ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV - DOKUMENTI ČETNIČKOG POKRETA DRAŽE MIHAILOVIĆA - KNJIGA 1
SadržajPrethodni dokumentSledeci dokument


BR. 101

IZVEŠTAJ KAPETANA MILORADA MOMČlLOVlĆA OD 7. JUNA 1942. MAJORU PETRU BAĆOVIĆU O DOGAĐAJIMA U ISTOČNOJ BOSNI OD JUNA 1941 DO JUNA 1942 GODINE1

Momčilović J. Milorad2

peš. kap. II klase

7 juna 1942 god.

Nange

KOMANDANTU GRUPE ODREDA

majoru g. Baćoviću.

Bosanski ustanak

Iz govora članova štaba Gospodina Ministra Vojske i Mornarice video sam da nisu tačno obavešteni o bosanskom ustanku kao ni o njegovom razvoju i delimičnoj propasti. Kako sam ja proveo punih osam meseci u Bosni, prvo kao komandant bataljona a docnije odreda i sektora to sam mogao stvari posmatrati neposredno i potpuno sam upoznat sa celim tokom ustanka.

Da bi G. Ministar bio tačno obavešten izneću u ovom izveštaju meni poznate stvari a od oficira koji su bili na drugim sektorima treba tražiti takođe izveštaje te kako bi slika bila potpuna.

1. — Uzroci ustanka — Posle sloma Jugoslavije i posedanja Bosne od t. zv. Nezavisne Države Hrvatske po svim mestima Bosne nikli su ustaški logori i tabori. Na njihovim čelima bili su oni koji su Srbe najviše mrzili. Ustaše su sačinjavali svi Hrvati i najveći deo turskog ološa. Hrvati su u ustaše otišli najvećim delom iz mržnje prema Srbima dok je kod Turaka pretežniji razlog bio obećanje begluka i srpske zemlje. Po instrukcijama iz Zagreba izrađen je plan za potpuno uništenje Srba. Počelo se sa razoružavanjem, a zatim se pristupilo izvođenju plana.

Prvenstveno je početo sa uništavanjem gradske i seoske inteligencije a zatim i viđenijih seljaka. Dok je uništavano gradsko stanovništvo, selo uopšte nije reagovalo čak je delom i zlurado posmatralo šta se dešava. Kad se je prešlo na selo još nije bilo otpora jer su ustaše fingirali transport uhapšenika iz Vlasenice za Tuzlu dok su ih stvarno noću klali u Rašića Gaju kod Vlasenice.3

Stvari su tako tekle dok dvojica od onih koji su trebali biti zaklati nisu srećnim slučajem utekli sa same rake. Onda je pukao glas po svom narodu i oni koji su se osećali ugroženim utekli su u šume. Oni su vremenom silom ili milom a i prevarom nagnali i ostale na ustanak ali je on u Istočnoj Bosni ostao ograničen na srez Srebrenički i Vlasenički i planine Majevicu i Ozren.

Iz ovoga se vidi da ustanak nije podignut ni iz kakvih drugih razloga nego jedino u cilju spašavanja života4.

2. — Razvoj ustanka. — Rad na podizanju ustanka nije mogao biti trajan niti konspirativan jer je pretilo brzo i potpuno uništenje svega što je srpsko. Organizacija nije mogla biti unapred sprovedena jer je nedostajalo vremena za to. Uostalom nije bilo nikog ko bi tu organizaciju mogao sprovesti jer su oficiri i ostala inteligencija bili ili u Srbiji ili pobijeni. Selo je bilo ostalo samo sebi i nije mu preostalo ništa drugo nego puška i šuma.

Ugroženi kao i slobodniji i buntovniji pojedinci su počeli obrazovati čete. Narod se je sporo rešavao na podizanje jer je ustaški pritisak, od straha od onih iz šume, malo popustio. Da bi se narod podigao širene su vesti da su prešli Srbijanci, Crnogorci, spustili se padobranci. Ovakvim i nasilnim postupcima narod je podignut. Počelo se sa rušenjem svih vrsta komunikacija i napadima na žandarmeriske stanice i pojedina sela.

Na sam glas o postojanju četnika kao i o prelazu Srbijanaca i Crnogoraca među Hrvatima i Turcima zavladao je takav strah da su prosto bili paralizovani. Kada je zauzeta Srebrenica,5 hrvatska vojska iako mnogo nadmoćnija, iz nervoze i straha napustila je Vlasenice6 i Han Pijesak. Hrvati su se ograničili na odbranu Zvornika, Romanije, Rogatice i Višegrada dok su ostalo prepustili Turcima. Ustanici su bez velikih borbi zavladali teritorijom od Romanije do Drine i od Višegrada do Zvornika izuzev nekoliko turskih sela. Takvo je stanje bilo u mesecu septembru.

Vodstvo i komandovanje. — Kao što sam ranije naveo ustanak nije bio organizovan pa dignut nego je prvo dignut pa se organizacija izvodila docnije. Ustanak je planuo odjednom na više mesta te je otuda bilo i više vođa. U mesecu septembru isticala su se naročito četvorica.

Kada je major g. Dangić prešao u Bosnu narod sreza Srebreničkog primio ga je za vođu. Njegova operativna naređenja izvršavale su jedinice na zvorničkom položaju. Pozadinska naređenja izvršavao je srez Srebrenički i deo Vlaseničkog. Kada su ta naređenja išla na uštrb istaknutijih ovi nisu mnogo polagali na striktno sprovođenje istih.

