СУКОБИ ПОДРИНСКОГ ПАРТИЗАНСКОГ ОДРЕДА С НЕМАЧКИМ ТРУПАМА После 7. августа немачке посадне трупе смештене у Шапцу, Лозници .и Сремској Митровици неколико дана нису одговарале јачим снагама на акције Мачванског (Подринског) партизанског одреда, нити су инсистирале да уђу у директне сукобе с партизанима. Немци су још рачунали да су за сузбијање „немира" и акција „терора и саботаже", које су „готово искључиво дело комуниста",42 довољна потерна одељења састављена од „људи српске жандармерије", под надзором неколицине немачких војника. То не значи да су немачки окупатори били безбрижни и да су седели скрштених руку. Успешан партизански напад у Богатићу узнемирио је немачке командантуре, полицију и посадне трупе, те су одмах почели да спроводе извесне мере заштите од изненађења. Кроз Шабац су стално крстариле наоружане полицијске, жандармеријске и војне патроле. Испред Ортскомандантуре и немачког официрског дома, смештених у хотелу „Зелени венац" у самом центру града, постављен је 8. августа камион са топом и 2 митраљеза. Десетог августа митраљези су постављени и на прозоре „Зеленог венца". Идућег дана после подне у Шапцу је настала узбуна. Неко је, тобоже, обавестио сељаке да ће партизани напасти Шабац око 16 часова. „Сељаци из Мајура., Штитара, Слепчевића и других села, углавном жене, пошли су у Шабац са џаковима, торбама, чак и колима да пљачкају. Полицијске патроле су их угледале код Пољопривреде и јавиле командантури. Настала је узбуна, чишћење улица, јурњава полиције с виком: Склањајте се унутра!, пуцњава. Блокиране су улице од Занатског дома до „Старе Србије" и од пијаце до Гимназије. На раскршћу је постављен топ, на свим прозорима митраљези."43 Дванаестог августа градски добошар је објавио наређење немачких власти да је кретање увече дозвољено само до 20,30 часова. Саопштено је грађанству да ће цео Забран (шума у близини Шапца) бити исечен. Тринаестог августа и на „Зеленој пијаци" је постављен топ, а после подне је добошар објавио да је обустављен железнички саобраћај, да идућег петка неће бити пијаце и да је забрањена вожња бициклом кроз град. Четрнаестог августа Немци су попели митраљезе на црквени торањ, који им је служио и као осматрачница, и на кров Народне банке. Сваке вечери немачки војнрјци су излазили на периферију града да чувају улазе у град, а ујутру су се враћали у касарну. Њихове патроле претресале су свака кола, сваку торбу и завежљај.44 Жандарме, растеране из Мачве, Немци су покупили и поново послали тамо, али је сада цео вод био сконцентрисан у Богатићу, под командом жандармеријског капетана Ћирића. Бојни заповедник Србије наредио је 11. августа Вишој команди 65 (посадне трупе) да одмах приступи нападима на устанике и обуци трупа за герилски рат. „Код сваког батаљона био је одмах формиран један летећи одред од око 30—50 људи но могућству од добровољаца, опробаних храбрих вођа и нижег насртљивог старешинства", Требало је да ови одреди буду покретни, опремљени камионима, лаким и тешким митраљезима, шмајсерима, ручним бомбама, обиљем муниције, погонским материјалом и храном. Да им се дају извидничка оклопна кола, мотоцикли, бицикли, средства за везу, радиосредства. Придодати су им српски полицајци, жандарми, тумачи и помоћне службе.45 Тада су и немачке јединице почеле да бивају активније на сектору Мачве. Са циљем застрашивања и демонстрације силе и снаге, предузимају ратне маршеве из гарнизона у околину. Организују мање, такозване потерне одреде (Jagdkommando) мешовитог састава и различитог наоружања, који одлазе у села, пале куће и јавне зграде, убијају и злостављају становништво и пљачкају. Немачке јединице настоје да очувају комуникације Шабац — Лозница, Шабац — Богатић и Митровица — Богатић, којима чешће крстаре на камионима. Тих дана немачки окупатори у Србији још увек не схватају озбиљност ситуације, нису довољно обавештени о снази и кретању, о карактеру и вођству устанка. Немачки војни заповедник на Балкану сматрао је, да је ситуација затегнута, да се терор и саботажа „изгледа плански спроводе", и да је дотле „било само појединих акција"; допуштао је могућност да „оне при даљем заоштравању ситуације могу довести до већег оружаног комунистичког устанка", али се тешио да „маса становништва и сама јако трпи од терористичких акција и односи се углавном лојално". На крају, врло оптимистички је закључио: „Можемо се надати да ће се немири локализовати планском борбом против банди са свим расположивим трупама, полицијом СС, српском полицијом, затим образовањем моторизованих потерних одреда, ратним маршевима у циљу вежбе, као и планском и појачаном пропагандом, и даљим успесима на истоку".46 Такву „планску борбу" отпочели су Немци и у Мачви посадним и полицијским трупама из гарнизона у Срем. Митровици, Шапцу, Лозници и Бањи Ковиљачи, од 12. августа 1941. године. На основу обавештења да се у рејону Обреновац, Сава, Дрина до Лознице прикупљају веће групе устаника, Војни заповедник Србије доделио је Вишој команди 65 две чете из 64. резервног полицијског батаљона и упутио их у Шабац. Ово појачање, предвођено Штабом 64. батаљона, премештено је у Шабац 11. августа. Примивши извештај из Шапца да је „бандитски препад на Богатић" извела „банда јачине 500 — 1000 људи" који иду према Шапцу, Војни заповедник Србије наредио је да се преместе у Шабац три пешадијске чете из састава 2. батаљона 750. пеш. пука у Сремској Митровици47 Немачка „оружана сила" ангажовала је на простору Мачве у другој половини августа 5 пешадијских чета, два артиљеријска вода и једно артиљеријско одељење