| Sadržaj | Prethodna strana | Sledeća strana | Biblioteka |
|
MOJI RODITELJI I JA
U vreme moje mladosti dominantan životni okvir bio je: porodica s jednim
hraniteljem, majka-domaćica i oko njih nekoliko dece. Na selu i po desetoro, a
u gradu četvoro do šestoro. Po dvoje, troje dece imali su školovani i
zaposleni gradski ljudi, dok je jedno dete bila prava retkost. Po Frojdu je trougao osnova za
usvajanje i etabliranje identiteta, pa tako za sebe mogu reći da sam odrasla u
klasičnom trouglu „Otac-majka-dete“. Bilo je očigledno da brak mojih
roditelja, a samim tim i moje ishodište nisu bili kao kod druge dece, mojih vršnjaka.
Teško je reći kako su ljudi tada gledali na mešoviti brak, ali sada naknadnom
pameću čini se da je bilo različito – od potpunog odbacivanja i
neodobravanja do blagonaklone radoznalosti. Svojim izborom, majka i otac su
prihvatili na sebe teško breme mešovitog braka u jedno vreme koje nije bilo
blagonaklono prema takvom ponašanju, naročito kad je reč o spoju izmedju hrišćanskog
i muhamedanskog sveta. Ponekad, istina retko, neko je od roditelja mojih vršnjakinja,
javno i u lice mi iskazao svoje nezadovoljstvo u smislu: „Tvoji roditelji su
prekršili pravila po kojima se u nas živi, narušili su neke svetinje u koje
se ne sme dirati“. U tim rečima bilo je nečeg zastrašujućeg, nečeg čega
se treba bojati, ne samih reči, već onog što je iza njih stajalo.
Pa ipak, roditelji se svog izbora nisu stideli, niti su se kajali zbog
toga. Naprotiv, mislim da su bili zadovoljni – smatrali su svoj izbor javnom
potvrdom pogleda na svet i raskida sa tradicijom.
Čovek i žena – ljudi koji misle jedno na drugo, to su bili moji
roditelji. Što god je majka radila i ma gde da je bila u njenim mislima bio je
njen muž, bar tako se meni činilo. To isto je važilo i za oca, bez obzira šta
je radio ili gde je išao. To je bila moja predstava o njima, zasnovana u stvari
na faktičkom stanju i njihovom ponašanju. Nisam osećala žalost što sam u
njihovim mislima druga po rangu mada se osećanja te vrste ne mogu rangirati.
Ovde nije reč o ljubavi i brizi za voljeno dete – reč je o prevashodno
vitalnom redu stvari. Roditelji su me voleli i brinuli o meni, ali bili su
obuzeti jedno drugim. Reč je bila o dubokoj duhovnoj povezanosti, o identičnosti
uverenja i težnji, o zajedničkoj mladosti kao temelju celokupnog života.
Očeva je bilo raznih, ali – kako se meni činilo - nijedan od njih
nije se mogao uporediti s mojim. Očevi mojih vršnjaka izgledali su mnogo
stariji, već su imali proredjenu ili prosedu kosu, pomalo opušten stomak,
zlatne zube, a neki su čak nosili i štap. Dok je majki bilo raznih, često
vrlo lepih i doteranih i mladjih od moje, pa su uporedjenja ponekad išla na štetu
moje, otac je bio izvan svake mogućnosti uporedjenja.
Mladićka pojava, ležeran način oblačenja, gusta kovrdžava kosa,
tamna i u kontrastu sa sjajnim, plavim očima, koje su se uvek smešile, tanani
stas i lakoća u kretnjama i ophodjenju, činili su oca, bar za mene, nedostižnim
i neuporedivim.
Uz to očevi su svi nosili nešto na glavi, hrišćani obavezno šešir,
a muslimani fes i leti i zimi. Jedino je otac išao uvek gologlav. Da nosi fes,
to je već odavno odbacio, a šešir bi ga suviše odvajao od muslimanskog
sveta, kome je fes bio znak raspoznavanja, pa se odlučio da ide gologlav,
„Doktor ne mora da pokriva glavu“, govorili su prijatelji, „on ima kose za
trojicu“. Bilo je, razume se, u to vreme još ljudi koji su odbacili fes, pa
su nosili kačket ili francusku beretku, da ne bi stavili šešir, koji je u to
vreme bio simbol gospode.
