U SVETU KNJIGE               Prve knjige su se nečujno ušuljale u moj život, da bi tamo zauzele važno mesto i trajno se u njemu zadržale. "U svetu knjige upoznao sam univerzum", rekao je Sartr, i tim rečima je teško bilo šta dodati. Otkriće "literarnog kontinenta" donelo mi je najveće radosti i uzbudjenja u mom detinjstvu.           Iako tada mnogi od nas nisu znali za Gutenberga, bili smo pravi "gutenbergovci", gutali smo knjige i pozajmljivali ih jedni drugima. Knjige su imale svoj miris, boju, čvrstinu. Neke nove, mirisale su na svežu štampu, druge starije, već pohabane, odisale su starinom. Nije mi bilo svejedno da li su korice tvrde i lepih boja u sjajnom omotu, ili su prevelikom upotrebom raskupusane i uvrnutih listova.           Po starinskoj navici da se knjiga čita od početka do kraja, iščitavala sam sve redom, pa i tekstove na omotu. Čitala sam po danu, ali i noću, uz upaljenu sijalicu. Roditelji su uveče, obično izlazili, i ostavljali me samu ili sa kućnom pomoćnicom, a ja sam ostajala sa knjigom i čitala često sve do njihovog povratka. Majka je stalno ponavljala  "Nemoj čitati po mraku, oćoravićeš..." Pošto sam se bojala mraka - činilo mi se da nešto stalno šuška i bocka po sobnim ćoškovima - knjiga me je spasavala i od tog straha.           Prva, prava knjiga koju sam dobila na poklon s jeseni 1934. pred polazak u školu, bila je "Zlatni danci" od Jagode Truhelke, hrvatske spisateljice. ("Zlatni danci / Istina i priča. Slike iz dječjeg svijeta", objavljena u Zagrebu 1921. u književnoj nakladi Mirka Breyera, sa posvetom "Svojoj majci"). Za divno čudo, donela ju je moja šabačka baka - Majka, znajući da u katoličkom Klosteru gde sam pošla u prvi razred, najpre učimo latinicu. Stanovali smo na drugom spratu visoke Djerićeve kuće i uveče, kad su roditelji negde izlazili, moja baka i ja smo počele da je čitamo. Kasnije sam nastavila sama da je čitam s velikom ljubavlju i odanošću, pa sam mnoge priče čitala i po više puta. U knjizi je bio predstavljen život jedne skromne, seoske porodice sa mnogo dece - njihovi običaji, igre, praznici, nestašluci i bolesti, ali i mnoge žalosne zgode i nezgode. Savremenim očima gledano, bila je to idealizacija narodnog seoskog života - nešto kao naš Janko Veselinović - ali u to vreme su za mene to bili zlatni trenuci prvih saznanja o jednom malo poznatom svetu.           U knjizi su likovi dece bili veoma reljefni i prepoznatljivi - iz priče u priču moglo se već pretpostaviti kako će se stvari odvijati. Zasnovano na kazivanju tetke koja deci svoga brata priča o tome kako je bilo, "kad je ona bila mala", - tetka je iz večeri u veče deci prepričavala zgode i nezgode iz njenog detinjstva, doživljaje i dogodovštine dece iz Labudove ulice, Anice, Dragoša i Ćire, njihovih roditelja i suseda. Naslovi priča govore o jednostavnom, a ipak zanimljivom sadržaju: "Bolesna lutka, "Mamina slika", "Prvi put u školi", "Stari klavir", "Tatino carstvo", "Na Dravi", "Zimnje večeri", "Božić", "Zornice", "Nova haljina" - teme bliske svakom detetu pod kapom nebeskom i pored lokalnih razlika i običajnog nasledja.           Upoznavanjem klosterskog života i načina mišljenja, shvatala sam da ovi ljudi, mada žive udaljeni od nas, imaju mnogo zajedničkog sa decom s kojom sam se družila u školi. Božićne pesme koje su pevali bile su iste, ispovest, pričest i ostali obredi i rituali katoličke crkve, koju sam, iako joj nisam pripadala, na neki način upoznala.               Na polasku u drugi razred razboleh se od difterije. Kad sam prezdravila bila sam slaba i danima nisam išla u školu. Majka mi je sa svog kratkog puta u Beograd donela knjigu "Kladenac" od Angela Karalijčeva, bugarskog pisca. Bila je to prva po redu knjiga u šestom kolu "Zlatne knjige", izišla tek pre mesec dana septembra iste godine, što se vidi po datumu majčine posvete: "Svojoj Verki Mama, Beograd, 27.IX.1935.“ Urednik je bio Ž. Vukadinović, preveo s bugarskog Siniša Paunović, a naslovnu stranu izradio V. Žedrinski - sve čuvena imena našeg izdavaštva. Siniša Paunović je napisao nekoliko toplih reči u pogovoru "O Čika Angelu čija je duša - duša rodjenog pesnika i pripovedača". Na kraju knjige bilo je nekoliko poučnih i zabavnih crtica o raznim zanimljivim stvarima. Na primer, ko je bio u stvari Robinzon Kruso, tj. Aleksander Selbrik koji je svoju životnu priču ispričao Danijelu Defou u londonskom pabu "Kod zlatnog lava", i tako su deca sveta dobila svog Robinzona. Bilo je tu rebusa i zagonetski, kao i igra "Pogodiću kad si rodjen", čime sam se uveliko koristila u svom razredu, da iznenadim drugove i drugarice. Toliko sam zavolela "Kladenac" da sam stalno molila majku da mi ponovo kupi "Zlatnu knjigu"", misleći valjda da je to jedini oblik dečje literature. Tim povodom otac je ispričao smešnu pričicu koju je i kasnije ponavljao. Kad je bio dečak od 11-12 godina na selu, u Tarevcima, čuo je da neka njegova starija drugarica koja je živela u obližnjoj Modriči, čita roman. Otišao je kod nje kući i rekao joj "Ako si pročitala, hoćeš da mi pozajmiš roman, da ga i ja pročitam..." „Koji roman“, pitala je, „pa roman, kažu da čitaš roman“. „Bilmezu jedan, ne postoji samo jedan roman, već stotine romana na svijetu“, što je oca zaprepastilo, on je mislio da se knjiga zove „Roman“.           Knjigu sam strpljivo iščitavala, a neke likove sam zavolela kao stare poznanike. Priče „Neško Tatarče“, „Goran i Petko“, „Čiča Jelenovi sinovi“, „Ižo-Mižo i Klan-Klan“, „Tiče-čuvarče“, „Prelepa priča“, „Majčine suze“, „Jedan mali dečko želi da leti“, dirljivo „Pismo Grujice ciglara svome dedi Gruji u selo Kamenar“, bile su toliko tužne da sam se uz njih skoro rasplakala.           