Четници завладали, настао је страх и трепет %Црни терор и страховлада четника ДМ    Горњи наслов сам узео из Белешке Милинка Пламенића из Великог Борка, која се у целини цитира у овом тексту о Великом Борку, па је ранији главни наслов овог одељка, сада поднаслов.      Најглавније средство стварања и одржавања равногорских четника  заправо организације ДМ, свуда у земљи па и на  територији Авалског корпуса  био је страх. Тада ништа лакше није било него изгубити главу. Било је довољно да неко од стране четника или њихових присталица прстом  покаже на некога па да тај одмах стрепи да ће га  стићи страшна судбина.      Страх се, наравно утеривао бруталним мерама црног четничког терорa. .      Црни четнички терор је био наставак државног антикомунизма из времена Краљевине Југославије, када је Комунистичка партија Југославије била  забрањена законом и  основан суд за заштиту државе који је судио ухваћеним комунистима са којима је  полиција брутално поступала. Официрски кор Краљевине је посебно антикомунистички васпитаван да су комунисти  највеће зло на свету.  Како су официри из тог кора организовали и командовали четницима ДМ они су сматрали да је за време окупације најважније уз помоћ квислинга и окупатора уништити комунисте и Народноослободилачки покрет који су они организовали и водили. Зато су и квислиншке формације и четници ДМ, које је са окупаторима спајао антикомунизам, у ствари биле антикомунистичке војске којима је главни циљ био уништење партизана, а не борба за ослобођење земље.           Главни синоним четништва биле су каме, а њихових егзекуција Црне тројке, које су свирепо мучиле и клале невине жртве.     „Четнички масовни терор био је усмјерен прије свега против три групе људи. Прво, то су били Хрвати, пре свјега, на подручјима гдје су Срби и Хрвати живјели помијешани и где су усташе примјењивали масовни терор према Србима. . . . Једни и други искориштавали су јаке религиозне као и националне разлике, па су терор и контратерор налазили своје идеолошке аспекте у тисућгодишњем антагонизму православља и католицизма.      Друга група, муслиманско пучанство Босне и Херцеговине и Санџака било је једна од главних жртава четничког терора. Након априла 1941, становити број Муслимана пришао је усташама и судјеловао у зверствима против Срба. Муслимани су тако за четнике били традиционални непријатељ и тек након средине 1943, кад им је постала важна потенцијална политичка вриједност муслиманског становништвба Босне и Херцеговине и Санџака, четници су обуставили терор против Муслимана. . . треба истакнути д су најприје била почињена усташка звјерства и да је, бар у некој мери, четничка терористичка активност против хрватског и муслиманског становништва имала природу реакције.      Трећа група против које су четници примјењивали масовни терор били су, наравно партизани, њихови главни непријатељи. Против њих су четници од касне јесени 1941, употребљавали  терористичке методе у свакој прилици и без обзира на националност или вјерску припадност. . .      Погледи др Живка Топаловића, у Покрету народног отпора на психолошку позадину српског становништв извн Србије, помажу објашњењу четничке терористичке праксе. Након што каже да је на подручјима изван Србије четнички терор настао у одбрани против усташа, те да је у идеолошком смислу знао само за српство, Топаловић наставља (стр. 52):“Српско четништво. . . је изједначавало национално и државно припадништво са вером. Србин, то је припадник православне цркве коме је сваки католик Хрват а сваки Муслиман Турчин. Њих у српској држави ваља као непријатеље искоренити или протерати. . . По овој примитивној политичкој идеологији ни партизани нису Срби, већ су исто што и Турци и Усташе, још горе од тога – безверници. У партизанским одредима били су заједно и православни и католици и муслимани. То је за вође српских четника значило издају српства, повезивање са непријатељима своје вере и свога народа“. (Јозо Томашевић: Четници у другом свјетком рату, стр. 232234). %Терор и злочини четника ДМ у срезу посавском – Умка , -14      Прва групна клања сарадника НОП-а из Пољана и Конатица извршена су у селу Милорци код Ћеманске ћуприје недалеко од Уба, ноћу 10/11. августа, а групе сарадника НОП-а из Степојевца у селу Трњаци. Код Уба ноћу 11/12. августа 1943. године, од четника ДМ.      Пољане, – прво групно клање. -Када је видео  да формирање Авалског корпуса иде тешко и споро, командант корпуса мајор Трифковић је са сарадницима одлучио да се изврши више ликидација што би изазвало велики страх у народу и убрзало формирање корпуса. Како није имао формираних својих јединица одлучио је да преко Серафима Неготинца, Делегата Врховне Команде ЈВуО на том терену затражи помоћ од суседних  корпуса Колубарског и Рудничког, за     ликвидацију одређеног броја лица из села Конатица, Пољана и Степојевца, која су се налазила и југозападном делу среза посавског на граници са територијама ових корпуса. Да прве ликвидације буду у Конатицама и Пољанама одлучено што се  у тим местима од почетка 1942 крио Миладин Петровић Ћосић, бивши старешина у Посавском партизанском одреду, што је пре свих знао четнички командант Конатица Радован Петровић Шваба, у чијој су кући прављени спискови за ликидације у сва три места.      Жртве четничког терора. -После донете одлуке и извршених припрема, уз помоћ неких четничких старешина и сеоских сарадника из Пољана, ноћу 10/11. августа 1943, четници Колубарског корпуса ухватили су у Пољанама:       1. Милана Петровића, рођеног 1886,       2. Петровић Бранислава, рођеног 1920,       3. Павловић Светислава, рођеног 1907.       