Pozdravljao je ljude običnim pozdravima, mladje uglavnom sa „Zdravo“
i ponekad sa „Servus“, što je bio uobičajeni pozdrav u Kundkavremenu.
Svima ostalima samo „Dobar dan“ ili slično. Ipak, ponekad u susretu s
Muslimanima, govorio bi „Merhaba“, ali to uvek s nekim osmehom, kao „eto
da vam ugodim“. Inače nije nikada upotrebljavao otmene i gospodske pozdrave
koji su se mogli čuti u trgovačkom delu čaršije. „Klanjam se“, „Moj
naklon“, „Ljubim ruke“, to mu je bilo strano i nije mu odgovaralo.
Otac je bez obzira na obrazovanje i napredna shvatanja bio balkanski čovek
svoje generacije sa duboko uvreženim predrasudama o položaju žene u porodici
i braku. Iako je u mnogo čemu iskoračio ispred svoga vremena, on je zadržao
uverenje o muškom prioritetu, o prvostepenoj ulozi i značaju muža za
porodicu, što je defakto proizilazilo iz njegovog objektivnog položaja. Ovo
svoje shvatanje on nije javno iskazivao, već je prosto postupao u skladu s tim.
Za razliku od mnogih koji su život shvatali ležerno, a neki i pomalo šaljivo,
majka je životne stvari shvatala preterano ozbiljno. Nedostatak smisla za
humor, onemogućavao joj je da se ponekad podsmehne samoj sebi i svojim najbližima.
Majka je bila čovek čvrst, iz jednog komada, tvrdoglav i tvrdokoran u
zastupanju svog gledišta, stroga prema sebi i prema drugima. Njene vrline bile
su donekle zatamnjene jednom dozom nepotrebnog podozrenja prema ljudima što joj
je onemogućavalo bliže i prisnije kontakte. Ukoliko je neko uspeo da probije
njene zaštitne omotače i dopre do njenog bića, taj joj je postajao odan i
iskren prijatelj, tako reći doživotno. Pošto nikome nije davala nerealna obećanja
ni lažne nade, ona nije nikada ostavljala čoveka na cedilu, niti je mogla da
razočara svoje prijatelje. Za nju je reč bila svetinja. Strogost u posmatranju
ljudi i rigorozno ocenjivanje njihovih postupaka bilo je u nekom smislu
negativni faktor u njenom životu, jer ju je odvajalo od većine ljudi, s
obzirom na uobičajene ljudske slabosti. Ipak, oni koji su uspeli da joj se
približe, mogli su u svakoj prilici da računaju na nju. Za njih je moglo biti
nekog odstupanja od njenih inače rigoroznih pravila. Njena majka, sestre Mica,
Juca i Ljuba, sestričina Beba, najmladji očev brat Brajko, prijateljice -
Ksenija Simić, Milica Ćesarević, Desa Selimović, da ne govorim o meni i mom
detetu, bili smo posvećena bića, izuzetno mali broj ljudi pred kojima je
strogost moje majke mogla da popusti. U isto vreme ona nije bila ravnodušna
prema ljudskim nedaćama i ceo njen životni i socijalni angažman kretao se u
pravcu pomoći ljudima.
Uspomene, stare slike, knjige iz prohujalog vremena, predmeti mrtvih
ljudi, nisu je zanimali i nije htela da ih čuva – za nju su to bile mrtve
stvari. Dok sam ja sve brižljivo sklanjala i čuvala, kao da sam već unapred
znala da nam predstoji velika propast za vreme drugog svetskog rata – majka je
sve to sklanjala u stranu. Za nju su to bile mrtve stvari koje su samo još više
podvlačile žalost i tugu za izgubljenim.
Kao i većina žena, majka je želela da dominira u kući i da
uspostavlja kućni red čega se trebalo pridržavati. Nije se mnogo pitala da li
je u pravu. Njeno uverenje u sopstvenu ispravnost bilo je nepoljuljano i teško
se moglo dovoditi u pitanje. Stvari su morale da budu savršene ili da ih uopšte
nema. Bilo da je reč o sašivenom, ištrikanom ili heklanom, greške nisu bile
dopuštene. Jedna propuštena petlja, jedan nabor na rukavu ili preskočena mašna
u pletivu, bili su dovoljni da ih majka odbaci ili pokloni. Koliko je lepih,
novih stvari majka poklonila samo zato što nisu bile po njenom nacrtu savršene.
