NAŠ PRIJATELJ DUŠO STOKANOVIĆ   Ne bih mogla da se setim kada sam i gde prvi put videla i upoznala neobičnu pojavu Duše Stokanovića, ali bilo je to svakako u najranijem detinjstvu, negde do pete godine života - roditelji su se već od samog dolaska u Tuzlu družili s njim. Mladoliki čovek u sivom odelu koji se oslanja na štap i vuče nogu sa protezom, spada u red najbližih, odanih i prisnih prijatelja naše kuće, mojih roditelja, pa i mene same. Od prvog susreta, pa sve do njegovog ispraćaja u ustaški logor na put bez povratka, na željezničkoj stanici u Tuzli, njegov dragi, nasmejan, a ponekad tužan i ozbiljan lik, svakako je jedna od ikona mog detinjskog i mladalačkog doba. Dušo Stokanović, u našoj kući zvali smo ga Duško, tako su ga prozvale majka i njene sestre, kako su zvale svog brata Dušana. Otac Duškov Dimšo, umro je vrlo rano, od tuberkuloze, još 1905. godine i ostavio mladu ženu od 25 godina sa petoro dece. Bio je veseo, društven, sklon piću i veselju. Njegovoj udovici, njen dever, Pero, kupio je kuću „Vila Matilda“ i u njoj je stanovala sa svoje petoro dece. Kod nje je u toj prostranoj kući, bio kao stanar austrijski oficir Bemler, koji ju je posle duže vremena privolio da se uda za njega. Bilo je to negde 1917. godine, upravo u vreme kad se najstarija kćerka Buba udala za dr. Jovana Zeca. Bemler je bio medju retkim austrijskim oficirima, koji je kao obrazovan čovek, bečlija, bio preuzet u jugoslovensku vojsku. Posle penzije živeli su u Rumi gde su imali kuću. Dok je živela u Rumi, ćerke su je posećivale, ali ne i Duško. Bemler je govorio naš jezik, brat mu je živeo u Beogradu, predavao je klavir i držao Muzičku kuću „Harmonija“. Kad je majka otišla i ostavila ih same, Duško se, prema priči, uvukao u krevet i dva dana nije izlazio iz kreveta pokriven po glavi i u plaču. Tada se nešto prelomilo, i majci to više nikad nije oprostio niti joj je ikad ušao u kuću. Bio je tvrd i isključiv u svojim odlukama i nije lako praštao. Nogu je Duško izgubio na teretnom liftu, a ne na glavnom hotelskom liftu. Taj teretni lift bio je negde, nikada ga nisam videla - možda izvan zgrade hotela. On je nerado o tome govorio. Bilo je to jedne godine za vreme rata, kad je imao 11-12 godina. Dečji nestašluk ga je odveo do lifta kojim nije dobro upravljao, ili se lift pokvario, tek, prignječio mu je nogu u toj meri da su je morali amputirati, ne u Tuzli, već u Zagrebu. Dečko, živahne prirode, ljubitelj lopte i drugih sportova, ostao je bez noge u vreme svog odrastanja. Kako i koliko mu je bilo teško, to samo on zna. Duško je maturirao 1922, godinu dana posle mog oca, pa ga je njegov stric Pero poslao na studije u Beč, gde je trebalo da završi pravo, kako bi ga kasnije uputio u diplomatsku službu. To mu je bilo namenjeno i verovatno bi preduzimljivi i uticajni Pero u tome i uspeo, ali Duško očigledno nije bio zainteresovan za školovanje, već mu se išlo kući – u Tuzlu. Posle dve godine provedene u Beču, Duško se vraća i počinje da radi sa stricem, tj. da mu pomaže u poslovima oko hotela „Bristol“, da bi vremenom preuzeo celokupnu brigu za poslovanje i održavanje hotela. Moji roditelji poznavali su Duška još iz Beča, a otac već od tuzlanske gimnazije. Dolaskom u Tuzlu krajem 1929. otac je odmah nastavio da se vidja i druži sa Duškom, a s njim i moja majka. On je vremenom postao naš blizak, veoma drag prijatelj i takoreći svakodnevni gost u našoj kući. Prva velika provera prijateljstva bila je 1933. kad je otac bio uhapšen i u istražnom zatvoru proveo tri meseca. Tada je Duško, svakodnevno dolazio kod nas, provodio sa nama vreme, učio me da čitam i slao ocu hranu kao i nekim drugim zatvorenicima. Kao čovek bez porodice, a samim tim i bez dece, Dušo je voleo razgovor s decom. Kako su deca njegove sestre Dare bila još mala, sa mnom je uspostavio bliži kontakt, vozio me u fijakeru, kupovao mi bombone, i ono što je za mene bilo najveće uzbudjenje pokazivao mi hotel iznutra. Duško je vodio brigu o svemu u Bristolu - restoranu, kuhinji, kafani, personalu, nabavci. Petkom je išao s momkom na pijacu, gde je kupovao hranu na veliko. Počeću sa kafanom u koju sam ušla bezbroj puta. Teška vrata s mesinganim ukrasima u „Jugendstilu“ pa kroz debelu somotsku bordo zavesu ulazilo se u kafanu. Na samom početku kafane na prvom bočnom zidu bila je mala galerija na kojoj je obično sedeo gazda Pero i čitao novine u prepodnevnim časovima. Gostima koji su bili glasni kelner je dovikivao „Molim, malo tiše, gazda Pero čita novine“. Uz Peru je obično trčkarala bela pudlica, išla je uz njega, ili je mirno sedela dok je on čitao. Cela kafana bila je smeštena u desnu stranu od ulaznih vrata. Prostor je bio za moje pojmove ogroman, to je bio verovatno najveći kafanski prostor u gradu. Stolovi i stolice uobičajenog kafanskog tipa za to vreme, braon boje sa okruglastim naslonima