Stanko Petelin Vojko: GRADNIKOVA BRIGADA

Iako se neprijatelj još nalazio u Colu, oslobađanjem Trnova, Predmeje i Otlice ispunjeni su svi osnovni uslovi za realizaciju naređenja Vrhovnog komandanta da se odmah počne sa uvodnim borbama za Trst[1].

U vezi sa novonastalom situacijom štab korpusa je odlučio da prema Trstu krene u dva ešelona: prvi ešelon — 30. divizija koja je imala zadatak da još u toku noći krene i drugi ešelon — 31. divizija koja kreće naredne noći. Jedinice 31. divizije krenule su iz Trnovske šume 29. aprila uveče. Gradnikova brigada se u toku dana nalazila na sektoru Sv. Mihael — Krnice — Čaven i kontrolisala pravce iz Vipavske doline kojima bi neprijatelj mogao da ugrozi Trnovsku šumu. Brigada je imala zadatak da u toku noći pređe drum Ajdovščina — Gorica blizu Dobravlja. Međutim, to nije bilo nimalo lako. Drum je bio krcat četničkim, domobranskim i drugim kolonama koje su se povlačile ispred jedinica NOV prema zapadu. Gradnikova brigada je prešla drum uz pomoć jedine čete Vojkove koja je izvršila juriš na neprijatelja i tako omogućila da brigada produži preko Vipavske doline na Kras i rano ujutru stigne u Stanjel.

Već 30. aprila na Krasu su bile koncentrisane, pored 30. divizije, i sve tri brigade 31. divizije: Gradnikova u rejonu Štanjela, Prešernova u rejonu Planine i Vojkova u rejonu Erzelja, S obzirom na brzo približavanje pokretne grupe 20. divizije Trstu, ustanak jedinica komande mesta i naroda u Trstu[2] i prodor 30. divizije u predgrađa,

31. divizija nije bila upotrebljena u neposrednim borbama za Trst, već je dobila zadatak da krene prema zapadu i što brže — pre dolaska anglo-američkih jedinica koje su bez otpora prodirale kroz severnu Italiju prema Soči — izbije na levu obalu Soče i oslobodi Tržič i Goricu.

Jedinice 31. divizije su već 30. aprila posle podne krenule svojim ciljevima. Gradnikova brigada je pošla preko sela Komen i 1. maja u šest časova izjutra stigla u Opatje Selo. Prešernova je krenula udesno i izjutra se razmestila u Renčama i Mirnu, dok je Vojkova pošla levo — preko sela Komen i Šempolaj. Prvog mjaja je Prešernova brigada produžila u Goricu koju je posle dvodnevnih borbi, u sadejstvu sa jedinicama Škofjeloškog odreda, oslobodila pre dolaska anglo-američkih snaga, dok je Vojkova, u sadejstvu sa inžinjerijskim bataljonom 30. divizije, napala Nabrežinu i Sv. Križ.

Gradnikova brigada se u Opatjem Selu nije zadržavala i nakon kraćeg odmora odmah je produžila prema Doberdobu, četiri do pet kilometara severno od Tržiča. Ovde je štab brigade formirao dve kolone: jedan bataljon je krenuo prema Tržiču, a dva u pravcu Selca (tri kilometra severozapadno od Tržiča). Ona je oslobodila Tržič[3]. Time je Gradnikova brigada časno izvršila svoj zadatak. Ona može da bude ponosna na svoj doprinos koji je dala našem oslobodilačkom ratu i revoluciji.

O ulozi i značaju koji je Gradnikova brigada imala za oslobođenje najzapadnijih delova slovenačke teritorije ne može se suditi samo na osnovu broja neprijateljskih vojnika koje je izbacila iz stroja, zapjenjenog naoružanja i sopstvenih gubitaka. Uostalom, o svemu tome nema gotovo nikakvih pouzdanih podataka.

Međutim, prilikom ocenjivanja njene uloge, pa i ostalih brigada NOV koje su dejstvovale na tom području, treba polaziti od toga od kakvog je značaja ova teritorija bila za neprijatelja i NOP.

Sve do septembra 1943. Slovenačko primorje bilo je sastavni deo Kraljevine Italije čije vlasti, znajući za mržnju koju je primorski narod gajio prema njihovom ugnjetačkom režimu, pokušale su svim silama da spreče svaki pokušaj oružanog otpora. Tu su bile koncentrisane jače neprijateljske vojne i policijske jedinice nego u bilo kom okupiranom delu Jugoslavije. Za razliku od ostalih jugoslovenskih pokrajina, gde je okupator morao posle kapitulacije države iznova da uspostavlja svoje organe vlasti, to je na Slovenačkom primorju fašistička vlast, stvarana pre 25 godiina, ostala nedirnuta. Sve to, pa i velika komunikativnost na toj teritoriji, otežalo je dejstvo prvih dveju primorskih brigada. Ipak su one ne samo opstale — mada su često zapadale u veoma kritične situacije — već su neprijatelju nanosile i teške udare, a time u još većoj meri podizale nacionalni ponos primorskog naroda i podsticale njegovu rešenost da ustraje u borbi za nacionalno oslobođenje u okviru nove Jugoslavije.