Zbog ove urodjene težnje za perfekcijom, majka je bila u stanju da ispara ceo
nov džemper i da ga štrika nanovo, jer je negde bila neka greška. Sličan je
bio njen stav i kad je reč o ljudima. Ljudi nisu bili onakvi kakve je ona zamišljala
da treba da budu, samo mali broj je mogao da „prodje“ kod nje na ispitu.
Medjutim, bilo je istina nekolicina onih, koji su joj bili posebno zbog nečeg
dragi i na njih nije primenjivala svoja stroga merila.
Majka je uvek preduzimala neke mere i protivmere koje su se odnosile na
kućni red i čistoću. Proganjala ju je pomisao da bi se u kući mogle
zalegnuti bube ili ne daj bože, stenice, pošto je seoski svet često nosio u
svojoj odeći i po koju vašku. Pored žene koja je održavala čistoću i
radila osnovne grublje poslove, majka je lično iznosila stvari na sunce,
stavljala naftalin u ormane, stalno nešto istresala i pretresala. Protivmere su
bile naročito upućene na sve one koji su dolazili u grad sa strane, vozom ili
autobusom. Njihovi koferi su krišom iznošeni na terasu ili negde napolje, da
se ne unese koja stenica jer u vozovima je zaista bilo i takvih stanovnika.
Ideja o stenici ju je progonila još od bečkog perioda, kada ih je prvi put
upoznala u mebliranim sobama raznih stanodavki. Ponavljala je često svoju
maksimu: „Najveće zlo na svetu, osim Hitlera, su stenice“. Tako je njena
preventivna borba protiv eventualne gamadi, imala neki borbeni prizvuk, kao neki
poziv na borbu protiv zla. Moram reći da tu upornost i istrajnost koju je majka
pokazivala u nastojanju da spreči „zlo“ nisam u to vreme, pa ni kasnije
delila s njom, ali su me bube ispunjavale užasom.
Gajenje sobnog cveća bila je privatna razonoda moje majke. Na njoj
svojstven i pedantan način, ona je u saksije rasadjivala „pelcere“ koje je
dobijala od baštovana i prijatelja, redovno ih zalivala, pa čak i razgovarala
s njima. Mnogo godina kasnije saznala sam da je naučno dokazana prijemčivost
cveća za muziku i ljudski govor, ali u ono vreme sam se pitala zašto ona to
radi. Od nje sam prvi put čula neobične nazive cveća: fikus, filodendron,
amarilis, begonija, petunija. U svakoj sobi našeg stana bio je bar jedan fikus,
čiji je rast majka pomno pratila i radovala se svakom novom listu. U malim
saksijama gajila je kaktuse raznih vrsta, čije se bodljikavo trnje meni
zabadalo u prste. Pred sam rat majka je u jednu poveću saksiju zabola nekoliko
semenki od limuna u želji da on iznikne, na što je otac tvrdio da to kod nas
ne uspeva. Kad se limun primio i počeo da raste, otac se prijatno iznenadio, a
majka je tiho likovala. Taj u to vreme manji limun počeo je za vreme rata da se
razrasta i da radja male, sitne limunčiće. Kad smo se povukli s partizanskom
vojskom u jesen 1943. majka ga je ostavila kod naših komšija koji su ga sačuvali.
U medjuvremenu limun je izrastao u poveće stablo i radjao je i do četrdeset
plodova. Nekoliko godina majka ga je čuvala i skidala njegov rod, a onda pošto
je već postao veliko drvo, prilikom naše selidbe za Sarajevo 1947. ostavila ga
je, teška srca, mada privremeno, u zgradi tadašnjeg Muzeja (Vladičina
palata). Medjutim, našao se neko ko ga je za vreme zimskih mrazeva izneo iz
zatvorenih prostorija na hladnu terasu gde se, u stvari, smrzao. Vest o tome
jako je pogodila majku, žalila je za tim limunom kao za živim stvorenjem.