Kad mi je bilo nepunih osam godina, donese otac jednog dana s proleća, knjigu „Doktor Dolittle i njegove životinje“ koju mi predade kao poklon. Sedne zatim za sto i naliv perom mi napiše posvetu“: „Svojoj Verici za uspomenu – 13.maja 1935“. – „Danas je, znaš, moj rodjendan i ova knjiga je poklon tebi, ali i meni. Evo, i doktor kaže u posveti na uvodnoj strani – 'Svoj djeci, djeci po uzrastu i djeci po srcu'. Pošto je moj  rodjendan, ja ću je najprije pročitati, a ti nemoj da se ljutiš“. Nije mi bilo pravo kad je otac uzeo moju knjigu i nije je ispustio iz ruku dok je nije pročitao. Knjigu je otac kupio u knjižari kod Petrovića i Lemezovića gde će kasnije kupovati skoro sve meni poklonjene knjige. Pisac je bio Hugh Lofting, a bila je to prva u nas prevedena knjiga iz serije o dobrom doktoru, u izdanju zagrebačke „Minerve“. Čitanje je uzbudjivalo oca, on se uživljavao u doktorove zgode, smejao se naglas, dok sam ga ja ljubomorno posmatrala iz prikrajka, i čekala da jednom tome dodje kraj. Otac se uživljavao u doktorove pustolovine kao da on plovi preko debelog mora u Afriku. Mnogo je zavoleo doktora i njegove životinje koje su živele kod njega u kući – sova Tu-tu, majmun Či-či, papiga Polinezija, patka Pat-pat, prase Geb-geb i psetance Djip. To su bili doktorovi ljubimci sa kojima se otisnuo na dugo prekomorsko putovanje, pošto je lastavica donela vest da su se negde u Africi razboleli majmuni i nema ko da ih leči. Pričice su se lako pamtile, pa smo ih i ja i otac zapamtili i godinama kasnije spominjali – „Gospodja koja je sjela na ježa“, „Ladja što se nasukala“, „O kraljevskom parku, Zemlji Džolistanu“, „Neobična životinja sa 2 glave“, „O krokodilu i papagaju“, ali najlepša medju svim pričama bila je ona o majmunskom mostu. To je bio most sačinjen od živih majmuna koji su se uhvatili za ruke i noge i pružili se iznad velike i brze reke, da bi doktor prešao preko nje. Ovaj neobični prizor dočaravao je crtež na kome se videlo kako su majmuni napravili taj most držeći se za ruke i noge. Otac je protezao noge i ruke i pokušavao je da mi demonstrira kako su to zapravo majmuni napravili taj čudesni most. Bože moj, taj doktor je zaista bio jedno veliko osveženje i za odrasle i za decu! Vrhunski domet piščeve fantazije bila je životinja sa dve glave na oba kraja tela, zvala se „Gurni me – Povuci ga“ a sa kojom su oni po povratku kući zaradili lepe pare. „Novac je strašan teret“, bio je doktorov omiljeni moto, ali dobro mu je došao po povratku u Englesku.           Naročito sam volela završetak knjige, kada majmuni svako veče pred spavanje sede pod palmama, ćeretaju i pitaju se: „Mislite li da će se vratiti onaj dobri čovjek iz zemlje bijelih ljudi?“, to ih je mučilo i svako veče su ponavljali isto pitanje. „Možda će se vratiti“, govorila je Polinezija, dok je krokodil izronio iz vode i dao završnu reč: „Sigurno će se vratiti a sad idemo spavati“. Pošto u to vreme niko od nas nije učio engleski, izgovarali smo doktorovo ime po Vuku, Dolitle, umesto Dulitl.           Pošto je ovom knjigom bio učinjen presedan, otac je i nadalje, sledećom poklonjenom knjigom uzimao sebi za pravo da prvi pročita knjigu. „Pa nije ti danas rodjendan“, branila sam se mlako i već sam unapred popuštala pred očevim neodoljivim interesovanjem. Tako su sve meni poklonjene knjige najpre prolazile kroz očeve ruke, na što se majka iščudjavala, da odrastao čovek čita dečje knjige i još ih ne da detetu. Ja sam ga branila jer sam imala dvostruko zadovoljstvo, da pratim dok on čita knjigu i da pomalo uživam u njegovom oduševljenju, a zatim i da je sama iščitam.           Naši ukusi su se ipak prilično razlikovali, on je voleo humoristične i avanturističke priče, o uzbudljivim dogadjajima i neobičnim mestima i junacima, a ja sam više volela žalostivno-sentimentalne i romantične priče. Njegove simpatije bile su uvek na strani onih koji se snalaze u svakoj prilici i traže izlaz iz svake situacije, a moje su bile na strani onih koji se žrtvuju i stradaju.           Već u osnovnoj školi počela sam da prelistavam, najpre gledajući slike, a potom i da iščitavam veliku knjigu crnih korica koju sam jedva držala u rukama. Knjigu sam stavljala na jedan otoman i klečala sam pored njega. „Znameniti Srbi 19. veka“ – posle završene mature, poklonio ju je majci njen zet Voja Todorović, sa opširnom i raspevanom posvetom koja je bila ispisana na prvoj strani Vojinim neobičnim, na levu stranu iskošenim rukopisom. Počinjala je sa: „Dragoj Zagi, našoj nadi...“, da bi se u daljem tekstu pretvorila u mali esej o nadama za budućnost i osvrtu na prošlost. Svaki put kad sam knjigu uzimala u ruke pročitala bih i posvetu, jer su i slova i reči bili neobični i nadahnuti. Udubljivala sam se u sudbinu srpskih junaka, velikodostojnika, pesnika i književnika, vojskovodja i prosvetitelja. Tekst je bio čitljiv i razumljiv za svakoga, likovi su bili predstavljeni na lep, romantičarski način. Sa velikim simpatijama govorilo se o znamenitim Srbima 19.veka. Pa ipak, meni su neki bili tudji i nerazumljivi kao Lukijan Mušicki, Arhimandrit Stratimirović, Dositej Obradović, Uzun Mirko Apostolović. Za moj dečji ukus bili su stari i suviše velikodostojni, ukrućeni u svoje mantije i mundire. Moje simpatije bile su na strani mladih i lepih – Branko Radičević, Mina Vukomanović, Jovan Grčić Milenko, Katarina Ivanović. Pred njihovim slikama zastajala sam uvek iznova, razgledala ih, zamišljala ih kakvi su bili u svom realnom životu.           U vreme mog detinjstva naučna fantastika bila je rezervisana za knjige Žil Verna, koje su, čini mi se, bile velikim delom prevedene i u nas. Moram reći da nisam obožavala Žil Verna u onoj meri u kojoj je bio inače omiljen i popularan. Meni se to sve činilo nekako veštački i neprirodno. Na žalost moja mašta nije izgleda dopirala daleko, jer neće proći dugo, a mnoga njegova predvidjanja i projekti počeće da se pretvaraju u stvarnost.           U traganju za „svojom knjigom“, za zlatnom knjigom svog detinjstva, teško bih se mogla opredeliti za neku, jednu, knjigu – najlepšu, najbolju i najzlatniju. Sve su mi bile podjednako drage, svaka me je na svoj način očaravala i vodila u daleko i nepoznate svetove. Preko njih sam se još veoma rano upoznala sa neobičnim, čudesnim ljudima, dečjim i životinjskim likovima, izuzetnih vrlina i svojstava. U njima je odjekivao zov i zagonetka detinjstva kao najupečatljivijeg doba u životu čoveka. Medjutim, ako bih trebala da se opredelim za pisca koji je pisao za decu, ali i za odrasle, onda bi to nesumnjivo bio Erih Kestner, nemački pisac čije su se knjige u to vreme počele prevoditi i u nas. Po tome koliko je uticao na mene, koliko sam volela njegove likove, i posebno njegov čarobni stil, kako je tretirao „dečje“ teme i probleme, a naročito njegov specifični smisao za humor, mogu bez dvoumljenja reći da je on bio pisac mog detinjstva. Erich Kestner, živeo je i nekako preživeo nemački fašizam, mada u potpunoj izolaciji i unutrašnjoj emigraciji, da bi se i posle rata javio sa svojim knjigama. Ali ono što je napisao do rata ostalo je trajno i nadživelo ga je za mnoge decenije. Za mene je on bio „pisac svih pisaca“ i ostao je doživotno zatvoren u mom srcu.           