| Sadržaj | Prethodna strana | Sledeća strana | Biblioteka |
|
ŽIVOT NAŠ SVAKODNEVNI
U jednom trenutku došlo je vreme da napustimo naš lepi stan u Djerićevoj
kući – visoki drugi sprat smetao je pacijentima. Tako smo negde 1936, na moju
veliku žalost,
otišli iz Djerićeve i preselili se u Čalićevu kuću na Glavnoj ulici. Naša
„selidba“ bila je više nego smešna – mi smo, u stvari, samo prešli
preko puta, a kako nije bilo mnogo stvari, sve se brzo završilo. Naš novi ulaz
bio je jedini broj sa te strane, broj 1 u toj Maloj ulici, ili kako kažu, Ibrišimovića
sokaku. Pre nas je u tom stanu u Čalićevoj kući stanovala porodica doktora
Milana Jovanovića. Doktor je kupio kuću preko puta hotela „Bristol“, - u
prizemlju je bila apoteka „Zvijezda“ – renovirao je u celosti, pa su se
uselili u obnovljenu kuću. Pre našeg useljenja Čalić je obnovio ceo stan,
postavio je u sobe parket umesto farbanog poda, ugradio je kupatilo – sve je
bilo ofarbano i okrečeno, i mi smo ušli u čist i uredjen stan. Ipak, po svom
kvalitetu on je bio daleko ispod nivoa Djerićeve kuće. Imao je, doduše, jednu
sobu više i bio je na prvom spratu, s jednim zapuštenim i neobradjenim kamenim
stepeništem, a nije imao ni terasu ni dvorište. Pošto je zgrada izlazila na
tri ulice, u sredini je bio otvor, pa smo mogli sa naših unutrašnjih prozora
da posmatramo ljude u stanu preko puta – bio je to ruski bračni par Pavlovski
– on je bio profesor matematike u gimnaziji. Naš stan je celom svojom dužinom
gledao na Glavnu ulicu, i sa tri prozora na Malu ulicu. Poslednja soba, očeva
ordinacija, već je gledala na Kapiju, dok je čelna soba na drugom kraju imala
pogled tako reći sve do Hrvatske štedionice, pa i dalje do stanice.
Da bi popunio taj prostrani stan, otac je uzeo na otplatu jednu sobu kod
Kruljca, tada su bile u modi takozvane „kombinovane sobe“ – jedan kauč,
mali sto sa tri fotelje i veliki orman sa vitrinom i sekreterom. Bila je to soba
gde smo mogli primati goste, ali meni je i dalje bilo sudjeno da živim u stanu
bez dvorišta.
Izmedju letnjeg i zimskog raspusta, izmedju naših izleta i putovanja,
proticao je naš obični, svakodnevni život koji je imao sistem i raspored, po
ustaljenom dnevnom ritmu grada. Najpre nas je rano ujutro budila, ako već nismo
bili budni, fabrička sirena. Kao radnički i industrijski grad Tuzla je živela
rudarskim i solarskim ritmom. Zavijanje sirene ujutru, zatim oko jedan, i uveče
oko 7 sati, bilo je toliko normalno i obično, da ga više nismo primećivali.
Svakako da je sirena bila zaostatak iz austrougarskog vremena, ali je zadržana
i posle 1918, kao zvuk koji odredjuje radničke smene ili „šihte“. Nadalje,
oko 7 ujutro, a nekad i ranije, prolazila su ispod naše kuće, uz zvonjavu,
djubretarska kola koja su opominjala domaćice da iznesu smeće. Leti, za vreme
raspusta, slali su mene da iznesem djubre, što mi nije teško padalo. U to
vreme, kad nije bilo najlonskih kesa, smeće smo obično upakovali u novine, ili
ga iznosili u kanti. Ne sećam se da je bilo dana kada djubretar nije zvonio na
Glavnoj ulici. U to isto jutarnje vreme prolazio je našom ulicom salepdžija
koji nije zvonio, ali je glasno izvikivao: „Salep, vrući salep!“ – posle
čega je majka obično ponavljala svoju omiljenu rečenicu: „Kad smo bili
mali, nama je naš brat Duško, zimi, svako jutro kuvao salep“. Nisam mnogo
marila to slatkasto piće, ali majka je ponekad uzimala kod salepdžije dve
porcije i terala me da ga pijem s njom. Ukus salepa ju je očigledno vraćao u
njeno detinjstvo i budio lepe uspomene.