са 5 топова, и одговарајући број камиона. Једна пешадијска чета из састава посадних дивизија имала је око 200 — 250 људи (процена на основу укупног броја људи у дивизији). Укупно је учествовало у акцијама против Подринског НОП одреда у то време око 1000 — 1200 немачких војника. Поврх тога немачка војна команда располагала је са. још 2 пешадијске чете у Лозници и Бањи Ковиљачи, 2 полицијске чете у Шапцу, жандармеријском четом у Лозници, једним водом фелджандармерије у Шапцу (непознате јачине), четом жандарма у Шапцу (око 60) и водом жандарма у Богатићу (око 40), и са нешто јединица такозваног Руског добровољачког корпуса (емигранти -— белогардејци) у Шапцу и Лозници. Делимично су ове снаге биле ангажоване и према обреновачкој Посавини, односно Посавском НОП одреду, на путевима Лозница — Завлака и Лозница — Зворник, односно према Ваљевском НОП одреду и четничким одредима на простору Јадра, који су у то време у једном делу борачке масе, под утицајем гласова о партизанским акцијама, били устанички расположени. У Сремској Митровици су, поред делова 750. пеш. пука, биле стациониране домобранске и усташке јединице НДХ. Подрински НОП одред кренуо је у акције против толиких снага — са око 400 партизана укупно „по списку", а :са око 300 наоружаних бораца. Чете су имале по 60 — 70 бораца., од тога 40 — 50 наоружаних.48 Из своје базе Одред је свакодневно слао у акцију све расположиве снаге остављајући неопходно обезбеђење и резерву, обично једну чету, а понекад и делове више чета. Основни задатак је био да се пресече комуникација — пут и железничка пруга Шабац — Бања Ковиљача, да се прекине саобраћај између окупаторских гарнизона у тим местима и осујете акције њихових потерних одреда. Осим тога, чете су и даље учествовале у акцији прикупљања оружја. Неколико пута су поједнине чете одлазиле на Дрину, где су усташе долазиле и претиле да ће прећи у Мачву. Неке чете су спречавале окупатора. да извлачи пшеницу из Мачве. Крајем августа, као круна ове врло живе активности, у којој су чете показале велику покретљивост, изведена је врло успела акција у Мачванској Митровици. Наређење Војног заповедника Србије почело је да се извршује истог дана кад је издато. Ноћу 11/12. августа упућен је потерни одред из Лознице у Прњавор. Сместивши се у Живковића дворишту, потерни одред је ту провео скоро цео дан. Вратио се у Лозницу без додира с партизанима.49 Из Шапца су 13. августа упућена у Мачву 3 камиона добро наоружаних немачких војника, али ни тога дана није било сукоба с партизанима, заузетим око реорганизације на Косовцу. Први напад на немачку „оружану силу" партизани Подринског НОП одреда извршили су 14. августа у Дуваништу. Претходног дана Милан Беловуковић Дева и Бошко Стојковић Точкоња са још неколико партизана дошли су са Косовца у Липолист. Тамо је општинска управа наставила да ради по наређењима окупационе управе и трудила се да обнови евиденцију коју су партизани 7. августа запалили. Између осталог, поново је био сачињен списак војних обвезника, који је у то време био често употребљавано средство застрашивања народа: ако буде немира, окупатор ће све војне обвезнике послати у заробљеништво. Партизани су поново спалили све што се нашло од општинске архиве. Списак војних обвезника лично је спалио Милан Беловуковић Дева. На општинској згради истакнута је велика црвена застава, а по зидовима исписане антифашистичке пароле. Општинска управа известила је о томе Крајскомандантуру у Шапцу, а ова је 14. августа послала у Липолист један камион војника — око пола вода, 30 људи највише, који су спалили црвену партизанску заставу и запалили општинску и школску зграду. Из Липолиста камион са немачким војницима отишао је у Петловачу код председника општине Светислава Лазића, познатог љотићевца и немачког обавештајца.50 Тога дана на Косовцу су били делови 1, 2. и 4. чете. Мика Митровић је са једним водом 1. чете био на Дрини, а Благоје Радовановић са једним делом 2. чете у Мачви, на путу Шабац — Богатић. На Косовац је најпре дошао један дечак из Липолиста и обавестио Штаб да је кмет из Липолиста отишао у Шабац да доведе Немце. Мало касније дојурио је на коњу један младић и јавио да су Немци дошли у Липолист једним камионом и да пуцају и пале по Липолисту. Преким стазама, у сумрак, командант Одреда Небојша Јерковић на мотоциклу и Драган Срнић Падобранац са једним водом 2. чете на бициклима, брзо су стигли у Петловачу и ту још затекли Немце. Партизани су одмах напали на немачке војнике, који су пружили кратак отпор, поседали у камион и побегли према Шапцу. За то време су делови 1. и 4. чете које су предводили Милан Беловуковић Дева, Здравко ЈЛестић и Лала Станковић, сеоским путем кроз поље источно од Липолиста, трчећим кораком избили у Дуваниште на раскрсницу, где пут из Липолиста излази на друм Шабац — Лозница. Тек што су партизани, који су први пристигли, заузели бусију у каналу крај самог друма, а Милан Беловуковић Дева успео да се пребаци на другу страну пута иза ограде, кад је налетео камион. Партизани су отворили ватру на камион, а немачки војиици су, не заустављајући се, одговорили ватром из камиона. Камион је био оштећен, почео је да кривуда по друму, али је ипак успео да умакне. Тога часа стигао је на мотоциклу Небојша Јерковић и за њим неколико бораца на бициклима. Оставивши оне који су се ту затекли у заседи, ради обезбеђења од правца Лознице, Небојша Јерковић је на мотоциклу отишао са бициклистима према Шапцу. На улазу у Слепчевић нашли су у каналу крај друма претурен камион. Немачки војници били су