Vera Mujbegovic: TUZLA MOJE MLADOSTI
Sadržaj Prethodna strana Sledeća strana Biblioteka

 

ŽUTA ZGRADA GIMNAZIJE

Ako je grad-polis, Tuzla, bio za nas kozmogonijsko srediste sveta, onda je centar i središna tačka toga grada bila za nas djake, žuta zgrada gimnazije.

Dok je ona opstajala i na istom mestu stajala, održavala se stara slika -postojala je čvrsta tačka u protoku vremena. Naš prethodno utemeljeni svet ovom žutom zgradom održavao je svoj kontinuitet i nastavljao da živi i istrajava i kad nas tamo više nije bilo. Kad je jednom ovoj zgradi - simbolu zapretilo tonjenje neki su mi rekli: "Ako sruše gimnaziju, neću više moći da dolazim u Tuzlu". Pa ipak, i kada je ponosito zdanje palo i pokleklo pred neumitnim procesom podzemnog razaranja, nastavili smo da odlazimo u grad naše mladosti. Pri svakom prolasku i obilasku mesta gde je zgrada stajala, osetio bi se neki drhtaj srca, šta li, nije se moglo proći a da se ne zastane. Ponekad bi se kao kroz maglu nazirale konture stepeništa i ulaza same zgrade koja nije više postojala. Razume se, ostaje uvek pitanje da li je ono što je razoreno i srušeno isčezlo sasvim sa lica zemlje ili su njegovi otkucaji nastavili da dišu i žive zajedno sa nama.

To naše kozmogonijsko središte sveta, ta naša dobra stara gimnazija, privlačila je pažnju ne samo nas djaka, već i drugih prolaznika, naročito onih koji su već odavno kroz nju prošli. U jednom gradu srednje veličine, bez velikih, pompeznih zdanja, žuta zgrada je osim "Bristola" za naše prilike, bila monumentalna, ali na neki diskretan način, otklonjena u stranu, kao da je izrasla iz same zemlje. Ni u najstrašnijem snu nije bilo moguće predvideti da bi se takvo zdanje moglo urušiti i ukloniti sa lica zemlje. Protokom godina, kako su zgrade i cele ulice u Tuzli nestajale, došao je red i na ponosito zdanje. Medjutim, u godinama o kojima je ovde reč, gimnazija je čvrsto stajala na svojim nogama, a mi smo stupali u njene aule bojažljivo i nesigurna koraka.

Dramatični uvod u moj polazak u Gimnaziju bio je porodično-bračni spor "koje će vjere biti dijete", pošto ja nigde do tada nisam bila zavedena pa kao takva nisam ni postojala. Čovek koji nije bio zaveden u verske knjige praktično nije ni postojao - sem u Vojvodini, kako je majka stalno ponavljala.

U stvari, u verskoj državi gde crkva nije odvojena od države, dete iz mešovitog braka u nezavidnom je položaju. Roditelji, makar i nehotice nanose jedno drugom bol, što se fakticki slama na detetu, pa se stiče utisak da je dete "pogrešno rodjeno". O tome je govorio nemački pisac Hajnrih Bel rodjen u mešovitom braku: "Moram ovde odmah da objavim jednu grešku, bila je to greška po rodjenju i donela mi je mnogo teškoća i dvosmislenosti u životu".

U velikom bračnom sporu oko toga "kojem ću se opredelit carstvu" u vezi s veronaukom, otac je na izgled odneo pobedu. Bila je to Pirova, odveć tužna pobeda. Sve što je do tada učinio moglo je samo da odgodi ali ne i da otkloni moje uključivanje u islamsku veronauku, što je ustvari, želeo da izbegne. Razume se, postojala je druga varijanta, da se dete uputi na pravoslavnu veronauku, što bi zahtevalo da se prethodno krsti sa 11 godina, da se to ozvaniči mnogo rigoroznije i da udje u pravoslavni svakodnevni školski i crkveni ritual, što kod muslimanskog ženskog deteta nije bio slučaj - ono nije moralo nigde da učestvuje, sem u školi na časovima veronauke. Majka na tome nije insistirala, kao što ni otac nije insistirao na "svojoj" varijanti. Tek nešto se moralo učiniti, pribaviti papire, da bi dete pošlo u Gimnaziju.

U nizu dobrih namera mojih roditelja i uzajamnih velikih obećanja, nedostajala je jedna bitna karika - sama stvarnost koja je bila protiv njih. Dete je moralo da se "upiše" u jednu, ma koju veru.

Ovaj dogadjaj je ozbiljno uzdrmao brak mojih roditelja, a mene stavio u položaj zamorčeta izmedju tri konkurentske religije: Islama, katoličanstva i pravoslavlja. Namera i obećanje da dete neće biti "ni u mojoj ni u tvojoj veri", bili su neostvarivi u datim okolnostima. Majka je smatrala da otac nije održao reč, a on, svojstveno njegovoj prirodi nije bio sklon da od toga pitanja pravi svetski problem, pa je nastojao da ga svede na običnu formalnost administrativne prirode kojoj ne treba pridavati veliki značaj; plakati, preterano insistirati i činiti zivot nemogućim. Dok su se oni preko mojih ledja borili za prvenstvo, prepirali, vraćali u prošlost i pokretali uz to sva moguća druga pitanja, jedina žrtva u celoj toj dogodovštini, faktički sam bila ja, nedužni akter koji će na svojim ledjima poneti sav teret i muku njihovih nezrelih dogovora i sporazuma.

Stvar nije bila nimalo jednostavna. Trebalo je, najpre, detetu koje samo što nije napunilo jedanaestu godinu pribaviti dokument o rodjenju, izvod iz matičnih islamskih knjiga u Zagrebu, gde sam se rodila, ali gde nisam u isto vreme bila prijavljena. Takva stvar se ni onda a ni sada ne može postići bez odredjenih novčanih radnji, koje jedino omogućavaju da se završi posao. Otac je zamolio svog prijatelja apsolventa veterine iz Tuzle, Muhameda Dusinovića koji je bio zagrebački student i tamo često odlazio, da ode u Imamat, da vidi kako stoje stvari i da po mogućnosti pribavi neophodni papir. Posle izvesnog vremena Dusinović se vratio, obavio je posao, smejao se i pričao kako su se tamo čudom čudili da se prijavljuje dete od 11 godina, a naročito su se protivili da unesu ime Vera - hteli su po svaku cenu da me preimenuju u Muneveru, na šta je Dusinović izjavio da to ne dolazi u obzir. Tako sam konačno u leto 1938. postala punopravni član i gradjanin, odnosno pripadnik verske zajednice, jer samo tako se moglo ostvariti bilo kakvo gradjansko pravo. Taj papir, krštenica ili rodni list podrazumevao je upis u Gimnaziju, a samim tim uključivanje u versku nastavu koju je u gimnaziji vodio efendija Adil Čokić. Ali, to je već druga priča...

Staze našeg svakodnevlja bile su utabane i jasno odredjene. Kao rudar u jamu, kao hodža u mekteb, kao trgovac u dućan - mi djaci smo išli u školu. Najpre u osnovnu a posle u gimnaziju, to je bila kao neka naša služba, obavezni deo dnevnog rituala. Ići u školu bilo je zanimanje, bilo je nešto važno - jer valja znati, nisu sva deca tada išla u školu. Neko je morao da čuva krave i da pomaže roditeljima, ženska deca, naročito muslimanska nisu uopšte išla u školu. Mi smo bili neka vrsta povlašćenih jer smo mogli ići u školu i to je imalo svoj poseban dignitet.

Od prijemnog ispita u leto 1938. do odlaska s partizanima u jesen 1943. punih 5 godina bez prekida prelazila sam svakog dana isti put. Iz naše kuće moglo se na dva načina stići do Žute zgrade. Ili Glavnom ulicom pored Spomenika Kralja Aleksandra, pa nigde ne skrećući pored Gradjanske škole sve do Gimnazije. Ili, drugi način je bio da se predje preko Kapije, pa pored Opštine preko pijace,uskom ulicom pored Trobegovog parka i Pošte, i već smo pred Gimnazijom.

Kada još nismo ni čuli za reč smog, iznenadila bi nas ponekog jesenjeg jutra gusta neprobojna magla. "Ne vidi se dalje od Jakšićeve knjižare", govorila je majka. Probijali smo se kroz maglu do škole i onda bi odjednom ona, ta žuta zgrada iskrsnula pred nama, kao cilj i spasenje.

Svako jutro, pre doručka otrčala sam preko puta u pekaru kod Gregorića i uzimala za kuću veknu raženog hleba i dve kifle. Jednu sam pojela za doručak uz belu kafu, a drugu namazanu buterom, nosila sam u školu. Moje drugarice koje su dolazile po mene da zajedno idemo u školu, sećale su se moje kifle, koja im je tada izgledala kao nešto naročito lepo i privlačno. Iako su kod svoje kuće imale možda više djakonija i domaćih kolača nego ja, njima je ta "kupovna" kifla bila simbol nečeg nedostižnog, dok sam je ja jela po nuždi i iz obaveze.

Zimi su deca iz udaljenih četvrti ulazila u razred promrzla, sa pocrvenelim obrazima, često sa zakašnjenjem. Profesori nisu prigovarali, već su ih puštali da sednu na svoja mesta, ne prekidajuci nastavu. Oni su na neki način postajali za trenutak junaci i pregaoci koji savladavaju daljinu, zimu, mraz i sneg. Obrazi su im bili do pucanja zategnuti i crveni. Ipak, prvenstvo je imala Vilma Hribar, ćerka Pepija Hribara gostioničara, koja je nekoliko godina sedela sa mnom u klupi. Nismo se družile, ona je stanovala u Miladijama izmedju krečanske Gornje kolone i Bukinja.  Otac je bio  Slovenac, čovek naprednih shvatanja koji se družio s radnicima iz Kreke, a u njegovoj bašti priredjivale su se čajanke i vrtne zabave radničkih društava. Vilma je imala sve odlike dobrog katoličkog deteta, marljiva, savesna, pristojna i lepo vaspitana. Njoj je išla od ruke i matematika i prirodne nauke, ali i slobodni sastavi iz jezika - nije bila odlikaš, ali solidan "vrlo dobar". U danima velike zime, sa obrazima crvenim do pucanja, sa strane na kojoj je sedela Vilma, još dugo je u klupi zračila neka ledena svežina i miris snega. Teško bih mogla utvrditi prema kojoj smo nauci bili najviše usmeravani. Naša škola, odredjena već u samom nazivu kao "Realna gimnazija", trebalo je da podjednako neguje prirodne i humanitame nauke, pa ipak mislim da je naglasak bio na predmetima prvim po rangu i po broju časova, a to su bili veronauka, srpsko-hrvatski, (u našem žargonu "S-H“) pa istorija, jezici – francuski, nemački i latinski, i konačno jedan od najvažnijih i za mene najtežih - matematika. Najviše su me zanimala predavanja iz istorije i geografije. Moj uspeh u školi nije bio potpun zbog totalne nesposobnosti da razumem i ovladam osnovnim matematičkim pravilima.

