| Sadržaj | Prethodna strana | Sledeća strana | Biblioteka |
|
ŽUTA ZGRADA GIMNAZIJE Ako
je grad-polis, Tuzla, bio za nas kozmogonijsko srediste sveta, onda je centar
i središna tačka toga grada bila za nas djake, žuta zgrada gimnazije. Dok
je ona opstajala i na istom mestu stajala, održavala se stara slika -postojala
je čvrsta tačka u protoku vremena. Naš prethodno utemeljeni svet ovom žutom
zgradom održavao je svoj kontinuitet i nastavljao da živi i istrajava i kad
nas tamo
više nije bilo. Kad je jednom ovoj zgradi - simbolu zapretilo tonjenje neki su mi
rekli: "Ako sruše gimnaziju, neću više moći da dolazim u Tuzlu".
Pa ipak, i kada
je ponosito zdanje palo i pokleklo pred neumitnim procesom podzemnog razaranja,
nastavili smo da odlazimo u grad naše mladosti. Pri svakom prolasku i obilasku
mesta gde je zgrada stajala, osetio bi se neki drhtaj srca, šta li, nije se moglo
proći a da se ne zastane. Ponekad bi se kao kroz maglu nazirale konture stepeništa
i ulaza same zgrade koja nije više postojala. Razume se, ostaje uvek pitanje da
li je ono što je razoreno i srušeno isčezlo sasvim sa lica zemlje ili su njegovi otkucaji nastavili da dišu i
žive zajedno sa nama. To
naše kozmogonijsko središte sveta, ta naša dobra stara gimnazija, privlačila
je pažnju ne samo nas djaka, već i drugih prolaznika, naročito onih koji su
već odavno kroz nju prošli. U jednom gradu srednje veličine, bez velikih, pompeznih
zdanja, žuta zgrada je osim "Bristola" za naše prilike, bila monumentalna,
ali na neki diskretan način, otklonjena u stranu, kao da je izrasla iz same
zemlje. Ni u najstrašnijem snu nije bilo moguće predvideti da bi se takvo zdanje moglo urušiti i ukloniti sa lica zemlje. Protokom godina, kako
su zgrade i cele ulice u Tuzli
nestajale, došao je red i na ponosito zdanje. Medjutim, u godinama
o kojima je ovde reč, gimnazija je čvrsto stajala na svojim nogama, a mi smo
stupali u njene aule bojažljivo i nesigurna koraka. Dramatični
uvod u moj polazak u Gimnaziju bio je porodično-bračni spor "koje
će vjere biti dijete", pošto ja nigde do tada nisam bila zavedena pa kao
takva nisam ni postojala. Čovek koji nije bio zaveden u verske knjige praktično
nije ni postojao - sem u Vojvodini, kako je majka stalno ponavljala. U
stvari, u verskoj državi gde crkva nije odvojena od države, dete iz mešovitog
braka u nezavidnom je položaju. Roditelji, makar i nehotice nanose jedno
drugom bol, što se fakticki slama na detetu, pa se stiče utisak da je dete "pogrešno rodjeno". O tome je govorio nemački pisac Hajnrih
Bel rodjen u mešovitom braku:
"Moram ovde odmah da objavim jednu grešku, bila je to greška po
rodjenju i donela mi je mnogo teškoća i dvosmislenosti u životu". U
velikom bračnom sporu oko toga "kojem ću se opredelit carstvu" u
vezi s veronaukom,
otac je na izgled odneo pobedu. Bila je to Pirova, odveć tužna pobeda.
Sve što je do tada učinio moglo je samo da odgodi ali ne i da otkloni moje
uključivanje u islamsku veronauku, što je ustvari, želeo da izbegne. Razume
se, postojala
je druga varijanta, da se dete uputi na pravoslavnu veronauku, što bi zahtevalo
da se prethodno krsti sa 11 godina, da se to ozvaniči mnogo rigoroznije i da
udje u pravoslavni svakodnevni školski i crkveni ritual, što kod muslimanskog
ženskog deteta nije bio slučaj - ono nije moralo nigde da učestvuje, sem u školi
na časovima
veronauke. Majka na tome nije insistirala, kao što ni otac nije insistirao na
"svojoj" varijanti. Tek nešto se moralo učiniti, pribaviti papire,
da bi dete pošlo u Gimnaziju. U
nizu dobrih namera mojih roditelja i uzajamnih velikih obećanja, nedostajala
je jedna bitna karika - sama stvarnost koja je bila protiv njih. Dete je moralo da se "upiše" u jednu, ma koju veru. Ovaj
dogadjaj je ozbiljno uzdrmao brak mojih roditelja, a mene stavio u položaj
zamorčeta izmedju tri konkurentske religije: Islama, katoličanstva i pravoslavlja.
Namera i obećanje da dete neće biti "ni u mojoj ni u tvojoj veri",
bili su neostvarivi u datim okolnostima. Majka je smatrala da otac nije održao
reč, a on, svojstveno njegovoj prirodi nije bio sklon da od toga pitanja pravi
svetski problem, pa je nastojao da ga
svede na običnu formalnost administrativne prirode kojoj ne treba
pridavati veliki značaj; plakati, preterano insistirati i činiti zivot nemogućim.
Dok su se oni preko mojih ledja borili za prvenstvo, prepirali, vraćali u prošlost
i pokretali uz to sva moguća druga pitanja, jedina žrtva u celoj toj dogodovštini,
faktički sam bila ja, nedužni akter koji će na svojim ledjima poneti sav
teret i muku njihovih nezrelih dogovora i sporazuma. Stvar nije bila nimalo jednostavna. Trebalo je, najpre, detetu koje samo
što nije napunilo jedanaestu godinu pribaviti dokument o
rodjenju, izvod iz matičnih islamskih knjiga u Zagrebu, gde sam se rodila, ali
gde nisam u isto vreme bila prijavljena. Takva stvar se ni
onda a ni sada ne može postići bez odredjenih novčanih
radnji, koje jedino omogućavaju da se završi posao. Otac je zamolio svog prijatelja
apsolventa veterine iz Tuzle, Muhameda Dusinovića koji je bio zagrebački student i tamo često odlazio, da ode u Imamat, da vidi kako
stoje stvari i da po mogućnosti pribavi neophodni papir. Posle
izvesnog vremena Dusinović se vratio, obavio je posao, smejao se
i pričao kako su se tamo čudom čudili da se prijavljuje
dete od 11 godina, a naročito su se protivili da unesu ime Vera - hteli su po svaku cenu da me preimenuju u Muneveru, na šta je Dusinović izjavio
da to ne dolazi u obzir. Tako sam konačno u leto 1938. postala punopravni član
i gradjanin, odnosno pripadnik verske zajednice, jer samo tako se moglo
ostvariti bilo kakvo gradjansko pravo. Taj papir, krštenica
ili rodni list podrazumevao je upis u Gimnaziju, a samim tim
uključivanje u versku nastavu koju je u gimnaziji vodio efendija Adil Čokić. Ali, to je već druga priča... Staze
našeg svakodnevlja bile su utabane i jasno odredjene. Kao rudar u jamu, kao hodža u mekteb, kao trgovac u dućan - mi djaci smo išli u školu.
Najpre u osnovnu a posle u gimnaziju, to je bila kao neka naša
služba, obavezni deo dnevnog rituala. Ići u školu
bilo je zanimanje, bilo je nešto važno - jer valja znati, nisu sva deca tada išla u školu. Neko je morao da čuva krave i da pomaže
roditeljima, ženska deca, naročito muslimanska nisu
uopšte išla u školu. Mi smo bili neka vrsta povlašćenih jer
smo mogli ići u školu i to je imalo svoj poseban dignitet. Od
prijemnog ispita u leto 1938. do odlaska s partizanima u jesen 1943. punih 5 godina bez prekida prelazila sam svakog dana isti put. Iz naše
kuće moglo se na dva načina stići do Žute zgrade. Ili Glavnom ulicom pored
Spomenika Kralja Aleksandra, pa nigde ne skrećući pored
Gradjanske škole sve do Gimnazije. Ili, drugi način je bio da
se predje preko Kapije, pa pored Opštine preko pijace,uskom ulicom pored Trobegovog parka i Pošte, i već smo pred Gimnazijom. Kada još nismo ni čuli za reč smog, iznenadila bi nas ponekog
jesenjeg jutra gusta neprobojna magla. "Ne vidi se dalje od Jakšićeve knjižare", govorila je majka. Probijali smo se kroz maglu do škole i onda bi odjednom ona, ta žuta
zgrada iskrsnula pred nama, kao cilj i spasenje. Svako
jutro, pre doručka otrčala sam preko puta u pekaru kod Gregorića i uzimala
za kuću veknu raženog hleba i dve kifle. Jednu sam pojela za doručak uz belu
kafu, a drugu namazanu buterom, nosila sam u školu. Moje drugarice koje su dolazile
po mene da zajedno idemo u školu, sećale su se moje kifle, koja im je tada izgledala
kao nešto naročito lepo i privlačno. Iako su kod svoje kuće imale možda više
djakonija i domaćih kolača nego ja, njima je ta "kupovna" kifla bila
simbol nečeg nedostižnog, dok sam je ja jela po nuždi i iz obaveze. Zimi
su deca iz udaljenih četvrti ulazila u razred promrzla, sa pocrvenelim
obrazima, često sa zakašnjenjem. Profesori nisu prigovarali, već su ih puštali da sednu
na svoja mesta, ne prekidajuci nastavu. Oni su na neki način postajali za trenutak
junaci i pregaoci koji savladavaju daljinu, zimu, mraz i sneg. Obrazi su im bili do pucanja zategnuti i crveni. Ipak, prvenstvo je
imala Vilma Hribar, ćerka Pepija Hribara
gostioničara, koja je nekoliko godina sedela sa mnom u klupi. Nismo se
družile, ona je stanovala u Miladijama izmedju krečanske Gornje kolone i Bukinja.
Otac je bio Slovenac, čovek
naprednih shvatanja koji se družio s radnicima
iz Kreke, a u njegovoj bašti priredjivale su se čajanke i vrtne zabave radničkih
društava. Vilma je imala sve odlike dobrog katoličkog deteta, marljiva, savesna,
pristojna i lepo vaspitana. Njoj je išla od ruke i matematika i prirodne nauke,
ali i slobodni sastavi iz jezika - nije bila odlikaš, ali solidan "vrlo
dobar". U danima velike zime, sa obrazima crvenim do pucanja, sa strane na
kojoj je sedela
Vilma, još dugo je u klupi zračila neka ledena svežina i miris snega. Teško
bih mogla utvrditi prema kojoj smo nauci bili najviše usmeravani. Naša
škola, odredjena već u samom nazivu kao "Realna gimnazija", trebalo
je da podjednako neguje prirodne i
humanitame nauke, pa ipak mislim da je naglasak bio na predmetima prvim po rangu
i po broju časova, a to su bili veronauka, srpsko-hrvatski,
(u našem žargonu "S-H“) pa
istorija, jezici – francuski, nemački i latinski,
i konačno jedan od najvažnijih i za mene najtežih - matematika.
