Vera Mujbegovic: TUZLA MOJE MLADOSTI

Bosanski čovek je od pamtiveka imao izrazitu naklonost prema prirodi. Ići u prirodu ušlo je u tradiciju narodnog života. Postojala je za to i posebna reč koja se uvek izgovarala s radošću - teferič. Čim grane proleće, otopi se sneg, izbehara drveće i ospe se rano zelenilo - i staro i mlado ide nekud na teferič. Bilo u obližnji šumarak, na brdo ili na rečicu, svejedno, samo da se krene putem teferiča. Žene sa periferije iz muslimanskih četvrti, nose u boščama nešto hrane, džezvu za kavu, i koju prostirku. Okružene decom, one se kreću slobodno i opušteno, pa mnoge dignu peču sa lica i otpuste zar. Živeći u gradskom centru, uz oca koji je obožavao prirodu i jedva čekao da dodje nedelja, mi smo od ranog proleća svaki slobodan dan provodili na nekom izletu. Prevozili smo se ili vozom, ili peške, a na dalja mesta otac je uzimao taksi, ili smo koristili prevoz naših prijatelja. Omiljena izletišta bila su Kiseljak, Svatovac, Djurdjevik, Lukavac, Ozren, Majevica i najdalje - planina Konjuh.

Naša omiljena izletišta počinju sa nezaobilaznim i najbližim Kiseljakom, ne samo zbog kisele vode koja otiče vekovima na istom mestu, već i zato što tamo mogu da stignu i stari i mladi, pa i deca. Nije predaleko, a ni previsoko. Potrebna je samo dobra volja da se krene, neko vozom do Bistarca, a neko kolima ili fijakerom, a poneko i peške. Kad stignemo, obično po lepom vremenu, najpre se, kao po običaju ide na izvor kisele vode. Nosimo flaše koje punimo na licu mesta a najpre pijemo vodu. Naš prijatelj Duško Stokanović, s kojim obično idemo na Kiseljak, spušta se sa svojom drvenom nogom do izvora i uvek raspoložen poziva nas: "Kisela voda à la carte!", on nalazi uvek načina za šalu i neke uzrečice.

Osveženi šetamo po blagim padinama, srećemo se sa drugim izletnicima i poznanicima i naš izlet uvek, obavezno, završavamo u letnjoj kafani kod baba-Mitre. Njena kafana nalazi se "u centru" Kiseljaka, na jednoj blagoj uzvisini. To je obična seoska kafana sa velikim dvorištem gde se moglo sedeti za stolovima i drvenim klupama. Belo okrečena seoska kuća ima uredjene unutrašnje prostorije gde sedimo obično kad pada kiša, ali najlepše je napolju u dvorištu, na travi. Hrapave klupe na kojima sedimo čine nam se kao najudobnije fotelje. Kod Mitre se obavezno išlo na pogaču od kisele vode, sir, kajmak, proju i ostalo. Već ranije dobila je baba-Mitra narudžbu, pa kad stignemo ona ubrzo počinje da iznosi svoje specijalitete i djakonije, najpre domaću rakiju, pa kiselu vodu ali i pivo i ostala pića. Kad stigne pogača, svi se obraduju, pogača se lomi uz domaći sir i kajmak, ali i uz pečenje. Jer, ko bi poželeo jagnjeće pečenje donosilo se iz Avdaginog hana - bilo je to čuveno pečenje od vlašićkih jaganjaca. Čak i ja koja se mrštim na svako jelo, kod baba Mitre dobijem nevidjeni apetit i roditelji se čude koliko jedem.

U velikom baba Mitrinom dvorištu nalazila se i kuglana dužinom cele gornje ograde. Na vrhu, na početku, bila je neka vrsta kućice, bolje reći verande ili čardaka na kojoj je mladjarija uveče sedela i zabavljala se. Čim stignemo u Mitrino dvorište, moja prva pomisao je da se popnem stepenicama na tu "osmatračnicu" odakle odozgo gledam šta se dešava u dvorištu - mesto je kao stvoreno za posmatranje i maštanje.

Na tim našim izletima, nama se pridružuju i oni koji su došli pre nas ili su tu već od ranije u nekoj svojoj letnjoj kući. Zapravo mnogi imućniji Tuzlaci imali su svoje kuće na Kiseljaku, gde uglavnom provode letnje mesece, povremeno i tokom cele godine, a porodice s decom, celo leto borave na Kiseljaku. Nisu to neke velike kuće, niti vile u današnjem smislu reči, već obične, skromne, manje porodične kuće, već prema broju ukućana. Kao dete ulazila sam u neke od tih kuća, sama ili s roditeljima. Naš prvi stanodavac Jovan Simić imao je kuću u koju sam više puta navraćala, zatim, porodična kuća našeg drugog stanodavca advokata Djerića, ali i drugi vlasnici, pozivali su nas u goste. Bez namere da precizno nabrojim sve kuće naših sugradjana, ono što zasigurno znam na Kiseljaku su pored već pomenutih imali kuće: Nikifor Todić, Pero Stokanović, otac Dragiše Trifkovića, apotekar Peciković, porodice Delibegović i Hadžiefendić, Štitić, Trajer, Juriša, Gavrić, Milčić i drugi. Posebno se isticala velika kuća doktora Bućića, kao neka vrsta letnjeg sanatorijuma i porodična kuća italijanskog graditelja Pikolotija, a preko puta nje Hrustićeva kuća na sprat, sa dućanom. Bilo je svakako još takvih kuća u okolini.

Kuća Pere Stokanovića, nekada lepa manja vila, bila je prilično propala i zapuštena, mada je tamo živeo bračni par koji je čuvao kuću. Nekada je, po priči u njoj boravio Aco Stokanović, sinovac Perin i brat Duškov, za vreme svoje bolesti, gde su ga prijatelji iz Tuzle obilazili. Umro je mlad od tuberkuloze. Znam da skoro nikada nismo odlazili u tu kuću iako smo uvek išli na Kiseljak s Duškom, koji je možda samo svratio, ali nas nije pozivao. Istu takvu zgradu imao je gazda Pero negde iznad naselja Kula u gradu, na jednoj uzvisini - ne znam ko je tamo živeo.

