Najdalje u sprovođenju nacionalsocijalističkih ideja otišlo je Ministarstvo prosvete na čijem su se čelu tokom čitavog rata (1941–1944) nalazili Velibor Jonić i Vladimir Velmar-Janković. Zanimljivo je da je ovo ministarstvo postalo najagilnije krajem 1943. i početkom 1944, u vreme kada su ostale kolaboracionističke aktivnosti polako posustajale.

Uvereno da će još dugi niz godina obavljati svoju funkciju, Ministarstvo je krajem 1943. proglasilo “200 velikih srpskih poslova” koje je trebalo uraditi, a među kojima su, u skladu sa ideologijom nacionalsocijalizma, istaknuti zahtevi da se uredi “srpski životni prostor”, izvrši kolonizacija na “srpskom životnom prostoru” osposobljavanjem naroda da ga popuni “brojno i kvalitetno”, izvrši zaštita srpske “krvi”, osnuje Centar za ispitivanje bioloških i antropoloških odlika stanovništva srpskih zemalja, formira Centar za istraživanje etničkih tipova srpskog stanovništva, i kao kruna – da se izradi “rasna karta” srpskih oblasti. Kroz svoj list Prosvetni glasnik, Ministarstvo je propagiralo Hitlerovo ustrojstvo škola sa svim njegovim “rasnim” odrednicama.

S druge strane, ambiciozno pristupajući reformi prosvete u duhu “novih” ideja stvaranja “seljačke” države, Ministarstvo je izradilo “Državni prosvetni plan” kojim je predviđen “rad srpskih pokolenja za duže vreme”. Polazeći od konstatacije da je prisutan višak školovanih ljudi sa gimnazijskom i manjak sa stručnom spremom, zahtevano je izbacivanje iz školstva svega “suvišnog” kako bi se omladina brzo i do kraja stavila u službu nacije. U tom cilju prepolovljen je broj postojećih gimnazija, a višestruko povećan broj poljoprivrednih i domaćičkih škola koje nisu pružale mogućnost daljeg školovanja, sa idejom da se sve učini kako bi se omladina trajno zadržala na selu i “zavolela fizički rad”.

Sam srpski narod koji je Nedićeva vlada želela da “usreći” u “Novoj Evropi”, deljen je po svim osnovama. Od profesora u školama je zahtevano prvo, da budu “čisti” Srbi, drugo, da budu nadahnuti “svetosavskim duhom”, treće, bilo je poželjno da budu muškarci iz uverenja da žene-profesori ne mogu da budu uzor muškoj omladini. I srpska omladina je deljena, pa je onaj njen (po priznanju Nedićeve propagande) većinski deo koji je bio levičarski i antifašistički orijentisan, ocenjivan kao “nenarodni”, “odrođen”, “sraman”, “iživeo”.

Ne samo narod i omladina, već su i deca deljena. Podela je išla po dve osnove – ideološkoj i biološkoj. Da bi dobijala pomoć iz novoformiranih fondova deca su morala da dokazuju da su Srbi i pravoslavci, a da bi išla u srednje škole trebalo je da budu i savršeno zdrava. Traženo je da se u srednje škole ne primaju “obirci” već samo “fizički, umno i etički odabrana deca”, odnosno, da kratkovidu, nagluvu i sl. decu ne bi trebalo primati, već praviti selekciju među omladinom, stvarati “eugenički bolje pokolenje” kako bi se dobilo “ispravno nacionalno vođstvo”. Sa druge strane, Ministarstvo je smatralo da buduće narodno vođstvo ne sme da se obrazuje od “otpadaka” i “nekarakternih ljudi”, zahtevajući da se spreči da “ološ odlazi u najviše škole”. Deca koja nisu prolazila ni kroz jednu od ove dve selekcije trebalo je da se zadovolje osnovnim i zanatskim školama i da zavole fizički rad.