4. Павловић Љубисава, рођеног 1913, и       5. Полексић Душана, учитеља, родом из Дробњака у Црној Гори, рођеног 1899 године, спровели их у село Милорце,  срез тамнавски и тамо их тукли, мучили и на крају заклали  код Ћеманске ћуприје (Ћемановог моста), недалеко од Уба. (Извор: Протокол умрлих цркве Св. Томер у Конатицама. -  Месна канцелариј  Конатице).    %     Степојевац. - треће групно клање. Ликвидација сарадника НОП-а у Пољанама, Конатицама и Степојевцу  извршена је истовремено од стране Штаба АК у Конатицама у кући сеоског команданта Радована Марковића Швабе, а изведена је у току две ноћи, у уторак и среду, десетог и јданаестог августа.      Убијени и заклани од четника. -У среду увече, заправо ноћу 11/12. августа 1943, четници Колубарске бригаде Рудничког корпуса ухватили су у Степојевцу:      1. Ћировић Цветка Војиславу, домаћицу,      2. Петровић Драгомира Витомира,      3. Петровић  Максима Драгутина,      4. Ранковић ИванаЉубомира Љубу,      5. Ранковић Милорада Мила Фардаму и      6. Лукић Лазара Михаила Мићка.      Приликом спровођења у суседно село Велике Црљени, код бељанске ћуприје убијен је Милорад Ранковић. Остали су спроведени на терен тамнавскох среза и заклани у селу Трњаци код Уба.      Изненадно ликвидирање шеснаест лица из ова три места у току две ноћи, утерао је велики страх у кости народу у посавском срезу – Умка, после чега није било тешко прићи мобилизацији и формирању јединица Авалског корпуса.      Поред наведених лица, од четника Авалског корпуса су касније у Степојевцу ликвидирани:      7. Макић Даринка, домаћица и мајка, убијена је у Степојевцу 13. 02. 1944, а      8. Петровић  Максима Љубомир, који није четницима дао новац за њихов државни зајам, рекавши им шта купе новац када ће све то да предају партизанима отеран је у оближење село Велики Борак и заклан 6. септембра 1944. године, двадесетак дана пре ослобођења и      9. Јевтић Владимира Миливоје.       Поводом ових четничких злочина Оделење за заштиту народа (ОЗН-а) која је касније преименована у Управу државне безбедности (УДБ-у) вршила су саслушања појединих лица. Писац ових редова поседује копије  који се у овом раду презентиртају  како следи.      Лазар Лукић, кафеџија из Степојевца, у ОЗНИ  за округ београдски 6. јула 1945. године изјавио је::        „Критичном приликом четници су покупили сина ми Мићка, Драгутина Петровића, Витомира  Петровића, Војиславу Ћировић, Љубу Ранковића. Мила Ранковића, дотерали  их најпре на пијац у Степојевцу пред кућу Др Марковића, где је лекар Марковић стражарчио са пушком у руци са осталим његовим сарадницима. По овоме су похватани одведени у једну шуму близу Уба, зв. „Ћемане ћуприја“, где су их онако везане батинали и мучили а затим заклали.      Напомињем да су четнике ДМ о свему обавештавали и водили патроле (четничке) од куће до куће напред наведени и то: Рада зв. „млинар“ из Степојевца, сада у бекству са четницима и Перика зв. „маџар“ радник у млину Гаје Николића из Степојевца. Исти су били ослобођени вежбе код четника као млинари, али после (су) добровољно отишли  у четнике и са њима се повукли. Они су водили четнике од куће до куће, и после са њима пљачкали ствари из тих кућа“.      Радован Ћирић, из Степојевца у свом исказу од 19. јула 1945. године, у канцеларији ОЗН-е Умка, је изјавио:     „1943. године знам да је била среда, али се датума не сећам, ја сам дошао из Београда. Напомињем да је то било баш уочи те ноћи када су одведени њих 6 другова из Степојевца и заклани.       Када сам стигао кући у Степојевац отишао сам да примим пакет од Милутина Радоичића који ми је успут помогао. Ноћ се већ спуштала. На раскрсници сам нашао неке другове и стао сам са њима да разговарам. Од општине су у том моменту наилазили Чеда Ђорђевић и неки Неша – четници. Били су наоружани. Код киоска Мила Ранковића су се зауставили и ја сам чуо њихов разговор: Чеда мало љутито је рекао „Што их нема када имамо тако важан посао ноћас. Моша је после свега отишао по Др. Марковића. Након неколико минута дошао је и Др. Марковић са Лазом Ђорђевићем, оба су била наоружана са пушкама. Чеда је опет рекао:“Знаш докторе шта имамо да свршавамо, а ти си се опет задржао“. Овај му је на то одговорио:“ Знаш како је кад ти жена звоца над главом“. После овога ја сам отишао кући, а у  4 сата изјутра сам устао и био сам   у дворишту када је наишао неки Богољуб са пушком (отишао је са четницима) сав  (мокар) од росе и рекао ми:“Молим те течо ћути и не говори ником где сам ноћас био“.   Није хтео одмах да ствари каже али после сам ја већ чуо да су  неки одведени и поклани.      Исто јутро сам у мојој башти наишао на Мишу Јефтића сакривеног и уплашеног он ми је објаснио да су и њега те ноћи тражили али да се он на време склонио.     Могу да кажем да су сви ови знали за убиство и да су они били духовне вође. Главни кривац и организатор је Др. Марковић“.      Јован М. Станковић, активни коњички наредник, који је у Авалском корпусу прво био командант коњичког ескадрона Посавске бригаде стациониран на територији места Врбовно и Степојевац, а од 1944. командант 1. батаљона Липовичке бригаде, на саслушању у ОЗН-и 8. августа 1945. године  је изјавио:      „У лето 1943. године убијено је 5-6 људи у Степојевцу и то од стране четника – ваљевских. Догађај се десио на следећи начин: На вече критичнога дана отишао сам из Врбовна за Степојевац на позив неког капетана Серафима Неготинца где је требало да буде неки састанак са представницима Врховне команде. Тако ме је бар известио Петар Нешић (У Босни са четницима)са још једним четником капетана Неготинца. Ја сам ишао у друштву са још 4-5 четника. Када сам дошао на саму ћуприју између Степојевца и Вел. Црљени нашао сам се са капетаном Неготинцем и са још 2-3 четника из његове пратње, односно неких старешина који су са њим били у друштву. Сећам се добро да ми је одмах приликом састанка Неготинац саопштио да те ноћи треба да се изврши ликвидација око 