Na jednoj čistini obasjanoj suncem stajao je Bućićev sanatorijum. Duga jednospratna zgrada sa drvenim zeleno obojenim verandama i kapcima na prozorima. U Bućićevom "sanatorijumu" bilo je lepo i prijatno - boravila sam tamo jedno leto s mojom tetkom Micom. Ka Jeni-Dunji stajala je na osami stara bosanska kuća gde je, navodno, letovao Avdo Hasanbegović sa ženom lekarkom.

U žarkim letnjim mesecima, nismo samo šetali i sedeli kod Baba-Mitre, već smo išli na kupanje ka Jeni-Dunji (turska reč, znači Novi svet). Od nekog novog sveta nije bilo ni traga, ali je zato bilo virova u Spreči gde se moglo malo i proplivati. Sećam se, jednom je sa nama bio ugledni trgovac Joško Vizler, sedeli smo na obali, kupali se i sunčali. Izlazeći iz vode, sva mokra i neočešljana prišla sam Vizleru i zamolila ga da mi pozajmi češalj, na šta se on slatko nasmejao: "Našla si, baš, od kog ćeš da tražiš češalj"! Vizler je, naime, bio sasvim ćelav, bez jedne dlake na glavi. Zastidela sam se i nikada nisam zaboravila tu svoju dečju glupost.

Blaga klima, kisela voda, blizina Spreče, i zelenilo, činili su Kiseljak najbližim i najprivlačnijim izletištem tadašnjih žitelja Tuzle.

U selu Miričini imao je lepu letnju kuću advokat dr Ljubo Peleš, poznati rodoljub i demokrata. Negde pred rat u leto 1940. išli smo na ceo dan u Miričinu, a očev prijatelj apotekar Ajzenštajn načinio je nezaboravne fotografije sa tog izleta. Tamo smo se vozili čamcem po Spreči, šetali i razgledali Pelešovu kuću sa visokom drvenom verandom.

Inače, Kiseljak je u to vreme bio neistraženo vrelo sa koga je voda oticala vekovima, a da je niko nije sakupljao ni prodavao. Tek pred rat sodar Mitrinović počeo je da prodaje flaširani Kiseljak, a nama su ga donosili u kuću. Otac je iznad svega cenio kiselu vodu i kad je jednom počeo da je redovno pije, više nije podnosio običnu vodu.

Na Svatovac smo išli redje nego na Kiseljak, ali su to bili nezaboravni izleti. Išli smo uvek u grupi, većoj ili manjoj, ali već od svoje pete godine pamtim taj doživljaj. Velika, lepa i gusta šuma, ne može se smatrati planinom, kažu da mu je najviši vrh oko 576 m, ali je priroda moćnija i mnogo svežija na Kiseljaku. Da bismo došli do njega idemo obično vozom do Lukavca, pa onda peške, bogami, oko desetak kilometara, što mi nije bilo baš lako. Ja neću da se žalim idem za očevim stopama i trudim se da ne zaostajem. Na putu za Svatovac otac me je učio kako treba koračati, ni suviše brzo, ni polako, već je najvažnije uhvatiti tempo. "Tempo, to je najvažnije u pješačenju", govorio je. Tada sam prvi put čula tu reč i nije mi bila sasvim jasna, ali znala sam da je reč o ujednačenom koraku. Kad stignemo negde u središte Svatovca, čeka nas lepa, planinarska kuća usred šume, na divnom položaju gde staje, čini se, tridesetak ljudi. Tu kuću, kao i druge u okolini podiglo je Društvo planinara BiH, ali je celu stvar nadgledao naš sugradjanin stari Rolinger, šumarski savetnik, veliki zaljubljenik u bosanske šume i planine. Miris na Svatovcu je lepši nego igde, šuma je četinarska, na sve strane je mahovinasta podloga. Majka obožava cvet koji se zove erika, ili kako naši ljudi kažu vrijes, cveta crvenkasto i ima ga na sve strane. Negde u blizini postoji neka špilja gde ljudi odlaze da je vide, ali ja nisam bila. Malo podalje od planinarske kuće bilo je neko mesto za kupanje, pa smo se u tom viru kvasili i hladili po letnjem vremenu. Putem su prolazili seljaci sa kolima na kojima su vukli posečene balvane, a u okolini su bila muslimanska sela. Na jednom od prvih izleta gde nas je bilo mnogo u grupi, sećam se, kao sada, otac je s nekim pravio bosanski lonac, za koji smo onda svi stajali u redu da dobijemo ručak što se vidi na jednoj staroj fotografiji. Majka se čudila, kako kod kuće ne zna ni jaje da ispeče, a ovde kuva ručak.

Nedaleko od planinarske kuće ima svoj letnjikovac Tupanjanin, sarajevski političar, prijatelj porodice doktora Jovanovića. Oni kod njega odlaze često i mi ih na našim izletima obično tamo zatičemo. Još neke porodice imaju svoje kuće, ali nisam bila u njima. Mnogo godina kasnije, posle drugog svetskog rata, bila sam jednom u letnjoj kući Muradbega Zaimovića gde me je odveo naš prijatelj Salih Žilić - bilo je prijatno, sedeli smo i pričali s Muradbegom i Omerom Gluhićem.

"Vijenac" je vrh Svatovca odakle puca lep pogled. Negde iznad planinarske kuće bilo je divlje naselje Cigana koji su tu živeli ali su na taljigama išli u "obilazak" okoline. Njih je, koliko se moglo, pomagao stari Rolinger, oni su ga zvali "Rovinger".

Tri planine su u mom detinjstvu igrale ulogu - Majevica, Konjuh i Jahorina. Na Konjuh smo išli na izlete, na Jahorinu u vreme skijanja, a na Majevicu s ocem "službeno". Otac je, naime, prihvatio ponudu uprave rudnika "Montanika", da odlazi dva puta nedeljno u rudnik radi pregleda bolesnih rudara. Imali su malu ambulantu i tuzlanski lekari su se smenjivali na tom poslu. Iako skromno plaćen, otac je taj posao prihvatio zbog mogućnosti da se dva puta nedeljno nadiše planinskog vazduha. Ipak, to za njega nije bilo izletište već mesto gde ga je čekalo mnogo rudara na pregled. Pošto se gore vozio rudničkim kolima, ponekada smo majka i ja, ali ja mnogo više, išli s njim. Za vreme dok je on pregledao rudare mi smo šetali u okolini, ili sedeli pred malom kafanicom u zelenilu. Svaki put kad sam išla s ocem, svraćali smo obavezno u kuću glavnog inženjera Veršeca. Gospodja Veršec, krupna i stasita žena, dočekivala nas je s velikom ljubaznošću. Njena dva sina učila su školu u gradu, a ona je dolazila obično petkom na pijacu i svraćala je ponekad kod oca u ordinaciju. Dečaci su bili nešto mladji od mene, dva lepo negovana, zdrava muška deteta. Uvek nas je služila kolačima i raspitivala se o raznim bosanskim izrazima koje nije poznavala. Sećam se, kao danas, kad je zapitala oca šta znači jedna reč koju često čuje, nešto kao "luksuz", rekla. Na šta se otac nasmejao i odgovorio da je to sigurno "baksuz ili ugursuz" i objašnjavao je smisao tih reči. Ona i njen muž imali su jak kajkavski akcenat, verovatno su bili negde iz Zagorja.