Otac je ustajao negde pred 7 sati, i pošto je kasno legao i čitao do
duboko u noć, bio je hronično neispavan, tako da ujutru za stolom nije bio
raspoložen za razgovor. „Sve što hoćeš da ga pitaš ili tražiš, pitaj ga
za vreme ručka“, upozoravala me je majka. Njegovo neraspoloženje nije dugo
trajalo, već posle ispijanja jutarnje kafe, ulazio je u svoju uobičajenu
formu. Doručkovali smo u isto vreme, on je odlazio u Dečji dispanzer, a ja u
školu. Po mene je u prvom i drugom razredu gimnazije dolazila moja drugarica
Mita Gruden. Brzo se uspela uz stepenice, i već je stajala na vratima
trpezarije gde smo doručkovali. Ona je bila ranoranilac i dolazila je iz
Kazan-mahale. Mita se doživotno sećala tih naših jutarnjih susreta i mog
pozdravljanja s ocem koji je odlazio na posao – kako sam se opraštala s njim,
skakala mu u krilo i ljubila ga. Mita je imala očuha, veoma dobrog i plemenitog
čoveka, koji se brinuo o njoj kao
o svojoj kćerci, ali takve prisnosti, ipak, nije bilo. -------------*
------------ * ------------- * --------------
U našem svakodnevnom životu pošta je igrala važnu ulogu. Poštar je
vrlo često ulazio na naša vrata, donosio za majku pisma iz Srbije, a za oca
knjige i časopise. Majka je odlazila na poštu kao u svoju kuću, svi su je
tamo poznavali, naročito poštanske činovnice, gospodjica Medaković i Vida
Petaković. Pisanje pisama, ali i primanje, bilo je u to vreme njeno važno
zanimanje. „Blago vama, - govorila je gospodja Bauman, - kad možete tako
redovno da se dopisujete sa svojima“. Njima je, naime, posle tridesetih godina
bilo otežano, skoro onemogućeno dopisivanje sa svojima u Rusiji. Zagorka Božić,
naša porodična prijateljica, iščudjavala se: „Tebe bi, Mujbegovićka, pošta
trebalo da proglasi za svog dobrotvora, koliko im para daješ“. Mamin uobičajeni
odgovor je bio: „Ja pišem na četiri adrese“ pri tom je mislila na majku i
tri sestre. Sem toga ona je slala u selo Majci „Nedeljne ilustracije“ koje
su izlazile jednom nedeljno. Iščitavala ih je pažljivo, najviše recepte,
savete o zdravlju i domaćinstvu, a najmanje su je zanimali romani Mir-Jam koje
nije čitala, govorila je da su to „malogradjanske gluposti“. Ja sam ih sve
redom čitala: „Ranjeni orao“, „Samac u braku“, „Greh jedne noći“ i
druge. Nisu ostavljali neki trag u sećanju, ali bilo je zabavno dok se čitalo.
Nije ništa isecala iz žurnala, već ga je u celosti slala Majci, a ako je bilo
nešto važno, to je zapisivala u jednu svoju svesku. I ja sam imala svesku za
neke važne savete. Na primer, saveti onima koji imaju krive noge, kakve vežbe
treba da rade, zatim vežbe za oči koje sam upražnjavala svako veče kad
legnem u krevet i slične stvari. Sem toga, svakog prvog u mesecu slala je po
200 dinara Majci u selo, i Neni u Tarevce – to je bio kao neki džeparac
staricama za kafu i šećer. Svaki put po povratku s pošte, izgovarala je jednu
istu rečenicu. „Trebalo bi da im šaljemo malo više“. Na selu ih je Majka
sakupljala na jednom mestu, pa smo ih za vreme raspusta ponovo prelistavali.
Za Božić, Uskrs i dva Bajrama, majka je obavezno pravila paket i slala
jedan u Debrc, a drugi u Tarevce. Sadržaj tih paketa bio je prilično različit,
ali ponešto je bilo zajedničko. U neninom paketu bile su obavezno dve šamije,
jedna tanja i jedna deblja, zatim jednom godišnje šest metara belkaste basme
sa šarama za dimije i bluzu. Svaka starica dobijala je tople čarape, maramice,
šećer u kocki, kafu, pirinač i tabla čokolade za Majku u Debrcu. U tu svrhu
mama je nabavljala kartonske kutije kod Jovana Simića u radnji, pakpapir, tanki
kanap i crveni pečat kojim bi se paket zapečatio. Kutije su stajale na
odredjenom mestu i punile su se postepeno, a ne odjednom. Prilikom pakovanja kao
u nekom ritualu, pomagala sam majci, pridržavala sam kanap, dok je ona palila
šibicu, crveni vosak curio je na kanap. Ponekad sam išla zajedno s njom na poštu,
a najčešće je išla sama – bila je to njena obaveza, ali i razonoda.