Matematika, taj svetski univerzalni jezik bio je za mene "terra incognita". Za ponekog djaka se govorilo "zna matematiku kao svoj maternji jezik" ili "rešava matematičke formule i u snu", što ja nisam mogla ni da zamislim. Nekome tako blizak i drag, svet brojeva bio je za mene čudnovat i stran, pa mi je predmet matematika zadavao kroz školu od osnovne do fakulteta brigu i donosio mnoge nevolje. Već od moje majke sam se naslušala te jadikovke, ali otac nije naprosto razumeo zašto se ljudi tuže na taj predmet kad je sve jasno. Tako se formirala jedna pretežna većina koja ne razume, ne voli i ne zna matematiku i jedna na žalost manjina, koja je voli i razume. Meni se činilo da su ti retki koji je razumeju, neka posebna bića koje je priroda obdarila naročitom pameću. Bili su to obično dečaci ili devojčice, vrlo ozbiljni i koncentrisani, s malo reči, ali uvek spremni da izidju na tablu i reše svaku formulu ili jednačinu.

U Gimanziji se zahtevao rad, pazilo se na djačko ponašanje. Ne pamtim da je neko od profesora bolovao duže ili izostajao sa časova. Radna disciplina je bila zavidna. Ni djaci nisu izostajali bez razloga. Morali su doneti "ispričnicu", tj. opravdanje od roditelja, ili lekara. Bežanje sa časova je postalo moderno tek za vreme "Endehazije", do tada se retko ko usudjivao da beži. Uticaj nastavnika, bilo dobar ili loš, bio je gd presudnog značaja na formiranje mlade ličnosti. Profesori kao Rade Jovanović, Muhamed Gagić, Meša Selimović, kratko vreme Žika Popović šabački profesor i drugi, pozitivno su delovali na formiranje mladih ljudi u tuzlanskoj gimnaziji. I ostali, ako nisu bili progresivno nastrojeni, učili su decu lepim i korisnim stvarima i otuda njihov ugled i pamćenje od strane djaka. Neki su bili prestrogi, pa nisu imali prisniji kontakt sa djacima.

Što se tiče nacionalne raznovrsnosti, mi smo u Gimnaziji imali pravu "Profesorsku internacionalu" - naši profesori bili su iz svih krajeva Jugoslavije. Najviše iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Cme Gore i, razume se, iz Bosne. Ne sećam se jedino da li smo imali nekog iz Makedonije. Uz brojno prisustvo Rusa-emigranata, imali smo priliku da čujemo razne naglaske, narečja, dijalekte i da uočavamo jezičke razlike i kulturu naših profesora. Svaki od profesora bio je poseban svet za sebe, donosili su nam dah svog podneblja. Jovan Djurišić sa svojim izrazitim crnogorskim akcentom, donosio nam je duh Crne Gore i kao da smo kroz njega upoznali i same Crnogorce. Tako je bilo i sa ostalima.

U tadašnjoj gimnaziji francuski jezik učio se od prvog, a nemački od drugog razreda, latinski tek od petog. Već u prvom razredu došao nam je mladi profesor Slovenac, suplent još neoženjen, Josip Pavlica. Bačen u našu bosansku sredinu, verovatno bez ikakve pripreme, svemu se čudio a mnogo toga nije ni razumeo. Videlo se i po tome kako je izgovarao duga i neobična muslimanska imena i prezimena, teško se snalazio u našem okruženju. Francuski je znao veoma dobro, ali zato je sa srpskohrvatskim išlo teže. Spoticao se o naše padeže i glagolska vremena, zapravo on nije dobro znao naš jezik. Pavlica je bio drag, jednostavan, moderan mladi čovek, ali bliže komunikacije s ljudima nije uspevao da uspostavi. Iz Tuzle je otišao 1941. godine, a kasnije smo saznali da je poginuo u Sloveniji u NOBi.*

Milica Jančić došla je u Tuzlu 1933. godine a udala se 1937. za Jovu Ćesarevića iz stare, ugledne tuzlanske porodice koja je ioš u tursko doba držala han na uglu Crkvene i Glavne ulice. Njen muž je bio brat našeg profesora "pjevanja", Veljka. Milica je bila stamena i odlučna mlada žena, beskrajno posvećena svom pozivu nastavnika, kako nije imala dece njena profesija joj je bila na prvom mestu. Poticala je iz srpske porodice sa Korduna, otac je bio beležnik i školovao je svu decu na visokim školama u Zagrebu - Milicu, njene tri sestre i brata. Otac i brat su ubijeni još 1941. u ustaškom genocidu u Glin, a sestre su bile istaknuti borci NOB-e, kao i sama Milica. Njen muž Jovo poginuo je u Tuzlanskom odredu 1943. za vreme šeste ofanzive. U vreme 1941. do 1943. družila se sa Mešom Selimovićem i njegovom ženom Desom Djordjić, a postala je popularna naročito od jeseni 1944. kao sekretar Gradskog narodnog odbora u Tuzli, kada ju je, mislim, znao svaki gradjanin Tuzle.

   Nisam imala sreću da mi Milica predaje SH, kao ni druga dva odlična profesora Meša Selimović i Muhamed Gagić, već mi je do 1941. bila profesor SH i razrednik Radmila Maksimov.

    Profesori Žarko Janjić i Rade Jovanović, umrli su obojica 1937. godine, pre mog posla u Gimnaziju. Rade je već duže vreme bio bolestan, a Žarko je nadjen mrtav pod neobičnim okolnostima, negde iznad Soline, govorilo se o ubistvu ali je bila reč o samoubistvu. Žarko je bio mlad suplent, a Rade je mnogim generacijama bio uzor i omiljeni profesor.

Naš direktor Djordje Vasković - od 1932. do 1941, nije bio popularan ni   naročito omiljen medju djacima. Ne znam kako je bilo medju profesorima, ali je Milica Ćesarević govorila da je bio odličan organizator nastave, strog i pravičan. Ja sam ga zapamtila kao sedog čoveka kratko ošišane kose, višeg rasta, utegnutog u odelo na dva reda. Uvek ozbiljan i nikada nasmejan izazivao je priličan strah medju nama, ali i respekt. U strahu da našu školu ne zadesi ono što se desilo u Bjeljinskoj gimnaziji - da bude zatvorena zbog buntovništva - Vasković je sprovodio strogu kontrolu svake nelegalne delatnosti, a favorizovao je režimski red stvari, proslave i tradiciju, pa je ponekad pozivao i policiju u školu. Sreski načelnik Boro Aleksić bio je čest gost u njegovoj kancelariji. Sem toga, Vasković je bio poznat i po strogim pravilima ponašanja koja je zaveo u Gimnaziji. Djaci su smeli da se zadržavaju na Korzu i na ulici do 7 sati uveče, što je bilo zaista preterano. Nadalje, u Kino smo mogli da idemo samo subotom i nedeljom. Učenicima je bilo zabranjeno da igraju fudbal u domaćim klubovima, itd. Djaci koji su iz nekog razloga dolazili sa strane, iz Sarajeva ili iz Bjeljine, čudili su se tom našem pravilniku i smatrali su našu Gimnaziju prestrogom, što je faktički i bila. Na primer, od profesora je zavisilo da li će te prijaviti razrednom starešini, ako te sretne posle sedam uveče, što je dovodilo do snižavanja ocene iz vladanja. Mnogi profesori nisu prijavljivali takve "prestupe", ali bilo je onih koji su to činili. Kada su mu u toku rata oba sina, dva lepa crnpurasta mladića poginuli jedan u NOB-u, a drugi u domobranstvu, Vasković se promenio za 360 stepeni. Postao je otvoren, društven i prisan sa nama, bivšim djacima. Angažovao se na poslovima prosvete, a već pre toga u toku rata krenuo je sa jedinicama NOV-e i proveo s njima do kraja. Bio je to jedan drugi Vasković, nama svima blizak i drag.

Muhamed Gagić, beogradski student, omiljen i dobar profesor, ali čudan i pomalo osobenjak. Nije se ženio bio je već stariji momak. Visokog poštenja i morala, živeo je s majkom i sestrom, voleo je red, smetala mu je galama i vreva. Bio je široko zainteresovan, znalac maternjeg jezika, ali bez imalo lične sujete.

Imamović Ibrahim, predavao je istoriju a povremeno i latinski, po duhu konzervativan, nosio je fes, i bio je prefekt u Gajretovom konviktu. Mi smo ga zvali Kljako, i deca su ga rado imitirala -imao je neki govorni defekt. Znao je istoriju i detaljno nam je tumačio dogadjaje iz grčke i rimske istorije. Klasiku je i sam voleo, i svaki termin i naziv, bilo lični ili  geografski, ispisivao je svojim lepim rukopisom na tabli, a i godine kada se dešavalo, tako da smo morali ne samo da slušamo već i da zapisujemo, što mislim da nije bilo loše. Nije bio pristalica ustaša, ali nije bio ni jako protivan, kasnije je prešao na stranu NOV-a i više ga nikada nisam videla. Voleo je da izvede učenika iz klupe da odgovara pored katedre.

Milica Zukijević, iz Gračanice, poljskog porekla, zagrebački djak, sjajan poznavalac latinskog, prestroga, bila je prefekta u Intematu Kola srpskih sestara. Zvali smo je Zuka i bojali smo je se. Kasnije se za vreme okupacije udala za profesora Nikolaja Murjova, Rusa i postala je nešto mekša i pristupačnija.

Adil-efendija Čokić, predavao veronauku od 1927. do 1944, završio Al-Ashar univerzitet u Kairu, bio je čovek konzervativan, odan starim, tradicionalnim vrednostima, nije išao u korak sa generacijama koje je vaspitavao. Čovek lepog izgleda i otmen u oblačenju i ponašanju, ali strog i dosta krut. U školi je uvek nosio kaput ogrnut na ledjima - nije ga skidao ali ga nije ni oblačio, uvek sa kravatom i belom košuljom i obaveznim fesom bez ahmedije.

Djurišić Jovan, predavao je istoriju, Crnogorac, već jako prosed, lep čovek sa ženom u crnogorskoj nošnji. „Ajde delije boginje Talije", ili "Sjedi drvo na drvo", govorio je s jakim crnogorskim akcentom. Leovac Obrad i žena mu Dragoslava, predavali su oboje geografiju i istoriju. On je bio krupan čovek odnegde iz Cme Gore ili Sandžaka, a njegova žena sitna mala, preskromna, majka dvoje dece, uvek u cmoj kecelji, sa lepim čistim govorom - zvali smo je Leovka.

