| Sadržaj | Prethodna strana | Sledeća strana | Biblioteka |
|
IZMEDJU DVE MALTE
Zavičaj je mesto gde smo u sigurnosti roditeljskog doma odrasli, gde smo
sticali prva iskustva i saznanja, prve prijatelje i drugove. Ma gde kasnije išli
i menjali staništa, taj naš dom, mesto našeg odrastanja, grad ili selo,
ostaju nam zauvek epicentar i kozmogonijsko središte sveta.
Svet za sebe, uokviren sa obe strane brdima, otvoren s gornje strane ka
Majevici, a sa donje ka dolini Spreče, Tuzla je bila za nas početak i kraj,
odredište kome smo težili, ma koliko se od njega udaljili. Vraćanje tom domu
i tom zavičaju, koji je temeljito izmenio svoj lik, moguće je samo kroz sećanje
i uspomene, kroz zapaženo i u pamćenju zapečaćeno.
U delima velikih pisaca, ljubav i vezanost za rodni grad su naročito
naglašeni, pa je tako, na primer, Džems Džojs, opisao do detalja svoj rodni
grad Dablin, sa takvom tačnošću i preciznošću da bi se iz njegovih dela
mogao rekonstruisati grad u celini. Iako je Tuzla imala dosta svojih književno
nadarenih žitelja, još niko nije pokušao da taj tlocrt rekonstruiše i opiše
u njegovoj geofizičkoj konkretnosti, kakav je bio u svojim najboljim danima,
jer ga, na žalost, više nema u tom prvobitnom obliku. Upravo zbog činjenice
da se grad nije sačuvao, da je delom potonuo, progutan dubinama slanih
iskopina, jača motivaciju da se opiše. Na
razmedju izmedju visokih dinarskih planinskih svodova i širokog prostranstva
posavsko panonske ravnice, nalazi se dolina Spreče, pitoma kotlina zaklonjena
grebenom Majevice od udara vetrova, naseljena još od predistorijskog doba. Spreča,
rečica s kratkim imenom nejasnog značenja i porekla, da li otuda što nešto
sprečava, ili prosto što je neka vrsta prečice, ili možda što nešto spira
– tek smisao njenog naziva ostao je nepoznat.
Dolina Spreče je jezikom stručnjaka „uzdužna depresija dinarskog
pravca, duga oko 150 km a široka 30 km, a umetnuta je upravno na tokove Drine i
Bosne. Omedjena je na severoistoku grebenom Majevice, na jugu planinskom grupom
Ozren - Javornik – na jugoistoku prevojem Snagovo, pa se ovaj predeo naziva
Sprečom, a njegovi stanovnici Sprečaci“. U nekom smislu izdvojeno i zasebno
područje, pa ipak povezano i upućeno na svoje zaledje. Sačinjavaju je tri
manje oblasti, Gornja Spreča, pri izvoru reke, Tuzlanska kotlina i donja Spreča,
pri ušću u Bosnu. Na prostoru izmedju visokog dinarskog svoda i prostrane
panonske ravnice, umereno kontinentalna klima, pa temperature zimi mnogo brže
opadaju nego što leti rastu. Planinskom prečagom Majevice i grebenom Gučeva,
Spreča je zaklonjena od udara košave i severca, nepogode su veoma retke, a
grada nema često. Ako je tačno
da je svaka zemlja primorana da bude originalni fenomen, (po Emilu Sioranu),
onda se može reći da je i svaki grad jednom sazdana, neponovljiva pojava.
Tuzla nije bila samo grad i naseobina, ona je bila za nas mnogo više od toga.
Tomas Man je pisao o svom rodnom gradu Libeku kao jednom duhovnom konceptu ili
obliku života, („eine geisteige Lebensform“). Grad je bio naša sudbina,
okvir našeg življenja gde su se ukrštale razne narodnosti, vere i tradicija.