i mermerne ploče na stolovima sa obaveznim pepeljarama. Na ulicu su gledali  prozori visoki do plafona, koji su zauzimali skoro celu prednju stranu sale. Na svim prozorima i vratima visile su teške bordo zavese na mesinganim alkama. Novine u kafani bile su razapete na držače od bambusa koji su imali jednu ručku, tako da je čitalac mogao da čita držeći novine uspravno, list po list. Kafana je imala svoj prepodnevni, poslepodnevni i večernji ritam i odgovarajuće goste. Moji roditelji su bili uglavnom večernji gosti i tada nisam bila s njima, ali su slobodnim danima, nedeljom i praznikom, odlazili u kafanu sami ili s prijateljima. To je bilo zimi i po hladnijem vremenu. Inače, od proleća do jeseni radila je letnja bašta koja se nalazila na prostoru izmedju zgrade hotela i Berbićeve kuće. Taj prostor bio je ogradjen drvenom ogradom i posut crvenkastim tucanim šljunkom - stolovi sa stolnjacima i prijatno sedenje u hladovini drveća. Bašta je išla malo više u dubinu, a manje u širinu, a imala je jedan prošireni prostor na gornjem delu. Na dnu te bašte stajala je letnja zatvorena kafana zvana „Saletl“, gde je za vreme letnjih meseci bio ujedno i restoran i kafana. To je bio vrlo prijatan i lepo namešten kafanski prostor, u gradjevini laganoj i prozračnoj, za razliku od teške zgrade samog hotela. U saletlu su pripredjivane razne priredbe, predstave madjioničara i druge, pa sam nekada i ja s roditeljima učestovala kao publika. Sećam se dobro, jedne manje grupe Kineza koji su prikazivali svoje veštine. Bio je to bračni par sa dvoje dece i još nekoliko odraslih, pa su izvodili razne akrobacije i umeća, koja su se nama činila kao nemoguća. Deca su se savijala, prevrtala, preskakala i šta nisu radili i to sve na savršeno izvežban način, da smo oduševljeno pljeskali. Znam da je Duško našao fotografa koji ih je slikao i ja sam doživotno sačuvala te sličice. Devojčice bliznakinje bile su u plavim majicama i teget suknjicama. Nekada je u Saletlu gostovao madjioničar koji je vešto izvodio trikove koji su meni izgledali kao samo čudo. Tu je uvek izletao neki golub, ili su bile vezane razne šarene marame, velike i male kutije, a ponekad i beli zec. U „Bristolu“ je bilo sprovedeno centralno grejanje i mogu misliti koliko je bilo potrebno uglja da bi se zagrejala takva ogromna zgrada. Imala sam šest-sedam godina kada me je Duško poveo u unutrašnjost hotela. Velika kuhinja u suterenu sa ogromnim, gvozdenim šporetima koji su bili usijani, na kojima se peklo i krčkalo. Izmešani mirisi vina, piva, rakije i nekih jela, sve zajedno činilo je atmosferu hotelske kuhinje za mene tajnastvenom i izuzetnom. Kelneri koji nose na uzdignutim poslužavnicima jelo i piće, Duško koji se kao neki nekrunisani hotelski kralj ili princ kreće sa svojim štapom i vodi mene za ruku po tom svom carstvu, tako sam ga doživela i tako je ostao da živi u mom pamćenju i onda kad ga više nije bilo. Inače, „Bristol“ sam upoznala i svojim sopstvenim „istraživanjem“ i boravcima sa roditeljima, ili sama, kada sm odrastala i odlazila u to neobično mesto. Mislim da je malo koje dete bilo u prilici da izbliže upozna taj neobični svet kao ja, pošto mi je vodič bio sam njegov ako ne vlasnik, ono poslovodja. Stari Pero koji nas je sretao nije se čudio niti bunio što Dušo voda dete kroz te zabranjene prostore. Naprotiv, on se uvek nasmejao i ponešto nam rekao. Mogla bih da nacrtam tlocrt „Bristola“, i onda kad ga više nije bilo. Njegova dvoja ulazna vrata, jedna koja su vodila direktno u Kafanu s ulice i druga koja su širokim hodnikom obilazila kafanu s ledja i išla na jednu stranu u Kino, a na drugu, pored lifta u gornje spratove i bočno u donje prostorije. Ulazna vrata u Hotel vodila su zaobilaznim hodnikom iza ledja kafane u najčarobnije mesto u zgradi – u kino. Tim hodnikom se išlo pored jedne manje recepcije, sa pultovima i kancelarijskim nameštajem, koja je bila zastakljena, gde je uvek stajala Pepica, dugogodišnja službenica u Hotelu, a kasnije mladja, zgodna Slovenka Melita. Dalje od recepcije, nailazili smo na velika staklena vrata i ulazili u predvorje bioskopa, gde su se za jednim visokim pultom prodavale bioskopske ulaznice. Na kasi je obično sedela Melita ili neko drugi od osoblja. U kino su vodila troja vrata, prva u prvi deo, druga u drugi i treći deo sale, sa odgovarajućom cenom ulaznica, pet dinara, tri dinara i dva dinara. Ja sam uvek išla u srednji deo, pošto mi je bio slab vid. U prvom delu sa najjeftinijom ulaznicom grajala su muška deca, galama je bila nesnosna, sve dok se ne bi ugasila svetla, tada bi graja utihnula i svi smo se predavali slatkim sanjarijama iz fimskih priča. Na gornjem kraju bilo je nekoliko loža sa četiri, pet sedišta, a na vrhu je bila galerija. Retko sam išla na galeriju, odakle je i silazila filmska slika kroz dva svetlosna otvora. U ložama