Vera Mujbegovic: TUZLA MOJE MLADOSTI

Dečje doba je beskrajno polje ukrštanja mašte i stvarnosti. Mnogo što šta podstiče dete u njegovim maštarijama i novim saznanjima. Dolazak gosta, čoveka sa strane, unosio je živost u našu svakodnevnicu, menjao je rutinski poredak i suočavao nas sa nekim ko je drukčiji od nas. Neki su se gosti najavljivali ranije, pa smo ih očekivali, dok su neki dolazili iznenada i neočekivano. Za majku je to bio dodatni posao, pošto su gosti uglavnom dolazili na ručak - otac je dolazio na gotovo, i imao je važnu ulogu da raspoloži gosta na razgovor koji bi se obično produžio i posle ručka, uz kafu. Što se mene tiče, dolazak gosta u kuću bio je skoro uvek praznik i posebna radost jer su gosti meni kao jedinom detetu poklanjali pažnju, obraćali mi se ravnopravno, a, bogme, i donosili poklone.

Jedan od prvih gostiju u našoj kući, dok zapravo nismo imali svoj stan, već smo živeli u nameštenoj sobi u kući Jovana Simića, bio je mamin zemljak - Šapčanin, profesor Živorad-Žika Popović. Dospeo je u Tuzlu premeštajem - kao neka vrsta kazne za njegovo levičarstvo - pa je u toku dve školske godine od 1931. do 1933. predavao srpskohrvatski i istoriju u našoj Gimnaziji. Premešten iz Šapca, navodno po potrebi službe, a u stvari "po kazni", kako je majka govorila, Žika je ostavio troje male dece svojoj majci u Šapcu - žena mu je nedavno umrla - i smestio se negde u Tuzli u iznajmljenoj sobi. Svaki raspust i slobodan dan koristio je da obidje svoju decu u Šapcu. Majka se silno obradovala kad je Žika došao u Tuzlu, pošto su se poznavali od najranijeg detinjstva. Stariji od majke Žika je bio drug i saborac njenom bratu Tiki, koji je još 1921. umro u Beču kao komunista-emigrant. Sa Žikom je drugovao kroz školu i u Socijalističkoj partiji, a zatim u KPJ od 1919 do 1921. Žika je poštovao Tiku, smatrao ga je svojim učiteljem i uzorom, i žalio je njegovu zlu sudbinu. Kod nas je dolazio praktično samo na vrata, pa smo onda zajedno odlazili u šetnju, uglavnom na Banju ili u Trobegov park, a ponekad smo išli zajedno na ručak u Bristol. Pošto se oženio mlad, već 1930. godine umrla mu je žena i ostao je udovac s troje dece koju je dolaskom u Tuzlu ostavio u Šapcu kod rodbine. Kad smo šetali uvek me je držao za ruku, mnogo su mu nedostajala njegova deca. Bila sam još u najranijem detinjem uzrastu, ali se sećam čoveka sa šeširom, u tamnom odelu svetle kose i očiju, nasmejanog i pričljivog. Kad je posle dve godine premešten u Šabac, majka se radovala zbog njega da se konačno spoji sa svojom familijom.

Sa njegovom drugom ženom Vukom bila je u prijateljstvu i kasnije, kad su i Žika i otac već poginuli. O Žiki bi se mogle pisati knjige, o njegovom velikom neumornom prosvetiteljskom radu u celom Podrinju. Registrovano je preko 50 seoskih čitaonica i biblioteka koje su uz njegovu pomoć otvorene u selima Mačve, Posavine i Podrinja. Saradjivao je u mnogim časopisima, novinama, listovima i stručnoj literaturi, držao bezbrojna predavanja. Pa i u Tuzli je ostavio trajan trag medju naprednim djacima gimnazije na koje je delovao neposredno kroz nastavu i u okviru Literarne družine "Petar Kočić", pa su ga spominjale generacije i posle njegovog odlaska. Po povratku u Šabac oženio se bankarskom činovnicom Vukom Jelić sa kojom je imao još dvoje dece. Majka se uvek raspitivala o njemu i kad je otišao iz Tuzle, prolazeći kroz Šabac, vidjala se s njim i njegovom ženom Vukom i žalila je kad je došla vest u jesen 1941. da je poginuo na strani NOB-e. Nesebičan čovek, humanista i prosvetitelj, širio je ideje socijalne pravde i kao takav je pre vremena penzionisan 1938. godine, da ne bi "trovao" omladinu.