Sa knjigom „Emil i detektivi“, ušla sam u čarobni svet Kestnerovih junaka. Bio je to svet gradske dece iz predgradja velikih gradova, sa trgova i ulica, dece koja dolaze u dodir sa surovim svetom odraslih i pokušavaju da ga nadmudre. Knjiga u izdanju „Nolita“ sa uglednim uredjivačkim odborom (O.Bihaly, M.Bogdanović, G.Krklec, J.Kolundžić), objavljena 1931. došla je u moje ruke negde 1936, u trećem razredu osnovne škole. Kestnerov dečji svet sačinjavala su obična deca, pa je i glavni junak bio najobičnije dete iz provincije, sin jedinac, koga majka – frizerka šalje kod rodbine u Berlin, za raspust. Putujući tako, Emil se u vozu upoznaje sa gospodinom Grundajsom, u stvari sitnim lopovom džeparošem, koji mu kad bude zaspao, ukrade kovertu s džeparcem i novcem što ga je majka slala baki. Pošto je shvatio strašnu istinu, sav utučen i izgubljen, po dolasku u Berlin, stiče ubrzo drugove i prijatelje sa kojima kreće u potragu za lopovom, da bi ga najzad posle mnogih peripetija uhvatili. Ova obična pričica, sa mnogo raznih obrta, ispričana na Kestnerov duhovit način – postala je omiljeno štivo dece širom sveta. Prevedena je na mnoge jezike, a u moj dečiji život ušla je na velika vrata. Kestnerova ljubav prema dečjem delu čovečanstva govorila je univerzalnim jezikom, a svaki redak ispisan njegovom rukom bio je razumljiv i zabavan. Knjigu o Emilu iščitavala sam mnogo puta, njene stranice su se prilično istrošile, ali je ona sa još nekoliko dečjih knjiga sačuvana u toku rata sa ostalim porodičnim relikvijama, u jednom tajnom skrovištu koje smo majka i ja pronašle, pred polazak sa partizanima. Posle toga sledile su i druge Kestnerove knjige, „Hrabri razred profesora Justusa“, („Das fliegende Klassenzimmer“), dirljiva priča o razredu profesora Justusa, zatim „35 Maj“ („Der 35 Mai“), knjiga iz oblasti dečje fantastike, koja se dešava u nekoj zemlji „Dembeliji“ ili „Pospaniji“, pa „Tonček i Točkica“ („Pünktchen und Anton“), po dečjem tandemu, dobroćudnom Antonu- Tončeku i neobuzdanoj, hrabroj i svojeglavoj Točkici.           Mada sam po nekoliko puta gutala sve Kestnerove romane, ipak mi je najomiljeniji i više puta čitan roman bio „Trojica u snijegu“ („Die Drei im Schnee“), koji na veliku žalost nije bio moj, već je moj drugar Saša bio njegov vlasnik. Saša nije bio voljan da mi neograničeno pozajmljuje knjigu, smatrao je da je dovoljno jednom je pročitati. Tada bih ja stajala pred malom policom za knjige na mansardi, i bolećivim glasom sam molila da mi pozajmi knjigu. Saša je bio prilično ravnodušan prema takvim molbama, ali bi na kraju ipak popustio. Tako sam uspela do 1941. da barem tri puta pročitam tu knjigu, roman koji je nosio podnaslov „Za decu od 16 do 60 godina“, o smešnim dogodovštinama industrijalca Toblera, njegove ćerke i njenih udvarača u jednom zimskom skijalištu.           Kad sam mnogo godina kasnije došla u Berlin, tražila sam liniju tramvaja 77, Emilovu liniju na stanici Friedrichstrasse, gde je upravo prolazio berlinski zid, ali njoj više nije bilo ni traga. Zamišljala sam da vidim Emila kako stoji na peronu i guta suze zbog ukradenih para. Poznata imena iz romana o Emilu, „Unter den Linden“, „Stanica ZOO“, Nojendorfov trg, ulica Šumanova i druge, podsećale su me na jurnjavu za lopovom. To je dakle Berlin, rekoh u sebi, sećajući se na Emila. Naidjoh tada i na Kaisersallee, carski drvored. Pored table u ulici Josty-Strase, stajala sam dugo, ime mi je bilo jako poznato, dok se posle dužeg stajanja nisam setila da je taj naziv nosila kafana u Kaisersallee, „Josty-Kaffee“, gde je Emilov lopov sedeo, pio pivo i pušio cigaru, dok se Emil sa družinom šunjao oko njega.           Jedan od mojih čitalačkih punktova bila je kuća moje privatne učiteljice nemačkog jezika i klavira Hilde Elbling-Perović. Idući kod nje redovno na časove, od drugog razreda osnovne škole, dva puta nedeljno, u toj prizemnoj kući u Bolničkoj ulici, u sobi gde se nalazio klavir i trpezarijski sto, ali i u drugim sobama, bile su na policama poredjane knjige. Najviše je bilo knjiga na nemačkom jeziku, klasici – Gete, Hajne, Šiler, Klajst, Grilparcer i drugi, ali bilo je i knjiga na našem jeziku, uglavnom prevodi iz nemačke literature. Kada sam već malo napredovala u osnovnim pojmovima jezika, Perovićka je počela da mi pozajmljuje knjige (zvali smo je svi Perovićkom ili zvanično gospodja Perović, otac ju je zvao Hilda, pošto su zajedno išli u gimnaziju). Sem toga, ona je tražila da nabavim novije dečje knjige na nemačkom, kako bi na samim tekstovima iz knjiga učili jezik. Iako je mnogo pažnje posvećivala gramatici, ona je isto tako težište stavljala na učenje reči i na slobodne sastave. Tako su časovi kod Perovićke postajali sve zanimljiviji, naročito kad sam počela da dobijam najnovije knjige. Na času smo najpre iščitavali tekst, po dve tri strane, zatim, ispisivali reči u rečnik, a posle je trebalo da kod kuće ceo taj tekst prepričam i ispišem u mojoj verziji. To je bio u to vreme oproban metod za učenje stranog jezika, koji mislim da nije ni danas izgubio aktuelnost. S Perovićkom sam u toku nekoliko godina prečešljala više knjiga – to su bile knjige većeg obima i sama ih ne bi mogla čitati ni razumeti, a posebno ne bih mogla iz njih da izvučem dragocena znanja o jeziku. Jedna od mojih omiljenih knjiga iščitanih sa Perovićkom od prve do poslednje strane bila je „Fafan in China“, od švajcarske spisateljice Joe Lederer. Fafan je bio dečak iz švajcarske porodice koji je sa roditeljima, ocem inžinjerom i majkom evropskom damom živeo u Kini. Bilo je to vreme izmedju dva rata, kada su ženama u Kini još vezivali noge i kada je čovek mogao imati više žena. Fafan se potpuno srodio sa kineskom poslugom i njihovim sinom dečakom sličnih godina, Vongom, s kojim je doživeo razna uzbudjenja i avanture u velikom kineskom gradu. Opis njegovih pustolovina čini osnovni sadržaj ove knjige začinjene detaljima iz kineskog života, u to vreme za mene potpuno nepoznatog i egzotičnog.           Fafan se zapravo zvao Stefan, ali Kinezi nisu mogli lako da izgovore njegovo smešno ime, pa su ga prozvali Fa-Fan. Knjiga je bila ilustrovana prelepim crtežima koji su podsećali na kinesko pismo. Autor knjige Joe Lederer bila je pored dvojice dečaka glavni konferansije i jedan od učesnika u knjizi. Raspričana i pomalo rasejana, stalno je ponavljala, kako ju je profesor u školi upozoravao: „Lederer, bleiben sie bei der Sache“, što znači, držite se teme. Njih troje – Fafan, njegov drug Vong i autorka bili su simpatična trojka čiju sam priču zavolela.           