30 лица. Одмах ми је изнео једну листу и почео да чита имена на којој су  били уписани и то:Миодраг Јефтић и његова сестра Лела, Милорад Радосављевић, абаџија и његова ћерка Јела, Радомир Јанковић и његова ћерка Живка, Милорад ћурчија, Мица и Ћуба Перуничић, Мићко Лукић, Радован Стефановић, Митар Томић из Врбовна, Лазић из Врбовна, неки два Михаиловића из Врбовна и још неколико лица из Степојевца чији се имена не могу да сетим. Како сам ја у то време био командант места у Степојевцу то ме је Неготинац запитао какви су то људи. Незнајући још о чему се ради ја сам га запитао зашто га то интресује, нашта ми је он одговорио да треба да се ликвидирају. Ја сам се на то побунио и моментално се одвојио од њега и испалио неколико пуцњева  дајући на тај начин знак за бегство становништва што се уобичајавало давати приликом наиласка Немаца. Тада ми је један из пратње Неготинчеве рекао да водим рачуна о својој глави иначе могу да заменим оне који треба да буду побијени. Ја сам му само одговорио да га не познајем и да ћу потражити некога од својих старешина и потом сам се удаљио.      Плашећи се да и мене не убију одмах сам се вратио за Врбовно и тек сутрадан сам дошао у Степојевац. Када сам тамо стигао дознао сам шта се је све прошле ноћи догодило. Мада сам знао од кога потиче ипак нисам смео да одам онај синоћни сусрет са капетаном Неготинцем.      Напомињем да су четници те ноћи хтели ликвидирати свих 30 лица колико их је било на ономе списку али само благодарећи ономе моме позиву за узбуну нису били у могућности да похватају све људе јер су већ били побегли.      Због тога сам био позван на одговорност код команданта корпуса Свете Трифковића и дао два писмена изјашњења. Сећам се добро да сам на првио акт одговорио одмах, али ми је одговор враћем да напишем други опширнији. Ја сам тај мој први одговор задржао код себе као документ са којим сам се хтео касније послужити али ипак не сматрајући да ће доћи до наше пропасти.      У то време ађутант код команданта корпуса био је мајор Ђорђевић.      Када су ме Немци заробили (Пролеће 1944) и спровели у Гестапо у Београд тамо сам и због тог акта одговарао који сам задржао код себе. У Гестапоу су ме теретили да сам то урадио као сарадник партизана. На крају ми је један од иследника у Гестапоу рекао:“Када их ти већ браниш као своје непријатеље онда се то нас још мање тиче“. Наиме ја сам том приликом тврдио да су ти људи као невини побијени.      У то време био је водник жандармеријски неки Митровић који је у исто време био главни обавештајни орган четнички Свете Трифковића и вероватно и Немаца. Он је још пре окупације био у срезу посавском и стање му је било добро познато.      Касније ми је и сам Коста Маринковић (командант посавске четничке бригаде) рекао да су ова убиства дело водника Митровића. Тај случај  ме је интересовао поготово и због тога што сам  одмах као непоуздан био смењен са положаја команданта места и био око 2 месеца на расположењу док није извршена исграга пом овом предмету. Затим сам премештен у Липовичку бригаду код Виктора Попова. Познато ми је да је овај план убиства израђен у Конатицама али незнам да ли је тада био и Серафим Неготинац са својим четницима. Убиства су извршена свакако са знањем и одобрењем команданта корпуса Свете Трифковића. Моје (је) чврсто уверење  да је Митровић овај списак направио  са неким у заједници у Степојевцу где је он често долазио и консултовао се са неким људима. Знам да се је по убиству сумњало на жандармеријску станицу (СДС) односно на поједина лица из станице, на Др. Марковића, и на неког контролора цена Грујицу. По мом мишљењу у састављању овога списка имало је главни утицај мишљење појединаца и каприц појединих људи према овим лицима која су била на списку. Ово истичем због тога што се је на списку налазио неки Миле Ранковић који је за мене радио неке јединичне  спискове. А познато ми је да ни она Ћировић није ни на који начин сарађивала са партизанима што ми је врло добро познато. О напред наведеном догађају могао би тачне податке да дадне Радован Марковић из Конатица који је у бегству.      Пре овог догађаја билоје ухапшено око 10 лица из Степојевца и Лесковца и премлаћени а мислим и из других места као симпатизери партизана. Како је међу њима било и неких мојих пријатеља ја сам се заинтересовао код потпуковника Кусовца (командант јединице СДС која је вршила хапшење) како су и зашто су ти људи похапшени и премлаћени нашто ми је он одговорио да они имају свога обавештајног органа у личности водника Митровића“.      Милорад Ранковић, земљорадник из Степојевца, дана 23. јула 1946, на саслушању у Управи Државне безбедности у Београду, изјавио је:     „Брат ми Љуба Ранковић, обућар из Степојевца, заклан је од стране четника августа месеца 1943. године. . .      После недељу дана од како су заклани ових шест лица из Степојевца, пронађени су, и њихове фамилије отишле су колима да их пренесу и сахране у Степојевцу. За време рата ја сам био у заробљеништву па је , моја жена Продана пошла са колима да пренесе мог брата Љубомира и када се враћала са његовим и лешом Војиславе Ћировић на колима, код „Борачке воденице“, на међи између Степојевца и Малог Борка, где се стално налазио одред Серафима Поповића – Неготинца, делегата Врховне команде при Авалском корпусу, изишао је из једне шумице пред њу Грујица Вучковић и запитао је шта вози у колима. Кад му је она одговорила:“Возим Љубу и Војиславу мртве“, он се мало збунио и само рекао:“ Бог да им душу прости“. У Степојевцу се причало да их је он оптужио да су комунисти“      Родољуб Р. Матејић, рудар из Великих Црљени, 15. јануара 1945. на саслушању у ОЗНИ у Београду, изјавио је следеће:    „Поводом одвођења жртава злочина Милорада Ранковића, Мићка Лукића, Витомира Д. Петровића, Љубомира И. Ранковића, Драгутина М. Петровића и Војиславе Ћировић, сви из Степојевца познато ми је следеће:      Ја сам тада био одређен од капетана Поповића (Серафим Неготинац), капетана Боре Вучковића и поручника Томића, сви официри Драже Михаиловића, да идем са осталима у Степојевац и доведемо неке људе. Ту су били: Марјан Грчић, Рајко Лукић, Драгољуб Веселиновићи, Милован Живановић. Било је још четника, али немогу да се сетим које све био. Главне вође су горе наведени официри. Ја уопште нисам знао о чему се ради.  