Jedan od veoma dragih očevih gostiju bio je Ahmed Kobić, zvani Kobo, posednik iz Brčkog. Pušten nedavno sa višegodišnje robije, Kobo je kao stari komunista uživao veliki ugled medju progresivnim svetom, omladinom i radništvom. Otac se radovao njegovom dolasku, iako to nije bilo često. Kao trgovac dolazio je s vremena na vreme i u Tuzlu. S tim čovekom je ulazila u kuću neka svetlost, smeh i vedro raspoloženje. Obično je dolazio na ručak i na veliko je hvalio sve što je bilo spremljeno. Naročito je voleo da priča sa mnom - imao je šestoro dece i videlo se da je veliki prijatelj mladih. Otac je njegov dolazak najavljivao uvek na isti način: "Doći će nam sutra stari Kobo na ručak". Nije bio mnogo stariji od oca, ali ipak, pripadao je jednoj starijoj generaciji koja je imala poreklo u predratnoj socijaldemokratiji. Vodio je glavnu reč za ručkom, a mi smo ga slušali. Svoju ženu nije zvao po imenu već po prezimenu, što je bilo neobično, "Moja Mahmutagićka"! Bio je od glave do pete originalan i sasvim autentičan bosanski čovek, visok i plećat, ridjosmedje kose, upotrebljavao je u govoru mnogo turcizama koje smo mi razumeli, ali koje nismo upotrebljavali. Posle ručka je s ocem ostajao nasamo, i vodili su političke razgovore. Sećam se dobro da mi je jednom doneo poklon i rekao da je to s njegovog imanja, ali se ne sećam šta je to bilo. Možda jabuke ili nešto slično. Kobo je odmah posle početka ustanka 1941. otišao na Majevicu, ali je njegovo zdravlje bilo narušeno, pa je umro, upravo dan uoči očevog dolaska na slobodnu teritoriju Majevice.

Kasnije, pošto ni njega ni oca nije više bilo, iz kazivanja njegove sestričine Šuhrete Ajanović saznala sam dosta o "starom Kobi" - da je imao urodjeni smisao za socijalnu pravdu, a da je komunista postao pod uticajem brčanskog krojača Alije Travankića zvanog "Trocki" koji je došao iz ropstva u Rusiji, da je na ispraćaju svog sina Jusufa u aprilski rat 1941. doviknuo "Tuci Švabu do poslednjeg daha", da su mu tog sina po povratku iz rata ustaše zverski ubile u Čeliću - i još mnogo toga. Ahmet Kobo, čovek-legenda, mekog srca i dobre duše, kako samo može biti čovek bogatog porekla koji stane na stranu sirotinje i obespravljenih.

U predratnim godinama svraćao je kod nas povremeno student sa Majevice, Cvijetin Mijatović koji će u toku NOB-e biti prozvan Majo. Visok, smedje kose i rumenih jagodica, Cviko, kako su ga svi zvali, bio je buntovni djak tuzlanske gimnazije i već od ranije poznat policiji. Nadaren za književni rad, objavljivao je svoje pesme, bio je nagradjivan u Gimnaziji za svoje radove. Kod oca je dolazio najpre kao siromašni student, a posle i kao funkcioner KP. Otac ga je rado primao i uglavnom su se njihovi razgovori odvijali u ordinaciji gde ga je otac, navodno lečio. Ponekad, sećam se, majka je spremala paket sa rubljem i ostalim potrepštinama i govorila je, "znam ja kako je biti siromašni student u velikom gradu".