Svaki grad ima svoj kolorit, svoje središte i obeležje, bez čega bi bio nešto
drugo – to je onaj lični spomenik i znamen po kome se grad prepoznaje. Za
Tuzlu je to bio „Hotel Bristol“ i žuta zgrada Gimnazije, kao i zdanje zvano
„Barok“. Kada su ta znamenja pala, zbog tonjenja, Tuzla je ostala bez svojih
karakterističnih obeležja. Hotel je davao Tuzli pravo gradsko obeležje, jednu
otmenu notu i individualnost, a Gimnazija, monumentalna gradjevina na širokom
prostoru, sa lepim pogledom, mada malo po strani od gradskog središta, bila je
duhovno i kulturno središte. Pozornica na kojoj se odigravao naš život je
gradski centar – čaršija. Rudnik, Solana i druge fabrike bile su srce i
krvotok celog našeg kraja, a njihov puls na indirektan način uslovljavao je
ritam našeg života.
Dok smo u školi učili o raznim dobima: ledeno, gvozdeno, bronzano,
kameno doba, za nas je u Tuzli bilo na snazi sumporno doba. Miris ili zadah
sumpora pratio nas je od Slane Banje do jedne i druge Malte, pa i preko njih.
Naročito je bio jak ujutro i s jeseni kad padnu guste jesenje magle. Tada se
najjače osećao miris sumpora. On nije prijatan, ali ima nešto zdravo u njemu,
miris iz slane zemlje. Magla je dolazila iz brdovitog okruženja, a miris
sumpora iz zemlje, tako da sam često od kuće do gimnazije išla kroz gustu
maglu, koja se postepeno dizala, a presecao je oštri miris sumpora.
Grad je živeo u znaku uglja i soli. To se osećalo na svakom koraku.
Najpre ujutro i posle podne nas je budio, a oko jedan ponovo podsećao na radničke
smene prodorni zvuk sirene koja je svakodnevno označavala smene u slanim
bunarima, u rudnicima. Zvuk sirene postao je za nas nešto što se više i ne
primećuje, tek gost koji bi dolazio sa strane, kad bi čuo zvuk sirene, bio bi
iznenadjen i pitao se u čudu šta je to sad. Tada bismo primetili da je sirena
nešto što čoveka sa strane može da uzbudi i uznemiri.
Svuda po brdima bili su slani bunari, koji su me u ranom detinjstvu jako
plašili, ali kasnije ih nisam više ni primećivala. Bilo je to nešto što je
sraslo sa našim tlom i okolinom. Približavajući se Kreki mogli su se videti
mali vozići koji su se kretali na žičarama i izvlačili ugalj iz dubina, pred
zgradom „Ferleze“, mogli su se videti rudari, garavi, sa karabitnim lampama
koje su im visile o ramenu, kako stoje i čekaju prozivku. Na Kapiji su
sirotinjska deca sa Crvenih njiva ili Krojčice, dolazila sa sepetima uglja koji
su prodavali. Ta su deca bila promrzla i uglavnom bosa po najvećoj zimi, a
ugalj su nalazili na otvorenim kopovima i skupljali su ga da bi nešto zaradili.
Deca u ritama i punim sepetima uglja bila su živi podsetnik o našoj tadašnjoj
bedi koju, eto, ugalj može malo da ublaži. Svuda su bili tragovi rudnika,
sumporne i slane vode i slanih bunara.
Mnogo toga lepog i zanimljivog krasilo je grad moje mladosti, ali reke,
prave reke – nije bilo. Brčko je bilo na Savi, Zvornik na Drini, Banja Luka
koju je otac često spominjao na Vrbasu, a Tuzla je imala samo Jalu. Čak ni
Spreča nije prolazila kroz Tuzlu, već ju je obilazila. Šta reći o samoj
Jali? Bio je to malo veći potok, rečica koja je na nekim mestima imala i
dublje virove, gde su se dečaci gnjurali i kupali, i to posle velikih kiša.
Jala, na izgled mirna rečica kratkog toka, znala je ponekad da podivlja i posle
provale kiša pretvarala se u bujicu koja nosi sve pred sobom. Inače, tekla je
polako i sumorno kroz duboko usečeno korito koje je ponegde bilo uredjeno, ali
bilo je i delova gde je okolina Jale služila kao smetlište. Tek, niko od nas
nije ni pomišljao da bi se u Jali moglo kupati. Malo iznad grada, poviše od Brčanske
malte, rečica Solina ulivala se u Jalu. Ona je imala neke svoje razlivene obale
pod šljunkom, i za vreme rata kad bazen više nije radio, išli smo na Solinu
gde su se mogle bar noge pokvasiti i malo sunčati.