Njeno omiljeno cveće bio je djurdjevak i to do kraja života, njemu se
radovala i donosila ga s pijace čim je počeo da cveta. To smo znali otac i ja,
pa smo i mi često kupovali djurdjevak da bi je obradovali. Kasnije, kad je otac
išao po obližnjim planinama, zavolela je ciklame, smilje i planinske narcise.
Njeno drvo bilo je breza i uvek se zaustavljala, kad bismo, šetajući,
naišli na brezu. Zbog toga je često i rado išla na mesto zvano „Breza“,
negde na Brdu. Tamo je rasla jedna velika breza i govorilo se: „Idemo na
Brezu“. Otac je pak voleo hrast, pa kad bi majka više puta rekla, „ako
umrem pre tebe zasadi mi brezu“, on je odgovarao, „pošto ću svakako ja
umreti pre tebe, da znaš da ja volim da ležim negde pod hrastom“. Želja mu
se ispunila, pošto su on i njegovi drugovi sahranjeni na Majevici, u jednoj
bukovoj ili hrastovoj šumi. I mnogo godina kasnije, u Beogradu, kad bi negde
ugledala brezu, majka je bila presrećna i tepala joj je „Brezice,
brezice...“ −− * −− * −− * −−
Iako se u gradu živelo bez žurbe, bez neočekivanih obrta i velikih
iznenadjenja, otac je uvek žurio, nikada ili retko se opuštao, bio je kao
zapeta puška da podje kod nekog pacijenta. Njegov životni ritam bio je izvan
okvira uobičajenog porodičnog života.
Posle privatne prakse od 2 do 5 po podne, kad nije morao kod pacijenata,
otac je odlazio na kafu, i to ne u „Bristol“ ili kod prijatelja, već preko
pijace, pravo u „Aljinu kahvu“, koja je bila stecište gradskih Muslimana,
tzv. čaršinlija. Otac je naročito u godinama uoči rata redovno odlazio tamo
na kafu, ali i da razgovara s ljudima, da čuje njihova raspoloženja i koliko
je moguće da utiče na njihove poglede. Tamo je imao pristup i bio poželjan
gost. To nije bila Lutvina kahva koju pominje Andrić u svojoj „Travničkoj
hronici“, nekog davno preminulog Lutve za kojeg se nije zapravo znalo ni kada
je živeo, već je to bila kahva živog i veselog Alje koji je sam kuvao kafu i
služio goste. Odlazak u kafanu bio je nešto najprirodnije za čoveka koji je
tokom celih studija u Beču sve slobodno vreme provodio po kafanama, gde su se
okupljali napredni studenti. Voleo je javna mesta sa mnogo ljudi – kafane,
bioskop, fudbalsko igradlište, gde vlada opšta graja – to su bila mesta gde
je rado odlazio.
Po povratku s posla, otac je obično razgovarao s majkom, uvek o nekim
stvarima koje me se nisu ticale. Povremeno su svoj, za mene razumljiv razgovor,
preokretali na nemački jezik – jezik njihove mladosti i studentskog doba. To
je bio signal da stvari postaju izuzetno važne, i počinjala sam da slušam. Nešto
se želelo sakriti, a ipak govoriti preda mnom ili ženom u kuhinji. Osluškivanje
mi je bilo od slabe koristi jer nisam razumela taj neobični, tvrdi i pomalo smešni
jezik, pa ipak, po nekim imenima ili rečima čiji sam smisao ponavljanjem
shvatila, ponešto bi uhvatila u letu. O „zabranjenim“ stvarima roditelji su
razgovarali poluglasno, što je još više privlačilo moju pažnju. Da li će
neko ići u Mitrovicu ili u Zenicu da ponese paket, da li je neko pisao sa
robije i o čemu, kada će doći neki gost koji ima politički zadatak. Iako o
tome nisu razgovarali preda mnom, na kraju bih ipak saznala, majka je imala u
mene poverenja i sve bi mi ispričala.
U slobodnim večernjim časovima, kad nisu izlazili, otac se nije
dosadjivao. Nekad nam je čitao iz svojih omiljenih knjiga, ili je slušao
radio, učio me je da igram karte, a ponekad je samo pevušio u pola glasa.
