| Sadržaj | Prethodna strana | Sledeća strana | Biblioteka |
|
MALINE NA SPREČI
Prvi svetski rat je učinio da se svet stare Evrope sruši i da sa njime
feudalne carevine sidju sa istorijske scene, pošto su dovele do milionskih žrtava
i stradanja. Ipak, nešto od životnog stila aristokratije ostalo je sačuvano u
velikim „carskim“ metropolama i medju ostacima feudalaca. Njihov životni
stil bio je svuda sličan: konji, lov, trke, imanja, muzejske vrednosti i
ostalo. Jednog predstavnika bivše bosanske aristokratije, pravog autentičnog
bega, bila sam u prilici da upoznam još u ranom detinjstvu. Bio je to Seadbeg
Kulović. Medju više-manje zanimljivim ljudima s kojima su se moji roditelji
povremeno družili, i koji su
zalazili u našu kuću, bili su bračni par Sesil i Sead Kulović. Visok i malo
povijen Kulović i skladna, sportski gradjena Sesil bili su neobičan spoj
bosanskog bega i Švajcarkinje zaljubljene u Bosnu i svoga muža. Oboje su imali
svoju bračnu predistoriju – dva braka na njegovoj i jedan na njenoj strani.
Udata za beogradskog lekara-hirurga dr. Dragog Djurića, nastanjena na Dedinju s
mužem i ćerkicom Vivijan, Sesil se negde krajem 20-ih godina upoznala s Kulovićem
u Banji Ilidži, doživela s njim životnu romansu i odlučila se na razvod. U
to vreme razvod je donosio teške posledice za ženu, naročito ako se radilo o
njenoj krivici, - gubitak deteta kao i svega ostalog. Sesil je slušajući
isključivo glas srca napustila sve, ostavila dete kod muža i krenula u Bosnu
za Kulovićem. On se sa svoje strane, posle dva neuspela braka zaneo simpatičnom
Švajcarkinjom, i ušao po treći put u bračne vode. Posle kratkog braka sa
Nelom iz Sarajeva – o kojoj smo vrlo malo znali, oženio se svojom rodicom
Ifaket Tuzlić, mladom, lepom i neobuzdanom devojkom koja je u svemu htela da
sledi muža – u lovu, na konjima, u automobilu, i time izazivala sablazan učmale
provincije. Koliko originalna toliko i slobodoumna, Ifaket ili kraće Faketa
Tuzlić ostala je zapamćena medju gradjanima Tuzle kao neobična pojava. Nažalost,
razbolela se, i kako je stara Kulovićka inače bila protiv tog braka, pošto se
radilo o rodici, to je učinila sve da sina nagovori na razvod. Kao majka sina
jedinca i udovica, stara je presudno uticala na njega, ali je on ipak sprovodio
svoju volju kad je bila reč o ženidbama, pa tako na njenu veliku žalost, i
treća žena Sesil nije bila po njenoj volji, možda još više nego dve
prethodne.
Poznanstvo mojih roditelja sa Kulovićem poticalo je još iz Beča, a i
pre toga, iz vremena kada je otac išao u tuzlansku gimnaziju. Nekoliko godina
stariji Kulović bio je u to vreme mladić u kojeg su roditelji polagali velike
nade, i poslali ga u Beč na Visoku poljoprivrednu školu. Kako su se
Jugosloveni u Beču uglavnom poznavali, a i družili, moj otac se sretao s
Kulovićem, mada on nije pripadao istom političkom i idejnom krugu. Iz tog
vremena moja majka se sećala jednog susreta sa Kulovićem na bečkoj željezničkoj
stanici „Zidbanhof“. Pratila je oca koji je išao kući u Bosnu, i sa sobom
vukao jednu ogromnu torbu. Otac je po nalogu Kluba studenata - marksista trebalo
da prenese veliku i tešku mašinu za umnožavanje i da je preda nekome u
Zagreb. Takve usluge su studenti – marksisti vršili za KPJ, pošto su imali
legalne putne isprave. Kad su ušli u kupe, otac je rekao: „Zago, da te
upoznam s mojim zemljakom“, i tada je majka prvi put videla Kulovića, pa je i
kasnije često prepričavala taj susret. Kad su se smestili zajedno u kupe,
Kulović se čudio šta to tako teško nosi u torbi njegov zemljak, na šta je
otac odgovorio da su to knjige. Majka se uvek sećala Kulovićevog začudjenog
lica, jer je očigledno bilo da je u velikoj torbi nešto mnogo teže od knjiga.
Majka je uvek i kasnije ponavljala kako joj se Kulović nije svideo već
od tog prvog susreta. A i kako bi? Od njih slabo obučenih i polugladnih
studenata, odudarao je, i nije se uklapao u njihov svet besprekorno obučeni,
ugladjeni Kulović.
Osim poznanstva sa Kulovićem, postojala je još jedna dodirna tačka
izmedju moje majke i Sesil. Naime, mamina tetka, očeva sestra Mileva, bila je
udata u Beogradu za Peru Jankovića. Njihov kum bio je Raša Milošević –
ugledni radikalski prvak, učesnik Timočke bune, osudjen na smrt pa posle
pomilovan – oženjen Šapčankom doktorkom Dragom Ljočić, prvom ženom –
lekarem u Srbiji. Jedna od četiri Rašine ćerke, Olga, bila je udata za švajcarca
Žana Šamorela, živela je na Dedinju i družila se sa Sesil dok je ova bila u
braku sa doktorom Djurićem. Kasnije, pošto se Sesil preudala za Kulovića,
dolazila je i dalje u njihovu kuću, jer joj je bilo dozvoljeno da se jednom
godišnje vidja sa ćerkom Vivijan. Tako je preko tetka Mileve, moja majka u
vreme kad se upoznala sa Sesil u Tuzli već znala celu priču. Sesil je često
spominjala svoju prijateljicu Olgu s velikom ljubavlju.
Kasnije, kad je otac kao kućni lekar stare Kulovićke redovno odlazio da
je pregleda, mi smo mu se ponekad pridružili. Kulović je slao kola po nas,
naročito s proleća i leti, pa bismo išli u Maline, na njegovo imanje. Za mene
koja sam rasla u gradskom centru, u tesnim ulicama i bez većeg društva,
odlazak u Maline bio je pravi praznik. Već sâm put do Malina bio je moja
omiljena maršruta – preko Bukinja, Husina i Morančana.
Svako ovakvo putovanje obično autom, za mene je bio nezaboravan doživljaj,
naročito kad bi se približavali Morančanima. Lepo selo sa karakterističnom
katoličkom crkvom neobičnog oblika, razasuto po brežuljcima, gde se odjednom
otvara pogled koji se prostire pred nama – u daljini velike, plavičaste
planine. Put kao da je išao u susret ovim dalekim brdima, ali ona su se sve više
udaljavala od nas. Obrisi tih dalekih planina, medju kojima se video i jedan od
vrhova Konjuha, nekada obasjani sunčevom izmaglicom, a nekad skriveni pod
oblacima, ostali su za mene jedna od „slika koje se pamte“, ili pak „od
kojih se živi“. Svaki put sam uporno postavljala isto pitanje, „Da li je to
Konjuh“, na šta su odgovarali da se najbolje vidi Šuplji javor, a da je
Konjuh u pozadini.