Svaki kvart, naselje ili mahala, bili su za njegove stanovnike svojevrsni
„sveti prostor života“. Taj ,sveti prostor' imao je svoje središte, svoju
vertikalnu osu koja je bila obrazac i odredjivala ponašanje. Zbir ovih svetova,
sličnih ali i veoma različitih, činio je celinu našeg grada.
Neka su središta u gradu i neka, ,sveta mesta' presecala grad uzduž i
popreko i svojom privlačnom snagom i uticajem dovodili su ljude s raznih strana
u jedno novo, zajedničko središte. Takav je bio gradski Korzo, takva je bila
Žuta zgrada gimnazije, Slana banja, bazen i druga. Sam grad bio je, kako su
tvrdili geografi, veoma blizu tačke koja je činila geografsko središte
zemlje.
U mahalama koje se spuštaju niz bregoviti prostor oko grada, kuće su s
malim izuzetkom od ćerpiča ili šepera, što je bio uobičajeni naziv, ali
vrlo malo od cigle. Razlika medju njima bila je u tome što su jedne bili niske
„prizemljuše“, sa dve do tri prostorije, a druge kuće „na boj“, što
je značilo da kuća ima sprat. Kuće na boj sugerisale su nešto veće
blagostanje, imetak i mnogočlanost porodice sa dve do tri generacije i, razume
se, veći društveni ugled. Kako su se pružale niz brdo, velikih dvorišta ni
bašta nije bilo, samo skromne avlije oko kuće i poneka baštica sa cvećem i
drvećem. Kuće su bile gusto nanizane i prolazeći pored njih, osećala se
toplina i poziv na gostoprimstvo. Iako se ovim kućama prilazilo grbavom
kaldrmom, one su bile bez izuzetka ogradjene drvenom tarabom i ulaznom kapijom.
Neki red, toplina i čistoća izbijali su kroz male prozore sa belim, vezenim
zavesicama, čisto izribanim žutim daskama na podu i nanulama koje su stajale
ispred vrata. Tome je doprinosila i belina kreča kojim su ove kuće svake
godine bile okrečene. Niske ograde pored kojih prolazimo, bašte pune
jorgovana, hrizantema, okovani prozori, svaki ugao, ulica, radnja, postaju važni
delovi našeg dečjeg života. To su nam orijentiri u svakodnevnom životu, deo
onog finog tkanja od uspomena i snova koje se zove detinjstvo.
U traganju za skrivenim duhovnim i materijalnim središtem prošlih
vremena, malo bi se toga našlo u našoj dragoj Tuzli. Tragovi istorije su
zapisani uglavnom u imenima. Ni jednog ostatka nekadašnjih rimskih naseobina,
ni jedne iskopine sem imena Salines, ni jedne ćuprije, niti palate iz turskog
vakta, osim imena Tuzla.
Naši daleki preci kao da su najviše i najrevnosnije tragali za rudom
ili za solju i srebrom, a manje su gradili utvrdjenja i staništa. Ako je i bilo
trajnijih gradjevina, one su u toku vekova razorene, zapaljene ili uništene.
Vekovima su naši preci pravili kolibe od blata, trske i trošnog materijala, da
bi tek u srednjem veku počeli da grade zgrade od tvrde gradje.
Vreme je na našim prostorima gradilo i razgradjivalo naseobine, koje su
bile u službi iskopavanja bogatog blaga iz zemljine utrobe. Od uzvisitog grada
Srebrenika i tvrdog grada Dobora na reci Bosni, srećemo se s gradnjom Kule
kapetana Gradaščevića u Gradačcu, i tu je otprilike kraj tvrdih staništa
koja bi istrajavala nad prolaznošću. Ostali su glasovi, zapisi, predanja i pre
svega imena i nazivi.