U srezu Vlaseničkom (front kod Kladnja i Žepe) najjači je bio uticaj Aćima Babića. Smatram za potrebno da ga u nekoliko reči opišem. To je »beli seljak« sa moralnim kvalifikacijama ispod nule. Ima odrasle sinove i kćeri (do 40 godina) a ima metresu. Pije po 7 litara rakije dnevno i kadgod se ne trezni nedeljama i tad je potpuno neuračunljiv. Jednom ga je žena pijanog kod metrese istukla. Inteligencija nikakva. Prvi je počeo da pljačka sa sinovima zajedno. Iz njegove porodice niko nije u borbi učestvovao. Za vođu se nametnuo kao bogat čovek i bivši istaknuti zemljoradnički partijaš. Kod ljudi mu je išlo u prilog što je odobravao osustvo i pljačku. Kukavica kakav se može zamisliti. Nikad nije bio bliže položaju od 30 km.

Na Glasincu i u Mulaluku (deo sreza Rogatičkog i Sarajevskog) najači je bio uticaj »Čičin« (poč. Franc Vajner7 ing. iz Sarajeva). Bili su tu partizani ali još ne komunisti.

Na južnom (Višegradskom) frontu komandovao je poč. major Boško Todorović. Na taj front je došao oko 15 septembra sa Romanije.8 Priznanje je stekao svojom ličnom vrednošću.

Osim ove četvorice postojao je još veliki broj većih i manjih vođa po raznim mestima i krajevima. Svaki od njih smatrao se za nekog vladara u svom kraju i tako se i ponašao. Svaki je imao svoju ličnu gardu (razbojničku bandu) i nezajažljive ambicije i želju za bogaćenjem.

Ranije, dok se gornja četvorica nisu pojavila ili istakla svaki četovođa ili komandant bataljona dejstvovao je samostalno u okolini svoga sela. — Dejstvo se uglavnom svodilo na manje prepade i čuvanje sela. Vremenom su osetili potrebu za nekom organizacijom i vezom i potrudili su se da do toga dođe ali samo u onoj meri koja je konvenirala njihovim ličnim interesima.

Ipak krajem septembra skoro sve jedinice priznavale su vlast jednog od gornje četvorice. Dešavalo se ipak da ako jedan od te četvorice naredi nešto jednoj jedinici a njoj se to ne sviđa, ona odrekne poslušnost. Tako ako bi major g. Dangić naredio da se jedan bataljon prebaci na drugi front, bataljon to ne izvrši nego ide kod Aćima Babića i izjavi mu da samo njega priznaje te mu ovaj da neodređeno osustvo.

Svemu ovome treba dodati razoran rad komunista pa se onda može zamisliti haos koji je vladao.

U drugoj polovini meseca septembra došla je u Bosnu prva partija oficira sa Ravne Gore. Bilo nas je svega osmorica. Sa još nekolicinom oficira bosanaca koji su došli iz Srbije major g. Dangić ih je rasporedio po jedinicama Srebreničkog i Vlaseničkog odreda. Kako je major g. Dangić iz ranije imao simpatizera u svim jedinicama to se je njegov uticaj preko ovih oficira počeo sve više širiti. Pojedini bataljoni su svojim držanjem prema oficirima uspeli da ove prosto oteraju. Razlog je bio huškanje komunista a još više ambicija mesnih narodnih vođa koji su hteli da budu komandanti.

Pored svega ovoga stanje se očigledno popravljalo. Počelo je da se zavodi ono što je ličilo na red i pomalo je sve dobijalo vojničko obeležje. Neprestane smicalice Aćima Babica i njemu sličnih ometale su pravilan razvoj ali se sa naporom ipak išlo napred.

Da bih bolje prikazao sa čime se je sve imao da bori major g. Dangić sa svojim saradnicima izneću izvesne stvari u sledećem odeljku.

Mentalitet boraca i naroda. — Ranije sam naveo da ustanak nije podignut iz idealnih pobuda nego jedino u cilju da se sačuva goli život. Sama ta činjenica ne bi ustanku dala negativno obeležje da se ranije nije pojavila pljačka.

U samom početku pljačke nije bilo, šta više bilo je i svetlih primera poštenja. Jednom »hrvatskom oficiru« ostavljeno je preko 100.000 dinara državnog novca i pušten je. Pljačkano nije ništa sve dotle dok »narodne vođe« kao Aćim Babić i Miloš i Rajko Čelonja i dr. nisu počeli da pljačkaju. Kada su oni počeli to se prenelo prvo na njihovu okolinu, sastavljenu iz kriminalnih tipova, a zatim i na sve ostalo.

Dugogodišnjom krađom državne šume (u ovom kraju se stim bavilo 99% ljudi) narod je bio potpuno izgubio pojam o tuđoj svojini i sada je trebalo samo dati povoda pa da nastane opšta pljačka. Signal je dao Aćim Babić sa društvom opljačkavši Vlasenicu i Han Pijesak.

Pljačka je docnije uzela takve razmere da su se pojedini bataljoni pretvorili u prave pljačkaške i razbojničke bande. Derventski bataljon kojim je komandovao poznati razbojnik i švercer još iz mirnog doba, Rajko Čelonja je pred Božić upao u Srebrenicu i opljačkao i Srbe i Turke a naš komandant mesta morao je da se sakrije i ćuti.

Pojedina sela i krajevi morali su po nekoliko puta bili zauzimati jer je prvi put svako nosio pljačku kući a Turci se ponova vraćali.