U Morančanima je neko vreme bio paroh, brat dr Drage Dujmušića, a
kasnije je taj prešao u starokatoličku veru i došao je neko drugi. Crkva i
parohijska kuća u Morančanima bile su respektabilne ustanove za katolike. Na
domak Tuzle, i uz buntovno Husino čuvale su ugled i dostojanstvo katoličanstva.
U Morančanima je neke godine pred rat učiteljevao Pero Kovačević,
mladji čovek sa ženom i dvoje dece, crnpurast, vižljast i uvek nasmejan.
Dolazio je kd mog oca često, valjda zbog dece, a možda i zbog političkih
razloga.
Kad je upoznao Sesil u Ilidži, Kulović je renovirao staru kuću u
Malinama, uveo vodu i načinio prijatan kutak za jednu Evropljanku. U Malinama
se najpre ulazilo u prostrani trem, a zatim u kuću. Odmah pri ulazu s desne
strane bila je kuhinja, a sa leve, mislim, sobe za poslugu. Prvi sprat je
pripadao supružnicima, koristili su ga samo Sead i Sesil, i bio je uredjen na
način koji bi odgovarao evropskoj ženi. Jednim dugim hodnikom, na prvom
spratu, išlo se ka dnevnoj sobi ili sobi za goste. Bila je to turska soba u
duborezu sa velikim ormanima i policama za knjige. Ceo zid je bio pokriven
knjigama, a ispod su bili široki minderluci. Iz te sobe izlazilo se na
prostranu, svetlu, drvenu verandu koja je bila zaklonjena visokim drvećem.
Veranda se prostirala celom dužinom zgrade, sa cvećem u saksijama i slamnim
stolicama – garniturama za sedenje. Iz hodnika se bočno išlo u dve sobe i
kupatilo. Najprijatniji deo kuće bila je soba Sesil Kulović gde je ona
stvorila oazu svog životnog stila. Na podu su bili tepisi plavkaste boje, isto
kao i prekrivači na krevetima, a i zavesice na prozorima. Sa strane je bilo
veliko trokrilno ogledalo, s jedne strane slika njene ćerke Vivijan, a sa druge
njena slika iz mladjih dana. Na sve strane u sobi su ležali razni žurnali,
„Mode et traveaux“, „La femme d’oujourdie“, „Le jour de France“ i
drugi. Soba u kojoj je boravila Sesil bila je spavaća soba sa dva kreveta,
lepim toaletom, šivaćom mašinom i ormanima. Soba je bila svetla i sunčana,
okrenuta ka Spreči i gledala je na mlin ispred kuće. To je bilo njeno malo
carstvo, i kad god smo došli na Maline, ona nas je zvala u svoju sobu, da nam
pokaže žurnale, ili nešto što šije ili štrika. Živela je u svom svetu gde
je osim njenog muža, uže familije i muzike, ništa drugo nije zanimalo. Još
nešto razonode nalazila je u štrikanju i šivenju. Iako u okruženju koje nije
bilo naročito prijateljski raspoloženo prema njoj, ona to ničim nije
pokazivala, ponašala se kao da je sve u najboljem redu, nikada se nije ni
jednom rečju žalila na svekrvu koja je, faktički, nije prihvatila. Ona je pre
svega bila obuzeta svojim mužem, izabranikom svog srca, za čiju je naklonost
podnela veliku žrtvu. Na svoj način bila mu je beskrajno privržena i spremna
na praštanje svake vrste, dok je i on po spoljašnjim gestovima bio veoma pažljiv
prema njoj.
Što se tiče ručnih radova, za tu ženu nije bilo tajni – podjednako
dobro je šila, vezla, heklala i štrikala. Radila je bluzice za sebe i za
sestrinu decu, kao i za mladju sestru Pupet. Jednom je pitala majku da li bi želela
da ona i meni sašije haljinicu. Tada sam dobila svetlo zelenu haljinu od
kristalina sa „žabicama“, izvezenu crvenim koncem, koju sam nosila sve dok
nisam sasvim izrasla iz nje. Kasnije, kad se porodila moja tetka Mica krajem
1939. godine, izradila je prekrasan prekrivač za kolica od belog satena, sa dva
lica, belo i plavo, i jednom specijalnom mustrom. Na fotografijama iz tog
vremena, ovekovečen je taj prekrivač što su ga izradile ruke Sesil Kulović.
Naša poseta Malinama počinjala je i završavala obično u velikoj
dnevnoj sobi sa staklenim vratima koja je imala izlaz na terasu. Terase na prvom
i drugom spratu bile su možda najlepši deo ove kuće - istovetne, prostrane,
izradjene od drveta i izrezbarene rukom. U dnevnoj sobi zidovi su bili pokriveni
policama za knjige, prepuni najviše nemačkih, a i naših knjiga. Veliki divan
bio je prekriven tankim, mekim ćilimom, i sedenje je bilo udobno. Na jednom stočiću
bio je gramofon, sa velikom trubom i mnogo ploča pored njega, firme „His
Masters voice“, sa poznatim likom psetanceta. Oboje su rado slušali muziku.
Ponekad, po toplom letnjem vremenu izlazili smo napolje. Pred kućom je bio mali
drveni hladnjak gde se moglo sedeti i piti kafu. Na celom prostoru pred kućom i
oko hladnjaka raslo je visoko, vitko drveće – borovi i drugi četinari, pa je
tu bila lepa hladovina.
Naročito zanimljivo je bilo kada je Kulović pokazivao svoje konje i štale.
Za mene su konji bili izuzetne, ogromne i nerazumljive životinje, bića čiji
je život pun tajni. Kako može da izdrži da mu zabijaju potkovice u kopita, zašto
mu stavljaju sedlo na ledja, zašto je zatvoren u štale? Kulovićeve štale
bile su svakako medju najvećim konjskim štalama u našem kraju. Iako je broj
konja posle agrarne reforme bio znatno smanjen, ipak ih je još uvek bilo puno,
kako vučnih tako i jahaćih. Nekoliko momaka ih je hranilo i timarilo. Kulović
i njegova žena imali su svoje ljubimce, znala sam napamet njihova imena, ali mi
je od svih u pamćenju ostao samo prelepi jahaći konj smedje dlake. Zvao se
Mogli. U Kiplingovoj priči Mogli je bio dečak, ili čovekovo mladunče,
odraslo u džungli medju zverima, - u Kulovićevoj štali Mogli je bio konj,
divan dorat, sjajne dlake, miljenik gospodje Kulović. Kada su priredjivane
seoske trke u okolini, Kulović je uvek izvodio neke od tih konja.
Same Maline bile su, za tadašnje prilike, negovano i lepo, na
najmoderniji način obradjeno imanje, gde je sve bilo na svom mestu. Kulović je
imao moderno poljoprivredno gazdinstvo, prvi je uveo mašine, traktore i ostalo.
Imale je troja kola – automobile „En-A-Ge“, „Italla“ i
„Cvajzicer“, pa je naučio i Sesil da vozi.