Voleo je starinske bosanske pesme, ali i neke novije koje je pamtio iz
studentskih dana, pa ih je na neki šaljiv način meni predstavljao. Na primer,
„Kreola, meksikanko najlepša“, „Ramona“, ili tužnu pesmu „Večernje
lišće već opalo je, ni trave nema zima je svud.“ Pevao je i pesmice na nemačkom:
„In einem kleinem Konditoreie...“, pa „Es war einmal ein Musikus er
spielte im Kaffee...“ Ponekad je pokušavao da mi dočara operske arije iz
poznatih opera koje su on i majka uspeli da slušaju sa šeste galerije u Bečkoj
operi: „Čeleste Aida“, „O dolči bači“, „La dona e mobile“, i
druge.
Otac je bio strastveni pušač, pušio je jedno paklo dnevno, najpre
„Moravu“, a kasnije „Drinu“, koje sam donosila od Ljube „Miša“ ili
Šeremeta. Njegova navika da stresa pepeo sa cigareta na tepih, mogla bi nekog
da uznemirava, ali majka je stavljala pepeljare, gde god je to bilo moguće.
Mene je oduševljavalo ispuštanje kolutova dima od cigarete, što je
otac majstorski izvodio i bacao ih visoko u vazduh iznad glave. Ja sam brojala
„tri, četiri, pet“, dok su oni polako nestajali i rastvarali se. On je i
sam voleo da pušta kolutove, pa mi nije bilo teško da ga namolim da izvodi tu
veselu radnju.
Posle večere sedimo obično oko stola, ili pored peći, majka donosi u
velikoj činiji voće – pomorandže, mandarine, jabuke, a ponekad i banane.
Trebimo pomorandže i cela kuća miriše na njihovu koru, a nešto kore majka
uvek stavlja na peć. Iako otac tvrdi da je jabuka najzdravija i najbolja voćka,
i uvek nas podseća na francuske turiste što smo ih sreli na Jahorini, koji su
tamanili ogromne količine jabuka – moje simpatije su bile na strani pomorandži
i mandarina. Tako se svakog dana, preko zime, potroši oko kilogram tog divnog
voća koje majka kupuje obično u Jovičićevoj radnji, jer „tamo su
najbolje“. Vitamini koji će ući u modu posle drugog svetskog rata, u to
vreme još nisu bili poznati široj publici, pa se ne sećam da je bilo reči o
njima.
Kako nisam imala smisla za brojeve ni za matematiku, tako me igre karata
nisu zanimale. Iako je otac rado igrao preferans, „šnapsl“, a kasnije i
poker, bila sam ravnodušna prema ovoj vrsti razonode. Negde, u godinama pred
rat, otac me naučio jednostavnu, čak i za mene razumljivu igru karata –
„tač“. Bila je to igra u dvoje, svako je imao pred sobom karte okrenute na
naličje, otkrivao ih jednu po jednu, i po nekom pravilu dobijao ili gubio igru.
Zavolela sam tu igru, tim pre što je otac sedeo sa mnom i ozbiljno se unosio u
igru. „Tača“ smo igrali obično pred večeru, pola sata – sat, dok nas
majka ne bi prekinula. Nezaboravni trenuci opuštenosti, očevo mrštenje kad je
gubio, ili veseli uzvik „tač“, kad je dobijao.
Ponekad se posle večere otac odluči da ostane kod kuće, ne izlaze
nigde on i majka, navlači papuče, seda u fotelju i uzima knjigu u ruke, vreme
je tmurno i kišno, čuje se lupkanje kiše po krovu, ja se uvlačim u neki svoj
kutak i nastupaju divni trenuci. Onda odjednom zvono na ulaznoj kapiji oglašava
da neko zove lekara, da je nešto hitno. Otac izlazi na prozor, razgovara kratko
sa strankom, vraća se i bez ikakve mrzovolje ili ljutnje saopštava da ide kod
pacijenta. „Zar po ovoj kiši“, pita majka, i nije joj pravo. −− * −− * −− * −−
U detinjstvu, ali i kasnije, kao da sam imala dvostruki život – jedan
u stvarnosti, a drugi u snovima. Sanjala sam najrazličitije snove sa zamršenim
sadržajima, i to svakodnevno.
