| Sadržaj | Prethodni dokument | Sledeci dokument |
|
BR. 100 ZAPISNIK SA KONFERENCIJE ČETNIČKIH ODREDA SA PODRUČJA DOLINE VRBASA OD 7. JUNA 1942. O ORGANIZACIJI ODREDA, SADEJSTVU U AKCIJAMA PROTIV NOP-A I SARADNJI SA NDH1 ZAPISNIK konferencije prestavnika vojno-četničkih odreda, sa leve i desne strane reke Vrbasa, održane 7 juna 1942 u selu Javoranima, srez kotor-varoški. Konferenciji su prisutni: Komandant vojno-četničkog odreda sa sektora Borja Rade Radić,2 sa načelnikom štaba Svetom Mitrovićem, Vidom Vidovićem, Milanom Stankovićem za bataljon »Petar Mrkonjić«, Dragoljubom Šatorom, za bataljon »Karađorđe« i Stankom Grabovcem za bataljon »Tankosić«; Komandant vojno-četničkog odreda sa sektora Čemernica3 Lazo Tešanović, sa Mladenom Milanovićem, Simeunom Obra-dovićem i Filipom Đukanovićem; Komandant vojno-četničkog odreda sa sektora Manjača Vukašin Marčetić, sa Jovanom Mišićem komandantom bataljona, Branislavom Lazičićem i Vojinom Jovićem; Komandant bataljona »Kočić« Uroš Drenović i komandant »Gvozdenog bataljona«4 Mitar Trivunčić sa sektora Lisina. Konferenciju otvara Lazo Tešanović kao domaćin i pozdravlja prisutne dobrodošlicom. Ističe da su inicijativu za ovu konferenciju dali predstavnici Manjače, a on je istu rado prihvatio, jer je nastala neodloživa potreba da se sastanemo i upoznamo, da rešimo neka pitanja organizacije i stvaranja boljih veza, da utvrdimo daljnje smernice rada i najzad da odredimo i svoj stav prema nezavisnoj državi Hrvatskoj, pri čemu treba da radimo sporazumno i da smo svi solidarni. Zatim daje reč Bran.[islavu] Lazičiću, adv. pripravniku, koji u podužem referatu izlaže događaje od početka borbe do danas. Naročito naglašava da su se Srbi digli na ustanak, jer su bili napadnuti samo zato što su Srbi, i kao Srbi hteli su da se brane, da bi sačuvali svoje živote, svoje ime, svoju čast svoju veru i svoje nacionalne tradicije. Međutim, sticajem prilika u redove Srpskih boraca uvukli su se sumnjivi ljudi, kojima narod nije znao ni poreklo ni prošlost, a koji su se pod lažnim imenima nametali za vođe Srbima borcima. Ti ljudi hteli su da Srpsku narodnu borbu skrenu sa njenog pravog puta i da je potčine interesima jedne partije. U tom cilju oni su počeli razoružavati i ubijati najistaknutije borce, a da i ne govorimo o pljački i svim mogućim vrstama nasilja koja su oni počinili prema Srpskom narodu. Usled toga moralo je neminovno da dođe do cepanja jedinstvenosti narodne borbe. Nastala je potreba da se Srpski narod brani od nasilja proleterskih udarnih bataljona jednako kao i od ustaša. Jer, kud god su prolazili ti udarni bataljoni, svoj trag obeležavali su mnogobrojnim grobovima nevinih Srba. Otvorena je brato-ubilačka borba i novo krvarenje, pri čemu su proleterske jedinice uvek bile napadači, a četnici su se uvek nalazili u stavu odbrane svojih i narodnih života. Mnogi od nas nastojali smo svim silama da se do konca rata potpuno očuva jedinstvo borbenih redova, da se ne postavljaju nikakva stranačko politička pitanja, nego najpre da očistimo zemlju od neprijatelja, da srpski narod izvojuje svoju slobodu, pa da onda, tako slobodan, i sa oružjem u ruci traži sebi vlast i upravu kakvu želi da ima. Komunisti nisu to hteli, nego su, pošto su Srbi suzbili Hrvate, mislili da je vreme da »prečiste pozadinu«, da uzmu svuda komandu u svoje ruke i da se na koncu rata proglase isključivim gospodarima Srpske zemlje, ne vodeći ni malo računa o istinskim težnjama i stvarnim životnim potrebama srpskog naroda.5 Ovaj otvoren sukob u redovima Srba boraca, koji su izazvali komunisti, prisilio je vođe vojno-četničkih odreda da se osiguraju bar prema Hrvatima i da na taj način zaštite narod od daljnjeg klanja i uništavanja