U mojim detinjim godinama, a i kasnije, najvrednije obeležje nekog
prirodnog ambijenta bilo je – prisustvo vode. Glavni čar na Malinama bila je
voda koja je proticala posred imanja i oko njega. Rečica Oskova koja se spuštala
iz visova Podkonjuha, završavala je ovde svoju putanju i ulivala se u Spreču.
Na tom prostoru izvan ograde imanja, Oskova je blještala pod suncem u punom
sjaju, spuštala se na šljunkovito i peskovito tlo hitajući prema Spreči.
Relativno mirna reka Spreča, čijim je imenom celo naše područje označeno
kao Dolina Spreče, bila je manje bistra i hladna od Oskove, ali nas je privlačila
svojim virovima i mestimičnim dubinama gde se moglo plivati. Kao simboli
radosti i uživanja obe ove reke su izazivale u meni osećaj blaženstva i
nepomućene sreće. Čim sam mogla da im pridjem, skidala sam cipele i čarape i
gacala sam posred njihovih plićaka, sve dok me ne bi pozvali u kuću.
U tom delu svog toka, Oskova je bila razlivena i račvala se u više
rukavaca, ali je ostala čista i šljunovita kao i u gornjem toku. Srebrnasta i
bistra presijavala se i blještala na suncu. To je bilo mesto gde sam mogla da
boravim satima, kad mi je bilo dozvoljeno, da kvasim noge, sakupljam kamenčiće
i nekad se kupam u plićaku. Pogled koji se pružao sa tog mesta prema brdima
bio je veličanstven. Planine su bile blizu kao na dohvat ruke, delila nas je od
njih samo ravna dolina Spreče. Bile su dovoljno blizu da smo jasno videli
njihove obrise i plavetnilo šumovitih brda. Moje večito pitanje je bilo, kako
su brda plava, kad su šume zelene, na koje niko više nije ni odgovarao. Otac
je obično nabrajao imena vrhova koji su se nazirali, Konjuh, Zelemboj, Šuplji
javor.
Na Kulovićevom imanju bio je skrenut jedan rukavac Spreče, u vodeni
kanal iz kog se pokretao mlin. Tekao je velikom brzinom i bio veoma dubok. On je
zaokretao iza mlina i izbijao na jednu ravnicu gde se ulivao ponovo u svoju
maticu Spreču. Duboki kanal, rukavac Spreče, sproveden da pokreće parni mlin,
proticao je posred samog imanja i sasvim blizu stambene zgrade. Voda u rukavcu
bila je tamno zelena, duboka i bučna, a njen tok bio je brz i plahovit. Nije me
prilvačio, jer je kupanje bilo praktično nemoguće. Medjutim, taj neprekidni
huk vode činio je Maline čarobnim mestom. Buku je uvećavao i sam mlin koji je
radio punom parom.
Stara Kulovićka, Rašide-hanuma, bila je rodom iz Gradačca, iz
znamenite porodice Gradaščevića. Njena tetka Tahirhanuma Tuzlićka ostavila
joj je na poklon imanje na Malinama, i kuće u Tuzli. Na drugom spratu prostrane
kuće na Malinama živela je stara Kulovićka, u jednoj sobi u koju su ulazile
samo njene sluškinje, njen sin, i retki posetioci. Dolasku svog doktora vidno
se radovala, rado ga je primala, pa uz njega i nas. Mog oca je smatrala
zemljakom, pošto se ljudi rodom iz Gradačca, Modriče i Šamca, kad se nadju
izvan svog kraju smatraju zemljacima. Inače, volela je da ima „svog“
doktora – stare muslimanke toga vremena nisu htela da se otkrivaju pred
ljudima druge vere. On ju je najpre pregledao, merio pritisak, slušao, i
ostalo, a onda smo mogli i mi da udjemo i pozdravimo se s njom. Hanuma je zvala
sina „Diko moja“ a svoju snaju Švajcarkinju zvala je „Gospodjo“ – ona
je za nju bila tudjinka i strana osoba, žena njenog sina, ali ne i njena snaha.
Atmosfera oko sobe stare Kulovićke bila je, bar za mene, tajanstvena. Ženska
posluga se kretala nečujno, u zepama, skidale su se nanule, čuli su se utišani
ženski glasovi i neke meni nerazumljive reči, naredjenja, i razna uputstva.
Mnogo toga nisam razumela, ali kako nisam volela da pitam, odgonetnula bi na
kraju o čemu se radi. „Lepe, lepe“, uzvikivale su sluškinje, što je značilo,
na arapskom, „Molim, izvolite“.
U početku mi se stara učinila kao neko sablasno biće, valjda zbog
belih haljina koje je nosila i bledila njenog lika. Kasnije, već sam se navikla
i shvatala sam da tu nema ničeg neobičnog. Samo jedna stara žena koja ima
svoj način života – dostojanstvena starica plemenitog soja, sa svojim
navikama i strogo utvrdjenim dnevnim rasporedom. Hanume tog ranga retko su išle
kome u goste, osim izuzetno, osobama istog ranga, a takvih u to vreme skoro da
nije više ni bilo.
Stara Kulovićka bila je lik koji se pamti. Nije bila u pitanju lepota,
već neobičnost njenog lica. Uske, izdužene crte, nos dug i malo povijen, oči
tamne i bademaste, blizu postavljene, kao i u njenog sina, koža bela i čista,
malo naborana. Pošto je uvek sedela kad smo ulazili kod nje u sobu, nisam mogla
da odredim njenu visinu. Rastom je bila viša od ostalih starih žena koje sam
poznavala, čvrste gradje, sa lepim tankim i dugim prstima, kojima je prebirala
po tespihu (brojanici). Oblačila je isključivo svetle, skoro bele haline, kao
većina udovica u Bosni, od tanke pamučne tkanine sa sitni cvetićima, i zimi i
leti. Nosila je tanku šamiju obavijenu i vezanu oko glave, kao što nose
devojke, a ne zabradjenu kao kod starijih žena. Osim prstena na ruci, ne sećam
se nakita, mada mislim da je oko vrata nosila nisku sitnog bisera. Njen glas bio
je karakterističan – tanak i pomalo piskav, što nije odgovaralo njenoj
otmenoj pojavi.
Na usamljenom begovskom posedu, dosta udaljenom od grada, vladali su
ustaljeni oblici života i upravljanja. Na čelu je bio Beg, jedan i jedini, pa
zatim, njegovi upravnici imanja, mlina, konjušari, sluge, kuvarice itd.
Pretpostavka za uspeh i red na takvom imanju je poštvanje tradicije i
ustaljenog reda stvari. Nisam uspela da u svojoj glavi rekonstruišem čitav
„personal“ Kulovićevog imanja na Malinama, bilo ih je mnogo, a ja sam samo
sa nekolicinom dolazila u dodir.
Obilazeći staru Kulovićku, otac je usput pregledao i lečio i njenu
poslugu kad su bili bolesni. Sredovečna žena Fata bila je doajen kućnog
personala. Krupna, stasita žena prirodno ridje kose i zelenih očiju, vesela i
uvek nasmejana, pegava po licu, sa karakteirstičnim krupnim i promuklim glasom.
