NAČELNIK KABINETA VELJKA KADIJEVIĆA GENERAL DR VUK OBRADOVIĆ O VOJNOJ AKCIJI JNA U SLOVENIJI (“Danas”, juna 1997 – ekskluzivno) “Predložio sam da se uputi sledeće pismo Predsedništvu SFRJ, Predsedniku Saveznog izvršnog veća, Predsedniku Predsedništva Republike Slovenije, Predsedniku vlade Republike Slovenije: Štab Vrhovne komande oružanih snaga SFRJ saznao je preko sredstava javnog informisanja da je rukovodstvo Republike Slovenije odbacilo zahtev Štaba od 29. juna 1991. godine, čiji je osnovni smisao bio u obezbeđivanju bezuslovnog prekida vatre i stvaranju elementarnih uslova za život i rad jedinica Jugoslovenske narodne armije na teritoriji Republike Slovenije. Razmatrajući nastalu situaciju i moguće posledice tog krajnje nerazumnog čina, Štab Vrhovne komande je odlučio: 1. Da jedinice Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane odmah izvrše masovni avio-udar po ciljevima na teritoriji Republike Slovenije koji imaju vojni karakter, s osnovnim ciljem da se umanje mogućnosti daljih beskrupuloznih i podmuklih napada na jedinice Jugoslovenske narodne armije. 2. Da se, ukoliko se i posle toga nastavi sa napadima na jedinice Jugoslovenske narodne armije, izvrši masovni avio-udar po vitalnim institucijama Republike Slovenije, uključujući i objekte koje koristi rukovodstvo Republike Slovenije. 3. Da se, ukoliko se i posle toga ne prihvate zahtevi Štaba Vrhovne komande od 29. juna 1991. godine, u određenim vremenskim intervalima nastavi sa avio-udarima po vojnim i drugim ciljevima od posebnog značaja za Republiku Sloveniju. 4. Da se pripreme i na područje Republike Slovenije upute pojačanja kopnenih snaga radi pružanja pomoći blokiranim i ugroženim jedinicama Jugoslovenske narodne armije. Štab Vrhovne komande oružanih snaga predočava rukovodstvu Republike Slovenije da će na svaki eventualni čin odmazde prema zarobljenim i drugim pripadnicima Jugoslovenske narodne armije uzvratiti rigoroznim vojnim i drugim merama sličnog karaktera. O ovome će Štab Vrhovne komande oružanih snaga obavestiti i domaću i stranu javnost s uverenjem da će se predviđene mere shvatiti kao čin čiji je isključivi cilj da se zaštite ugroženi životi ljudi i vinovnici besomučnih napada na JNA primoraju na prekid vatre na kome insistira ne samo jugoslovenska već i evropska i svetska javnost. Načelnik Štaba Vrhovne komande oružanih snaga SFRJ Savezni sekretar za narodnu odbranu General armije Veljko Kadijević Moj gornji predlog nije prihvaćen ali je 2. jula 1991. godine Armija preduzela odlučnu akciju u Sloveniji. Prema svim informacijama kojima smo raspolagali, slovenačko rukovodstvo je, prvi put suočeno s odlučnim dejstvom JNA, bilo na putu da prihvati “kapitulaciju”. Trebalo je samo nastaviti još sat-dva sa efikasnim udarima. Očekujući taj uveliko nagovešteni trenutak (pojedinci u slovenačkom rukovodstvu su govorili: šta će nam samostalnost Slovenije ako nam Ljubljana bude porušena), svi u Kabinetu saveznog sekretara za narodnu odbranu bili smo na nogama. U kancelariji Kadijevićevog sekretara i ađutanta našao se i penzionisani general Perica Vučetić. Sav ozaren, prosto je poskakivao i molio: ‘Samo nastavite, nastavite, ne verujte njihovim obećanjima i molbama!’ Mene je upravo tada iz Zagreba pozvao general Ciril Zabret, ondašnji zamenik komandanta Pete vojne oblasti generala Konrada Kolšeka. Sav uspaničen i bitno povišenim tonom, prosto urličući, tražio je da se odmah prestane sa avio-udarima. Neprekidno je ponavljao: ‘Šta to radite, jeste li ludi?’ A na moje pitanje: ‘Zašto Slovenci tako postupaju prema pripadnicima JNA i zašto nas napadaju?’, odgovorio je da su oni spremni da odmah prestanu sa napadima. Bio je to mučan razgovor dvojice dotadašnjih kolega čije su razlike u gledanjima na događaje tog dana nedvosmisleno ukazivale i na neizlečivo produbljivanje raskola u tadašnjem armijskom kadru. Na žalost, general Kadijević je podlegao pritiscima američkog ambasadora Vorena Zimermana, predsednika Saveznog izvršnog veća Ante Markovića i drugih koji su toga dana sa njim razgovarali. Prihvatio je ponuđeno primirje i tako dozvolio da Armija još jednom bude prevarena. U nastavku, objavljujem izjavu koju je general Adžić dao 2. jula 1991. godine i u čijoj sam pripremi neposredno učestvovao. Činim to jer je izjava izražavala stanovište najvećeg dela oficirskog kadra koje je, na nesreću, bilo iznevereno: ‘Građani Jugoslavije, časni ljudi i patrioti, obraćam vam se u ovim izuzetno teškim i dramatičnim trenucima za našu zemlju sa namerom da prenesem nekoliko ocena i poruka Štaba Vrhovne komande. Svima je poznato na kakav su zadatak jedinice JNA krenule pre nekoliko dana u Sloveniji. U skladu sa Ustavom i odlukama najviših organa vlasti ove zemlje, pošli smo da uspostavimo, politikom svršenog čina i jednostranim postupcima, narušeni režim na granici Jugoslavije. Tako ograničeni cilj i zadatak, i pored mnogobrojnih prepreka i otpora, izvršili smo za nešto više od 24 sata. Odmah nakon toga javno smo saopštili da prekidamo pokrete. To je rukovodstvo Slovenije iskoristilo, prekršilo dogovoreni prekid vatre i sa 36.000 naoružanih ljudi krenulo u sveopšte, besomučne i najprljavije napade na sve što je nosilo uniformu i oznake JNA i što ima bilo kakve veze sa njom. Niko u Armiji nije mogao da shvati da se sukobljava sa onima koji Jugoslaviju i Jugoslovensku narodnu armiju mrze iz dna duše. Decenijama vaspitavani u duhu jugoslovenstva, nismo mogli da poverujemo da se toliko zla i mržnje može skupiti na jednom mestu i ispoljiti u takvim oblicima. Podmukli su i bezobzirni. Postupaju na najbrutalniji način. Ne štede nikoga, pa čak ni maloletnu decu, žene i svoje dojučerašnje susede. Rukovodstvo Slovenije služilo se i služi najgnusnijim trikovima i prevarama. Istovremeno su nam savezne vlasti pravile stalne smetnje tražeći da se pregovara dok oni svim sredstvima napadaju. Bilo je izdaje u našim redovima, najviše među Slovencima. I to ne male izdaje. Pojedinci su predavali čak i cele jedinice. Priželjkivali su ponavljanje 1941. godine. Pale su i mnoge žrtve. Štab Vrhovne komande i svi pripadnici Armije duboko žale za svojim poginulim drugovima i dele bol njihovih najbližih. Snažno nas peku rane naših saboraca. Nosim i lično tragično iskustvo o tome šta znači gubitak najmilijih. Na žalost, nama je nametnut rat za odbranu zemlje. Prema tome, mi smo rat morali prihvatiti, jer alternativa – predaja i izdaja – za nas ne postoji. Pošto svaki rat traži žrtve, one su i u ovom