narodne imovine pljačkom i paljevinom. Tako su sklopljeni izvesni sporazumi sa Hrvatskim vlastima u Mrkonjić gradu od strane Uroša Drenovića, u Ba-njoj Luci od strane Drenovića i Marčetića, te je i Tešanović naknadno načinio takav sporazum za svoj sektor.6 Tekstualno ti sporazumi nisu mi poznati, ali koliko sam obavešten, u njima je priznata Nezavisna država Hrvatska. To je ono, što po mome mišljenju, nije trebalo učiniti posle svega šta su Hrvati počinili prema srpskom narodu, posle tolikih borbi i žrtava, i gotovo pred slomom te tobožnje države koja još ne priznaje srpskog naroda, i koji se u njoj nalazi van zakona, ali bila je nevolja i zato su krivi komunisti. Međutim, mi ne možemo tako olako preći preko svih zločinstava koja su ustaše izvršile nad Srbima. Oni to moraju platiti kad-tad. U potpise i obećanja prestavnika N.D.H. mi ne možemo imati nikakva poverenja, jer prema informacijama koje imamo, oni žele da najpre uz našu saradnju razbiju partizane, a posle da se okrenu protiv nas. Toj njihovoj nameri mi ne smemo nasesti, pa moramo prema njima biti stalno na oprezi. U sukobima sa partizanima treba štedeti živote Srba boraca, nastojati da se oni propagandom pridobiju u naše redove i tako pojačamo svoje snage za konačni obračun sa Hrvatima. Pred nama je Vidov dan. To je dan koji je Srbe uvek opo-minjao da treba da mobilišu sve svoje snage u borbi za slobodu. Treba da pregledamo svoje snage, pa da za taj dan spremimo-opšti napad na ustaše, ili ako to nebi bilo moguće iz bilo kojih razloga, da bar toga dana izvršimo što snažniju propagandu svojih ideja i ciljeva u narodu. Najzad Br. Lazičić ističe potpuno pomanjkanje veza između naših pojedinih odreda, a onda i veza sa Srbijom, što je upravo greh; sudbina Srbije je i naša sudbina, jer je i ovo srpska zemlja na kojoj mi živimo. To su pitanja o kojima uglavnom treba danas da se porazgovorimo i sporazumemo. Komandant Marčetić objašnjava zašto je došlo do sporazuma sa Hrvatima. Proletos su komunisti napustili položaj koji su držali tokom zime i pošli da teraju naše četničke jedinice, a Hrvati su pošli da pale i pljačkaju naša srpska sela. Prva potreba je bila da se zaštiti narod. Pretsednik vlade u Londonu g. Slobodan Jovanović je rekao preko radia da treba čuvali živote naših ljudi. Drugi cilj bio nam je da izvučemo one mnogobrojne Srbe koji su trunuli po hrvatskim tamnicama. Treći razlog bio je pitanje hrane, i najzad pored svega toga sada je za nas najvažnije pitanje dobavljanja municije. Ja sam do sada od Hrvata izvukao veliku količinu municije, a ta će nam izgleda trebati baš za njih. Sada možemo upoznati njihove snage i način borbe. Oni više nemaju stare taktike. Treba upoznati njihove položaje i kretanje, te uhvatiti naročite veze sa Jugoslovenskim oficirima u Hrvatskoj vojsci. Poštene muslimane i Hrvate treba pridobiti za nas, jer su komunisti uspeli svojom propagandom kod muslimana, tako da nas oni smatraju za zve-rove, pa su zato i mnogi njihovi ljudi bežali u komuniste, a danas to treba da otpadne. Ministar Bešlagić7 vodi sada neku nacionalnu akciju među muslimanima, Borbu sa Kozarom i Grmečom, gde su sada grupisani komunisti,8 ne treba shvatiti kao borbu protiv ustaša. Njih treba da radimo da one ljude koji su zavedeni privučemo u svoje redove. Mislim da treba ići dalje za onim za čim smo pošli. Što se tiče Vidov dana, treba preduzeti akciju, ako nam to dozvole prilike spolja i iznutra. Mi Hrvatima ne možemo vjerovati, jer nam oni već postavljaju pitanja koja mi nećemo moći prihvatiti. Oni hoće da mi svoje četničke organizacije pretvorimo u dobrovoljačke bojne i da položimo zakletvu Paveliću, što mi nećemo nikada učiniti. Mi treba da iskoristimo jedino