Mnogo važnija od propagande i koncepcija za budućnost, bila je neposredna aktivnost Ministarstva prosvete koje je većinu svojih akcija sprovodilo u saradnji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova i Propagandnim odeljenjem Srpske državne straže. Da bi legitimisalo svoj vaspitni sistem, Ministarstvo je tvrdilo da se škola predratne Jugoslavije “srozala”, koliko zbog sistema liberalne demokratije i uticaja levičarskih ideja, toliko i zbog velikog broja profesora nesrpske nacionalnosti. Njegova osnovna ideja bila je da kroz školski sistem oblikuje “velike Srbe”, odnosno, da stvori “fanatizovanu” omladinu koja će posle pobede Nemačke u ratu biti sposobna da okupi “sve srpske zemlje” u jedinstvenu celinu. Svakom svojom merom Ministarstvo je isticalo zahtev da se vaspitavanje omladine vrši u nacionalističkom, autoritarnom duhu i bespogovornoj poslušnosti. “Očistilo” je škole od “nacionalno neispravnih” profesora, izvršilo “selekciju” omladine za “buduće narodno vođstvo” tako što su diplome izdavane samo “moralno” kvalitetnim učenicima, naredilo da se vrši nadzor nad učenicima u školi i van nje (kod kuće, na ulici) a dužnost profesora bila je da “motre” na učenike i daju ocene o njihovim “moralnim vrednostima”, pri čemu je pojam “moral” nedvosmisleno imao ideološko-političko značenje. Ministarstvo je uvelo “psihološko proučavanje učenika” kako bi se dobila slika o njihovim osobinama i nacionalnom osećanju. Nastavnički saveti su morali da grupišu đake u tri kategorije: nacionalno nepouzdani (sankcija: “izgnanje iz škole”), labilni (sankcija: “držanje pod prismotrom”) i pouzdane i ispravne (“zdravi elementi za izvođenje školskih zadataka”). Sprovodeći ove mere, Ministarstvo prosvete je do 1943. zvanično izbacilo iz srednjih škola 375 “nacionalno nepouzdanih” učenika i, u saradnji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, organizovalo “Zavod za prinudno vaspitanje omladine” u Smederevskoj Palanci, gde su “prevaspitanici” mogli biti držani i do tri godine i gde su morali da pišu sastave “prožete duhom nacionalne obnove”.8 Obraćajući se “prevaspitanicima” u Smederevskoj Palanci povodom godišnjice osnivanja Zavoda, ministar prosvete Jonić im je rekao da su tu smešteni jer bi “bila šteta pustiti vas da propadnete po zatvorima i logorima”. Ipak, nije rekao da su neki od njih direktno iz Zavoda završili u logoru na Banjici. Ministarstvo se hvalilo svojim Zavodom kao “jedinstvenim” takvim pokušajem u Evropi, tvrdeći da se njegov uspešan rad vidi i po tome što neki “prevaspitanici”, koji su “srasli” sa atmosferom u njemu, “nisu želeli” da ga napuste, dok su drugi tražili da odmah idu u Nedićeve odrede.

Do kraja sprovodeći ovakve mere prema levičarski orijentisanoj omladini, ministar Jonić je, obraćajući se profesorima beogradskih škola, naredio da “bez ikakve neodlučnosti” pristupe “čišćenju omladine”, a da onim roditeljima koji neće da učestvuju u radu ovakve školske zajednice, “slobodno vrate njihovu decu”. Zaključivao je da ako “od celokupne naše današnje omladine, ostane samo pola” i to će “našem narodu biti dovoljno”. I dok je Ministarstvo prosvete levičarsku omladinu nasilno “prevaspitavalo” i “čistilo” iz škola, dotle je za omladinu koja je odlazila u dobrovoljačke i četničke odrede za borbu protiv partizana, organizovalo posebne tečajeve kako bi na vreme završili školovanje.

Temelj škole “Nove Srbije” trebalo je da budu nacionalizam i svetosavlje. Zato je u srednje škole uvedeno obavezno pohađanje bogosluženja, obavezno horsko crkveno pojanje, obavezna “srpska posela”, a predmet veronauka je trebalo da bude osnov “antimaterijalističkog shvatanja učenika” stvarajući “boljeg srpskog čoveka koji hrabro korača ka svetosavlju”.