Bila je glavna gazdarica i kuvarica u kući u kojoj niko od članova porodice
takoreći ništa rukama nije radio. Njene pite, kajmak-baklave i druge djakonije
svakako ulaze u red najboljih kulinarskih specijaliteta bosanske kujne, samo što
ja, na žalost, u to vreme nisam uživala u jelu, naročito ne u slatkišima i
kuvanim jelima. Ipak, i ja sam uspela da shvatim izuzetnu vrednost njene čuvene
kajmak-baklave koju je pravila ako je znala da će otac doći. Pored nje, bile
su tu uvek jedna ili dve mladje žene koje su joj pomagale. Šida koje je bila
rodjena na imanju u Bukinju, i još jedna mladja devojka čije sam ime
zaboravila. Stara nije volela da se njene devojke udaju, tako se Fata nije
nikada udavala. Stara Kulovićka zvala se Rašida, a kćerka čuvara imanja na
Bukinju Rašida Šahinpašića, koja se i rodila na tom imanju, a kasnije uzeta
za služavku, dobila je isto ime ali su je zvali Šida – kako ne bi bilo kao i
hanumino. Ona se kasnije udala, bez dozvole stare hanume, za Hazima Žunića
krojača, koji je poginuo kao učesnik NOB-e.
Za prvog oslobodjenja Tuzle Fata je stajala u Bukinju na prozoru i pušila,
a nemački snajperista ju je ubio. Tada su Nemci došli u Bukinje, Kulovići su
se evakuisali za Doboj, a Fatu su sahranili.
Još brojnija bila je muška posluga i osoblje – konjušari, kočijaši,
vozači i mlinar Mato ili Tomo koji je upravljao parnim mlinom. Ovaj mlin,
velika, bela zgrada, bio je u neposrednoj blizini glavne kuće na kanalu –
rukavcu, izvedenom iz toka reče Spreče.
Mlinar tomo ili Mato, ne sećam se, ali lika njegovog se dobro sećam, u
plavom kombinezonu, s kačketom na glavi i uvek pomalo brašnjav po licu i odeći,
bio je simpatičan seljak iz nekog okolnog sela, Ljubača aili Morančana, radio
je u mlinu, a i posle rata, čini mi se da je ostao na imanju. Inače, te su štale,
kao i celo imanje, krajem rata i posle njega služili kao štale za stoku koja
je bila namenjena vojsci.
Ako Maline nisu bile ucrtane u geografske karte, Bukinje je bilo
zasigurno ubeleženo u zemljopisu severoistočne Bosne, i kao naselje i kao
rudnik. Medju ugljenokopima našeg kraja od Banovića do Majevice i preko Kreke,
Bukinje je bio rudnik lignita srednje veličine i značaja. Rudničko naselje
bilo je smešteno na blagim obroncima i padinama, a dole u ravnici bila je željeznička
stanica na pruzi Tuzla-Doboj. U lepoj udolini na putu za Husino prostiralo se
nasledjeno begovsko imanje Kulovića. Kao većina bosanskih begovskih imanja, i
bukinjski posed bio je zaokružen visokim jablanovima koji su se videli već iz
daljine. Ponositi i visoki, povijali su se na vetru još od 19. veka, da bi ih
negde 60-ih godina 20. veka bez pravog razloga posekli nadobudni projektanti
gradjevinarstva nove Tuzle. Veće od Malina, Bukinje su bile klasično begovsko
imanje sa više stambenih i pomoćnih zgrada. Na Bukinju su bile tri zgrade u
krugu: Konak, Kula i Kuća, u kojoj se boravilo. Konak je bio za goste, a Kula,
valjda, za poslugu.
Kulovićev posed na Bukinju blizu grada, bio je manje u upotrebi od
Malina gde se živelo tokom cele godine, a leti se dolazilo povremeno na
Bukinje. Imanje na Bukinju bilo je često steciše raznih izletnika i grupnih
poseta, kad je to beg dozvoljavao. Ne znam ko je sve tamo odlazio, ali se sećam
da smo u godinama uoči rata više puta odlazili na izlete, bilo omladinske,
bilo društva „Uzdanica“ čiji je Kulović bio predsednik. Po ceo dan
provodilo se u šumi i na travi. Omladinski izleti imali su svoj program koji po
svom sadržaju svakako nije odgovarao Kulovićevim shvatanjima, ali je ponekad
hteo da učini ustupke. Jedan od najvećih izleta napredne omladine koji je
organizovao Mjesni komitet SKOJ-a, održan je negde 1939. upravo na Kulovićevom
imanju. Ne znam da li je možda moj otac isposlovao Kulovićevu dozvolu, ili
neko drugi, tek mi smo se tada u velikom broju okupili na Bukinju.
Jednom prilikom Kulović je želeo da ocu i majci pokaže svoju zbirku
starinskih tepiha koji su se nalazili u Bukinju, jer na Malinama za tako nešto
nije bilo mesta. Tepisi su uglavnom bili van upotrebe, savijeni u jednoj velikoj
sobi. Kulović ih je odvijao jedan po jedan, navodio je starost i vrstu, objašnjavajući
njihov pedigre. Bilo ih je raznih, debljih, tanjih, jednostavnih i raskošnih.
Na licu mojih roditelja videla se zadivljenost lepotom ovih ćilima, što meni
tada nije bilo jasno. Više sam volela da trčkaram po gustoj i dubokoj šumi
oko kuće. Tamo je bio jedan izvor gde smo išli da pijemo vodu – sve je bilo
u dubokom hladu, mirisalo je na hrastovinu i na šumsku vlagu. Najlepši prizor
na begovskom imanju (na Bukinjama) bili su visoki jablanovi oko celog prednjeg
dela, dok je pozadi bila šuma. Jablanovi su bili ponositi i vitki, a videli su
se iz daleka kao znak raspoznavanja. Čim iz daljine vidiš jablanove, znaš da
si blizu Bukinja.
U tim predratnim godinama, na takvom jednom pikniku ili kermesu,
roditelji su bili pozvani, pa smo se okupljali u šumi pored izvora, šetali se
i pozdravljali poznanike. Tek u jedan mah Kulović reče roditeljima – sedeli
smo na klupi i pili vodu – „Da vam predstavim našeg uglednog književnika i
pjesnika, gospodina Hamza Humu“. Pred nama je stajao omanji čuvek u košulji
bez kaputa, držao je čašu u ruci i pozdravio se sa roditeljima: „Voda je
dobra, al’ je vino sladje“, rekao je i podigao je čašu „za naš
susret“, rekao je, i svi su se nasmejali. Posle izvesnog vremena Kulović reče
„Sad će nam Hamza nešto otpjevati...“ Hamza se šaljivo naklonio i počeo
je da peva. Do tada ružnjikavo lice kao da se ozarilo i učinilo lepšim. Pevao
je opušteno i sasvim slobodno „Adio, adio kerida“, staru pesmu Jevreja
sefarda, omiljenu u Sarajevu. Bila je to prekrasna, melodična pesma, puna tuge
i nostalgije, pa su svi trenutno zaćutali, slušali ga pažljivo i na kraju kad
je završio, glasno zapljeskali. Kasnije sam često kod kuće molila oca
„Hajde onu pjesmu što je pjevao Hamza Humo“ i otac bi rado, uglavnom uveče,
posle večere na svoj način, pevušio pesmicu „Adio kerida“.