Сви горе наведени дошли су у Степојевац и поделили се у тројке. Ја сам остао на стражи код Мићића воћа у Степојевцу и самном су били Бора Вучковић, капетан и Рајко Лукић из Великих Црљени. Било је то ноћу, колико се сећам у августу месецу 1943. године.      Тројке су по наређењу Поповића (Серафим Неготинац, делегат Врховне команде ЈВуО при Штабу Авалског корпуса), Томића и Вучковића отишле у варошицу Степојевац. После извесног времена су наишли предвођени од Поповића, са којим је био Марјан Грчић, Драгољуб Веселиновић и Милован Живановић. У извођењу је био и поручник Томић, док је Вучковић за цело време био на стражи са мном.      Видео сам да воде више људи из Степојевца  везане  од којих сам познао Витомира Петровића, а било ми је много жао Вите, јер ми је одличан друг. Онда ми је било јасно да их воде на стрељање јер су окривљени.      И ја сам пошао са овим по наређењу Вучковића. Кад смо дошли до бељаничке ћуприје, чуо се пуцањ. Затим смо ишли напред и видео сам где лежи Милорад Ранковић кога сам познавао јер смо били одлични пријатељи. Куршум га је ударио у стомак. Међутим он је још кукао. Вучковић је наредио једном да га дотуче и да га затрпа. Један из одреда Боре Вучковића га је из пиштоља дотукао и затрпали су га.      Том приликом сам видео Мићка Лукића и Војиславу Ћировић, јер јој је моја мајка посестрима. Кад смо стигли у В. Црљени ови су продужили путем даље, а ми смо остали код задруге.      После десет дана ја сам чуо да су их побили негде у тамнавском срезу. “      Радомир Марковић, лекар у Степојевцу, На саслушању у ОЗН-и за округ београдски, 9. августа 1945,  изјавио следеће:      „Зовем се Радомир Марковић, по занимању сам лекар, рођен сам 6. септембра 1897 г. у Ћуприји, син  Светолика и Лепосаве рођ. Симић, неожењен, писмен сам.      Ухапшен сам 3. јула 1945 г. у Београду.      Пошто сам гласао удружену опозицију 11. децембра 1938 г. морао сам да поднесем оставку на дотадашње запослење при Општини града Београда. Затим сам отишао у Степојевац где сам отворио приватну ординацију са приручном апотеком где сам остао све до фебруара 1944 г. када сам био спроведен у логор на Бањици а затим у Немачку.      Капитулација бив. Југославије затекла ме је у Степојевцу као приватног лекара.      Још пре капитулације бив. Југославије као лекар који је лечио становнике Степојевца и околних  места дошао сам у несагласност са Миодрагом Јевтићем из Степојевца, због лечења и неких приватних ствари. Та мржња и његов прогон пратили су ме за све време окупације док сам био у Степојевцу. Наводно тражило се  је од мене да се венчам са његовом сестром пошто смо се једно кратко време забављали.      Када су се појавили први партизански одреди у Степојевцу и околини дошао је код мене неки капетан Марковић команданат одреда посаво-тамнавског (Бошко Марковић, активни капетан б. ј. в. у то време био је командир 2. чете Посавског партизанског одреда – ДДБ) који  је оперисао у тој околини. Марковић ме је мобилисао за потребе тога одреда но с тим да останем и даље у Степојевцу и по кад кад на позив команде одреда да одлазим и ван  Степојевца ради лечења болесних и рањених партизана. Одмах сам му саопштио нетрпељивост Јевтића према мени и моју бојазан да се удаљим из места због његових прогона. Пошто сам му дао потребне лекове из моје приручне апотеке и инструменте споразумели смо се да одлазим у одред само у случају када ми командант одреда пошаље курира са лозинском „капетан“. На овај начин хтео сам се обезбедити од позива неовлашћених лица.      На неколико дана пред бомбардовање Барича од стране немачке авијације дошао је у Степојевац Шумадијски (партизански) одред под командом Раце Терзића из Цветовца и Ненада Лукића из Вреоца. По њиховом доласку неко је дао знак сиреном са млина у Степојевцу, власништво Гаје Николића, нашто су наишли неколико камиона Немаца после чега се развила кратка борба у којој су били рањени четири партизана. После се је препричавало да је овај знак дао сам власник млина поводом чега се водила истрага, али је касније био ослобођен и сумња је пала на неког од млинских момака. Ја сам превио ове рањене партизане и после је усвојен мој предлог да се преместе (у суседно село Конатице ) код куће Косана Павловића где сам се и ја сместио док их не излечим. То је трајало око 10 дана. После бомбардовања Барича наређено је да се сви болесници из Степојевца преместе у Дражевац где је била главна партизанска болница. Ја сам остао у Степојевцу са једним тешко рањеним партизаном који је био рањен у срце и избацивао је крв. После извесног времена и тај рањеник је преболео и отишао.      Партизани нису дуго остали у Дражевцу већ су отишли за Пољане (засеок Конатица), а затим у Цветовац где сам био позван после извесног времена, и ишао неколико пута ради лечења.      Напомињем да сам још раније док су партизани водили борбу против Немаца у Степојевцу имао један инцидент са Јевтићем око лечења неких рањеника, алиј е тај сукоб изравнан посредством и разумевањем политичког (партизанског) комесара неког студента технике. Јевтићева примедба била је скроз нестручна те је на крају тај сукоб изглађен. По одласку партизана у Степојевцу није остала ни једна војска све до наиласка немачке казнене експдиције октобра 1941 г.      . Немачка казнена експедиција. -Критичног дана партизани су одржали збор у Степојевцу што је неко доставио Немцима који су одмах сутрадан ујутро упутили се ка Степојевцу (из јужног суседног села Велики) Црљени и Лазаревца. Пошто су наместили неколико талпина код  порушеног моста, са камионима су се пребацили на другу страну, нашто је дошло само до једне мале чарке после чега су се партизани повукли из Степојевца и околине. Ја сам  се тада налазио у Степојевцу у подруму своје куће. Немци су међутим одмах почели да убијају људе и пале куће. Немци су са  овако масовним убијањем и паљењем наставили све до саме варошице  Степојевца. У самој варошици  убили су мислим само 4-5 лица која су се пребацивала преко улице. Остала лица која су им се учинила мање сумњивим, ухватили су  и отерали у једну кафану у самој варошици. Тамо им је саопштено да још до њиховог повратка морају формирати четнички одред који ће их дочекати. Потом су продужили за Конатице и Дражевац где су запалили велики број кућа и побили око 167 људи. које су након тога запалили.      Код војводе Никчевића. -У то време у (Великим) Црљенима налазио се четнички одред војводе Никчевића. Плашећи се да се Немци  не врате поново у Степојевац и не попале остали део кућа већи број становништва побегао је у (Велике) Црљени међу којима сам био и ја. Неки мештани из Степојевца намеравали су по упуту Немаца  да одмах формирају одред и да се обрате војводи Никчевићу који је имао довољан број четника и оружја.  Уплашен онаквим зверствима Немаца и не прозревши довољно ситуацију пристао сам да са још неким мештанима разговарам са војводом Никчевићем тражећи од њега савет и упут како да се изврши формирање четника  у Степојевцу. Војвода је прво тражио да се изврши попис људства па је тек онда обећао један број својих четника који ће бити старешине и тек онда ће дати оружје. Преговори око тога трајали су неколико дана. Истима нисам увек присуствовао пошто сам био заузет лечењем приспелих рањеника од мештана из Степојевца.      Приликом избора старешинског особља тога новоформираног одреда у Црљенима нисам играо никакву улогу, нарочито због тога што ме је баш исти Миша Јефтић денунцирао као активног сарадника партизана који их је лечио, неговао и тд. Што ми је у очи рекао и сам војводин средњи син. Када сам од њега затражио објашњење и доказ за то он ми је тада изричито рекао да то тврди Миша Јевтић који је такође побегао у В. Црљени. Од тада о моме мишљењу није се водило рачуна нити сам играо ма какву прворазредну улогу.      Живку Јанковић домаћицу из Степојевца уопште нисам видео том приликом у Великим Црљенима и сигурно могу да тврдим да са њом том приликом нисам ма шта разговарао о партизанима а најмање да сам јој опсовао мајку комунистичку. Уосталом ја сам Живку својевремено и лечио и са њеним родитељима живео у добрим односима. Нисам је никада сматрао чак ни за симпатизерку партизанаа а камоли за праву комунисткињу. Тако је ово моје уверење потенцирала и чињеница што је Живка касније по појави четника ДМ најпреданије се предала послу око организовања женског равногорског одбора. Приређивала је забаве, игранке итд. Везла је грбове за четнике ДМ и ишла у штаб (Авалског) корпуса што сам чуо од самог начелника штаба Авалског корпуса Стевана Стричевића, који је овде у затвору.      У Степојевац смо се вратили из Великих Црљени после четири до пет дана, са војводом Никчевићем и његовом пратњом. Одмах по доласку формиран је четнички одред. За командира одреда именован је Света Срећковић кафеџија, за четовођу Никодим Лукић и остало особље које не познајем. Истичем да нисам стално био присутан док је вршено формирање, пошто нисам играо никакву видну улогу.      Одмах сутрадан по формирању одреда отишао сам  за Београд да би се бар извесно време склонио из места док се ситуација не смири и не умире духови о стварању овог одреда, тим пре што сам веровао да може доћи до инцидената, тим пре што су партизани тек пре неколико дана напустили Степојевац, а знао сам да у Степојевцу и околини имају доста сарадника.      У међувремену док сам био у Београду сазнао сам да су партизани напали одред у Степојевцу, разоружали га и око 20-30 људи четника отерали собом у Лесковац. У Београду сам чуо да су поред ових четника још и неки грађани давали отпор партизанима приликом уласка  (у Степојевац) међу којима су били и Добривоје Лукић и др. Како су партизани знали да Степојевац не могу задржати за себе због непосредне близине Немаца  то су по нечијем савету из Степојевца отворили моју апотеку и стан и поред инструмената узели ми све лекове које су нашли.      Напад Немаца на партизане у Лесковцу. -Одмах потом ваљда на интервенцију четничког војводе Немци су напали на Лесковац где су разбили партизане и ослободили оне четнике које су били одвели из Степојевца.      Пре него сам се вратио из Београда у Степојевцу је поново формиран четнички одред чији је четовођа био Илија Машић, који је раније био у одреду војводе Никчевића. Том приликом он је довео и известан број четника из Никчевићевог одреда.      Када сам се вратио из Београда у Степојевац тамо сам већ затекао формирани одред. Илија Машић је четовођу Чакаревића послао у Лесковац са једним бројем људи, који је тамо већ био формирао један мањи одред.      У то време  војвода Никчевић био се спустио из Јунковца са својим одредом у В. Црљени где је боловао од запаљења бубрега. Услед тога морао сам једно дуже време да идем скоро сваког дана да га обилазим и лечим.      