su obično sedeli ljubavni parovi i ćućorili poluglasno. Inače, ceo prostor ispred kina bio je polumračan i nedovoljno osvetljen, bar tako se meni činilo. Kroz ceo hodnik, kino i kafanu umesto parketa podna osnova je bila od neke crvenkaste tvrde, kamenite mase, za koju ne znam kako se zvala. U letnju baštu sam odlazila češće s roditeljima, uvek kad su nekog svog prijatelja vodili na kafu ili pivo. Pamtim, kao sada visokog, naočitog kelnera Mehu koji spušta iz visine šoljice i džezve s kafom. On je, mislim, godinama bio hotelski kelner i to onaj koji se zvao „ober“. Meho me je znao još iz šetnji po suterenu s Dušom i uvek me je dočekivao s nekom šalom ili pitanjem. Izvesna tiha naklonost vladala je izmedju mene i bristolskog osoblja, pošto su u meni videli ne samo dete gradskog lekara već i neku vrstu miljenice njihovog gazde. Cela zgrada Saletla bila je obrasla u bršljan i leti su zidovi bili prekriveni zelenim puzavicama. Na vrhu bašte po strani od Saletla bio je otvoreni prolaz u hotelski prostor odakle su kelneri donosili piće, kafu i ostalo. Tamo su bile naslagane gajbe s pivom i kiselom vodom. Sam Saletl bio je povezan sa zgradom jednim hodnikom koji je vodio u zatvoreni zimski restoran. Hrana se iz kuhinje donosila verovatno nekim ručnim liftom, jer drugačije bi bilo nemoguće na tako velikom prostoru. Taj zimski restoran bio je za mene najmanje prijatan deo hotela i tamo sam vrlo retko zalazila. Otac je u hotelu najviše voleo prostoriju gde se nalazio bilijar, otmena i zanimljiva igra koju su tada igrali samo muškarci. Majka i ja smo obično sedele okolo na stolicama, dok je otac najpre brisao štap, a zatim ga neko vreme trljao kredom na vrhu, pa bi zatim pokretom gore-dole po ivici stola polako, ciljano udarao o kuglu koja je bila najbliže. Te kretnje, trljanje kredom po vrhu štapa, onda njegovo lagano njihanje za štapom koji se usmerava ka kugli, bio je najlepši trenutak. Kada bi kugla udarila o kuglu, javljao se karakteristični zvuk, zvuk bilijarske kugle, bele, crne i crvene koje su letele lagano po zelenoj čoji, sa zadatim ciljem da upadnu u rupu u uglu stola. Ne znam gde je otac naučio da igra bilijar, svakako ne na studijama, jer u Beču nije posećivao otmene kafane, verovatno negde posle studija. Kao i druge igre, karte i bilijar išli su mu od ruke, kao da se s njima rodio. Meni je bilo naročito smešno i neobično kad se otac naginjao nazad i postavljao štap sebi iza ledja oslanjajući se na sto, kako bi bolje postigao udarac. Majka je govorila: „On ume da se koncentriše“, a isto tako: „Njemu svaka igra ide od ruke“. Duško je ponekad igrao s ocem i za vreme igre okačio bi svoj štap o džep od sakoa, tako da je štap išao za njim. Posebna čast za mene je bila kada nas je Duško pozivao na vožnju fijakerom. Moji roditelji koji ni bicikl nisu imali u kući smatrali su to luksuzom i nerado su sedali u gazda-Perin fijaker, ali Duško je znao šta znači za dete da se provoza gradskim ulicama na sveopšte divljenje prolaznika. Jer ko se tada još vozio u fijakeru? To su bili blaženi trenuci mog dečjeg doba i niko od mojih najbližih nije mogao, nije bio u stanju da mi priredi takvo zadovoljstvo. Ponekad sam išla s njim na utakmicu fijakerom, jer je njemu bilo zaista daleko da ide do igrališta peške, dok su roditelji voleli da pešače. Najlepše je bilo kad smo išli na izlet fijakerom, na Kiseljak uglavnom. Tamo se Duško osećao kao kod svoje kuće. Nudio nam je kiselu vodu „a la kart“, ili da je ispijamo „na eks“, naručivao je jagnjeće pečenje i kod baba Mitre ceo jelovnik. To je bilo prepušteno njemu jer je i sam bio hotelijer. Svi su ga znali i poznavali, pošto je od detinjstva dolazio na Kiseljak, gde je bila kuća gazda Pere. Istina u tu kuću nismo odlazili, bila je prilično napuštena i verovatno je znala za bolja vremena. U jednom prilično odredjenom ritmu, jednom ili dva puta mesečno Dušo me je vodio na kolače kod Dušeka. Nisam u to vreme marila ni za kakvu hranu, pa ni za kolače, ali s njim je bilo uvek veselo i zanimljivo. Tražio je od mene da naručim, pa iako sam bila stidljiva, uvek sam naručivala isti kolač koji se zvao „Bohemija“ i to ne zbog kolača, već zbog pečenog lešnika na vrhu. On se čudio i smejao: „Ovoliko kolača, a ti uvijek isto“. Leti sam naručivala sladoled, a i on je rado jeo ovu letnju poslasticu. Često je kod Dušeka vodio decu svoje sestre Dare – Voku i Mišu. Voka je bila prelepa, crnpurasta devojčica, živahna i uvek lepo obučena, a Mišo je bio nemiran i nije se nigde mogao skrasiti. Bio je mnogo mladje dete od nas, a Voka možda neku godinu mladja od mene. Iako ih je umirivao, Duško je voleo da gleda njihovu živahnost i nemirluk, naročito Mišu koji je bio živa lutka, plavokos sa svetlim očima. Oni su dolazili fabričkim fijakerom, iz Špiritus-fabrike gde su stanovali. Njihova majka Dara bila je živahna i