Prolazak kroz Gornju Tuzlu - u stara vremena poznatiju od Dolnje - svega 8 km odaljenu od grada, bio je uvek prijatan. Zastajemo pred kućom braće Mehmedović, Harisa i Raifa koji drže mlekaru i proizvode buter za tuzlanske trgovce. Otac ne mora ni da kaže, oni mu donose u čašama mlaćenicu koju otac voli, pa i mi pijemo s njim, istina meni ne prija. Njihov buter majka kupuje u radnji Jovana Simića.

Na Konjuh se išlo s proleća, leti i do kasne jeseni. Ko je bio pokretač i organizator tih izleta ne bih mogla tačno reći, ali su svi bili jako zagrejani odlascima na planinu koja nije bila ni suviše blizu, a ni mnogo daleko da se u njoj ne bi provela dva-tri dana. Kulovićka kao rodjena Švajcarkinja bila je od malih nogu planinar, a Kulovića je u planinu privlačila njegova sklonost ka lovu. Otac, iako je poticao iz ravničarskog kraja, bio je svakog časa spreman da se baci u zagrljaj šumovitim i prelepim bosanskim brdima, dok je majka išla uz oca, pa makar to bilo na kraj sveta. Bilo je jasno da i ja nemam kud, već da podjem s njima, ma kako to izgledalo neobično za dete od 6-7 godina. Ipak, mislim da je stari Rolinger, dugogodišnji predsednik planinara BiH, bio jedan od pokretača tih izleta.

Priprema za izlet trajala je po nekoliko dana i predstavljala je mali ritual u kom je otac nastojao da stvari pojednostavi, a majka je dodavanjem sve novih i novih potrebština preterivala u punjenju ruksaka, koji je, razume se, trebalo da otac nosi na ledjima. "Pa ne idemo tamo na cijelo ljeto", čudio se otac. Put nas je vodio najpre do Bukinja gde je bilo zborno mesto svih izletnika. Tamo smo se okupljali pred jednim seoskim dućanom koji je bio neka vrsta sastajališta i kafane. Posle sačekivanja i raznih dozivanja i dovikivanja, sedali smo na šumsku železnicu, na otvorene vagonete malog voza koji se zvanično nazivao "dresina". Ova uska pruga išla je od Bukinja do šume Krebanja iznad Mačkovca odakle je firma "Kroacija" eksploatisala drvo i služila je za transport sečenog drveta. Ova šumska pruga bila je uskotračna, dresine su bile otvorene i ono što najviše pamtim bio je sveži, ponekad jaki vetar koji nas je hladio na ovom putu.

Eksploatatori bosanskih šuma su za vreme austrijske uprave vrlo solidno i sistematski radili na ovom poslu, seča šume je bila planski organizovana i ništa nije bilo prepušteno slučaju. Tada, u vreme naših izleta na Konjuh, seča šume je bila u punom jeku i verovatno mnogo manje planska nego ranije.

Pošto smo stizali u malim vagonetima do Mačkovca, obavezno je bilo svraćanje u lugarsku kuću Milana Batala, šumskog tehničara koji je zapravo tu živeo, dok mu je porodica stanovala u Tuzli, a njegovo osmoro dece su leti provodila raspust u divnim predelima Potkonjuha. Radio je za firmu "Kroacija" u Živinicama, koju su vodila braća Varadi. Stariji sa ženom i sinom Otom živeo je u Živinicama, u jednoj prizemnoj dugačkoj kući, gde smo ponekada svraćali a mladji je živeo u Tuzli na početku Klosterske ulice sa ženom i jednim velikim psom - dogom. Za mene kao dete, već pomalo smrznuto od hladnog vetra koji nas je produvao u otvorenim vagonima, ta Batalova kuća bila je pravi raj i odmorište koje sam željno iščekivala. Sedali smo svi u okrug oko stola na drvene klupe gde nas je čekalo osveženje. Batalov poslužitelj Ivan pripremao je odličan pasulj koji smo jeli da bi se zagrejali, a bili smo i gladni, jer nismo doručkovali, pošto se rano kretalo iz Bukinja. Batalova "teritorija", bila je neka vrsta oaze pred veliki uspon i napor koji nas je očekivao. Sam Batalo bio je šumar još od austrijskog vremena i jako je čuvao šumu i sve oko nje*. Iako je imao lovačku pušku nikada nije ubio ni jednu divljač, niti je dozvoljavao da se seku jelke. Pošto smo se okrepili kod Batala, on je sa nama išao neko vreme kao vodič. Najpre se išlo uzbrdo do Kraljičinog kamena, to je bila prva etapa, a zatim je počinjao veliki uspon. Znam samo da je bilo teško, znoj je curio niz ledja, mene su žuljali sitni kamenčići u cipelama.

Prvi put su me poveli kad sam imala šest-sedam godina, veliki uspon za malene dečje noge, ali otac ne pridaje tome mnogo pažnje. Treba se navići od malena na pentranje po planinama, to je njegova teorija. Po njemu, najveća je nesreća živeti u kraju gde nema blizu planina i visokih brda. Majka sva zadihana, a ja oznojena i prestravljena, kaskamo za malobrojnom planinarskom kolonom. Da li ima kraja tom usponu, mene muči samo to jedno, jedino pitanje. Žulje me cipele, znoj me peče a srce lupa pod grlom. Majka upozorava oca, da "dete ne može tako brzo", za oca to nije važan argument da bi se usporavalo, neka malo zaostane. "Ali ostaćemo sami, izgubićemo se u šumi", žali se majka. "Ne boj se Zago nema ovde ništa opasno", nastavlja otac smejući se. „Nije ovo Slana Banja“, vajka se majka, ako zaostanemo, ko zna šta ima u šumi. Tu njenu rečenicu, "Nije ovo Slana Banja", otac je i kasnije kod kuće često ponavljao, kad je želeo da nas ismejava kako smo kukali uspinjući se na Konjuh. Na kraju, posle izvesnog vremena, otac daje znak za odmor, ja sedam na zemlju, i ne znam kako ću se više dići na noge. Otac taj najveći uspon, ne znam zašto, zove "uz zavraca" - on voli takve neobične reči koje narod upotrebljava, a nama su nerazumljive.