Једног дана Никчевић ми је можда прилично несмотрено и као припрост и неписмен дао један акт у коме сам са својом мајком био оптужен као сарадник партизана, а којим се актом тражило да се према мени поступи и чак да будем смењен као лекар ма да ја уопште нисам био у државној служби. Тај акт, односно тужбу потписали су око 30 четника. Сећам се да су се између осталих потписника налазили и следећи: Чеда Ђорђевић, поштар, његов брат Милован, Света Срећковић, Спасоје Васиљевић, сви из Степојевца. Када је поведен поступак по томе скоро сви су одрекли потписе говорећи да су подписивали оно са чим пре тога нису били упознати. Између осталих потписника налазио се је и сам Предраг Ћировић, трговац из Степојевца. Предње наводе могли би посведочити и сами подписници који се сада налазе у животу а то су: Предраг Ћировић, Спасоје  Васиљевић, оба из Степојевца.      Мада сам ја на све могуће начине покушавао да се одбраним и убедим га да не стоје наводи из оптужбе, ипак је његова наклоност према мени као према лекару попустила, тако да сам након тога замењен и дошао је да га лечи неки Павле Вићентијевић лекар из Лазаревца. Ово је било почетком 1942. године.      Ускоро је дошло до борбе између четника и партизана у Бељанама где је погинуо војвода Никчевић и на његово место је дошао Јова Станковић. Јова је остао на томе положају све док није прешао у четнике ДМ код Косте Маринковића команданта посавске бригаде. У Степојевцу је иначе четовођа био неки Илија Машић који је погинуо за нову годину 1943 г.      Народ у Степојевцу у главном био је подељен у два дела. Један део је гравитирао према управи спортског клуба „Посавина“ чији сам претседник био ја, која је група била сматрана грађанском и радничком, док  је друга група гравитирала према управи Црвеног крста којој је на челу био Миливоје Николић индустријалац из Степојевца, који су представљали вишу групу, тако зване финансијске аристокрације. На тај начин донекле је постављена класна диференцијација тако да је уз нашу групу ишао по ондашњем схватању нижи свет, док је уз групу Николића ишао „виши“. У групи Миливоја Николића налазили су се поред осталих трговаца и  и индустријалаца  (и) референт за цене и наднице Грујица, који је касније премештен за Чачак, избеглица лекар Глигорије и четовођа Машић. Командир станице са својим људством био је неопредељен и као ондашња власт није се хтео определити.      Четовођа Машић после ликвидирања четничких одреда ( војводе Косте Пећанца) није хтео да преда оружје због чега је дошао у сукоб са жандармеријском станицом због чега је проглашен за одметника. Уочи саме 1943 године наша два напред наведена клуба приређивали су забаве па се је и четовођа Машић нашао на забави са групом окупљеном око Николића. Жандарми (недићевци) су искористили прилику и у згодном тренутку хтели су да га убију али је успео да се извуче пошто је изгледа благовремено био бавештен. Сећам се добро да  се је народ где се је догађај требало десити, прешао из те кафане у нашу кафану. Међутим сутрадан негде после подне, добили смо извештај у Великим Црљенима где смо се спремали да одржимо забаву да су жандарми (СДС – недићевци) у Степојевцу убили Илију Машића.      После његове смрти почело је организовање ДМ и то нешто слободније ма да је и за време његовог живота вршена организација.      Четовођа Чакаревић пљачка Лесковац. -Крајем фебруара или почетком марта 1942 г. били су ухапшени из Лесковца већи број људи и спроведени за Степојевац где су затворени у једној кафани. Одатле су њих десет по неком списку који сам касније видео а који је саставио лесковачки четовођа Чакаревић, спроведени у Вреоце где је била нека посадна чета. Одмах по њиховом хапшењу дошао је код мене Воја Лукић из Лесковца и замолио ме да са њим одем у Вреоце и да интервенишем код неког поручника Милошевића за кога је знао да са њим стојим у добрим односима, а то је знао пошто је Милошевић раније био у Степојевцу.      Група Лесковчана ухапшена и отерана у Вреоце. -Знајући да одговарају као политички кривци и поред тога што сам био вољан  да им помогнем нисам желео да сам одем у Вреоце већ сам замолио да са мном оде и поп Пера, сада свештеник у Лесковцу. Тако још истог дана када су били отерани они десет људи отишао сам ја, Воја Лукић и поп Пера у Вреоце, где сам се пријавио код Милошевића. Милошевић је био велики материјалиста, волео је да лепо живи, пије и црноберзијанчи. Знајући за те његове мане одлучио сам да му обећам скоро све што буде тражио само да пусти људе на слободу, што већи број људи.      У то време у Бељанима налазили су се Немци и специјална полиција. Плашећи се да ону групу затвореника који су се налазили у Степојевцу не упуте према Бељанима замолио сам Милошевића да прво изда налог да се ови људи пусте на слободу. И заиста он је одмах наредио поручнику Лукићу преко телефона да их пусти што је и урађено. Касније сам дознао да је из те групе затвореника још пре пуштања побегао један, због чега су преостали бијени и батинани. Чим сам дошао код Милошевића одмах ми је приметио да сам и ја осумњичен, али ја нисам поверовао тој оптужби а њега сам убедио да уколико заиста постоји нека оптужба да је лажна и тендециозна.      За следећи дан требало је да буде суђење пред преким судом оној десеторици. Колико сам се могао обавестити чланови преког суда су били поручник Милошевић родом из Неготина или из Зајечара, други члан суда био је неки интендатски капетан и трећи члан неки наредник водник Стефановић за које не знам одакле су.      Чим смо стигли код Милошевића ја и поп Пера, одмах иза нас, (стигао је)  и Чакаревић. Пред Милошевићем се налазило неколико листова папира са оптужбама за свако од доведених лица. Како сам ја почео да браним сва оптужена лица. Он ми је само показао на оптужни материјал стављајући ми на знање да га погледам.      