U početku ustanka nije bilo ubijanja Turaka u masama. Ubijane su samo ustaše i oni koji su stvarno nanosili zla. Naprotiv, Srbi komšije čuvali su svoje Turke komšije a vođe Turske vođe. Svako se je osiguravao za svaku eventualnost i čuvao svoga agu. Stara navika još iz Turskog ropstva. To je išlo tako daleko da je Aćim Babić pod svojim krevetom u Vlasenicama krio jednog od najvećih srpskih krvnika, nekog Zajdiju. Mnogi su to isto činili i za novac. Dakle svaki je čuvao svog komšiju ali zato nije čuvao tuđeg. Zbog pljačke a i iz mržnje svaki je u kraju gde ga nisu poznavali pljačkao i ubijao Turke na buljuke. Pojedinci su imali na rang listi i po nekoliko stotina. Tako je došlo do opšteg istrebljenja Turaka ukoliko ih komšije za novac ili ljubav nisu propratili do Turske zone.

Bosanci, iz ovog kraja o kome je reč, su po svojoj prirodi anarhisti i nikakvu vlast ne priznaju rado osim one koja im je silom i batinom nametnuta. Svim silama su radili na tom da spreče svaku čvršću organizaciju. Pojedine jedinice nisu uopšte htele da prime oficire (tražili su ih samo u slučaju velike opasnosti). Između sebe su birali starešine ili su im se nametali ali samo oni oprobani šverceri i robijaši i pečeni pljačkaši. Slučaj Stojana Popovića koji je formalno odrao na Starom Brodu oficire i vojnike koji su se prevozili za vreme sloma a sada i izbeglice a bio je komandir čete. Drugi su birali ljude meke i bez volje kod kojih su mogli da rade što hoće. Svako, kome je to palo napamet, mogao je za sebe obrazovati četu. Karakterističan je slučaj Srebreničkog bataljona. Imao je 110 pušaka a 4 čete, jedna od njih brojala je 68 pušaka a ostalo je bilo podeljeno na 3 čete. Komandant bataljona rezervni poručnik nije bio u stanju niti da smanji broj četa, niti da ih izjednači. Na svaku intervenciju starešina ljudi su ponavljali jedno te isto: »A gde si ti bio kad je moja prva pukla?« Ovo je redovno bilo u pijanom stanju i sa naperenom puškom.

Pojedini bataljoni su tražili i imali oficire. Ali on im je bio samo kao savetnik a svim silama su se trudili da ometu svako zavođenje discipline. Kod 2. planinskog bataljona, kada su traženi podoficiri i oficiri kaplari, nije se javio niko. Docnije je utvrđeno da je to bilo dogovoreno, jer su u tome predviđali jednu od mera za zavođenje discipline. Mali je uopšte bio broj jedinica koje su iskreno voleli svoje oficire i u svemu ih slušali.

Kad bi neki od starešina preduzeo oštrije mere za zavođenje discipline i sprečavanje pljačke čitave desetine i čete prelazile su u druge jedinice ili u partizane i obratno ili su se jednostavno gubile i lutale po pozadini. Jednog od najboljih komandira čete ubili su njegovi ljudi kad je sprečavao pljačku u Rogatici a na počivšeg majora Todorovića su potezali nož kad je stao na vrata jedne radnje da spreči pljačku. Morao se je ukloniti.

Najveći deo je bio bez nacionalne svesti i nepristupačan ma kakvoj ideologiji niti idealima. Rado bi išao sa svakim samo kad bi mu život bio zagarantovan.

Kada je projektovana kakva ofanzivna akcija jedinice iz sela koja su bila oslobođena nisu uopšte htele da učestvuju ili su bezvoljno dolazile i iskoristivši prvu zgodnu priliku i našavši ma kakav izgovor odlazili su kućama. Izgovor im je bio: »Mi smo se oslobodili, pa neka se i svako drugo selo samo oslobodi«.

Gerilska akcija i borba u pozadini neprijatelja bila je nemoguća iz prostog razloga što se za to nisu mogli naći ljudi. Nijedna jedinica nije htela napustiti svoje selo. Smatralo se da je dovoljno da se ono brani. Bezbroj puta je bilo naređeno da svaki borac mora imati uza se po 2 para veša. Niko to nije hteo izvršiti. Prvo, što im do čistoće nije stalo a što je još važnije da se ne bi izgubio razlog da se svake nedelje ide kući »na presvlačenje«. Usled ovog presvlačenja na položaju je bilo uvek tek 1/2 ljudstva dok su ostali bili kod kuće na presvlačenju.

Pojedini bataljoni su nedeljama i mesecima sedeli kod svojih kuća a drugi planinski bataljon, kad mu je posle jednog takvog samovoljnog dana naređeno da ide na položaj, prethodno je nedelju dana konferisao pa je tek onda uputio zahtev kojim uslovljava svoj izlazak na položaj sa 4 vagona brašna i po 1 vagon masti i šećera.

Kada je vršen kakav napad, u zapovestima je uvek bilo predviđeno da se u slučaju neuspeha ima zadržati na polaznom položaju. Međutim, na polaznom položaju su se zadržavale samo starešine dok su ljudi bežali pravo kućama na 2-3 dana hoda.

Početak ustanka bio je takoreći herojsko doba. Ljudi su sa kočevima i kosama jurišali na neprijatelja. Nečuvena su se junaštva događala. Svaka četa imala je po nekoliko ljudi koji su pretstavljali vučnu snagu i vukli cele jedinice napred. Tokom borbi većina takvih je izginula. Iz Srbije je stalno obećavana pomoć. Došli su nekoliko odreda (2 Dakićeva od kojih je prvi prešao u komuniste i 1 Ličko-Krajiški — kap. Lapčevića) pokazali su se ispod svake kritike i unosili su samo paniku među ostale jedinice.9 Sve to, a kod pojedinaca i zasićenost novcem i borbom, prouzrokovalo je opadanje morala tako da je u martu mesecu bilo dosta i kukavičluka.

Još dva velika zla su bila u Bosni. Lažni oficiri i narodne vođe.