U to vreme ljudi su komunicirali putem pisama. U knjižari kod Jakšića
majka je nabavljala „brifpapir“, koverte i papir spakovane u veliku belu
kovertu, s natpisom „Diplomat“, zatim je sve to ispisivala svojim lepim
rukopisom, pisala je naliv perom. Pisma koja su stizala sa četiri adrese, poštar
je ponekad davao meni, a ja sam raspoznavala rukopise i već sa vrata sam vikala
„Evo ti pismo od Ljube“, ili već od koga je bilo. Rukopisi su bili različiti,
ali i vrlo slični. Svi su pisali ćirilicom, osim Ljube koja je bila
apotekarica i pisala je ponekad latinicom. Najlepši je bio rukopis naše Majke
iz Debrca koja je pisala kaligrafski.
Ponekad su počinjale rasprave o tome kako i koliko neko piše pisma.
Otac je smatrao da majka piše previše pisama i da je svakodnevno na pošti.
„Mi pišemo samo kad nešto treba – pismo nije za razgovor, to je poruka,
vijest“. Na što je majka imala uvek spreman odgovor: „Ja pišem što osećam
potrebu, ja to volim i želim da se čujem sa svojima, i da oni meni pišu“.
Hvala bogu, pisma su stizala redovno od Majke sa sela i od mamine tri sestre. ------------
* ------------- * -------------- * ---------------
Otac
je za male pare, još u Djerićevoj kući, kupio starinski radio sa aparatom, i
zvučnikom koji je stajao odvojeno na polici. Kako sam odrastala sve više sam
počinjala da razumem radio, njegovu ulogu i znanje koje nam je donosio. Tada,
kad televizije nije bilo ni na pomolu, u gradu gde nije bilo ni pozorišta, ni
drugih kulturnih manifestacija, radio je bio, de fakto, jedina prava razonoda,
informator i muzički vaspitač.
Prvi radio u Tuzli je, po Dragiši Trifkoviću, nabavio trgovac tepisima,
Brajner, a posle se ubrzo proširio krug ljudi koji su slušali radio, mada je
to bila privilegija samo imućnijih. Sirotinja nije uspevala ni u kom slučaju
da nabavi radio.
Moje vreme svakodnevnog slušanja radija bilo je vreme po povratku iz škole
i iščekivanja očevog dolaska na ručak, to jest od podne pa do pola dva. Kad
sam imala četiri časa, stizala sam kući pre dvanaest sati, upravo kad je počinjao
izveštaj o vodostanju. Slušala sam ga rado, iako ni jedna od reka nije
prolazila kroz Tuzlu. Taj me je vodostaj približavao mnogim udaljenim mestima,
rekama i vodama širom naše zemlje, to slušanje vodostaja unosilo je neki red
u moj život, tačnost i merljivost svega na svetu. Glas Jelene Bilbije, tada
glavnog spikera, odjekivao je u sobi gde sam uglavnom slušala sama, dok je
majka radila u kuhinji, a otac još nije stigao. Posle vodostaja nastajalo je
pravo blaženstvo – slušanje muzike. Na koncerte nisam išla, jer ih zapravo
u nas nije ni bilo. Tek sam počela da sviram klavir i nisam znala mnogo o
muzici, ali to što me je naučio Radio Beograd, ostalo je nezaboravno. Emisija
koja se zvala „Laka muzika“, bila je vrlo prijatna posle škole i pred ručak,
kao neko opuštanje i odmor.
Izmedju emisija, neki instrument je svirao signal Radio Beograda, neobičan,
mada u stvari vrlo običan. Bio je to prvi stih iz poznate pesme „Milkina kuća
na kraju“, i pravo je čudo kako je on dospeo do toga da postane signal glavne
radio stanice u našoj zemlji. Tek, bio je prepoznatljiv i meni veoma drag.
Slučaj je hteo da su dva glavna spikera na Radio-Beogradu bili očevi
poznanici – Jelena Bilbija koju je znao iz studentskih dana, i Henrik
Fingerhut, rodjeni Tuzlak, sin jevrejskog rabina. Ne znam da li sam ikada više
čula dva tako prijatna glasa – ženski i muški – i tako besprekoran način
čitanja i obaveštavanja. Ponekad, kad bi ušao na vrata i čuo Jelenu kako
govori, otac bi uz osmeh rekao „Zdravo Jelena“, a Fingerhuta je slušao s poštovanjem
i zainteresovano, naročito kad je govorio vesti. Taj naš zemljak, jedan od
prvih spikera Radio Beograda, poginuo je na žalost, u aprilskom ratu 1941.