Сећам се да је прва оптужба била против Миће Јеремића из Лесковца. Знајући Мићу као доброг домаћина, ја сам га одмах узео у заштиту говорећи да је то човек таквог имовног стања да не може бити комуниста. На то ми је приметио Чакаревић да је он био четовођа у Лесковцу и да боље познаје људе него ја. На такву његову упадицу ја сам у присуству и његовом и попа Пере рекао Милошевићу да се Чакаревић сада нашао да тужи када су  престали Лесковчани да га плаћају, на име Чакаревић је  како сам то напред навео био четовођа у Лесковцу где је пљачкао народ. На то сам затражио да Чакаревић изађе из канцеларије па да разговарамо о кривицама доведених људи, у присуству попа Пере. Одмах по том позвао је Мићу Јеремића где је извршио провизорно усмено саслушање питајући га за његовог сина, који је био у партизанима. Када је Милошевић почео да праска  на Мићу ја сам рекао да је Мићин син као студент можда заведен те да је отишао у партизане али да Мића са тим нема ништа. Сећам се да је друго питање било колико је код њега ноћило партизана (био је осумњичен да је код њега било око 50 партизана) па када јер он порекао да су код њега (партизани) долазилио и ја сам га узео у заштиту говорећи да је поп његов први комшија и да би свакако морао знати нешто о томе. Након тога питао ме је за мишљење шта да уради са њим нашто сам му ја препоручио да га пусти и он му је  написао објаву којом је пуштен на слободу.      Потом  уведен мислим Живојин Марковић који је такође био осумњичен да му је син 1941 г, био у партизанима а да сада и он и његов син активно са њима сарађују. Ја сам и за њега интервенисао на исти начин као и за Мићу те је и он био пуштен.      Након  овога саслушања мислим  да је поп Пера, видећи да се ситуација добро развија напустио канцеларију и отишао кући.      Као трећи осумњичени био је дошао, колико се сећам један младић, који је био оптужен као курир. На моје залагање пуштен је на слободу као и напред наведена двојица. Мислим  да су сем напред наведени пуштени одмах по моме залагању њих три или четири но пошто је са њима у моме присуству разговарао Милошевић.      Приликом саслушања свакога од њих, Милошевић је пред собом држао њихове оптужбе по којима их је испитивао. У затвору су задржани: син Живојина Марковића, и још један омладинац из фамилије Марковића. Неки „Митар“ зв. “Митрић“ и неки Велисав бив. Председник општине. Ови напред наведени били су осумњичени да су или били раније у партизанима па се после предали властима, били хапшени и ислеђивани, пак да су били њихови сарадници и организатори. Када сам се почео и за њих залагати да буду пуштени, Милошевић ми је рекао да су кривци у поврату и да ће морати ићи у Београд на суд одакле ће се лакше извући.      У једном тренутку, када  је биоо доведен на саслушање син Живојина Марковића, ја сам искористио моменат када је Милошевић отишао у другу канцеларију на телефон, а знајући да ме Јевтић Миша стално оптужује код партизана, запитао сам га „какву улогу има Миша код вас, кад га и сам знаш ко је?“ Он ми је тада одговорио  да он (Миша) није ништа и да се заиста бави таквим тужакањем.      Није тачно да сам ма кога од ових ухапшених лица ма зашта сумњичио а још мање вршио притисак да признају чињенице за које се оптужују и претио им логором. Напред наведени су заиста отерани у Београд и тамо били затворени, али су после извесног времена пуштени на слободу. Познато ми је да је син Живојина   Марковића такође пуштен на слободу и умро је у једном сенаторијуму од запалења.   Напомињем да се је код Милошевића налазио један  списак лица која су била осумњичена, а који ја нисам имао у рукама. Милошевић ме је једноставно уцењивао тога дана, па ми је на крају показао и тај списак говорећи ми шта ћемо сада са овим лицима. На списку је требало да буде свакако око 20 лица. Када је он хтео да пошто пото људе са тога списка похапси, ја сам га замолио да то ни у ком случају не уради, пошто би народ одмах закључио да спашавам Лесковчане док упропашћујем оне из Степојевца. На крају сам и у томе успео, али је наредио да се позову две женске и то: Ангелина Гина Лукић и Војислава Ћировић. Чим  сам дошао у Степојевац ја сам одмах дао једно писмо Добривоју Лукићу с тим да га Гина преда Милошевићу. Милошевић је на основу  овога писма заиста и пустио Гину и Војиславу. Истичем да је хтео пошто пото да њих две дођу код њега да са њима  разговара и у томе нисам успео да га одвратим и поред највишег залагања.      У 1943 г, већ је извршена потпуна организација ДМ. Нисам припадао ни једном равногораском одбору. Са четницима сам одржавао везу само толико када сам морао да идем на поједина означена места да лечим поједине команданте и по кад кад четнике који су долазили код мене. Но и таквих случајева је било врло мало, обзиром да су вођене врло ретке борбе у нашем срезу.      Као код лекара код мене су заиста долазили поједини четнички команданти као (командант Авалског коропуса, мајор) Света Трифковић, (командант Посавске бригаде поручник) Коста Маринковић, (командант 2. батаљона, поручник) Драган Лазић, (помоћник команданта корпуса) мајор Ђорђевић који је мој земљак и поједини нижи команданти из самог места, али није тачно да је код мене био њихов штаб.      