Posle nekoliko sati penjanja i ponekog odmora stizali smo do planinske kuće koja je bila slična onoj na Svatovcu, jer i ovu je pravio stari Rolinger. Sećam se dobro kuhinje gde se nešto kuvalo, verande oko kuće i spavaonice su šuškavim slamaricama. Majka i ja smo bile zadužene da donosimo vodu iz jednog izvora ispod kuće.

Posle dva sata uspona, na kraju stižemo, i mojim mukama dolazi kraj. Tamo je skrovito i hladovito, cela kuća od drveta miriše na borovinu, vatra pucketa, nešto se kuva. Na sve strane okolo, sve je pomalo strašno i nepoznato, sa svake strane nešto škripi, cijuče i pomera se. Čim vetar dune, kloparaju prozori i vrata od drveta, škripi pod od dasaka. Jedino je toplo na šuškavom ležaju pod ćebetom koje ima neobičan miris, na dim, znoj i drvenu gradju. Šćućurena pod tim ćebetom, maštam o povratku kući, mislim na moje drugarice, moje knjige i moj krevet.

"Konjuh planina je gorski masiv koji se u srezu kladanjskom prostire izmedju rijeka Krivaje, Spreče i Drinjače. Najviši je vrh Konjuh, 1328 m. Ispod vrha, 15 minuta sa zapadne strane, nalazi se planinska kuća Društva planinara BiH u kojoj imade mjesta za 10-15 ljudi" (Ing. Jovo Popović, "Kroz planine Bosne i Hercegovine", Sarajevo 1935).

Autor kaže da "na Konjuhu ima dosta vode", ali kako sam ja zapamtila, oko planinske kuće nije bilo vode. Ujutro nas otac šalje, mene i majku, da donosimo vodu sa obližnjeg izvora. Majka i ja spuštamo se niz kosu padinu u neki duboki jarak, koji se meni čini kao bezdana provalija, nosimo u kanticama vodu, teško je, naročito u povratku. Konjuh je bez vode i bezljudan, ali lep i ponosit.

Popeli smo se na jedan od vrhova Konjuha, stojimo na rubu ponora. Pod nogama su nam neki džinovski četinari, čiji vrhovi dopiru do naših nogu, koji se u poznatoj partizanskoj pesmi iz 1942. "svijaju jedan do drugoga". U središtu ogromnog prostora pod našim nogama, spustili su se beli oblaci i kao da tamo stoje - za mene kao dete, pravo čudo. Nisam do tada znala da je tako nešto moguće. Za mene je oblak do tada bio sinonim za nedogledne nebeske visine do kojih se može samo okom dopreti, ali da nam stoje ispod nogu? Pored mene su otac, majka, Kadija Mujezinović i još neko od naših prijatelja. Ja plašljivo pitam "Šta je to dole". "Oblaci", kaže otac, "zar oni nisu gore, na nebu". Jesu, obično, ali mi smo se popeli iznad njih. Nije mi stvar jasna i pribojavam se te bele guste magline, koje nam zaklanja vidik u kojoj se možda nešto krije, nešto strašno.

Na Konjuh se otac uspinje bar dva puta godišnje, to je njegova omiljena planina, a druge takve nemamo u blizini. Prema majčinom kazivanju na jednom od tih uspinjanja, sedeći s njom u hladu, otac joj kaže "Kad umrem i ako umrem prije tebe, neka mi pod hrastom bude grob, to mi je najmilije drvo". "Dobro, a ako ja umrem pre tebe, ti meni na grobu posadi brezu", to je bilo majčino najmilije drvo, treperava breza. Ocu se želja ispunila, sahranjen je posle pogibije, pod majevičkim bukvama i hrastovima, koji su tu odvajkada šumili. Majci je želja ostala neispunjena.

Pošto smo nekoliko puta bili na Konjuhu, otac je nastavio da odlazi, ali bez nas, u društvu lovaca i planinara. To je bilo obično s proleća, marta-aprila, kad počinje "tetrebov ljubavni zov", što je ujedno signal lovcima da počinje lov na ovu "najlepšu medju pticama". Otac se pre polaska raduje unapred, a po povratku bio je pun priče o uzbudljivom lovu na tetrebove u kome je učestvovao kao posmatrač - nije imao lovačku pušku. Silazeći s Konjuha donosio nam je velike bukete cveća, smilja, koje je danima ispunjavalo opojnim mirisom naš stan. Konjuh je poznat po cveću smilju i kovilju, po ciklamama, divljim ljubičicama i šumskim narcisima koji rastu u podnožju.

Neće proći ni 10 godina, u leto 1944. zateći ću se na jednom od njegovih vrhova u sedmoj ofanzivi. Ležimo u dubokoj travi, avgustovsko je leto, sve svetluca i presijava se pod suncem. Majka dolazi sa strane, nosi u ruci buketić poljskog cveća, kaže mi: "Sretan ti rodjendan" i smeje se. Ja sam i zaboravila, zapravo nisam ni znala pravi datum, bio je zapravo 14.avgust. Iako ja zapisujem u moj notes najvažnije dogadjaje, nekako mi je promaklo da je došao taj dan. Nikada više u životu nisam proslavila rodjendan pod suncem u travi napolju, izvan svake kuće i kućišta. U blizini tutnje topovi, Nemci gone našu kolonu i kanonade nas prate, ali ne stižu na vrhove Konjuha, on nas štiti i čuva.