Razne propalice, ražalovani podoficiri (Lazar Elez) nesvršeni podoficir (Branko Kujača) rez. bolničar-podnarednici (Orozović, Prasulj, Božović) i masa drugih, odjednom su postali potporučnici, poručnici i kapetani. Teško je bilo ovo proveravati a nicali su svakog dana kao pečurke i posle nekog vremena isto tako iščezavali.

Narodne vođe, većinom »beli seljaci« stekli su ubrzo komandantske ambicije a naravno i želje za bogaćenjem. Na svakom koraku su pravili smetnje i isticali sebe. Stvorili su čitave zavere i svim silama hteli da onemoguće oficire kako bi oni nesmetano mogli raditi. O pojedinim od njih biće reči još docnije.

Što i pored svega ovoga cela akcija nije još ranije propala ima se zahvaliti naporima nekolicine a još više inertnosti Turaka i apsolutnoj nesposobnosti i nikakvoj vrednosti tzv. Hrvatskog domobranstva.

SPORAZUM SA PARTIZANIMA. —

U prvo vreme između partizana i četnika nije bilo sporazuma ali ni jačeg trvenja. Mestimično se je osećala njihova podmukla propaganda ali se nisu još pojavljivali sa komunističkim parolama. Svako se je na svome otseku borio za svoj račun. Partizana je bilo u s. Šekovićima i na Romaniji,10 ali to su bili meštani seljaci a samo vodstvo je bilo komunističko ali je to krilo od naroda. Potpisatom je njihov tadanji šef »Čiča« tvrdio da nisu komunisti a čak je o sebi potajno širio glasove da je on princ Đorđe i dosta naroda je u to verovalo.

1. oktobra došao je u Bosnu komunistički štab za Bosnu i Hercegovinu »B.H« određen od strane štaba za Jugoslaviju. Sačinjavali su ga: 1) Rodoljub Čolaković »Roćko« koji je sa još nekim čivutom preveo »Kapital«. On je bio mozak za B.H.; 2) Slobodan Princip »Seljo« koji je bio firma zbog svoga prezimena i porekla i 3) Svetozar Vukmanović »Tempo« koji je bio zmija.11

Sa njima je major g. Dangić sklopio sporazum o saradnji.12 Kako je Aćim Babić u to vreme bio u svađi sa Čičom zbog 1,800.000 din. opljačkanih u Rogatici koje je Čiča zadržao za sebe nehtevši Babiću da da polovinu i kako je Aćim vikao na Čiču na sav glas, to su partizani pokušali da onemoguće Babića jer im se činilo da će majoru Dangiću lakše podvaliti.

Sporazum su počeli na frontu sprovoditi u potpunosti, tj. njihove jedinice su učestvovale sa našim u borbama ali to su bili seljaci meštani do kojih njima nije bilo stalo a koji su im bili nesigurni. Uglavnom tu je sporazum u potpunosti sproveden i potpisati je u operacijama oko Olova komandovao sa 3 partizanska bataljona pored četničkih.13

U pozadini je stvar tekla sasvim drukčije. Po svim mestima koja su držali četnici počeli su nicati obaveštajni biroi i razni odbori za propagandu. Počeli su se priređivati mitinzi a po bolnicama je vođena otvorena propaganda, preko bolničarki.

Major g. Dangić suprotstavio se je ovome i zabranio mitinge. Partizani su tad dali veću sumu novaca Aćimu Babiću i docnije ga stalno plaćali da rovari protiv Dangića. Ovaj je na to sazvao širu konferenciju u Vlasenicama. Na toj konferenciji je sporazum poništen i izabrana privremena uprava Istočne Bosne.14

Ljudi u toj upravi nisu bili na visini zadatka. Prota Milan Petković bivši političar bio je bez ikakve osnove, isuviše ambiciozan, Pera Đukanović neuk i pokvaren seljak a pri tome rože,15 Aćim Babić pijanica i običan lopov. Najveći uspeh te konferencije bio je uspostavljanje jedinstvene komande, jer je počivši major Boško Todorović izabrat za komandanta Operativnih jedinica. Major Todorović je bio tako veliki čovek da je na ovom mestu nepotrebno o tome govoriti. Jedina mana mu je bila što je bio isuviše vojnik i pošten i verovao komunistima. Za kratko vreme on je postao u masama omiljen i sve je pošlo nabolje. Zauzeti su: Foča, Goražde, Čajniče,16 Olovo i pripremala se ofanziva u dolini Save.17

Baš u to vreme dešava se i raspad partizanskih jedinica i prelaz u četnike. Razlog ovome je bio pojačana i otvoreno komunistička propaganda, odricanje Boga, vere, slave, zabrana opela, primanje Turaka i Hrvata u redove partizana kao i rekvizicija. Osim toga se desilo i nekoliko ubistava viđenijih ljudi. Mi smo to iskoristili i ubacivanjem pogodnih ljudi i raznih letaka rasturili njihove jedinice ili su nam celi bataljoni prilazili. Tako je krajem decembra Romaniski partizanski odred koji je brojio preko 1.500 ljudi stao na oko 250, a Šekovićima je trebao još samo mali napor pa da spadne na desetak ljudi. Do otvorenog sukoba još nije došlo, ali je vladala velika napetost.18

Pred sam Božić, u Bosni, dolazeći iz Sandžaka pojavljuje se proleterska brigada. Noću između Badnjeg dana i Božića ta brigada je razoružala nekoliko naših četa prema Mokrom i na Romaniji a vođe streljala. Nekoliko dana docnije ponovio se isti slučaj kod Vareša. Vođe su delom pobili a neke dresirali za komuniste (poručnik Dušan Mirić komandant Vareškog bataljona).19

U to vreme major Dangić je ležao bolestan u Bajinoj Bašti a major Todorović je bio prema Hercegovini i sa njim nije bilo veze.20 Ostali članovi uprave su bili nesposobni da donesu makakvo rešenje. Kapetan Račić i potpisati su tada u Olovu na svoju ruku doneli odluku i stvorili plan za napad na proletere kod Vareša ali je akciju onemogućila pojava Nemaca.