Narod Bosne, od paganskih i starobosanskih vremena sabijen medju svoje
visoke planine, „sohe nebeske“, po svojim župama, sa svojim vladarima i
„crkvom bosanskom“, stalno na razmedju izmedju Istoka i Zapada, upregnut u
ratove za interese okolnih velikih sila. Neurbana, predturska Bosna, sastojala
se iz mnoštva sela i malo gradova. Posle počeše da se grade naseobine oko džamija,
umesto sela rasutog tipa.
Dolaskom austrougarske uprave Bosna je bila preko noći gurnuta u svet
moderne tehničke civilizacije. Pruge su počele da špartaju zemljom bosanskom,
šume su počele da se krčme sistematski, a ne divlje, saobraćajnice su
povezale gradove i kasabe. Zaustavljene su velike migracije stanovništva koje
su u prethodnom vremenu potresale život naroda.
Ne bi se moglo reći da je Tuzla – grad, sabijen sav u jednu dugu
glavnu ulicu i gusto naseljene stambene četvrti na padinama okolnih brda, bio
neko idealno mesto za dete koje raste i stiče prve utiske. Pa ipak, ako biste
zapitali bilo kog od njegovih starosedelaca da li bi menjao mesto svog
detinjstva za neko lepše, bogatije, šire i prostranije mesto, svako bi
odgovorio negativno – niko se ne bi menjao za Tuzlu, za Tuzlu kakva je bila.
Taj mitski okvir grada, to kozmogonijsko središte sveta za nas, može da
bude samo manji grad, ono što se zove provincija, koja bez obzira na svoje mane
i poroke, gaji jednu posebnu vrstu zavičajnosti i nostalgije, to je ono što se
zove „duša malog grada“, u njemu je sve po meri čoveka, pa i deteta. Sve
je pod rukom, može se savladati i okom pregledati, ti diskretni otkucaji srca
malog grada, to je ono posebno značenje koje ima provincija u njenom najboljem
smislu rčei. Ona za nas postaje arhetip, tvrdjava i središte sveta. Sve
dimenzije i grada i okoline bliske su čoveku i njegovoj meri.
Ulice, pa i one najmanje, od tri kuće, imale su svoje ime i prezime.
Posle prevrata 1918. nova vlast je preimenovala stara imena iz austrijskog
perioda i dala je nova, a neka su ostala po starom. Tako su paralelno živeli
nazivi, neki još iz turskog vremena, utisnuti u svest gradjana, pa se nikakvim
dekretima nisu mogli ukinuti. Bili su to nezvanični nazivi, pored onih zvaničnih
koji su bili u službenom opticaju, ali mnogo manje u živom govoru ljudi.
Nazivi ulica bili su ispremetani, istorijski periodi bili su izmešani i
razne vladavine su se mogle iščitavati po nazivima ulica. Iako je zvanično
ime promenjeno, Capar ulica je zadržala naziv iz austrijskog vakta. Bivši
Apel-plac dobio je posle 1918. naziv Vilsonov trg, Glavna ulica dobila je ime
Kralja Petra. Ma kako da se neka ulica zvanično nazivala, ljudi su zadržali
stare nazive i to je bilo teško menjati. Tabašnice su bile Tabašnice, Džindić
mahala, isto tako, Konjanička ulica, koja odvodi do Tušnja, pa Bolnička ulica
koja se pruža prema Bolnici. Mejdan, Brdo, Kula, Mosnik, Borić, bili su
toponimi i granični brežuljci našeg grada.
Grad je pratila priča o kozi koju muze „cijela Tuzla“ i nije se
moglo nigde doći ni proći, a da neko ne spomene našu čuvenu kozu. Začudila
sam se, kad sam u nekim zapisima pročitala da Livnjaci o Guberima mnoge šale
iznose i pevaju im: „U Guberu, selu bogatome, devet kuća, jednu kozu šćuća
(muze), još se hvale da se dobro hrane“. Sličnost je očigledna.
Uobičajena mesta na kojima Tuzlaci
zakazuju sastanke - pred Kinom, na Korzu, na mostu pod Kipovima, na
Kapiji, kod Jakuba i slično. Ta mesta su prilično ograničena konfiguracijom
grada, protokom rečice Jale i gradskim medjama. Niko neće, razume se, zakazati
sastanak pred spomenikom Kralja Aleksandra, ili pred Gradskom Vijećnicom.