Što se mene tiče svaki izlet je bio dovoljno uzbudljiv, ali sam naročito volela kad bi otac rekao da idemo u Djurdjevik. Nije to bilo samo mesto, već njegova bliža i dalja okolina, prema Stuparima. Rečice Oskova i Gostelja na kojima smo se rashladjivali u žarke letnje mesece bile su u to vreme savršeno čiste i bistre, tako da se njihova voda mogla piti. Rečice su bile slične po svom toku i bliske kao neke dve sestre, tako da ih nisam razlikovala već je to za mene bila jedna rečica sa dva imena. Nezaboravni izleti na ovim rečicama, od kojih je poslednji bio u junu 1941. pred početak ustaškog terora, sačuvani su u sećanju i na mnogim fotografijama. Nije se moglo ni u snu naslutiti da će industrijski razvoj posle rata doneti promene koje će ove divne rečice pretvoriti u otpadne kanale. Rudnik Banovići - mesto nazvano po braći Banovićima iz starobosanskog perioda - doneo je veliki napredak žiteljima ovog kraja, ali i veliko zagadjenje prirode. U okolini Djurdjevika i Banovića bili su razasuti mnogi stećci – kamenovi, kao čuvari vremena i istorije. Poseta jednom od ovih stećaka bila je deo našeg izleta u Djurdjevik, kada smo jednog letnjeg prepodneva stigli do velikog sivog kamena, koji je bio zagrejan na suncu. Gladili smo rukama glatki kamen i razgledali šare ispisane na njemu, a otac je pričao o nekim našim starim bogumilskim precima. Nisam mnogo razumela, ali zapamtila sam, a majka je više puta kasnije ponovila očeve reči: "Nisu se dali ni istoku ni zapadu, ali padoše pred Turcima".

Najsladji trenuci su bili povraci sa izleta, kada smo se umorni i preplanuli, a ponekad i pokisli, vraćali sa nekog teferiča. Meni su se već oči sklapale, u kolima je bilo toplo, sedela sam stisnuta izmedju starijih. Tad bi obično otac zapevao iz poluglasa neku starinsku bosansku pesmu. Glas mu je bio prijatan, a sluh nepogrešiv - "Pšeničice sitno sjeme, ah, moj dragi slatko ime...", ili "Snijeg pade, drumi zapadoše, dragi dragoj doći ne mogaše", ili "Mošćanice vodo plemenita, usput ti je, selam ćeš mi dragoj". Ostali su obično ćutali ili tiho pevušili, videlo se da otac uživa da peva sam iz poluglasa.

Naš poslednji izlet (o čemu piše i Borka Tomljenović u svojoj knjizi "Bosanski kontrapunkt"), bio je jedne nedelje u junu 1941. Naše okupljanje bilo je upravo simbolička slika našeg dotadašnjeg zajedništva - dve jevrejske porodice, Vizler i Ajzenštajn, srpska porodica dr. Milana Jovanovića, nas troje i nezaobilazni Duško Stokanović kome će to biti poslednji izlet u životu. Dva meseca kasnije, biće odveden u ustaški logor Jasenovac i tamo pogubljen.

U medjuratno vreme putovanje u bližu i dalju okolinu bilo je retka privilegija malog broja ljudi. Ići negde od svoje kuće moglo se samo službeno ili ako se išlo u posetu rodjacima, pa eventualno zbog lečenja u velikom gradu - Sarajevu ili Zagrebu. Obični narod, naročito ljudi sa sela, nisu imali prilike za putovanja, pa tako veliki broj ljudi za ceo svoj život nije nigde putovao, a mnogi nisu nikada ni videli željeznicu, pošto je veći broj sela bio udaljen od pruge. Izuzetno, moglo se desiti da muški deo populacije prilikom odlaska u vojsku bude upućen u udaljenije krajeve, Sloveniju, Makedoniju ili Dalmaciju. Takvi su se smatrali nekom vrstom svetskih putnika, a poneko ko je išao da ih poseti imao je priliku da proputuje. O tome da bi se moglo putovati iz uživanja ili odmora radi, bilo je teško shvatljivo i neuobičajeno. Odmor, ako ga je uopšte bilo, za odrasle, ili raspust za nas decu provodio se obično kod kuće, negde na nekoj rečici ili potoku, ili pak na selu kod babe i dede ili druge rodbine. Najveći mogući doživljaj za nas gradsku decu bio je odlazak na selo kod majkine ili očeve rodbine. Pa i tada se ostajalo nedelju ili desetak dana najviše, sem ako bi neko imao sreću kao ja, da odlaskom kod babe ostane i po mesec dana. Da bi se išlo na more za raspust moglo se samo sanjati. Na prste jedne ruke mogu se izbrojati onih nekoliko imućnijih porodica koje su odlazile leti na more, pa i one nisu išle svake godine. Taj krug ljudi bio je veoma uzak jer i oni imućniji nisu išli tako "daleko", već su imali svoje letnjikovce u blizini Tuzle. Za mene je sve do polaska u školu more bilo imaginarna pojava o kojoj sam imala neku sasvim neodredjenu predstavu.

Osim retkih pojedinaca koji su porodično išli na more, uglavnom u Makarsku, na Rab i Crikvenicu, grupno su na more išli Sokoli i skauti. Za taj odlazak bilo je mnogo interesenata, jer boravak iako nije bio skup, mnogi nisu mogli da ostvare. Od roditelja sam slušala, a postojale su i fotografije o njihovom boravku sa skautima u Budvi, jedno leto dok sam ja bila kod babe u Debrcu. Od svega sam zapamtila da su imali razapete šatore u gradskom parku u Budvi, da im je bilo lepo i da je sa njima bio profesor Džinić, koji se kasnije utopio u reci Savi. Oni su često prepričavali razne zgode sa tog boravka, ali meni je ostala u sećanju priča moje majke o prelepom gradu Herceg-Novom sa cvetnim baštama, palmama i zelenilom.

Jednom rečju, nama se činilo da je ta naša zemlja što se zove Jugoslavija, velika i prostrana i da nikada nećemo stići u sve njene krajeve. Skoplje, Subotica, Ljubljana, Split, bila su imena bliska i svima poznata, ali ipak vrlo daleka. Zemlja je izgledala nepregledna i nedostižna, jer se malo putovalo. Ipak, u godinama uoči rata mladići, srednjoškolci i studenti, počeli su malo više biciklima da prolaze kroz naše krajeve u čemu su naročito prednjačili Slovenci. Jednom mi je Aleš Bebler ispričao da su oni iz Slovenije kao djaci biciklima prokrstarili Bosnu i da su u Tuzli prespavali na jednom trgu, na nekoj vagi.