I nemačka kaznena ekspedicija.21 — 11 januara dobivene su prve vesti o koncentraciji Nemaca u Zvorniku, Tuzli, Palama i Višegradu i o nameri da napadnu Istočnu Bosnu. Ova vest je u privremenu upravu unela krajnu pometenost i paniku. Svakog časa su se izdavala obaveštenja i naređenja u kojima se ogledala nesposobnost i strah. Najzad je uprava izdav naređenje da se ne prima borba utekla u Srbiju prepustivši komandante odreda samima sebi. U pojedinim naređenjima davana je nada da četnicima neće ništa. Ovo je imalo za posledicu da nam je zarobljeno oko 600—700 ljudi i nekoliko oficira.

Nemci su se zadržali u Bosni svega nekoliko dana a posle njihova prolaska Hrvati su se takođe povukli ne smejući se zadržavati. Izgubili smo samo Olovo, Sokolac i Rogaticu koje su poseli Turci i Hrvati i Foču, Goražde i Čajniče koje su zauzeli komunisti.22

Posle prolaska Nemaca mi smo se brzo snašli poseli iste položaje koje smo ranije držali i uspostavili stare frontove. U izvesnim stvarima od prolaska Nemaca imali smo i koristi. Narod se malo trgao i oberučke prihvatio oficire. Naređenja su bolje i preciznije izvršavana. Ukinuta je privremena uprava i ustanovljen samo operativna štab i komanda pozadine.23 Cerska brigada24 dobila je zadatak da uredi pozadinu. Ona je drastičnim merama i idući od mesta do mesta zavodila red. Na položaje su došli i oni koji to nikad nisu pomišljali. Jednom rečju stanje se je u svakom pogledu popravilo.

Spletke u Bosni. — Posle prolaska Nemaca i kada je major g. Dangić ukinuo Privremenu upravu nastale su različite spletke. Komunisti (proleteri) su pri nailasku Nemaca utekli a mesni su bili ošamućeni i trenutno se nisu pojavljivali. Aćim Babić je bio uklonjen te je u Vlasenicama uglavnom bio red. No nastale su spletke sa druge strane.

Prota Milan Petković bivši pretsednik privremene uprave, bivši narodni poslanik a inače pokvaren čovek kao i većina političara, čovek sa nezajažljivim ambicijama bez osnove i nekakvim ubeđenjem da je on predodređen za pretsednika bosanske vlade uhvatio je u svoje mreže kapetana Ristu Ćukovića komandanta Zvorničkog sektora, inače sklonog piću u velikoj meri, vojvodu Peru Đukanovića, Ljelju Petkovića graničara inače njegovog rođaka. Sa njima i još nekolicinom počeo je rovariti protiv majora g. Dangića tražeći obrazovanje narodne vlade. Sa njima je bio i nekakav Branko Kujača koji je 1-X-1939 god. stupio u vazduhoplovnu podoficirsku školu a u Bosni se obreo kao p. poručnik a sad je već kapetan. Svi su oni vodili pregovore sa vladom u Beogradu i dobili oko 2.000.000 dinara koji su najvećim delom nestali neznam kud. Ta veza ih je još najviše spajala. Kada bi major g. Dangić pokušao da jednog od njih pozove na odgovornost nastala bi čitava uzbuna kod jedinica i rođaka. Najzad se je uspelo da se kapetan Ćuković (koji je u pijanstvu 1 čoveka ubio a 1 izbo nožem) i Kujača uhapse. Izgledalo je da će se stvar najzad urediti ali su se pojavili komunisti te su se tako spasli osude. I sada posle napuštanja Bosne ova grupa radi za svoj račun. Njihov štab je u Čulinama između Ljubovije i Banje Koviljače. Kapetana Ćukovića su Nemci uhapsili a potom pustili. Ova grupa će ubuduće ometati svaku akciju u Bosni te bi je po svaku cenu trebalo onemogućiti.

Spletke iz Srbije. Posle prolaska Nemaca kroz Istočnu Bosnu i kada je izgledalo da se oni neće više mešati u bosanske stvari odjednom se kod mnogih ljudi u Srbiji (bosanaca a i drugih) pojavila čudna ambicija da preuzmu vođstvo u Bosni.

Jedan od njih je bio advokat Dr Slobodan Subotić. On je na izgled pomagao majora g. Dangića a iza leđa je radio protiv njega. On je inače Aćimovićev čovek i jednom je u ministarstvu zvanično primio zahvalnost od bosanaca u Beogradu zbog spašavanja Bosne. Stvar se po pričanju odigrala u frakovima.

Njegov ortak bio je nekakav tajanstveni »kapetan« Da-kić. On je sa punom potporom vlade organizovao dva odreda (od po 160 ljudi) za svakog čoveka pored kokarde imao je pripremljenu i crvenu zvezdu. Njegove veze sa komunistima bile su nesumnjive. Prvi njegov odreći kojim je komandovao kapetan g. Predrag Marković odmah po prelasku u Bosnu prišao je komunistima.

I ova dvojica su uzeli od vlade nekoliko miliona koji su iščezli. Prema nekim vestima za njima je izdata poternica. Postoji opravdana sumnja da su ovih dvojica sa Lautnerom umešani u hapšenje majora g. Dangića.