bujne prirode, imala je divnu figuru, lepo se oblačila. U to vreme pred rat Dara je bila u najlepšim godinama i prosto je blistala sa svoje dvoje dece. Na žalost, ostala je mlada udovica, jer je njen muž inžinjer Sveto Janković nestao, odnosno poginuo za vreme novembarske ofanzive 1943, pošto se povukao sa partizanskom vojskom. Mene je Duško izdvajao od ostale dece, bila sam njegov „učenik“, a sem toga, bila sam mirna i poslušna pa me je tretirao već kao odraslu. Pošto sam ga pažljivo slušala pričao mi je o raznim stvarima, pa i o politici, a nekad se nešto žalio preda mnom, bilo na rodbinu ili na osoblje, ili na Micu, njegovu dugogodišnju devojku. Što se elegancije i dobrog oblačenja tiče, Duško bi svakako spadao medju nekoliko najbolje obučenih ljudi u gradu. Nosio je odeću i obuću ručne izrade, pošto je njegova proteza to zahtevala, naročito kad je reč o obući. Cipele su bile skoro uvek iz dve boje, leti belo-crne i bele sa crnim lakom, ili braon-bele, ali i crne lakovane zimi. Obuća je bila najfinije izrade i nije se mogla ni naslutiti drvena noga u njima. Proteza je bila savitljiva, tako da mu je omogućavala relativno brzi hod, s tim što je svaki korak pratio jedan kratak zastoj, kad bi se ona savijala u kolenu. U ranom detinjstvu, kad nisam još bila svesna šta to zapravo znači imati drvenu nogu, zagledala sam se u protezu i usudila sam se čak da ga zamolim da mi je pokaže. Jednom, kad smo bili sami, on je povukao pantalone na gore, skoro do kolena i pokazao mi donji deo noge lupajući po njoj sa strane. Udar štapa je proizvodio čudan zvuk koji mi je ostao trajno u ušima, ali i lepo oblikovana drvena noga, sjajna i uglačana. To je svakako bio najveći dokaz Duškove naklonosti prema meni kao i njegovo razumevanje sa dečju radoznalost. Po hladnijem vremenu nosio je prekrasan prelazni mantil od sivog čvornovatog tvida i to uvek ogrnut njime, a retko kad obučen.Sa tim kaputom preko ruke, otišao je i u ustaški logor. Leti je imao svetle trenškote ili kišne mantile. Dugo godina imao je Duško crnog psa Donera, voleo ga je mnogo i posle njega nije više držao psa, osim što su Perine pudlice trčkarale po hotelu. Zanimljivo je kakav je bio odnos mojih roditelja prema Dušku, jer što se mene tiče bila sam mu istinski dečji sagovornik i pored ogromne razlike u godinama. Otac je po prirodi svog poziva imao veliko razumevanje za Duškov invaliditet i često ga je obilazio u „Bristolu“, kad se žalio na probleme s nogom, odnosno s protezom. Davao mu je savete šta da radi sa povremenim tegobama i lečio ga je koliko je to bilo u njegovoj moći, mada je Duško išao redovno u Zagreb gde su mu nameštali i korigovali protezu. Jednom, kad je Duško bio duže vreme bolestan, otac me je poveo u „Bristol“, na moju molbu. Dok je trajao pregled ja sam čekala u hodniku, a posle me je Duško pozvao kod njega i tu smo ostali neko vreme. On se i u bolesničkoj postelji šalio i pravio viceve na svoj račun. Zdrave prirode, on je odolevao svakoj bolesti i svoju protezu je nosio kao sopstvenu nogu. Išao je brzo i lako podupirući se na štap. Majka, sa svoje strane prihvatila je Duška kao neku vrstu rodjaka ili najbližeg prijatelja. Govorila je uvek:“Kad god izgovorim njegovo ime, setim se mog brata Duška“. Trudila se da ga ugosti kad je dolazio, pili su zajedno kafu posle ručka gotovo svakodonevno, to je bila neka vrsta porodičnog rituala. Stanovali smo dovoljno blizu da je Duško lako i brzo dolazio do našeg stana u Čalićevoj kući. Ranije, u Djerićevoj kući bilo mu je teško da se penje na visoki drugi sprat. Kao i većina bosanskih Srba, Duško je upotrebljavao u govoru turcizme, bio je pravi Bosanac, voleo je Bosnu i dao joj je prednost nad Bečom, gde je mogao da živi i da se školuje godinama. Često je upotrebljavao reč „bezbeli“, „na tersume“, i mnoge druge reči koje u kući nisam mogla čuti. Naročito mi je bila smešna naša reč „tantavice“, koju je Duško često upotrebljavao. Malo, malo, a on nešto proglasi za „tantavicu“. Šta su to „tantavice“, pitala sam majku, na što mi je ona rekla, da ne zna tačno, ali najbolje da pitam njega. I zaista, jednom se osmelim i zapitam: „Šta su to tantavice?