I pored moje neizmerne želje da leto provodim kod bake na selu, more koje sam videla 1934. godine počelo je da privlači moju pažnju, pa sam nastojala da se naš put na more ponovi. Otac je izjavio da njemu more ne prija, (navodno zbog malarije koju je "zaradio" služeći vojsku u Makedoniji), već da možemo ići same, bez njega. Pošto nije bila vična odlascima na more, majci je bilo stalo da podjemo s nekim u društvu, pa se dogovorila sa Savkom Petrovićkom da podjemo zajedno. Savka je bila ugledna žena, predsednica "Kola Srpskih sestara", otresita i savremena, iako je nosila starinsku gradsku nošnju. Ona je sa svojih troje unuka Nikolom, Bosom i Smiljkom, odlazila leti u Srebreno kod Dubrovnika, uvek kod iste porodice, pa nam je u susedstvu rezervisala sobu u jednom pansionu. Put nas je vodio preko Sarajeva gde smo, kao i uvek, proveli neko vreme kod Zorislave Kovačević, žene očevog druga Branka Bujića, dok su Savka i njeni unuci, deca već pokojnog ministra Andrića, imali u Sarajevu svoju kuću. Kratko zadržavanje u Dubrovniku majka je iskoristila da prošetamo po Stradunu i da posetimo rodjake njenog zeta Slavka Berberovića. Njegovi rodjaci su imali veliku trgovinu sa metražnom robom na samom Stradunu. Oni su nas lepo primili i pozvali da ih posetimo kod kuće. U Srebrenom smo proveli desetak dana i družili se sa Andrićima na plaži i u šetnjama. Savka kao starija žena nije se kupala, sedela je uglavnom u hladu i izlazila je pred veče u šetnju. Andrići su bili smešteni u porodičnoj vili, imali su udobnu spavaću sobu, meni se činilo kao u nekom dvorcu.

Niko Andrić, odlikaš i jedan od prvaka tuzlanske gimnazije i njegove dve sestre, starija Bosa i mladja Smiljka-Mica, primili su me u svoje društvo iako sam bila znatno mladja. Uveče je mladjarija iz mesta pravila sedeljke, igranke i vožnju čamcima - na sve strane čula se pesma i muzika. Bila je u to vreme u modi italijanska pesma-šlager "Violina cigana", - neko je stalno svirao na harmonici. Posle deset dana morali smo da se vratimo, ovaj puta same, jer su Andrići ostali duže od nas. Sa tog putovanja donela sam kući ogrlicu od crvenih korala koju sam nosila u uverenju da ona odslikava moje zdravlje - crvena je kad sam zdrava, a kad se razbolim počinje da bledi. Ovaj naš drugi boravak 1936. na moru bio je ujedno i poslednji - više nismo išli. Jedino je otac, negde 1940. u leto pošao na proputovanje do mora i nazad sa svojim kolegom dr Vojom Vasiljevićem koji je kupio nova kola i želeo da ih isproba. Išli su od Han Pijeska, preko Durmitora, Nikšića do Budve i natrag preko Dubrovnika i Mostara dolinom Rame. Prekrasne fotografije koje je otac doneo sa tog putovanja, naročito dolina Rame, propale su na žalost u toku rata. Otac se sa tog puta vratio odmoran i preplanuo. Na more više nikada nije otišao.

Posle dva odlaska na more, postala sam pravi zaljubljenik sive pučine koju sam često sanjala. Ponekad sam sedela sama u polumraku, zatvarala oči i zamišljala kako plivam ili se ljuljuškam u čamcu. U teškim životnim trenucima, prizivala sam more u sećanje, naročito za vreme rata, kad je izgledalo da ga više nikada nećemo videti.

U ta dobra stara zimska vremena, sneg je dolazio redovno i na vreme, na radost nas dece. Majka se radovala sitnim, čvrstim, okruglastim pahuljicama koje je zvala "cigančići". Meni su bile draže krupne i lelujave pahulje koje su promicale sporo i neodlučno kao da oklevaju da padnu na zemlju. Otac nije pridavao značaj ovim pojavama, sneg, kiša, vetar - sve je to bilo njegovo vreme - moralo se ići kod bolesnika u svako doba. On je samo otresao sneg sa kaputa i sa kose, pošto je išao uvek gologlav, kišu je trpeo kao višu silu, a kišobran je nosio samo na majčino navaljivanje. Kad mu ga je majka nekako ugurala u ruke, on ga je po pravilu zaboravljao. Često je na vratima zvonilo neko dete, govoreći, "Evo, doktor je zaboravio kišobran". Pošto ga je često gubio to mu je služilo kao dokaz da ta sprava nije za njega. Nabavio je kišni mantil od jakog balon platna i tako se nekako štitio od pljuska i kiše. On se isto tako radovao snegu, ali ga je više posmatrao kao mogućnost za skijanje, što je neobično voleo i radovao se odlasku na Jahorinu bar nedelju dana - najviše je voleo sneg "pršić". Kod Nikifora Jovičića, sportiste i trgovca, kupio je negde 1937. tri para skija, za nas troje, i samo nam je saopštio da ćemo ići na Jahorinu, iako dotada nismo ni stali na skije.

Jahorina je do tada za mene bila samo geografski pojam o čemu smo učili u zemljopisu, a sada je postala nešto blisko i opipljivo. Posle obaveznog svraćanja kod žene Branka Bujića u Sarajevu, išli smo vozom do Pala, a odatle peške do planinarskog doma. Na Palama je otac iznajmio čoveka koji je naše skije i prtljag natovario na konja, što nam je olakšalo uspon. Vreme je bilo sunčano, prekrasno. Sneg je prštao pod našim nogama, a visoke jele su se blago njihale pod snežnim teretom. Otac je uživao, a majka i ja smo se radovale što ćemo uskoro stići. Bio je to oficirski planinarski dom, zvanično "Dom prestolonaslednika Petra", lepa kamena kuća na dva sprata, u to vreme jedini zimski hotel na Jahorini. Smeštaj je bio u sobama sa više kreveta, jedini zagrejani prostor bila je velika trpezarija gde smo imali tri obroka. Hotel je bio pun, pošto je bio školski raspust, čak je bilo i stranaca. Sećam se dobro poveće grupe Francuza.

