Moji roditelji, pošto su duže vreme proveli u Beču, pisali su
latinicom, ali majka je pisma koja idu u Srbiju adresovala i pisala ćirilicom.
Meni, moram priznati, lakše je išla latinica, tim pre što je 1941. i zakonom
zabranjena i proterana iz svih škola. Tako je stvorena klima u kojoj je ćirilica,
vekovno pismo stare Bosne, postepeno potisnuta, mada se posle drugog svetskog
rata nastojalo sa upotrebom oba pisma. Zanimljiva je evolucija naše pismenosti u Bosni, ne samo
kao istorijski fenomen, već kao dokaz o stalnoj promeni jezika i pismenosti pod
uticajima sa strane.
|