“ „Vidim ja da ti je zapelo oko za njih, e, pa da znaš, ne znam ni ja tačno šta je to, tek nešto, neka glupost, besposlica, zavrzlama ili još ponešto“. U stvari bila je to neka vrsta uzrečice za nešto što je nepotrebno. Duško je govorio, ako bi se tako moglo reći, tuzlanskim govorom, bez akcenata, sa dosta turcizama, čistom ijekavicom, i uz poneku „švapsku“ reč. Taj govor je dominirao u vreme izmedju dva rata, a onda mu se postepeno gubi trag i nastaje neka nova varijanta. Duško je imao tetku, majčinu sestru o kojoj je rado pričao, a ona je bila svakako zanimljiva ličnost o kojoj su se ispredale priče i legende. Primetio je da ja volim zanimljive priče i naročito smešne reči, pošto sam se uvek nasmejala kad je on kazao „tetka Milka Navratilka“. Nisam znala šta to znači, tek kasnije sam shvatila da je to bilo muževljevo češko prezime. Tetka Milka Navratilka, Duškova tetka, starija majčina sestra, bila je neobična, moderna žena, koja je stalno išla u korak s modom, igrala tenis i nije u dva braka imala dece. Prvi muž sudija Beloruski, umro je, a njegov najbolji prijatelj Navratil toliko je bio zaljubljen, da se šest meseci posle smrti prvog muža udala za njega. Morala je tražiti saglasnost od vladike, a on joj je i dao. Navratil je bio predsednik Kasacionog suda u Sarajevu. Nije htela da ima decu, pa je govorila: „Ja sam kao najstarija odgajala petoro dece mojih roditelja“. Velelepni hotel „Bristol“ zidan je 1906. godine. Imućni posednik Pero Stokanović hteo je da Bristol bude lepši i od „Hotel Evrope“ u Sarajevu. Inače je Pero imao vikend kuću na Ilinčici, na Kiseljaku, i na Svatovcu. Pero je bio „gazda Pero“, neosporni i neprikosnoveni autoritet medju svojim sinovcima uvažavan i poštovan, ali i on je za njih činio sve što je mogao, kao za rodjenu decu. Nosio je štap sa srebrnom ručkom, a za njim je trčkarala pudlica. Retko je izlazio sa ženom, ali to je bilo u povodu nekih svečanosti. Ćerka jedinica Zora bila je udata za dr. Milana Neškovića, rodom iz Brčkog, koji je radio u Domu narodnog zdravlja. Inače je Zora bila prva žena iz Tuzle koja se pored Hriste Andrić, školovala u inostranstvu, u Gracu. Gazda Pero, ili Hadža Pero, kako su ga zvali mladji, imao je pored ostalog lep fijaker sa gumenim točkovima, koji se takoreći nije čuo kad je prolazio ulicom. Taj fijaker je stajao uvek u dvorištu njegove kuće u kojoj je sa ženom stanovao. Bila je to lepa jednospratna zgrada na Glavnoj ulici preko puta Domanijeve radnje. Za vreme NDH u toj kući je bila nemačka Ortskomandatura, a gospodja Stokanović je s mužem iseljena u hotel gde su dobili jednu sobu. Sećam se, jednom me je Duško poveo na Slavu u kuću gazda Pere. Prizemlje sa trpezarijom, salonom i pomoćnim prostorijama, a gore uz drvene stepenice išlo se na sprat gde su bile spavaće sobe i jedna za moje pojmove ogromna soba za prijem – slavu ili venčanja. Ta soba je bila u bosanskom stilu sa minderlucima ispod prozora i raznim lepim predmetima. Ne sećam se druge slične sobe u kućama gde sam ulazila. Na zidu je visila slika Pavla Stokanovića Perinog oca, koju su Nemci kad su uselili u tu zgradu, odneli sa sobom. „Bristol“ je bio konfiskovan 1941, a Pero je umro posle rata hvala bogu, pre rušenja „Bristola“, što ne bi mogao lako da preživi. Zanimljivo je da je gazda Pero, shvatajući pravednost NOB-e – njegova dva sinovca su se borila u krajiškim brigadama – i sam krenuo u NOB. Posle povlačenja partizana u jesen 1943. iz Tuzle, krenuo je s vojskom i to, zamislite, u svom fijakeru koji ga je već ostarelog odvezao na slobodnu teritoriju. Preživeo je sva ratna stradanja i vratio se u svoju Tuzlu i u svoj „Bristol“, koji je bio konfiskovan, ali je u njemu zadržao doživotno svoj stan. Uzgred rečeno, kad je „Gornju Tuzlu opasala guja“, tj. kad je Omer paša Latas došao da umiri bosanske begove, pa stigao u Tuzlu, razapeo čadore na brdu Kicelj i počeo da prima delegacije, onda je pitao zna li ko govoriti turski. Rekoše mu da Pero Zvorničanin, deda Pere Stokanovića, materin otac, govori turski. Šta je govorio s njim ne zna se (po Memoarima Živka Crnogorčevića). Osim Hotela i kuće za stanovanje, Pero je imao letnjikovac na Kiseljaku gde smo često odlazili s Duškom, ali u tu kuću nismo zalazili. Ne znam zašto, verovatno je ona bila na raspolaganju starom Peri kad je dovodio svoje goste. U pomoćnoj zgradi živeo je jedan bračni par, koji je kuću čuvao i pripremao doček za goste. Sličnu takvu kuću, ali manju, imao je Pero ispod Ilinčice na jednom brežuljku, na osami. Mislim da je bila negde izmedju Kule i Ilinčice. To je bio kao neki vidikovac odakle se mogla lepo pregledati cela Tuzla. Nisam nikad bila u toj kući, ali sam je izdaleka uvek posmatrala. Pored toga Pero je imao i kuću na Svatovcu, negde blizu kuće bankara Baranjia. Duško nas nikada nije vodio u tu kuću, i ne bih mogla reći gde se nalazila. Da gazda-Pero nije bio samo hotelijer već i uspešan poslovni čovek svedoče podaci do kojih sam došla slučajem, nedavno. Naime, u publikaciji „Istorija i opis“ „Durmitora“ a.d. za eksploataciju i trgovinu drvetom“, (Sarajevo, 1935. Štamparija Dušan P. Dozet), govori se o poslovanju ove firme. U sedam priloga i uvodnom tekstu izlaže se istorijat preduzeća „Durmitor“ čiji je isključivi vlasnik postao „Šipad“. Pero Stokanović je kao najstariji član Upravnog odbora „Durmitora“ izabran i za predsednika Upravnog odbora 3.jula 1937. što se vidi iz Zapisnika. Zastupnik Pere Stokanovića u poslovima  s „Durmitorom“ bio je dr. Zaim Šarac, advokat iz Sarajeva, a banke sa kojima su