Osim ovih bilo je u Srbiji još mnogo ljudi koji su hteli da postanu vođe. Usled toga su činjene razne sabotaže. Ljudi koji su pošli za Bosnu upućivani su na drugu stranu a municija zadržavana itd.

Sve ovo imalo je loših posledica po Bosnu i ogledalo se na ćelom radu.

Ustaška ofanziva:25 Kroz svo ovo vreme ustaše nisu mirovali. Pripremili su se, po njihovom mišljenju, za konačan obračun. Od Hrvata ustaša i muslimana koji su izbegli od svojih kuća Jure Francetić (emigrant) obrazovao je Crnu legiju sa crnom uniformom. U njoj su sakupljeni najveći zlikovci i činili su takva zverstva da ih se gnušaju čak i ostali delovi ustaša. Obrazovana je i železnička vojnica. Oni su izvanredno naoružani tako da svaka desetina ima 2 puškomitraljeza sa masom teških mitraljeza i nešto bacača i topova.

Krajem februara ovi specijalno opremljeni delovi (imali su i krplje) preduzeli su ofanzivu od Sokolca ka Han Pijesku. Baš u to vreme mi nismo imali municije. Vođene su ogorčene borbe oko Žljebova, Krama i Han Pijeska i ustaše su uspeli da prodru na Han Pijesak. Sa njima je lično bio Francetić (poglavar za Bosnu i Hercegovinu). Oni su upali u Pijesak ali nisu mogli držati ceo put od Romanije do Pijeska te smo ga na nekoliko mesta presekli a Pijesak opkolili sa nadmoćnom snagom.

U nekoliko borbi ustaše su istrošili municiju i bilo je pitanje samo topljenja snega pa da Pijesak sa ogromnim plenom ponovo padne u naše ruke. U to vreme — 16 marta u našoj pozadini pojavili su se komunisti te je nastalo rasulo.

Komunistička opasnost. Kao što sam naveo, posle prolaska prve kaznene ekspedicije mi smo se brže snašli nego komunisti. Proleteri su utekli, a ono malo bosanskih komunista bilo je zbijeno između Knežine, Olova i Vareša. Bili su apsolutno neaktivni u prvo vreme. Oko 15 februara počeli su da se pojavljuju njihovi letci u kojima su napadali oficire i u kojima su iznošene tako krupne laži da je efekat bio sasvim suprotan. Jedan deo četnika (oni koji su već bili partizani i znali s kim imaju posla) kao i oni krajevi koje su još držali komunisti počeo se spremati na otpor.

Potpisati je tada komandovao Kladanjsko-Olovskim sektorom i jedinicama koje su opsedale Sokolac. Bio je na terenu na kome se osećalo komunističko rovarenje. Jedne noći je jedna komunistička četa prešla preko Glasinca idući ka Prači. Sa njima je bio jedan deo vođa.

Potpisati je jasno predosetio opasnost. Još ranije je tražio da mu se uputi jedan deo Cerske Brigade da posluži kao pokretačka snaga pri uništavanju bosanskih komunista. Mesni četnici su bili protiv komunista ali se nisu usuđivali da počnu. Trebalo je samo 50 ljudi da počnu. Međutim Operativni štab je mislio da su izveštaji potpisatog isuviše pesimistički.

Komunisti su tada držali Foču, Goražde i Čajniče i držali položaje u neposrednoj blizini Prače i Rogatice. Pozadi tih položaja su bili proleteri. Komunističke vođe u Bosni jasno su uviđale svoju propast. Očigledno je bilo da će pokušati sve da se spasu ili bar da upropaste i četničku akciju.

U februaru smo uhvatili 2—3 komunistička kurira i stre-ljali. Jasno je bilo da je ona četa preko Glasinca bila eskarta za vođe koje su išle da traže pomoć od Glavnog štaba. U tome su i uspeli. Tek početkom marta upućeno je dvadesetak ljudi iz Cerske Brigade na Han Pijesak. U to vreme je počela ustaška ofanziva i ovi su se ljudi morali upotrebiti za hvatanje begunaca. Cilj je bio promašen. Mesni komunisti su ostali i oni su sastavili plan i dobivši pomoć i izveli ga. Da su oni bili blagovremeno uništeni, proleteri ne bi bili u stanju da izvedu ono što su izveli.

Oko 8. marta, dok smo mi vodili borbe oko Pijeska i Kra-ma, pojavile su se 2 proleterske brigade koje su izmanevrovale naše položaje i napali na štab na Borikama.26 Platilo je glavom oko 54 čoveka a među njima oko 6 oficira, naravno, u najstrašnijim mukama.

Slom: U to vreme bili smo potpuno angažovani u borbi sa ustašama. Situacija se taman počela poboljšavati. Svi su oficiri svim silama radili na pripremanju ljudi za borbu protiv komunista. Ljudi bi se zaista i tukli da su naišli na naše položaje. Oni su bili mnogo pametniji. Privukavši se okolnim pute-vima a vođeni mesnim komunistima, sa celom masom od dve proleterske brigade pojavili su se 16 marta u s. Derventi (između Milića i Srebrnice). Naš operativni štab, koji se nalazio u Milićima, jedva se spasao bekstvom u poslednjem minutu prema Vlasenicama.

Ove proleterske brigade bile su sastavljene od Srbijanaca, Crnogoraca i Sandžaklija sa dosta muslimana i cigana. Gde god su naišli svuda su objavljivali da četnicima neće ništa, samo će da pobiju oficire, podoficire i žandarme. To su zaista i sprovodili.