Pored knjige o Fafanu sa Perovićkom sam čitala veliku knjigu „Bibi“ od danske spisateljice Karin Mihaelis. Za razliku od glavnog junaka Fafana ovde je bila reč o devojčici Bibi, ali mi zbog toga nije bila ništa bliža ni draža od Fafana. Zemlja Danska stajala je u pozadini cele knjige i mada bez egzotike i onog čara nepoznatog, kao u Kini, bilo je to simpatično podneblje, jednostavno i prirodno. Bibi je poticala iz aristokratske porodice, čiji je otac u svoje vreme narušio pravila plemićkog ponašanja i uzeo za ženu običnu devojku – to je bila Bibina majka. U porodici se govorilo o „Mesalliance“, što je Bibi izgovarala „Misalankse“ i podsmevala se svemu tome. Njene pustolovine i porodični problemi nisu ništa manje zanimljivi od Fafanovih, samo što su se odigravali u miroljubivoj i zelenoj zemlji Danskoj, sa tihim ostrvima okruženih morem, stadima krava, sa vetrenjačama, i što je bilo najneobičnije – sa kraljem koji se vozio na biciklu. Od moje desete godine kad sam to prvi put čula, taj danski kralj postao je za mene jedna od najsimpatičnijih figura u Evropi, neka vrsta simbola pravednosti i demokratije, a da u to vreme nisam ni znala šta je demokratija. Knjiga o Bibi bila je ispisana goticom sa predivnim crtežima čiji je autor bila Hedvig Kolin. Bibi se zapravo zvala Ulrike Elizabet, ali pošto to ime nije volela, a ni skraćenicu Ula, to je sa svojom drugaricom Bibi zvanično zamenila ime i postala Bibi. Zamena je izvršena putem bubnjara, (telala), koji je obelodanio: „Ovim se obaveštava da su danas Ula Stensen i Bibi Leth svoja imena zamenile“. Priča o Bibi na oko 350 strana u 19 poglavlja, bila je krajnje neobična i uzbudljiva, a fascinantna devojčica Bibi, originalna i svojeglava, bila je oličenje istrajnosti i upornosti. Crteži Hedvig Kolin ne samo da su ukrašavali knjigu već su bili neka vrsta vodiča kroz sve životne pustolovine male Bibi. U toku jedne cele školske godine od časa do časa, po dve strane obeležene krstićima, iščitavala sam sa Perovićkom tu knjigu, ali kako nije bila samo reč o čitanju, već o učenju jezika i stalnom ponavljanju, znala sam cele pasuse napamet. Mnoge rečenice iz ove lepe knjige su zauvek ostale u mom pamćenju kao neki stihovi iz pesmica koje smo učili u školi. Samosvojnost, tvrdoglavost i pustolovni duh male Bibi, bili su podsticajni za svakog, za decu i odrasle. Knjiga je nosila podnaslov „Život jedne male devojčice“.           Ostale knjige o Bibi, koje su bile već najavljivane u štampi od istog izdavača, „Bibi i Ole“, „Bibino veliko putovanje“, „Bibi i zaverenici“, „Bibi u Danskoj“ – nisu mi više došle u ruke.           Molnarovu knjigu „Dečaci Pavlove ulice“ uzeo je otac, kao i ranije, da pročita pre mene, pa je onda jedva čekao da je i ja pročitam kako bi mogli da je pretresamo. Knjigu sam čitala s velikim uzbudjenjem, navijala sam razumljivo za dečake iz Pavlove ulice koje je predvodio hrabri Janoš Boka, a protiv strašnog Feri Ača, iz protivničke družine. Kako se knjiga bližila kraju, teško sam doživljavala sudbinu krojačevog sina Nemečeka, koji je bio beskrajno odan svojoj družini, zbog nje je stajao u vodi do vrata dok nije dobio groznicu od koje je kasnije umro. Suze su mi navirale na oči dok sam čitala, bila je to prva knjiga u životu zbog koje sam gorke suze lila. Kasnije, kad sam knjigu više puta iščitavala, preskakala sam najtužnije stranice, bilo je isuviše žalosno, za dečju dušu neshvatljiv tragični ishod. Otac se ljutio i govorio da zbog izmišljenih stvari ne treba plakati. On je, inače više bio naklonjen Janošu  Boki, za njega je on bio uzor hrabrosti i poštenja, dok je moja simpatija bio i ostao mali Ernest Nemeček. Nema valjda deteta koje je čitalo knjigu da ga nije ražalostila njegova sudbina. Osećala sam fizički bol kad je Nemeček stajao do vrata u vodi, a kad je umirao od zapaljenja pluća bilo je već neizdržljivo. U našoj raspravi o tome ko je bolji da li Janoš Boka ili Nemeček, otac je govorio da su oba sjajni momci i čvrsti karakteri, ali je davao prednost Janošu Boki, jer, kako je tvrdio „malo je pravih predvodnika, sa odličnim ljudskim svojstvima, za kojima njihove pristalice idu u vatru i u vodu“, baš kako je to činio Nemeček. Bez Boke, otac je govorio, ne bi bilo ni Nemečeka. Možda je to bilo tačno, ali moje simpatije za Nemečeka ostale su i do danas žive, a sećanje na prve suze nad knjigom neizbrisive. Čak je, kako sam mnogo decenija kasnije čitala, na mestu u ulici Pal podignuta spomen-ploča posvećena „Pavlovoj ulici, Ferencu Molnaru i svim dečacima iz predgradja“. Knjiga mog detinjstva bila je u to vreme najviše prevodjena madjarska knjiga na svetu.           Petrica Kerempuh, „svetski potepuh“, mešavina Nasradin Hodže, Grabancijaš Dijaka i Tila Ojlenšpigla, ušao je u našu kuću na velika vrata. Otac je iz Zagreba doneo knjigu nevelikog formata, žutih korica sa crnocrvenim grafičkim šarama. Bile su to Krležine „Balade Petrica Kerempuha“.           Od čitanja ovih balada otac je pravio malu svetkovinu. Obično posle večere, pre nego što izidju „napolje“, u posetu, ili u kino, sedao je, obično na jednu malu, okruglu stolicu pored peći, i počinjao da čita. Naglašavao je i izgovarao reči kao pravi zagorac-kajkavac, - živeo je u Zagrebu i u Sloveniji, pa mu to nije bilo teško. Naprotiv, kao da je uživao u tom kajkavskom govoru, meni i majci nepoznatom, što nam je on onda prevodio uz pomoć rečnika na kraju knjige, za neupućene, dok je većinu reči znao i sam. Unosio se u čitanje teksta, naglašavao je stihove kao pravi glumac, podizao i spuštao glas s neskrivenim zadovoljstvom. Najpre, dok se nisam navikla na ovaj neobični jezik, njegovo sazvučje i na Krležin duh u njima, balade sam slušala kao očevu recitatorsku egzibiciju, što mi je bilo zabavno i zanimljivo. Medjutim, kako je vreme prolazilo, sve više sam počinjala da shvatam smisao stihova i njihove skrivene poruke. U beskrajnom nizu su se ponavljale strašne reči – „galge“, „galženjaci“, vešala i obešeni, zatim veštice, „bahornice i copernice“, što jašu na metlama. Sužnji i kmeti koji su vazda morali „na tlaku hoditi“ kod raznih Keglevića i Tahija. U tom sablasnom kaleidoskopu izdvajale su se figure Petrice Kerempuha, Matije Gupca, njihovi gromki glasovi protiv nasilja, kuluka i tlake u jednom svetu, za koji tada nisam znala da se zove feudalizam. Kao optimisti i velikom zaljubljeniku u budućnost, ocu se najviše svidjala pesma „Ni med cvetjem ni pravice“, koju je ubrzo naučio napamet i nije birao priliku da nam je na razne načine izrecituje, nekad iz početka, a nekad iz sredine. Vrhunac njegovog zadovoljstva nastupao je u trenutku kad je izgovarao finalni stih: „Pak, nek dojde veter sivi severnjak, raznesel bu sve barve s pisanih vaših gač, a nami bu sejeno, mi tak sme poljski drač, bezpuci, terpuci in kravlji kolač.“           Knjiga je posle dve-tri godine čitanja postajala već malo razlistana, mada još uvek cela i sa čitavim koricama. U smutno vreme, negde krajem zime 1942. godine, u očaju i bespomoćnosti, u očekivanju progona i izbacivanja porodice iz stana – do čega nije došlo – ova knjiga kao i neke druge, doživela je žalosnu sudbinu da bude spaljena u peći. Iako nije bila naročito opasna, i mada sam mnoge druge knjige spasila i sklonila, mogla sam i nju da sačuvam, ali neki duboki revolt, saznanje da oca više nema i da je nikada više neće sa nama čitati, svojom rukom sam je bacila u raspaljenu vatru u visokoj Zefir-peći. To je bio neki moj lični protest i bes, srdita nemoć i očajanje, nisam je ni pocepala, ni rastavila na delove, već sam je celu jednim pokretom bacila u vatru i gledala sam kako lagano odgoreva. Kao da je s njom izgorelo i iščezlo jedno razdoblje našeg života, jedno vreme koje je otišlo u nepovrat, predala sam je plamenu u jednom trenutku tihog besa i očaja. Posle sam se gorko kajala, zašto sam tu divnu knjigu, relikviju mog detinjstva predala plamenu, kako sam to mogla, pitala sam se često.           Nisam volela strašne priče, ni slatku uzbudljivost jezivih istorija. „Pričaj još“, govorili su moji vršnjaci kada je neko prepričavao tajnovite dogodovštine o duhovima u napuštenim kućama, grobljima i vampirima. Ja sam najradije zatvarala uši da to ne slušam, kao što nisam podnosila filmove o Frankenštajnu u čemu su mnogi moji vršnjaci uživali. Ipak, pošto nisam propuštala ni jedan film, gledala sam i njega, ali sam uvek prilikom pojave Frankenštajna u gro-planu, zatvarala oči. Najneobičnija priča koju sam pročitala u mom dečjem dobu, bila je od Saše pozajmljena Zlatna knjiga „Čovek bez senke“ Adalberta Šamisoa. Junak priče Petar Šlemil, budio je moje sažaljenje – zašto je ostao bez senke. Ponekad me mučila pomisao da bih i ja mogla nekim slučajem ostati bez senke. Silazila sam na pločnik pred kućom po sunčanom vremenu, počinjala sam da skačem po svojoj senci, da je premeravam, da bih na kraju shvatila da je to stvar neuhvatljiva i kapriciozna, koju niko ne može da ukroti i uhvati. Senka se ponaša po sopstvenim zakonima i pravilima, čoveku nije potrebna, ali bez nje bi bio nesrećan i obeležen.           Poslednja knjiga koju mi je otac poklonio za rodjendan 1940. bila je „Džeri ostrvljanin“, od Džek Londona, o psu Džeriju s podnaslovom, „Pustolovine jednog psa“ u izdanju Plave ptice. Kao i prethodne knjige koje mi je poklanjao, otac ju je prvi uzeo u ruke i iščitavao je s dečjim entuzijazmom. Uzbudljive pustolovine ovog neustrašivog psa toliko su oduševljavale oca, on ga je preko knjige zavoleo, tako da je u šali počeo i mene da zove „Džeri“. Osobine, kao što su hrabrost, beskrajna odanost, nepokolebivost pred bilo kakvim preprekama i opasnostima – bile su ocu milije iznad svake druge ljudske osobine.           Neku godinu ranije, još jedna knjiga iz životinjskog sveta uzbudila je naš čitalački tandem. Bila je to „Knjiga o džungli“ od Kiplinga, njegovo besmrtno delo koje su širom sveta čitali deca i odrasli.           Bajkovita priča o dečaku Mogliju koji se izgubio u indijskoj džungli, pa su ga odgajile divlje zveri kao „čovekovo mladunče“, pojavila se još daleke 1904, da bi doprla do nas tridesetak godina kasnije. Cela plejada divnih životinjskih likova koji se doživotno pamte: tajnovita crna pantera Bagira, oholi i ponositi lav Šir Kan, gospodar svih životinja, trapavi medved Balu, večito u traganju za slatkom hranom koji je dečaka Moglija naučio jeziku džungle, mudra i nepredvidljiva zmija Kaa, majmunske gomile koje skaču okolo sviju njih, - sve su to bili za nas koliko novi i nepoznati, toliko u isto vreme bliski i razumljivi životinjski likovi sa svojim osobenostima i prepoznatljivim crtama karaktera. Kada se mnogo godina kasnije, Volt Dizni prihvatio da po istom romanu snimi svoj čudesni crtani film, za čiju je izradu u toku tri i po godine potrošeno 800 hiljada olovaka, onda smo dobili i vizuelnu i zvučnu predstavu svega onog što se dešavalo u indijskoj džungli u Moglijevo vreme. Medved Balu je pocupkivao i igrao stalno uz zvuke prelepe pesmice o slatkim potrepštinama („Sweet necessitys“), zmija Kaa se udvarala svojim prijateljima čuvenom pesmom „Trust me“, „Veruj mi“. U najoprečnijoj suprotnosti s njenom prirodom ona je tražila da joj se veruje, a Mogli je zaista mogao da joj veruje. To je bila kruna velikog Kiplingovog poduhvata da se evropskom detetu dočara svet indijske džungle, koja, uzgred rečeno, sve više nestaje sa lica zemlje i zatvara se još samo u životinjske rezervate. Tek, knjiga o džungli, i mene i oca je u potpunosti „oborila s nogu“, i mi smo mesecima prepričavali te dogodovštine i smejali se naročito majmunima, „bangalozima“, pa je otac kad je hteo da me opomene ili izgrdi, prozivao: „Ti si jedan bangaloz“, - to ime je ostalo trajno u našem domaćem rečniku. Kipling, sin visokih činovnika britanske imperije koji je progovorio hindi jezik u šestoj godini, poklonio nam je priču o Mogliju i bili smo mu zahvalni za nju. Vreme je potvrdilo vrednost Kiplingovih priča koje su ostale trajan spomenik indijskoj džungli.           Jedan od najlepših živih dokaza simpatija za Moglija iz indijske džungle, bio je trenutak kada sam prilikom jedne posete Malinama u štali Seadbega Kulovića ugledala predivnog mladog konja-ždrebe, boje svetle čokolade sa sjajnom dlakom i saznala da mu je Sesil Kulović dala ime Mogli. Taj lepi primerak jahaćeg konja kasao je po našim livadama oko Spreče, po šumarcima i poljskim stazama i pronosio ime hrabrog dečaka Moglija, ali i njegovog tvorca Kiplinga, a da o tome nije imao pojma.           Kao što nisam volela knjige Karl Maja, tako nisam bila ni ljubitelj bajki. U to vreme su Grimove i Andersenove bajke bile klasična dečja literatura, verovatno najčitanije knjige medju decom u svetu. Neke sam čitala u prevodu, a neke na časovima nemačkog kod gospodje Perović. Ipak, Andersen, sin siromašne pralje i obućara, bio mi je draži od braće Grim.           Moja baba, Majka, poklonila mi je pred rat Nušićeve „Hajduke“ koje sam zavolela i divila im se isto kao i dečacima Pavlove ulice. Na žalost, to je jedna od retkih dečjih knjiga koja mi je propala u ratu. Knjige iz serije „Plava ptica“, postale su popularne uoči rata, pa sam i njih dobijala na poklon, ali one nisu tako duboko ušle u moje pamćenje. Legenda o gradu Isu potonulom u more u Bretanji, gde se čula zvonjava sa zvona ispod mora, „Janko, dečak iz Meksika“ – ostali su samo odblesci priča koje sam čitala.           I pored mog nastojanja da iščitam sve knjige koje je otac nabavljao, to mi nije polazilo za rukom. Nisam bila tako izdržljiv i uporan čitač kao otac, a noću nisam mogla više od pola sata da čitam, a da ne zaspim. Tako je bilo sa romanom Maksima Gorkog „Život Klima Samgina“ u 4 knjige koje je otac s velikom pažnjom iščitao do kraja, dok sam ja jedva izdržala do kraja prve knjige.           Kao što je čitalac mogao primetiti da volim da pravim digresije, i ovde ću povodom knjiga napraviti jednu. Otac je posle ručka čitao knjige i novine, sedeo u omanjoj polufotelji koja je stajala u jednom uglu naše trpezarije pored prozora, i u kojoj se moglo malo i pridremati – ne više od petnaestak minuta. Čitajući s nestrpljenjem, otac je jednom rukom držao svoje štivo, a drugom je uvrtao pramenove kose iznad čela i vezivao ih u čvorove, što je bilo krajnje smešno i neozbiljno. Majka je govorila da će uzeti makaze i odseći mu te čvorove, koje je bilo teško razvrzlati, a to je bio moj posao – da razmrsim čvorove očeve oštre i ukovrdžane kose.           Kako navodi Dragiša Trifković, prve vitrine s knjigama pojavile su se u oficirskoj kantini za vreme austrijske uprave. Sem toga, konfesionalna i druga društva – jevrejska, srpska, muslimanska, radnička, imala su u svojim prostorijama i manje knjižnice. Početkom 20.veka nastale su biblioteke u Gradjanskoj školi i Gimnaziji. Mnoge imućnije porodice sakupljale su knjige i stvarale sopstvene kućne biblioteke: porodice Tuzlić, Crnogorčević, Pilar, Fridman, Šerbić, Jovanović, Andrić, Peleš i druge, imale su lepe kolekcije knjiga i bili su darodavci za javne biblioteke. U kući bega Kulovića na Malinama, u jednoj izrezbarenoj „turskoj“ sobi svuda okolo na zidovima bile su prekrasne police sa knjigama, uglavnom na nemačkom jeziku. Ponekad, kad smo bili kod njih u poseti, bilo mi je dozvoljeno da pojedine knjige skidam sa police i pregledam ih.           U pravu je Mandeljštam kad kaže da orman sa knjigama iz ranog detinjstva ostaje čovekov saputnik za ceo život. Takav orman, visoka komoda sa staklenim vratancima, bio je Sašin orman sa knjigama, pred kojim sam često stajala, pregledala knjige i pozajmljivala ih od Saše koji je izuzetno čuvao svoje knjige. Kad bih neku već pročitanu knjigu, tražila ponovo, on je uvek izgovarao istu rečenicu: „Zar opet?“ Prošle su decenije, videla sam mnoge prekrasne, znamenite biblioteke u svetu, divila im se i prolazila kroz njih kao kroz neka svetilišta, ali Sašin orman s knjigama na Baumanskoj mansardi, ostao je za mene nezaboravni deo mog detinjstva. U Sašinoj maloj komodi sa staklenim vratima, stajale su mnoge knjige, neke su bile na ruskom, i ja sam pokušavala da ih čitam. Najviše mi je odgovaralo ako je bilo dosta crteža i ilustracija, kao što su bile knjige o Murzilki, o Bim i Bumu (Maks i Moric). Na počasnom mestu se nalazila knjiga „Od bjelavo orla do krasnavo znamenji“, generala Krasnova, ili „S Jermakom na Sibirje“, kultne knjige u svakoj ruskoj, emigrantskoj porodici.           Starija od mene drugarica iz mladosti Nada Momčilović imala je lepu, malu, biblioteku. Kad dodjem kod nje, ona je otvarala jedan niski orman pored kreveta u kome su stajale knjige i onda bi birala ponešto za mene. Bile su to uglavnom knjige za odrasle, Zola, Dostojevski, Tolstoj. Od nje sam pozajmila Zolin „Žerminal“, zatim „Rat i mir“, pa „Zločin i kaznu“, koje sam čitala sa interesovanjem, ali bez pravog razumevanja, već samo kao reči i rečenice koje se više ili manje pamte. Nadina majka je bila učiteljica, Nata rodjena Kanazarević, a otac je bio već ranije umro. Živele su same u dvorišnoj zgradi gde je s ulice imao studio čuveni tuzlanski fotograf „Foto Drago“. Pretrčala bih u nekoliko zaleta stepenice i na prvom spratu sam se već nalazila kod Nade. Atmosfera u kući bila je lepa, tiha i učena. Malo su kuvale, a mnogo su razgovarale, volele su prijatelje, razgovor i druženje. Živele su od skromne penzije, izdavale su jednu sobu u kojoj je tih godina stanovao čovek neobičnog prezimena, ali i čudnog ponašanja. Nastavnik u Zanatskoj školi živeo je sam, zvao se Restovanjuk. Nikada nisam izgovorila njegovo ime, a da nisam pomislila na restovani krompir, moje omiljeno jelo. Privlačile su me knjige, Nada i njena mama, mnogo lepih ručnih radova i jedna ututkana ženska kuća, mirna i bez povišenih glasova.           Još jedno neobično skrovište, prava riznica raznovrsnih knjiga, pre svega beletristike, nalazilo se na tavanu kuće gde je stanovala moja školska drugarica Dušanka Bojanić. Inžinjer Gojko Bojanić sa ženom i troje dece službovao je po bosanskim i drugim rudnicima širom zemlje, pa se tako u dva navrata nalazio u rudniku Kreka – Bukinje. Zbog školovanja dece u Gimnaziji, stanovali su u Srpskoj varoši u kući porodice Simić. Bila je to prizemna, prostrana, solidna kuća sa dvorištem gde sam često odlazila i prijatno se osećala. Ponekad smo išli na tavan, preskakali preko gomila knjiga koje su bile tamo uskladištene u sanducima. Samo je jedna starija žena, tetka Milka, stanovala u delu kuće i čuvala je knjige njene braće koji su živeli negde u inostranstvu. Ne znam ništa o sudbini tih knjiga, ali znam da je posle mnogo decenija u posleratnom životu u toj zgradi bio smešten regionalni Arhiv za severoistočnu Bosnu. Tavan je bio preuredjen i modernizovan, a knjiga više nije bilo.           Gde su se u Tuzli kupovale knjige? U knjižari Petrovića i Lemezovića, zatim nešto manje kod Sekulića i Jakšića. Glavni snabdevač u knjižari Petrovića, kasnije samo Lemezovića, trudio se da dobija svaku noviju knjigu. U izlogu kod Petrovića preko puta Hotel Bristola, mogli su se videti mnogi naslovi „Musa Dag“, Franca Verfela, „Berači pamuka“, od B.Travena, „Izmedju čekića i nakovnja“ i „Naše tamnovanje“ od Jezdimira Dangića, „Tajni rat za petrolej“ „Izgubljena generacija“, „Rat svetova“ od H.Dž.Velsa, „Pisma jednoj majci“ od Štekela, Matić i Vučo „Gluho doba“ i druge. Sećam se da je kod Jakšića u izlogu dugo stajala knjiga „Inkino blago“, razna izdanja Zlatne knjige kao i biblioteke Kadok.           Iako knjigu nije mogao da kupi svako, deca su ipak čitala što pozajmicom, što poklonom. Postojala je neka vrsta „obavezne literature“, naročito za devojčice u Gimnaziji, naprimer, „Vodenica na Flosi“, „Devajtis“, „Ognjem i mačem“, „Kvo vadis Domine?“, „Kroz pustinju i prašumu“. Pred sam rat Remark, pisac 14 romana, „militantni pacifist“, postao je veoma čitan naročito medju progresivnom omladinom kao i B.Traven, zagonetni autor. Razume se, bilo je medju djacima i onih koji ništa sem školskih knjiga nisu čitali. Voleli su više da se igraju, jure za loptom i da se zabavljaju na razne načine.           U to vreme gutali smo knjige, nikada ih nije bilo dovoljno, pa smo ih pozajmljivali. Otac od apotekara Ajzenštajna i doktora Lederera, a ja od mojih drugarica. Dok smo otac i ja iščitavali knjige velikom brzinom, majka je jednu knjigu čitala nedeljama, dugo i polako, po nekoliko stranica dnevno. Čudila se kako mi tako brzo čitamo, smatrala je da „preskačemo stranice“, ili da čitamo „od kraja“, što znači vrlo površno i brzopleto. Ne može se reći da u tome nije bilo zrnce istine, jer ovo gutanje knjiga je ponekad bilo zaista preterano.           U želji da što pre dodje do sopstvene biblioteke, otac je naručio kod stolara Save Hatnadjeva jedan orman za knjige, bolje reći policu, od braon drveta sa pet šest pregrada, prilično velike širine. Najpre je polica bila poluprazna, ali je brzo počela da se puni. Otac je stalno naručivao knjige i to ne samo stručne medicinske, uglavnom na nemačkom jeziku, već i lepu književnost. Tako je u nekoliko godina nabavio sabrana Krležina dela, zatim Maksima Gorkog, izdanje Nolita u desetak knjiga, pa „Život Klima Samgina“ u 4 knjige. Istoriju sveta na nemačkom u 12 knjiga, izabrana dela Čehova, sabrana dela Anatola Fransa, Napoleonove memoare.           Otac je posebno bio oduševljen pripovetkama Antona Čehova, koje su svaka za sebe, bile mala remek-dela. Čitao ih je po više puta, a voleo je da ih čita meni i majci naglas. Najviše je čitao priču „Manić“ koja je zaista bila neprevazidjeni prototip Čehovljevog umetničkog stila. Za jedan rodjendan, mislim u prvom razredu gimnazije, dobila sam Bremovo životinjsko carstvo u više tomova na nemačkom, gde sam najviše razgledala slike. Posle toga, veliko izdanje „Natur und Mensch“ („Priroda i čovek“) u četiri toma, gde su bili obuhvaćeni svi oblici života na zemlji kao i živa i neživa priroda, od minerala do ljudskih rasa. Od svega su me najviše zanimale prekrasne fotografije, prelistavala sam te velike knjige i mogla sam donekle da razumem tekst ispod fotografija. Brema sam posle rata, kada oca više nije bilo, poklonila njegovom najboljem drugu iz škole i sa studija dr. Vuletu Popadiću, koji je voleo životinje i bio strastveni lovac. Otac je zaista preterivao sa naručivanjem knjiga, mnoge je kupovao „na otplatu“, i u toku nekoliko godina stvorio je lepu kućnu biblioteku. Majka je upozoravala da ćemo zbog knjiga ostati „bez dinara“, ali su to bila uzaludna upozorenja. Naručivao je knjige na osnovu oglasa u novinama, kod knjižara u Tuzli, a bilo je trgovačkih putnika koji su nudili knjige pa je ponekada za neku žalio što ju je kupio. Nešto najkorisnije što je otac naručio iz Nemačke bio je do danas sačuvani Geografski atlas iz 1935. godine koji je imao ubeleženo svako selo i svaku čuku u svim zemljama sveta. To su bili kartografi budućih osvajača sveta koji nisu želeli da im bilo šta promakne. Kad je poštom stiglo reprezentativno izdanje o Napoleonu u sedam tomova, majka se uplašila – gde ćemo ga staviti. Meni nije bilo privlačno to teško izdanje sa mnogo crteža i karata, ali otac je postepeno iščitao svih sedam debelih knjiga.           Negde u poslednjoj predratnoj godini stigla je pošiljka knjiga iz inostranstva. Otac je s vidnim zadovoljstvom skidao kartonski omot da bi, konačno, uzviknuo: „Evo ga, stigao je Paracelzus!“ Kasnije, kad sam uspela da dodjem do tih knjiga – bilo ih je dve – videla sam da se razlikuju od svih dotadašnjih. Mnogo latinskih reči mešalo se s nemačkim, a i one su bile teške i nerazumljive. Otac je prosto „legao“ na tog Paracelzusa, čiji je lik bio iscrtan crnom grafikom na koricama. Kad je iščitao obe knjige, otac je s majkom često pričao o tom neobičnom čoveku koji je pre mnogo vekova ukazao na puteve razvoja čoveka i moderne medicine.           Sem pomenutih naslova otac je naručivao medicinske knjige i časopise iz Beča i Nemačke, a bio je pretplaćen i na neke naše: „Izraz“ i „Naša stvarnost“. Njih je pratio s najvećim interesovanjem u toku nekoliko predratnih godina. Istog dana kad je časopis stizao u papirnom omotu, otac ga je uzimao u ruke i  nije ga ispuštao dok ne dodje do kraja. Oni srećom nisu bili velikog obima. Brehtove pesme i stihove Majakovskog koji su izlazili u tim časopisima, čitao je naglas meni i majci, a neke je znao napamet. Naročito je voleo da čita „Našu stvarnost“, jer je u njoj saradjivao njegov najmiliji drug Branko Bujić – njegove članke je iščitavao pažljivo, pa je i nama neke delove naglas čitao. U „Izrazu“ su izlazili članci Todora Pavlova „O umetničkoj formi poezije Vladimira Majakovskog“ i to u nekoliko nastavaka. Pavlov je kasnije posle 1948. označen kao marksistički dogmatik, ali tada pre rata, bio je neka vrsta autoriteta. U tim člancima bili su mnogi tekstovi iz poezije Majakovskog, i to neki na ruskom. Ocu se naročito svideo pesnikov stih „Jesli ja čevo skazal, jesli ja čevo napisal tom vinije glaza nebesa, dorogoj majej glaza“ i često ih je ponavljao. U jednom broju „Izraza“ pojavila se Pikasova slika, čuvena „Gernika“, za koju se tad prvi put čulo. Otac je bio ushićen slikom i pokazivao nam je govoreći da je to apstraktna slika, ali koja treba da izrazi užase rata i vapaje protiv zla. U „Izrazu“ su tada prvi put objavljene pesme Berta Brehta u prevodu.           Za majku je naručio praktični priručnik „Wissen und Können“, u dva toma, sačuvan do današnjih dana, raznovrsnog sadržaja, od zdravlja, kuvanja, štrikanja i šivenja do baštovanstva i društvenih igara, koje sam i ja sa mojim mršavim znanjem nemačkog razgledala i listala.           Istorija sveta u 12 tomova bila je ukras naše biblioteke, u ružičastom povezu, na najlepšoj sjajnoj hartiji sa fotografijama jasnim kao crtež. U tih 12 knjiga bila je obuhvaćena celokupna istorija sveta, od preistorije do kraja 19. veka. Bilo je to moje omiljeno izdanje u kući, kojem sam se stalno vraćala, jer sam u stvari preko fotografija upoznavala pojedine istorijske periode i najvažnije ličnosti u njima. Od Šarlote Kordej koja ubija Mara-a, gospodje Pompadur s belim uvojcima perike, Ifigenije na Tauridi – slika Anselma Fojerbaha, Kristiane Vulpius, miljenice Geteove, i mnoge druge urezale su se u sveže dečje pamćenje za ceo život. Bila sam u prilici da već sa 12 godina upoznam čuvene slike: Nefretete, Niku sa Samotrake, Apolona Belvederskog, Minervu Atinu, Milosku Veneru, slike Davidove i Engrove. Ovo prelepo izdanje svetske istorije nam je propalo u ratu, kao i mnoge očeve medicinske knjige, kompleti časopisa „Naša stvarnost“, zatim nekoliko godišta „Izraza“. Sve što smo dali Kadiji Mujezinoviću propalo je jer je bila vlaga u skloništu gde ih je on zakopao. Medjutim, na drugom mestu sačuvali su se kompleti Krleže i Maksima Gorkog, mnoge knjige, fotografije i druge porodične vrednosti i to u skloništu koje smo majka i ja napravile u našoj kuhinji, pred polazak s partizanima u jesen 1943. Skinuli smo daske na podu, izvadili kantama pesak koji je bio izmedju dasaka i cementne podloge i u taj prostor smestili mnogo stvari. Celu godinu dana ustaše su gazile preko tog našeg skloništa, jer se u našem stanu naselio 1943/44 ustaški stožer, i nisu ništa primetile.           Kao što sam odrastala uz knjige, tako sam rasla i uz novine. Još od predškolskog doba, kada me je u šestoj godini Duško Stokanović učio da čitam, isecajući slova iz „Politike“, pa sve nadalje, „Politika“ je bila stalno prisutni gost u našoj kući. Preko puta našeg stana na Glavnoj ulici, držao je kiosk sa štampom i cigaretama Ljubo zvani „Miš“, omanji, simpatičan čovek sa šeširom na glavi. Svakog dana sam pretrčavala ulicu da donesem „Politiku“ i cigarete za oca, Moravu ili Drinu, a kasnije od 1939. i „Politikin zabavnik“. Najbolji informator toga vremena, progresivno orijentisana, „Politika“ je bila neka vrsta prosvetitelja i približavala je nas u bosanskoj provinciji dalekom velikom svetu. Kao sad se sećam, kada je „Politika“ donela vest o smrti Maksima Gorkog 1936, bila sam u drugom razredu osnovne škole, otac i majka su istinski žalili proleterskog pisca, a meni je ostala u pamćenju njegova slika iz novina. Nadalje, sve epizode, i stradanja španskog gradjanskog rata saznavali smo iz „Politike“, takodje sve faze borbe indijskog naroda uz obaveznu sliku Mahatme Gandija, sa njegovim naočarima, zatim likove svih evropskih političara, od Bluma, Daladjea, Čemberlena, Idna, do fašističkih glavešina Hitlera, Geringa, Gebelsa, Musolinija, Grofa Ćana i drugih. Redovno smo čitali vesti o irskim teroristima, iako ja zapravo nisam razumela zašto bacaju bombe. Kako sam bivala starija, već u gimnaziji, počela sam da čitam feljtone i romane u nastavcima, naročito kriminalne, a i poneku pripovetku. Iz „Politike“ sam prvi put u životu čula za pisca Branka Ćopića koji se često javljao u feljtonu sa pričama iz seoskog života. Na krimi-romane prvi me je upozorio gimnazijalac iz viših razreda Miloš Popović, kad me je u radnji Jovana Simića zapitao „Čitaš li detektivski roman u nastavcima „Ko je ubio Rut Haket?“. Otada sam revnosno čitala sve romane u nastavcima koji su izlazili u „Politici“. Novine sam donosila posle škole, pre nego što je otac stizao kući i u očekivanju ručka uspevala sam sve da pregledam.           Posebnu poslasticu za nas decu, predstavljali su stripovi, obavezni Volt Dizni, pa stripovi o Popaju. Junaci iz stripova su polako, ali sigurno ulazili u naš svakodnevni život. Iako je Popaj, prema stripu, morao da jede špinat da bi održao kondiciju, deca su pevala: „Popaja jede kreč, sprema se za boks-meč“. Po tim likovima deca su dobijala nadimke. Duge, mršave devojčice prozivali su Olivama, snagatore Popajem, popularni Miki Maus, učinio je da su dečaci i devojčice prozivani Mikijem. Jednom nedeljno kupovali smo „Ošišani jež“, šaljive novine. Meni su najsimpatičniji bili okruglasti Lala, Moca iz Sefkerina i njegov drugar Krcun, Crnogorac, dugonja i zanovetalo. Po Krcunu su već tada prozivali dugog, mršavog mladića. Ipak, najpopularniji i najviše čitan bio je Paja patak, besmrtni malogradjanin. Njegovo ime nije bilo mnogo u upotrebi, osim što su moju školsku drugaricu Veru Sejmenović ukućani iz milošte prozvali Paja, Patak ili Pače u sve tri verzije, pa smo i mi u školi preuzeli taj nadimak. Jednom rečju, tačna je današnja izreka „Kad kažem novine mislim „Politika“, što u potpunosti važi za mene i za našu kuću.           S nestrpljenjem sam očekivala četvrtak, dan kad je izlazila „Dečja strana“ koju sam iščitavala do poslednjeg retka, naročito tekstove sa potpisom, Čika-Andra. Rešavala sam rebuse, pitalice, a pojedine tekstove sam znala napamet. Doživotno sam zapamtila neke naslove i likove, od onih prvih „Tri seljaka iz Meljaka“, pa do poslednjih iz 1941.godine.           Kasnije, za vreme rata i okupacije, naišle su neke nove mogućnosti za čitanje. Gradska opština je za smeštaj nemačkih i domobranskih oficira zauzimala sobe u boljim stanovima, pa tako i u našem, tim pre što je to bio stan doktora poginulog u partizanima. U stvari, uzeli su nam tri sobe, a mi smo se stisnuli u kuhinju i spavaću sobu. Početkom proleća 1942. kod nas je došao na stan izvesni gospodin Deželić iz Zagreba. Bio je pravnik i radio je u nekoj administrativnoj ustanovi. Veoma povučen, krajnje uzdržan, otmenog izgleda i gospodskih manira, Deželić je malo govorio, pa je majka mislila da je „po kazni“ poslat u Tuzlu. Bilo kako bilo, ja sam u našem ormanu pronašla ogromnu riznicu knjiga koje je sa sobom doneo. Bila su to izdanja zagrebačke „Minerve“, pa sam ga molila da mi ih pozajmljuje. Čak mi je dozvolio da Minervinu „Enciklopediju“ zadržim na duže vreme. Zašto je Deželić poneo iz Zagreba samo knjige, moglo se pitati, pa je majka zaključila da je on pod nekom prismotrom. Posle više od pola godine Deželić je otišao iz našeg života nečujno kako je i došao – zajedno sa svojim knjigama.   Sadržaj Prethodna strana Sledeća strana Biblioteka