побегли, али су стигли да претходно запале две куће у близини. У напуштеном камиону партизани су нашли само једну цев од немачког пушкомитраљеза и списак војних обвезника из Липолиста. Од сељака из Слепчевића добили су воловску запрегу, натоварили на кола гуме са камиона и друго што је могло да се скине, а камион запалили. У овој акцији партизани нису имали губитака.51 Вративши се у Липолист, Небојша Јерковић је наредио да се ухапсе председник, кмет и деловођа општине, да се избуде сељаци и позову на збор. У рану зору 15. августа окупило се у центру села много мештана. Небојша Јерковић је испричао шта се догодило претходног дана и ноћи, показао списак војних обвезника нађен у камиону и оптужујући председника, кмета и деловођу за издају и сарадњу са окупатором, позвао скуп да као „народни суд" изрекне оштру и правичну казну. Народ је прихватио суђење. Испоставило се да председник општине није био крив и да није био умешан у издају, да су немачке окупаторе обавештавали и списак сачинили деловођа Милутин Вељић и кмет Милан Маринковић. Збор се једнодушно изјаснио за најтежу казну. Кмет и деловођа спроведени су на Косовац и тамо стрељани.52 Тога дана, према немачким изворима, на друм Шабац — Лозница постављене су четири немачке чете, односно њихови делови и потерни одреди. На простору од Шапца до Дуваништа ангажована је 8. чета 2. бат. 750. пеш. пука и 3. чета 64. рез. полиц. батаљона, а на простору од Лознице до Дуваништа 9. чета 3. бат. 738. пеш. пука и 11. чета 724. пеш. пука. Следећих дана неке од ових чета биће смењене другим четама, али ће њихов број све до 21. августа остати исти. Пошто је извршено спајање ситних жандармеријских станица у Мачви у један вод, овај је 15. августа упућен у Богатић, али не сам. Са жандармима је стигла и једна јача Јјединица немачке полиције, вероватно чета. Ова чета сместила се у зграду Среског начелства, од које је направила читаво утврђење: на врата, прозоре и балконе стављени су џакови набијени песком, а на балконе постављени минобацачи и митраљези. Непријатељску посаду у Богатићу сачињавали су: „ ...жандармерија појачана финансима који су преведени у жандармерију... то је био вод од 40 људи — потерно одељење које је послато у Богатић да са 260 немачких војника буде посада варошици".53 На основу пријаве о појави партизана код Лешнице, 15. звгуста је кренула из Лознице ка Лешници 11. чета 724. пука. Није било додира са партизанима, али је чета заробила „устаничког курира" код Лешнице.54 Истог дана извеле су „акцију чишћења" на простору Шабац — Слепчевић — Дуваниште две немачке чете: 8. чета 750. пеш. пука и 9. чета 738. пеш. пука. Пошто нема других података о овој акцији, сигурно је да се радило само о проласку кроз наведена места. Мањи потерни одред поново је дошао у Липолист 16. августа. На црквеном торњу Немци су истакли велику немачку заставу са кукастим крстом, а поред ње и југословенску. Свештенику и једном ковачу, избеглици који је становао у црквеном дворишту, наредили су да чувају заставе по цену својих живота. Запалили су општинску зграду, обили и опљачкалрх један дућан и отишли из села.55 Према једном немачком извештају, партизани су 16. августа извели напад на потерни одред 8. чете 750. пеш. пука и једне полицијске чете, на путу Шабац — Дуваниште.56 Овај напад није идентификован са неком од акција описаних у сећањима учесника НОР-а. На основу извештаја потерних одреда, у штабу 718. пеш. дивизије су схватили да је целу Мачву захватио пожар устанка. У дивизијски ратни дневник уписано је 18. августа: „Између Шапца и Лознице, северно од пута до Саве, вије се црвени барјак. II/750 је предузео гоњење од Митровице и Шапца у нарочито угроженим местима Липолисту (где је се вратило 120 комуниста), Бадовинцима, Црнобарском (Салашу), Глоговцу. Код Дубља је изненада нападнута железничка станица и пресечена пруга." Два потерна одреда из састава 2. батаљона, 750. пешадијског пука извршили су 18. августа „ратне маршеве у циљу вежбе": 7. и 8. чета у простору Богатић — Дубље, а 5. и 6. чета у просторз^ Ноћај — М. Митровица. Тога дана није дошло до сукоба између партизана и ових немачких јединица.57 Хроничар Глиша Бабовић записао је да је 18. августа воз, који је кренуо из Шапца према Лозници у 5 часова ујутру, дошао само до Штитара и вратио се, јер је пруга била оштећена. У ствари, то је био напад на композицију који је извршила 1. чета. У току ноћи чета је постављена у заседу крај пруге на око 200 метара од железничке станице у Штитару. Композицију од неколико вагона у којима се претежно налазила пшеница, обезбеђивали су немачки војници и неколико жандарма. Борба је била кратка. Партизани су брзо савладали отпор непријатеља, заробили неколико немачких војника и 4 жандарма. Заробљени немачки војници и 1 жандарм спроведени су на Косовац, и жандарм је ступио у партизане, а двојицу су партизани пустили. Из вагона партизани су узели неке ствари, а остало је раздељено сељацима.58 Окружни комитет и Штаб Одреда су одлучили да се посмртни остаци погинулог командира Војина Радосављевића сахране у Салашу Ноћајском. Ноћу 18/19. августа посмртни остаци су донесени камионом у Прњавор. Сутрадан, 19. августа пре свитања, кренули су из Прњавора друмом према Шапцу око 40 партизана и командант Небојша Јерковић, са камионом и посмртним остацима Војина Радосављевића. Требало је да колона скрене са друма лево на сеоски пут испред железничке станице Дубље, односно на искрају Дуваништа, и да продужи правцем Дубље — Белотић — Метковић — Глушци — Ноћај — Салаш Ноћајски. Те