17 marta u zoru ove jedinice su zauzele i Vlasenice. Komandant sreza u Vlasenicama rezervni potporučnik Mićić Momčilo hteo je da brani Vlasenice ali su ljudi (Grmečki i Srem-sko-Slavonski odred kao i nešto meštana — svega oko 100 ljudi) odbili da se bore sa »braćom«. Oni su se razbegli i jedan deo komunisti su pohvatali i neke streljali.

16 marta po podne, na izveštaj o pojavi komunista kod Milića, kapetan Račić u sporazumu sa potpisatim doneo je odluku da sa Cerskom Brigadom, Krajiškim odredom (kapetan Marković u to vreme bio u bolnici u Vlasenicama) i 2 čete iz Milićskog bataljona obiđe komuniste i napadne ih sa leđa u Milićima. Po tadanjim podacima ovih je bilo 2—300 a doc-nije je utvrđeno da ih je bilo preko 1000. Potpisati je ostao sa 1. i 2. Planinskim, Olovskim, Zalukovačkim, Vlaseničkim, Milićskim i Derventskim bataljonom [da] opsađuje Pijesak.

Kada je kapetan Račić 17 u zoru stigao u Derventu saznao je da komunista ima oko 1000. Nije izvršio napad nego je zatvorio put: Milići—Srebrnica. U toku toga dana i sledeće noći Krajiški odred, koji je držao put, prišao je komunistima, a obe Milićske čete, koje su bile na levom krilu, razbegle su se. To je imalo za posledicu da je jedan deo Cerske Brigade, koji se nalazio između njih, opkoljen, poručnici Milović i Rao-savljević poginuli, a 16 ljudi uhvaćeno i streljano.

Potpisati se nalazio kod Pijeska u s. Čađavici.27 Pošto od kapetana Račića nije dobio vesti 17 do 11 časova a jedinice su izjavile da se sa partizanima neće boriti, a oficirima su nudili da ih sakriju te je izdato naređenje da se svi bataljoni povuku na liniju: Viogor—Stublić te da se na toj liniji obrazuje front i sačuva bar srez Srebrenički. Pošto su se iza leđa bataljona nalazila njihova sela to bataljoni nisu hteli da se povuku osim Milićskog i Derventskog. I ova dva kad su došli do svojih sela otišli su kućama te su oficiri ostali sami.

Za nekoliko dana komunisti su bez borbe zauzeli još Drinjaču, Srebrnicu i Bratunac a oficiri sa izvesnim brojem istaknutijih četnika morali su preći u Srbiju.

Komunisti su izvestan broj oficira i četnika streljali a da kod ostalih nisu naišli na otpor. Sada je narodu bilo jasno da komunisti nisu braća ali, osim pojedinaca, niko nije hteo sa njima borbu i to samo iz praktičnih razloga.

Izvestan broj četnika se je razbegao a neki bataljoni su napustili položaje i razišli se kućama.

Kada su ustaše sa Pijeska izvršili napad prema Vlaseni-cama komunisti su se uklonili a četnici, nemajući čvrste komande, razbegli i tako su ustaše zauzeli sva veća mesta zaključno sa Bratuncem i Srebrnicom.

Konačni slom. — Ponovnim prelaskom oficira sa malim brojem ljudi uspelo je se da se obrazuje front: Bjelovac28—Viogor—Zagrađe — Batura—Stublić. U to vreme pada i hapšenje majora g. Dangića od strane Nemaca, pred sam polazak u Bosnu. Komandu je primio vojvoda Stevan Botić. Ljudstva je na položajima bilo dovoljno. Sa malom pomoći u ljudstvu (kao moralna podrška) i materijalu uspeh je bio još uvek moguć. Čak su vršeni i napadi na Srebrnicu i Bratunac ali moral boraca je bio ispod nule. Sve je bilo sito borbe a oni kojim su kuće pogorele otvoreno su izjavljivali da neće više da se bore jer nemaju zašta. 95% drugih ideala stvarno nije ni imalo.

Uzaludni su bili svi napori oficira. Sve oči, a naročito »narodnih vođa« bile su okrenute ka Drini. Bilo je jasno da će pri prvom ustaškom napadu nastati katastrofa. Naređena je evakuacija neboračkog stanovništva. Iz Srbije ovo je ometano i čak su od strane Nemaca nazad vraćeni žene i deca koji su već prešli.

Noću 2/3 maja neki su bataljoni napustili položaje a ustaše su zorom napali baš na tome mestu. Nastalo je opšte bekstvo prema Drini. Pokušaji operativnog štaba i nekolicine oficira da obrazuju zaštitnice propali su u opštoj panici. Prvim čamcem noću 3/4 prevezli su se narodne vođe vojvode, komandanti bataljona i k-diri četa, na čelu sa Čedom Filipovićem vojvodom osatskim čiji je greh prema srpstvu toliki da ga ovde moram izložiti.

Trgovac iz Osata i milioner, u početku ustanka pokazao se valjan i postao komandant bataljona a docnije vojvoda. Ima imanje u Srbiji. U kritičnim danima krajem aprila najveći deo imanja (hranu, novac i stoku) prebacio je u Srbiju, a dućansku robu i zemlju podelio Turcima komšijama na čuvanje. Od Operativnog štaba je najenergičnije tražio da se vojska raspusti i ide u Srbiju. Kad je to odbijeno učinio je to sam.

Neposredan povod za potpunu katastrofu bio je baš on.

Usled neorganizovanog povlačenja i bezglavog bekstva masa žena i dece kao i izvestan broj boraca stignuti su na Drini i poklati od strane ustaša.

Noću između 4/5 prešao je Operativni štab u Srbiju a 6 u jutru i poslednji naoružani četnici. Prilikom ovog prelaska izvestan broj oficira je pohapšen a četnika razoružan. Dobar deo sklonio se u sela pokraj Drine i u Višegradski srez.