Dragutin Gorski, došao iz Slavonskog Broda, matematičar, „zagrebački student, uredan i lep, omanjeg rasta, odličan profesor. Politički neodredjen, mada više u levo, pomalo nestašan, kad su žene u pitanju. Zabavljao se sa divnom devojkom Milenom Baretić i nije se njom oženio. Milena Baretić, riječanka sa otoka Krka, govorila je s jakim akcentom, predavala nam fiziku, bila stidljiva i prefinjena. Kornelija Šojer, takodje zagrebački student, predavala je nemački, udala se za Zvonka Radeljkovića, oficira stare vojske, koji je poginuo kao partizanski oficir. Sin Zvonko rodjen posle njegove smrti.

Ttrojica Rusa - profesora, koji su došli na rad u Gimnaziju bez propisne kvalifikacije, uglavnom su radili sa djacima nižih razreda i to: Pavlovski Jovan za matematiku, Beljavski Aleksandar matematiku,  fiziku  i  hemiju  a Fedorovski Sergije prirodopis. Visok, plav, lepih crta čovek, Pavlovski je živeo povučeno, sam sa ženom, u istoj zgradi gde smo mi stanovali, nije imao bliže kontakte s djacima. Stajao je najviše pred tablom, okrenut nama ledjima i ispisivao formule  i  zadatke.   Jezik  nije  znao  da bi  nam  detaljno  objasnio  probleme matematičke nauke. Beljavski, zvani Abel, oženjen našom ženom Bosankom, bio je često u zagrejanom stanju, voleo je čašu i ništa od njegovih predavanja nije se moglo ozbiljno razumeti.

Fedorovski Sergije, pitoreskna figura moje djačke mladosti, visok i krupan, u cmoj pelerini, sa dubokim basom, više je ličio na neku figuru iz ruske literature, nego na profesora botanike. Njegova predavanja bila su više šala nego ozbiljna nastava, ali mi smo se radovali njegovim časovima. On nas je zasmejavao i zapravo zabavljao, a manje podučavao, a ako je nešto i predavao bilo je sve prožeto humorom i obaveznim kikotanjem dece na njegove opaske. A govor i glas, dikcija i ruski naglasak, sve je to bilo čudesno i smešno, kao na nekoj predstavi. On je bio nenadmašni lik iz našeg zabavnog školskog života, a zvali smo ga kako i dolikuje "Feder". Imao je lepu ćerku, ženu i sina studenta. Zvanje mu je bilo "kontraktualni suplent", tj. suplent po ugovoru.

U poslednjoj godini uoči rata 1940/41, došla nam je lepa, otmena žena Branislava Milovanović, predavala je francuski. Govorilo se da je došla iz Pariza  gde je boravila sa prijateljem Markom Vranješevićem, pesnikom, za koga se kasnije udala. Lepo se oblačila, imala je prirodno kovrdžavu smedju kosu, malo se  družila i nije osebi govorila, kao da je stalno bila negde odsutna.

Srpski jezik, najvažniji predmet, predavala mi je sve tri godine do rata, Radmila Maksimov.Bila je od negde iz Srbije, udata za Rusa, imala je dvoje dece i obe trudnoće prošle su kroz naše razrede. Skromna, tiha i gotovo nečujna žena, bila mi je sem toga i razrednik.Malo se šta može reći, sem da znam da ako nisam dobro naučila pismenost maternjeg jezika to je zahvaljujući njenoj bojažljivosti i nedostatku smisla za pedagoški rad.

Gimnastiku - tako se zvanično zvao taj predmet - predavala mi je u sva tri razreda do rata Desa Djordjić, prva žena Meše Selimovića. Bila je to živahna, vitka i okretna žena sa sjajnim smislom za rad sa decom i omladinom. Stanovala je na      početku Srpske varoši u staroj porodičnoj kući trgovca Djordjića. Njen brat Petar bio je ugledni profesor, autor "Srpske ćirilice", a mladja sestra Mirjana, profesor geografije. Desa se po dolasku na rad u gimnaziju upoznala i zavolela s Mešom, živela s njim u nevenčanom braku, da bi se kasnije i udala za njega i rodila posle rata kćerku Slobodanku. Za vreme rata i okupacije pružala mu je podršku i bila mu saradnik u NOP-u.

Imali smo sem Pavlice još jednog Slovenca, ali taj je došao 1941. kad su Nemci proterali Slovence, pa su se neki zadržali u NDH. Tako je došao i Cajnkar Tomaš, predavao nam je matematiku, slabo je govorio naš jezik i nije imao dara za objašnjavanje složenih matematičkih operacija, ali smo ga,na neki način, voleli i poštovali.

Najugledniji profesor, bez sumnje, u tuzlanskoj gimnaziji do rata bio je prof. Danilo  Salom. Ppredavao je matematiku i imao veliki ugled medju djacima - bila je prava sreća imati ga za profesora. Danilo Salom, vrsni matematičar i odličan profesor svojom strogošću zadao je mnogima jada, ali se kod njega moglo nešto i naučiti. Po dolasku Nemaca i ustaša morao je ne samo da nosi žutu zvezdu, već i da čisti gradske ulice. Završio je u logoru smrti. Bio je oženjen Srpkinjom i imao je ćerku Miru. Obe su preživele rat. Ja, nažalost, nisam bila te sreće - meni  su  u nižim razredima predavali Jovan Pavlovski  i Aleksandar Beljavski, naizmenično. Bili su to dobroćudni i dobronamerni ljudi, ali bez pravog smisla za pedagoški posao. Beljavskog smo zvali Abel, a Pavlovskog Rafo.

Naš predmet iz muzičkog obrazovanja zvao se zvanično "Pjevanje" i tako je bio zapisan i u školske knjižice. Još pre mog dolaska, pa sve do njegove smrti u proleće 1941., taj predmet u našoj Gimnaziji predavao je Veljko Cesarević. Svoje muzičko obrazovanje stekao je na Muzičkoj akademiji u Budimpešti, bio je nadaren kao kompozitor i horovodja. Osim našeg gimnazijskog hora dirigovao je i drugim horovima, sećam se da je radio i u društvu "Mladost“. Njegova starija ćerka Kornelija – Nela, išla je sa nama u razred, isto tako darovita, lepo je pevala i bila izuzetno duhovita i društvena. Veljko, kako smo ga svi zvali, bio je čovek neobičan, iz nekada bogate porodice Ćesarević, uz još jednog brata i sestru bio je najstariji sin - talenat zalutao u bosansku provinciju. Oženjen veselom i dosta mladjom ženom, sa dvoje dece, živeo je veoma skromno, pokušavao je da nas uvede u tajne muzike. Najpre smo učili note, zapisivali ih u notnu svesku, koja se kod nas zvala kajdanka, pa onda pokušavali da po njima pevamo, što nije bio nimalo lak posao. Veljko je imao neiscrpni smisao za humor, šalu i ismejavanje našeg neznanja. Naročito se mučio sa nama najpre u Malom horu do trećeg razreda, a zatim u tzv. Velikom horu, od trećeg razreda. Bila sam "pevač" u oba hora i pamtim njegove pokušaje da nas nekako dovede u red. Vikao je na nas, pretio, izbacivao napolje, častio nas raznim nazivima, dok bi nekako do kraja godine skrpili neki program. S velikim horom bilo je sve ozbiljnije i lakše, jer su bili stariji djaci koji su, po pravilu, imali sluha. Imao je na desnom kažiprstu neki defekt, da li je prst bio odsečen nekim predmetom, ili je to bila urodjena mana, ne znam, tek on je stalno s tim manjkavim prstom dignutim u vis dirigovao, a bogme i pretio. Po prirodi dobričina, mekog srca i tople duše, umetnička priroda, morao je da se bori sa nama, gubio je nerve, padao u vatru i na kraju nas je uvek nečim zasmejavao. Na proslavama i svečanim akademijama, oblačio je crno odelo, bio je doteran, što je celoj njegovoj figuri davalo nesvakidašnji izgled.

Njegova iznenadna smrt i sahrana u martu 1941, uoči samog rata, bila je za nas tužan dogadjaj, ne samo zato što je njegova ćerka išla sa nama u razred, već što je Veljko bio omiljen medju djacima, blizak i srdačan. Otac je kod kuće govorio da Veljko teško može preživeti jer mu se pored plućne bolesti pojavilo i zapaljenje  pluća, koje je u to vreme kad nije bilo antibiotika, moglo da bude fatalno, što se i  desilo. On je cele te godine uvežbavao  s nama Mokranjčevu rukovet i to pesmu "Lele, Stano mori, malka Stano mori", koju smo, pošto smo ga u dugoj povorci ispratili do groblja, morali da otpevamo nad njegovim grobom. Ne sećam se ko je dirigovao, ali sećam se da su mi išle suze dok smo s mukom pevali tu oproštajnu pesmu.

Profesor koji mi, na žalost nije u to vreme predavao bio je Meša Selimović. Ipak, mi smo ga svi poznavali, pozdravljali ga u prolazu i vidjali ga sa našom nastavnicom gimnastike Desom Djordjić. Njegovu lepu gospodstvenu pojavu, isticala je plava kosa i visoki stas i ozbiljne, gotovo zamišljene crte lica. Nosio je sivi grombi zimski kaput, išao je gologlav, malo se družio i moglo bi se reći da je živeo nekim svojim povučenim životom, daleko od svake gužve. Tek za vreme rata, u jesen 1942, kad sam pošla u peti razred, došao nam je na zamenu neko vreme. Na njegovim časovima najviše je bilo ćutanja, na karakterističan način, kao neka vrsta unutrašnjeg monologa, čiji smo smisao mogli samo da naslućujemo. Osećali smo da pred sobom imamo istinskog intelektualca, nismo, medjutim, znali da je pred nama budući veliki pisac. Ogrnut zimskim kaputom, često je stajao pored prozora dok smo mi pisali pismeni zadatak.

Tridesetih godina došao je u Tuzlu mamin zemljak Popović Živorad, šapčanin, i dve školske godine je radio na gimnaziji. Majka ga je volela, zvalala ga je Žika, sa kratkim, i', bio je mladji drug i prijatelj njenog brata Tike. Bio je napredan čovek i takav je ostao do kraja života a i posle smrti, ostao je u neku ruku simbol naprednog pokreta Šapca. Imala sam samo 5-6 godina, ali ga pamtim dobro, plavog čoveka, nasmejanog i dobroćudnog koji je voleo da šeta sa nama po Banji.