poslovali bile su Banka „Gajret“ u Sarajevu i „Zemaljska banka“ za Bosnu i Hercegovinu u Sarajevu. Za prodaju akcija „Šipada“ Pero je dobio oko 3 miliona dvesta hiljada dinara, a za prodaju šume Kapetanije Poljske oko 7 i po miliona dinara. Sve zapisnike sa sednica „Durmitora“ potpisali su šest članova upravnog odbora, a od strane Pere Stokanovića Aco Stokanović sinovac Perin i Boško Božić, službenik u „Bristolu“. Ovo navodim kao ilustraciju svestrane poslovne aktivnosti Pere Stokanovića, njegovog ugleda medju poslovnim partnerima kao i sposobnosti da već u poodmaklim godinama života posluje na moderan način. Razume se, mi koji smo u to vreme živeli u Tuzli, malo smo znali ili nismo ništa znali o ovim njegovim poslovima. Njegov sinovac Aco, Duškov brat, lep i sposoban mladi čovek, koji je vozio kola i nosio kratki kožni kaput i kačket – takvu fotografiju smo imali u kući – obolio je od tuberkuloze i pored svih napora, lečenja i odlaska u Golnik nije mogao da preživi. Imao je u Bristolu svoju sobu koja je gledala prema Trnovcu pa je u leto 1933. umro. Moja tetka Mica, otac i majka išli su na sahranu. Pred kraj, ležao je u svojoj sobi u Hotelu s pogledom ka Trnovcu. „Eno, tamo ću uskoro ja otići“, ponavljao je često. Zanimljivo je da su se i Aco Stokanović i Boško Božić skoro u isto vreme razboleli od tuberkuloze, a ubrzo zatim i umrli od te bolesti. Oni se javljaju kao potpisnici na svim dokumentima i zapisnicima u poslovanju sa firmom „Durmitor“, gde su zastupali Peru Stokanovića. Boško je bio zet dr. Vula Popadića, očevog prijatelja, oženjen sa njegovom sestrom Zagorkom. Pamtim ga kao kroz san. Perina žena bila je Ana iz porodice Jovanovića, a zvali su je Nina. Lepa, srednjeg rasta i tamne kose, retko je dolazila u „Bristol“, zapravo, mislim, da nije ni dolazila. To je bilo carstvo njenog muža i ona je samo prolazila pored hotela kad je išla u posetu kod ćerke Zore, koja je živela na kraju glavne ulice. Pero je ćerki kupio kuću iznad željezničke stanice, pored tadašnje poreske uprave. Prizemna, zasebna kuća obojena roza bojom, kao manja vila okružena baštom sa cvećem. Dece nisu imali, živeli su povučeno i ne bih mogla reći s kim su se družili. Za svoju mladju sestru od ujaka Nadu Zora se brinula i smatrala je najbližom. Nada je kasnije pošla na studije i udala se za doktora Djordja Dragića našeg sugradjanina. Moju dečju pažnju zaokupljali su mali gipsani patuljci. Bilo je nekoliko tih patuljaka rasporedjenih po celoj bašti, ali su bili veličine povećeg deteta i izgledalo je kao da se kreću. Doktor Nešković je zahvaljujući Perinoj pomoći uspeo da se spase od ustaškog terora i da sa ženom prebegne u Srbiju. Sećam se kad je otac jednog dana stigao kući i saopštio „Nešković se spasio, uspeo je da pobegne“. Nadao se da će Pero pomoći i Dušku da nekako izbegne ustaški teror, ali izgleda da Duško sam nije hteo nigde da beži. „Neće dati ljudi“, ponavljao je, što je bila velika iluzija, jer „ljudi“ u uslovima terora postaju bespomoćni i prilično pasivni, pošto je jasno da s takvom zločinačkom bandom ne vrede molbe ni žalbe rečima, već jedino oružjem. Taj obračun oružjem preuzela je na sebe partizanska vojska kasnije, i ona ga je obavila na radikalan način. Posle 1941. kad su Neškovići prebegli u Srbiju, u toj kući bilo je sedište neke ustaške administrativne ustanove gde smo išli za propusnice i druge isprave. Duškovu majku Kristinu upoznala sam pošto je ostala drugi put udovica i preselila se iz Rume u Tuzlu. Stanovala je u lepoj novogradnji, zgradi Pravoslavne crkve u ulici koja vodi od Opštine ka Trobegovom parku. Ponekad je šetala sa ćerkom Darom i njenom decom. Bila je starija žena, šezdesetih godina, veoma vitka, seda, nosila je crninu, a tragovi nekadašnje lepote videli su se na njenom licu. Za njihovu slavu Sv.Tomu slala je Dušku obavezno veliki tanjir sa sitnim kolačima i činiju sa žitom, od čega je Duško svaki put donosio žito kod nas, pošto je znao da ga volim. Majku je nosio duboko u srcu ali joj nikada nije oprostio što ih je ostavila. To je bila velika rana u njegovom životu. Dok su se ćerke odavno izmirile s majkom i odlazile joj u posetu, on nikada nije otišao da je vidi. Sada, kad se vratila da živi u Tuzli, kao da se cela prošlost povratila i pokrenula u njemu. Teško je podnosio susrete sa njom, o čemu je istina retko i škrto razgovarao s mojim roditeljima. Ipak, brinuo se o njoj u svakom pogledu, našao joj je stan, slao joj svakodnevno po kelneru hranu iz hotela. Još kao dete upoznala sam dve mladje Duškove sestre Daru i Caku. Dara je bila udata za inžinjera Svetu Jankovića koji je radio u fabrici špiritusa u Kreki, dok je Caka bila udata za sudiju i živeli su u Srbiji, u Požarevcu. Najstarija sestra Buba udata za dr Jovana Zeca, povremeno je dolazila u Tuzlu i vidjala sam je izdaleka. Bila je to stasita, lepa žena