Poginuo je kao rezervni poručnik u jednom jurišu kod Kičeva, pokošen
mitraljeskim rafalima. Pred rat je stanovao sa ženom u Ivanbegovoj ulici na Dorćolu.
Iako Fingerhut nije bio član KPJ, a možda upravo zato što nije bio sumnjiv i
kompromitovan, u njegovom stanu na Dorćolu u Ivanbegovoj ulici, navodno,
skrivao se povremeno i Josip Broz Tito.
U to vreme su tek počele zvučne reklame, pa je Radio Beograd
svakodnevno reklamirao isti tekst, koji se odnosio na muzičke instrumente. Početni
tekst sam zaboravila, ali je ostao upamćen deo koji kaže: „A lepota, to je
stil baroka ... zato vi koji hoćete da nabavite ... dodjite u Muzičku kuću
„Harmonija“ na Terazijama.“ Ne zbog reklame, već zato što je otac hteo
da mi kupi klavir, otišli smo jednog lepog dana u tu kuću „Harmonija“ na
Terazijama, i otac je kupio mali pijanino za mene, braon boje i to „mat“ –
majka nije volela ništa sjajno - koji je otplatio u 12 rata. „Laka muzika“
donosila nam je glasove Jan Kiepura, Benjamina Djiljija, Marte Egert, Nelson
Edija i Dženet Mak Donalad, Tina Rosija i drugih.
Spiker je često najavljivao: „Svira na gitari Ernesto Lekuona“, ili
na violini Bronislav Huberman ili na klaviru Dinu Lipati.
Zahvaljujući čudesnoj spravi čula sam prvi put operske arije –
soprani Toti dal Monte i Elizabet Švarckopf bile su tada u modi i na vrhuncu
slave. Prelepa arija iz Bizeove opere „Lovci bisera“ često se ponavljala na
našem radiju.
Povremeno se mogao čuti glas našeg zemljaka Rešada Bešlagića,
prijatan i zvučan glas koji je pevao bosanske sevdalinke. Rešada su krajem
rata, kao saradnika NOP-a, u Sarajevu ubile ustaše.
Taj isti Radio Beograd nas je u nedelju 6.aprila 1941. obavestio o
bombardovanju Beograda. Vest se ponavljala svakih 10 minuta: „Danas, šestog
aprila, tačno u sedam sati, neprijatelj je počeo da bombarduje Beograd“. ------------
* ------------- * -------------- * ---------------
Nedeljom smo obično išli na utakmicu, na igralište kod Brčanske
malte. Dok sam bila mladjeg uzrasta roditelji su me obavezno vodili sa sobom. Već
sâm put do Soline i natrag bio je prilično zamoran i jedva sam čekala da
sednemo na tribine. Pošto je naš prijatelj Dušo Stokanović bio predsednik
fudbalskog kluba „Šumadija“, sedeli smo uvek u prvom redu na tribini koja
je gledala u brdo nasuprot igrališta, tako da sam mogla da se naslonim na
ogradu tribine. Ponekad, po letnjem vremenu, od zamora i toplote zaspala bih
naslonjena na ruku i trgla bih se kad bi publika zapljeskala ili protestvovala
vikom i galamom povicima, „Go-ol“! Gledajući redovno utakmice, vremenom sam
počela da razumevam nešto od pravila te igre i beskrajnog trčanja po
travnatom terenu. Šta je gol, bilo mi je jasno, ali „aut“, „faul“,
„hends“, jedanaesterac i slični, komplikovaniji pojmovi, malo teže su ušli
u moju dečju pamet. Kasnije, gledanje bilo koje utakmice podsećalo me je na naše
igralište na Solini.
Mene je naročito privlačilo da posmatram golmana kako se izvija, baca
na zemlju i brani vrata. Golman koji se bitno razlikuje od desetorice svojih
suigrača, obično visok, rukat i nogat u komotnoj bluzi sa kačketom na glavi i
debelim rukavicama na rukama – neobična i privlačna pojava kojoj je palo u
deo da bude poslednja odbrana časti i ugleda svog tima.
Za vreme pauze, u poluvremenu, igrači su stavljali parče limuna u usta,
i to je izazivalo u meni grčenje i neku kiselinu, gledajući ih kako žvaću.
Posle prvog poluvremena, Duško me je vodio u šetnju oko igrališta, kupovao mi
„Šabeso“ ili sladoled i objašnjavao mi ko dobija, a ko gubi.