Jahorina, prelepa planina za koju narodna pesma kaže: "Siv je soko preletjet' ne može", primila nas je u svoje okrilje, očarala nas i osvojila za sva vremena. Naročito je veličanstven najviši deo tzv. Gola Jahorina koji smo majka i ja videle samo iz daljine, ali nam je zato po ceo dan otac pričao kako je bilo na „Goloj“. On se odmah već drugi dan uputio s Francuzima na "Golu" sa skijama na ledjima - tada nije bilo ski-liftova ni uspinjača - i bez dana vežbe ili probe, spuštao se sa "Gole" do doma, razume se, uz mnogo padova. Na kraju je već bio "iskusni" skijaš - nije više padao i tumačio nam je razne skijaške figure - šta je "telemark", šta "kristijanija", šta je "slalom" i slično. Otac nam je tumačio da sneg na "Goloj" vlada od decembra do kraja aprila, te da je to smrznuti, tvrdi, korom zaledjeni sneg pokriven debelim slojem pršića. Majka i ja mnogo manje nadarene za ovaj sport, morale smo se zadovoljiti blagom padinom ispod samog doma, gde su se skijala deca i početnici. Mladi učitelj skijanja Samardžić, mnogo se trudio da nas uvede u tajne ovog sporta, ali bez većeg uspeha. Ipak, nekako smo se spuštali, padali i dizali, i kako-tako oslobodili. Otac je bez učitelja i bez praktičnog iskustva, sam posle desetak dana mogao da se spušta sa "Gole". Sećam se da su mu Francuzi čestitali, on je s njima natucao francuski. Francuzi su od seljaka kupili velike količine jabuka koje su za njihovim stolom stajale u činijama pri svakom obroku i tamanili su ih na meni neobjašnjiv način. Ovi ljudi razumeju kakva je voćka jabuka i koliko čuva zdravlje, govorio je otac. Slika tih sjajnih, rumenih jabuka za stolom francuskih gostiju ostala mi je utisnuta u pamćenje medju one "slike koje se večito pamte".

Posle nedelju dana otac se teška srca opraštao od Jahorine i mi smo se preplanuli od planinskog sunca vraćali u našu maglovitu Tuzlu. Sunce je na Jahorini zapravo pržilo, pa su ljudi skidali košulje i naslonjeni na skijaške štapove sunčali su se i crneli su kao na moru.

Na Jahorinu smo do rata otišli dva puta svi zajedno a jednom je otac išao sam. Svaki povratak u Tuzlu izazivao je čudjenje medju našim poznanicima - kako smo tako pocrneli?

Naša najvažnija putovanja koja su donosila najviše uzbudjenja bili su naši odlasci u Beograd. Od 1935.godine kada se porodica mamine starije sestre Juce preselila iz Šapca u Beograd, počeli smo odlaziti svake godine jednom, a ponekad i više puta i to za vreme praznika - Bajrama ili Uskrsa, kad otac nije morao da radi. Nekoliko dana pred put počinjale su pripreme i nervoza u kući, pošto se majka radovala susretu sa sestrama i majkom. Mene je već na dan ranije hvatala putna groznica pa je majka govorila ocu "Dete ima 'rajzefiber', - čemu se on čudio - zašto se uopšte uzbudjujemo. Dok sam se ja vrtela po celoj kući, gledala na sat i stalno zapitkivala kad ćemo na stanicu, on je do poslednjeg časa nešto radio ili čitao i samo je pred polazak oblačio kaput, uzimao kofer i kretao na stanicu, kao da će na pijacu. Konačno smo se brzim koracima upućivali ka stanici, ulazili u voz i tada bi moje muke prestajale. Počinjalo je blaženo osećanje, kad sedneš u voz sa roditeljima i krećeš na put koji će trajati nekoliko dana. Mi odjednom postajemo putnici, gledamo kroz prozor na predele koji promiču u beskraj, otac razgovara s ljudima u vozu, čuje se veseli zvižduk lokomotive i lagano drmusanje voza koje me polako uspavljuje. Majka sumnjičavo razgleda klupe, proverava čistoću i boji se stenica kojih je, istini za volju, bilo u drugom razredu sa tapeciranim sedištima. Put nas vodi najpre do Doboja gde izlazimo oko 11 sati uveče i sedimo neko vreme u čekaonici. Zatim ulazimo u sarajevski voz koji nas vozi do Slavonskog Broda gde ponovo izlazimo. Posle kraćeg zadržavanja ulazimo u voz koji će nas odvesti do Beograda.

Ponekad u vozu otac sreće poznanike, pozdravljaju se i raspituju. Tako smo jednom sreli očevog školskog druga doktora Hajrudina Džananović koji je službovao u Visokom. Bio je to istinski radostan i dirljiv susret dva druga koji se nisu dugo videli. Doktor Džananović nije imao dece, nije bio oženjen i silno se začudio da sam ja ta ćerka - on je zamišljao neko malo dete, a ja sam već sa 13 godina izrasla do visine mojih roditelja. Ponekad je naišao neko iz Modriče, Gradačca, ili iz Šamca, na što je otac govorio "Ovo je moj zemljak". Kad smo prolazili rano zorom pored Sremske Mitrovice, otac je uvek stajao pored prozora i gledao u zgradu Kaznione kao da će videti nekoga od svojih drugova koji su robijali u mitrovičkoj kaznioni. Majka i on su se naglas prisećali ko je sada od prijatelja tamo u žutoj, velikoj zgradi: "Ognjen, Levi, Branko", nabrajali su njihova imena s tugom u glasu. Konačno, smo rano u jutro oko 7 sati stizali u Beograd. Pred nama je bio uspon pošto je tetka stanovala u Balkanskoj 27, preko puta "Hotel Praga". Kuća na dva sprata s karakterističnim gvozdenim balkonom koja stoji i danas na istom mestu, mada su za vreme rata i na nju pale bombe. Uz ulicu idu iz obližnjih sela laganim korakom seljanke, nose na obramicama kante s mlekom. Mi se provlačimo izmedju mlekarki, na ulici je živo, i evo, uskoro stojimo na vratima kod tetke. Oni stanuju na prvom spratu, lift radi, u prizemlju je knjižara. Njihov stan ima tri sobe sa ulice, trpezariju, kuhinju i nuzprostorije sa dvorišne strane.