ноћи 2. чета „Воја Радосављевић" била је у Дубљу. Знало се да је Драгослав Баја Ђурковић из Дубља немачки обавештајац, те је требало да чета извиди да ли није довео Немце у Дубље, а затим да изиђе на друм ради обезбеђења од Шапца. Друга чета „Воја Радосављевић" је прошла ноћу кроз Дубље, изишла на друм код железничке станице Дубље, извиђала део пута према Шапцу, а онда у колони по један, разређена, прошла кроз Дуваниште друмом према Прњавору. Онда се поново вратила у Дуваниште, да би сачекала камион са посмртним остацима свог првог командира и пратњом, на искрају Дуваништа, испред железничке станице, а иза једне кривине. Патрола, коју је чета оставила према Прњавору, јавила је да камион долази. Чета је кренула у правцу Шапца на обезбеђење. Била је зора. Дотле — ништа сумњиво није примећено. Да би скратила кривину друма, чета је скренула десно и ударила пречицом, преко стрњике. Чело колоне, око 11—12 бораца, међу којима Благоје Радовановић и Миодраг Девечерски Зука, стигла је на петнаестак метара од багремове живице, кад се одједном зачуо пуцањ из пиштоља и узвик на српском: пали! Партизани, који су се нашли на стрњици, одмах су полегали. Други део чете, који још није био наишао на брисан простор, заклонио се иза међе, развио у стрелце и отворио ватру, пуцајући преко својих другова на стрњици. Иза багрема у заседи налазио се немачки потерни одред састављен од делова 8. чете 750. пука и једне полицијске чете. Вероватно су ту провели целу ноћ и пред зору поспали. Долазак партизана их је пробудио. Отворили су јаку ватру. Партизани на стрњици нису могли ока отворити, али су они иза међе приморали Немце да се повуку на другу страну пута (од Шапца десну) и да отуда пуцају у правцу пута и партизана. Тада је у гужву наишао и камион. Сви су поскакали с камиона. Једни су однели тело Воје Радосављевића у кукурузе и сахранили под једним орахом, а остали су ступили у борбу. Чета се сконцентрисала и напала на Немце, који су се повукли у правцу Дубља. Друга чета је у овој борби изгубила три борца: на стрњици је погинуо Миодраг Девечерски Зука, који је ишао први у колони. Како је легао на земљу, метак га је ударио у главу и изишао на кичму. На путу је пао Радивоје Димитријевић из Глушаца. Име трећег није познато. Ту у близини су и сахрањени.59 Партизани су одступили ка Липолисту. Према немачким изворима њихови губици у овој борби били су: један мртав и један рањен. У систем „планске борбе" против партизана немачки окупатори су одмах укључили и мере одмазде и терора против читавих насеља, која су по њиховим мерилима и обавештењима била „вероватна комунистичка централа". За Немце је Липолист био једна од „централа". Стога је потерни одред, сређен и ојачан, кренуо у потеру за партизанима и у освету Липолисту. Од раскрснице у Дуваништу, путем ка Липолисту кретала су се три камиона и један топ, а лево и десно од пута наступала је пешадија у стрељачком строју. Засуканих рукава, непрестано пуцајући из митраљеза и аутомата, бацајући ручне бомбе, немачки војници су пролазили кроз дворишта, рушили ограде, палили куће и друге зграде, купили и гонили испред себе све мушкарце које су нашли у селу. Запалили су 15 кућа, убили 4 сељака, силовали и камом изболи једну седамнаестогодишњу девојку која је после 3 дана умрла, једној девојци изболи груди бајонетима. Партизани су се повукли из Липолиста хотећи да избегну борбу у селу, а потерни одред се није усудио да крене даље за њима. Због тога што су партизани спалили немачку заставу 16. августа, немачки војници су стрељали ковача Стојана Дражића и запалили кућу и све зграде свештеника Павла Васића, који се раније склонио из села. У Задружном дому Немци су видели зелену есперантску петокраку звезду, и због тога су запалили Задружни дом и у њему Народну књижницу и читаоницу. Похватане сељаке Немци су скупили у две групе и држали их под стражом. „Сељаке су Немци најпре сликали, а затим им је немачки командант рекао: својом великодушношћу он им данас поклања животе, иако је имао овлашћење да их побије. Сликао их је да их идући пут, када опет дође у село, по слици прикупи. Ако установи, вели, да некога од њих нема код куће, он је значи побегао у шуму, па ће Немци све остале стрељати и село запалити. Затим су све сељаке пустили, а као таоце задржали и у затвор у Шабац одвели Васић М. Живка, председника општине и Христовић X. Ананија, учитеља."60 По Глиши Бабовићу, Немци су 19. августа увече донели у Шабац 3 мртва и више рањених војника из борби у току дана.61 На повратку из Поцерине, 20. августа, 5. чета је приспела у Богосавац око 13 часова и после краћег одмора спремала се за покрет. Тога часа дошао је један младић и команди чете саопштио: шеф Железничке станице Дубље јавља им да једна немачка колона од неколико камиона иде од Лознице према Шапцу. Била је то, према немачким изворима, 8. чета 750. пеш. пука, која је претходног дана имала сукоб с партизанима код Железничке станице Дубље, а која се сада враћала из Змињака у Шабац и око 18 часова (по немачком времену око 19 часова) била нападнута.62 Пета чета је журно кренула ка друму Шабац — Лозница. На око 3 километра од друма чула се у даљини хука мотора. Остатак растојања чета је претрчала стазом кроз кукурузе, избила на друм између Дуваништа и Слепчевића, и посела положај само с једне стране пута. Заклон је био слаб — ретка живица, а иза леђа је била њива под сојом. Један део бораца тек је био ухватио заклон, док су остали пристизали, кад су наишла 4 немачка камиона прекривена церадама. По договору, лево крило заседе (са стране одакле су Немци долазили) пропустило је прве камионе, а онда су сви борци отворили ватру на сва 4 камиона. Једни су тукли у шоферске кабине, други у гуме, трећи у цераде. Борац Милан Пандуровић истрчао је из заклона у канал крај пута и бацио бомбу на камион. То је учинило још неколико бораца. Два камиона су запаљена, а трећи оштећен. Збуњени у први мах изненадним и жестоким нападом, Немци су претрпели осетне губитке. Ипак су се брзо средили, заузели положаје на другој страни пута, отворили жестоку ватру и почели да бацају бомбе преко пута. Многобројнији и боље наоружани Немци су натерали 5. чету да се повуче. До тог часа чета није имала губитака. У повлачењу преко брисаног простора, преко њиве под ниском сојом, погинуло је 4 партизана, међу њима и командир чете Глиша Малетић, а политички комесар Милорад Петровић Ујка повредио се приликом преласка преко једне ограде. Чета се искупила на око 2 километра од места где је била борба. Немци нису одмах кренули за њом. После извесног времена, развијени у стрелце, пошли су у правцу повлачења чете, али су се убрзо вратили. Њихови губици били су: 3 мртва и 11 рањених. Сутрадан је Штаб Одреда поставио нову команду 5. чете. за командира Миленка Самарџића, за заменика Светомира Алимпића, за политичког комесара Ненада Нешу Стевановића, који се нарочито истакао у борби код Дуваништа и због тога био примљен у чланство КПЈ. Петој чети је дато име Глише Малетића.63 Другу акцију одмазде извршили су Немци у Прњавору. У уторак, 19. августа, у Прњавору је одржан устанички збор. Усред села на стубу се вијорила црвена застава. На уској прузи која је од железничке станице ишла кроз центар села до Мајдана на Церу, направљена је препрека од вагонета. Код препреке је постављена удвојена стража. Немачки потерни одред — 11. чета 738. пеш. пука ојачана пионирском четом 704. посадне дивизије — кренуо је из Лознице ноћу 19/20. августа. Колона од осам камиона зауставила се на уласку у Прњавор. Војници су изишли, развили се у стрелце и блокирали село. Камиони су продужили до препреке у центру села. Један стражар бацио је бомбу на камион, али ту је и погинуо. Потерни одред је поставио обезбеђење према Рибарима и Петковици. Још није било свануло. Један камион вратио се из Прњавора и упутио ка Лозници. Кад је немачка моторизована колона прошла кроз Лешницу, зазвонило је школско звоно за узбуну, а на пијаци су се ускоро окупили борци Лешничке партизанске чете. Покидали су телефонске везе и заузели положај на крају Лешнице према Прњавору, на месту где железничка пруга пресеца друм, испод Видојевице. Четири вагона натоварена дрвима догурали су са споредног колосека до рампе, ту их закочили, а између точкова наслагали цепанице. На барикади се искупило око 40 партизана, неколико ненаоружаних. На немачки камион, који је долазио из Прњавора, борци Лешничке чете отворили су снажну ватру. Из камиона је неко повикао: „Не пуцај!" Лешничани су помислили да Немци хоће да се предају и за тренутак прекинули паљбу. Ту кратку забуну искористио је шофер камиона и на самом путу успео да окрене камион. За то време немачки војници су пуцали у жбуње на обронку Видојевице, мислећи да је заседа постављена тамо. Док је камион маневрисао на путу партизани су га поново засули јаком ватром, а млади борац Радован Малетић убацио је бомбу у камион, где је и експлодирала. После првог партизанског плотуна, у тренутку изненађења, три немачка војника су искочили из камиона, кроз кукурузе побегли до Дрине, препливали је и босанском страном вратили се у Лозницу.64 За то време су војници 11. чете били већ претресли цео Прњавор и скоро целокупно становништво дотерали у центар села. Један официр постројио је све мушкарце и разврставао их у три групе: у једну групу све војне обвезнике, оне који су били добили немачке објаве као припадници бивше, југословенске војске. Из те групе одвојили су двадесетак младих и добро одевених мушкараца. У трећој групи били су старци, жене и деца. Првој групи било је намењено стрељање, другој вешање — војници су обили Живковића трговинску радњу и продавницу Земљорадничке задруге и отуда донели конопце, а родитељи, жене, сестре и деца били су осуђени да гледају овај страшни злочин. Из камиона који се вратио од Лешнице изишао је Немац са завијеном руком и викао: „Алес, алес!" — све, све! (побити). Групу по групу од 20 људи војници су спроводили од центра села до школске зграде, постројавали уза зид и стрељали. Стрељано је преко 140 људи.65 Кад су немачки војници приликом хајке на село почели да пуцају и да пале куће, партизанска стража на Мајдану видела је дим и ватру и чула пушкарање. Обавештен о томе командант Одреда Небојша Јерковић наредио је дежурном командиру да избуди борце, да се сви построје и да им се раздели муниција. У напад на Прњавор упућене су све јединице које су се затекле у логору, само је један вод остављен у резерви. Трећа и 1. чета добиле су задатак да нападну Немце правцем Петковица — црква у Прњавору. Две чете су послате са задатком да пресеку пут од Прњавора према Шапцу и Лозници: 4. чета у Рибаре, а 2. чета у Ново Село. Први вод 4. чете избио је у Рибаре у центар села. Пред дућаном је стајала група сељака. Гледали су пожар у Прњавору и слушали пуцњаву. Рекли су да Немци пале Прњавор и да очекују да Немци дођу и у Рибаре. Водник Пера Савић тражио је два добровољца да пођу у извиђање. Јавили су се Драган Павић из Шеварица и Гладовић из Дубља. Како су се догађаји даље одвијали на овој страни Прњавора Драган Павић прича: „Пера добио од сељака