U to vreme Sesil je kao školovana čelistkinja bila u neku ruku „prva
dama“ našeg muzičkog života, odazivala se na pozive raznih društava za
nastup. Pripremala se i vežbala kod kuće, šila je sama svečane haljine za tu
priliku. Sećam se negde 1939. kad je trebalo da svira na jednom koncertu, došla
je kod nas na ceo dan, vežbala je na čelu i kod nas se obukla za nastup. Za tu
priliku sašila je dugu teget haljinu od tafta – kroj je uzela iz nekog žurnala
– koja je na donjem delu imala umetnute pruge od providnog tila. Lepo joj je
stajala i majka se divila kako je uspela to sama da izradi. Note je često
ostavljala kod nas, pa su to bili francuski kompozitori Ravel i Debisi, ali i
drugi.
Visoko uzdignutom desnom rukom Kulovićka prevlači gudalom preko čela,
a levom drži veliki instrument i pridržava ga raširnim nogama. Utisak koji
ona na mene čini je izuzetan, ali ona ništa oko sebe ne primećuje dok svira.
Lice joj je ozareno, a ponekad kao da klima glavom i izgovara u sebi neke
brojeve.
Pošto je čelo instrument koji zahteva klavirsku pratnju, Sesil je obično
imala pratioca, nekad Herminu..., a nekad sina advokata Štajnmeca. Bila sam s
njom jednom u kući Štajnmecovih u Ciganluku, gde su oni uvežbavali svoj
program. Kuća je bila prizemna, sa ulice, lepo uredjena, u velikoj sobi stajao
je klavir, a mladi Štajnmec je spretno prebirao po njemu. On je bio tada još
mlad i neoženjen, ali će se ubrzo oženiti našom sugradjankom Ksenijom, ćerkom
učitelja Markovića. Štajnmecovi su iselili zajedno sa ostalim Švabama 1942.
godine.
Kulovićka je na poseban način volela Bosnu, oduševljavala se svakom
lepom stvari koju je videla i kao da nije primećivala ono što nije bilo lepo.
Bilo je istinskog oduševljenja u njenim pričama o Bosni i ko god bi je čuo
mogao se podsetiti stare helenske izreke: „Plemenitom čoveku svaka je zemlja
domovina“. Kulovićka je bila sklona oduševljavanju, u maminoj interpretaciji
ona je bila „detinjasta“. Svoje oduševljenje Bosnom i njenim lepotama Sesil
je prenela na svoje roditelje i najbližu rodbinu.
Negde 1937. godine, došla je u posetu Kulovićkina rodjaka iz Švajcarske,
Miret Petitpjer, koja je živela u Iverdonu na Nešatelskom jezeru i bila po
profesiji fotograf. Sa sobom je donela prekrasnu „Lajku“, s kojom nas je sve
slikala. Posebno je želela da slika mene, došla je specijalno jednom kod nas i
napravila je više snimaka u haljini i bez gornje odeće. Meni se činilo čudno,
to snimanje i sav njen trud oko toga. Ali kada nam je kasnije, po njenom
povratku kući, poslala slike, videla sam da se taj trud isplatio. Bile su to
prave umetničke fotografije koje su zauvek ostale medju najlepšim i
najvernijim snimcima mog detinjstva. Ne bih znala kako u stvari izgledam da nije
bilo tih njenih slika. „Zar ja tako izgledam“, pitala sam se. Kada sm mnogo
decenija kasnije poželela da nešto čujem o Sesil, da li je živa – poslala
sam pismo s naslovom: Mirette Petitpierre, Fotograph - Iverdon, bez adrese i ona
ga je dobila. Javila mi se ubrzo i rekla mi je da ona i Sesil žele da dodju u
našu zemlju.
Za mene su u to vreme vrlo zanimljivi bili roditelji Sesil Kulović koji
su u godinama uoči rata koliko pamtim, u dva-tri maha boravili na Malinama.
Otac Šarl Major, učitelj, crnpurast, temeljan čovek sjajnih očiju, više je
ličio na Talijana ili Grka nego na Švajcarca. Majka Helene Major bila je
plemenitog lika i otmenog držanja, proseda i vitka žena, nešto viša od muža.
Mladja sestra koju su zvali Pupete, živahna i slična ocu, punačka i uvek
nasmejana, ubrzo se udala za imućnog posednika. Pored njih, srednja sestra
Margerit, nije nikada dospela do Tuzle i Malina. Ona je sa mužem Gastonom, učiteljem,
i četvoro dece živela u Lozani, ali su sve slobodno vreme provodili u svojoj
planinskoj kući. O ovome je Kulovićka dobijala stalno nove i nove fotografije,
i pokazivala nam ih. Pri tom je često, gledajući planinsku kuću, pokušavala
da me nauči pesmici, „La haute sur la montagne“ pevala je, i tu sam
melodiju zapamtila za ceo život. Možda Šarl Major, sa svojom porodicom ne bi
bio zapamćen tako živo u mom sećanju, da nije izgovorio jednu značajnu rečenicu
koju je majka ponavljala mnogo puta, i kasnije kad ga više nije bilo. Jednom
prilikom za vreme ručka on je rekao da čovek treba svaki zalogaj da sažvaće
najmanje 33 puta, što je objašnjavao nekim razlozima. Majci je to kasnije
poslužilo kao poštapalica protiv očeve brzine u jedenju. „Znaš kako je
rekao Kulovićkin otac“, ponavljala je majka za svakim ručkom uzalud. Otac je
imao svoju odbranu: „Da si ti odrasla medju dvanaestoro djece, i ti bi brzo
jela“. „Ni nas nije bilo malo, pa ipak...“ Izmedju ta dva oprečna stava
odvijali su se ručkovi i večere u našoj kući.
Za mene je svaki njihov dolazak bio svojevrsna prijatna predstava, koju
sam posmatrala s velikom pažnjom. Svaki detalj bio je zanimljiv i za mene nov i
nepoznat. Maniri, ponašanje jednog bega, način na koji se služio priborom za
jelo, primedbe, često zajedljive opaske na nečiji račun, saršeno odelo i sve
na njemu. U isto vreme, njegova žena bila je prijatna i ismpatična, lepo
skrojena figura, vitka, srednjeg rasta sa prelepom garderobom koju je sama
birala, od cipela do šešira. Nalazila je u Tuzli i krojače i obućare koji su
sve radili po njenoj meri i ukusu. Išla sam s njom više puta kod obućara
Suljagića koji joj je radio cipele po narudžbi. Sećam se dobro, braon u
kombinaciji s belim, isto tako teget s belim, braon sa zelenim, i druge, sve su
bile na dva šnira i zumbane na krajevima. Njen govor bio je posebna priča,
brkala je padeže, i sama se smejala svojim greškama, pa je neke turcizme koje
je čula od posluge uzimala novo za gotovo, misleći da su to naše izvorne reči.
Sećam se kako smo se smejali kad je u kontekstu neke svoje priče upotrebila reč
„bukadar“ koju je čula od posluge. Za jedno radoznalo dete ovi susreti bili
su prava riznica novih saznanja i raznih informacija. Prema meni je Sesil bila
izuzetno pažljiva, šila mi je haljinice sa vezom, pričala mi je šta piše u
francuskim časopisima, naročito o novim filmovima, jer je znala da rado idem u
kino. Vrhunac je bio kad me je učila kako treba svirati pratnju za violončelo,
čemu nisam bila uopšte dorasla i njen trud je bio uzaludan.
Kulović se majci obraćao sa „gospodjo“, ocu sa doktore, a meni sa
Verice, što je i ona prihvatila, s tim što je ona oca zvala „docteur“, a
muža „Cherie“.
Pošto sam bila u prilici da ga posmatram sa strane, zapažala sam na
njemu besprekorna odela od najfinijeg štofa, košulje mahom bele, kravate sa
sjajnim štraftama, maramicu koja viri iz levog džepa na sakou. Iznad visokog
čela tamna proredjena kosa, pomno očešljana, ali su mi iznad svega padale u oči
ruke – koje je obično držao ispred sebe na stolu. Bile su to izdužene ruke
sa tankim, dugim, člankovitim prstima, prave aristokratske ruke, kakve nisam
dotad videla. On je bio od glave do pete ugladjen, ispeglan i besprekoran, što
je bilo nekako sraslo sa njim, a nije bilo veštački nakalemljeno. Bio je sušta
suprotnost mom ocu koji je nosio uglavnom sportska odela, košulje u boji, često
bez kravate i sa nesavladivom kovrdžavom kosom koju je uzalud ispravljao i šišao.
Što se tiče moje majke, za nju je Kulović bio uobražen begovski sin
koji pati od veličine i važnosti – kako je govorila u više navrata. Ona ga
sigurno ne bi pozivala u kuću, da nije bilo Sesil, niti bi išla na Maline. Ni
otac nije mnogo drukčije mislio, s tim što je on bio više zainteresovan za
ljude i spreman da ih toleriše i pored velikih razlika u mišljenju. Sem toga
on je bio porodični lekar i držao je do pacijenta bez obzira da li se radilo o
begovskoj ili radničkoj kući. Treba reći da je i sam Kulović bio pažljiv
prema ocu u mnogim situacijama, kad je bilo nešto važno i hitno, uvek mu je
ustupao svoja kola. Za razgovore s ocem bio je očigledno zainteresovan, što se
moglo čuti po glasnim i ponekad žučnim raspravama koje su dopirale iz sobe
gde su sedeli. Ne znam da li je uživao u različitosti ideja ili je to prosto
bio način da iz prve ruke sazna šta misli jedan relativno dobro obavešten
levi intelektualac. Bilo je zlih glasova i tada, naročito kasnije dolaskom
okupatora u našu zemlju, da je Kulović eksponent neke strane političke sile,
- o obaveštajnim službama se tada malo znalo i govorilo – te da bi nas on
sve „popio u čaši vode“. Pouzdano znam da ga je otac smatrao
konzervativcem i germanofilom, kako se i sam Kulović predstavljao, što nije
bilo teško dokučiti. U verskom pogledu nešto modernijeg svetonazora i prilično
emancipovan od Islama – u dva braka oženjen katolkinjom. Po prirodi svojoj
bio je Kulović čovek aristokratskih manira, dosta zatvoren i zakopčan. Retko
se smejao, a kad bi se osmehnuo otkrivali su se njegovi krupni beli istureni
zubi. Sa mnom je bio prilično neusiljeno ljubazan i našao je uvek neku lepu reč
ili pitanje o školi. Inače, razgovori su mu bili natopljeni cinizmom i
ironijom naročito kad je govorio o nekim ljudima koje nije voleo. Verovatno je
osećao da ga majka naročito ne podnosi, pa joj se često obraćao s
provokativnim pitanjima, „Šta ima novo u Srbiji, gospodjo Mujbegović?“,
ili nešto slično.
Iako se spolja gledano činilo da Sesil živi „kao kraljica“,
ponekad, naročito u godinama uoči rata, ona je bivala neraspoložena i
razgovarala je dugo nasamo s majkom, a ponekad je bila i uplakana. Posle desetak
godina braka, Kulović je kao neosporni Don Žuan, privlačan i tajanstven,
lepog držanja bio zanimljiv ženama, pa je svakako nalazio sebi razonodu.
Iako su se bližili četrdesetim godinama, moji roditelji su sačuvali nešto
od studentske ležernosti i nekonvencionalnog ponašanja, što je i goste
oslobadjalo ritualnih, ustaljenih malogradjanskih manira. Kako su Kulovići
obavezno dolazili petkom u grad, a majka je toga dana skoro uvek pravila pasulj
za ručak, to je već postala tradicija da se zadrže kod nas na ručku, iako ništa
specijalno nije pripremano. Sve je bilo spontano i bez neke pompe, pa se čak i
ugladjeni beg osećao malo više opušteno, nego inače. Majka se izvinjavala
zbog skromnog jelovnika, dok se Kulovićka uvek divila svemu što joj se ponudi.
Ozbiljniji razgovori su počinjali obično posle ručka uz kafu i neki domaći
kolač. Žene su se odvojile sa svojim razgovorima, a Kulović i otac su počinjali
svoje redovne rasprave o politici, uglavnom. I kasnije kada njih dvojice više
nije bilo, sećale smo se majka i ja nekih njihovih rasprava.
Postojala je jedna dodirna tačka u njihovim političkim pogledima –
obojica su bili protivnici vladajućeg režima, istina sa dijametralno različitih
pozicija – otac sa levice, a Kulović sa krajnje desnice.
Dugi razgovori izmedju oca i Kulovića su jenjavali kako se bližio rat i
kako je Hitler sve više osvajao po Evropi, pa su i odnosi postajali sve
zategnutiji. Polarizacija i neposredno opredeljivanje ljudi za ili protiv
nacizma, sve više su se uvlačili i u našu sredinu. Kako su očevi stavovi
bili poznati, a Kulović usled svoje zatvorenosti nije uvek bio za otvoreni
dijalog, to su i razgovori postajali sve više konvencionalni, i svodili se
uglavnom na poslovne stvari. Tu i tamo izbijala je poneka iskrica ali se otac čuvao
da ulazi sa Kulovićem u direktne sukobe i konfrontaciju u svojoj sopstvenoj kući,
da ne bi bio prinudjen na neke oštrije reči. Spolja miran i staložen, Kulović
je bio de fakto srećan zbog Hitlerovog napredovanja i opšteg razvoja stvari.
Njegova večita teza da Bosna treba da bude pod protektoratom Austrije, odnosno
Nemačke, nalazila je svoju potvrdu u tadašnjem stanju svetske situacije.
Kako je opasnost fašizma sve više rasla, otac je kao i ostali komunisti
smatrao da zemlju treba po svaku cenu braniti od tog zla, jer nam preti uništenje,
dok je Kulović diskretno pozdravljao pobede nacizma u Evropi. Upravo je
evolucija ovih suprostavljenih težnji udaljavala ova dva čoveka sve više kako
se bližio rat, pa se zahladjenje odnosa moglo pratiti u svakodnevnom životu.
Kulović je sve redje dolazio kod nas, prepuštao je posete svojoj ženi. Tako
je to trajalo sve do aprilskog rata 1941, kad su odnosi bili sasvim dovedeni u
pitanje. Otac je kao rezervni oficir otišao u rat gde je ostao sve do kraja
aprila. Kulović je negde oko 10.aprila došao po nas dve kolima, kad su bombe
pale na Tuzlu, istina sasvim retke, i bez mnogo pitanja nas poveo na Maline,
radi bezbednosti. Majka se nije protivila, jer je njegov gest bio zaista
dobronameran, a kako je već 16. potpisana kapitulacija, mi smo se vratile kući.
To su bili neki poslednji donekle još prijateljski susreti sa njima. Otac je još
koji put obišao staru Kulovićku, a poslednji put je upravo na dan odlaska u
partizane iskoristio posetu kod stare da se po dubokom snegu posluži saonicama
i Kulovićevim kočijašem, koji ga je vraćajući se sa Bukinja odvezao na
Solinu, nadomak slobodne teritorije.
Posle očeve pogibije u februaru 1942. Kulović je još u dva navrata ušao
u našu kuću. Kuhinja je bila jedina prostorija koju smo grejali, pa smo ga tu
primili. Bilo je to oba puta zimi – u kratkom zimskom kaputu stajao je celo
vreme kod nas u kuhinji, nije hteo da sedne. Pitao nas je da li nam šta treba,
na šta je majka zahvalila i rekla da se nekako snalazimo. Bio je smrknut i mračan
u licu, bez traga osmeha, ali neko saosećanje se probijalo ispod te maske. Nije
više bilo oca s kojim je rado vodio duge političke rasprave. Sada su stvari
bile mnogo jasnije i čistije, stajali smo na dve suprotne strane, što je bila
posledica opšte polarizacije. Majci je rekao da se ne brine, da nas neće niko
progoniti ni iseljavati – to je bio ceo razgovor, nas dve smo uglavnom ćutale.
Pošto je otišao, majka se pitala zašto li je dolazio. U stvari, hteo je da
nam stavi do znanja da imamo neku vrstu zaštite s njegove strane, a možda je
njegova žena tražila od njega da nas poseti, jer ona se nije više usudjivala
da dolazi kod nas. Inače, vrlo je verovatno, da bi majku kao Srbijanku
proterali u Srbiju i mene zajedno s njom. Sem toga, verovatno je takodje, da je
činjenica što je otac ubrzo poginuo, donekle ublažila potrebu progona njegove
porodice.
Zanimljiv iskaz o Kuloviću dao mi je Omer Gluhić, pred svoju smrt
1987.godine.
„Za vrijeme prvog oslobodjenja Tuzle bio sam komandant mjesta. Tih
prvih dana dodje do mene Kulović i kaže: „Majka mi je u Malinama, htio bih
da je dovedem ovamo, mogu li dobiti propusnicu?“ Bez propusnice se nije moglo
kretati izvan Tuzle. Ja ga upitam: „Da nećete Vi otići Njemcima?“ On mi je
garantovao da će se vratiti. Čim je otišao dodje do jednog kraćeg našeg
povlačenja iz Tuzle, Nijemci su krenuli od Doboja prema Tuzli i Kulović se
pravo sa Bukinja priključio Nijemcima“.
„Poslije drugog oslobodjenja bio sam ponovo komandant mjesta. Tada smo
pitali drugove u Oblasnom komitetu za Kulovića „Šta ćemo s njim?“ Rekli
su nam da ga angažujemo nešto u vezi s poljoprivredom, pošto je bio
velikoposjednik i znao je te poslove. Otišli smo k njemu Nedim Šahinpašić i
ja i predložili smo mu tu vrstu saradnje. On se na to nasmijao i rekao: „Bilo
bi smiješno Gluhiću, da ja kao beg, pomažem vas komuniste“.
Zanimljivo bi bilo izraditi biografiju Seada Kulovića i njegovog oca
Esad-bega jer su obojica na neki način igrali odredjenu političku ulogu, otac
do prvog svetskog rata, a njegov sin do drugog i za vreme drugog svetskog rata.
Sead je rodjen 1897 – bio je samo tri godine stariji od mog oca. Esad beg je
studirao u Carigradu i Švajcarskoj, bio je vodja Samostalne muslimanske
stranke, imao je navodno posed od 140.000 duluma, a bio je neko vreme i gradonačelnik
grada Sarajeva. Svoga sina je poslao na Visoku poljoprivrednu školu u Beču.
Sead je neko vreme bio mobilisan u vojsku za vreme rata, ali je bio na nekom zaštićenom
mestu, da bi se posle svega skrasio na Malinama i zadržao posle agrarne reforme
oko 3.000 duluma. Od 1936. bio je predsednik muslimanskog društva
„Uzdanica“ koje je bilo osnovano kao protivteža „prosrpskom“ Gajretu.
Posle dolaska Nemaca izbegava javne proslave i nastupe, što smatra
„plebejskim izživljavanjem“. Kada ga predlože za guvernera BiH, on ne
prihvata već predlaže Džafera Kulenovića. Pristalica autonomije BiH pod
protektoratom Nemačke što mu se 1941. obistinilo, ali mimo ustaša i njihove
politike. Ipak je postao „tajnik“ NDH i za vreme rata imao svoju kancelariju
u Tuzli. Kulovićev politički portet, istina, nepotpun, ostavio nam je u svojim
zapisima „Parergon“ Derviš Sušić koji je bez milosti razotkrio famu o
tobožnjoj nevisnosti muslimanskih političkih i verskih vrhova u Nezavisnoj državi
Hrvatskoj 1941-1945. Za vreme rata Kulović je bio „državni tajnik“ NDH,
ali nije bežao, ni prvi put 1943. kada su Nemci došli do Bukinja i poveli ih
sve u Doboj, a ni drugi put 1944. Najpre su naši lepo postupali s Kulovićem, a
posle su zaoštrili. Kampanja protiv njega počela je negde početkom 1945.
govorom Naila Begića u „Bristolu“. Uhapšen je i bio je mesec dana u
zatvoru, posle je odveden u Sarajevo. Kulovićka je pozvana da se oprosti s
njim.
Sesil je posle izvesnog vremena otišla u Zagreb i kasnije u Švajcarsku,
a njegova majka Rašide-hanuma, ostalaje takoreći na ulici, pošto je Fata,
njihova domaćica poginula od nemačkog metka još 1943. na Bukinju. Staru
Kulovićku je prihvatila porodica prevoznika Joke Ćetkovića, tačnije njegova
žena Mileva koja se o njoj brinula do smrti. Nije se našla ni jedna
muslimanska prijateljska porodica, već Mileva, Crnogorka, žena odvažna i bez
straha pred bilo kim, i ona je ovu staru ženu održala u svojoj kući do njenog
kraja.
Moguće je i sasvim verovatno da Kulović u nekom kasnijem periodu ne bi
životom platio svoju saradnju s Nemcima, s obzirom da se nije materijalno
okoristio i da nikome lično nije naškodio, ali u vihoru oslobodjenja i ogromne
težnje za revanšom od strane onih koji su stradali tokom ustaške vladavine,
presuda nije bila iznenadjujuća, već naprotiv, očekivana.
Kada smo 1946. gradeći prugu Brčko-Banovići došli na Maline s radnom
brigadom tuzlanske omladine – bila je to omadina sa celog okruga – Maline su
bile bleda slika svog nekadašnjeg sjaja. Konjušnice su bile prazne, u njih je
uneta slama i tamo je spavala omladina. Jedna manja prizmena kuća služila je
kao štab brigade, a u glavnoj stambenoj zgradi smeštena je bila tuzlanska četa
gradske omladine i nešto mladjih žena. U zgradi su se i dalje mogle naći
razne stvari iz Kulovićevog stambenog inventara, knjige razbacane po sobama, opšti
nered, haos i ljudi koji su se svuda okolo muvali.
Trasa je išla linijom od Moranačana do Živinica gde smo najpre iskrčili
šumu, zatim obeležili trasu kočićima, imali smo tehničara koji nas je tome
naučio, a navraćao je i inžinjer Muftić, koji je radio u Tuzli već od
ranije. Štab sekcije bio je u Živinicama, a uz nas je s jedne strane u Morančanima
bila Travnička brigada čiji je komandant bila lepa devojka Rahela Albahari, a
sa druge živiničke strane Crnogorska brigada.
Početkom leta 1946. glavni štab omladinskih brigada preselio se iz Brčkog
na Bukinje i to na Kulovićevo imanje. U svim zgradama i na celom prostoru vrilo
je kao u košnici i bila sam u prilici da prodjem kroz sve zgrade i podsetim se
na prošlo vreme. Oko kuća bili su podignuti šatori gde su boravili saradnici
Štaba kad nisu na terenu. Ico Blanuša, jedan od „lidera“ radne akcije, u
jednom takvom šatoru se oženio svojom sadašnjom ženom i tu je proveo celo
leto do završetka pruge.
Nekoliko godina kasnije, 1948. ili 1949. dobila sam na beogradsku adresu
pismo od Sesil iz Švajcarske. Molila me je, izmedju ostalog da joj pošaljem
malo zemlje sa Malina. Tu želju joj nisam ispunila, jer u to vreme nisam
odlazila u Tuzlu, pa ni u Maline. Sem toga činilo mi se da je ta želja
besmislena. I mnogo godina kasnije, kad sam bila u prilici da se sretnem sa već
ostarelom Sesil bila je uvek ista – čeznula je za Malinama. Tridesetak godina
posle rata njena ćerka Vivijan došla je kod nas u posetu i ispričala nam je
da je Sesil ipak uspela da ispuni svoju životnu želju i ode još jednom na
Maline. Jedna njena prijateljica odvela ju je kolima iz Švajcarske preko
Zagreba u Tuzlu, ali potpuno nepripremljeno. Tako kad su stigli na Maline i
videli ono što su tamo zatekli – imanje izmenjeno do neprepoznatljivosti –
delovalo je toliko potresno da se istog dana vratila natrag.
Pošto je na velikom razmedju istorije stao na pogrešnu stranu i dao joj
moralnu i materijalnu podršku, Kulović nije mogao očekivati milost od pokreta
i nove vlasti koji su nastali upravo na otporu nemačkoj okupaciji i ustaškom
teroru. Tako je svojim tragičnim krajem ovaj izdanak bosanskog begovskog
plemstva zaokružio svoj životni vek gubitnika,a nesvakidašnji likovi, njegov
i njegove vesele žene ostali su trajno utisnuti u moje mladalačko sećanje.
Bilo bi nepravedeno govoriti o Kuloviću, a ne reći ništa o njegovom
glavnom rivalu, Muradbegu Zaimoviću, koji je jedini od preostalih begova bio
otprilike na istoj posedničkoj razini kao i Seadbeg. Potomak plemenitaške
starobosanske porodice Altomanovića, od kojih su neki prešli u Islam, Muradbeg
je sa svojim bratom Mehmedbegom nasledio ogromno imanje koje se prostiralo u
predelima severoistočne bosne. Sultanovim beratom iz 16. veka Zaimovići su
dobili velike posede u podmajevičkoj ravnici, izmedju Koraja i Brezovog polja,
kao i u okolini Tuzle. Prema proceni, bili su to posedi izmedju 10 do 12 hiljada
dunuma – kako kaže autor lepe knjižice o Muradbegu, doktor Ismail Hadžiahmetović.
Kulović, koji je izmedju ostalog patio od prvenstva, a cinik kakav je bio, nije
mario Muradbega, čoveka sasvim suprotnog njemu. Sve što Kulović nije imao,
krasilo je Muradbega – prirodni šarm, otmenost i dostojanstvo bez trunke
nadmenosti, sposobnost prilagodjavanja velikim promenama i gubitku imovine i
zemljišnih poseda, spremnost na saradnju s ljudima različitih uverenja, - sve
do odlaska s partizanskom vojskom i svrstavanje na pravoj strani. Otuda je
Kulović – ono što ja pamtim – uvek s nekom ironijom pominjao Muradbega.
Moji roditelji se nisu posebno družili s Muradbegom, osim prijateljskih
susreta i očiglednih simpatija koje su gajili jedni za druge. Mislim da je ocu
za prisnije druženje s Muradbegom smetalo njegovo režimsko opredeljenje –
bio je gradonačelnik od 1931. do 1935., zatim poslovna saradnja s beogradskim
industrijalcima, otvaranje rudnika Banovići i slično. Sem toga, treba imati u
vidu da Muradbeg nije bio oženjen i nije vodio uobičajeni porodični život,
već je živeo u krugu porodice svog mladjeg brata Mehmedbega. Ipak, pamtim neke
njegove dolaske u našu kuću, kod oca, u lekarsku posetu. Takodje, pamtim ga sa
nekih izleta na Svatovcu i drugim izletištima.
Naročito je bilo neobično što je Kulović pri pominjanju Muradbega
uvek naglašavao, „vaš prijatelj“ i to posebno majci. Kao danas pamtim kad
je Kulović doneo vest koja nije naročito obradovala majku i rekao: „Znate li
gospodjo Mujbegović, ko je dočekao Nemce? Vaš prijatelj Muradbeg Zaimović“.
To „vaš prijatelj“ odnosilo se na mamino srbijansko poreklo i Muradbegov
odnos sa Beogradom – kako mi je ona kasnije objasnila. Sa druge strane otac je
bio dugogodišnji „Gajretov“ pitomac, čiji je predsednik bio Muradbeg, za
razliku od Kulovića koji je predsedavao prohrvatskom društvu „Uzdanica“.
Naše simaptije za Muradbega naročito su porasle posle očeve pogibije,
kada nas je više puta obišao, a i kasnije na slobodnoj teritoriji 1943/44, kad
smo se susretali s njim u prijatlejskoj atmosferi. U toku šeste i sedme
ofanzive u Istočnoj i Centralnoj Bosni uvek bi me odveo u stranu i tutnuo mi u
roku koju kocku šećera, jabuku ili komad hleba. Takav je bio Muradbeg.
|