Ponekad, za vreme doručka, pokušavam roditeljima da ispričam nešto od
snova koje sam te noći sanjala, ali oni nisu naročito zainteresovani. Otac je
po pravilu ponavljao uvek isto: „To što sanjaš dolazi od toga što se ne
zamoriš preko dana, uz to mnogo čitaš, ideš u kino, pa ti se to sve noću
vraća“. Očigledno da ni otac, ni majka, nisu mnogo znali o snovima. U to
vreme, istini za volju, nije još bilo istraživanja u oblasti ljudskog sna.
Otac nije imao vremena da se bavi snovima, a treba reći da je i nauka još
bila na samom početku u pogledu dešifrovanja snova. Faktički, otac nije
nikada ni sanjao, a i majka vrlo retko. Bio je iznenadjen kad bi se nekog jutra
probudio i shvatio da je nešto sanjao, pa je te svoje zapamćene snove prepričavao
u velikom čudu, posle čega bih ja uvek rekla, pa ja sanjam svaki dan i to po
nekoliko snova. Otac kao da nije u to verovao, već je tvrdio da ja nešto od
toga izmišljam. Kad sam jednom, ispričala jedan svoj neobičan i zamršen san
rekao je: „Ljudi koji mnogo rade, malo sanjaju, umore se i spavaju kao
zaklani“. To je bilo suviše pojedinostavljeno tumačenje, i ja sam najradije
ćutala o mojim snovima. Majka je češće ispričala neki svoj san, naročito
se radovala kad bi sanjala svoju majku, ili umrlog brata Tiku, a ponekad je bilo
nešto tužno i teško, pa je bila zbog toga neraspoložena.
Istraživači ni danas ne znaju zapravo zašto spavamo, šta je u stvari
svrha spavanja. San je još uvek neistraženo čudo. Po Napoleonu „Četiri
sata spava muškarac, pet sati žena, a šest – idiot“. Ja sam očigledno
spadala u kategoriju idiota, jer mi ni osam sati nije bilo dovoljno, dok su
roditelji vrlo malo spavali, a po danu nikada. −− * −− * −− * −−
Moji svetli trenuci bili su kad roditelji odu iz kuće i kada Katica nešto
radi u kuhinji – čuje se zveckanje posudja. Sedim za stolom i otvaram fijoku
koja je samo moja, vadim moje zabeleške, isečke iz novina, programe
bioskopskih predstava koje dobijam od Melite iz kina „Bristol“, iščitavam
ih i maštam. Sedeti u polumraku sobe, sa pogledom duž Korza sve do stanice,
kada se polako pale ulične svetiljke, u vreme kad izmiče dan a noć još nije
pala, kada kao da nikoga više nema u kući, svi su nekud otišli, pravo je uživanje
za koje nemam često priliku. Niko mi ne smeta, tonem u svoje maštarije, i
vreme neosetno prolazi – polako se smrkava. Odjednom čujem glasove roditelja,
majka ulazi u sobu, pali svetlo i ponavlja uvek isto pitanje: „Šta radiš u
mraku?“
Ponekad, u tišini spavaće sobe mojih roditelja, zagledala sam se u
ogledalo. Mojim izgledom nisam mogla biti naročito zadovoljna, haljine su
visile na meni, ništa nije bilo zategnuto, jer sem kostiju i kože nije bilo
mnogo mišićnog sastava, bila sam i blago pogrbljena, mlatila rukama u hodu, sa
bubuljicama na licu, i plavom pravom kosom. Majka je govorila: „Nemoj veslati
rukama kad ideš ulicom“.
U negativnim fantazijama moje majke, ja sam uvek bila nečim ugrožena -
ili pada kiša, „pazi pokisnućeš“, ili duva vetar, „stavi kapuljaču“,
kad trčim niz stepenice, „slomićeš nogu“, i tome slično. Suprotno tome,
otac je uvek video nešto dobro i lepo u tom beskrajnom dečjem batrganju.