Izmedju nostalgične idealizacije habzburškog carstva i krležijanske
bespoštedne i pristrasne kritike, dvostruka monarhija nam je ostavila u
nasledje i mnogo dobroga. Ogledala se na svakom koraku zaostavština jedne
civilizacije i velikog napretka u odnosu na „turski vakat“. Dok su ranije
epohe iščezavale brišući tragove svoje prošlosti, spomenici austrijske
uprave trajali su i nadživeli su vreme i društvo koje ih je stvorilo.
Putniku namerniku koji bi odnekud prvi put došao u Tuzlu, moglo je biti
čudno, ali se u Tuzlu ulazilo ili sa istočne brčanske malte, ili sa zapadne
krečanske. Što to više nije ništa značilo, nije bio razlog da Tuzlaci i
dalje ljubomorno čuvaju stare nazive i uzimaju ih kao stvarne, iako ih više
nema. Grad se nalazio ukopan izmedju dve „Malte“ – one istočne, koja je
kada malte nije više bilo zadržala naziv „brčanska“, i one zapadne prema
Kreki, koja je svoj naziv vremenom izgubila. To su bile neke vrste carine i državne
kontrole svih onih koji ulaze u kasabu. U vreme izmedju dva rata malte su bile
daleka prošlost, ali su nazivi ostali kao simboli minulog vremena, ali i kao
neka vrsta prirodne granice iza koje grad nije išao mnogo u širinu.
Vojne trupe iz austrijskog doba bile su smeštene na dva kraja izvan
grada, ali nedaleko od njega u dva logora – Istočnom i Zapadnom. Ta dva mesta
čine medju čitavog gradskog prostora. Ulični pločnik u gradu bio je sačinjen
od većih četvrtastih kamenih kocki, unakrsno poredjanih. Devojčice su kredom
iscrtavale „školicu“ i igrale se se na „trotoaru“.
Posmatrano spolja, nije se moglo ni naslutiti kakva će biti sudbina
Tuzle-grada. Smešten po strani od glavnih puteva, grad je bio nekako zaklonjen.
Brzi vozovi nisu prolazili kroz njega ni pored njega, asfaltnih puteva nije
bilo, osim Glavne ulice, autobusi su se probijali preko Snagova ka Zvorniku i
dalje za Srbiju. Naša jedina redovna i pouzdana veza sa svetom bila je pruga
Tuzla-Doboj, krak koji se kod Doboja odvajao od glavne pruge Sarajevo-Brod. Pa
ipak, njegovo industrijsko zaledje, brojno radništvo i centar okruga učinili
su da Tuzla, pored svega, postane privlačno i važno središte.
Konfiguracija grada i njene osnovne okosnice, od krivudavih sokaka po
okolnim brdima i brežuljcima, do glavnih magistralnih tokova dužinom grada –
sve je to u doba mog detinjstva bilo još nenačeto i u svom, činilo nam se,
najboljem i najlepšem izdanju. Kvartovi po brdima i mahale, bili su lepo održavani,
krečeni i utonuli u male baštice sa cvećem. Nove zgrade su se zidale duž
glavnih ulica, i poneka sasvim nova velika zdanja su se pojavljivala, dok su
stara još uvek bila u svome prvobitnom obličju. Tiho iščezavanje grada započeće
tek posle rata ubrzanom i preteranom eksploatacijom, iscrpljivanjem slane vode
radi proizvodnje soli, ali nekih znakova bilo je već i izmedju dva rata. Čaršijske
celine bile su još uvek očuvane i netaknute, zanatske radnjice, često zapuštene
i garave, i lepo uredjeni dućani sa šarenom robom, možda i nisu bili
preterano lepi, ali nama su se činili kao neki čarobni okvir našeg detinjskog
ludovanja. Kuće prizemljuše, u mnogim delovima grada, ostajale su veoma nisko
naspram novoizgradjenih kuća na sprat, ali u to vreme niko nije ni pomišljao
na njihovo rušenje. One su stajale čvrste i sigurne, mada niske, ali održavane,
redovno krečene sa crnim drvenim krovovima. Soliterska i betonska znamenja
novog vremena koje će tokom posleratnog doba preplaviti tuzlanske prostore,
nije moglo da iz našeg pamćenja izbriše stara zdanja koja su na njihovom
mestu nekada istrajavala. Inspirativna središta grada, bilo ih je nekoliko –
čuvena Kapija, pa pijaca i zgrada Opštine sa njom, po strani pijace čuvena kuća
„Barok“, takodje srušena u naletu tonjenja i rušenja, žuta zgrada
Gimnazije o kojoj će posebno biti reči, Bristol, magični hotel koji je usred
grada dominirao, most sa kipovima kod Tabašnica, crkvena ulica sa klupama i
hladovitim krošnjama pod kojima su se šetali i sastajali parovi i počinjale
prve ljubavi, a nada sve gradski Korzo, pojava svojstvena gradu uglja i soli,
toliko koliko i sam njegov život, nešto što postoji samo u toku dva sata
dnevno, pod svetiljkama koje se pale, pa dok ne padne noć, čuveni Trg
oslobodjenja gde su se u ranu jesen 1943. vijorile 40 dana jugoslovenska i
crvena zastava, dok je cela Evropa grcala u fašističkom mraku.