To se najbolje videlo prilikom sloma italijanskog fašističkog režima kad se čitav narod, kao jedan čovek, podigao na ustanak i otpočeo borbu sa novim okupatorom — Nemcima i njihovim slugama. Mada je neprijatelj, zbog vanrednog stategijskog položaja Slovenačkog primorja (komunikacija koje su povezivale italijanski front sa pozadinom, mogućnosti savezničkog iskrcavanja na obale Istre i Slovenačkog primorja) ubrzo diovukao na tu teritoriju veoma jake snage i preduzimao sve češće ofanzive protiv naših snaga i čišćenja teritorije, svoj osnovni cilj — uništenje jedinica NOV na tom području — nije postigao. Brigada je, s obzirom na veliku nadmoćnost neprijatelja, skučenu manevarsku prostoriju, pa i zbog potcenjivanja neprijatelja i neopreznosti, doživela u to vreme nekoliko teških udara i poraza[4], ali se, zahvaljujući velikoj svesti svojih boraca i čitavog primorskog naroda, redovno brzo oporavljala, popunjavala novim borcima i ponovo prelazila u napade na neprijatelja.

Iako je opšta situacija u završnom periodu rata na Slovenačkom primorju — zbog sve većeg približavanja frontova teritoriji Slovenije — postala gotovo nepodnošljiva, primorske brigade se nisu smele povući u dublju pozadinu, preko železničke pruge Ljubljana — Postojna — Trst na teritoriju susednog 7. korpusa. Zapadni saveznici su, naime, još tretirali Slovenačko primorje kao integralni deo Italije, a reakcionarni krugovi u tim zemljama su svim silama nastojali da Italija zadrži predratne granice. Zato je bilo neophodno da se zapadni saveznici ubede ne samo u formalno priključenje Slovenačkog primorja Titovoj Jugoslaviji (što je učinjeno odmah posle kapitulacije Italije), nego da prethodnice njihovih trupa koje su u toku poslednjih dana rata nastupale kroz sevemu Italiju već na obalama Soče naiđu na Gradnikovu brigadu i ostale jedinice 9. korpusa NOVJ, koje bi pre njihovog dolaska na tu osporavanu teritoriju oslobodile čitavo Slovenačko primorje i time ga stvarno priključile novoj Jugoslaviji.

Tako se i dogodilo i tu činjenicu su morali, mada posle dugotrajnih trzavica i opiranja, priznati i zapadni saveznici. Upravo u tome je istorijska uloga i zasluga primorskih partizanskih jedinica, a pre svega Gradnikove kao najstarije brigade koja je dejstvovala na toj teritoriji.

[1] Zapovest štaba 30. divizije od 24. aprila 1945.; dnevni informativni izveštaj obaveštajnog centra 30. divizije od 27. aprila 1945.; telegram štaba 9. korpusa od 28. aprila 1945. Glavnom štabu NOV i PO Slovenije (sve u Arhivu IIRP).

U toku 27. aprila došlo je do prekretnice i na riječkom frontu: 20. divizija je, uz snažnu podršku artiljerije i tenkova, probila neprijateljsku odbranu na desnom krilu fronta i sledećeg dana, 28. aprila, svojom pokretnom grupom krenula u pravcu Ilirske Bistrice — Trst.

[2] Komanda mesta Trsta je u proleće 1945. organizovala u gradu šesnaest bataljona i jednu samostalnu četu sa oko 3.000 pripadnika (Slovenaca i Italijana) koji su bili samo delimično naoružani. Kad je 28. aprila došlo do organizovanog ustanka, ove jedinice su se još više ojačale i same — pre nego što su u grad stigli del ovi 9. korpusa i pokretna grupa 20. divizije — oslobodili gotovo čitav Trst, izuzev nekih jačih neprijateljskih čvorova odbrane. U borbama sa jedinicama komande mesta Trst u toku petodnevnih borbi poginulo je 420 neprijateljskih vojnika, a zarobljeno 1.930 nemačkih i oko 1.700 italijanskih kvislinških vojnika.

[3] Izveštaj štaba 31. divizije za 29. i 30. april i 1. maj 1945. štabu 9. korpusa (Arhiv IIRP, F. 276 a/I).

[4] Ceni se da je Gradnikova brigada, zajedno sa Goriškom sa kojom se spojila početkom novembra 1943, u toku svog opstanka izgubila preko 1000 boraca, a njeno brojno stanje se veoma menjalo — od oko 400 boraca prilikom formiranja i 1450 prilikom spajanja sa Goriškom brigadom, do prosečno 600 boraca u toku 1944. godine i samo 250 na završetku rata.