U godinama uoči rata jednom ili dva puta godišnje, dolazio je kod nas čika Ljuba Grujičić iz Šapca, muž mamine rodjake Lele. Bio je predstavnik "Prizada", koji je imao razgranate trgovačke veze po celoj zemlji, a u Bjeljini je imao neku vrstu sedišta. U dvorištu svoje rodjake Andje, udate za trgovca Mihaila Maksimovića, namestio je sebi prostor gde je boravio povremeno i sklapao poslove, a ujedno je tu i stanovao. Iz Bjeljine ga je put vodio i do Tuzle, gde je svakako imao slične poslove, ali o kojima mi nismo mnogo znali. Majka se radovala njegovom dolasku, pošto su njegovu ženu Lelu svi voleli. Ona je bila jedina rodjaka naše babe Jelke po ocu, njen otac Janja Konstantinović bio je brat našeg pradede Guče. Lela je bila mnogo mladja od naše babe pa se ova na neki način brinula o njoj dok se nije udala. Svaki put kad je dolazio donosio je u kartonskoj kutiji sitne kolače koje je pravila tetka Lela, prava majstorica toga zanata. Čika Ljuba je ostajao obavezno na ručku, pričao je razne priče, smejao se rado i zlatni zubi su se videli pri smejanju. Jednom nam je ispričao kako je putovao u Solun zbog trgovine i tamo je u jednom hotelu gde je odseo video na zidu sliku naše babe Jelke sa decom. Hotelijer mu je rekao da je to njegova rodjaka koja živi u Šapcu i tako su se upoznali. Medjutim, nikada niko od nas nije kasnije potražio te naše rodjake u Solunu, mada smo pravili planove o odlasku u Grčku u cilju iznalaženja rodbine.

Osim 1934. kada je radio moj portret, Ismet Mujezinović je još koji put svratio kod nas. Uvek se raspitivao za sliku i tražio je da je vidi, pa je svaki put rekao isto: "Pa nije to ni tako loša slika". Slika je visila na zidu u sobi za goste i Ismet je stao po neki trenutak da je ponovo razgleda. "Trebalo bi dovršiti prste, to nisam stigao". Ruke sam držala na kolenima, a prsti su bili sasvim neodredjeni i razliveni - meni se zbog toga slika nije svidjala, ali to nisam nikako smela da kažem pred njim. Poslednji put, negde pred rat došao je vrlo raspoložen i rekao ocu: "Znaš da sam se oženio". Kad ga je otac zapitao ko je njegova izabranica, rekao je da se zove Marija i da je učiteljica. Ismet je još jednom došao kod nas da nas vidi i da ujedno vidi portret, za vreme rata, kad je Tuzla oslobodjena 1943.godine i kada oca više nije bilo. Bio je u partizanskoj uniformi, radio je na prvom broju "Fronta slobode" i bio pun poleta i oduševljenja, pošto je dolazak partizana u Tuzlu bio za sve nas veliki dogadjaj. Majka i ja smo portret stavili na sigurno mesto i našli smo ga posle godinu dana kad smo se vratili 1944. u Tuzlu.