Geografiju mi je kroz sve razrede predavala Smilja Djukić, ćerka školskog nadzornika Jovanovića, udata pred rat za inžinjera Bogdana Djukića, projektanta naše gradske vijećnice, kojeg su medju prvim Srbima pogubile ustaše u leto 1941. Smilja je bila lepa, crnooka žena sa prekrasnom valovitom kosom, koja je ubrzo posle udaje ostala udovica sa jednim tek rodjenim sinom. Osim Smilje bile su još dve Tuzlanke u našoj Gimnaziji u to vreme - Jovanka Jovanović, ćerka trgovca Ljube Jovanovića, predavala je geografiju i Mirjana Milčić, predavala je francuski.

Na neki neobičan način deca prisvajaju svoje profesore i već po tome kako ih nazivaju ogleda se njihov odnos prema njima. Tako su neki nazivani po predmetu "Francuskinja" ili "Fizičarka", a neke po nadimku koji su im nadenuli: Abel, Feder, Rafo, Kljako, Zuka, Gagara. Neke su zvali po imenu, što je govorilo da im je vrlo blizak, tako su Ćesarevića svi zvali Veljko, dok su druge više autoritativne zvali po  prezimenu - tu nije bilo  šale:  Salom,  Gorski,  Vasković,  Čokić, Dujmušić.

U moje vreme veroučitelji su bili Adil Čokić, Dimitrije Janković i dr. Drago Dujmušić. Jankovića su svi zvali "Rektor" pošto je  ranije, do 1918. bio rektor Učiteljske škole u Reljevu. Mali rastom sa sedom bradicom, bio je strog i ponašao se po propisima koje je zaveo direktor Vasković, vodio je djake nedeljom u povorci u Crkvu na službu božju. Pred rat je došao Nikola Mačkić, obrazovani teolog s fakultetom, progresivan i demokratski nastrojen. Bio je neoženjen, povučen, izuzetno ozbiljan s prirodnim autoritetom i ugledom, rodom iz Bosanske Krajine, stradao je prilikom streljanja u Kraljevu 1941. Neko vreme predavao je pravoslavnu veronauku i mladi Kričković. Drago Dujmušić dugogodišnji katolički veroučitelj u tuzlanskoj gimnaziji, (od 1926 do 1943) doktor teologije, obrazovan, konvencionalno ljubazan u ophodjenju, jezuitski profil čoveka. Živeo je sa sestrom u zajednici, ideolog mladih hrvatskih nacioekstremista "Križara", zbog saradnje s ustašama streljan je u jesen 1943. posle prvog oslobodjenja Tuzle. Teško bi se mogla prihvatiti pozitivna ocena njegovog lika u „Sećanjima“ Meše Selimovića.

Čokić je posle oslobodjenja bio proganjan i hapšen, zato što je, navodno, u toku rata, prema kafanskom kazivanju predlagao da partizane treba eliminisati iperitom - bojnim otrovom iz Prvog svetskog rata. Pošto je pušten iz zatvora protivzakonito mu je oduzeta penzija, na zahtev Cvijetina Mijatovića. Milica Ćesarević koja se zauzela za Čokića, bila je tim povodom isključena iz Mjesnog komiteta KPJ i dobila je partijsku opomenu.

Od oca i starijih, nekadašnjih djaka slušali smo o raznim profesorima koji su nekada službovali u tuzlanskoj gimnaziji. O njima se rado pričalo i ponavljale mnoge anegdote iz njihovog života i rada. Još iz Austrougarskog vremena otac je spominjao neka čudna i meni smešna imena tadašnjih profesora: Paternostet Viktor, koji je predavao grčki, a posle Lavolpičela Anto, latinski, Kolis Vincent, francuski, Kozomara Nikola, matematiku, Danilo Tunguz-Perović istoriju, Mantulin Nikola muzičko, Moskatelo Petar, Muždeka Dušan, srpski i najpopularniji od sviju Uhlik Rade o kojem se pričalo, kako je proučavao ciganski jezik i druge stvari. Od prevrata 1918. direktor gimnazije bio je prof. Vaso Glušac, koga je otac često spominjao i njegove dve lepe kćerke. Jedna se udala za očevog kolegu Voju Vasiljevića, zubara i bila jedna od najlepših žena u Tuzli, a druga Danica, profesorica, udala se za očevog kolegu sa studija dr Miloša Aranickog.

Kad sam pošla u Gimnaziju, počele su moje prave muke. Koliko sam se radovala polasku u "žutu zgradu", toliko me je ojadilo pohadjanje veronauke, o kojoj nisam imala pojma. Dok su ostala deca prethodno u osnovnoj školi stekla osnovna znanja, a mnogi su išli i u mekteb, ja sam više znala molitve i priče iz katoličkog Malog katekizma.

Kuran što ga je Muhamed objavio u toku 22 godine - od 610 do 632 izmedju Meke i Medine - zadao mi je više jada nego bilo koja knjiga na svetu. Deca su tu zelenu knjigu zvali "Mushaf“, što će reći "knjiga" i čas je prolazio u večitom i stalnom čitanju i ponavljanju reči i rečenica iz 114 sureta i preko 6000 ajeta. Dva puta nedeljno po jedan čas mi smo sricali arapske, nama nerazumljive reči, o obrednoj tehnici i pravilima života i ponašanja muslimana, a malo ili skoro ništa o smislu i duhu Islama. Ipak, nastojalo se kroz nastavu utvrditi i utisnuti u svest šta je haram, tj. nedozvoljeno, zabranjeno i "nepoćudno" (omiljena reč efendije Čokića), a šta je halal, tj. dobro, čisto i sveto, ukazujući pri tome šta treba u životu činiti, odnosno ne činiti. U poredjenju s kršćanskim katoličkim Bogom čije sam osnovne dogme saznala u klosterskoj osnovnoj školi, islamski bog mi se učinio nekako običniji i jednostavniji. On nije imao imena, bio je jedan, sam samcit bez duha i sina, a Muhamed njegov poslanik, bio je čovek i kao svi ljudi "božji rob".

Kuran, podebela knjiga, tamno zelenih korica sa zlatnim utisnutim arapskim slovima, postao je trajno izvorište mojih duhovnih patnji, večite treme i neprospavanih noći uoči časa veronauke. No i pored toga, shvatala sam neodredjeno, da on krije u sebi mnoge mudrosti i tajne, za mene nedostižne i nerazumljive.

Učili smo "Mali Ilmihal", taj mali katekizam Islama - do Velikog ja nisam ni došla. Kelimei šehadet vere, sve to se moralo učiti napamet i dok je bilo na našem jeziku išlo mi je od ruke, pa i dove koje smo učili napamet, zahvaljujući mojoj memoriji, mogla sam da savladam, ali prave muke su počinjale na drugoj polovini časa koja je bila posvećena iščitavanju tekstova, tj. učenju iz Kurana. Rečenica "Otvorite Mushaf“, koju je Čokić svaki put izgovarao bila je kao udarac čekićem po glavi. Efendija je prozivao bez reda i bez dnevnika, tako da niko nije mogao unapred da zna koji će deo čitati, odnosno "učiti".

Da stvar veronauke nije samo administrativne i formalne prirode otac je shvatio kad sam na kraju prvog tromesečja donela kući opomenu - dvojku iz veronauke koju je potpisao efendija Čokić. Bila je to prva i poslednja dvojka u mom životu, pošto je ubrzo usledila pomoć - otac mi je našao "instruktora".

Njegov najmladji brat Brajko, djak Zanatske škole bio je tako dobro obučen u detinjstvu da je mogao konkurisati svakom hodži i veroučitelju. Stariji od mene samo pet godina, rodio se kad je otac bio na drugoj godini studija - dolazio je dva puta nedeljno kod nas, dan uoči mog časa veronauke. Zatvarali smo se u naše kupatilo, sedeli smo na velikom drvenom sanduku i smišljali kako da nadjemo spasonosno rešenje. Za učenje arapskog pisma bili bi potrebni meseci. Brajko je izgovarao reči na arapskom koje sam ja onda ispisivala tanko olovkom na latinici ispod arapskog teksta. To je bila svojevrsna podvala koja nije uvek funkcionisala, pošto se nije moglo unapred znati koliko će se teksta iščitavati. Ponekada sam se odlično poslužila pa se Čokić sigurno čudio kako ipak nešto natucam. Nesreća je bila kompletna kad bi me prozvao izvan latiničnog teksta.

Da li je u naše doba bilo telesnih kazni u školama? Iako u gimnaziji niko od
profesora nije udarao ni tukao decu, ipak bilo je sitnijih i podnošljivih telesnih
"intervencija". Neko je delio packe, a neko je čupkao kosu, a neko je, bogme,
izvlačio uši. Sve se svodilo na ponižavajuće i besmislene kazne bez pravog efekta,
sem što je po pravilu muka jednog izazivala kikot i graju ostale dece.

Ozbiljan i strog u svemu, efendija Čokić imao je svoje miljenike ne samo za učenje iz Kurana - bila su to braća Kešetovići - već i za kažnjavanje. Tako je dozlaboga nestašan i neukrotiv djak Kalauzović Enver, s nadimkom Kalauz, bio stalna meta Čokićeve ljutnje, koja je ponekada prelazila u bes.

U trenucima kada bi Kalauzović nekom svojom šalom poremetio razredni mir, Čokić bi bio podstaknut na akciju. S poluosmehom bi izgovorio sudbonosne reči: "Kalauzoviću, donesi uši", što je značilo dodji do katedre da te izvučem za uši. Mi smo svi bili odmah naštimovani na razrednu predstavu, i od uplašenih djačića postajali bi zahvalna publika. Naš nemirko ne bi bio on, kad ne bi i od svog kažnjavanja napravio pravu predstavu. Najpre se sporo i dugo izvlačio iz klupe, pa se onda sporim korakom doklatario do katedre s noge na nogu. U medjuvremenu je efendija ponavljao svoju omiljenu frazu "Donesi uši"! Tada bi počelo jedno cviljenje i jaukanje dok je Čokić polako uvrtao uši Kalauzoviću, on je jaukao kao da mu deru kožu. Ovaj ritual bi potrajao neku minutu, dok se Čokić ne bi umorio od slušanja dreke, tako bi se predstava završila, a Kalauzović bi se iscrpljen vraćao u klupu, ponekad bogami i sa suzama u očima. Sličan njemu bio je naš vrsni zabavljač i drugar Selo Žunić, zvani Sele, koji je još u školskim klupama ispoljavao svojevrsni glumački talenat. Iako koju godinu stariji od nas, on je ponavljanjem dospeo i do našeg razreda. Izvodio je prave lakrdije, zbog čega smo mi sklanjali glave pod klupu i umirali od smeha. Bile su to kratkotrajne smejurije koje su iznudili samo najhrabriji i najduhovitiji medju nama, posle čega bi počinjalo prozivanje - komedija se pretvarala u dramu a za nekog u tragediju.