Najviše su me zanimala predavanja iz istorije i geografije. Moj uspeh u
školi nije bio potpun zbog totalne nesposobnosti da razumem i ovladam osnovnim
matematičkim pravilima. Matematika,
taj svetski univerzalni jezik bio je za mene "terra incognita". Za ponekog
djaka se govorilo "zna matematiku kao svoj maternji jezik" ili
"rešava matematičke
formule i u snu", što ja nisam mogla ni da zamislim. Nekome tako blizak
i drag, svet brojeva bio je za mene čudnovat i stran, pa mi je predmet matematika
zadavao kroz školu od osnovne do fakulteta brigu i donosio mnoge nevolje.
Već od moje majke sam se naslušala te jadikovke, ali otac nije naprosto razumeo
zašto se ljudi tuže na taj predmet kad je sve jasno. Tako se formirala jedna pretežna
većina koja ne razume, ne voli i ne zna matematiku i jedna na žalost manjina,
koja je voli i razume. Meni se činilo da su ti retki koji je razumeju, neka posebna
bića koje je priroda obdarila naročitom pameću. Bili su to obično dečaci
ili devojčice,
vrlo ozbiljni i koncentrisani, s malo reči, ali uvek spremni
da izidju na tablu i reše svaku formulu ili jednačinu. U
Gimanziji se zahtevao rad, pazilo se na djačko ponašanje. Ne pamtim da je neko
od profesora bolovao duže ili izostajao sa časova. Radna disciplina je bila
zavidna. Ni djaci nisu izostajali bez razloga. Morali su doneti "ispričnicu",
tj. opravdanje od roditelja, ili lekara. Bežanje sa časova je postalo
moderno tek za vreme "Endehazije",
do tada se retko ko usudjivao da beži. Uticaj nastavnika, bilo dobar ili
loš, bio je gd presudnog značaja na formiranje mlade ličnosti. Profesori kao
Rade Jovanović, Muhamed Gagić, Meša Selimović, kratko vreme Žika Popović šabački
profesor i drugi, pozitivno su delovali na formiranje mladih ljudi u tuzlanskoj
gimnaziji. I ostali, ako nisu bili progresivno nastrojeni, učili su decu lepim
i korisnim stvarima i otuda njihov ugled i pamćenje od strane djaka. Neki su
bili prestrogi, pa nisu imali prisniji kontakt sa djacima. Što
se tiče nacionalne raznovrsnosti, mi smo u Gimnaziji imali pravu "Profesorsku
internacionalu" - naši profesori bili su iz svih krajeva Jugoslavije. Najviše
iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Cme Gore i, razume se, iz Bosne. Ne sećam se
jedino da li smo imali nekog iz Makedonije. Uz brojno prisustvo Rusa-emigranata,
imali smo priliku da čujemo razne naglaske, narečja, dijalekte i da uočavamo
jezičke razlike i kulturu naših profesora. Svaki od profesora bio je poseban
svet za sebe, donosili su nam dah svog podneblja. Jovan
Djurišić sa svojim izrazitim crnogorskim akcentom, donosio nam je duh Crne Gore i kao da
smo kroz njega upoznali i same Crnogorce. Tako je bilo i sa ostalima. U
tadašnjoj gimnaziji francuski jezik učio se od prvog, a nemački od drugog razreda,
latinski tek od petog. Već u prvom razredu došao nam je mladi profesor Slovenac,
suplent još neoženjen, Josip Pavlica. Bačen u našu bosansku sredinu, verovatno
bez ikakve pripreme, svemu se čudio a mnogo toga nije ni razumeo. Videlo
se i po tome kako je izgovarao duga i neobična muslimanska imena i prezimena,
teško se snalazio u našem okruženju. Francuski je znao veoma dobro, ali
zato je sa srpskohrvatskim išlo teže. Spoticao se o naše padeže i glagolska vremena,
zapravo on nije dobro znao naš jezik. Pavlica je bio drag, jednostavan, moderan
mladi čovek, ali bliže komunikacije s ljudima nije uspevao da uspostavi. Iz
Tuzle je otišao 1941. godine, a kasnije smo saznali da je poginuo u Sloveniji u
NOBi.*
Milica
Jančić došla je u Tuzlu 1933. godine a udala se 1937. za Jovu
Ćesarevića iz stare, ugledne tuzlanske porodice koja je ioš u tursko doba držala
han na uglu Crkvene i Glavne ulice. Njen muž je bio brat našeg profesora "pjevanja",
Veljka. Milica je bila stamena i odlučna mlada žena, beskrajno posvećena
svom pozivu nastavnika, kako nije imala dece njena profesija joj je bila na
prvom mestu. Poticala je iz srpske porodice sa Korduna, otac je bio beležnik i školovao
je svu decu na visokim školama u Zagrebu - Milicu, njene tri sestre i brata.
Otac i brat su ubijeni još 1941. u ustaškom genocidu u Glin, a sestre su bile istaknuti borci NOB-e, kao i sama Milica. Njen muž Jovo poginuo je u
Tuzlanskom odredu 1943. za vreme šeste ofanzive. U vreme 1941. do 1943.
družila se sa Mešom Selimovićem i
njegovom ženom Desom Djordjić, a postala je popularna naročito
od jeseni 1944. kao sekretar Gradskog narodnog odbora u Tuzli, kada
ju je, mislim, znao svaki
gradjanin Tuzle.
Nisam imala sreću da mi Milica predaje SH, kao ni druga dva odlična profesora Meša Selimović i Muhamed Gagić, već mi je
do 1941. bila profesor SH i razrednik Radmila Maksimov.
Profesori Žarko Janjić i Rade Jovanović, umrli su obojica 1937.
godine, pre mog posla u Gimnaziju. Rade je već duže vreme bio bolestan, a Žarko
je nadjen mrtav pod neobičnim okolnostima, negde iznad Soline, govorilo se o ubistvu ali je bila reč o samoubistvu. Žarko je bio
mlad suplent, a Rade je mnogim generacijama bio uzor i omiljeni
profesor. Naš
direktor Djordje Vasković - od 1932. do 1941, nije bio popularan ni
naročito omiljen medju djacima. Ne znam kako
je bilo medju profesorima, ali je Milica Ćesarević govorila da je bio odličan
organizator nastave, strog i pravičan. Ja sam
ga zapamtila kao sedog čoveka kratko ošišane kose, višeg rasta, utegnutog u odelo
na dva reda. Uvek ozbiljan i nikada nasmejan izazivao je priličan strah medju nama,
ali i respekt. U strahu da našu školu ne zadesi ono što se desilo u Bjeljinskoj gimnaziji
- da bude zatvorena zbog buntovništva - Vasković je sprovodio strogu kontrolu
svake nelegalne delatnosti, a favorizovao je režimski red stvari, proslave i tradiciju,
pa je ponekad pozivao i policiju u školu. Sreski načelnik
Boro Aleksić bio je čest gost u njegovoj kancelariji. Sem toga, Vasković je
bio poznat i po strogim pravilima ponašanja koja je zaveo u Gimnaziji. Djaci su
smeli da se zadržavaju na Korzu i na ulici do
7 sati uveče, što je bilo zaista preterano. Nadalje, u Kino smo mogli da idemo
samo subotom i nedeljom. Učenicima je
bilo zabranjeno da igraju fudbal u domaćim klubovima, itd. Djaci koji su
iz nekog razloga dolazili sa strane, iz Sarajeva ili iz Bjeljine, čudili su se
tom našem pravilniku i smatrali su
našu Gimnaziju prestrogom, što je faktički i bila. Na primer, od profesora je
zavisilo da li će te prijaviti razrednom starešini, ako te sretne posle
sedam uveče, što je dovodilo do snižavanja ocene iz vladanja. Mnogi profesori
nisu prijavljivali takve "prestupe", ali bilo je onih koji su to činili.
Kada su mu u toku rata oba sina, dva
lepa crnpurasta mladića poginuli jedan u NOB-u, a drugi
u domobranstvu, Vasković se promenio za 360 stepeni. Postao je otvoren,
društven i prisan sa nama, bivšim djacima. Angažovao se na poslovima
prosvete, a već pre toga u toku rata krenuo
je sa jedinicama NOV-e i proveo s njima do kraja. Bio
je to jedan drugi Vasković, nama svima blizak i drag. Muhamed
Gagić, beogradski student, omiljen i dobar profesor, ali čudan i
pomalo osobenjak. Nije se ženio bio je već stariji momak. Visokog poštenja i morala, živeo je s majkom i sestrom, voleo je red, smetala mu je galama i
vreva. Bio je široko zainteresovan, znalac maternjeg jezika,
ali bez imalo lične sujete. Imamović Ibrahim, predavao je istoriju a povremeno i latinski, po
duhu konzervativan, nosio je fes, i bio je prefekt u
Gajretovom konviktu. Mi smo ga zvali Kljako, i deca
su ga rado imitirala -imao je neki govorni
defekt. Znao je istoriju i detaljno nam je tumačio dogadjaje iz grčke i rimske istorije. Klasiku je i sam voleo, i svaki termin i naziv,
bilo lični ili geografski,
ispisivao je svojim lepim rukopisom na tabli, a i godine kada se dešavalo, tako da smo morali ne samo da slušamo već i da zapisujemo, što
mislim da nije bilo loše. Nije bio pristalica ustaša, ali nije bio ni jako
protivan, kasnije je prešao na stranu NOV-a i više ga nikada nisam videla.
Voleo je da izvede učenika iz klupe da odgovara pored
katedre. Milica Zukijević, iz Gračanice, poljskog porekla, zagrebački
djak, sjajan poznavalac latinskog, prestroga, bila je prefekta u Intematu Kola
srpskih sestara. Zvali smo je Zuka i bojali smo je se.
Kasnije se za vreme okupacije udala za profesora Nikolaja
Murjova, Rusa i postala je nešto mekša i pristupačnija. Adil-efendija Čokić, predavao veronauku od 1927. do 1944, završio Al-Ashar univerzitet u Kairu, bio je čovek konzervativan, odan starim,
tradicionalnim vrednostima, nije išao u korak sa
generacijama koje je vaspitavao. Čovek lepog izgleda
i otmen u oblačenju i ponašanju, ali strog i dosta krut. U školi je uvek nosio kaput ogrnut na ledjima - nije ga skidao ali ga nije ni oblačio,
uvek sa kravatom i belom košuljom i obaveznim fesom bez
ahmedije. Djurišić Jovan, predavao
je istoriju, Crnogorac, već jako prosed, lep čovek sa
ženom u crnogorskoj nošnji. „Ajde delije boginje Talije", ili
"Sjedi drvo na drvo", govorio je s jakim crnogorskim akcentom.