Roditelji, naročito otac, nisu pridavali naročitu važnost praznicima,
rodjendanima, imendanima. Kako sam odrastala počeli su, pod maminim uticajem
obraćati pažnju na moj rodjendan. Taj dan u avgustu proticao je obično u
Tuzli, dolazi su mi drugovi i drugarice istina u manjem broju – obavezni Saša
Bauman, starija od mene, Nada Momčilović, Mita Gruden, Dušanka Bojanić, Mica
Kerec, Vera Sejmenović. Kako sam rasla pokloni su bivali sve veći, jednom mi
je otac poklonio „Brema“ u dve knjige, zatim ručni sat, a pred rat čak i
fotografski aparat. Obično sam dobijala knjige, jedino se moja tetka Mica
pobrinula da poklon bude nešto opipljivo i zabavno. Kad nje nije više bilo u
Tuzli, njen prijatelj Kadija Mujezinović nikada nije zaboravio moj rodjendan.
Većina mojih vršnjaka imali su razne deminutive i nadimke medju svojim
ukućanima, a to se posle prenosilo i u školu i u igru. Mnogi su bili Brace ili
Seke, Bebe, Cice i slično, a imena su obično dobijala skraćenice. Medjutim,
moji roditelji, nikada me nisu zvali drukčije sem pravim imenom – Vera.
Najbliža rodbina imala je različite nazive za moju malenkost. Rodjaka Beba
zvala me je Cajka, Lela me zvala Eci, Majka na selu me zvala Verka ili Veka, a
tuzlanski prijatelji mojih roditelja zvali su me Verica.
Otac je majku zvao imenom, kao i ona njega. Nisu imali nikakva imena iz
milošte ili skraćenice – majka je bila Zaga, a otac Mustafa, za celu rodbinu
i za prijatelje. Izuzetno su ga Nena, braća i zemljaci iz sela zvali Mujo, i to
ponekad, samo u direktnom obraćanju.
Na pitanje koje mi je u ranom detinjstvu često postavljano: „Da li bi
volela da imaš brata ili sestru“, najčešće sam odgovarala: „Meni je
svejedno“. To pitanje mi je bilo dosadno i ne znam zašto su ga ljudi
postavljali, tek znam da nisam imala odredjeno mišljenje, zapravo izgleda da
nisam naročito želela ni brata ni sestru. Isto tako, osećala sam se bespomoćno
pred često upućenim mi pitanjem: „Koga više voliš, tatu ili mamu?“. Ružno
i besmisleno pitanje koje zbunjuje dete. Uvek sam odgovarala da ih volim
podjednako.
Na moje pitanje postavljeno ocu: „Koje godišnje doba najviše voliš“?
– on je bez mnogo razmišljanja odgovarao: „Jesen!“ Meni je to bilo čudno,
jer sam obožavala leto zbog raspusta, kupanja i odlaska na selo kod Majke.
Proleće sam volela kao sveopšte budjenje prirode, a zimsko doba zbog sankanja
i čarobne snežne idile. Otac je objašnjavao da je priroda najlepša u jesen,
kad nam se nude svi plodovi leta, kad je zemlja suva i topla, a raskošne
jesenje boje preovladaju celom prirodom. Tada nisam razumela ovo očevo osećanje,
ali mnogo godina kasnije shvatila sam. −− * −− * −− * −−
Čitalac se može zapitati zašto je bilo potrebno opisivati svaki i
najsitniji detalj iz mog dečjeg doba. Ako se ima u vidu da je otac poginuo
relativno mlad, u 42-oj godini života, te da se samo uvidom u moje uspomene iz
detinjih godina može bar u konturama sagledati naš zajednički život, a pre
svega njegov ljudski lik koji je bio u središtu porodičnih zbivanja. To je
jedini i primarni razlog što se ovde susrećemo sa mnoštvom na izgled beznačajnih
detalja, ali se oni kao kockice mozaika slažu u jednu, istina nepotpunu, sliku
čoveka koji je prerano otišao iz našeg života, a sam nije ostavio pisanih
tragova o sebi i svome dobu.
Pošto ne postoje ni dva ljudska bića koja imaju istovetnu sudbinu –
tako je bilo i sa mojim roditeljima. Otac je poginuo mlad – koga bogovi vole,
oduzimaju mu život u mladosti. Majka, naprotiv, doživela je punih 89 godina i
nadživela je oca za 48 godina.
|