и дао нама по белу торбу, хлеба и сланине, да као чобани идемо према Прњавору, по једну бомбу и пиштољ, и задатак: да идемо друмом, а од рибарског гробља да се раздвојимо и један да иде левом, други десном страном паралелно с друмом. Пера је сигурно рачунао и рекао нам да ће ту, код гробља, бити Немци, да их откријемо и бацимо бомбе на њих и да ће нас Пера и остали пратити и напасти на Немце. Кад смо се раздвојили — Гладовић на гробље, а ја лево — само што смо сишли с пута искоче пред нас Немци који су били у заседи и ухвате нас, претресу и пронађу нам бомбе и пиштоље. Одмах нас одвуку и стрпају у цев испод ћуприје, а за неколико минута дође аутомобил и одвезе нас у Прњавор пред кафану. Видимо окупљене жене, децу, старце. Људе, који су били војници, одвајају 10 по 10 и убијају. Скину нас двојицу из кола, прикључе нам двојицу Прњавораца и дотерају још двојицу. У том отуда иза цркве, где су Немци стрељали, Пера Савић и још 4—5 другова (Жића Трнинић и други) припуцају на Немце. Немци се узбуне и почну се спремати да беже..."66 Тада су пристигле и чете које су са Кумовца упућене у правцу Прњавора. Настала је борба која није дуго трајала. Немци су се бранили док се камиони и остали немачки војници нису спремили за покрет, а онда су се повукли. „И нас шест стрпају у камион", наставља Драган Павић. — „Питају Прњаворце куда је најближи пут за Бадовинце. Било је једно 7—8, можда и 10 камиона, и крену за Бадовинце. Кад су дошли на искрај села стану да запале још неколико кућа, а кад су кретали ја и Гладовић искочимо из камиона и побегнемо у једну башту и легнемо — било је мало бундевских врежа и кукуруза. Немци су пуцали за нама и мене удари зрно више лакта у леву руку, али ја нисам ни осетио. Немци нису ни силазили с камиона већ су отишли за Бадовинце и ону четворицу Прњавораца убију на Дрини код Бадовинаца и пређу преко Дрине у Босну".67 Ратко Стевановић Босанац о том догађају пише: „Када смо на Кумовцу чули пуцњаву у правцу Прњавора, Мика и ја смо са водом појурили што смо брже могли у помоћ. Међутим, у близини Прњавора на путу, крај једне усамљене баште и у близини једне јаруге, наишли смо на лешеве три наша друга, Два су била млађа, а један старији. Знам да је био избеглица, средњег раста, прилично дебео, а имао је густе проседе бркове. Он је лежао потрбушке, а на леђима је зјапила огромна рупа од дум-дум метка. Сећам се да смо сви поскидали капе и једно време ћутећи крај лешева стајали. У том је наишла једна наша патрола, мислим да је била из Периног вода и рекли да су Немци код цркве у Прњавору извршили покољ и да су га напустили, те да се делови нашег Одреда враћају на Кумовац".68 Оставили су једну десетину да сахрани другове, а остали су се вратили. У немачким изворима налазе се три различита датума о догађајима у Прњавору: У дневном извештају Заповедника оружане силе на југоистоку од 22. VIII 1941. године стоји: „21. VIII у акцији на Прњавор (22 км североисточно од Лознице) убијено је 7 комуниста, заробљен 1 српски поручник. Сопствени губици: 7 рањених".69 Команда 65. корпуса поднела је генералу Бемеу 10. октобра „кратак преглед делатности потерних одреда у времену од 14. VIII до 5. X 1941 " у коме пише: „Датум : 20. VIII. Потерни одред: 11. чета 738. пеш. пука. Акција: Прњавор 22 км. североисточно од Лознице. Успех: 7 бандита мртвих".70 У ратни дневник 718. пеш. дивизије уписано је: „19. 8. 41. — 11/738 (11. чета 738. п. пука) ојачана пионирском четом 704 (дивизије), насилно рашчишћава у току ноћи од друма Лозница — Шабац у правцу Петковице и Липолиста. Акција је само до Прњавора изведена. Ту препрека на друму и јача борба ватреним оружјем око 4,00 часа. Пола села до темеља спаљено. После главног непријатељског напада у 9,30 часова имао је непријатељ 7 мртвих. Сопствени губици 11/738: 7 рањених, 2 тешко, 1 безнадежно. 1 национална и 1 совјетска застава заплењена. Приликом повратка била је 11/738 од Лознице снажно нападнута, те је у повратку преко Бадовинаца и с оне стране Дрине изишла у Ковиљачу".71 Учинивши оно што су могли, немачки потерни одреди су закључили да је у Мачви „акција чишћења" завршена, те су се 21. августа повукли у гарнизоне. После „тродневног марша" кроз Мачву приспеле су у Сремску Митровицу 5. и 6. чета, а затим и 8. чета, док је на њено место отишла и заменила је 7. чета 2. бат. 750. пеш. пука. Међутим. 25. августа поново су дошле у Шабац две чете 750. пеш. пука из Сремске Митровице. Планиране мере насиља и злочина нису још биле исцрпене. Тих дана похапшенр! су у Богатићу очеви и браћа партизана Подринског НОП одреда: Никола Берић, Велимир Дукић, Драгољуб Дабић, Драгутин Мисојчић и Милорад Мисојчић. Немци су их 20. августа пред вече спровели у шабачки затвор. Николини синови Стеван и Живорад Берић били су у Подринском НОП одреду. Стеван је већ био запажен борац, учествовао је у потрази за фолксдојчером Фикеом и другим акцијама. Драгољуб Мисојчић, брат Милутинов и Миодрагов, отишао је у Одред после партизанског напада, на Богатић. Председник општине Паја Клић, фолксдојчер, написао је извештај о нападу и одредио Драгољуба да тај извештај однесе у Шабац. Кад је изишао из Богатића Драгољуб је скренуо у Дубље, дошао на Цер и писмо предао Штабу Одреда.72 Ноћу 20/21. августа ухапшени су у Шапцу: др Бора Тирић, лекар, др Алфред Бата Коен, лекар, Јеврејин, Риста Укропина, трговац, Милутин Војновић, бравар и Миливоје Јовановић, кројач. Свих десет ухапшених Немци су исте ноћи стрељали на улицама града. Њихова тела оставили су на улицама до 10 часова сутрадан, онда их