neizbežne. Trudićemo se da rat na koji smo primorani traje što kraće. Teško smo ovo podneli, ali smo se oporavili i prilagodili. Nestale su mnoge iluzije. Izvršili smo nužne kadrovske promene i okrepili svoje snage. Na nove napade danas smo uzvratili žestoko. Činimo sve za zaštitu života i dostojanstvo pripadnika JNA. Primoraćemo protivnika da poštuje prekid vatre i prestane sa arogantnim nastupanjem. Naći ćemo i one koji se sada skrivaju u svojim jazbinama. Podvalama i mržnjom se ne pobeđuje. Ostvarićemo kontrolu i stvari dovesti do kraja. Uskoro će se javnosti obratiti i načelnik Štaba Vrhovne komande general - armije Veljko Kadijević.’” Koncept pisma iz 1991, objavljen šest godina kasnije, dokument je koji svjedoči o tadašnjim namjerama Veljka Kadijevića, upravo u duhu njegove pretnje: »Slovenci, previše se igrate, sada ćemo vam pokazati!« Logičan je, naime, zaključak da načelnik Kadijevićevog kabineta general Vuk Obradović poznaje te namjere te da, u skladu s njima a najvjerovatnije i po direktnom nalogu, piše koncept ovog pisma. Posao mu je utoliko lakši što i sam razmišlja u okvirima šefove zamisli i opredjeljenja a to potvrđuje izražavajući žaljenje što »još sat-dva« nije nastavljeno sa »efikasnim udarima«. Teže je povjerovati da je Obradović koncept pisao po svom nahođenju, odnosno da je riječ o njegovoj samostalnoj inicijativi. Stvar je suviše ozbiljna da se, podrazumjevajući pravila vojničke subordinacije, tako nešto predlaže bez prethodnog naređenja ili saglasnosti višeg po činu i funkciji. Čak ako se imaju u vidu i kasnije objavljena zapažanja nekih učesnika u tadašnjim aktivnostima Štaba Vrhovne komande da se Vuk Obradović nije ponašao samo kao potčinjeni već i kao zastupnik stavova nekih spoljnih autoriteta. Nezavisno od toga, teško je, međutim, povjerovati Obradovićevoj tvrdnji da je »general Kadijević podlegao pritiscima američkog ambasadora Vorena Zimermana, predsednika Saveznog izvršnog veća Ante Markovića i drugih koji su toga dana s njim razgovarali«. Da je njih uvažavao, ne bi se ni upustio u ratnu avanturu kojom je faktički razbijena SFRJ. Presudilo je prvenstveno priklanjanje Miloševićevom (i Jovićevom) stavu da Sloveniju treba isključiti i tako suziti front kako bi se pitanje Jugoslavije razrješavalo na nivou srpsko-hrvatskih razgraničavanja, razračunavanja i pogodbi njihovih vrhovnika na račun trećih. U prilog ovoj pretpostavci idu i Kadijevićeve riječi: »Neka Slovenija ide, ali Hrvatska i BiH ne mogu i to JNA neće dozvoliti«. Kada ih je izgovorio, već je bio otpisao Sloveniju, a u pogledu Hrvatske i BiH ispoljio je svoju poznatu samouvjerenost bez realnog pokrića. Sve ove računice, razumije se, bile su apsolutno pogrešne i u odnosu na državu, i u odnosu na JNA. Kao što bez bilo koje svoje federalne jedinice SFRJ više nije bila SFRJ, tako je i JNA prestala da bude JNA čim se, voljom svog vrha, opredjelila samo za jedan narod, jednu saveznu jedinicu (Srbija i Crna Gora su tada bile »dva oka u istoj glavi«), jednog nacionalnog političkog lidera; odbacivanjem jednog od ravnopravnih dijelova federacije, to je prestala da bude armija spremna i sposobna da brani interese do tada zajedničke države.

Sadržaj

Prethodno poglavlje

Sledeće poglavlje