Najmiliji očev gost kome smo se najviše radovali bio je doktor Vukašin-Vule Popadić. Pošto je živeo sa ženom u Bitolju, dolazio je jednom godišnje da obidje majku i sestre i to je bio praznik za njih. Danima su se pripremali za njegov dolazak, mesili baklave i druge djakonije kako bi ga što bolje dočekali. Otac je govorio "One plaču od radosti pred njegov dolazak, a posle plaču od žalosti kad mora da se vrati u Bitolj. Tako je radila i moja mati kad sam dolazio iz Beča i vraćao se". Vule je bio beskrajno drag, uvek nasmejan i detinjski blag čovek koga je otac voleo kao svog najrodjenijeg. Majka i ja smo delili ista osećanja prema Vulu. Majka ga je uvek prvo pitala za Mirjanu, njegovu ženu, koja nije dolazila s njim. Vule je sedeo s ocem sam i vodili su duge razgovore, a onda smo svi zajedno išli ili na Banju ili negde u okolinu. Poslednji put je došao sa štapom u ruci, što mi je bilo neobično, pošto je Vule bio lak i pokretan. "Treba mi štap kad idem noću kod pacijenta da rasterujem kučiće", to je bila svakako šala, a štap je bio u stvari onaj isti štap što su ga dobili kao svršeni maturanti u Gimnaziji. Kao i njegova sestra Zagorka, Vule je ličio na oca, sa gustom kovrdžavom kosom i lepim likom, dok je mladja sestra Vesa ličila na majku. Pošto u braku s Mirom nije imao dece, Vule je posebne simpatije gajio prema deci, pa i prema meni.

Vule se još kao student oženio koleginicom Mirjanom Šenfild, Jevrejkom, što njegovima nije bilo pravo, pa se Vule verovatno da mu se porodica ne bi mešala u brak sklonio daleko i otišao sa službom čak u Bitolj, gde je proveo celo vreme sve do posle rata. Voleo je lov, išao često na Perister i pričao o njemu. Bio je neko vreme posle rata ministar zdravlja u makedonskoj vladi.

Nekoliko puta kod nas je bio očev drug sa studija doktor Moni Levi, koji je tih godina izišao sa robije. Levi je bio zaposlen kod neke firme kao trgovački putnik, mislim da je bila reč o farmaceutskim proizvodima. Nekoliko godina stariji od oca nije mogao da radi u državnoj službi. Pričao je ocu o raznim dogodovštinama sa robije a posebno o njihovom zajedničkom prijatelju doktoru Pišti Policeru. Usekle su mi se u pamćenje njegove reči "Više vredi ono što radi Pišta nego čitava naša robija". Pišta je zapravo bio zadružni lekar u jednom selu u Srbiji gde su tada nicale zdravstvene zadruge. Nisam sigurna, ali čini mi se da je Levi zamerao ocu što je krenuo putem privatne prakse, što je u to vreme bila partijska dogma. Tek posle mnogo godina sam videla Levija, kad je Tuzla oslobodjena, došao je sa štabom Trećeg korpusa. Majka i ja smo se sreli s njim na jednoj priredbi u Sokolskom domu. Moram reći da je otac izuzetno voleo i poštovao Levija i u vreme kada ga nije vidjao, često ga je spominjao. Levi je sa Lazom Petrovićem i drugima osnovao 1919. godine u Beču Klub studenata marksista i bio uzor za mnoge mlade jugoslovenske studente, pa ga je kao takvog otac izuzetno cenio.

Osim Levija iz Zagreba je dolazio, po sličnim poslovima doktor Tošo Car, odsedao je u Hotelu „Bristol“ i javljao se ocu po dolasku. Roditelji su ga pozivali u kuću i dolazio je na kafu posle ručka. Bio je to izuzetno prefinjen i gospodstven čovek, kakvih medju nama nije bilo mnogo. Prirodna otmenost ga je krasila, i neki zapadnjački način ponašanja i oblačenja. Pošto je dolazio svojim kolima, obično nas je vozio negde na izlet u okolinu. Išli smo ili do Kiseljaka ili negde još bliže gradu. Sećam se jedne prijatne seoske kafane u Slavinovićima, gde smo sedeli s njim pod nekim drvećem. Poslednji put, negde pred rat došao je sa svojom mladom i lepom ženom, koja se, mislim, zvala Lea. Oboje su nosili naočare, obučeni kao velegradski ljudi, čudili se verovatno našoj zaostalosti, ali posao ga je vodio u sve krajeve naše zemlje. Tošo Car je stradao kao žrtva Holokausta u toku rata, a njegova žena je preživela.