обесили на електричне и телефонске стубове у центру града, а следеће ноћи поскидали и закопали у једном забаченом крају Доњошорског гробља.73 „Стрељање је наредио заменик немачког команданта Квасни", забележио је Глиша Бабовић.74 „Шабац је доста достојанствено и демонстративно примио овај акт. Град је био као мртав цео дан", пише Окружни комитет КПЈ из Шапца Покрајинском комитету КПЈ за Србију.75 У циљу спровођења „планске и појачане пропаганде", као једне од мера за локализовање немира, одржана је у Шапцу 19. августа у сали Окружног суда конференција „најугледнијих грађана", „представника оног дела шабачке чаршије који је био против устанка, а за сарадњу са окупатором".76 Окупациона и квислиншка управа у Шапцу пронашла је међу „угледним грађанима" групу таквих, који су се добровољно јавили да иду у мачванска села „да саветују људе да се смире". Група од њих 5 дошла је у Богатић, а одатле 22. августа заређала по селима северно од Богатића да окупља сељаке на зборове и да их одвраћа од борбе против окупатора. У тој групи су били: Петар Николић Чавка, председник Окружног суда у пензији, Душко Ђорђевић, судија, Љупко Петровић, помоћник јавног правобраниоца.. ,77 Првог дана су прошли мирно на свом пропагандном путу и зборисању у Глоговцу, Црној Бари и Бановом Пољу. Сутрадан, 23. августа, прошли су успешно кроз Раденковић и Глушце и пошли у Узвеће. О издајничкој активности ове групе дознали су партизани Радован Рада Шарчевић и Сава Сретеновић Зец. По задатку Штаба Одреда њих двојица су крстарили по Мачви, трагајући за петоколонашима и пљачкашима. Одмах су кренули по трагу групе окупаторских агитатора и стигли је у Глушцима. Дошли су неопажено на збор, обавестили се да група иде за Узвеће, отишли испред ње и сачекали је у заседи између Глушаца и Узвећа. Намеравали су да „угледне грађане" приведу у Штаб Одреда, те нису одмах пуцали на њих, али кад су они ошинули коње и почели да беже, Рада и Сава су припуцали за њима и убили Петра Николића Чавку, председника суда у пензији. Тако се у Мачви другог дана завршио покушај окупаторске „планске и појачане пропаганде" против устанка и партизана. Наредбом команданта Одреда Небојше Јерковића од 24. августа 1941. године Сава Сретеновић и Рада Шарчевић су похваљени „за самоиницијативно стрељање Петра Николића".78 Двадесет трећег августа у 15,30 часова одржана је у Шапцу конференција наставника Мушке и Женске гимназије и Учитељске школе, уперена против НОП-а. Присуствовали су Петар Куновић, инспектор Министарства унутрашњих послова, Воја Николић, окружни начелник и официри из Крајскомандантуре. Одржана је слична конференција. и са шабачким свештеницима у исто време, а у 17,30 часова у сали Окружног суда поново конференција са „угледним грађанима".79 Напори немачке окупационе управе да што више Срба увуче у братоубилачку борбу и помоћу њих реши угушивање устанка, нису се завршили на томе. Уз помоћ квислиншких власти и других својих опробаних присталица и сарадника Крајскоманда је 27. августа позвала грађане да узму оружје и да организују хајке „ради истребљења комуниста". Позвани су сви бивши активни официри, њих 29, да руководе тим „операцијама". Неколико грађана се пријавило, а официри су сви одбили. Учесници НОР — бивши борци Мачванског (Подринског) НОП одреда — сећају се неколико акција из овог периода у августу 1941. године, којима данас не могу тачније да одреде ни датум ни место збивања. Јован Вујић Шабан прича: „Био сам у борби у Дуваништу. Ту је био и Живан Скакун Ђена. Дошло је једно обавештење да ће Немци наићи путем Шабац — Лозница. Небојша Јерковић је скупио двадесетину партизана и ноћу нас повео у сусрет Немцима. Чули смо моторизацију, упали у заседу. Викали су на немачком: „Стој, руке у вис!" Почела је пуцњава са обе стране. Ретко кад сам у току рата долазио у ситуацију да се тучем с непријатељем из такве близине. Тукло је тако, да је то чудо".80 Милан Цикота у својим сећањима на борбе у Мачви пише: „Прва борба у којој сам учествовао била је на простору између села Дуваништа — села Липолиста. Немци су се са два камиона кретали цестом Шабац — Лозница. Заузели смо положај на углу цесте и пута који води у село Липолист. Када су Немци кренули путем у село, отворили смо ватру и натерали их да изађу из возила. Након кратког обостраног пушкарања повукли смо се у правцу села Петковица, а одатле на Цер".81 О једном препаду на немачке камионе пише Јосип Антоловић Хрват: „ ... Мој вод једнога дана прелазио је цесту Лозница — Шабац. Неко повика: Немци! — Од Лознице према нама ишла су два камиона. Иза њих облак прашине. Још ненавикнути на борбе, збуњени, борци почеше да беже. Остаде нас на путу двојица-тројица. Опалих метак у правцу камиона и повиках: Стој! Зауставише се. Возили су неку бурад за Немце. Одредим борца Пају... да спроведе неколико заробљеника за Петковицу, а нас неколицина кренусмо на Дрину, јер је неко пронео глас да се у једном селу крај Дрине налазе Немци. Кад смо дошли тамо — нигде никога. Вратимо се назад у Петковицу. Дођосмо у кућу крај самог манастира, где се била сместила наша чета..,82 У последњој декади августа Подрински НОП одред је преузео иницијативу у Мачви. На комуникацијама Шабац — Лозница и Шабац — Богатић даноноћно бдију постављене заседе: 4. чета неколико дана држи заседу код Рибарског гробља; 2. чета поставила је заседу на путу између Штитара и Белотића. Осујећено је неколико покушаја немачких јединица да одрже какву-такву везу између Шапца и Лознице. У два маха партизанске заседе зауставиле су камионе: један