Leovac Obrad i žena mu Dragoslava, predavali su oboje
geografiju i istoriju. On je bio krupan čovek odnegde
iz Cme Gore ili Sandžaka, a njegova žena sitna mala,
preskromna, majka dvoje dece, uvek u cmoj kecelji, sa lepim čistim govorom - zvali smo je Leovka. Dragutin Gorski, došao iz Slavonskog Broda, matematičar,
„zagrebački student, uredan i lep, omanjeg rasta, odličan profesor.
Politički neodredjen, mada
više u levo, pomalo nestašan, kad su žene u pitanju. Zabavljao se sa divnom devojkom
Milenom Baretić i nije se njom oženio. Milena Baretić, riječanka sa otoka
Krka, govorila je s jakim akcentom, predavala nam fiziku, bila stidljiva i prefinjena.
Kornelija Šojer, takodje zagrebački student, predavala je nemački, udala
se za Zvonka Radeljkovića, oficira stare vojske, koji je poginuo kao partizanski
oficir. Sin Zvonko rodjen posle njegove smrti. Ttrojica
Rusa - profesora, koji su došli na rad u Gimnaziju bez propisne
kvalifikacije, uglavnom su radili sa djacima nižih razreda i to: Pavlovski Jovan
za matematiku, Beljavski Aleksandar matematiku,
fiziku i
hemiju a Fedorovski Sergije prirodopis. Visok, plav, lepih crta čovek, Pavlovski
je živeo povučeno, sam sa ženom, u istoj zgradi gde smo mi stanovali, nije imao
bliže kontakte s djacima. Stajao je najviše pred tablom, okrenut nama ledjima
i ispisivao formule i
zadatke. Jezik
nije znao
da bi nam
detaljno objasnio
probleme matematičke
nauke. Beljavski, zvani Abel, oženjen našom ženom Bosankom, bio je često
u zagrejanom stanju, voleo je čašu i ništa od njegovih predavanja nije se moglo
ozbiljno razumeti. Fedorovski
Sergije, pitoreskna figura moje djačke mladosti, visok
i krupan, u cmoj pelerini, sa dubokim basom, više je ličio na neku figuru iz
ruske literature, nego na profesora botanike. Njegova predavanja bila su više
šala nego
ozbiljna nastava, ali mi smo se radovali njegovim časovima. On nas je zasmejavao
i zapravo zabavljao, a manje podučavao, a ako je nešto i predavao bilo je
sve prožeto humorom i obaveznim kikotanjem dece na njegove opaske. A
govor i glas, dikcija i ruski naglasak, sve je to bilo čudesno i smešno, kao
na nekoj
predstavi. On je bio nenadmašni lik iz našeg zabavnog školskog života, a zvali
smo ga kako i dolikuje "Feder". Imao je lepu ćerku, ženu i sina
studenta. Zvanje
mu je bilo "kontraktualni suplent", tj. suplent po ugovoru. U
poslednjoj godini uoči rata 1940/41, došla nam je lepa, otmena žena Branislava
Milovanović, predavala je francuski. Govorilo se da je došla iz Pariza gde
je boravila sa prijateljem Markom Vranješevićem, pesnikom, za koga se kasnije
udala. Lepo se oblačila, imala je prirodno kovrdžavu smedju kosu, malo se družila i nije osebi
govorila, kao da je stalno bila negde odsutna. Srpski
jezik, najvažniji predmet, predavala mi je sve tri godine do
rata, Radmila Maksimov.Bila je od negde iz Srbije, udata za
Rusa,
imala je dvoje dece i obe trudnoće prošle su kroz naše razrede. Skromna, tiha
i gotovo nečujna žena, bila mi je sem toga i razrednik.Malo se šta može reći,
sem
da znam da ako nisam dobro naučila pismenost maternjeg jezika to je zahvaljujući
njenoj bojažljivosti i nedostatku smisla za pedagoški rad. Gimnastiku
- tako se zvanično zvao taj predmet - predavala mi je u sva tri razreda
do rata Desa Djordjić, prva žena Meše Selimovića. Bila je to živahna, vitka
i
okretna žena sa sjajnim smislom za rad sa decom i omladinom. Stanovala je na
početku Srpske varoši u staroj porodičnoj kući trgovca Djordjića.
Njen brat Petar bio
je ugledni profesor, autor "Srpske ćirilice", a mladja sestra
Mirjana, profesor geografije.
Desa se po dolasku na rad u gimnaziju upoznala i zavolela s Mešom, živela
s njim u nevenčanom braku, da bi se kasnije i udala za njega i rodila posle rata
kćerku Slobodanku. Za vreme rata i okupacije pružala mu je podršku i bila mu saradnik
u NOP-u. Imali
smo sem Pavlice još jednog Slovenca, ali taj je došao 1941. kad su Nemci
proterali Slovence, pa su se neki zadržali u NDH. Tako je došao i Cajnkar
Tomaš, predavao nam je matematiku, slabo je govorio naš jezik i nije imao dara
za objašnjavanje složenih matematičkih operacija, ali smo ga,na neki način, voleli i poštovali. Najugledniji
profesor, bez sumnje, u tuzlanskoj gimnaziji do rata bio je prof. Danilo
Salom. Ppredavao je matematiku i imao veliki ugled medju djacima - bila je prava sreća imati ga za profesora. Danilo Salom,
vrsni matematičar i odličan profesor svojom strogošću zadao je mnogima jada,
ali se kod njega moglo nešto i naučiti. Po dolasku Nemaca i ustaša morao je ne
samo da nosi žutu
zvezdu, već i da čisti gradske ulice. Završio je u logoru smrti. Bio je oženjen
Srpkinjom i imao je ćerku Miru. Obe su preživele rat. Ja, nažalost, nisam
bila te sreće - meni su u nižim
razredima predavali Jovan Pavlovski i
Aleksandar Beljavski, naizmenično.
Bili su to dobroćudni i dobronamerni ljudi, ali bez
pravog smisla za pedagoški posao. Beljavskog
smo zvali Abel, a Pavlovskog Rafo. Naš
predmet iz muzičkog obrazovanja zvao se zvanično "Pjevanje" i tako
je bio zapisan i u školske knjižice. Još
pre mog dolaska, pa sve do njegove smrti u proleće
1941., taj predmet u našoj Gimnaziji predavao je Veljko Cesarević. Svoje muzičko
obrazovanje stekao je na Muzičkoj akademiji u Budimpešti, bio je nadaren
kao kompozitor i horovodja. Osim našeg gimnazijskog hora dirigovao je i drugim
horovima, sećam se da je radio i u društvu "Mladost“. Njegova
starija ćerka Kornelija – Nela, išla je sa nama u razred, isto tako
darovita, lepo je pevala i bila
izuzetno duhovita i društvena. Veljko, kako smo ga svi zvali, bio je čovek neobičan, iz nekada bogate porodice Ćesarević, uz još
jednog brata i sestru bio je najstariji sin - talenat zalutao u bosansku
provinciju. Oženjen veselom i dosta
mladjom ženom, sa dvoje dece, živeo je veoma skromno, pokušavao je da nas
uvede u tajne muzike. Najpre smo učili note, zapisivali ih u notnu svesku, koja
se kod nas zvala kajdanka, pa onda pokušavali da po njima pevamo, što nije bio
nimalo lak posao. Veljko je imao neiscrpni smisao za humor, šalu i
ismejavanje našeg neznanja. Naročito se mučio sa nama najpre u Malom
horu do trećeg razreda, a zatim u tzv.
Velikom horu, od trećeg razreda. Bila sam "pevač" u oba hora i pamtim
njegove pokušaje da nas nekako dovede u red. Vikao je na nas, pretio, izbacivao
napolje, častio nas raznim nazivima, dok bi nekako do kraja godine skrpili
neki program. S velikim horom bilo je sve ozbiljnije i lakše, jer su bili
stariji djaci koji su, po pravilu, imali sluha. Imao je na desnom kažiprstu
neki defekt, da li je prst bio odsečen nekim predmetom, ili je to bila urodjena
mana, ne znam, tek on je stalno s tim
manjkavim prstom dignutim u vis dirigovao, a bogme i pretio. Po
prirodi dobričina, mekog srca i tople duše, umetnička priroda, morao je da
se bori sa nama, gubio je nerve, padao u vatru i na kraju nas je uvek nečim zasmejavao.
Na proslavama i svečanim akademijama, oblačio je crno odelo, bio je doteran,
što je celoj njegovoj figuri davalo nesvakidašnji izgled. Njegova
iznenadna smrt i sahrana u martu 1941, uoči samog rata, bila je za nas
tužan dogadjaj, ne samo zato što je njegova ćerka išla sa nama u razred, već
što je Veljko bio omiljen medju djacima, blizak i srdačan. Otac je kod kuće
govorio da Veljko teško može preživeti jer mu se pored plućne bolesti
pojavilo i zapaljenje pluća, koje je u to vreme
kad nije bilo antibiotika, moglo da bude fatalno, što se i desilo.
On je cele te godine uvežbavao s
nama Mokranjčevu rukovet i to pesmu "Lele, Stano mori, malka Stano
mori", koju smo, pošto smo ga u dugoj povorci ispratili do groblja, morali da otpevamo nad njegovim grobom. Ne sećam
se ko je dirigovao, ali sećam se da su mi išle suze dok smo s
mukom pevali tu oproštajnu pesmu. Profesor
koji mi, na žalost nije u to vreme predavao bio je Meša Selimović. Ipak, mi
smo ga svi poznavali, pozdravljali ga u prolazu i vidjali ga sa našom nastavnicom
gimnastike Desom Djordjić. Njegovu lepu gospodstvenu pojavu, isticala
je plava kosa i visoki stas i ozbiljne, gotovo zamišljene crte lica. Nosio je sivi
grombi zimski kaput, išao je gologlav, malo se družio i moglo bi se reći da
je živeo
nekim svojim povučenim životom, daleko od svake gužve. Tek za vreme rata,
u jesen 1942, kad sam pošla u peti razred, došao nam je na zamenu neko vreme.