Glavni miljenici efendije Čokića bili su braća Kešetovići, Muhamed i Hašim-Bajazit, i to van svake konkurencije. Njihovo znanje i učenje Kurana i svih mogućih dova bilo je zaista izvanredno. Ne samo da su bili najbolji u našem razredu, već mislim da su bili prvaci u celoj Gimnaziji. Čokić je naprosto uživao kad god bi ih prozvao, pošto se dobro namučio slušajući zamuckivanje i natucanje ostalih djaka. Tada bi sedao za katedru i ozarenog lica slušao dvojicu braće jednog za drugim, koji su bili pravi umetnici u tom poslu.

Braća Kešetovići došli su u Gimnaziju u opančićima iz sela Čifluka, podno tvrdog grada Srebrenika, utvrdjenja Kotromanića. Bili su kako smo mislili braća, a faktički su bili od dva brata i dve sestre deca. Kasnije, Bajazit je poginuo u NOB-u 1944. godine, dok je Muhamed postao profesor političkih nauka u Beogradu.

Osim braće Kešetović bilo je još djaka koji su pristojno znali da uče iz Kurana, ali dobra trećina nas bili smo prave neznalice, pri čemu smo ja i Zlata Tufekčić svakako bile prve na rang listi po neznanju.

U vreme dok sam ja natucala poneku reč iz Kurana, Čokić nam je s ponosom pričao kako Husein Mujić koji je završio Medresu u Tuzli zna ceo Kuran napamet.

Moju predstavu o Čokiću izmenio je jedan dogadjaj koji se desio 1942. godine, pošto je otac već bio poginuo. Stajala sam za vreme odmora na hodniku, kad mi je prišao Čokić, poveo me u jedan ćošak gde nije bilo prolaznika i rekao mi doslovno: "Kaži svojoj majci da ako joj što god treba, može da mi se obrati, ja ću pomoći koliko mogu". To me je začudilo i prijatno iznenadilo, a još više majku koja je Čokića znala samo po čuvenju i nije imala do tada susreta s njim. Posle nekog vremena našla sam priliku da mu pridjem i izgovorim da mu se majka zahvaljuje i da zasada nema nekih neprilika. Posle rata nisam ga više vidjala. Znam da su njegovo kćerke duboko pogodjene sudbinom svog oca.

U plejadi djačkih likova iz moga vremena izdvajali su se odlikaši čija su imena bila ispisana u godišnjem izveštaju masnim, crnim slovima. U mom razredu Vera Budimir, Dušanka Bojanić, Brano Novaković, Ćesarević Kornelija, u starijim razredima Ranko Bojanić, Nada Momčilović, Igor Nicenko, Milan Perović, Gojković  Vojo, Kac Kurt, Miletić Mara i Milica, Suman Ferid, Andrići Bosa i Nikola, Ibrahimagić Ahmet, Odobašić Safet, Tihić Esad, Grbac Mira, Bogićević Nada i drugi. Mada su neki profesori govorili da više vole solidnog vrlo dobrog, a čak i dobrog djaka, nego izvikanog odlikaša, ipak, to je bilo neko merilo na našoj gimanzijskoj skah vrednosti.

U svakom razredu ima više manje zanimljivih likova. Izmedju ostalih veselih dečaka bio je Osman Hadžiegendić zvani Cojle – mršav, plavo-ridj, dobre naravi i uvek spreman za šalu. Poreklo njegovog nadimka nije mi tada bilo jasno, ali mnogo godina kasnije saznala sam od njega kako je do toga došlo. Naime 1927. godine u Tuzli je bio šef policije Mustafa Hadžiergrić, sin njegove tetke. Kako je stanica bila na Jali blizu kuće Hadžiefendića, on je često dolazio i pevao mu pesmicu „Cojle-Manojle...“, pa je po toj pesmici nastao i nadimak.

Omiljeni ženski lik Vera Sejmenović, devojčica s pletenicama, omanjeg rasta i lepog lika, prozvana kod kuće „Paja“ ili „Pače“, - bila je neiscrpni izvor šale i prepričavanja viceva. Pred početak nastave, stigla je uvek da nam ispriča poneki vic, tako da smo nasmejani dočekivali ulazak profesora. Iako najmladja od četiri sestre, Vera je rano počela da pomaže u domaćinstvu i da preuzima na sebe deo kućnih poslova. Njena majka, Ana rodjena Bauer, poreklom Švabica, poboljevala je, pa je Vera već sa 12-13 godina postala „materina desna ruka“.

Do uspeha se dolazilo uglavnom radom i marljivošću, ali neki, kao ja na primer, nisu ulagali veliki trud u taj odličan uspeh. Naime, mene je priroda obdarila izuzetnom memorijom, pa mi je bilo dovoljno da odslušam predavanje na času i ponešto zapišem, a onda na brzinu ponovim tu lekciju, možda pred sam čas. To je bila vrlo loša varijanta koja mi nije donela dobro u životu, jer nisam na vreme stekla radne navike koje se stiču upravo u srednjoj školi. Dok su moje drugarice po celo popodne provodile nad zadaćom i knjigom, ja sam se bavila raznim stvarima - čitanjem knjiga za decu i odrasle, crtanjem, skupljanjem raznih slika i papira, porodičnih fotografija, zapisivanjem svojih doživljaja. Najmanje sam vremena provodila učeći, jer me je služilo lako pamćenje. Majka se čudila kako brzo završavam domaće zadaće, a otac je govorio da i on u gimnaziji nije mnogo učio već je samo slušao i dobro pamtio. Majka je tvrdila da sve što se lako zapamti brzo se i zaboravi, ali kod mene to izgleda nije bio slučaj, već je pamćenje ostalo doživotno, što, uostalom, svedoče i ovi tekstovi.

Odličan djak zvao se odlikaš, a učenica odlikašica. Taj me je epitet pratio kroz celu osnovnu školu i gimnaziju, mada su mi, pravo govoreći veroučitelj i profesor matematike "poklanjali" ocenu da mi ne bi kvarili uspeh. Moram reći da se nisam posebno trudila da budem dobar djak, ni zbog svojih roditelja, a ni zbog sebe - škola mi je prosto išla od ruke. Mnogi su odličan uspeh postizali velikim radom i marljivošću, dok iza mog uspeha nije stajao ni veliki napor ni marljivost, već prosto "božji dar", moja memorija kojom sam se maksimalno koristila.

Devojčice s mojim imenom bile su česta pojava, jer je izgleda upravo u to vreme, izmedju dva rata to ime ušlo u modu. U razredu smo bile tri Vere, pa nam se kasnije pridružila još jedna, Inge Pokorni, pokrštena u pravoslavlje.

Devojčice iz moje generacije, katolkinje, i u osnovnoj školi i u Gimnaziji donekle su se razlikovale od ostalih, najviše po imenima koja su bila ili iz katoličkog kalendara ili su bila neka vrsta narodnih imena. Ako bi se prebrojale, najviše ih je bilo sa imenom Zdenka, Ljerka i Slavica. Ljerka je bila kao Ljiljana jer je u hrvatskom jeziku lijer - ljiljan. Ponekad je u razredu bilo po nekoliko Zdenki.

Muslimanske devojčice bile su prava retkost, ali ih je u mom razredu bilo nekoliko. Rasema, Muhiba i Nadeta - Nada i jedna Zlata iz mešovitog braka. Kako se išlo nagore u više razrede bilo ih je sve manje, tako da ih do osmog razreda nije više bilo ni jedne.

Jedan od neobičnih likova iz mog razreda bila je devojčica iz Olova Inge Pokorni, ćerka inžinjera Egona Pokornog. Dete iz jevrejske porodice čiji je brat išao u starije razrede, jedan brat je bio već student tehnike u Beogradu, dok se starija sestra udala mlada i otišla s mužem u Australiju. Upravo u to vreme Inge se pokrstila i dobila ime Vera, a njen brat ime Vlado. Roditelji su želeli da oslobode decu komplikovanog učenja veronauke, a u isto vreme da ih ako je moguće spasu od genocida usled nacističke politike koja je već pretila i našoj zemlji. Inge-Vera imala je neverovatnu plavu ukovrdženu kosu upletenu u dve pletenice koju su njene drugarice izmedju časova rasplitale, raščešljavale i divile se kovrdžicama. Sedela sam iza nje u klupi i to mi je bilo najveće zadovoljstvo, kada bi dobila od Vere "dozvolu" da češljam plave kovrdžice. Mene je oduševljavala njena kosa i crvenkasti sjaj koji je izbijao iz tih kovrdžica, kao i nemogućnost da se ta gusta kosa savlada. Nisam bila jedina koja se bavila Verinom kosom i druge devojčice su to želele. Vera se blago branila, ali je ipak dozvoljavala da je friziraju, kao nešto što joj je sudbina dodelila, pa se s tim mirila. Vera zaslužuje poseban  osvrt zbog njene sudbine o čemu je već pisano, pošto je ona preživela rat dobrim delom ilegalno u Tuzli, kod porodice inž. Miljevića, kao svojevrsna tuzlanska Ana Frank.

Govorna strana života me je privlačila pošto su razlike bile velike i vrlo zanimljive. Kako govorimo, šta govorimo, zašto se toliko razulikujemo u govoru. U to vreme, razume se, bez prave svesti i poimanja problema, već čisto sluhom i uhom, nametalo mi se poredjenje, sazvučje ove zavičajne reči. Taj verbalni okean, nesagledivo more ljudskih reči koje je bilo osnova celog našeg života i svih  zbivanja bio je taj naš jezik, jezik zavičaja.

U samoj školi govorili smo svako svojim jezikom, nezvanično. Pa ipak, bile su uvek neke nove stvari, novi pojmovi koje je donosio život, moda ili tehnička dostignuća. Praktična i u to vreme vrlo cenjena stvarčica naliv-pero, većina dece zvala su penkalo, dok je moja rodbina u Srbiji istu stvar zvala stilo. Školske beležnice kod nas u Bosni bile su teke, dok je reč sveska dopirala do mene iz Srbije. Crna površina koju su u Klosteru zvali ploča, u Gimnaziji bila je tabla i uz nju obavezna spužva, ili po mojoj majci sundjer. Naš obožavani raspust bile su ferije, mastilo je bilo tinta, šestar je bio cirkl, zaledjene klizaljke na pločniku na kojima smo se klizali bile su plaze.

I u naše vreme postojao je svojevrsni rečnik žargona, što je majka zvala "šatrovački" jezik. Ponekad je neka reč, neznano kako, ušla u modu i svi su je upotrebljavali kao nešto normalno. "Imaš gut", govorili smo jedni drugima, kad se htelo reći da sagovornik ima neku vrstu prednosti. Stvorenje koje nije marilo ni za kakva pravila ponašanja i djačkog reda bilo je "luftika", što se moglo primeniti i na odrasle. Djaci Muslimani su voleli da upotrebljavaju izraz "halaša" ili "alaša", što je značilo gomila mangupa i besposličara i time su jedni druge nazivali. Negde pred rat pojavila se reč "hepek", čije značenje nije ni do danas odgonetnuto. Zapravo, to je moglo biti bilo šta - neka tehnička spravica, ili šaraf, a možda i alatka, tek ta rečca označavala je nešto što je u tom momentu bilo potrebno. "Daj mi taj hepek", govorili su jedni drugima i znali su na šta se misli. "Imam pik", često se moglo čuti kad je neko nešto poželeo, ili "s pika" kad je neko mogao brzo i tačno da odgovori. Moglo bi se, svakako, redjati još mnogo reči koje su u našem žargonu imale neko značenje, žao mi je da ih nisam sve popamtila, što bi zahtevalo dodatno istraživanje. Medjutim, najomiljeniji i najviše korišćeni izraz u svakodnevnom životu djaka bila je reč "raja". Ova reč preostala iz turskog vremena kada je označavala nemuslimansko stanovništvo koje je plaćalo namet, harač i ostalo, u našem žargonu označavala je šarenu, veselu gomilu, decu i omladinu,- pa i narod, puk. Ta reč raja bila je sve to ali i nešto više. Iskazivala je osećanje, solidarnost, nešto što je naše, svoje i zajedničko. "Šta radi raja?", pitala sam drugaricu koja je dolazila da me obidje kad sam bolesna. "Ide li raja danas u kino", pitanje postavljano subotom i nedeljom kad nam je bio dozvoljen odlazak u bioskop.

U našem žargonu bila je i smešna reč "kifeli", za koju je Ranka Kuić ustanovila da je keltskog porekla. To je bila uzrečica koja je značila, da nekom kažeš, "hajde, beži". Većina muslimanske dece zvala je roditelje "moj stari" i "moja stara".

U to vreme su bile "u modi" narodne poslovice, bilo ih je svuda u čitankama, u bukvarima, na zidnim vezovima vrednih domaćica, pa čak i u nekim trgovinama. "Ko radi, ne boji se gladi", i slične mogle su se videti na raznim mestima. Pa i djaci su ih upotrebljavali u svakodnevom govoru. Moj školski drug Duka Vasić, koji je mnogo više voleo da pomaže ocu u zanatlijskoj radnji nego da uči školske lekcije, kad bih mu primetila da redja dvojke, on bi mi odgovorio: "Umro ko radio, umro ko ne radio" - to je bila njegova omiljena izreka.

Reč koja se često čula u toku mog školovanja, bila je "premještaj", što je značilo da neka od drugarica odlazi iz naše sredine, jer su roditelji, zapravo otac premješten. U zemlji, sa centralizovanom upravom, kakva je bila Kraljevina Jugoslavija, sva postavljenja, unapredjenja i premeštaji dolazili su direktno ili iz Beograda, ili eventualno iz Sarajeva. Naročito su često bili premeštani oficiri i vojna lica, zatim učitelji i drugi državni službenici ili inžinjeri, koji su odlazili iz jednog rudnika u drugi.

Mi nailazimo svakodnevno na praznoverice kojima ne znamo poreklo ni značaj. Kad naidje odžačar, biće dobro za nas u školi, kad naidje pravoslavni pop treba se uhvatiti za dugme, pa makar i za tudje ako nemaš svoje. Ne daj bože da nam crna mačka preleti preko puta kad idemo u školu. Ja već izdaleka zaobilazim i prelazim na drugu stranu ulice, ako vidim da se približava crna mačka.

Jedan od lepih običaja u to vreme bile su naše školske igranke - "čajanke" nekada kao matine pre podne, a najviše posle podne. Već u prvim razredima devojčice su znale sve okretne igre, dečaci su kasnije polazili na igranke. Okupljali smo se u Velikoj sali, neki djački bend je svirao, poneko od profesora je dežurao, devojčice su igrale u parovima i bilo je zabavno. Moja malenkost je već od osnovne škole naučila okretne igre i to od kućne pomoćnice, s kojom sam uz radio, kad roditelji odu od kuće, cupkala po kujni.

Isključenja u Gimnaziji bila su retka, ali su se dešavala. 1936/37. bio je isključen Remzija Čamdžić zbog pismenog zadatka u kome je omalovažavao religiju i crkvu, pa je otišao u Užice gde su obično odlazili oni koji su bivali isključeni. Remzija je 1941. otišao u NOP i preživeo je rat. Izudin - Izo Mulabećirović bio je takodje isključen, pošto je iritiran Čokićevim primedbama, bacio Kuran na zemlju. Morao je da napusti školu i da maturira u Bihaću. Izo je kao student medicine otišao u NOV na Baniji, sa Sedmom banijskom divizijom prošao je Golgotu i na Sutjesci 1943. je poginuo sa ranjenicima i tifusarima.

Samo manji deo srednješkolske omladine bio je već od ranije politizovan. Mahom je u Gimnaziju dolazila omladina nepolitički nastrojena, pa je zavisno od uticaja nalazila neku vrstu opredeljenja u srednjoj školi. Već od "Mlade Bosne" koja je bila politička kolevka u tuzlanskoj gimnaziji, izlazio je jedan broj politizovanih mladića, onih patriotskih i nacionalnih i onih socijalno - progresivnih.

Na levom krilu naše voljene Gimnazije bila je 1933. postavljena bista Djordja Lazarevića nekadašnjeg učenika Gimnazije koji je 1906. bio isključen kao buntovnik. Maturirao je u Beogradu, a diplomirao pravo u Zagrebu i postao doktor prava. Početkom Prvog svetskog rata, uhapšen je u Zvorniku kao taoc i od 1915. godine gubi mu se svaki trag. Njegova generacija - odbor za proslavu - ponudila je najpre prof. Matkoviću izradu poprsja, ali pošto nije bila primljena, bistu je konačno izradio Franjo Leder. Matković, profesor crtanja u gimnaziji, nije bio akademski slikar, iako je bio, kako kažu majstor crtanja. Izmedju njih dvojice postojao je jak rivalitet. Lederov talenat došao je i na ovoj bisti do izražaja, pa je Djordje sa poluispruženom rukom prema imaginarnom sagovorniku bio na neki način blizak i u kontaktu sa nama. Vremenom je ova bista postala kultno mesto okupljanja djaka naše škole i mislim da nije bilo generacije koja se nije slikala u krugu biste, bilo grupno ili u parovima. Odmah po dolasku ustaške vlasti 1941. bista je srušena i njena sudbina mi nije poznata.

Proslave ili svečane akademije bile su dosta česte. U toku školske godine sastajali smo se u punom sastavu, djaci i profesori u velikoj sali - na dan Svetog Save 27. januara kad su se delile nagrade za najbolje pismene sastave, na dan Štrosmajera, na dan Ujedinjenja 1. decembra, dan Zrinskog i Frankopana, a bilo je i drugih prigodnih datuma. Naročito je svečano obeležena godišnjica, 40. godišnji jubilej gimnazije, kada je došlo dosta gostiju sa strane, održavane su razne svečanosti, o čemu postoji grupna slika djaka i profesora na stepeništu gimnazije 1939. Deca su se radovala jer tada obično nije bilo nastave ili je bila skraćena. Ostale su mi u sećanju gospodje iz Kola srpskih sestara koje su za dan Sv.Save donosile u velikim pletenim korpama kolače i pecivo. Oko njih se stvarala prilična gužva jer su to bile fine poslastice kakve mnoga deca nisu imala kod kuće. Na akademijama me najviše zanimalo da čujem nekoga od djaka kako svira klavir ili violinu, ili da recituje - to je bio obavezni deo programa pored referata  i horskih pesama. Kad sam od trećeg razreda ušla u Veliki hor i sama sam učestvovala u programu barem sa himnom. Himnu smo znali svi napamet i sve je išlo lako do slovenačkog dela (treći deo himne), "Naprej zastava slave, na boj junačka kri, za blagor očetnjave, naj puška govori". Ovi stihovi su mi zvučali čudno kao nešto staroslovensko, dok sam najviše volela melodično-svečani deo "Lijepa naša domovino...“

Povodom raznih proslava organizovane su djačke povorke. Neke povorke
bile su patriotsko-nacionalne, a neke čisto jubilarne. Išli smo rado u te povorke,
prolazili ulicama grada uokolo, već utabanom stazom, ćućorili, smejali se svemu i
svačemu, i postepeno osećali zamor od dugog hodanja. Ponekad se povorka
završavala lepo i redovno pred školom, a ponekad se zbog nečega osipala i rasturala.

Kao da je neko još onda vodio računa o "nacionalnom ključu", pa je ovaj trolist Srbin-Hrvat i Musliman bio zastupljen i medju našim podvornicima. Nuraga, stariji čovek s fesom na glavi, s večitim osmehom na rošavom licu, malo pogrbljen, zatim Živko Radić, Srbin, visok i uspravan ukočenog držanja, prosed i sa šeširom na glavi, koračao je laganim korakom odjednog do drugog razreda. Drago, Hrvat, omanji rastom, proćelav s karakterističnim rumenilom nosa i lica, pričljiv, ali najmanje ozbiljno shvaćen od naše sredine. "Eh, moja gimnazija, nije više ono što je bila", govorio je setno otac. "Nama su posle velike mature davali štap kao simbol zrelosti. Nuraga je donosio štapove i dijelio nam je svima koji smo maturu položili“. "Zar je i onda bio Nuraga?" pitala sam ga sa čudjenjem.. Meni se činilo da je vreme o kome otac govori bilo pre mnogo decenija, a ne pre samo šesnaestak godina. Majka je primetila da su i oni u Šapcu imali svoje poslužitelje, što se kod njih zvalo "famuluz".

Naši podvornici su se brinuli o loženju zgrade zimi. Svaki razred je imao visoku tučanu peć čija su vrata bila na hodniku i ugalj se ubacivao u peć iz hodnika. Sem toga oni su naizmenično prolazili kroz razrede sa obaveštenjima iz Direkcije.

Djaci koji su dolazili sa strane, a nisu imali rodbinu u Tuzli stanovali su u raznim internatima. Muslimani u Gajretovom konviktu, a kasnije u osnovanom intematu društva "Uzdanica", prohrvatske orijentacije.  Srbi su uglavnom bili smešteni u „Prosvjetinom“ konviktu koji se nalazio u Dugoj ulici u Srpskoj varoši. Negde u godinama uoči rata osnovan je još jedan internat, pošto je ovaj stari postao tesan, Dom Kralja Petra I Oslobodioca, ili skraćeno Dom kralja Petra blizu pravoslavne crkve u Crkvenoj ulici. Bila je to velika i svetla zgrada, a prisustvo njegovih pitomaca još više je oživelo Crkvenu ulicu. I pri Klosteru bio je osnovan internat za mušku omladinu u jednoj manjoj zgradi pored samog Klostera. Dugogodišnji upravnik Prosvjetinog doma bio je Vojo Bogićević, a u Domu Kralja Petra bio je neko vreme prefekt profesor Gorski.

Od latinske reči convivere, konvikt je bio uobičajeni naziv u Bosni za djački internat. U Gajretu je upravnik ili prefekt bio od 1928. do 1941. Meho Salihspahić učitelj, čiji je sin Esad išao sa mnom u razred. Od 1938. bio je pomoćnik upravnika Muhamed Gagić, a i profesor Imamović je tamo igrao neku ulogu. Paralelno je otvoren i konvikt društva "Uzdanica" koje se smatralo više prohrvatsko nasuprot prosrpskom "Gajretu". Zgradu je uz pomoć bega Kulovića poklonila Bakirbegovica Tuzlićka, a naročito je bio pun kada je 1941. ukinut Gajretov konvikt.

Nikada se, ni pre, a ni posle nije toliko čitalo kao u to gimnazijsko vreme. Mada sam počela još mnogo ranije da se družim sa knjigom, gimnazija me je još više podsticala na čitanje. U samoj školi imali smo lepo snabdevenu knjižnicu kojom je rukovodio obično profesor srpskohrvatskog jezika, ali se najviše pozajmljivalo medjusobno. Neki djaci su bili čuveni po načitanosti i znanju. Najveći ugled u tom pogledu imao je maturant Niko Andrić, koji je uvek išao s knjigom ispod ruke i vodio beskrajne rasprave sa svojim drugovima. Govorilo se da on čita Kanta što je za nas bila mislena imenica. Bio je izuzetno nadaren i osoben mladić, ali na žalost tragično je završio život od neizlečive bolesti kao student tehnike u Beogradu, posle rata. Bilo je još veoma obrazovanih djaka, naročito iz jevrejskih porodica pošto su oni govorili i strane jezike. Braća Herman, pa Vlado Pokorni brat moje drugarice Vere, koji je besplatno davao instrukcije svojim drugovima iz raznih predmeta. Moja bliska drugarica mada starija od mene, Nada Momčilović, bila je izuzetno dobar djak iz svih predmeta podjednako i spadala je medju najbolje učenice gimnazije. Od rukopisa koji je bio savršen, pa do ophodjenja i lepih manira, Nada je bila uzor svestrano obrazovane devojke. Svako od nas imao je neke svoje idole i uzore, kako profesori, tako i djaci. Milica Ćesarević mi je govorila da joj je najmiliji djak bio Bećir Muharemagić, jedini odlikaš u svom razredu.

Literarna družina "Petar Kočić" imala je veliki uticaj na djake starijih razreda, ali ja do 1941. nisam dotle došla. Mi smo uglavnom slušali šta se dogadja u literarnoj družini, naročito dve-tri godine pred rat, kad se tamo vodila ne literarna već politička borba. Družina je postala poprište izmedju levičarskih djaka i tzv. ljotićevaca koji su imali svoje pokrovitelje u gradu. Odjeci ove borbe čuli su se i šire, izvan škole. Najbolji podsticaj radu ove družine i njenoj progresivnoj orijentaciji dao je profesor Žika Popović koji je od 1930. do 1932. radio u školi, a pored njega profesor Rade Jovanović koji je i sam bio pisac i pesnik.

Razredni izleti - ekskurzije odigravali su se obavezno s proleća ili s jeseni.

Nekoliko osnovnih destinacija ponavljale su se iz razreda u razred: izlet u Lukavac,

u Gračanicu, na Ozren, u Doboj, na Kiseljak. Djaci starijih razreda išli su i dalje i

na višednevne izlete, ali mi nismo dotle dospeli. Moj prvi izlet u prvom razredu bio

je u Gračanicu s profesorom Fedorovskim, a u drugom razredu u Lukavac s Lidijom Perepljotčikovom, i u trećem razredu na Ozren. Jednodnevni izlet počinjao

je dolaskom na željezničku stanicu, okupljanjem djaka, zatim sedenjem u vozu koji je išao za Doboj. Za Ozren smo izlazili već u Petrovom selu, pa bi dalje išli peške džombastim drumom do Ozrena, bolje reći do manastira, gde smo se odmarali. Tamo je zasedao arhimandrit Bilbija, a njegov starešina tuzlanski Vladika Nektarije Krulj, namenio je sebi za života Ozrenski manastir za svoju grobnicu. Najlepši deo izleta, po meni, bila je vožnja vozom na drvenim klupama treće klase. Graja, živost i razni nestašluci u toku vožnje činili su nastavnika bespomoćnim da uz klopotanje i drmusanje voza, ovlada situacijom.

Sem toga, u nižim razredima išli smo i na poludnevne izlete po jednom ili dva puta u toku školske godine - na Ilinčicu, u Kreku, na Paša bunar ili u Solinu. Čuveni vašar u Puračiću bio je takodje privlačna meta za odlazak na izlet, ali, to smo išli u sopstvenoj režiji, izvan škole. Na taj vašar išla sam s mojom drugaricom Verom Sejmenović, bila je opšta gužva, mnogo seljaka i mnogo prašine. Bio je to       najposećeniji  vašar u tuzlanskom  srezu  i tamo  se  vrtela gomila ljudi  svih  nacionalnosti.

U samom gradu djaci su imali omiljeno sastajalište na Slanoj Banji i Trnovcu. Kao neki magnet Banja je privlačila gradjane Tuzle, a naročito omladinu. Lepo uredjene staze, klupe na kojima se moglo sedeti i učiti, pa izlazak iz kruga Banje stazama po padinama brda Trnovac koji se prostirao na celom prostoru ispod pravoslavnog groblja i spuštao se do same Pivare. Zimi, mesto za sankanje i skijanje, a s proleća od aprila do oktobra, zelena oaza djačkog druženja, maštanja i ljubavnih sastanaka. Zapamtila sam ga najviše kad šljive i druge voćke po padinama Trnovca procvetaju ili izbeharaju, kako hoćete. Onda je Trnovac najlepši. Sa drugaricama se provlačim izmedju žare i čičaka i beremo prvo cveće - visibabe, ljubičice, kukurek i jagorčevinu i nosimo kući da obradujemo majke. Na samom Trnovcu dominira crkvica - kapela, porodična grobnica porodice Jovanović. Ona je neka vrsta zaštitnog znaka Tuzle, ili bar onog dela koji se tada zvao Srpska varoš. Nisam se nikad penjala do same crkve sa spoljašnje strane, već samo iz groblja, koje počinje na kraju Trnovca. Još iz osnovne škole čim počne proleće odlazim s drugaricama na groblje, nešto me privlači da prolazim izmedju spomenika i iščitavam imena i reči oproštaja. Kod samog ulaza je lep spomenik ćerke - jedinice pukovnika Vasića, tu obično zastajemo - ona je bila mlada i još se pamtilo kad je umrla.

Mene je posebno zanimala tamna, izrazita bista inžinjera Štekovića, upravitelja Solane koju je izradio Leder i uvek sam zastala pored nje. Dalje se uz brdo nastavljaju grobovi i grobnice tuzlanskih Srba. Da su deca volela da tumaraju po groblju i oko njega svedoči jedan zapis nadjen u Arhivu Istočne Bosne.

Upravniku realne gimnazije stigao je 4.aprila 1937. dopis od Pravoslavne  crkvene opštine sa sledećim sadržajem:

"Naš grobar žali se i to već nekoliko puta, da djaci dolaze na livadu ispod groblja, sami ili s nastavnicima, da po travi skaču igrajući se loptom, lome grane na voćkama, a što je najgore, da preskaču preko ograde u groblje, kidaju sa grobova cvijeće, lome krstače i razbijaju kandila."

Kad sam ponekad išla u crkvu, bilo povodom neke sahrane, ili praznika, pravoslavne liturgije bile su veoma duge. Noge su mi se kočile od stajanja a jezik je bio nerazumljiv. Za moju dečju predstavu o verama, katolička je bila jednostavnija i lakše shvatljiva. Služba božja bila je na našem jeziku, svaka reč se mogla  razumeti, a i trajalo je znatno kraće.

Negde 1939. u drugom razredu gimnazije, pogodila nas je kao grom iz vedra neba vest da je medju školskom decom zavladala epidemija meningitisa ili kako se popularno zvalo "kočenje vrata". Otac je bio zabrinut, preduzimane su preventivne mere, održavana predavanja o higijeni i ostalom, ali, ipak neki su se razboleli. Sećam se devojčice iz Lukavca, starije od mene neku godinu, koja je opasnu bolest srećno prebolela. Dečak iz trećeg razreda Dejan Kostić, iz Zvornika, pitomac Doma Kralja Petra razboleo se i ubrzo saznadosmo tužnu vest da je umro. Bio je to jedan od najlepših dečaka toga uzrasta, plavokos, negovan i lepo obučen, koji je zračio nekom unutrašnjom svetlošću. Iste godine išli smo u dugim povorkama na ispraćaj  učenika petog razreda Nenada Begića, sina tuzlanskog pravnika i političara iz HSS-e, Jure Begića. Jedinac sin, visokog rasta, lep i uspravan, Nenad je oboleo  iznenada, verovatno od tuberkuloze i ubrzo umro.

U našem gimnazijskom rečniku javljao se pojam "siromašan djak", što je značilo da je tom djaku potrebna pomoć. U Gimnaziju su, u principu išla deca iz srednjih i viših staleža - činovnička, trgovačka, zanatlijska. Deca iz siromašnih slojeva jedva da su završavala osnovnu školu. Pa ipak, u svakom razredu bio je poneko "siromašnog imovnog stanja", za koga se znalo da se slabo hrani, da je loše odeven, da ne može da kupi cipele. Obično su to bili dobri djaci koje su roditelji uprkos siromaštvu podsticali na više školovanje. Pri Gimnaziji je za takve djake bilo obrazovano Potporno društvo čiji su donatori bili trgovci, advokati, razne firme i ustanove iz kojeg se davala pomoć. Ova pomoć je davana bilo za dobar ili odličan uspeh, ili čisto namenski, za kupovinu cipela i odeće. Ako se radilo o kupovini cipela nekoj učenici, onda je razredni starešina imao zadatak da ide s njom u radnju i nabavi cipele, i sve je to bilo uredno registrovano. Iz tog fonda su dodeljivane nagrade za najbolje svetosavske sastave ili maturske radove. Tako je na primer, za najbolji pismeni sastav nagradu od 300 dinara dobio Cvijetin Mijatović, a isto tako i drugu nagradu za najbolji maturski rad od 150 dinara, 1931/2.godine. Prema godišnjacima škole, glavni donatori su bili: Fabrika Solvaj-Soda Lukavac, Fabrika špiritusa Fišl i sinovi u Kreki, dr Nektarije Krulj episkop tuzlanski, dr. Dušan Đerić, prota Matija Popović, tuzlanska opština i drugi ugledni pojedinci.

U to vreme se već razumevao značaj učenja stranih jezika, mada su u školi ti jezički predmeti bili opterećeni sa mnogo gramatike, a malo konverzacije. Otac je bio vrlo zadovoljan što ću pored Baumanovih naučiti "po ruski".

Čuveni Rade Uhlik svoju profesorsku karijeru otpočeo je u Tuzli kao suplent za nemački jezik. O njemu su se pričale priče i kada je već otišao iz Tuzle, naročito  zbog njegovog naučnog interesovanja za cigansku populaciju čiji je jezik naučio, pa je mnogo godina kasnije objavio i prvi ciganski rečnik. Davao je  djacima besplatne časove iz stenografije i engleskog jezika, u to vreme veoma  retkog u nas. Teško bi bilo u to vreme naći nekoliko ljudi u celoj Tuzli, koji su imali elementarno znanje iz engleskog.

Od drugog osnovne do petog gimnazije - dva puta nedeljno - odlazila sam u kuću moje privatne nastavnice nemačkog jezika, Hilde Perović, uvek istom putanjom, od Centra i Gradske kapije obilazno pored Gimnazije i Oficirskog parka, ili nekom od prečica preko pijace, pored Trobegovog parka, ali obavezno pored Medrese i onda još malo gore uz Bolničku ulicu.U tim odlascima kod profesorke sa više ili manje naučenom zadaćom, usputnim prebiranjem zadatih reči i glagolskih vremena kroz glavu – springen – sprang-gesprungen, klingen-klang-geklungen – bilo je mnogo treninga i discipline i odricanja od slobodnog vremena. Ali povratak kući bio je još lepši, uvek sam žurila, trčala i htela sam što pre da dodirnem kućni prag.

Pored Perovićke bilo je u gradu još nekoliko zanimljivih likova koji su se bavili privatnim podučavanjem djaka. Tako za francuski jezik gospodja rudomino, za violinu Todik Stetkijević a za klavir gospodja Krugljevska – svi troje ruski emigranti. Zatim, naš profesor matematike u Gimnaziji Danilo Salom, davao je časove violine, ali samo onima koji nisu bili njegovi djaci u Gimnaziji. Navodno je i apotekar Mašo Sulejmanpašić, inače turski državljanin, davao časove iz turskog jezika. Penzionisani profesor Stojanović davao je instrukcije iz matematike. Stanovao je sa sestrom u starinskoj, bosanskoj kući preko puta Sokolskog doma. Bio je to ugladjen i gospodstven profesor, bez jedne noge i bez oka - išao je sa štakama, a preko oka nosio je crni prevez.

Fizički razvoj, gimnastika, a posle otvaranje Bazena i plivanje, postali su privlačni za gimnazijsku i drugu omladinu. Devojčice, starije ali i mladje od mene, išle su redovno na vežbe u Sokolanu. Sokolana je zvanično bila "Sokolski dom Kralja Aleksandra I" i nalazila se u bočnoj ulici od Glavne, na putu ka Banji, malo dalje od kuće za mene zastrašujućeg Jovče koji je galamio po ceo dan. Moralo se proći pored njega koji je i leti i zimi bio napolju i svojim strašnim glasom vodio rasprave sa svojim nevidljivim neprijateljima. Dalje je stajala kuća advokata Stakića, lepa jednospratna porodična zgrada. Sama Sokolana bila je izgradjena u novije vreme, sa belom fasadom, lepim prostorijama, velikom salom i jednom restoran-kafanom gde su ljudi sedeli i igrali šah. Sem što se vežbalo u Sokolani su priredjivani balovi, tzv. zabave, uglavnom balovi raznih društava i svetosavski bal. Otac je smatrao da je "Soko" režimsko društvo i nije mi dao da idem da vežbam sa ostalim devojčicama, mada nisam mnogo navaljivala. U toj stvari nije bio u pravu,  jer su u Sokolu, osim vodećih srpskih političara i dobrotvora učestvovali mnogi mladi ljudi, djaci, studenti i omladina iz svih slojeva društva pa i nacionalnosti. Najmanje je bilo Hrvata a najviše Srba, ali bilo je mnogo i Muslimana. Jedan od glavnih, koji je vežbao sa muškom omladinom, vodio ih i na sletove, bio je "brat Meša", koga smo svi u gradi poznavali i pozdravljali se s njim.

Deca su išla u Sokolanu kao na vojnu vežbu ili u službu, redovno i sa velikim zadovoljstvom. Devojčice su vežbale na karikama, na reku ili na strunjači, a bilo je i preskakanja konja. Sve to smo imali i na času gimnastike u Gimnaziji dva puta nedeljno, odvojeno dečaci i devojčice. Za te časove su bili obavezni gaćice-šorc od crnog klota i sokolske patike koje smo kupovali kod "Bate". "Sestra Desa" - tako su je svi zvali jer su mnoga deca bili sa njom u Sokolu, pa je i za ostalu decu bila sestra Desa - živahna, lagana, vitka i okretna, Desa Đorđić je bila oličenje  vitalnosti i  gimnastičke  elastičnosti. Sem toga  imala je prekrasne tamne oči i prirodnu blago talasastu kosu što je davalo klasični ton njenim crtama.

Pošto nije mario "Sokole", otac mi je dozvolio da se upišem u "Skaute". Sedište skautskog stega bilo je u Gimnaziji, pa su se tamo održavali sastanci, izložbe, igranke. Glavna aktivnost bili su odlasci u prirodu, izleti, logorske vatre, pa i odlasci na more za vreme letnjeg raspusta. Medjutim, ja dalje od Ilinčice nisam otišla sa skautima. Nije mi išlo od ruke vezivanje čvorova što je prva stvar koju je trebalo da nauči skaut - izvidjač. Od svega sam najviše volela skautsku uniformu koju sam oblačila sve dok nisam iz nje izrasla, pred sam rat, kada su se 1941. obe ove organizacije ugasile. Skautski "vodja" bio je godinama Radoslav-Rade Popović, visok, mršav, obavezno u uniformi išao je na čelu svake skautske povorke kroz grad. Njegov mladji brat Miloš bio je takodje "vatreni" skaut, kao i Momo Peleš, Izo Mulabećirović, Roman Domanik, Miljenko Preka i mnogi drugi. Do 1934. načelnik skautskog stega bio je prof. Mehmedalija Džinić, koji se te godine, spasavajući sina, udavio u talasima Save.

Jednom ili dva puta godišnje skauti su priredjivali logorsku vatru na raznim mestima u gradu sa šaljivim programom koji su sami izvodili. Sećam se dobro jedne logorske vatre koja je održana na praznom prostoru izmedju Okružnog suda i Knjižare Lemezovića, gde se okupilo mnogo omladine. U šarolikom programu, najstariji od četvoro dece bankara Aleksandra Preke, Miljenko, pevao je uz gitaru smešnu pesmicu: "Terezinko sidji dole i poljubac mi daj, jer mjesec tako divno sja kao da je maj!"

Mora se priznati da su neki i u to vreme našu školu, našu staru Gimnaziju smatrali dosadnom i suvoparnom. Za razliku od predjašnje austrougarske škole prožete duhom bezličnosti i šematizma, u duhu kasarne, naša škola je bila bolja, životnija varijanta. Ipak,  stara zgrada i ceo njen inventar ostao nam je od  „K-und-K“ monarhije.

I naša je država, kao i prethodna koristila školu za autoritarno vaspitanje, kao deo i oslonac postojećeg sistema vrednosti. Ali odnosi su bili znatno tolerantniji i demokratskiji, sa više razumevanja, što je najviše zavisilo od profesora kao pojedinca. Da je učenik individua, dete koje sazreva, ipak malo je ko uvažavao. Težište je ipak bilo stavljeno na savladjivanje gradiva, na rad i učenje, i na samu nastavu.

Trgovačka ili Gradjanska škola bila je starija od Gimnazije i svojim solidnim programom i praktičnim znanjima osposobljavala je za kraće vreme sve one koji su hteli da se što ranije osamostale i zaposle. Ženska stručna škola bila je osnovana 1913. po programu iz vremena Austrougarske, imala je sposobne i vredne nastavnice.  Muslimanska ženska deca, ako uopšte nastavljaju školu posle osnovne, idu u Žensku stručnu školu. Lepo zamišljena i korisna škola za buduće majke i domaćice, gde su se učili predmeti iz domaćinstva, ručnog rada, šivenja,  ali i pismenosti  i  drugim  znanjima. Nastavnice su bile školovane učiteljice i imale su ugled i poštovanje u gradjanstvu. Dugo godina je ova škola radila u prostorijama Gimnazije, ali su se kasnije iselili i našli sebi životni prostor. Učenice su bile, kako se meni činilo, prelepe devojke, većinom iz muslimanskih porodica, mnoge su imale pletenice do pojasa. Neke od njih su nosile preko glave i ramena svileni šal s resama - uobičajeni način oblačenja pre udaje. Kretale su se bez buke po dve, tri u grupi, i mada nisu želele da skreću pažnju na sebe, pogledi mladića bili su upereni ka njima. Svečani trenuci Stručne škole bili su krajem školske godine, kada su ove vredne devojke pravile izložbu svojih radova. Izložbe su bile najavljene plakatima po gradu, pa smo ih majka i ja obavezno posećivale. Razgledale smo s divljenjem njihova remekdela - stolnjake, zavese, haljine, bluze i ostale prekrasno izvezene rukotvorine. Posle izložbe one su te haljine i bluze nosile s ponosom i na ulici.

U zapisima mnogih, pa i velikih ljudi, može se naići na izjavu kako im je školovanje i vaspitanje nanelo veliku štetu. Za mene i za moju generaciju mogu reći da nam je školovanje u Gimnaziji donelo veliku, značajnu korist i svojevrsni temelj obrazovanja i kulture za ceo kasniji život. Bez obzira na sve moje muke s veronaukom i matematikom, to su bile godine najlepših saznanja, druženja i izrastanja.

Kad bolje razmislim, ta je naša dobra, stara gimnazija bila jedna od najvažnijih, autentičnih stvari i iskustava u našem tadašnjem mladom životu i za nju nije bilo zamene. Otac je govorio da je gimnazija škola u kojoj  se postaje čovek, a na nemačkom je to glasilo "Die Schule des Menschenwerdens".

 



* Dragocene biografske podatke o gimnazijskim profesorima dala mi je prof. Milica Ćesarević koja je sve do svoje smrti 1998. sačuvala svežu memoriju i mladalačku vedrinu. Kao izbeglica iz Sarajeva živela je od 1993. kod svoje mladje sestre Bube i zeta Slobodana Zeca, okružena ljubavlju i pažnjom. Žalila je za Sarajevom i za Bosnom gde je provela ceo svoj radni vek.

 

Sadržaj Prethodna strana Sledeća strana Biblioteka