što više oružja i municije. Veliki Župan u Banja Luci tražio je od mene predračun za plate našim vojnicima i ja sam to odbio. Smatram da su Bosna i Srbija jedna zemlja i nadam se da će se iz Bosne očistiti sve što nije srpsko. Treba što pre uspostaviti veze sa Istočnom Bosnom i Srbijom i saznati za namere naše vlade u Londonu. Komandant Tešanović čita tekst sporazuma koji je on zaključio sa vrhatskim vlastima u ime svoga sektora, a koji se u prepisu prilaže ovome zapisniku. Zatim kaže da je to nezgodno što je potpisano — jer znači da smo nakon 10 mjeseci borbe priznali N.D.H Težište čitave ove stvari je u tome što mi nismo mogli da se borimo na dve strane. Što se tiče moga sektora, imao sam jedanaest sela koja su bila izbačena iz svojih domova, a sve su to sela koja su nas hranila. Taj narod trebalo je spasiti, a kavgu su zametnuli komunisti. Ovim potpisom sav je taj narod vraćen na svoje mesto i time se to može pravdati. Ako smo se borili, borili smo se za narod, i ja ni ovo nisam učinio protiv volje naroda, nego baš zato što je to bilo narodna potreba i što je to narod hteo.9 Zatim uzima reč komandant Uroš Drenović, koji između ostalog kaže: Ja sam odmah u početku i prvi slao svoje kurire u Srbiju. Pošto su na mome sektoru bili Italijani, moja komanda mi je naredila da radim sporazumno sa fašistima, ja sam to i radio jer sam dobio takva upustva. Mi svoja dela imamo da pravdamo sa narodom i zato ja kažem da se uvek treba obazirati na narod i njegove potrebe. Narod treba što više čuvati ja sam tako i radio. Zato su partizani naročito o meni pisali da sam talijanski plaćenik i t.d. Bilo je došlo dotle da je Mrkonjić grad trebao da se preda meni u ruke.10 Komunisti su došli i zato, i kad sam ja ležao ranjen bili su došli da me ubiju i morao sam da se sklonim. Narod i vojska naučili su na mene. Kao ranjen, ja sam prepustio komandu drugima, a oni nisu znali, pa je vojska bila razjurena. Kad sam ozdravio okupio sam opet vojsku i počeo čistiti. Italijani su pošli da napuštaju Mrkonjić grad. Ja sam morao naći načina da sačuvam i pozadinu i vojsku. I Draža Mihailović je 1 marta napravio sporazum sa Hrvatima i Slovencima. Taj zapisnik nije daleko od ovoga našega. Verujte, da nije u Mrkonjić gradu nekoliko Hrvata koji su dobri ljudi, ni ja neti potpisao zapisnik. Mi smo se sporazumeli da Ustaški tabor u Mrkonjić Gradu razbijemo. Sad, razno se komentariše: Ustaše kažu da smo se mi predali, a partizani kažu da smo mi izdali narodnu borbu i da smo srpske ustaše. Partizani su nabili zvezde da mogu što više da ubijaju i pljačkaju. Mi nismo pošli da otimamo da poubijamo partizane. Ima tu ljudi koji su zavedeni, neki su tamo od straha, a neki plaćenici i potkupljeni. One koje smo do sada pohvatali puštali smo, ako za njih nije bilo bar dokaza da su vršili zločine. U pogledu akcije protiv Hrvata prosta je stvar — dokle je jak vanjski front, mi ne možemo ništa, jer će im njihovi saveznici pomoći i mi moramo biti oprezni. Da smo nastavili borbu, sada bi ovuda šetali avioni i tukli naš svet. Sada je vreme kad narod treba nešto da radi, jer ja ne mogu lagati narodu da će nešto doći i da će neko poslati, i ja računam samo sa onim što mi imamo. Već radi toga ovaj naš postupak u odnosu prema Hrvatima može se opravdati. Mi moramo što dalje izigravati ovu politiku, dok ne pukne front, a onda... Mi sve svoje odrede treba da što čvršće povežemo i da pomažemo jedni drugima gde to treba. Kad bude došlo pitanje predaje oružja doći će do loma, pa kad jedan dođe u opasnost treba svi da krenemo zajednički. Pojedini naši odredi ne moraju da priznaju ove naše sporazume. Što se tiče novca, ja stojim na stanovištu da sada od Hrvata treba uzeti sve što se