Na njegovim časovima najviše je bilo ćutanja, na karakterističan način, kao
neka
vrsta unutrašnjeg monologa, čiji smo smisao mogli samo da naslućujemo. Osećali
smo da pred sobom imamo istinskog intelektualca, nismo, medjutim, znali da
je pred nama budući veliki pisac. Ogrnut zimskim kaputom, često je stajao
pored prozora
dok smo mi pisali pismeni zadatak. Tridesetih
godina došao je u Tuzlu mamin zemljak Popović Živorad, šapčanin,
i dve školske godine je radio na gimnaziji. Majka ga je volela, zvalala ga je Žika,
sa kratkim, i', bio je mladji drug i prijatelj njenog brata Tike. Bio je
napredan čovek
i takav je ostao do kraja života a i posle smrti, ostao je u neku ruku simbol
naprednog pokreta Šapca. Imala sam samo 5-6 godina, ali ga pamtim dobro, plavog
čoveka, nasmejanog i dobroćudnog koji je voleo da šeta sa nama po Banji. Geografiju
mi je kroz sve razrede predavala Smilja Djukić, ćerka školskog nadzornika
Jovanovića, udata pred rat za inžinjera Bogdana Djukića, projektanta naše
gradske vijećnice, kojeg su medju prvim Srbima pogubile ustaše u leto 1941. Smilja
je bila lepa, crnooka žena sa prekrasnom valovitom kosom, koja je ubrzo posle
udaje ostala udovica sa jednim tek rodjenim sinom. Osim Smilje bile su još dve
Tuzlanke u našoj Gimnaziji u to vreme - Jovanka Jovanović, ćerka trgovca Ljube
Jovanovića, predavala je geografiju i Mirjana Milčić, predavala je francuski. Na
neki neobičan način deca prisvajaju svoje profesore i već po tome kako ih nazivaju
ogleda se njihov odnos prema njima. Tako su neki nazivani po predmetu "Francuskinja" ili "Fizičarka", a neke po nadimku
koji su im nadenuli: Abel, Feder, Rafo, Kljako, Zuka, Gagara. Neke su
zvali po imenu, što je govorilo da im je vrlo blizak,
tako su Ćesarevića svi zvali Veljko, dok su druge više autoritativne zvali po
prezimenu
- tu nije bilo šale:
Salom, Gorski,
Vasković, Čokić, Dujmušić.
U
moje vreme veroučitelji su bili Adil Čokić, Dimitrije Janković i dr. Drago Dujmušić. Jankovića su svi zvali
"Rektor" pošto je ranije,
do 1918. bio rektor Učiteljske škole u Reljevu. Mali rastom sa sedom bradicom,
bio je strog i ponašao se po propisima koje je zaveo direktor Vasković,
vodio je djake nedeljom u povorci u Crkvu na službu božju. Pred rat je došao
Nikola Mačkić, obrazovani teolog s fakultetom, progresivan i demokratski
nastrojen. Bio je neoženjen, povučen, izuzetno ozbiljan s prirodnim
autoritetom i ugledom, rodom iz Bosanske Krajine, stradao je prilikom streljanja u
Kraljevu 1941. Neko vreme predavao je pravoslavnu veronauku i mladi Kričković.
Drago Dujmušić dugogodišnji katolički
veroučitelj u tuzlanskoj gimnaziji, (od 1926
do 1943) doktor teologije, obrazovan, konvencionalno ljubazan u ophodjenju,
jezuitski profil čoveka. Živeo je sa sestrom u zajednici, ideolog mladih hrvatskih
nacioekstremista "Križara", zbog saradnje s ustašama streljan je u
jesen 1943. posle prvog oslobodjenja Tuzle. Teško bi se mogla prihvatiti
pozitivna ocena njegovog lika u „Sećanjima“ Meše Selimovića. Čokić
je posle oslobodjenja bio proganjan i hapšen, zato što je, navodno, u toku
rata, prema kafanskom kazivanju predlagao da partizane treba eliminisati iperitom
- bojnim otrovom iz Prvog svetskog rata. Pošto je pušten iz zatvora protivzakonito
mu je oduzeta penzija, na zahtev Cvijetina Mijatovića. Milica Ćesarević
koja se zauzela za Čokića, bila je tim povodom isključena iz Mjesnog komiteta
KPJ i dobila je partijsku opomenu. Od
oca i starijih, nekadašnjih djaka slušali smo o raznim profesorima koji su nekada
službovali u tuzlanskoj gimnaziji. O njima se rado pričalo i ponavljale mnoge
anegdote iz njihovog života i rada. Još iz Austrougarskog vremena otac je
spominjao neka čudna i meni smešna imena tadašnjih profesora: Paternostet
Viktor, koji je predavao grčki, a posle Lavolpičela Anto, latinski, Kolis
Vincent, francuski, Kozomara Nikola, matematiku, Danilo Tunguz-Perović
istoriju, Mantulin Nikola muzičko, Moskatelo Petar, Muždeka Dušan, srpski i
najpopularniji od sviju Uhlik Rade o kojem se pričalo, kako je proučavao
ciganski jezik i druge stvari. Od prevrata 1918. direktor gimnazije bio je prof.
Vaso Glušac, koga je otac često spominjao i njegove dve lepe kćerke. Jedna se udala za očevog
kolegu Voju Vasiljevića, zubara i bila jedna od najlepših žena u Tuzli, a
druga Danica, profesorica, udala se za očevog
kolegu sa studija dr Miloša Aranickog. Kad
sam pošla u Gimnaziju, počele su moje prave muke. Koliko sam se radovala
polasku u "žutu zgradu", toliko me je ojadilo pohadjanje veronauke, o
kojoj
nisam imala pojma. Dok su ostala deca prethodno u osnovnoj školi stekla osnovna
znanja, a mnogi su išli i u mekteb, ja sam više znala molitve i priče iz katoličkog
Malog katekizma. Kuran
što ga je Muhamed objavio u toku 22 godine - od 610 do 632 izmedju
Meke i Medine - zadao mi je više jada nego bilo koja knjiga na svetu. Deca su
tu zelenu knjigu zvali "Mushaf“, što će reći "knjiga" i čas
je prolazio u večitom i stalnom čitanju i ponavljanju reči i rečenica iz 114
sureta i preko 6000 ajeta. Dva puta nedeljno po jedan čas mi smo sricali
arapske, nama nerazumljive reči, o obrednoj tehnici i pravilima života i ponašanja
muslimana, a malo ili skoro ništa o smislu i duhu Islama. Ipak, nastojalo se
kroz nastavu utvrditi i utisnuti u
svest šta je haram, tj. nedozvoljeno, zabranjeno i "nepoćudno"
(omiljena reč efendije Čokića), a šta je
halal, tj. dobro, čisto i sveto, ukazujući pri tome šta treba u životu činiti, odnosno ne činiti. U poredjenju s kršćanskim
katoličkim Bogom čije sam osnovne
dogme saznala u klosterskoj osnovnoj školi, islamski bog mi se učinio
nekako običniji i jednostavniji. On nije imao imena, bio je jedan, sam samcit bez
duha i sina, a Muhamed njegov poslanik, bio je čovek i kao svi ljudi "božji
rob". Kuran,
podebela knjiga, tamno zelenih korica sa zlatnim utisnutim arapskim slovima,
postao je trajno izvorište mojih duhovnih patnji, večite treme i neprospavanih
noći uoči časa veronauke. No i pored toga, shvatala sam neodredjeno,
da on krije u sebi mnoge mudrosti i tajne, za mene nedostižne i nerazumljive. Učili
smo "Mali Ilmihal", taj mali katekizam Islama - do Velikog ja nisam
ni došla. Kelimei šehadet vere, sve to se moralo učiti napamet i dok je bilo na našem jeziku išlo mi je od ruke, pa i dove koje smo učili napamet,
zahvaljujući mojoj memoriji, mogla sam da savladam, ali prave muke su počinjale
na drugoj polovini časa koja je bila
posvećena iščitavanju tekstova, tj. učenju iz Kurana. Rečenica
"Otvorite Mushaf“, koju je Čokić svaki put izgovarao bila je kao udarac
čekićem po glavi. Efendija je prozivao bez reda i bez dnevnika, tako da niko
nije mogao unapred da zna koji će deo
čitati, odnosno "učiti". Da
stvar veronauke nije samo administrativne i formalne prirode otac je shvatio kad
sam na kraju prvog tromesečja donela kući opomenu - dvojku iz veronauke koju
je potpisao efendija Čokić. Bila je to prva i poslednja dvojka u mom
životu, pošto je ubrzo usledila pomoć - otac mi je našao
"instruktora". Njegov
najmladji brat Brajko, djak Zanatske škole bio je tako dobro obučen u detinjstvu
da je mogao konkurisati svakom hodži i veroučitelju. Stariji od mene samo
pet godina, rodio se kad je otac bio na drugoj godini studija - dolazio je dva puta
nedeljno kod nas, dan uoči mog časa veronauke. Zatvarali smo se u naše kupatilo,
sedeli smo na velikom drvenom sanduku i smišljali kako da nadjemo spasonosno rešenje.