U Bosni je između linije: Vlasenice—Han Pijesak i Drine, oko Knežine, u planini Devetaku i između Kladnja i Olova i Vareša ostalo oko 3.000 naoružanih ljudi po šumama.

Ovim je ugušen organizovani ustanak u Istočnoj Bosni.

Po mišljenju potpisatog uzroci za nepovoljan razvoj ustanka su sledeći:

1.) Mentalitet naroda;

2)  Nedovoljan broj oficira, a naročito nedostatak u prvo vreme.

3)  Nedovoljan autoritet vođstva (posledica ono pod 1).

4)  Narodne vođe, koji su bili ili pokvarenjaci i. . 29 ili obični razbojnici i lopovi;

5.) Postupanje prema Turcima;

6.) Opšta pljačka i želja za bogaćenjem;

7.) Razne spletke i ambicije u Srbiji i Bosni; i

8.) Komunisti.

Pored svega gore izloženog da nije bilo komunista nikada Hrvati ne bi ugledali Drinu. Oni su namerno izazvali slom da bi od Bosanaca stvorili proletere.

Ovde je u glavnim linijama iznet tok ustanka u Bosni. U koliko su potrebni detalji pojedinih momenata ili rad pojedinih lica, potpisati može po naređenju dostaviti.

S verom u Boga, za Kralja i Otadžbinu.

Pešad. kapetan II klase

Mil. J. Momčilović

1  Original (pisan mastilom, ćirilicom) u Arhivu VII, Ča, k. 175, reg. br. 28/4 (BH-V-2728).

2  Od avgusta 1942. do aprila 1945. komandant Romanijskog Četničkog korpusa. Ubijen od ustaša u Lijevču polju (Banja Luka) krajem aprila 1945.

3  U Rašića Gaju ustaše su od 22. juna do 8. jula 1941. na zverski način ubile oko 80 Srba. Opširnije o tome i kasnijim događajima, vidi R. Čolaković, Zapisi, II, str. 59—65.

4  U istočnoj Bosni je samo deo srpskog stanovništva podigao ustanak radi spašavanja vlastitog života, u celini ustanak je bio smišljeno-organizovan od strane KPJ. Opširnije o tome, vidi Zbornik NOR-a, tom II, knj. 1, tom IV, knj. 1; Oslobodilački rat, knj. 1, str. 88—93; dr Z. Antonić, n.d.

5 i 6 O oslobođenju tih mesta avgusta 1941, vidi R. Colaković, Zapisi, II, str. 4S-50, 73 i 74.

7 Slaviša (ne Franc) Vajner Čiča, tada komandant Romanijskog NOPO.

8 Majori Jezdimir Dangić i Boško Todorović su početkom septembra 1941. došli na Romaniju sa četom vojnika i vodom pionira. Sa njima su se povezali predstavnici Štaba Sarajevske oblasti i vodili više razgovora o saradnji i četničkim planovima. Opširnije o tome, vidi Zbornik NOR-a, tom IV, knj. 1, dok. br. 185 i Arhiv VII, A NOR, k. 1701, reg. br. 20—7.

9 O dolasku i akcijama tih odreda, vidi Arhiv VII, Ca, k. 175, reg. br. 24/4 i A NDH, k. 62, reg. br. 12/2.

10  Na području Romanije i Birča tada su dejstvovali Romanijski i Birčanski NOPO. O njihovom formiranju i dejstvima, vidi Abdulah Sarajlić, Ustanak na Romaniji, VIG, br. 1/1952 i Miloš Zekić, Stvaranje i razvoj Birčanskog partizanskog odreda 1941. godine, VIG, br. 2/1950.

11  O sastavu, formiranju Glavnog štaba NOPO Bosne i Hercegovine i dolasku pojedinih njegovih članova u istočnu Bosnu, vidi R. Čolaković, Zapisi, II, str. 7—14, i 17—83.

12  Vidi dok. br. 7.

13  U neuspelom napadu na Olovo (1/2. novembra 1941) bilo je predviđeno učešće Vlaseničkog četničkog odreda, Derventskog četničkog bataljona i delova Romanijskog i NOPO »Zvijezda«, uz sadejstvo Ozrenskog NOPO (Arhiv VII, Ca, k. 174, reg. br. 38/3 i 4/5).

14  Vidi dok. br. 29.

15  Tako su četnici nazivali sve one koji su bili za saradnju sa partizanima ili na bilo koji način ispoljavali simpatije prema NOP-u.

16  Ta tri mesta su italijanske trupe ustupile četnicima (vidi dok. br. 31).

17  Vidi dok. br. 49, nap. 3.

18  O odnosima između četnika i partizana u istočnoj Bosni novembra i decembra 1941, vidi Zbornik NOR-a, tom II, knj. 2, dok. br. 93, tom IV, knj. 2, dok. br. 58, 87, 91 i 94, knj. 3, dok. br. 1, i Oslobodilački rat, knj. 1, str. 178.

19  O dolasku 1. proleterske NOU brigade u istočnu Bosnu, vidi Zbornik NOR-a, tom II, knj. 2, dok. br. 71, 74, 75, 78 i 87, tom IV, knj. 2, dok. br. 87, 89 i 94.

20  Vidi dok. br. 49.

21  Vidi dok. br. 38, nap. 3.

22  Vidi dok. br. 54, nap. 2, 3 i 4.

23  Naredba o tome nalazi se u Arhivu VII, Ča, k. 170, reg. br. 35/4.

24  Tako je nazivan Cerski četnički odred.

27 i 28 Ta mesta nisu nađena na karti 1:100.000.

29 Nečitka reč.

SadržajPrethodni dokumentSledeci dokument