može. Kod ovih reči većina učesnika ističe suprotno mišljenje, jer da bi to stvarno značilo biti plaćenik, te se zaključuje da se novac ne može primati od Pavelićeve države. Dalje ističe da bi Istočna Bosna morala imati vezu sa Srbijom pa bi naše stanje što pre trebalo referisati Srbiji. Treba ih obavestiti, da je akcija čišćenja komunista sada došla u Bosansku krajinu gde su se zbili ostatci njihovih razbijenih jedinica. Treba tražiti da iz Srbije pošalju ljude da se upoznaju sa stanjem u našim krajevima. Propagande nema uop-šte kod nas. Partizani govore da je njihova čitava Bosna. Narodu se može izložiti i lepo kazati sve što je na stvari. Pozadina mora razumevati naš rad, a rad u pozadini mora da bude organizovan. Dalje referiše o stanju partizana koji su se sada grupisali u Kozari i Grmeču. Na njih će napasti, prema oba-veštenjima koja on ima biti izvršena ofanziva 14. ov. mj. Hrvati će biti naročito oprezni oko Vidov dana, a i iz Londona putem radija poručuju da borba za sad stane. Mislim da je narod jedino na taj način spašen, što smo zaključili ovaj sporazum. Sveta Mitrović ističe da je video nacrt sporazuma koji je trebalo da se zaključi sa »Ozrenom«.11 Poglavnik je tražio da se četnici razoružaju. Komandant Rade Radić kaže: da se mi nismo digli protiv komunista, došle bi u pitanje i naše glave. Oni su kod nas u Jošavki doveli proletere i počeli praviti nečuvena bezakonja. Za kratko vreme ubili su petnaestak ljudi, i to ubili bez ikakva pitanja naroda, pa su činili i druga bezakonja. Najzad su počeli da rade i protiv nas i odreda. Doktor Stojanović je govorio da treba ubiti više od 10% ljudi dok sve ne dođe na pravu liniju, a jedan njihov odrpanac mi je rekao da će on sve to udesiti. Kad smo pohvatali neke njihove tajne stvari videli smo o čemu se radi. Vojnici su sami bacali crvene zvezde, a ja sam ih nagovarao da ih nose, da se oni nebi setili. Omladinski časovi bili su leglo nemorala. Izlaza drugog nije bilo, i mi smo izvršili udar, pa ih rasterali i pobili. Oni mene lažno optužuju da sam pobijo njihove ranjenike. Ne, to nisu bili ranjenici nego zdravi proleteri, a doktor Stojanović je bio potpuno ozdravio i primio komandu. Što se tiče odnosa prema N.D.H., neki moji ljudi su bili i nešto ugovarali, ali ja nisam bio, već sam izbegavao, i ako me stalno traže. Ozrenski odred jak i ima preko 70 mitraljeza. Mi smo sa njima ustanovili neku vrstu više komande. Njihov pravni savetnik je rekao da je priznanje N.D.H. pitanje više formalne naravi i da će to za kratko vreme otpasti. Ja sam se do sada držao Branina pisma, da ne treba priznavati Hrvatske države, jer Hrvati ne priznaju Srpskog naroda. Mi smo stupili u vezu sa Ozrenom, Trebavom i Majevicom i imali smo dogovore, pa smo se sporazumeli da naši odredi i vaši sa druge strane Vrbasa održe jednu zajedničku konferenciju. Što se tiče komunista njih sada ima kod Biočana u srezu Prnjavorskom oko 200 do 250, ali oni su u raspadanju. Na njih su baš jučer krenule naše čete, oko 800 ljudi, i ja računam da ozbiljne borbe neće ni biti. Dalje Rade Radić ističe da se naša vojska mora disciplinovati. Trebalo bi stvoriti pravu vojsku, sposobnu i za najteže zadatke, jer vojska koja ide u pljačku, i kojoj treba tri sata da se skupi, nije za to sposobna, što se tiče hrane, naš odred ima je dosta. Marčetić ističe da je greška u pogledu discipline što nemamo više komande koja može da primeni i stroge kazne. Vid Vidović kaže da treba rešiti pitanje da li njihov odred može da potpiše sporazum sa Hrvatskim vlastima da bi mogao iskorištavati municiju a eventualno i oružje. Odlučuje se da postupi kao i ostali susedni odredi. Posle ovoga napravljen je duži odmor za vreme kojega su učesnici