Inače, na igralištu su se smenjivali klubovi „Šumadija“, gde su
igrali pretežno Srbi, zatim hrvatski klub „Zrinjski“ i „Zmaj od Bosne“,
ili kraće „Zmaj“, muslimanski klub. Osim ova tri kluba po „nacionalnom
ključu“, postojao je radnički klub „Sloboda“, čiji je navijač bio i
moj otac. Ova četiri kluba su se smenjivala po nekim pravilima i bili su večiti
rivali. Ipak, s obzirom na broj stanovnika, najveću publiku i najviše navijača
imao je klub „Zmaj“.
U to vreme fudbal je zaista bio „više od igre“, najlepša razonoda
za muški pol, svojevrsno pozorište i borilište na zelenom terenu. Naročito
je bio buran i uzbudljiv povratak sa igrališta. Čula se i neka pesma „Tre,
tre, trese se...“, za koju ne znam šta je značila. Cela masa grlatih navijača
kretala se u pravcu centra grada i to širokom ulicom od Brčanske malte ka
centru. Glasno komentarisanje utakmice ili jadikovanje zbog poraza, stvaralo je
nevidjenu buku i žamor u kome su se čule i poneka pištaljka ili truba. Moji
roditelji su ili sačekali da se glavna masa udalji ka gradu, ili bi nas Duško
vraćao kući svojim fijakerom. ------------
* ------------- * -------------- * ---------------
Kako je
vreme proticalo, naša draga Mejra, koja nam je dolazila dva puta nedeljno u
„Dom zdravlja“ i u Djerićevu kuću, nije više mogla da nas prati. Bilo je
previše posla i majka je morala da uzme ženu „za stalno“.
Jedna od prvih stalnih devojaka u našoj kući bila je Ruža. Pegava u
licu, zdravog izgleda i nasmejana, Ruža je bila prijatna za druženje i
razgovor. Nije imala neko iskustvo domaćice i trebalo je mnogo da uči. Ipak,
nešto je vrlo dobro znala – okretne igre. Čim bi roditelji negde izašli,
navijala je radio, i zatim je u kuhinji počinjala igranka. Uz Ružu sam već do
svoje desete godine naučila sve okretne igre toga doba – tango, engliš-valcer,
fokstrot i druge. U to vreme, ženska deca su vrlo rano uspevala da nauče da
„plešu“, što se ne može reći i za mušku. Oni su mnogo kasnije počinjali
sa plesom, tako da su na našim školskim igrankama devojčice često igrale
jedna s drugom – odgovarajućih partnera nije bilo dovoljno. Posle Ruže
redjale su se devojke – Barica, slavonka koja se ubrzo udala, pa Milena –
dok se konačno kod nas zadržala na duže vreme Katica, starija žena,
italijanka, koja je ranije radila u istom stanu, kod doktora Milana Jovanovića.
Bila je to omanja ženica, s malom pundjom na potiljku, obučena u duge
demodirane haljine, bledolika i već malo zamorena radom i službom po tudjim kućama.
Došla je zajedno sa mnogim svojim zemljacima iz južnog Tirola koji je tada
pripadao Austriji, pa tako trbuhom za kruhom stigoše u Bosnu, u Tuzlu koja je
svojim industrijskim napretkom privlačila mnoge iz zemalja srednje Evrope.
Rodno mesto Katicino bio je Bolcano, ali je spominjala i Primiero, pa ne znam tačno
gde se rodila. Kad sam našla Bolcano na geografskoj karti i pokazala joj ga,
radovala se kao da je videla nekog živog. Kasnije me više puta podsećala:
„Hajde, Verice, pokaži mi gde se nalazi Bolcano“ – ja sam otvarala veliki
atlas što mi ga je otac poklonio i prstom sam upirala na Katičino rodno mesto.
Njen jedini rod u Tuzli bila je jedna mladja rodjaka, sestričina ili bratičina,
koja je živela u Kreki. Visoka, lepa i vitka žena, udata za našeg čoveka,
hrvata iz Bosne koji je bio predradnik, ili službenik u Kreki. Stanovali su u
rudarskoj Koloni, imali dvoje dece, ćerku i sina. Ponekad je ta rodjaka
dolazila da poseti Katicu, a i ona je nedeljom nekada išla u Kreku kod njih.
Kad smo ostajale same, Katica mi je pričala odakle su došli i s kim.