s plemenitim crtama lica i dostojanstvenim kretnjama. Učila je školu s Mladenom Stojanovićem, u tuzlanskoj gimnaziji do male mature, a zatim se udala u 17. godini. Kad je počeo rat u Španiji, svi smo navijali za republikansku vojsku, a Duško je govorio „Eto, uvijek sam bio za one koji s bore protiv vlade, a evo sada sam prvi puta za vladu“. Sam se čudio tom svom stavu, ali je istinski želeo pobedu vladinih snaga, tj. Republikanske vojske. „Politiku“ je počinjao da čita vestima iz Španije i znao je napamet sve frontove i kretanja trupa. Pozdravom španskih interbrigadista, stisnutom pesnicom javno je pozdravljao ljude, i to visoko dignutom rukom. Na očigled sviju i kad me sretne u prolazu i kad stojim na prozoru, on je dizao pesnicu, a ja sam se stidela, jer nisam znala kako da mu otpozdravim. On je uživao u tome što se ja snebivam i sve više je dizao pesnicu. Ljudi su gledali, ko je znao šta je to nasmejao bi se, a mnogi nisu ni znali kakav je to pozdrav. Duško je saradjivao u sarajevskoj štampi, slao je dopise iz Tuzle, iz političkog i sportskog života – ne znam koje su to bile novine. Inače, nisam sigurna, mislim da je podržavao Zemljoradničku stranku, levo krilo. Svog strica Peru zvao je „Adža-Pero“, što je bila skraćenica od „amidža“. Peru su tako zvali svi,  brat i sestre Duškove, i poneko od rodbine i prijatelja. Duško je bio zatvoren i spolja opor, ali mek i topao iznutra. Tražio je neku sponu s ljudima, ali nije uspevao da uspostavi tu vrstu kontakta. Voleo je Micu Parogi – to su svi znali, ali je s njom retko izlazio, tajno se s njom oženio, gradjanskim brakom u Vojvodini, dete se rodilo, i tek posle njegove smrti to se saznalo. Nadjena su pisma i priznanice od poštanskih uplatnica koje je slao za izdržavanje. Dugo godina voleo se s Micom – mi smo je zvali „Mica Madjarica“ – bila je sestričina gospodje Anke Peleš, žene Rade Peleša i dolazila je kod nje u posetu – tako su se upoznali. Mica je dolazila često, iz pograničnog kraja koji je pripao Madjarskoj. Lepa, crnokosa sa dubokim tamnim očima, nosila je šiške na čelu, moderno se oblačila, bila je uvek u nekom kostimu, sivom ili belom, sedela je s njim pred kafanom ili su išli u šetnju. Dolazili su i kod nas u posetu. Zašto je on otezao sa ženidbom nije nikome bilo jasno, jer neku drugu ljubav nije imao, ili bar se nije znalo. Kako sam odrastala Mica je sve više volela sa mnom da razgovara, i to uvek i najviše o Dušku – šta on radi kad ona nije ovde, da pazimo na njega, jer on ne pazi dovoljno na sebe, i u tome svemu se provlačila neka seta i tuga što stvari nisu drugačije. Tako otežući došlo je i do rata. Tek kad je Duško odveden u Jasenovac i kada je tamo ubijen, saznalo se da su se u Vojvodini venčali gradjanskim brakom, i da je imao sina s Micom kome je slao izdržavanje poslednju godinu pred rat. Jednom rečju, o njemu bi se mogle ispisati mnoge stranice, pa i knjige, jer je svakako bio kontroverzna, nesvakidašnja, ali i tragična pojava, što sam samo naslućivala mojim dečjim instinktom. Bodo i Miko, sinovi podbana Jovana Zeca i Bube najstarije Duškove sestre, živeli su najpre u Tuzli gde su išli u osnovnu školu, a kasnije su menjali mesta da bi se najzad skrasili u Banjaluci. Dva prekrasna, elegantna mladića, za raspust su dolazili u Tuzlu, kod Duška i Pere, stanovali su i hranili u hotelu, i družili s tuzlanskom omladinom, kao napredni studenti prava. Stariji Bodo – u mojim očima neka vrsta naslednog princa – došao je 1940 u Tuzlu da pripremi održavanje studentske priredbe pod lozinkom „Branićemo zemlju“ koja je u to vreme bila aktuelna u antifašističkom pokretu. Dobili su dozvolu i saglasnost od senatora Djerića, podržao ih je i vladika, ali sreski načelnik je postavio uslov, da Cvijetin Mijatović ne dodje. Cvijetin je ipak došao, a glavni govor održao je Slobodan Princip – Seljo, koji je na kraju uzviknuo: „Kada se nas pet slovenskih naroda u Evropi, ujedinimo i stisnemo u jednu pesnicu – pobedićemo“! To je i učinio, pozdravio je stisnutom pesnicom, nastao je urnebes u sali, ovacije od strane prisutnih, a gospoda iz prvih redova su počela da se razilaze. Policija je zapretila i morali su brzo da odu iz grada. Duško im je na stanici u Bukinju doneo veliku kuvanu šunku da se okrepe. Posle su došle i prijave za studentima u Beograd, ali na tome se završilo. To je radilo „Udruženje bosansko hercegovačkih studenata „Petar Kočić“ uglavnom studenti s beogradskog univerziteta, nosioci bunta i borbenog antifašizma kakav se razvijao od 1935. medju progresivnom omladinom. Mladji brat Milenko - Miko bio je kao jedna velika lutka sa ukovrdženom kosom i prekrasnim likom, malo je šuškao kad je izgovarao „s“. Kada su Bodo i Miko Zec otišli u partizane, njihova majka i otac su se sklonili u selo Jelićka blizu Omarske, gde je njihov otac napravio malu kućicu za njih dvoje, uglavnom