Za učenje arapskog pisma bili bi potrebni meseci. Brajko je izgovarao
reči na arapskom koje sam ja onda ispisivala tanko olovkom na latinici ispod
arapskog teksta. To je bila svojevrsna podvala koja nije uvek funkcionisala, pošto
se nije moglo unapred znati koliko će se teksta iščitavati. Ponekada sam se
odlično poslužila pa se Čokić sigurno čudio kako ipak nešto natucam. Nesreća
je bila kompletna kad bi me prozvao
izvan latiničnog teksta. Da li je u naše doba bilo telesnih kazni u školama? Iako u gimnaziji
niko od Ozbiljan i strog u svemu, efendija Čokić imao je svoje miljenike ne
samo za učenje iz
Kurana - bila su to braća Kešetovići - već i za kažnjavanje. Tako je dozlaboga
nestašan i neukrotiv djak Kalauzović Enver, s nadimkom Kalauz, bio stalna
meta Čokićeve ljutnje, koja je ponekada prelazila u bes. U trenucima kada bi Kalauzović nekom svojom šalom poremetio razredni mir,
Čokić bi bio podstaknut na akciju. S poluosmehom bi izgovorio sudbonosne reči:
"Kalauzoviću, donesi uši", što je značilo dodji do katedre da te
izvučem za uši. Mi smo svi bili odmah naštimovani na razrednu predstavu, i od uplašenih
djačića postajali bi zahvalna publika. Naš nemirko ne bi bio on, kad
ne bi i od svog kažnjavanja napravio pravu predstavu. Najpre se sporo i
dugo izvlačio iz klupe, pa se onda sporim korakom doklatario do katedre
s noge na nogu. U medjuvremenu je efendija ponavljao svoju omiljenu frazu
"Donesi uši"! Tada bi počelo jedno cviljenje
i jaukanje dok je Čokić polako uvrtao uši Kalauzoviću, on je jaukao kao da
mu deru kožu. Ovaj ritual bi potrajao neku minutu, dok se Čokić ne bi umorio od
slušanja dreke, tako bi se predstava završila, a Kalauzović bi se iscrpljen
vraćao u
klupu, ponekad bogami i sa suzama u očima. Sličan njemu bio je naš vrsni zabavljač
i drugar Selo Žunić, zvani Sele, koji je još u školskim klupama ispoljavao svojevrsni
glumački talenat. Iako koju godinu stariji od nas, on je ponavljanjem dospeo
i do našeg razreda. Izvodio je prave lakrdije, zbog čega smo mi sklanjali
glave pod klupu i umirali od smeha. Bile su to kratkotrajne smejurije koje su
iznudili samo najhrabriji i najduhovitiji medju nama, posle
čega bi počinjalo prozivanje - komedija se pretvarala u dramu a za nekog
u tragediju. Glavni
miljenici efendije Čokića bili su braća Kešetovići, Muhamed i Hašim-Bajazit,
i to van svake konkurencije. Njihovo znanje i učenje Kurana i svih mogućih
dova bilo je zaista izvanredno. Ne samo da su bili najbolji u našem razredu,
već mislim da su bili prvaci u celoj Gimnaziji. Čokić je naprosto uživao kad
god bi ih prozvao, pošto se dobro namučio slušajući zamuckivanje i natucanje
ostalih
djaka. Tada bi sedao za katedru i ozarenog lica slušao dvojicu braće jednog za
drugim, koji su bili pravi umetnici u tom poslu. Braća
Kešetovići došli su u Gimnaziju u opančićima iz sela
Čifluka, podno tvrdog grada Srebrenika, utvrdjenja Kotromanića. Bili su kako smo
mislili braća, a faktički su bili od dva brata i dve sestre deca. Kasnije,
Bajazit je poginuo u NOB-u 1944. godine, dok je Muhamed postao profesor političkih
nauka u Beogradu. Osim
braće Kešetović bilo je još djaka koji su pristojno znali da uče iz Kurana,
ali dobra trećina nas bili smo prave neznalice, pri čemu smo ja i Zlata Tufekčić
svakako bile prve na rang listi po neznanju. U
vreme dok sam ja natucala poneku reč iz Kurana, Čokić nam je s ponosom pričao
kako Husein Mujić koji je završio Medresu u Tuzli zna ceo Kuran napamet. Moju
predstavu o Čokiću izmenio je jedan dogadjaj koji se desio 1942. godine,
pošto je otac već bio poginuo. Stajala sam za vreme odmora na hodniku, kad
mi je prišao Čokić, poveo me u jedan ćošak gde nije bilo prolaznika i rekao
mi doslovno:
"Kaži svojoj majci da ako joj što god treba, može da mi se obrati, ja ću
pomoći
koliko mogu". To me je začudilo i prijatno iznenadilo, a još više majku koja
je Čokića znala samo po čuvenju i nije imala do tada susreta s njim. Posle nekog vremena našla sam priliku da mu pridjem i izgovorim
da mu se majka zahvaljuje i da zasada nema nekih neprilika. Posle rata nisam
ga više vidjala. Znam da su njegovo kćerke duboko pogodjene sudbinom svog oca. U
plejadi djačkih likova iz moga vremena izdvajali su se odlikaši čija su imena
bila ispisana u godišnjem izveštaju masnim, crnim slovima. U mom razredu Vera
Budimir, Dušanka Bojanić, Brano Novaković, Ćesarević Kornelija, u starijim razredima
Ranko Bojanić, Nada Momčilović, Igor Nicenko, Milan Perović, Gojković Vojo,
Kac Kurt, Miletić Mara i Milica, Suman Ferid, Andrići Bosa i Nikola, Ibrahimagić Ahmet, Odobašić Safet, Tihić
Esad, Grbac Mira, Bogićević Nada i drugi. Mada su neki profesori govorili da više vole
solidnog vrlo dobrog, a čak i dobrog djaka, nego izvikanog odlikaša, ipak, to
je bilo neko merilo na našoj gimanzijskoj skah
vrednosti. U
svakom razredu ima više manje zanimljivih likova. Izmedju ostalih veselih dečaka
bio je Osman Hadžiegendić zvani Cojle – mršav, plavo-ridj, dobre naravi i
uvek spreman za šalu. Poreklo njegovog nadimka nije mi tada bilo jasno, ali
mnogo godina kasnije saznala sam od njega kako je do toga došlo. Naime 1927.
godine u Tuzli je bio šef policije Mustafa Hadžiergrić, sin njegove tetke.
Kako je stanica bila na Jali blizu kuće Hadžiefendića, on je često dolazio i
pevao mu pesmicu „Cojle-Manojle...“, pa je po toj pesmici nastao i nadimak. Omiljeni
ženski lik Vera Sejmenović, devojčica s pletenicama, omanjeg rasta i lepog
lika, prozvana kod kuće „Paja“ ili „Pače“, - bila je neiscrpni izvor
šale i prepričavanja viceva. Pred početak nastave, stigla je uvek da nam
ispriča poneki vic, tako da smo nasmejani dočekivali ulazak profesora. Iako
najmladja od četiri sestre, Vera je rano počela da pomaže u domaćinstvu i da
preuzima na sebe deo kućnih poslova. Njena majka, Ana rodjena Bauer, poreklom
Švabica, poboljevala je, pa je Vera već sa 12-13 godina postala „materina
desna ruka“. Do
uspeha se dolazilo uglavnom radom i marljivošću, ali neki, kao ja na primer,
nisu ulagali veliki trud u taj odličan uspeh. Naime, mene je priroda obdarila izuzetnom
memorijom, pa mi je bilo dovoljno da odslušam predavanje na času i ponešto
zapišem, a onda na brzinu ponovim tu lekciju, možda pred sam čas. To je bila
vrlo loša varijanta koja mi nije donela dobro u životu, jer nisam na vreme stekla
radne navike koje se stiču upravo u srednjoj školi. Dok su moje drugarice po celo
popodne provodile nad zadaćom i knjigom, ja sam se bavila raznim stvarima - čitanjem
knjiga za decu i odrasle, crtanjem, skupljanjem raznih slika i papira, porodičnih
fotografija, zapisivanjem svojih doživljaja. Najmanje sam vremena provodila
učeći, jer me je služilo lako pamćenje. Majka se čudila kako brzo završavam
domaće zadaće, a otac je govorio da i on u gimnaziji nije mnogo učio već
je samo slušao i dobro pamtio. Majka je tvrdila da sve što se lako zapamti
brzo se i zaboravi, ali kod mene to
izgleda nije bio slučaj, već je pamćenje ostalo doživotno, što, uostalom, svedoče i ovi tekstovi. Odličan
djak zvao se odlikaš, a učenica odlikašica. Taj me je epitet pratio kroz
celu osnovnu školu i gimnaziju, mada su mi, pravo govoreći veroučitelj i profesor
matematike "poklanjali" ocenu da mi ne bi kvarili uspeh. Moram reći
da se nisam posebno trudila da budem dobar
djak, ni zbog svojih roditelja, a ni zbog sebe - škola mi je prosto išla
od ruke. Mnogi su odličan uspeh postizali velikim radom i marljivošću, dok iza mog uspeha nije stajao ni veliki napor ni
marljivost, već prosto "božji
dar", moja memorija kojom sam se maksimalno koristila. Devojčice
s mojim imenom bile su česta pojava, jer je izgleda upravo u to vreme,
izmedju dva rata to ime ušlo u modu. U razredu smo bile tri Vere, pa nam se kasnije pridružila još jedna, Inge Pokorni, pokrštena u
pravoslavlje. Devojčice
iz moje generacije, katolkinje, i u osnovnoj školi i u Gimnaziji donekle
su se razlikovale od ostalih, najviše po imenima koja su bila ili iz katoličkog
kalendara ili su bila neka vrsta narodnih imena. Ako bi se prebrojale, najviše
ih je bilo sa imenom Zdenka, Ljerka i Slavica. Ljerka je bila kao Ljiljana jer
je u hrvatskom jeziku lijer - ljiljan. Ponekad je u razredu bilo po nekoliko
Zdenki. Muslimanske
devojčice bile su prava retkost, ali ih je u mom razredu bilo nekoliko. Rasema,
Muhiba i Nadeta - Nada i jedna Zlata iz mešovitog braka. Kako se išlo nagore u
više razrede bilo ih je sve manje, tako da ih do osmog razreda nije više
bilo ni jedne. Jedan
od neobičnih likova iz mog razreda bila je devojčica iz Olova Inge Pokorni,
ćerka inžinjera Egona Pokornog. Dete iz jevrejske porodice čiji je brat išao
u starije razrede, jedan brat je bio već student tehnike u Beogradu, dok se starija
sestra udala mlada i otišla s mužem u Australiju. Upravo u to vreme Inge se pokrstila
i dobila ime Vera, a njen brat ime Vlado. Roditelji su želeli da oslobode decu komplikovanog učenja veronauke, a u isto vreme da ih ako je moguće
spasu od genocida usled nacističke
politike koja je već pretila i našoj zemlji. Inge-Vera imala je neverovatnu
plavu ukovrdženu kosu upletenu u dve pletenice
koju su njene drugarice izmedju časova rasplitale, raščešljavale i divile se
kovrdžicama. Sedela sam iza nje u
klupi i to mi je bilo najveće zadovoljstvo, kada bi dobila od Vere
"dozvolu" da češljam plave kovrdžice. Mene je oduševljavala njena kosa i crvenkasti sjaj koji je izbijao iz tih kovrdžica, kao i
nemogućnost da se ta gusta kosa savlada. Nisam bila jedina koja se bavila
Verinom kosom i druge devojčice su to želele. Vera se blago branila, ali je
ipak dozvoljavala da je friziraju, kao
nešto što joj je sudbina dodelila, pa se s tim mirila. Vera zaslužuje poseban
osvrt
zbog njene sudbine o čemu je već pisano, pošto je ona preživela
rat dobrim delom ilegalno u Tuzli, kod porodice inž. Miljevića, kao svojevrsna
tuzlanska Ana Frank. Govorna
strana života me je privlačila pošto su razlike bile velike i vrlo zanimljive.
Kako govorimo, šta govorimo, zašto se toliko razulikujemo u govoru. U to
vreme, razume se, bez prave svesti i poimanja problema, već čisto sluhom i uhom,
nametalo mi se poredjenje, sazvučje ove zavičajne reči. Taj verbalni okean, nesagledivo
more ljudskih reči koje je bilo osnova celog našeg života i svih zbivanja
bio je taj naš jezik, jezik zavičaja. U
samoj školi govorili smo svako svojim jezikom, nezvanično. Pa ipak, bile su
uvek neke nove stvari, novi pojmovi koje je donosio život, moda ili tehnička dostignuća.
Praktična i u to vreme vrlo cenjena stvarčica naliv-pero, većina dece zvala
su penkalo, dok je moja rodbina u Srbiji istu stvar zvala stilo. Školske beležnice
kod nas u Bosni bile su teke, dok je reč sveska dopirala do mene iz Srbije.
Crna površina koju su u Klosteru zvali ploča, u Gimnaziji bila je tabla i uz nju
obavezna spužva, ili po mojoj majci sundjer. Naš obožavani raspust bile su ferije,
mastilo je bilo tinta, šestar je bio cirkl, zaledjene klizaljke na pločniku na
kojima
smo se klizali bile su plaze. I
u naše vreme postojao je svojevrsni rečnik žargona, što je majka zvala "šatrovački"
jezik. Ponekad je neka reč, neznano kako, ušla u modu i svi su je upotrebljavali
kao nešto normalno. "Imaš gut", govorili smo jedni drugima, kad se
htelo reći da sagovornik ima neku vrstu prednosti. Stvorenje koje nije marilo
ni za kakva pravila ponašanja i djačkog reda bilo je "luftika", što
se moglo primeniti i na odrasle. Djaci Muslimani su voleli da
upotrebljavaju izraz "halaša" ili "alaša", što je
značilo gomila mangupa i besposličara i time su jedni druge nazivali. Negde
pred rat
pojavila se reč "hepek", čije značenje nije ni do danas
odgonetnuto. Zapravo, to je moglo biti bilo šta - neka tehnička spravica, ili šaraf, a možda i
alatka, tek ta rečca označavala je nešto što je u tom momentu bilo
potrebno. "Daj mi taj hepek", govorili su jedni drugima i znali su na
šta se misli. "Imam pik", često se moglo čuti kad
je neko nešto poželeo, ili "s pika" kad je neko mogao brzo i tačno
da odgovori.