код Слепчевића, који је ишао из Шапца за Зајачу, и два камиона који су долазили из Лознице. Том приликом један камион је заплењен и отеран у Петковицу, а два оштећена и запаљена. Заплењено је 3.500 литара бензина и већа количина моторног уља. Тих дана стигао је из Београда у Шабац Данило Лекић Шпанац.83 Окружни комитет јавља о његовом доласку 23. августа Покрајинском комитету КПЈ за Србију: „Долазак друга Шп. је добро дошао. Наше је мишљење да друг буде војни командир, а не пол. ком., али по изјави друга да то не чини много на ком је положају, јер мора да постоји јединство, то ствар не мења."84 После дан-два Данило Лекић Шпанац био је већ у Одреду. Наредбом команданта Одреда од 26. августа 1941. године „друг Душко Остојић смењен је са дужности политкома Одреда", а „Шпанац број 1 постављен је за политкома Одреда".85 Крај августа Подрински НОП одред је дочекао са још неколико акција. Окупационе посадне трупе држале су се гарнизона и утврђивале их за одбрану. Спречен је један покушај њихове активнсгти у непосредној близини Шапца. У Табановићу, 7 километара од Шапца, у млину браће Станић налазила се већа количина. пшенице. Немци су 26. августа дошли камионима да је одвуку у Шабац, на сигурније место. Благовремено обавештен о намери окупатора штаб Одреда је истог дана послао 4. чету у Табановић да их спречи у томе. Четврта чета није успела да се, по дану, непримећена приближи млину, а Немци, чим су осетили долаздк партизана, поседали су у празне камионе и побегли у Шабац.86 Преко везе која је из Равња одржавана са партитском организацијом у Мартинцима, у Срему, требало је да Подрински одред добије неколико митраљеза. У Равње је послата 5. чета „Глиша Малетић" да осигура преношење оружја преко Саве и да га допреми у седиште Штаба Одреда. Командант Одпеда издао је наредбу 25. августа 1941. године, да се 5. чета „Глиша Малетић" по свршеном задатку у Равњу повуче, с тим да успут прикупља оружје и чисти петоколонаше.87 Организација је затајила, оружје није донето на уговорено место, те је 5. чета извршила покрет 27. августа до Рибара. Прва чета налазила се тада на Дрини. О њеном задатку и акцијама Јосип Антоловић Хрват пише: „Чета је боравила у Црнобарском Салашу... Неко је јавио да се у Босни, у Међашима, налази једна сатнија домобрана. Донели смо на своју руку одлуку да их нападнемо. Цела чета је једног предвечерја прешла преко Дрине. Цивилу је наређено да чамце претера на босанску страну и да нас причека. Домобрани су се сместили у сеоској школи. Ми смо се поделили. Мој вод је добио задатак да напада са чела. Пузали смо, приближавајући се полако школи. Стигли смо до неког плота, отворили пролазе кроз њега. Неколико партизана отишло је на преговоре. Гледао сам како пред зградом разговарају. Наједном, чула се псовка и узвик: „К оружју!". Иаши преговарачи се повукоше. Мика нареди да их нападнемо. Отвори се борба. Они су пуцали насумце. Ми осули паљбу по прозорима. Али, згради не можеш никако прићи због брисаног простора. Одмах смо добили наређење да се повучемо. Одатле смо пошли да нападнемо усташку караулу на Дрини. Али тамо нисмо нашли никога. Пребацили смо се чамцима назад. Чини ми се да је Мика, због самовољног преласка. Дрине, био касније критикован.88 У Поцерском Добрићу, свега 12 километара удаљеном од Шапца, партизани су одржали велики збор на коме су говорили о народноослободилачкој борби Душан Остојић, Жика Поповић и Жика Ерчић. Под носом немачког гарнизона — у Мајуру, удаљеном од Шапца само 3 километра, партизани су 27. августа запалили општинску архиву 89 У Мачви је почињала добровољна мобилизација оснивањем сеоских партизанских чета. У Јадру је народноослободилачки покрет у току целог августа остао ограничен само на уски простор око Лешнице и Видојевице. Једина партизанска јединица била је Лешничка партизанска чета. После првог успелог окршаја у Лешничку чету је ступило неколико присталица НОП-а из Лознице. Од Лешничана командир Станко Орељ је одвојии групу млађих људи. Са још неколицином бораца из околних села (Страже, Јелава, Новог Села) Орељ је саставио малу, али чврсту, дисциплиновану и добро наоружану чету од око 30 партизана. Поред пушака чета је имала 2 пушкомитраљеза, 1 тешки митраљез, 2 сандука бомби и неколико пиштоља. Штаб Подринског одреда послао је Димитрија Бајалицу за политичког комесара чете. Лешничка партизанска чета се улогорила на једном огранку Видојевице, непосредно изнад Лешнице. Ту се одмах приступило обучавању бораца, нарочито у руковању аутоматским оружјем. На скупним састанцима, који су одржавани у сменама по водовима, читане су вести, прогласи и други пропагандни материјали, који су редовно стизали из Штаба Подринског НОП одреда. Са великом пажњом борци су слушали читање романа „Како се калио челик", који је донео нови политички комесар чете Димитрије Бајалица. Организован је културно-просветни рад. Набављен је радио-апарат на батерије, те су борци редовно слушали вести са фронтова. Непрекидним патролирањем чета се обезбеђивала од непријатељског изненађења. Стално је одржавала контакте са штабом Подринског НОП одреда. Стрпљивим и умешним радом Димитрија Бајалице постигнуто је да Станко Орељ, поштен патриота и храбар борац, схвати смисао народноослободилачке борбе и потребу широке и јединствене акције. Он је то и доказао. Лешничка партизанска чета је и политички деловала и помагала лешничкој партијској ћелији у оснивању „политичких", односно народноослободилачких одбора у Лешници и Новом Селу. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument