| Sadržaj | Prethodna strana | Sledeća strana | Biblioteka |
|
ČUDESNI
SVET STARE TUZLE
Jedinstven
i neponovljiv, raznovrstan i neobičan, svet stare Tuzle bio je svakako plod
istorijskih okolnosti koje su ga proizvele, tokom smenjivanja raznih carevina.
Na zajedničko staroslovensko poreklo prvobitne bosanske države nadovezale su
se specifične prilike iz turske carevine i posledice islamizacije koje su dale
jedno posebno obeležje Bosni, sa njenim džamijama, mahalama i osobenim
islamskoslovenskim mentalitetom. Zatim je austrougarska uprava, doseljavanjem
ljudi iz raznih delova, dovela u Bosnu Poljake, Rusine, Čehe, Slovence,
Italijane i Švabe. Tome treba dodati brojne skupine Jevreja, sefarda i aškenazija,
i konačno najmladje doseljenike – ruske emigrante. Tako je nastao konglomerat
raznih nacionalnih i verskih grupa i njihovih uticaja – od domaće
srpsko-hrvatsko-muslimanske mešavine, do srednjeevropskih i istočnoevropskih
uticaja. Od ranog detinjstva mogli smo da slušamo razne jezike i narečja. Sem
toga, činjenica da je Kraljevina Jugoslavija bila strogo centralizovana država,
činovništvo svih vrsta i struka bilo je premeštano s kraja na kraj države,
od Maribora do djevdjelije, pa su nam sugradjani bili Crnogorci, Makedonci,
Dalmatinci, Slovenci, Srbijanci i drugi. Odrasti u takvoj sredini bilo je
privilegija, čega sam postala svesna tek mnogo godina kasnije. Kad se čovek u
mladom uzrastu navikne na suživot sa drukčijima od sebe, on se teško
opredeljuje za ekstremizam i nacionalnu netrpeljivost, što ne znači da i medju
nama nije bilo nacionalista i šovinista. Oni su i tada bili glasni i bučni,
mada malobrojni, ali su nagoveštavali buduće zlo. Na žalost, ljudi ne
prepoznaju Zlo u zametku, već onda kad dovoljno poodraste i postane opasnost.
Možda izgleda neobično, ali moglo bi se reći da je Tuzla u to vreme,
zbog raznorodnog stanovništva, posebno onog iz Češke, Poljske, Rusije,
Austrije i Italije, bila u neku ruku pravi srednjeevropski grad. Tek kasnije,
kad smo odlazili iz Tuzle i upoznavali druge gradove i sredine, uvidjali smo
kakvo je to bogatstvo živeti u mešovitoj sredini.
Već odavno je primećeno da „raznorodnost nosi u sebi veliku pokretačku
snagu, a da jednoobraznost vodi u duhovni geto i provincijsku učmalost“. Mogućnost
da se svet doživi na više načina, a ne samo na jedan, bila nam je data samim
životom u Bosni, u našem duhovnom zavičaju. Ko je makar i na kratko, i u
mirnim vremenima živeo i doživeo Bosnu u toj njenoj raznoobraznosti i mnogoznačnosti,
taj je za svagda poneo sa sobom poruku zajedništva, poštovanja razlika i
patrijarhalne tolerancije.
U toj sredini je proteklo moje detinjstvo, i ona je ostavila svoj
neizbrisivi trag i pečat na dečjoj duši. Ma gde da sam odlazila, čeznula sam
da se vratim u taj magloviti grad, obojen mirisom sumpora, uglja i soli. U toj
atmosferi ustaljenog reda stvari, zasnovanog dobrim delom na patrijarhalnom poštenju
i čestitosti, a uz roditelje koji su živeli za neki budući, pravedniji svet,
odrastala sam oslobodjena verskih i nacionalnih predrasuda – i to bez ličnog
napora – roditelji su mi krčili put, a ja sam im bez rezerve verovala.
Svuda oko nas je bila Bosna, ljudi su bili bosanci, govorili smo skoro
svi „po bosanski“. Srbija je bila daleko, preko Drine, Hrvatska preko Save,
a Slovenija beskrajno daleko, more još dalje. Mi smo bili negde u sredini
zemlje, kao neko njeno geografsko središte.
To je bilo vreme kada svaki čovek, bilo koje vere ili nacije, a rodom iz
Bosne, čim se nadje izvan nje, postaje „Bosanac“. Ljudi ga tako nazivaju a
i on se tako oseća, i to s razlogom. Taj termin „Bosanac“ ili
„Bosanka“, odredjuje zavičajnost čoveka, a ne njegovo versko ili
nacionalno biće. A šta ima plemenitije i trajnije kao doživotna odrednica
nego zavičaj. U toj reči „Bosanac“, nema ni trunke poruge, ni uvredljivog
tona, već naprotiv, ta reč je svima draga. Ima u njoj nčeeg originalnog, pa i
malčice humornog. To je naprosto nešto što nigde više ne postoji, već samo
u Bosni. Da ljudi raznih vera i običaja smatraju sebe pripadnicima jedne
zemlje, jednog govora, jednog podneblja. Biti Bosanac bila je vredna tekovina našeg
života, naše razlikovanje od drugih, naša vezanost i pripadnost toj lepoj i
jedinstvenoj zemlji Bosni. Naglašavanje razlika medju ljudima iz Bosne,
suprostavljanje jednih drugima – stari i oprobani instrument velikih sila –
dovelo je do medjusobnog razdvajanja, podele i zle krvi, što je najveći
ugibtak i najžalosnija posledica rata 1991-1995.
U to vreme Tuzla je bila okružni centar, a njih je u staroj Jugoslaviji
bilo ... Grad postaje važan zbog institucija koje se u njemu nalaze, tako je u
Tuzli bio Okružni sud, pored sreskog, pa okružni načelnik, pored sreskog,
okružni zatvor, vojni okrug, Gimnazija (tada su bile samo dve u severoistočnoj
Bosni – u Tuzli i u Bjeljini. Zatim, Šumska uprava, Gradjevinska sekcija za
izgradnju pruge Tuzla – Zvornik, Zavod za socijalno osiguranje, medresa,
patrijaršija, Dom narodnog zdravlja koji je delovao i preko granica tuzlanskog
sreza, i mnoge druge važne ustanove.
U to vreme naši se sugradjani nisu delili po nacionalnosti ili
narodnosti – ta kategorija nije bila u upotrebi nigde, ni u službenom ni u
privatnom životu. Glavni element razlikovanja bila je veroispovest. Kao što je
u školi prva po rangu bila veronauka, tako je i u službenom opticaju bila
„vjera“. Ako bi tada zapitali nekog seljaka „koje si ti nacionalnosti?“,
on bi vas začudjedno pogledao. Ljudi su se u većini smatrali narodom
bosanskim, ili hercegovačkim, a vera je bila ta koja ih je razlikovala. Ali na
pitanje „Koje si vjere“, odmah bi spremno odgovorio. Kategoriju
nacionalnosti, nacionlanog opredeljenja uveo je snažno u opticaj upravo
socijalizam, u želji da se to što se zove nacionalno osećanje javno i do
kraja iskaže. I ranije je postojala nacionalna svest, iskazivala se kroz razna
udruženja, pa i politička. Razume se, da su ljudi i ranije bili Srbi ili
Hrvati, ali to se nije gromoglasno izražavalo, već nekako prigušeno, više u
sferi privatnosti. Postojala su društva s nacionalnim obeležjem i političke
partije, ali ta vrsta prebrojavanja nije postojala, niti je postojao nacionalni
ključ. Osnovna je bila verska pripadnost iz koje se izvodilo i nacionalno osećanje,
sem kod Muslimana koji su u većini bili nacionalno neodredjeni (samo manji broj
je sebe smatrao Srbima ili Hrvatima). Kao nagoveštaj i mračna opomena delovale
su i neke ekstremno nacionalne organizacije, kao Četnici, ili Križari, oni su
bili u stalnoj konfrontaciji, ali su obuhvatale jednu skromnu manjinu, koja će
tek kad nastupi mrak i fašistička okupacija doći do svog punog, zločinačkog
izražaja.
Prezrivi prizvuk koji prati reči kao što su „Šokac“, „Vlah“
ili „Turčin“, i još gore „balija“ – reči su koje su se mogle čuti
u rečniku običnih ljudi na svakom koraku. Često nemaju težinu već su
izgovorene po navici, a često imaju zloćudni naboj koji nagoveštava
nagomilanu, neobjašnjivu mržnju. Otac je govorio: „U Bosni ti je Srbin veći
od Srbina, Hrvat veći od Hrvata, a Turčin, veći od Turčina“, što nisam
sasvim razumela, već mnogo kasnije, kad sam na delu videla posledice ove
pojave.
Mi smo u Istočnoj Bosni svi imali prezimena koja su se završavala na
„ić“, i to bez razlike, kako Srbi, Hrvati, tako i Muslimani – što govori
o zajedničkom, bolje reći istovetnom poreklu.
Od 5590 prezimena Srba u Bosni i 72 krsne slave, koliko ih navodi Djordje
Janjatović u knjizi „Prezimena Srba u Bosni“ (Sombor 1993), njih oko dve
stotine – prebrojala sam – pojavljuju se i kod nas u Tuzli izmedju dva rata.
U Istočnoj Bosni, pa i u Tuzli, Srbi su nosili uobičajena prezimena i to po
pravilu na „ić“. Ipak, i bez prebrojavanja možemo reći da je najviše
bilo Jovanovića, Babića, Simića, Ristića, Savića, Petrovića, Gavrića,
Pantića, Popića, Djukića, Ilića, Todića, Antića, Vasića, Djurića –
zatim Trifkovića, Stankovića, Kneževića, Stjepanovića, Djordjića,
Vasiljevića, Maksimovića, Jankovića, Mićića, Blagojevića, Mitrovića, Jovičića,
Milanovića, novakovića, Jakšića, Djerića, Stojanovića, Sekulića, Erića,
Stakića, Božića i drugih.
Mnoga srpsko-pravoslavna prezimena mogu se naći i medju katoličkim življem
i obratno, na primer Markovići, Perići, Tadići, Tomići, Stojići, Pavlovići,
Lukići, Radići, Marići, Andrići, Grbići, Vidovići, Batinići, Mandići i
drugi. S druge strane, neka muslimanska prezimena prisutna su i medju hrišćanskim
življem, kao Basare, Pandže, Pašići, Drljevići, Čolakovići, Delibašići,
Žunići, Pašalići, Ponjavići, Seleskovići, Kurt, dok se Kovačevići,
Filipovići, Kapetanovići, Arnautovići, Begovići, Brkići, Begići, Žilići,
Terzići i drugi, nalaze medju sve tri bosanske relibije. Najuglednija tuzlanska
begovska porodica Tuzlić, nosila je prezime koje se inače moglo sresti i medju
pravoslavcima. Medju Muslimanima najčešća prezimena bila su: Muharemagići,
Azabagići, Pašići, Hadžiefendići, Mujezinovići, Selimovići, Hasići,
Sijerčići, Mehmedagići, Zaimovići, Delibegovići, Fazlići. Redja su bila
prezimena koja nisu izvedena iz ličnih imena: Zonići, Čamdžići, Kulovići,
Kunosići, Tuzlići, Čokići, Terzići. Uzgred rečeno, Janjatović nije uneo u
svoj popis neka meni poznata prezimena, na primer prezime ugledne srpske
porodice Crnogorčević, zatim nema Strahinjića, Poljaševića, Mileusnića,
Lemezovića, Toljevića, Besarovića i Babunovića.
Bilo je medju našim srpskim porodicama u Tuzli i neobičnijih prezimena,
kao Magarašević, Stokanović, Dramušić, Lemezović, Magazinović, Vokić,
Serafijanović. Nama deci posebno su bila noebična i smešna prezimena koja ne
završavaju na „ić“, a bilo ih je i u školi i u gradu: Tuco, Cimeša, Glušac,
Soldo, Koruga, Popara, kalanj, Jajčanin, Grubor, Kozomara, Njegovan, Batalo,
Pelemiš, Kamenko, Semiz, Zec, Padjen, Rogulja, Peleš, Šipka. Reč je bila,
uglavnom, o došljacima iz drugih krajeva, poglavito iz Like, Hercegovine ili iz
Bosanske Krajine.
Dragiša Trifković je u svom „Vremeplovu“, knjiga II, nabrojao oko
40 raznih društava u Tuzli, od kojih pamtim samo neka. Sva ta društva delovala
su pod okriljem odredjenih verskih, nacionalnih ili crkvenih zajednica, i uz
naziv imala su obavezno dodatak „kulturno-prosvjetno“. Održavala su svoje
godišnje skupštine, bila su darodavci u raznim dobrotvornim akcijama, i što
je najlepše pripredjivala su jednom ili dva put godišnje svoje „zabave“, i
to obično zimi. Hrvatska društva „Majevica“, „Napredak“, „Hrvatska
žena“, održavala su svoje priredbe u lepoj zgradi „Hrvatski Dom“;
„Kolo srpskih sestara“, „Prosvjeta“, pjevačko društvo „Njegoš“,
okupljali su se oko Sokolskog doma, a muslimanska društva „Gajret“ i
„Uzdanica“, na raznim mestima. Radničko društvo „Sloboda“ imalo je
svoj Radnički dom u zgradi koja je izlazila na trg, prema nekadašnjoj Tržnici.
Lep, veliki Radnički dom imalo je i radništvo Kreke, gde su takodje redovno
održavane zabave i igranke.
U modi su bile takozvane „vrtne zabave“, obično u bašti Oficirskog
doma, kod Bašte „Bristol“, ili negde pod svodom. Zimi su bili balovi u
Sokolskom i Oficirskom domu, i čuveni Svetosavski bal, za koji su devojke šile
posebne večernje haljine. Bilo je to rezervisano samo za društvenu elitu tadašnje
Tuzle, i to po konfesijama – za Svetosavski bal, mahom srpske devojke, za
pokladni bal „Zeleno-bijela reduta“, šile su hrvatske devojke haljine, a za
„Gajretov“ i „Uzdaničin“ su to činile muslimanske devojke. Oficirski
balovi su bili posebno elegantni, u lepim prostorijama Oficirskog doma i sa odličnom
vojnom muzikom. U Sokolskom domu su se davale priredbe, neke su se zvale „žive
slike“. Gajret je 1939. davao predstavu „Zulumcar“, a bilo je i drugih.
Održavanje karnevala i masken-balova došlo je u Tuzlu sa
austro-ugarskom okupacijom. Kulturna društva održavala su ove balove za
odrasle i posebno za decu u februaru mesecu. U februaru 1938. učestvovala sam i
ja na masken-balu, kao „Holandjanka“ (fotografija kod Dragiše Trifkovića,
II knjiga „Vremeplova“). Sesil Kulović mi je sašila žensku holandsku nošnju,
a neki stolar mi je napravio drvene klompe.
Sve četiri vere ili crkve, koliko ih je bilo kod nas, imale su svoje
verske poglavare čije je prisustvo bilo više-manje zapaženo, ali koji su
svaki na svoj način činili deo šarenila i raznovrsnosti našeg grada.
Kao da je najviše bilo pravoslavnih popova, ili su se oni najviše
vidjali na ulicama i padali u oči u svojim crnim mantijama. Sem toga, oni su
bili porodični ljudi koji su preko svoje dece bili prilično integrisani u društveni
život. Medju njima najstariji, a meni najprijatniji, bio je pop Magarašević.
Stanovao je s porodicom u crkvenoj zgradi preko puta Crkve. Njegove ćerke Andja
i Smilja išle su u tuzlansku gimnaziju, a sin je pohadjao školu negde izvan
Tuzle. Pop Magarašević bio je u prvoj grupi uhapšenih i ubijenih Srba, u letu
1941. Starog popa jovanovića čija su deca bila već odrasli i oženjeni ljudi,
malo se sećam. Pamtim njihovu kuću na putu ka Banji – niska starinska
bosanska kuća sa crnim krovom. Njegovi sinovi bili su pop Djordjo, legendarni
tuzlanski sveštenik-partizan, pa Drago – fotograf, oženjen Marom, Hrvaticom,
poginuo u NOB-u, Boro inžinjer u Kreki sa ženom Janjom koja nam je predavala
nemački u Gimnaziji, najmladji Tošo, student prava koji će umreti krajem
1944. kao komesar Tuzlanskog odreda, i još dva sina koji su poginuli u NOV-u.
Ćerka Seja diplomirani pravnik, udala se kasnije za profesora Slavka Mićanovića.
Popa Babunovića znala sam samo iz vidjenja – njegova ćerka Radmila i
sin Radenko bili su djaci Gimnazije, a ćerke Mira i Velinka išle su u Struču
školu – oni su preživeli genocid. Pop Pajkanović, imao je dva sina
lepotana. Milana su ustaše ubile još u leto 1941. a Dejan je s roditeljima
proteran u Srbiju. Na kraju, najstariji i najugledniji bio je prota Matija
popović koji je već bio u penziji, ali je bio i senator. Živeo je sa ćerkom
u kući iznad Gimnazije. Dostojanstven i lepog lika, s belom kosom i bradom.
Tridesetih godina u Tuzli je Službovao pop Vaso Šipka. Sa ženom i tri
kćerke stanovao je u visokoj dvospratnici iznad knjižare Riste Sekulića.
Nada, Ljubica i Vera išle su u Gimnaziju, a sa najmladjom Verom sam se družila.
Njihova majka, krupna proseda žena, zračila je ljubaznošću i gostoprimstvom.
Pop Šipka bio je po mnogo čemu izuzetan medju sveštenicima. Najpre je
vanredno studirao pravni fakultet u Zagrebu i stekao tamošnji doktorat. Sa
svojim prijateljem Sadikom Hafizovićem učio je svakodnevno – od 4 sata posle
podne, znalo se, dolazi Sadik i sedaju za knjigu. Pošto je pop Vaso hteo da
nastavi školovanje, odselili su u Beograd koju godinu pred rat, gde je završio
Teološki fakultet, a posle toga otišao je u Beč. Tamo je na Evangelističkoj
akademiji diplomirao i položio doktorat, treći po redu. Ostao je u Beču i
posle rata kao rpedavač na Pravnom fakultetu iz pravne filozofije, ali je ubrzo
umro.
Na vrhu lestvice bio je vladika Nektarije Krulj. Stanovao je u Vladičinoj
palati, koja je to zaista i bila – lepa, masivna jednospratna gradjevina preko
puta Crkve. Vladika Nektarije bio je čovek nižeg srednjeg rasta, temeljan i
punačak, izrazito tamnih očiju i prosede kose i brade. Nosio je naočare i
oslanjao se na štap kad je šetao Korzom. Jednom prilikom šetala sam sa
drugaricama, kad je pored nas naišao Vladika. Moje drugarice su mu prišle i
poljubile ga u ruku, dok sam ja stajala po strani. „Čije je ono dijete?“,
upitao je na glas. Kad su mu odgovorile, nije viša obraćao pažnju na mene. Da
ga poljubim u ruku nisam mogla, a stajati po strani bilo je neprijatno.
Jedini razgovor koji sam vodila s Vladikom Nektarijem odigrao se u kući
profesora Stojanovića koji me podučavao iz matematike, u starinskoj bosanskoj
kući na sprat preko puta Sokolskog doma gde su se stepenice pomalo ljuljale u
hodu.
Ne mogu precizno da odredim vreme kad je to bilo, da li za vreme rata ili
posle njega. Tek znam da je bilo posle očeve pogibije na Majevici. Vladika je
došao pri kraju časa i započeo mučan i neprijatan razgovor o četnicima i
njihovoj pravednoj borbi. Profesor Stojanović, čovek otmen i prefinjen, bez
jedne noge i bez oka, pokušavao je da skrene razgovor, ali je vladika bio
uporan u svojoj odbrani četnika, čemu sam se ja tiho suprostavljala. Razišli
smo se i više ga nikada nisam videla.
Muslimanske verske starešine nisam neposredno poznavala – u našu kuću
nisu ulazili, a kretali su se po nekim svojim uhodanim stazama. Najupečatljiviji
je bio muftija Muhamed Kurt, visok, lep starac sa belom kosom i bradom, i sa
ahmedijom oko fesa. Gospodstven i uzvišen, kretao se medju nama kao neki istočnjački
šeik. Njegova veličina došla je do izražaja kad se javno usprotivio ustaškom
genocidu na d Srbima, u jesen 1941. Sinovi muftije Kurta, Asim i enver poginuli
su kao borci NOB-e. Dostojanstven i prijatne spoljašnosti bio je kadija
Mehmedbašić, čiji su sinovi bili studenti, a ćerka Sadeta udata za šumarskog
inženjera Kudovića. Nama najbliži bio je kadija Berbić, takoreći naš komšija.
Stanovao je s porodicom u lepoj dvospratnoj zgradi iznad radnje trgovca Jovana
Simića. Njegov sin pravnik, ridje-plav čovek lepe spoljašnjosti, oženio se
pred rat Hasijom Hadžiefendić. Kadijina ćerka Hiba, odrasla devojka, stajala
je kao i ja često na prozoru i posmatrala korzo. Sve njih sam znala samo iz
vidjenja, ali su ostali zapamćeni kao deo našeg domaćeg ambijenta.
Što se tiče katoličkih popova, sa njima sam imala najmanje veze. Znala
sam dvojicu kapelana koji su predavali veronauku u Klosteru dok sam tamo išla u
osnovnu školu – Tvrtkovića i Sliškovića. Obojica su nosili tamno smedje
mantije i lepo su se izražavali. Njihova sudbina mi nije poznata.
Jevreji su imali svoje rabine, ali njih sam malo poznavala. Sećam se
samo rabina Fingerhuta, simpatičnog, omalenog čoveka, koji je pozdravljao žene
skidanjem šešira i kad je bio raspoložen obraćao im se rečima: „Ja sam na
vašoj ruci“, pošto „Fingerhut“ znači na nemačkom „naprstak“.
Rabinov sin bio je svima nama po glasu poznati spiker Radio Beograda. Njegov
prijatni glas odzvanjao je u kućama gde se slušao radio, i otac je uvek
pomejuo: „Ovo je naš zemljak“. Poginuo je u toku aprilskog rata 1941.
Prijatni sugradjani stranog porekla bili su tuzlanski Česi. Oni su bili
državljani ČSR, ali su bili i jugoslovenske patriote. Neki su bili članovi
KPJ. Bili su skoro svi Sokoli i okupljali se oko Sokolskog doma. Održavali su
svake godine „Češku besedu“, (prekid je nastupi 1948.) a održavlai su i
zabave za gradjanstvo. Imali su i svoj kamerni sastav. Saradjivali su i sa društvom
„Mladost2. Porodice Vančura, Dušek, Kraupner i Linhart, Stoklasa, Stuhli,
Samek, Šuster, Landa, Rihter, Balzar, rička i druge, bile su poznate u gradu i
preko svoje dece koja su išla sa nama u školu, a neki su ženidbom postajali
vremenom „bosanci“, iako se nikada nisu odricali svog češkog porekla.
Mirko Dušek, sin poslastičara Karla Dušeka, pričao mi je da je Karlo
došao 1924. godine iz ČSR, najpre u Sarajevo, a posle u Tuzlu, Beograd i
Zagreb. Godine 1927. se oženio sa Štefom, rodom iz Brna, zajedno su došli u
Tuzlu i otvorili radnju u Blatovoj kući, na glavnoj ulici. Godine 1936. kupio
je od Tadića kuću u Konjaničkoj ulici, u čemu mu je pomogao kožar Landa,
njegov zemljak. Radionica je bila u dvorištu. Dušek je bio plav, proćelav,
lepih crta, uvek nasmejan, srednjeg rasta. Štefa, sa plavom ovrdžavom kosom,
na kojoj su joj mnoge žene zavidele, krupna, nešto viša od Dušeka, imala je
troje dece, Mirka, Dagmar i Marcelu. Dagmar je poginula krajem rata kao mlada
partizanka – sahranjena je u Šapcu.
Dušek je doveo iz Češke svoju mladju sestru, vitku plavušu, koja se
udala za Cerića, a imao je i brata Bogumila koji je bio komunist. Otvorio je
poslastičarnicu u Zenici. Brat Dušekovog zeta Zvonko Cerić, student veterine,
često je svraćao u poslastičarnicu na Glavnoj ulici. Kad je pošao kao
dobrovoljac u Španiju, prema kazivanju Mirka Dušeka, svi su zajedno išli da
ga isprate na stanicu. Zvonko se nije vratio iz Španije, ali je poslao nekoliko
pisama porodici. Poginuo je junačkom smrću koju su opisali španski borci,
njegovi drugovi. Cerići su imali veliku kuću pored Bukinja, na usponu prema
Husinu.
Dušekova poslastičarnica koja je stajala ukoso od hotela „Bristol“
i sa strane apoteke „Zvijezda“, bila je svetilište uživanja i rajskog
zadovoljstva. Mene je u letnjim mesecima najviše privlačio sladoled. Sedeli
smo za manjim stočićem, sa mramornom tablom, i jeli porcije od 3-4 kugle. Inače,
kolači su bili prvoklasni, češke škole, čiji su učenici bili Karlo i Štefa.
Dušek je stanovao podaleko od radnje, čak u Konjaničkoj ulici, pa je svoju
slatku robu donosio na jednim kolicima koja su bila prekrivena belim čaršafom,
a vozila su ih deca, ili sami njih dvoje. Kolači su bili smešteni u staklene
pregrade i bili su birani: bohemija, krem-šnite, doboštorte, išleri. Za mene,
koja nisam bila veliki ljubitelj slatkiša, najdraži kolač bila je
„Bohemija“, najviše zbog lešnika koji je stajao u sredini, na glatkoj čokoladnoj
površini. Taj lešnik me je privlačio više nego sam kolač, i uvek sam ga
odmah skinula i pojela, dok bi se sa samim kolačem dosta mučila. Cena je bila
dva dinara po komadu, i ne samo da smo išli često da se počastimo, već je
majka, kad su dolazili rodjaci ili gosti, kupovala na kartonskom poslužavniku
veće količine. Dušek je bio samo jedan, iako je u gradu bilo još poslastičara
– stari Jakub, a na Kapiji je bio čuveni Bajram, gde se okupljala muška
omladina.
Imali smo mi tada i „svoje“ Havele – Emil Havel i njegova žena Malčika
vide se na slici Pjevačkog društva „Majevica“ („Vremeplov“. Jan Lešan
– Čeh, bio je godinama u doba AU gradski inspektor u Tuzli, koji je zavodio
najstrožiji red, čiji su se tragovi osećali i kasnije, kao iznošenje smeća,
i slično.
Osim Švaba, Rusa, Čeha i Slovenaca u Tuzli su se u doba Austrougarske
„zapatili“ i Italijani koji su došli kao gradjevinski radnici, mahom iz
tirola, iz gradova Bolcano i Primijero. Nekoliko porodica: Mot, Banker, Fontan,
Gojo, Kandoti i Pikoloti, bile su poznate u gradu i okolini. Ostavili su trajni
trag u mnogim lepim gradjevinama koje su svedočile o njihovoj veštini i umeću.
Bili su, razume se, katolici, ali su neki od njih naginjali levom krilu radničkog
pokreta, kao Motovi i Bankeri. Sa ženom Ljubicom, Leonard Banker je imao troje
dece: Vesnu, Bruna i Rinalda – Bracu. Kad je uhapšen i osudjen u tzv.
Tuzlanskom procesu 1933, porodica je bila proterana iz zemlje, pa su se uz pomoć
Bankerovih drugova našli u Parizu, u emigraciji. Pretučen u policiji, Banker
je umro u Beogradu 1937. godine. Vesna se pred rat vratila u Tuzlu udajom za
Hasana Odobašića, ali je za vreme aprilskog rata 1941. preminula pri
porodjaju. Za njom je ostalo žensko dete. Bruno je kao učesnik francuskog
pokreta otpora poginuo prilikom oslobadjanja Pariza, a za njegove zasluge
Ljubica je dobila najviše priznanje, Orden Legije časti.
Ne treba zaboraviti prilično brojnu, ne mnogo upadljivu austro-„švapsku“
majinu koja je bila naseljena uglavnom po radničkim i industrijskim centrima.
Svakako da ih je najviše bilo u Kreki, ali i u Lukavcu, Bukinju i drugde.
Porodice Hoge, Cuder, Koko, Majer, pa porodice Miler i Kolb, u Lukavcu. „Soda
majstori“ Šmit, Mesing i drugi, bili su ženidbom i udajom već poprilično
izmešani s našim svetom. Ipak, oni su se – ne svi – ako dobro pamtim, još
pre 1941. grupisali i organizovali u nemačko udruženje „Kulturbund“, koje
je bilo eksponent nacističkog režima u mnogim zemljama. Naročito su postali
glasni po dolasku nemačkih okupatora s proleća 1941, kada su se odjednom
pojavile na ulicama grupe lepo obučenih dečaka i devojaka u svojevrsnim
uniformama, teget suknjama i belim bluzama. Iznenadjenje je bilo još veće kad
smo medju uniformisanima primetili neke devojke sa našim prezimenima, od oca
Hrvata ili Srbina, ali su im majke bile Švabice, pa su hteli da potvrde to
svoje poreklo. Odmicanjem rata ova euforija je postepeno splašnjavala, da bi se
u jesen 1942. većina ovih porodica iselila, u jednom velikom iseljeničkom
talasu. Uzrok njihovog odlaska iz sredine gde su decenijama živeli bilo je
verovatno, ogromno i nerealno obećanje nemačkih vlasti, ali, možda, i strah
od odmazde eventualnih oslobodilaca.
Taj šaroliki, zanimljivi, isprepleteni svet stare Tuzle, ne bi bio
potpun i shvatljiv u svojoj mnogostrukosti, ako se ne bi pomenula i svojevrsna
„Ruska kolonija“, tj. skupina ruskih doseljenika, emigranata iz Sovjetske
Rusije. Različitog porekla i uzrasta, Rusi, tj. njihove porodice bili su slični
u svom ponašanju, manirima i lošem izgovoru našeg jezika. Jezik naš, toliko
srodan njihovom, ali isto tako beskrajno različit, tvrd zanjih („tvjord“),
za razliku od njihovog mekog („mjahki“), a nikada nisu u potpunosti naučili.
Njihova deca rodjena u našoj zemlji, govorila su čisto i pravilno, pa ipak, sa
nekim blagim akcentom koji je izbijao iz dubine govora. Roditelji, pak natucali
su naš jezik, što je bilo simpatično za slušanje i za nas decu šaljivo i
neuobičajeno. Ruska deca išla su, po pravilu, u gimnaziju, samo poneki su išli
u Belu Crkvu, u kadetski korpus.
Za razliku od naših domaćih pravoslavaca, koji su na praznike i
nedeljom išli u Crkvu i to iz običaja, po tradiciji, Rusi su išli u dubokoj
religioznosti, neizostavno i bez izuzetka. Nisu se mnogo družili s domaćim
svetom, ali koga su prihvatili, poštovali su ga i voleli. Negovali su to
prijateljstvo s pažnjom i na delikatan način, razlikovali su se od naših
ljudi po mnogo čemu, pre svega po lepim manirima.
U tom našem tuzlanskom šarenilu imali smo i jednog Amerikanca. Čovek
neobičnog izgleda, Amerikanac Čop kopao je bušotine za Kompaniju
„Shell-Oil“, prema Požarnici. Kad su pronašli nešto nafte, bure s naftom
provukli su na kamionu kroz celu Tuzlu. Stanovao je u „Bristolu“, a često
je sedeo pred gostionicom Ristića i ispijao bosansku šljivovicu. Čop je bio
sredovečan čovek, nosio je svetla odela, kačket na glavi i pušio je lulu. Kažu
da je spomenut u knjizi „Tajni rat za petrolej“.
Živopisni kolorit našeg grada bio je naročito vidan na ulicama. Jedan
pored drugih prolazili su najrazličitije obučeni ljudi – žene u zaru sa pečom
na licu, malo modernije sa pečom ali bez zara, evropski obučen muški i ženski
svet, a petkom obavezno, snaše u crno belim nošnjama i seoske žene –
Muslimanke u tamno modrim feredžama, umotane u bele marame preko glave i lica.
Muški svet, mnogi sa fesom na glavi, drugi sa šeširom ili kačketom, poneko
sa beretkom ili djačkom kapom, a neki uvek gologlavi kao moj otac.
Usled šarolikosti oblačenja, ni najneobičnija odeća nije izazivala čudjenje
ni iznenadjenje. Predsednica Kola srpskih sestara Savka Petrovićka, starija žena,
majka Kristine Andrić čije je troje dece išlo u tuzlansku gimnaziju, nikada
nije skinula tradicionalnu, starinsku srpsku nošnju – dugu crnu suknju,
libade i tepeluk na glavi. Crnogorke, žena profesora Jovana Djurišića i žena
pukovnika Ilije Pavićevića, prolazile su tuzlanskim ulicama u crnogorskoj
narodnoj nošnji. Djaci tuzlanske gimnazije, braća Krivokapići nosili su na
glavi crnogorske muške kape.
Nacionalna i verska raznovrsnost imala je za posledicu najrazličitiji način
pozdravljanja ljudi pri susretu na ulici. Pored uobičajenog „Zdravo“,
„Dobar dan“ i „Dovidjenja“, često se čulo „Merhaba“ i
„Alahimanet“, ugladjeniji gradjani pozdravljali su dame sa „Klanjam se“
i „Moj naklon“, a mi deca starije sa „Ljubim ruke“. Radnici iz Rudnika
Kreka, u znak pozdrava izgovarali su reč „Sretno“ a klosterske sestre
„Hvaljen Isus“. Tako su već naši pozdravi odslikavali verno našu različitost
i poreklo. U isto vreme tu nije bilo zabune – Musliman nije nazivao
„Merhaba“ nekome ko nije bio Musliman, kao što se ni časna sestra nije
mogla obratiti sa „Hvaljen Isus“ nekome ko nije katolik. O raznim finesama i
varijacijama na temu pozdrava i otpozdrava u našoj sredini mogla bi se napisati
posebna studija.
U vreme koje pamtim, bilo je vrlo malo ljudi, ili ih više nije ni bilo,
koji su pamtili „turski vakat“. Moja nena, očeva majka, koja mi se činila
starija od sviju, govorila je da se rodila „dvije godine prid što je Švabo
prišao u Bosnu“ – tj. 1878. Bilo je još starijih ljudi, ali ja nisam znala
za njih.
Medju nama nije bilo turskih porodica, ili barem ja nisam znala za njih,
sem retkih pojedinaca koji su imali tursko državljanstvo, na primer apotekar Mašoj
koji je radio kod Ajzenštajna u apoteci. Mašo je bio omanji, proćelav čovek,
beskrajno simaptičan, u kratkom crnom apotekarskom sakou, prefinjen u
ophodjenju s ljudima i uvek blago nasmejan. Inače je nosio šešir i bio je
potpuno evropski emancipovan. Negde pred rat Mašo je otišao iz Tuzle i nije se
više vratio. Medjutim, jedina prava Turkinja koju sam kao dete upoznala bila je
stara Kadićka, majka advokata Bahrije Kadića, kod kojih je otac bio kućni
lekar i gde smo često odlazili. Za patrijarhalne bosanske starosedeoce
Muslimane, Turčin je bio tudjin, stranac, zvali su ih „turkuše“ i nisu
svoje kćeri udavali za Turke.
Svaka ljudska naseobina, bilo grad ili selo, ima neko svoje središte trg
gde se ukrštaju razni putevi. Tako je i naša Tuzla imala više takvih centara.
Meni je najbliži bila Kapija, mesto gde je nekada stajala stara kapija koje više
nije bilo. Ostalo je njeno ime i mi smo svakodnevno prelazili „preko
Kapije“. Tu se sa Glavne ulice skretalo ka pijaci, gde su vodile tri uske,
lepo održavane ulice pune dućana, jedan do drugog. Vlasnici su obično sedeli
ispred tih svojih ćepenaka, neki sa ukrštenim nogama, a neki su stajali iza
tezgi. Dok su pojedine bile uredjene na starinski način, druge su počele da se
modernizuju, da smeštaju robu u izloge sa ispisanim novim firmama u veselim
bojama. Moj put je vodio često preko Kapije, kad god sam išla u Dom narodnog
zdravlja kod oca, ili kod mog drugara Saše Baumana.
Na čelnom ćošku bio je Fadil Šeremet sa svojom trafikom gde me je
otac slao da mu kupim cigarete. Šeremet je bio invalid sa jednim staklenim
okom, krupan čovek, crne kose i izrazitih crta. Kasnije je pred našom kućom
otvorena prodavnica novina i duvana kod „Ljube Miša“, pa sam mogla samo da
pretrčim preko ulice i kupim ocu njegovu „Drinu“ i novine. Sa Kapije je put
vodio ka pijaci, centralnom trgu u Tuzli, gde je petkom bila Pijaca. Nije petak
bio svaki dan, već samo jednom nedeljno. Tada se trg šarenio od mnoštva seljačkog
naroda iz okoline koji su tu iznosili svoje proizvode. Na nekim pokretnim
tezgama, a mnogi i na samom tlu držali su jaja, povrće, voće i drugu robu.
Piljari i prodavci voća su imali sa strane jedan deo koji je bio na propisnim
tezgama, i sa zaklonom. Tu su nailazili i prodavci iz Srema, naročito u sezoni
bostana, koji su donosili ogromne lubenice kakvih nije bilo u našim krajevima,
a s jeseni i groždje, što takodje nije uspevalo kod nas. Bila su to velika
kola koja su se zadržavala na pijaci sve dok roba nije bila prodata. Na gornjem
delu trga ili pijace, podignuta je nekoliko godina pre rata lepa, prostrana i
modernog izgleda zgrada Opštine. Tuzlanski inžnjer Bogdan Djukić ju je
projektovao na moderan način, s ravnim krovom i ona je u neku ruku bila jedan
od simbola grada. Na njoj se u jesen 1943. godine, kad je Evropa bila u mrklom
mraku, celih četrdeset dana vijorila jugoslovenska zastava.
Pazarni dan bio je petak, što je ljudima toliko ušlo u naviku, da je
petak postao sinonim za pijacu i Pazar. Tako je tuzlasnki telal, koji je na
nekoliko gradskih trgova obaveštavao ljude o raznim opštinskim odlukama,
jednom uzviknuo: „Daje se gradjanstvu na znanje, da petak neće biti u petak,
već će biti u subotu“, pošto je opština zbog nečega pomerila pijačni
dan!
Okolna sela bila su naseljena sa tri naša naroda – pravoslavnim,
katoličkim i muslimanskim, pa su i sela bila u neku ruku različitog tipa.
Prema Majevici e bilo dosta katoličkih sela: Dokanj, Brežke, Grabovica,
Kolovrat, pa mi se čini da je na pijaci bilo najviše katoličkih snaša.
Njihova belo-crna nošnja preovladavala je na pijačnim tezgama. Tu su se mogle
videti za istim tezgama žene u feredžama iz muslimanskih sela, srpske seljanke
iz obližnjeg sela Požarnice u sličnoj belo-crnoj nošnji sa manje dukata na
čelu.
Koju godinu pred rat pojavio se na našoj pijaci uzoran baštovan koga
smo svi zvali Lazar ili Lazo Bugarin, pošto je bio rodom iz Bugarske. Stanovao
je kod nama bliske porodice Popadića, a bašta mu je bila na polju pored rečice
Soline. Na pijaci je imao tezgu, nosio je uvek plavu ili crnu kecelju, a po mišljenju
moje majke bio je najbolji baštovan u našem kraju.
Manda, naša domaća katolička snaša, dolazila nam je kući jednom
nedeljno, petkom obavezno a nekad i dvaput, i donosila je kajmak i sir. Njene su
rubine (haljine) bile snežno bele, a ruke i cela pojava, blistavo čiste. Na
rukama je imala istetovirane male krstiće, ili kako su ih oni zvali – križiće.
Njen muž se zvao Marjan i ona ga je često spominjala, kao i svoju decu čija
sam imena zaboravila.
Do kraja 19. veka nosile su se još tzv. Turske muške nošnje. Svi su
nosili istu bosansku nošnju, a fes su nosili i hrišćani, samo sa većom kićankom.
Osim razlike u fesu, nošnja je bila ista za sve tri vere, jedino stranci su
nosili odeću „a la franka“. Posle dolaska AU počinju i naši da nose odela
„a la franka“. Poslednji koji su nosili staru bosansku nošnju i tražili da
budu u njoj sahranjeni bili su Hrvati, hadži-Marjan Divković i Hadži-Ivo Ribičić.
Medju Muslimanima, bosansko odelo nosilo se nešto duže, ali su već od početka
ovog veka i oni nosili odela „a la franka“.
Stanovništvo, srpsko i muslimansko bilo je u mnogo čemu srodno i
blisko, tradicionalno – uzajamno su se posećivali na Slavama, Bajramu i Božiću,
družili su se i bratimili, samo se krvno nisu mešali, ženili ni udavlai, mada
je bilo slučajeva, ali samo pojedinačno. Bliskost se ogledala kako u govoru
tako i u kućnom životu, a naročito u kuhinji. Inače, bilo je još uvek
praznika koje su Srbi i Muslimani zajedno praznovali, na pr. Na djurdjevdanski
uranak išli su maltene svi, to je ostalo, verovatno još iz paganskih vremena.
Moja nena je govorila „O Jurjevu“, kad je nešto bilo oko 6. maja, kao napr.
rodjenje mog oca.
Medju muslimanskim ženskim svetom, bilo je žena i devojaka koje su bile
poznate kao odlične, izuzetne vezilje. Svakako da ih je u Tuzli bilo više, ali
ja sam znala samo za dve sestre, ćerke mesara Pepića, koje su stanovale u
jednoj uličici iza ledja Poljske džamije. One su sedele u prizemlju, pored
otvorenih prozora i vezle. Obe su bile prave lepotice, potpuno bele puti sa
smedjim očima i dugom kosom u pletenicama. Mama je kod njih naručivala razne
vezove, koji su bili lepi i trajni, uradjeni s velikom urednošću, da je teško
bilo razlikovati lice od naličja. Stolnjaci, miljei i razne garniture koje su
sestre Pepić izvezle, sačuvale su se u našoj kući i pored svih ratnih uništenja
i seoba. Majka je uvek nalazila način da te rukotvorine smesti na sigurno
mesto. Znam da sam u toku drugog svetskog rata, kada sam se našla na
oslobodjenoj teritoriji oko Teslića, upravo u samom Tesliću srela jednu od
sestara, koja se tu bila udala, pa smo oživeli naše zajedničke uspomene kao i
novosti iz same Tuzle, koja je bila još pod okupacijom, izmedju dva
oslobodjenja.
Simbol Tuzle, ona famozna koza, koju je cela Tuzla muzla da bi se mlekom
hranila, pratila je svakog tuzlaka čim bi izašao iz Tuzle. Pri susretu i
upoznavanju, nije se moglo izbeći pitanje, odnosno tvrdnja: „A je li, cijela
tuzla?“ Ne sećam se da sam se ikad srela s nekim u mladosti izvan Tuzle, da
mi nije pomenuo čuvenu kozu. I obično bi se svako nasmejao na tu primedbu, kao
na nešto prirodno i neizbežno, kao da je to sudbina Tuzle i njenih žitelja,
da se pomene ta čuvena koza. Neko je duhovito primetio, da nije koza ni njeno
mleko to što hrani Tuzlu, već je to so, belo zlato koje hrani i održava
Tuzlu, a bogme so je ta koja uzrokuje tonjenje i propast.
Da znamenita koza nije samo tuzlanski specijalitet, začudila sam se kad
sam u jednoj knjizi pročitala da Livnjaci o Guberu pevaju: „U Guberu selu
bogatome, devet kuća jednu kozu šcuca (muze), još se hvale da se dobro
hrane“.
U zapisima mnogih, pa i velikih ljudi govori se ponegde kako je porodični
život bio jednoličan, a ljudi u okruženju dosadni i suvoparni. U galeriji
portreta mog detinjstva, bilo je raznih ljudi, ali je prosto neverovatno kako se
medju tolikim licima nije našao takoreći niko ko bi bio dosadan, bezbojan i
bez mašte. Svako je imao neku svoju osobenost, svoju boju i kolorit, svoj govor
i akcente i način na koji se obraćao ljudima. Mnoge neobične i originalne
figure prolazile su našim ulicama i živele s nama.
Jedan od rariteta stare, predratne Tuzle bio je i naš gradonačelnik.
Hadži Hasanaga Pašić, dugogodišnji presednik tuzlanske opštine, omanji
rastom, s žutom ahmedijom oko fesa, imao je dve do tri žene i kako kažu više
od dvadesetoro dece. Iako je šerijat dozvoljavao muškarcu da ima dve i više
žena, takva pojava bila je u Bosni retkost. Bosanci su, izgleda, od starina
bili monogamni i nije ih ni šerijat promenio. Taj Hassnshs Psšić, vozo se u
fijakeru, obilazio udaljene kvartove, davao razna predizborna obećanja, ali ih
je i ispunjavao. Neobična pojava i valjda jedini čovek u Tuzli koji je u isto
vreme imao dve žene.
Njegov brat Hadži-Ago držao je na početku pijace, pored Šarene česme
veliki dućan sa dvoždjarskom robom i bio je pitoreskna pojava starinskog
bosanskog trgovca. Na putu ka domu zdravlja, imao je lepu, moderno uredjenju
radnju Hadžija, zvani „Kalesija“, inače po prezimenu Fazlić. U njegovu
radnju smo majka i ja često ulazile, a nekada sam i sama išla da kupim nešto
za majku. Imali su lepe materijale, basmu, svilu i štofove, a naročito su pred
rat prodavali razne vrste vunice za štrikanje. Hadžija „Kalesija“ je sedeo
u jednom ćošku na tezgi, sa ukrštenim nogama a la turka i nadgledao posao,
imao je dobar pregled i ništa nije moglo da mu promakne. Njegovi sinovi su
radili kod njega, ali najviše zasluge za tako lepo uredjenu radnju imao je
njegov saradnik Esad Kevčić. Čovek moderan, uslužan i odlično vaspitan,
prosto je privlačio mušterije da dodju u radnju. Lep, sa fesom na glavi, crnih
očiju i brkova, često je sa mnom razgovarao. Voleo je decu, i sam je imao
petoro dece. Na moju veliku žalost taj dobri čovek je kao intendant Tuzlanskog
odreda poginuo u sedmoj ofanzivi, već pri kraju rata.
Jedan od sinova starog Kalesije bio je Kadro Fazlić, autoprevoznik koji
je do rata 1941. imao svoje autobuske linije ka Brčkom, Zvorniku, Bjeljini. Bio
je izrazito rumen u licu, s fesom na glavi, uvek dobro raspoložen i nasmejan, oženjen
lepom ženom. Šta je radio i kako se upleo u politiku ne znam, tek Kadro je
posle rata osudjen na smrt i streljan u jednom sudskom procesu
„Mladomuslimanima“.
Zimi je svakog dana, još u polumraku zimskog jutra, odjekivao ulicom
glas salepdžije, i tandrkanje njegovih kolica čulo se još izdaleka. „Salep,
vrući salep!“ Majka se uvek obradovala ovom zvuku i pozivu, slala je devojku
ili mene da sidjemo i donesemo 2-3 čaše salepa. Ponavljala je uvek istu priču:
„Nama je brat Duško, kad smo bili deca, kuvao zimi salep i mi smo ga pili
vrlo rado“.
Skoro u isto vreme rano ujutro, pre mog polaska u školu – i zimi i
leti – oglašavalo se zvono. To je prolazio djubretar sa kolima i pomalo
zastajkivao ispred kuća. Na znak zvona neko iz kuće bi istrčao i izneo smeće.
U to vreme nije bilo kontejnera, ni plastične ambalaže – sve se svodilo na
otpatke umotane u novinsku hartiju ili papirnate kese.
Sem djubretara bilo je i čistača ulica koji su brezovim metlama
skupljali otpatke po gradskim ulicama. Od svega, najlepša su bila velika kola
sa limenim rezervoarom koja su leti polivala glavne ulice. Voda je, u stvari,
prskala ulice, skupljala prašinu i donosila svežinu pred veče, posle dnevne
vrućine. Za kolima koja su vukla dva konja, trčala je uvek skupina bosonogih
dečaka, koji su se hladili i igrali iza kola. Znam da sam im, gledajući s
prozora, zavidela na toj bezazlenoj igri, koju niko nije sprečavao. Pošto bi
kola prošla, zavladalo bi neko osveženje, miris mokre zemlje dopirao je do naših
prozora.
Kao što je opisala Borka Jovanović u knjizi „Bosanski kontrapunkt“,
pekar koji je imao dućan preko puta našeg stana (bila je to ista kuća u kojoj
su ranije stanovali jovanovići), bio je krupan, srednjeg rasta i uvek je nosio
zasukane crne šalvare, kloparao je u nanulama, i dugom drvenom lopatom je
unosio i iznosio somune iz užarene peći. Njegovi šegrti, isto u nanulama bili
su uvek rastrčani i radili su bez prestanka. Pored njega, u neposrednoj
blizini, bila je pekara Gregorića, lepo uredjena evropska parna pekara, gde smo
redovno kupovali hleb i kifle.
Posebno poglavlje u obeležavanju i imenovanju neobičnih ljudi ili nekih
njihovih sobina bili su nadimci, toliko omiljeni u provincijskoj sredini. Ljudi
su imali nadimke, nekad smešne, nekad simpatične, najviše po mestu gde su
radili ili po zanimanju. Ako je neko bio poslobodja u radnji, ili ako je
prodavao cipele u „Batinoj“ prodavnici, zvali su ga „Bata“. U prodavnici
„Peko“ radio je simpatični trgovac, nosio je fes i svi su ga zvali
„Peko“, a njegovu ženu „Pekinica“. Čak je i obućar Ago Prcić, očev
prijatelj koji nam je pomagao za vreme rata, dobio nadimak „Bata“, zato što
je radio s cipelama. Ako je neko u to vreme stalno nosio naočare, što i nije
bila česta pojava, dobio je odgovarajući nadimak. Tako je naš prijatelj
Abdulah Mujezinović, koji je nosio „Djozluke“, bio poznat kao Kadija –
malo ko je znao njegovo pravo ime. Naočarlije su dobijale nadimak obično
„doktor“. Visoki taksista koji nas je često vozio na izlet bio je
„doktor“ – ime mu ne znam, ali naočare su bile odlučujuće u izboru
nadimka. I mnogo godina kasnije, posle rata, naš dugogodišnji gradonačelnik
Mehmedalija Džambić, bio je zbog naočara „doktor“. Pojedini nadimci bili
su sasvim čudni i neobični i niko im zapravo nije znao poreklo. Naš
sugradjanin Jovo Stefanović, brat trgovca Ljube Šljuke i Riste Stefanovića
suosnivača KPJ, imao je nadimak „Iberhaupt“ o nemačke reči Überhaupt“
– uopšte. Govorilo se da je još pre prvog svetskog rata neki Švabo bio
prisutan kad su se deca kupala na reci Solini. Jovo je skakao s grane u rečicu
vrlo spretno, a Švabo je iz nekog razloga ponavljao reč „Iberhaupt“, i to
je ostalo Jovi za ceo život. On je bio jedini čovek u Tuzli koji je javno
galamio do rata na policiju, a za vree NDH na ustaše i psovao im sve po redu,
ali ipak nije stradao.
Verujem da nije bilo Tuzlaka, koji, makar iz daljine, nije upoznao neobičnog
čoveka, gradskog galamdžiju zvanog Jovče. Ko je bio Jovče i kakve je prirode
bilo njegovo ludilo ne znam, ali u mom detinjstvu ulivao mi je strah i samo bi
glavom bez obzira projurila pored njegove kuće u nadi da se neće pojaviti. Višeg
rasta, zarastao u dugu kosu i bradu, u platnenoj košulji i leti i zimi,
raspravljao je na glas sa svojim nevidljivim neprijateljima, pretio im,
proklinjao i žestoko se svadjao. Prizemna kuća u kojoj je stanovao bila je
neobična, a kroz njen krov izšlo je visoko i koršnjato drvo. Iza ogradjenog
dvorišta nalazio se prazanprostor gde su pazarnim danom seljaci ostavljali
konje i zapregu.
U našem ukupnom šarenilu i raznovrsnosti, poseban „začin“, bili su
stručnjaci i službenici koji su dolazili iz raznih krajeva naše zemlje i zadržavali
se duže ili kraće u našem gradu. Rudarski inžinjeri u Kreki i Bukinju došli
iz Srbije – pa šumarski inžinjeri oko Šumske urpave i gradjevinski inžinjeri
oko Gradjevinske sekcije, inžinjeri Miljević, Petrović, todorović, Rajica
Djekić, Bojanić, Budimir, Spasić. Profesori, učitelji, oficiri i drugi državni
službenici dolazili su „po premještaju“ u Tuzlu, ali i odlazili.
Slika o našem gradu u prošlosti ne bi bila potpuna, ako ne bismo
istakli značaj i vrednosti jevrejske zajednice u predratnoj Tuzli do 1941. o čemu
će posebno biti reči.
Jezici, religije, nacije, manjine, stranci – doseljenici sa svojim
prezimenima, imenima i jezikom, sve je to bilo sretno ispremešano na našoj
slanoj zemlji, i to kao nacionalna lai i kao socijalna smeša. Organizovano
radništvo u radničkim kolonijama u Kreki i Bukinju, sve do najbolje plaćene
tzv. Radničke aristokratije u Lukavcu, zatim lumpenproletarijat sa padina Ilinčice,
Mosnika, Crvenih Njiva, beda i sirotinja iz potleušica odakle su deca u
sepetima donosila mrki ugalj koji su skupljali sa dnevnih kopova, sredjen i
upristojen činovnički stalež raznih vera i nacionalnosti, trgovci od
primitivnih ćepenaka do modernih radnji sa evropskim izgledom i uslugom, od
malih kafanica i aščinica do modernog i blistavog hotela „Bristol“. Svi su
na razne načine živeli ali su se, uglavnom, razumeli.
Kada bi se jednog dana neki daroviti umetnik poduhvatio da napravi jedan
tuzlanski „Amarkord“, onda bi po uzoru na Felinija, na kraju filma moglo da
se okreće kolo, ogromno, beskrajno šareno kolo, kome bi na čelu bio veselnik
Hadžija Pašić sa svoje dvadesetoro dece i obaveznom kozom, pa ostali naši
velikodostojnici, trgovci, popovi, Rusi, Švabe, Česi, Talijani, pa rudari i
solari, te male ćumurdžije, koje su na Kapiji prodavali u sepetu ukradeni
ugalj, pa glasoviti Jovče, telali, aščije, pekari. Iznad glava bi im se
talasala crvena zastava koja je Tuzlu dovela do slobode još 1493, kad je Evropa
bila u nacističkom mraku, što bi je nosio Jure Kerošević. To imaginarno
kolo, ponekad zamišljam sebi u časovima dokolice i uvek se setim još ponekoga
koga bi trebalo obavezno uvrstiti u naše „Tuzlansko kolo“. Takva je bila
Tuzla izmedju dva svetska rata i takvoj joj se treba uvek iznova vraćati.
|