Što se mene tiče, moj glavni vodič i mentor u Beogradu bila je Dušica, najmladja tetkina ćerka, dve godine starija od mene - miljenica i mezimica svog oca, beskrajno nestašna u detinjstvu. Tek što smo stigli, nismo se ni raspakovali, Dušica je već orna za izlazak za koji se već ranije pripremila. Pošto se popnemo uz Balkansku ulicu do "Moskve", odlazimo kod "Ta-Te" na sendvič od dva dinara, pa u kino na matine-predstavu. Po podne smo odlazili kod rodbine ili kod njenih drugarica. Koso preko puta stanovale su dve sestre, učenice Druge ženske Gimnazije Kraljice Marije - Marta i Eva First. Ćerke imućnog Jevrejina čija palata stoji i danas u Ulici Narodnog fronta. Marta je bila Dušicina drugarica iz klupe, a Eva dve godine starija, već je pripadala krugu napredne omladine. Upoznala sam i njihove roditelje, otac mi je rekao da potiče iz Brčkog. Stan je bio veliki i otmen, a sama zgrada ličila je na dvorac. Obe sestre i majka su u leto 1941. odvedene u logor na Sajmištu gde su pogubljene, otac je preživeo rat, pošto se u to vreme nalazio službeno u Budimpešti.

Nezaboravne šetnje po Terazijama i Kalemegdanu, obavezni odlasci u Zoološki vrt, zatim na Beogradski Sajam i konačno vožnja taksijem sa tečom Vojom Todorovićem na Hipodrom gde smo gledali konjske trke, pa smo se čak i kladili na konje - sve su to bili utisci koji se pamte do sledećeg dolaska.

Imala sam 11 godina kada nam je otac s proleća 1938. saopštio da ćemo u Beogradu videti jednu retku i važnu izložbu. Bila je to „Izložba italijanskog portreta kroz vekove“, koju je inicirao knez Pavle Karadjordjević. Kad smo stigli u Beograd, sa nekoliko rodjaka krenuli smo u tada otvoreni Muzej Kneza Pavla. Izložba je bila veličanstvena – tako nešto Beograd nije video ni dotada, a ni posle. Inače, u Tuzli slikarske izložbe bile su prava retkost. Prolazili smo kroz prostrane, svetle dvorane prekrasnog izglancanog, Belog dvora i zastajali pred svakom slikom. U mom uzrastu nisam mogla da shvatim pred kakvom se lepotom nalazim. Ipak, najviše sam zapamtila prekrasnu Rafaelovu sliku „La Fornarina“, a njen neizbrisivi lik i naziv blistali su godinama u mom sećanju. Na kraju izložbe, poslednji eksponat bila je skulptura-portret Benita Musolinija, za koju je otac rekao da „kvari cijelu izložbu“

Za mene su dolasci u Beograd bili nezaboravni, iako su kratko trajali 2-3 dana, ispunjeni raznim dogadjanjima kakvih nije bilo u Tuzli. Svako od nas troje imao je svoj program. Majka je najviše provodila sa sestrama i majkom koja je uvek zbog nas dolazila sa sela u Beograd. Otac je nalazio svoje drugove i istomišljenike, pre svega Branka Bujića koji je od 1936. kada je pušten s robije radio u Beogradu za "Našu stvarnost". Sem toga, otac se vidjao sa svojim mladjim bratom Smailom koji je 1939. iz Zenice došao u Beograd, zaposlio se u privatnoj stolarskoj radionici na Zvezdari i uvek dolazio kod tetke da bi se sa nama našao. Majka je dolaske u Beograd koristila da sebe i mene "ponovi" - vodila me u robnu kuću "Mitić" gde su mi u dva maha kupili zimski kaput pošto sam brzo izrastala.

U Beogradu smo se sretali po prvi put sa novim članovima porodice, sa novim licima u našoj familiji, - tetka-Micinim mužem Milutinom i novorodjenim sinom Velizarom - Zaretom, koje smo obilazili u Ulici Lominoj 12. Mamin brat Duško i njegova lepa žena Gina dobili su ćerku Jelenu-Cicu, a teča Vojina ćerka iz prvog braka Jovanka, udata za Milana Jovanovića dobila je ćerku Jelenu. Teča Voja nas je vodio taksijem na Dedinje da vidimo novu vilu koju je njegov zet Milan sagradio za svoju porodicu. Lepa, prostrana kuća u šumadijskom stilu sa velikom baštom stoji i danas na Dedinju.

Na ulicama, na Sajmištu, na Hipodromu, gde god smo se kretali špartali su ulični fotografi koji su nas snimali i na taj način sačuvali smo te nezaboravne trenutke. Bile su to crno-bele fotografije veličine dopisnice. Crveni gradski tramvaji čija je zvonjava odjekivala ulicama, zveckanje kantica s mlekom u Balkanskoj ulici, ciganska muzika u restoranu "Rumunska kraljica" preko puta - sve su to bili raznovrsni utisci koji su činili Beograd privlačnim i zanimljivim mestom, ali posle nekoliko dana nadjačavala je želja za povratkom kući. Od 1935. do 1941. putovali smo više puta u Beograd, dok u moj rodni grad Zagreb nikada nisam s roditeljima otišla. Tek posle rata, kao studentkinja, 1948, prvi put sam videla Zagreb.

Poslednji put smo bili u Beogradu u martu 1941, pred sam aprilski rat i tada smo zadnji put videli Smaila, koji će poginuti u leto 1942. kao ilegalac u selu Medjulužju kod Mladenovca. Kada smo polazili na voz za Tuzlu došao je na željezničku stanicu da nas isprati Branko Bujić. Tada sam ga videla prvi i poslednji put. Sedeli smo u staničnom restoranu, otac i on su pili pivo i bili su obojica dobro raspoloženi. Bio je sa nama do polaska voza i mahao nam je sa perona kad je voz polako krenuo.

* Batalo, verovatno nije znao da je njegov daleki predak Tepčija Batalo bio jedan od rodonačelnika bogumilske crkve bosanske, koju je doneo u Bosnu iz Dalmacije. Milan Batalo, sa decom učestvovao je u NOB-u, ćerka Borka odvedena u logor Gradišku gde je ubijena, ćerka Mira i sin Dušan, aktivni borci NOB-e, preživeli su rat, sin Marko odveden u logor, vratio se 1944. iz Nemačke i umro od tifusa, a starog Batala su poveli u logor krajem 1943, ali ga je na stanici Slavonski Brod šef željezničke stanice Stjepanek, izvukao iz vagona i spasio.