Moglo bi se, svakako, redjati još mnogo reči koje su u našem žargonu imale
neko značenje, žao mi je da ih nisam sve popamtila, što bi zahtevalo dodatno istraživanje.
Medjutim, najomiljeniji i najviše korišćeni izraz u svakodnevnom životu djaka bila je reč "raja". Ova reč preostala iz turskog
vremena kada je označavala
nemuslimansko stanovništvo koje je plaćalo namet, harač i ostalo, u našem
žargonu označavala je šarenu, veselu gomilu, decu i omladinu,- pa i narod, puk.
Ta reč raja bila je sve to ali i nešto više. Iskazivala je osećanje,
solidarnost, nešto što je naše,
svoje i zajedničko. "Šta radi raja?", pitala sam drugaricu koja je dolazila
da me obidje kad sam bolesna. "Ide li raja danas u kino", pitanje postavljano
subotom i nedeljom kad nam je bio dozvoljen odlazak u bioskop. U
našem žargonu bila je i smešna reč "kifeli", za koju je Ranka Kuić
ustanovila
da je keltskog porekla. To je bila uzrečica koja je značila, da nekom kažeš,
"hajde, beži". Većina muslimanske dece zvala je roditelje "moj
stari" i "moja stara". U
to vreme su bile "u modi" narodne poslovice, bilo ih je svuda u čitankama,
u bukvarima, na zidnim vezovima vrednih domaćica, pa čak i u nekim trgovinama.
"Ko radi, ne boji se gladi", i slične mogle su se videti na raznim
mestima. Pa i djaci su ih upotrebljavali u svakodnevom govoru. Moj školski drug
Duka Vasić, koji je mnogo
više voleo da pomaže ocu u zanatlijskoj radnji nego da uči školske lekcije,
kad bih mu primetila da redja dvojke, on bi mi odgovorio: "Umro ko radio,
umro ko ne radio" - to je bila njegova
omiljena izreka. Reč
koja se često čula u toku mog školovanja, bila je "premještaj", što
je značilo
da neka od drugarica odlazi iz naše sredine, jer su roditelji, zapravo otac premješten.
U zemlji, sa centralizovanom upravom, kakva je bila Kraljevina Jugoslavija,
sva postavljenja, unapredjenja i premeštaji dolazili su direktno ili iz Beograda,
ili eventualno iz Sarajeva. Naročito su često bili premeštani oficiri i vojna
lica, zatim učitelji i drugi državni službenici ili inžinjeri, koji su
odlazili iz jednog rudnika u drugi. Mi
nailazimo svakodnevno na praznoverice kojima ne znamo poreklo ni značaj.
Kad naidje odžačar, biće dobro za nas u školi, kad naidje pravoslavni pop treba
se uhvatiti za dugme, pa makar i za tudje ako nemaš svoje. Ne daj bože da nam
crna mačka preleti preko puta kad idemo u školu. Ja već izdaleka zaobilazim i
prelazim na drugu stranu ulice, ako
vidim da se približava crna mačka. Jedan
od lepih običaja u to vreme bile su naše školske igranke - "čajanke"
nekada
kao matine pre podne, a najviše posle podne. Već u prvim razredima devojčice
su znale sve okretne igre, dečaci su kasnije polazili na igranke. Okupljali smo
se u Velikoj sali, neki djački bend je svirao, poneko od profesora je dežurao,
devojčice
su igrale u parovima i bilo je zabavno. Moja malenkost je već od osnovne škole
naučila okretne igre i to od kućne pomoćnice, s kojom sam uz radio, kad roditelji
odu od kuće, cupkala po kujni. Isključenja
u Gimnaziji bila su retka, ali su se dešavala. 1936/37. bio je isključen
Remzija Čamdžić zbog pismenog zadatka u kome je omalovažavao religiju
i crkvu, pa je otišao u Užice gde su obično odlazili oni koji su bivali isključeni.
Remzija je 1941. otišao u NOP i preživeo je rat. Izudin - Izo
Mulabećirović bio je takodje isključen, pošto je iritiran Čokićevim primedbama,
bacio Kuran na zemlju. Morao je da napusti školu i da maturira u Bihaću.
Izo je kao student medicine otišao u NOV na Baniji, sa Sedmom banijskom divizijom
prošao je Golgotu i na Sutjesci 1943. je poginuo sa ranjenicima i tifusarima. Samo
manji deo srednješkolske omladine bio je već od ranije politizovan. Mahom je u
Gimnaziju dolazila omladina nepolitički nastrojena, pa je zavisno od uticaja
nalazila neku vrstu opredeljenja u srednjoj školi. Već od "Mlade
Bosne" koja je bila politička kolevka u tuzlanskoj gimnaziji,
izlazio je jedan broj politizovanih mladića, onih patriotskih i nacionalnih i
onih socijalno - progresivnih. Na levom krilu naše voljene Gimnazije bila je 1933. postavljena bista Djordja
Lazarevića nekadašnjeg učenika Gimnazije koji je 1906. bio isključen kao
buntovnik. Maturirao je u Beogradu, a diplomirao pravo u Zagrebu i postao doktor
prava. Početkom Prvog svetskog rata, uhapšen je u Zvorniku kao taoc i
od 1915. godine gubi mu se svaki trag. Njegova generacija - odbor za proslavu -
ponudila je najpre prof. Matkoviću izradu poprsja, ali pošto nije
bila primljena, bistu je konačno izradio Franjo Leder. Matković, profesor crtanja
u gimnaziji, nije bio akademski
slikar, iako je bio, kako kažu majstor crtanja. Izmedju njih dvojice postojao
je jak rivalitet. Lederov talenat došao je i na ovoj bisti do izražaja, pa je Djordje
sa poluispruženom rukom prema imaginarnom sagovorniku bio na neki način
blizak i u kontaktu sa nama. Vremenom je ova bista postala kultno mesto okupljanja
djaka naše škole i mislim da nije bilo generacije koja se nije slikala u krugu
biste, bilo grupno ili u parovima. Odmah po dolasku ustaške vlasti 1941. bista
je srušena i njena sudbina mi nije poznata. Proslave
ili svečane akademije bile su dosta česte. U toku školske godine sastajali
smo se u punom sastavu, djaci i profesori u velikoj sali - na dan Svetog Save 27. januara kad su se delile nagrade za najbolje pismene sastave, na
dan Štrosmajera, na dan Ujedinjenja 1. decembra, dan Zrinskog i Frankopana, a
bilo je i drugih prigodnih datuma. Naročito je svečano obeležena godišnjica,
40. godišnji jubilej gimnazije, kada
je došlo dosta gostiju sa strane, održavane su razne svečanosti,
o čemu postoji grupna slika djaka i profesora na stepeništu gimnazije 1939.
Deca su se radovala jer tada obično nije bilo nastave ili je bila skraćena. Ostale
su mi u sećanju gospodje iz Kola srpskih sestara koje su za dan Sv.Save donosile
u velikim pletenim korpama kolače i pecivo. Oko njih se stvarala prilična gužva
jer su to bile fine poslastice kakve mnoga deca nisu imala kod kuće. Na
akademijama me najviše zanimalo da čujem nekoga od djaka kako svira klavir ili
violinu, ili da recituje - to je bio
obavezni deo programa pored referata i
horskih pesama. Kad sam od trećeg
razreda ušla u Veliki hor i sama sam učestvovala
u programu barem sa himnom. Himnu smo znali svi napamet i sve je išlo
lako do slovenačkog dela (treći deo himne), "Naprej zastava slave, na boj
junačka kri, za blagor očetnjave,
naj puška govori". Ovi stihovi su mi zvučali čudno
kao nešto staroslovensko, dok sam najviše volela melodično-svečani deo "Lijepa
naša domovino...“ Povodom
raznih proslava organizovane su djačke povorke. Neke povorke Kao
da je neko još onda vodio računa o "nacionalnom ključu", pa je ovaj
trolist Srbin-Hrvat i Musliman bio zastupljen i medju našim
podvornicima. Nuraga, stariji čovek
s fesom na glavi, s večitim osmehom na rošavom licu, malo pogrbljen, zatim
Živko Radić, Srbin, visok i uspravan ukočenog držanja, prosed i sa šeširom
na glavi, koračao je laganim korakom odjednog do drugog razreda. Drago, Hrvat,
omanji rastom, proćelav s karakterističnim rumenilom nosa i lica, pričljiv, ali
najmanje ozbiljno shvaćen od naše sredine. "Eh, moja gimnazija, nije više
ono što je bila", govorio je setno otac. "Nama su posle velike
mature davali štap kao simbol
zrelosti. Nuraga je donosio štapove i dijelio nam je svima koji smo maturu položili“.
"Zar je i onda bio Nuraga?" pitala sam ga sa čudjenjem.. Meni se činilo
da je vreme o kome otac govori bilo pre mnogo decenija, a ne pre samo šesnaestak
godina. Majka je primetila da su i oni u Šapcu imali svoje poslužitelje,
što se kod njih zvalo
"famuluz". Naši
podvornici su se brinuli o loženju zgrade zimi. Svaki razred je imao visoku
tučanu peć čija su vrata bila na hodniku i ugalj se ubacivao u peć iz
hodnika. Sem
toga oni su naizmenično prolazili kroz razrede sa obaveštenjima iz Direkcije. Djaci
koji su dolazili sa strane, a nisu imali rodbinu u Tuzli stanovali su u raznim
internatima. Muslimani u Gajretovom konviktu, a kasnije u osnovanom intematu
društva "Uzdanica", prohrvatske orijentacije.
Srbi su uglavnom bili
smešteni
u „Prosvjetinom“ konviktu koji se nalazio u Dugoj ulici u Srpskoj varoši.
Negde u godinama uoči rata osnovan je još jedan internat, pošto je ovaj stari
postao tesan,
Dom Kralja Petra I Oslobodioca, ili skraćeno Dom kralja Petra blizu pravoslavne
crkve u Crkvenoj ulici. Bila je to velika i svetla zgrada, a prisustvo
njegovih pitomaca još više je oživelo Crkvenu ulicu. I pri Klosteru bio je
osnovan internat za mušku omladinu u jednoj manjoj zgradi pored samog Klostera.
Dugogodišnji upravnik Prosvjetinog doma bio je Vojo Bogićević, a u Domu
Kralja Petra bio je neko vreme prefekt profesor Gorski. Od
latinske reči convivere, konvikt je bio uobičajeni naziv u Bosni za djački
internat. U Gajretu je upravnik ili prefekt bio od 1928. do 1941. Meho
Salihspahić učitelj,
čiji je sin Esad išao sa mnom u razred. Od 1938. bio je pomoćnik upravnika Muhamed
Gagić, a i profesor Imamović je tamo igrao neku ulogu. Paralelno
je otvoren i konvikt društva "Uzdanica" koje se smatralo više prohrvatsko nasuprot
prosrpskom "Gajretu". Zgradu je uz pomoć bega Kulovića poklonila
Bakirbegovica Tuzlićka, a naročito je bio pun kada je 1941. ukinut
Gajretov konvikt. Nikada
se, ni pre, a ni posle nije toliko čitalo kao u to gimnazijsko vreme. Mada sam
počela još mnogo ranije da se družim sa knjigom, gimnazija me je još više
podsticala na čitanje. U samoj školi imali smo lepo snabdevenu knjižnicu kojom
je rukovodio obično profesor srpskohrvatskog jezika, ali se najviše pozajmljivalo
medjusobno. Neki djaci su bili čuveni po načitanosti i znanju. Najveći
ugled u tom pogledu imao je maturant Niko Andrić, koji je uvek išao s knjigom
ispod ruke i vodio beskrajne rasprave sa svojim drugovima. Govorilo se da on
čita Kanta što je za nas bila mislena imenica. Bio je izuzetno nadaren i
osoben mladić, ali na žalost tragično je završio život od neizlečive
bolesti kao student tehnike u
Beogradu, posle rata. Bilo je još veoma obrazovanih djaka, naročito iz
jevrejskih porodica pošto su oni govorili i strane jezike. Braća Herman, pa
Vlado Pokorni brat moje drugarice Vere, koji je besplatno davao
instrukcije svojim drugovima iz raznih
predmeta. Moja bliska drugarica mada starija od mene, Nada Momčilović,
bila je izuzetno dobar djak iz svih predmeta podjednako i spadala je medju
najbolje učenice gimnazije. Od rukopisa koji je bio savršen, pa do ophodjenja
i lepih manira, Nada je bila uzor svestrano obrazovane devojke. Svako od
nas imao je neke svoje idole i uzore, kako profesori, tako i djaci. Milica Ćesarević
mi je govorila da joj je najmiliji djak bio Bećir Muharemagić, jedini odlikaš
u svom razredu. Literarna
družina "Petar Kočić" imala je veliki uticaj na djake starijih razreda,
ali ja do 1941. nisam dotle došla. Mi smo uglavnom slušali šta se dogadja u
literarnoj družini, naročito dve-tri godine pred rat, kad se tamo vodila ne
literarna već politička borba. Družina je postala poprište izmedju levičarskih
djaka i tzv. ljotićevaca
koji su imali svoje pokrovitelje u gradu. Odjeci ove borbe čuli su se i šire,
izvan škole. Najbolji podsticaj radu ove družine i njenoj progresivnoj orijentaciji
dao je profesor Žika Popović koji je od 1930. do 1932. radio u školi, a pored
njega
profesor Rade Jovanović koji je i sam bio pisac i pesnik. Razredni
izleti - ekskurzije odigravali su se obavezno s proleća ili s jeseni. Nekoliko
osnovnih destinacija ponavljale su se iz razreda u razred: izlet u Lukavac, u
Gračanicu, na Ozren, u Doboj, na Kiseljak. Djaci starijih razreda išli su i
dalje i na
višednevne izlete, ali mi nismo dotle dospeli. Moj prvi izlet u prvom razredu
bio je
u Gračanicu s profesorom Fedorovskim, a u drugom razredu u Lukavac s Lidijom
Perepljotčikovom, i u trećem razredu na Ozren. Jednodnevni izlet počinjao je
dolaskom na željezničku stanicu, okupljanjem djaka, zatim sedenjem u vozu koji
je išao za Doboj. Za Ozren smo izlazili već u Petrovom selu, pa bi dalje išli peške džombastim
drumom do Ozrena, bolje reći do manastira, gde smo se odmarali.
Tamo je zasedao arhimandrit Bilbija, a njegov starešina tuzlanski Vladika
Nektarije Krulj, namenio je sebi za života Ozrenski
manastir za svoju grobnicu. Najlepši deo izleta, po meni, bila je vožnja vozom
na drvenim klupama treće klase. Graja, živost i razni nestašluci u toku vožnje
činili su nastavnika bespomoćnim da uz klopotanje i drmusanje voza, ovlada
situacijom. Sem
toga, u nižim razredima išli smo i na poludnevne izlete po jednom ili dva
puta u toku školske godine - na Ilinčicu, u Kreku, na Paša bunar ili u
Solinu. Čuveni vašar u Puračiću bio
je takodje privlačna meta za odlazak na izlet, ali, to smo
išli u sopstvenoj režiji, izvan škole. Na taj vašar išla sam s mojom
drugaricom Verom Sejmenović, bila je
opšta gužva, mnogo seljaka i mnogo prašine. Bio je to
najposećeniji vašar u
tuzlanskom srezu
i tamo se
vrtela gomila ljudi svih nacionalnosti. U
samom gradu djaci su imali omiljeno sastajalište na Slanoj Banji i Trnovcu.
Kao neki magnet Banja je privlačila gradjane Tuzle, a naročito omladinu. Lepo
uredjene staze, klupe na kojima se moglo sedeti i učiti, pa izlazak iz kruga Banje
stazama po padinama brda Trnovac koji se prostirao na celom prostoru ispod pravoslavnog
groblja i spuštao se do same Pivare. Zimi, mesto za sankanje i skijanje,
a s proleća od aprila do oktobra, zelena oaza djačkog druženja, maštanja i ljubavnih
sastanaka. Zapamtila sam ga najviše kad šljive i druge voćke po padinama
Trnovca procvetaju ili izbeharaju, kako hoćete. Onda je Trnovac najlepši. Sa
drugaricama se provlačim izmedju žare i čičaka i beremo prvo cveće -
visibabe, ljubičice,
kukurek i jagorčevinu i nosimo kući da obradujemo majke. Na samom Trnovcu
dominira crkvica - kapela, porodična grobnica porodice Jovanović. Ona je neka
vrsta zaštitnog znaka Tuzle, ili bar onog dela koji se tada zvao Srpska varoš.
Nisam se nikad
penjala do same crkve sa spoljašnje strane, već samo iz groblja, koje počinje na kraju Trnovca. Još iz osnovne škole čim počne proleće
odlazim s drugaricama na groblje, nešto
me privlači da prolazim izmedju spomenika i iščitavam
imena i reči oproštaja. Kod samog ulaza je lep spomenik ćerke - jedinice pukovnika
Vasića, tu obično zastajemo - ona je bila mlada i još se pamtilo kad je umrla. Mene
je posebno zanimala tamna, izrazita bista inžinjera Štekovića, upravitelja
Solane koju je izradio Leder i uvek sam zastala pored nje. Dalje se uz brdo nastavljaju grobovi i grobnice tuzlanskih Srba. Da su deca volela da
tumaraju po groblju i oko njega svedoči jedan zapis nadjen u Arhivu Istočne
Bosne. Upravniku
realne gimnazije stigao je 4.aprila 1937. dopis od Pravoslavne crkvene
opštine sa sledećim sadržajem: "Naš
grobar žali se i to već nekoliko puta, da djaci dolaze na livadu ispod groblja,
sami ili s nastavnicima, da po travi skaču igrajući se loptom, lome grane na voćkama,
a što je najgore, da preskaču preko ograde u groblje, kidaju sa grobova cvijeće,
lome krstače i razbijaju kandila." Kad
sam ponekad išla u crkvu, bilo povodom neke sahrane, ili praznika, pravoslavne
liturgije bile su veoma duge. Noge su mi se kočile od stajanja a jezik je bio
nerazumljiv. Za moju dečju predstavu o verama, katolička je bila jednostavnija
i
lakše shvatljiva. Služba božja bila je na našem jeziku, svaka reč se mogla razumeti,
a i trajalo je znatno kraće. Negde
1939. u drugom razredu gimnazije, pogodila nas je kao grom iz vedra neba
vest da je medju školskom decom zavladala epidemija meningitisa ili
kako se popularno
zvalo "kočenje vrata". Otac je bio zabrinut, preduzimane su
preventivne mere, održavana predavanja o higijeni i ostalom, ali,
ipak neki su se razboleli. Sećam se devojčice iz Lukavca, starije od
mene neku godinu, koja je opasnu bolest srećno prebolela. Dečak iz trećeg
razreda Dejan Kostić, iz Zvornika, pitomac Doma Kralja
Petra razboleo se i ubrzo saznadosmo tužnu vest da je umro. Bio je to jedan od
najlepših dečaka toga uzrasta, plavokos, negovan i lepo obučen, koji je zračio
nekom
unutrašnjom svetlošću. Iste godine išli smo u dugim povorkama na ispraćaj učenika petog razreda Nenada Begića, sina tuzlanskog
pravnika i političara iz HSS-e, Jure Begića.
Jedinac sin, visokog rasta, lep i uspravan, Nenad je oboleo iznenada,
verovatno od tuberkuloze i ubrzo umro. U
našem gimnazijskom rečniku javljao se pojam "siromašan djak", što
je značilo
da je tom djaku potrebna pomoć. U Gimnaziju su, u principu išla deca iz srednjih
i viših staleža - činovnička, trgovačka, zanatlijska. Deca iz siromašnih slojeva jedva da su završavala osnovnu školu. Pa ipak, u svakom
razredu bio je poneko "siromašnog
imovnog stanja", za koga se znalo da se slabo hrani, da je loše odeven,
da ne može da kupi cipele. Obično su to bili dobri djaci koje su roditelji uprkos
siromaštvu podsticali na više školovanje. Pri Gimnaziji je za takve djake bilo
obrazovano Potporno društvo čiji su donatori bili trgovci, advokati, razne
firme i ustanove iz kojeg se davala
pomoć. Ova pomoć je davana bilo za dobar ili odličan uspeh, ili čisto
namenski, za kupovinu cipela i odeće. Ako se radilo o kupovini
cipela nekoj učenici, onda je razredni starešina imao zadatak da ide s njom
u radnju i nabavi cipele, i sve je to bilo uredno registrovano. Iz tog fonda su
dodeljivane nagrade za najbolje svetosavske sastave ili maturske radove. Tako je
na primer, za najbolji pismeni sastav nagradu od 300 dinara dobio Cvijetin
Mijatović, a isto tako i
drugu nagradu za najbolji maturski rad od 150 dinara, 1931/2.godine. Prema godišnjacima škole, glavni donatori su bili:
Fabrika Solvaj-Soda Lukavac, Fabrika špiritusa
Fišl i sinovi u Kreki, dr Nektarije Krulj episkop tuzlanski, dr. Dušan
Đerić, prota Matija Popović, tuzlanska opština i drugi ugledni pojedinci. U
to vreme se već razumevao značaj učenja stranih jezika, mada su u školi ti jezički
predmeti bili opterećeni sa mnogo gramatike, a malo konverzacije. Otac je bio
vrlo zadovoljan što ću pored Baumanovih naučiti "po ruski". Čuveni
Rade Uhlik svoju profesorsku karijeru otpočeo je u Tuzli kao suplent za nemački
jezik. O njemu su se pričale priče i kada je već otišao iz Tuzle, naročito
zbog njegovog naučnog interesovanja za cigansku populaciju čiji je
jezik naučio, pa je mnogo godina kasnije objavio i
prvi ciganski rečnik. Davao je djacima besplatne časove iz stenografije i engleskog jezika,
u to vreme veoma retkog u nas.