Sa našom domaćicom Katicom, otac je imao prijateljski, prisan odnos. Za
vreme dok je otkuvavao šprice za injekciju u kuhinji, ali i inače, pričao je
s njom – o njenoj rodbini, o prilikama u Italiji. Jednom, sedela sam u
susednoj sobi i pisala zadaću, kad sam iz kuhinje čula glasan razgovor izmedju
Katice i oca. On je prilično podigao ton, a ona se branila. Ušla sam u kuhinju
da vidim u čemu je stvar. Otac se zapravo ljutio na Katicu što je toga dana od
jednog pacijenta sa sela, primila i unela u kuću korpu s jabukama koju je doneo
za nas. Tako nešto otac nije trpeo, a bilo joj je već ranije rečeno da ne
prima ništa od pacijenata. Branila se time što je mislila da jabuke ne spadaju
u neki ozbiljan poklon. Otac je u ljutnji uzeo moju školsku kredu koja je
stajala na čiviluku ispred kuhinje, prišao je kućnim vratima i nacrtao liniju
ispred praga, i to je podvukao više puta. Katica je bila zbunjena, a on je
ponavljao: „Eto, to je prag i preko njega ništa ne smije da se unosi u kuću.
Nemojte brisati ovu kredu!“. Njegova ljutnja ubrzo je splasnula, a majka se čudila
zašto je trebalo crtati kredom, kad se i onako vidi gde je prag. Meni je to
bilo smešno, ali i žao zbog Katice, koja nije bila navikla na primedbe ove
vrste. Katica je
ostala kod nas u kući i kad je otac otišao na Majevicu, i ubrzo poginuo. Iako
je nismo više mogli plaćati, ona se zadržala s nama sve do našeg polaska s
partizanskom vojskom, u jesen 1943. Tad je otišla kod rodjake u Kreku i mislim
da je kod nje ostala do kraja života.
Iako nije imala mnogo škole, Katica je bila prirodno inteligentna,
poverljiva i veoma iskusna kao domaćica. Na žalost, njene najbolje godine su
već bile prošle i bližila se svojoj starosti. Neke stvari više nije mogla da
radi, pa joj je majka nalazila „pomoćnice“. Uzimala je devojčicu od 14-15
godina koja je pomagala Katici, donosila drva i ugalj iz podruma, prala
stepenice i slično. Nekoliko takvih devojčica se smenjivalo kod nas do rata,
njihov je glavni zadatak bio da iz podruma iznesu na prvi sprat drva i ugalj, za
loženje peći. Mene lično majka je zadužila da za nas troje čistim cipele,
svako jutro pre škole, a da posle ručka i večere brišem sudove koje je
Katica oprala. Uz to sam morala često da obrišem prašinu po stvarima i da
sredjujem ormane, što mi je bilo omiljeno zanimanje. Ipak, Katica je imala
mnogo posla, stan je bio veliki, a dolazak pacijenata je još više otežavao kućne
poslove. Majka je redovno išla na pijacu, starala se o kući, o celom domaćinstvu
i nabavkama. Otac, praktično u kući nije ništa radio, niti je učestvovao u
domaćim poslovima, sem što je često stavljao primedbe na previsok utrošak
novca. Domaće stvari nisu ga zanimale, a nije se mnogo ni razumeo u te poslove.
Želju za posedovanjem kao da nije imao, jer nikada nije ni pomišljao da nabavi
za nas kuću ili vlastiti stan. Život pod kiriju, sa što manje brige i obaveza
prema bilo kakvim materijalnim stvarima, odgovarao je očevoj prirodi i njegovim
pogledima na svet, u čemu je i u svojoj ženi imao istomišljenika. ------------
* ------------- * -------------- * --------------- Moje
muke u detinjstvu poticale su iz činjenice da je bilo veoma malo stvari koje
sam htela da jedem. Mogle bi se svesti na prste jedne ruke: krompir, jaja,
mleko, sutlija i kuvani griz, donekle pasulj i to bi bilo sve. Od mesa, samo
pileće belo i eventualno bečka šnicla - najomiljenije jelo su mi bili kiseli
krastavci, salama, šunka. Povrće svake vrste izazivalo je u meni mučninu, pa
je bila prava muka gledati me kad jedem i „trebim“ u tanjiru povrće i
odvajam ga od mesa. Sve što su odrasli voleli meni je bilo mrsko. Na stranu što
se otac kao dečji lekar posebno bavio i dečjom ishranom. Po njegovoj teoriji
dete ne treba terati da jede, jer će se postići suprotan efekat, već ga treba
pustiti da izgladni, pa će samo tražiti. Medjutim, nikakvo izgladnjavanje nije
me moglo navesti da jedem sva ta omražena povrća, pa je majka muku mučila da
sastavi jelovnik koji će odgovarati svima nama. Medjutim, kad bi se našla kod
mog druga Saše u vreme čaja, sve mi se svidjalo – čaj s mlekom, „s
malakom“, hleb premazan buterom i džemom ili medom, sardine, jaja, kiseli
krastavci i druge djakonije, piroške, blini i ostalo što je Baumanka pravila.
Majka je s tugom govorila: „Ti voliš ono što pravi gospodja Bauman, a moje
ne voliš.“ Poznato je da deca vole da jedu u tudjoj kući i tamo, ne znam zašto,
dobijaju naročito apetit, ali meni je na mansardi sve prijalo, ako se izuzme
„boršč“, kojeg sam se užasavala i nisam mogla ni da ga srknem, ni
„sirnu pashu“, slatko jelo od sira.
Mogla bi se navesti cela lista jela koje nisam ni probala: boranija, grašak,
tikvice, sočivo, karfiol, kupus, keleraba, šargarepa, paprike. Podnosila sam
krastavac u salati i donekle paradajz.
Sve se svodi na to, govorio je otac, što jedinče jede samo i ništa ga
ne tera da se bori za svoj zalogaj. „Trebalo je vidjeti kako smo se ja i moja
braća otimali, kad majka iznese tepsiju s pitom na sofru“.
Da bi objasnio sebi i drugima ovaj fenomen s kojim se sretao u lekarskoj
praksi, a u svojoj kući imao živi primerak, otac je napisao esej „Djeca koja
neće da jedu“. U rukopisu sačuvanom u našoj kući, na četiri, rukom gusto
ispisane strane, otac je pokušao da da sopstveno tumačenje pojave koja je sve
više uzimala maha, naročito u imućnijim slojevima. Ne znam da li je ovaj
tekst negde objavljen, tek mi smo ga sačuvali kao deo porodične arhive u već
pomenutom skloništu ispod kuhinjskog poda u Čalićevoj kući. „Da se vidi
kako je u stvari, mora se pitanje pravilno postaviti“, kaže otac. „Koja su
to djeca koja pokazuju neraspoloženje prema jelu, zašto ona to čine, zašto
većina djece nema tu naviku“? Odgovarajući na ova pitanja, otac polazi od
tvrdnje da „da samo ona djeca neće da jedu, koja pate od izobilja“, pri čemu
je to, po njemu „bolest roditelja, a ne djece“, pre svega roditelja koji
prelaskom iz nižih u više slojeve, prenose i na decu svoje malogradjanske težnje.
Iako su u prvom ili drugom kolenu seljačkog porekla, roditelji-skorojevići
umesto šestoro do desetoro dece koliko su radjale njihove majke, imaju jedno
ili dvoje dece, koje onda pretrpavaju svojom pažnjom, što daje loše
rezultate. Svoju omiljenu sociološku analizu, otac je upotrebio i u ovom članku,
da bi na kraju zaključio da pitanje nije medicinsko, već isključivo socijalno
i vaspitno.
Ne znam gde bi trebalo mene svrstati po toj očevoj analizi, jer nismo
bili ni imućni u vreme mog detinjstva, niti su me roditelji obasipali pažnjom.
Živeli smo, zaista, veoma skromno, a roditelji nisu bili skorojevići kako bi
svoje jedinče kljukali ptičijim mlekom. Moje skromno mišljenje o ovom otporu
prema hrani, čime sam namučila i sebe i roditelje u toku celog mog detinjstva,
potiče iz prvih godina života koje sam provela kod bake, Majke, na selu u
Debrcu. Ona me ja hranila jednostavnom hranom i davala mi je uglavnom ono što
sam htela i volela da jedem. Čim sam nešto odbijala, ona je sklanjala ispred
mene. Tako sam stekla loše navike koje su se protegle na celo moje detinjstvo.
Počela sam da jedem u toku rata, kad je zavladala nestašica hrane i kad smo se
morali snalaziti za svaki zalogaj, i kad je faktički zavladala hronična glad.
Tek sa 15 godina sam shvatila kako su lepe i ukusne namirnice koje sam uporno i
tvrdoglavo odbijala.
Otac, nažalost, nije doživeo da vidi kako se njegovo jedinče projelo,
poginuo je pre toga.
Da bi dete ojačalo, bilo je u to vreme obavezno pijenje ribljeg zejtina.