konferencije održali mnogobrojnom okupljenom narodu govore o političkoj situaciji i upoznali ga sa stanjem stvari. Narod je pažljivo saslušao i srdačno pozdravio govornike i klicao Kralju Petru Drugom i srpskoj slozi. U nastavku rada, posle odmora, na konferenciji su jednoglasno donešeni sledeći zaključci: 1) Po predlogu Rade Radića treba da se održi zajednička konferencija sa Ozrenom i Majevicom na dan 21 juna o.g. u Jošavci, s tim da odrede s desne strane reke Bosne pozove Rade Radić, a sa Glamočkog sektora Drenović i Trivunčić; 2) Da se održava svakodnevna veza između pojedinih odreda Borja, Čemernica, Lisina, Manjača i nazad; 3) U slučaju traženja pomoći dužan je jedan odred da se drugome odazove; 4) Da se prepis zapisnika pošalje Vrhovnoj četničkoj komandi u Srbiju sa referatom o našim prilikama, a ujedno da se zatraže iz Srbije ljudi sposobni za vojne instrukcije, i to prvenstveno po rodu iz Bosanske Krajine; i 5) Predlog Trivunčića zaključuje se da odredi na levoj strani Vrbasa osnuju zajedničku višu komandu za svoj sektor i da se na konferenciji od 21 juna istupi kao jedinstven odred. Zaključeno i potpisano. Zapisničar: Pretsednik: 1 Kopija originala (pisana na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ca, k. 233, reg. br. 1/8 (BH-OC-511). 2 Trgovac iz s. Jošavke (Banjaluka). U leto 1941. predvodio grupu seljaka iz tog sela u borbi protiv ustaša. Bio je član Štaba 4. krajiškog NOPO Krajem februara 1942. obrazovao četnički odred »Borje« i stupio u borbu protiv NOP-a. Suđen i streljan 1946. godine. 3 Četnički odred »Obilić«. 4 »Gvozdeni bataljon« je formiran od ljudstva 2. bataljona (bataljon »Iskra«) 3. krajiškog NOPO, koji je bio pod jakim uticajem četničke propagande kojom je rukovodio Mitar Trivunčić, žandarm, član Štaba bataljona. Proces njegovog formiranja trajao je od kraja marta do 17. maja 1942, kada je izvršen puč u bataljonu »Iskra«. Opširnije o tome, vidi Zbornik NOR-a, tom IV, knj. 3, dok. br. 76, knj. 5, dok. br. 22; Arhiv VII, Ča, k. 206, reg. br. 5/5. 5 O ustanku u Bosanskoj krajini u 1941. godini, vidi Zbornik NOR-a, tom II, knj. 1, str. 28, 29, 52, 102, 123 i 124; tom IV, knj. 1, dok. br. 7, 14, 22, 26, 162, 182, 222, 236, 240 i 250; knj. 2, dok. br. 20, 22, 66, 68; knj. 3, dok br. 2, 4, 6, 25 i 93; Oslobodilački rat, knj. 1, str. 82—88, 140—144 i dr Dušan Lukač, Ustanak u Bosanskoj krajini, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1967 (dalje: dir D. Lukač, n.d.). 6 O četničkim sporazumima sa NDH, vidi dok. br. 74, 82, 89, 91 i 96 7 Inž. Hilmija, tada ministar prometa javnih radova u vladi NDH. 8 Na tom području su tada dejstvovali 1. i 2. krajiški NOPO. O njihovim dejstvima, vidi dr D. Lukač, n.d. 9 Četničko rukovodstvo je pred javnošću skrivalo da je priznalo suverenitet NDH i da je sklopilo sporazume o saradnji protiv NOP-a, iako je o tome pisala ustaška štampa. Srpski nacionalni četnički komitet u Mostaru je početkom juna 1942. čak izdao i proglas »Srbima Bosne i Hercegovine« u kome je tvrdio da to nije tačno (Arhiv VII, Ča, k. 225, reg. br. 13/5). 10 Bilo je dogovoreno da u napadu 3. krajiškog NOPO na ustaško-Italijanski garnizon u Mrkonjić-Gradu 27. februara 1942. učestvuje i bataljon »Kočić«, kojim je komandovao Uroš Drenović. Napad nije uspeo zbog toga što je Drenović dozvolio italijanskim jedinicama da sa položaja koje je on trebalo da drži tuku partizanske snage (Zbornik NOR-a, tom IV, knj. 3, dok. br. 84, 90 i 93). Posle toga se Drenović odvojio sa bata-ljonom i poveo otvorenu borbu protiv NOP-a. Kasnije je protiv njegovih snaga borbe vodio Grmečki udarni partizanski bataljon (Zbor-nik NOR-a, tom IV, knj. 5, dok. br. 76). 11 Odnosi se na Ozrenski četnički odred.
|