U detinjstvu je sve izgledalo kao na dohvat ruke. Izvan tog kruga kao da
nije bilo ničega. Taj krug poznatih stvari i vidika postepeno i neprimetno se
širio, korak po korak, ulica po ulica, dok nismo obuhvatili pogledom ceo grad i
okolinu. Ne samo što je naš grad počivao na tradicijama starobosanske države
i dveju velikih carevina, a stanovništvo izmešano u uzavrelom „bosanskom
loncu“, već je i moja lična sudbina bila vezana za dva sveta – svet mog
oca i svet moje majke. Živeti u različitim svetovima, smatram preimućstvom i
prednošću nad smirenim i nekonfliktnim bivstvovanjem u svetu homogenizovane
ljudske zajednice.
Šta zapravo znači živeti u više svetova – je li to dobro ili loše?
Pozitivna sinteza ili nedostatak identiteta? Nisam tada razmišljala na ovaj način,
ali znam da sam se dobro osećala kao dete iz dva različita sveta, suočeno sa
onim spolja, trećim svetom. Ništa mi nije smetala ni katolička veronauka u
Klosteru, ni šaputave molitve moje bake pred kandilom u Debrcu, a ni Kelimei šehadet
islamske vjere, što nam ga je predavao efendija Čokić - uz porodični
komunistički ambijent. Sve je bilo podjednako zanimljivo, izazovno i novo, a ja
sam se provlačila kroz taj labirint verovanja, dogmi i tradicije, ali i
predrasuda, slobodno i bez predubedjenja.
Ipak, „dva sveta“, o čemu je moja debrčka Majka govorila, trudila
su se da me prisvoje. Stvar je, prosto, bila u tome da li sam ja „naša“ ili
„njihova“. Kad sam dolazila leti kod Majke u Debrc, ona je često govorila:
„Ti si naša, znaš!“ – ne objašnjavajući šta to „naša“
podrazumeva, iako je meni bilo prilično jasno. Posle u Tuzli, Nena je
uzvikivala: „Ma ti si naša!“ Niko, očigledno, nije mene pitao da li želim
da budem „naša“ ili „njihova“, već su me prisvajali.
Roditelji, svako za sebe, imali su pravo da budu svoji,
njih niko nije prisvajao, jer to nije ni bilo moguće. Za moju malu dušu,
smatrali su, imaju pravo da se bore, jer ona je podjednako „naša“. Po
prirodi stvari, a i mojoj naravi, ja sam se povlačila i pred jednom i rped
drugom stranom - nisam želela da
budem ni „naša“ ni „njihova“, ma kako da je to bilo teško. U svemu
tome bila je barem jedna prednost. Budući da nisam bila izrazito „nečija“,
mogla sam sa svakom stranom da saradjujem, tj. svako me je smatrao dovoljno
„našom“, da može imati poverenja u mene, ali ni za koga nisam bila
dovoljno „njihova“, da bi me smatrali zaista svojom.
|