u strahu od ustaša. Medjutim, kako oni nisu davali pomoć za četnike, poručnik Marčetić je sa Manjače uputio četničku grupu koja je stigla u selo Jelićku na domak Banja Luke, kako bi likvidirala bračni par Zec. Jednog januarskog dana 1943. na sam Jovan dan njihovu slavu, grupa četnika izvela je po noći dvoje starijih ljudi na sneg i zimu. Vukli su ih oko 8 km izvan sela gde su ih izmasakrirali. U ledenoj zimskoj noći na Jovanj-dan, njihovu slavu, četnici su upali u kuću, digli iz posetelja Jovana i Bubu, izveli ih izvan sela i masakrirali, i to na najstrašniji način. Seljaci su skupljali njihove posmrtne ostatke i užasavali se. Poručnik Marčetić je u isto vreme upućivao letke i proglase, „kako ne treba napadati muslimanska i hrvatska sela“, i tome slično. Medjutim, svoje čistokrvne Srbe, Jovana i Bubu, usmrtili su samo zato što su se njihovi sinovi Slobodan i Milenko borili u partizanskoj vojsci. Jovan i Buba Zec su srećno izbegli ustaški teror, ali ih je sustigla izdajnička četnička ruka. Sada leže na partizanskom groblju u Omarskoj. Milenko-Miko bio je kao i njegov stariji brat borac NOB-e od kraja 1941. a u leto 1942, boravio je u oslobodjenom Prijedoru. Pošto su nemački tenkovi ušli u Prijedor povukao se na Kozaru gde je upravo počela velika ofanziva. Bio je sakriven u bazu, ali kad su Nemci počeli da streljaju žene i decu, on je sa drugim borcima, otvorio vatru na njih i tu su svi izginuli. Bodo je bio borac IV krajiške brigade Pete krajiške divizije od početka, sve do oslobodjenja Beograda. Pravo govoreći Duško je bio u svakom pogledu romaneskna pojava, pa moj skromni spisateljski domet nije u stanju da na ovom mestu oživi njegov zanimljivi lik. Ovi redovi više su opis njegovog života, porodice i stanja i raspoloženja u godinama pred rat i za vreme odlaska u logor. Iako sam u drugoj knjizi Edicije „Tuzla u radničkom pokretu i revoluciji“, detaljno opisala Duškov ispraćaj i odlazak u logor, ponoviću to ovde u skraćenom vidu. Ukratko, Duško, iz nekih njemu znanih razloga nije verovao da će ga ustaška vlast u leto 1941. uhapsiti i proterati. On je naivno verovao da tako nešto ljudi neće dopustiti, obzirom da je on pomagao mnogima i bio poznat kao human i plemenit čovek. Njemu, kao da nije bilo jasno da u uslovima fašizma, ljudi pa čak i oni najdobronamerniji postaju nemoćni pred silama mraka i zločina, te da je borba sa ovima moguća jedino s oružjem u ruci. „Neće dati ljudi“, ponavljao je i zbog toga nije iskoristio priliku da kao i mnogi, medju ostalima i Perin zet dr Milan Nešković, prebegne u Srbiju. Otac je otišao na nekoliko dana na put u Zagreb – nismo znali zašto – i upravo u tih dva-tri dana, tačnije 2. avgusta, Duško je uhapšen i već sutradan ili posle nekoliko dana poveden s transportom uhapšenika u logor, najpre u Jastrebarsko, a zatim u Jasenovac. Kad smo čule za odlazak transporta, majka i ja smo otrčale na stanicu. Majka je ponela od kuće desetak poštanskih dopisnica i jednu veću čokoladu. Na stanici je bila zastrašujuća atmosfera. Mnogi poznati ljudi odvodjeni su takoreći iz svojih kuća, samo zašto što su bili Jevreji, Srbi ili komunisti. Tako je u istom transportu s Duškom išao, koliko sam tada videla, stari Spasoje Gavrić, trgovac, čija su dva sina Milan i Kosta već proterani u logor, mladi Joco Jovanović – Eskija, zatim brat Čede Popovića, Ljubo, advokat Ignac Rozner i Duško. Roznera su pratili žena i sin Ivica, moj drug koga su u kući zvali Hanzi. Žena je plakala, a Ivica takodje. Ona je vrlo glasno rekla: „Pozdravi se s ocem poslednji put“, što je zvučalo strašno u opštoj tišini koja je vladala na samom izlasku iz kruga stanice ka peronu, kroz željeznu ogradu ka vagonima. Hanzi je plakao dok se pozdravljao s ocem, Rozner je držao u jednoj ruci šešir i prebačen mantil, u drugoj neku torbu. Duško se pozdravljao s rodbinom – bio je tu stari Pero, sestra Dara, Melita iz Bristola i još poneko. Mi smo stajale malo odvojeno i prišli smo mu na samom izlazu kod željezne ograde. Majka mu je u jedan džep od odela gurnula dopisnice i čokoladu. Duško je bio potamneo u licu, mrtvački ozbiljan. Voz je zviždao, mladi Eskija je žurno prišao vagonu i njega su ispraćali njegovi, sve je bilo kao u filmu, ustaše su se dovikivale, dok su se uhapšenici smeštali u vagone. Potpuno utučene, i bez glasa vraćale smo se kući. Duško nam je ubrzo počeo slati dopisnice iz logora i sve su bile sličnog sadržaja. Otprilike: „Doktore, treba što brže da šalješ lekove, bolesniku je loše i nema mu spasa, ako ne pošalješ ubrzo pomoć“, i tome slično. Otac je bio potpuno nemoćan, jer nije imao ni novaca, a ni nekog uticaja na ustašku vlast koja je i njemu pretila. Negde u novembru, već je stigla vest da je Duško streljan u jednoj akciji odmazde, zbog begstva nekolicine zatvorenika.   Sadržaj Prethodna strana Sledeća strana Biblioteka