Ko nije probao tu žutu tekućinu ne zna koliko je mučno i odvratno, ali moralo
se. Mnogo prijatnije je bilo kad je otac doneo jednu flašu sa tamnom tečnošću,
da pijem po jednu kašiku pre jela – zvalo se „Kina-vino“. Ne znam zapravo
šta je to bilo, ukus je bio prijatan i rado sam ga pila. ------------
* ------------- * -------------- * ---------------
Kod nas, povremeno, jednom ili dva puta mesečno, dolazi očeva poznanica
iz gimnazijskih dana, Zagorka Božić – sestra školskog druga Vula Popadića.
Kao gimnazijalac i pitomac „Gajretovog konvikta“, otac je mnoge lepe i
vesele trenutke proveo u kući porodice Popadić. Prijateljstvo s njima trajalo
je tokom celog života, sve do njegove pogibije, tim pre što je Vule bio
udaljen sa službom u Bitolju, pa je otac bio neka vrsta zamene za njihovog sina
i brata. Zagorka, imenjakinja moje majke, punačka, nasmejana žena sa bujnom,
kovrdžavom kosom, bila je udovica. Njen muž, Boško Božić radio je kao nameštenik
u Hotelu „Bristol“ i umro je u isto vreme kad i hotelijer Aco Stokanović,
pa i od iste bolesti. Zagorka nema decu, dolasci kod nas su za nju velika
razonoda, pošto ima smisla za humor, pa se zabavlja na račun moje majke. Mi je
zovemo punim imenom za razliku od majke koju svi zovu skraćeno, Zaga. Njen
dolazak je za mene praznik u kući. Zagorka kao vrsna domaćica treba da pomogne
majci u pripremi raznih bosanskih jela, čemu majka nije vična. Po svim
stolovima i krevetima prostiru se beli čaršafi na koje se polažu umešene i
razvučene do najtanjih granica „jufke“. U medjuvremenu se na velikom šporetu
loži vatra i dok se jufke suše, Zagorka mesi kolače po očevoj želji –
urmašice, ulutme, sevdidžan, pitu-ružicu. On ne mari za obične evropske kolače
i uvek ponavlja isto, da su to „švapski kolači“, „suhi i neprijatni“
– samo je dobar kolač, zaliveni kolač. Da bi ocu ugodila, Zagorka se trudi,
od sveg srca, priprema sirnicu ili zeljanicu, što je očeva omiljena pita. Po
povratku kući, otac je zadovoljan, ceo stan miriše na svežu pitu i kolače.
Mene ne zanima samo jelo, već gužva koja se pravi oko toga, metež u kući i
vatra koja ne sme da se ugasi. Posle Zagorkinog boravka, ostaje gomila sudova za
pranje, ali i hrana koja traje nekoliko dana. Pošto prodje izvesno vreme, otac
se pita: „Kad će doći Zagorka“?, što je znak da se ponovo priprema
kulinarska predstava. Vremenom se majka polako podučava i počinje i sama da se
snalazi sa pitama, ali poslastice – urmašice i baklave, ostaju za nju tajna.
Ipak, majka je u predratnim godinama postala prilično iskusna domaćica,
lepo je kuvala – „malo, ali fino“. Iz „Politikinog kuvara“ uzimala je
mnoge recepte i isprobavala ih, naročito zimnicu od voća. Pravila je džem od
šljiva koji sam čak i ja jela, pošto je u njemu bilo malo ruma. Bila je naročito
vešta za kompot od bresaka, koji je stavljala u velike tegle, pa smo ga imali
preko cele zime. Zbog mene je ostavljala kisele krastavce, zatim slatko od
dunja. Ranije u rano leto ostavljala je slatko od šumskih jagoda koje je
kupovala na Kapiji, od dece koja su donosila šumske jagode u sepetima,
prekrivene listovima paprati, kao i slatko od trešanja.
Jednom godišnje Zagorka je dolazila da pravi omiljeno očevo slatko –
slatko od ruža. Već pre toga, majka je kupovala posebnu vrstu ruža, a njihove
latice bile su razastrte na poslužavnicima da se suše. Morale su da budu suve
kad dodje Zagorka, i ritual pravljenja slatka od ruža je počinjao. Za mene ništa
odvratnije nije bilo od tog sladunjavog, otužnog slatka od ruža, pa nisam
razumela očevu sklonost za tu vrstu poslastice, od koje se meni povraćalo. Zar
morate da pravite to odvratno slatko od ruža, govorila sam majci i Zagorki, ali
se na mene niko nije obazirao. Svoju odvratnost prema ružinom slatku nisam pred
ocem ispoljavala, pošto se on kao dete njemu radovao. ------------ *
------------- * -------------- * ---------------
Lepota
svakidašnjeg života – to je ono što su deca moje generacije imala u
medjuratnim godinama.
|