* 8 od 1942. do 1944. kroz Zavod je prošlo 1.270 levičarski orijentisanih omladinaca

Kroz školski sistem kojim je trebalo da se spreči “nemuževno” vaspitavanje “srpskih muškaraca” i da se “srpskoj ženi” daju odlike “patrijarhalne čistote i čednosti”, mesto žene je unapred određeno uz šporet i muža. U Ministarstvu se verovalo da ženska deca u srednjoj školi moraju da se spremaju za “majke, sestre, domaćice” pa je uvelo domaćinstvo kao obavezan predmet, a pohvalilo se i da je mnogo uradilo na povećanju njihove čednosti time što je naredilo da učenice moraju da pletu kose u “vitice”.

Zbog uverenja da je Univerzitet “razorno” delovao na srpsku omladinu i od nje stvorio levičarski nastrojene ljude, Ministarstvo je predvidelo uvođenje obaveznih kurseva kao dopune nacionalnog vaspitanja, organizovalo je posebnu uniformisanu službu za održavanje reda na Univerzitetu i odredilo stroge disciplinske mere za studente, od kojih je najstroža opet bila usmerena protiv levičarskih ideja i “antireligioznog” pogleda na svet. Teokratska država koju je stvarala Nedićeva vlada imala je i neprikriven cilj da spreči razvoj nauka. Od Univerziteta se zahtevalo da u naučnom radu na prvom mestu vodi računa o “srpskoj stvarnosti” kako bi se “ukopčao” u narodni život i postao “hram nacionalne prosvete” u kojem će se studenti “napajati zdravim nacionalizmom” i vaspitavati u “duhu narodnih tradicija”. Univerzitetu je, pri tom, zaprećeno da slobodu naučnog rada ne sme da “zloupotrebljava“ kako bi “pod vidom naučnih istina” ubacivao “otrov u duše” studenata, da “nauka radi nauke” ne može biti cilj rada Univerziteta, a rektor Popović je 1943. primetio da se već uočava “tendencija obrađivanja onih naučnih problema koji su od interesa i za srpsku i za nemačku nauku”. Ministarstvo prosvete je predvidelo i da se jednu do dve godine omladina na Univerzitetu upoznaje sa pomenutih “200 velikih srpskih poslova” koje je samo izradilo a izložio zamenik ministra Vladimir Velmar-Janković. Među tih “200 velikih srpskih poslova” nalaze se gore navedeni nacistički koncepti (“kvalitetna” kolonizacija na “srpskom životnom prostoru”, izrada “rasne karte” srpskih oblasti…). Logična konsekvenca “reforme” Univerziteta bila je da su i za prijem profesora, uz “sve dokumente koji se po Zakonu o činovnicima traže”, zahtevane i izjave o nacionalnoj pripadnosti.

Ratne prilike, međutim, nisu dozvoljavale da se ovakve radikalne promene sa ciljem unazađivanja Beogradskog univerziteta, do kraja i sprovedu, budući da je Univerzitet tek početkom 1944. od nemačkih vlasti dobio dozvolu da (delimično) otpočne sa radom.

Ministar prosvete i njegov zamenik su uredbama vlade dobili policijska ovlašćenja. Ministarstvo je samostalno donosilo odluke o izbacivanju iz škola i sa Univerziteta nepodobnih profesora, o izbacivanju studenata sa Univerziteta “zasvagda”, i najvažnije, o izbacivanju “nacionalno nepouzdane i kompromitovane” dece iz škola i njihovom višegodišnjem zadržavanju u “Zavodu za prinudno vaspitanje”. Ministar prosvete Jonić je imao i ovlašćenje vlade da cenzuriše objavljene knjige, da zabranjene knjige upućuje na reciklažu, a njegova reč je bila presudna i prilikom odlučivanja o zatvorskim kaznama za prekršioce ove Uredbe. Njegov zamenik Velmar-Janković je svoja ovlašćenja, u toku najstrašnijeg rata, koristio npr. za izbacivanje Jovana Skerlića iz škola, i umesto njega, stavljanje sopstvenih dela u obaveznu školsku lektiru. Usput, i na repertoar Narodnog pozorišta.