Ponekad, istina retko, kod nas je dolazio čovek po imenu Pero Dujmić. Od svih očevih prijatelja i drugova on je za mene ostao najmanje poznat i do danas enigmatičan - ko je zapravo bio, šta je radio, gde je živeo i kako je završio? Medjutim, ono što sam dobro zapamtila, to je njegov izuzetno prijatan lik, s naočarima i kosom smedje boje. Jednom je bio kod nas u uniformi, ne znam kojoj. U stvari djak tuzlanske gimnazije, Pero je bio očev drug iz školskih klupa, zajedno su maturirali 1921. godine i verovatno se sretali za vreme studija. Radost ovih dvoje ljudi prilikom tih susreta prenosila se i na nas i svaki njegov dolazak značio je neku vrstu veselog trenutka.

Negde 1937. godine, otac je s velikim zadovoljstvom najavio posetu Jure Keroševića, upravo puštenog s robije. Posle Husinske bune, osudjen na smrt, a zatim pomilovan, pošto je 16 godina proveo u raznim kazamatima, konačno se vratio kući. Na vratima se pojavio lep, visok čovek, negde oko očevih godina, dobro raspoložen. Otac je bio vidno uzbudjen, jer je Jure bio simbol radničkog bunta i otpora žandarskom teroru. On je tom prilikom dao majci na poklon drvenu izrezbarenu tabakeru na kojoj je bilo urezano "Uspomena sa Husina". "Eto, tim sam se bavio na robiji", rekao je*. Ta drvena kutija za cigarete sačuvana je do današnjih dana u našoj kući sa drugim dragocenim stvarima koje su nadživele rat. Jure je posle toga češće dolazio kod oca u ordinaciju. Pošto mu je prva žena Mara umrla na porodjaju, donosio je tromesečnog sina koji je po želji majke dobio ime Milorad. Dete se razbolelo od u to vreme retke bolesti - dečji kožni rak. Otac je odmah prepoznao o čemu se radi i predložio je Juri da dete povede u Zagreb, dao mu je i potrebne upute i preporuke za bolnicu. Jure je, zaista s poslednjim porodičnim novcem otišao s detetom u Zagreb kod profesora Durstenhamera i uz mnogo lutanja, teškoća i pomoći lokalnih drugova, dospeo konačno do profesora. Tamo je bila izvršena potrebna intervencija i dete je bilo spašeno. Mnogo godina kasnije Jure mi je detaljno pričao o toj poseti Zagrebu i kako je po očevom nagovoru uspeo da spasi dete. Po njemu, on je prvi put čuo za oca na robiji od Branka Bujića i Vlade Jokanovića koji su s njim robijali u Zenici. Oni su mu predložili da se po izlasku iz zatvora obrati ocu za pomoć i tako je i bilo. I drugi su pomogli Juri kad se vratio kući. Tako mu je tuzlanski advokat Jure Begić pomogao da se zaposli u rudniku Kreka. Kako mi je rekao, Jure je poslednji put video oca upravo onog dana kada je on pošao na slobodnu teritoriju. Negde izmedju Bukinja i Miladija, kad se Jure vraćao kući sa šihte u Kreki naišle su saonice bega Kulovića u kojima se nalazio otac. Otac mu se nasmejao i tako su se pozdravili. Više ga nikad nije video.