Teško bi bilo u to vreme naći nekoliko ljudi u celoj Tuzli, koji su imali elementarno
znanje iz engleskog. Od
drugog osnovne do petog gimnazije - dva puta nedeljno - odlazila sam u kuću
moje privatne nastavnice nemačkog jezika, Hilde Perović, uvek istom putanjom,
od Centra i Gradske kapije obilazno pored Gimnazije i Oficirskog parka, ili
nekom od prečica preko pijace, pored Trobegovog parka, ali obavezno pored Medrese
i onda još malo gore uz Bolničku ulicu.U tim
odlascima kod profesorke sa više ili manje naučenom zadaćom, usputnim
prebiranjem zadatih reči i glagolskih vremena kroz glavu – springen –
sprang-gesprungen, klingen-klang-geklungen – bilo je mnogo treninga i
discipline i odricanja od slobodnog vremena. Ali povratak kući bio je još lepši,
uvek sam žurila, trčala i htela sam što pre da dodirnem kućni prag. Pored
Perovićke bilo je u gradu još nekoliko zanimljivih likova koji su se bavili
privatnim podučavanjem djaka. Tako za francuski jezik gospodja rudomino, za
violinu Todik Stetkijević a za klavir gospodja Krugljevska – svi troje ruski
emigranti. Zatim, naš profesor matematike u Gimnaziji Danilo Salom, davao je
časove violine, ali samo onima koji nisu bili njegovi djaci u Gimnaziji.
Navodno je i apotekar Mašo Sulejmanpašić, inače turski državljanin,
davao časove iz turskog jezika. Penzionisani profesor Stojanović davao je
instrukcije iz matematike. Stanovao je sa sestrom u starinskoj, bosanskoj kući
preko puta Sokolskog doma. Bio je to ugladjen i
gospodstven profesor, bez jedne noge i bez oka - išao je sa štakama, a preko
oka nosio
je crni prevez. Fizički
razvoj, gimnastika, a posle otvaranje Bazena i plivanje, postali su privlačni
za gimnazijsku i drugu omladinu. Devojčice, starije ali i mladje od mene, išle
su redovno na vežbe u Sokolanu. Sokolana je zvanično bila "Sokolski dom Kralja Aleksandra I" i nalazila se u bočnoj ulici od Glavne, na
putu ka Banji, malo dalje od kuće za
mene zastrašujućeg Jovče koji je galamio po ceo dan. Moralo se proći
pored njega koji je i leti i zimi bio napolju i svojim strašnim glasom vodio rasprave
sa svojim nevidljivim neprijateljima. Dalje je stajala kuća advokata Stakića,
lepa jednospratna porodična zgrada. Sama Sokolana bila je izgradjena u novije
vreme, sa belom fasadom, lepim prostorijama, velikom salom i jednom
restoran-kafanom gde su ljudi sedeli i igrali šah. Sem što se vežbalo u
Sokolani su priredjivani balovi, tzv. zabave, uglavnom balovi raznih društava i
svetosavski bal. Otac je smatrao da je "Soko" režimsko društvo i
nije mi dao da idem da vežbam sa ostalim devojčicama, mada nisam mnogo
navaljivala. U toj stvari nije bio u pravu, jer
su u Sokolu, osim vodećih srpskih političara i dobrotvora učestvovali mnogi mladi ljudi, djaci, studenti i omladina iz svih slojeva društva pa i
nacionalnosti. Najmanje je bilo Hrvata
a najviše Srba, ali bilo je mnogo i Muslimana. Jedan od glavnih,
koji je vežbao sa muškom omladinom, vodio ih i na sletove, bio je "brat Meša", koga smo svi u gradi poznavali i pozdravljali se s njim. Deca
su išla u Sokolanu kao na vojnu vežbu ili u službu, redovno i sa velikim
zadovoljstvom. Devojčice su vežbale na karikama, na reku ili na strunjači, a
bilo je i preskakanja konja. Sve to smo imali i na času gimnastike u Gimnaziji
dva puta
nedeljno, odvojeno dečaci i devojčice. Za te časove su bili obavezni gaćice-šorc
od crnog klota i sokolske patike koje smo kupovali kod "Bate".
"Sestra Desa" - tako su je svi zvali jer su mnoga deca bili
sa njom u Sokolu, pa je i za ostalu decu bila sestra Desa - živahna,
lagana, vitka i okretna, Desa Đorđić je bila oličenje
vitalnosti i gimnastičke elastičnosti.
Sem toga imala je prekrasne
tamne oči i prirodnu blago talasastu kosu što je davalo klasični ton njenim
crtama. Pošto
nije mario "Sokole", otac mi je dozvolio da se upišem u
"Skaute". Sedište skautskog stega
bilo je u Gimnaziji, pa su se tamo održavali sastanci, izložbe,
igranke. Glavna aktivnost bili su odlasci u prirodu, izleti, logorske vatre, pa i
odlasci na more za vreme letnjeg raspusta. Medjutim, ja dalje od Ilinčice nisam
otišla sa skautima. Nije mi išlo od ruke vezivanje čvorova što je prva stvar
koju je trebalo da nauči skaut -
izvidjač. Od svega sam najviše volela skautsku uniformu koju
sam oblačila sve dok nisam iz nje izrasla, pred sam rat, kada su se 1941. obe ove
organizacije ugasile. Skautski "vodja" bio je godinama Radoslav-Rade Popović, visok, mršav, obavezno u uniformi išao je na čelu svake
skautske povorke kroz grad. Njegov mladji brat Miloš bio je takodje
"vatreni" skaut, kao i Momo Peleš,
Izo Mulabećirović, Roman Domanik, Miljenko Preka i mnogi drugi. Do 1934.
načelnik skautskog stega bio je prof. Mehmedalija Džinić, koji se te godine, spasavajući
sina, udavio u talasima Save. Jednom
ili dva puta godišnje skauti su priredjivali logorsku vatru na raznim mestima u
gradu sa šaljivim programom koji su sami izvodili. Sećam se dobro jedne
logorske vatre koja je održana na praznom prostoru izmedju Okružnog suda i Knjižare
Lemezovića, gde se okupilo mnogo omladine. U šarolikom programu, najstariji
od četvoro dece bankara Aleksandra Preke, Miljenko, pevao je uz gitaru smešnu
pesmicu: "Terezinko sidji dole i poljubac mi daj, jer mjesec tako divno sja
kao da je maj!" Mora
se priznati da su neki i u to vreme našu školu, našu staru Gimnaziju smatrali
dosadnom i suvoparnom. Za razliku od predjašnje austrougarske škole prožete
duhom bezličnosti i šematizma, u duhu kasarne, naša škola je bila bolja, životnija
varijanta. Ipak, stara zgrada i ceo
njen inventar ostao nam je od „K-und-K“
monarhije. I naša je država, kao i prethodna koristila školu za autoritarno
vaspitanje, kao deo i oslonac postojećeg sistema vrednosti. Ali odnosi su
bili znatno tolerantniji i demokratskiji, sa više razumevanja, što je
najviše zavisilo od profesora kao pojedinca. Da je učenik individua, dete koje sazreva,
ipak malo je ko uvažavao. Težište je ipak bilo stavljeno na
savladjivanje gradiva, na rad i učenje, i na samu nastavu. Trgovačka
ili Gradjanska škola bila je starija od Gimnazije i svojim solidnim programom i
praktičnim znanjima osposobljavala je za kraće vreme sve one koji su hteli da se što ranije osamostale i zaposle. Ženska
stručna škola bila je osnovana 1913. po programu iz vremena Austrougarske,
imala je sposobne i vredne nastavnice.
Muslimanska ženska deca, ako uopšte nastavljaju školu posle osnovne,
idu u Žensku stručnu školu.
Lepo zamišljena i korisna škola za buduće majke i domaćice, gde su se učili
predmeti iz domaćinstva, ručnog rada, šivenja, ali
i pismenosti i drugim
znanjima. Nastavnice su bile školovane učiteljice i imale su ugled
i poštovanje u gradjanstvu. Dugo godina je ova škola radila u prostorijama
Gimnazije, ali su se kasnije iselili i našli sebi životni prostor. Učenice
su bile, kako se meni činilo, prelepe devojke, većinom iz muslimanskih
porodica, mnoge su imale pletenice do pojasa. Neke od njih su nosile preko glave i
ramena svileni šal s resama - uobičajeni način oblačenja pre
udaje. Kretale su se bez buke po dve, tri u grupi, i mada nisu želele da skreću
pažnju na sebe, pogledi mladića bili su upereni ka njima. Svečani
trenuci Stručne škole bili su krajem školske godine, kada su ove vredne
devojke pravile
izložbu svojih radova. Izložbe su bile najavljene
plakatima po gradu, pa smo ih majka i ja obavezno posećivale.
Razgledale smo s divljenjem njihova remekdela - stolnjake, zavese, haljine,
bluze i ostale prekrasno izvezene rukotvorine. Posle izložbe one su te haljine
i bluze nosile s ponosom i na ulici. U
zapisima
mnogih, pa i velikih ljudi, može se naići na izjavu kako im je školovanje
i vaspitanje nanelo veliku štetu. Za mene i za moju generaciju mogu reći da nam je školovanje u Gimnaziji donelo veliku, značajnu korist i
svojevrsni temelj obrazovanja i
kulture za ceo kasniji život. Bez obzira na sve moje muke s veronaukom
i matematikom, to su bile godine najlepših saznanja, druženja i izrastanja. Kad
bolje razmislim, ta je naša dobra, stara gimnazija bila jedna od najvažnijih,
autentičnih stvari i iskustava u našem tadašnjem mladom životu i za nju nije bilo zamene. Otac je
govorio da je gimnazija škola u kojoj se
postaje čovek, a na nemačkom je to
glasilo "Die Schule des Menschenwerdens". * Dragocene biografske podatke o gimnazijskim profesorima dala mi je prof. Milica Ćesarević koja je sve do svoje smrti 1998. sačuvala svežu memoriju i mladalačku vedrinu. Kao izbeglica iz Sarajeva živela je od 1993. kod svoje mladje sestre Bube i zeta Slobodana Zeca, okružena ljubavlju i pažnjom. Žalila je za Sarajevom i za Bosnom gde je provela ceo svoj radni vek.
|