Mislim da je bilo 1940. godine kada je otac najavio dolazak Avde Hume u Tuzlu, te da će doći kod nas kući. Nekako u to vreme on se oženio sa Olgom Ninčić i kad je stigao kod nas, majka se raspitivala za njeno zdravlje. U jednom momentu bila sam sama s njim u sobi za trpezarijskim stolom - majka je bila u kujni a otac u ordinaciji. Zapitala sam ga - valjda da bi pokazala da i ja nešto znam - "Poznajete li Vi Branka Bujića?", na što je odsečno odgovorio: "Znam ga, to je likvidator!". Nastupilo je neugodno ćutanje, ubrzo prekinuto ulaskom jednog od roditelja u sobu. Kasnije sam ispričala ocu o ovom razgovoru i pitala ga šta to znači "likvidator" na što se otac nasmejao i rekao doslovno: "Opametiće se oni - ima Branko više u glavi nego svi mi zajedno". Urezan u dečje pamćenje, ovaj razgovor bio mi je na umu i kad su ustaše likvidirale Branka u leto 1941, i kad Partija više nije stigla "da se opameti". Poseta Avde Hume bila je političkog karaktera, držao je više predavanja u Senatu i razgovarao sa mesnim partijskim aktivistima. Jedan nemio slučaj desio se tom prilikom. Humo je, naime, odseo u Hotelu "Bristol" gde su ga odveli otac i Pašaga Mandžić. Veliki kofer što ga je Humo doneo stajao je na sred sobe i trebalo je da se što pre odatle ukloni zbog kompromitujućeg materijala. U tom trenutku došlo je do nekog nesporazuma - da li je Mandžić shvatio da će se otac pobrinuti za kofer, ili je on sam trebalo to da učini, tek kofer nije bio iznesen i ostao je u Hotelu zbog čega se Humo, kasnije vidno uzrujao. Neko je zatajio u toj tehničkoj operaciji, ali je Pašaga okrivio oca za taj nemar što je moglo, zaista, da ima teške posledice da je bio nadjen. Medjutim, otac se branio - o čemu je majci pričao - da se on nikada nije bavio tehničkim poslovima, da to rade skojevci, te da pred našom kućom stalno "dežura" policajac Mustafa Gelja, poznati batinaš. Nesporazum je bio izgladjen, ali je fama o koferu Avde Hume i očevoj navodnoj krivici ostala i posle njegove smrti. Lično sam posle rata u dva navrata prisustvovala razgovorima gde se spominjao taj famozni kofer kao neki minus u očevoj političkoj biografiji.

Negde uoči rata, mislim da je bilo 1940. otac je rekao majci da će doći na ručak njegov drug iz Sarajeva, koji je doputovao poslom u Tuzlu. Oko podne pojavio se na vratima visok, krupan, izrazito smedj čovek bele puti i rumenih obraza. Upoznali smo se - bio je to inžinjer Slaviša Vajner, kasnije prozvan "Čiča". Zašto je Slaviša došao u Tuzlu, šta je radio, gde je sve navraćao, ništa nije bilo poznato. Znam samo da je bio ljubazan, nasmejan i dobro raspoložen. Vukao je sa sobom veliku, zapravo ogromnu kožnu torbu u kojoj je bilo svega i svačeg. Izmedju ostalog nosio je sa sobom gomilu broširanih knjižica, većeg formata koje su imale naslov: "Zašto plače Ema?". Izvukao je jednu za mene, dao mi je i rekao da pročitam, pošto je to poučna knjižica. Naslov je bio čudan, a knjižica je ličila na dečje crtane knjige. U stvari Ema je bila slovo "E" na pisaćoj mašini koje se pokvarilo i ometalo rad cele mašine. Pouka je bila u tome da čovek ništa ne može sam već samo u zajednici sa drugima a priča je bila ilustrovana sudbina tih slova medju kojima se našla Ema, da bi se popravkom ponovo vratila u zajednički stroj. Eto, to je bio moj prvi i jedini susret sa čovekom koji će postati legenda na ustaničkoj Romaniji 1941, a čiji će tragični kraj otac doživeti još u januaru 1942. pred svoj odlazak na slobodnu teritoriju. Došao je jedno veče kući i sav smrknut je rekao: "Poginuo je Čiča na Pjenovcu", ćutali smo i naslućivali i našu sopstvenu tragediju.

* U zeničkoj kaznioni bila je otvorena radionica za rezbarenje drveta, gde je – kako hroničari kažu – Sreten Stojanović, kao „mladobosanac“od 1914. do 1917. učio taj zanat, a kasnije i Jure Kerošević.