Ликвидација групе грађана. -У августу 1943 г, чуо сам да су четници из ваљевског одреда одвели из Степојевца: Љубу шустера, Мићака Лукића, Војиславу Ћировић. Милета Ранковића. Драгутина Петровића, и још неког малог Петровића за кога се  је причало да је ухваћен негде у ливадама ван Степојевца и одведени у Ваљевски округ и тамо убијени сем Милета Ранковића који је у бегствз убијен, одмах изван Степојевца. Исте ноћи у Конатицама и Пољанама четници су такође одвели један број људи и после их побили. Колико сам сазнао догађај се десио на следећи начин:      Критичне ноћи био сам у друштву са Лазаром Ђорђевићем, Живорадом Павловићем и Чедомиром Ђорђевићем, сви из Степојевца и разговарали смо о неким приватним стварима у моме дворишту. Одједном око 21 час Жика Павловић комадир чете ДМ рекао ми је да му је неко од његових команданата рекао да мора вечерас са својим људством да буде на ГВОЗДЕНОЈ ЋУПРИЈИ  на путу за Конатгице, али му се људство било разишло. У разговору нам је даље саоапштио да тамо треба некога да сачека али ни сам није знао кога. Предложио нам је да пођемо са њим ка ћуприји нећемо ли сусрести некога од његових војника. Када смо дошли близу ћуприје тамо смо затекли једнога четника који није био родом из Степојевца већ из Врбовна и кога нисам препознао. Живорад му је пришао и са њим почео нешто разговарати али шта није ми познато. Сећам се да му је овај четник у разговору саопштио да је и он требао да дође из Врбовна са друштвом на ћуприју, али да је закаснио. Потом смо се сви заједно почели враћати натраг  заједно са оним четником из Врбовна и тако смо дошли до куће жене Љубисава Ранковића колара из Степојевца коју је Живорад запитао да ли су поред њене куће прошли неки четници нашто је она колико се сећам по причању Живорадовом одговорила, да су заиста прошли неки људи, пили воду на њеном бунару и отишли десно једним сокаком у правцу В. Црљени. одмах потом ми смо се вратили кућама. Но они су ме испратили до мога бившег дворишта, код куће Рајка Пајића. У путу близу мога плаца срели смо Филипа Мићића из Степојевца и још неке људе чијих се имена не сећам. То двориште далеко ми је од стана око 30 метара и кроз то двориште могу да прођем не излазећи на зулицу. Те ноћи код мене кући налазила се моја тетка Милева Вучковић из Свилајнца, сестра ми Олга Марковић из Београда, Пашићева број 8/3 и још једна госпођа из Београда чије ми је име непознато, а коју зна моја сестра са којом је и дошла из Београда ради парастоса који сам давао одмах сутрадан мојој мајци. Кући сам се вратио најкасније до 22 или до 23 часа.      Чим смо дошли у моје  двориште после једног сасвим кратког времена на око 100 метара чуло се је неко запомагање. Сећам се да се је нека жена пред неким правдала говорећи да је из Београда и да је оставе. Чим су ово чули Лазар и Чеда Ђорђевић су се привукли тараби, легли да не би били опажени и почели ослушкивати гледајући у правцу одакле су се чули гласови. Живорад Павловић отишао је на спавање. Мислим да је баш отишао у моје сено да спава што је често уобичајавао пошто је као командир ноћу обилазио стражу не одлазећи кући, пошто му је кућа далеко.      Напомињем да сам сазнао да је ова жена која се је и казала код четника да је из Београда, заиста родом из Београда и да је у Степојевац дошла ради „црне берзе“ код Лазара Лукића, кафеџије из Степојевца, одакле је одведена са његовим сином. Мислим да је такође из  његове куће одведен  још један човек од стране истих  четника који је такође из Београда. Касније сам чуо да су  обоје ослобођени те су се вратили у Београд. О њиховим адресама потребно је саслушати Лазара Лукића који је  свакако упознат са целим догађајем, пошто је те ноћи одведен и убијен његов син.      Колико сам могао дознати из разговора са Лазаром и Чедом ова група четника заједно са оним одведеним лицима могла је да има око 15 лица.      Уплашени овим догађајем разишли смо се и отишли кућама. Сутрадан ујутру јавно се причало да су прошле ноћи долазили неки четници из Округа ваљевског са дугим косама и брадама и да су одвели 6-7 лица из Степојевца. Пошто су ти четници из другог Округа и непозната им је околина, то сам мишљења да их је морао водити неко из Степоејвца или бар неко ко је добро познавао то место.      Да ја немам ништа са тим одвођењем свакако би требао да посведочи и сам Лазар Лукић код кога су те ноћи четници и долазили а који би ме могао препознати. Ради расветљавања те чињенице предлажем да се прибаве имена оних двоје црноберзијанаца, а који су  критичне ноћи са Лазаревим сином били одведени од стране истих четника а потом били пуштени. Неумесна је примедба МиланаПетровића да ме је видео са оружјем како стражарчим код његовог стрица из следећих разлога: 1. што се догађај десио касно ноћу, 2. што се ти четници нису задржавали нигде у Степојевцу, а што је познато целом Степојевцу. Ујутро се је сем тога препричавало да су поједина лица пратила  поједине моменте догађаја сакривена из својих кућа па свакако да би ме бар неко од њих препознао обзиром да сам још од 1939 г, настањен у Степојевцу. Предње моје наводе могли би донекле посведочити и сведоци Лазар Ђорђевић и Живота Павловићм који су те ноћи били заједно самном.      Спискове за ликвидацију сачинио недићевац Митровић-Овај догађај се дуго препричавао у Степојевцу и на крају се је утврдило или је бар опште мишљење да је списак одведених лица саставио жандармеријски водник (недићевац) Митровић са Умке који је био дуго времена у Степојевцу као командир станице и то све до појаве партизана 1941 г. када је разоружан са са својим људством. Митровић је касније добио легитимацију Гестапоа и радио је за њихов рачун, Касније је када су четници преовладали у срезу посавском ступио у везу  са четницима ДМ а нарочито са (командантом АК мајором) Светом Трифковићем да би се на тај начин  рехабилитовао за своју везу са Немцима. О овоме би свакако могао дати конкретније податке Јован Станковић сада у Врбовну који је био командант места у Степојевцу.      Симптоматично је да су баш та лица са још некима на око један до два месеца била хапшена од стране специјалне полиције али су после извесног времена пуштени на слободу. Сам Јова Станковић ми је једном приликом причао да је тај списак саставио и предао специјалној полицији водник Митровић. По моме мишљењу када Митровић није успео да елиминише ова лица преко специјалне полиције он их је оптужио код четника те су ликвидирани. Сем тога у Степојевцу је најбоље стајао са месном жандармеријском станицом (станица Српске државне пољске страже – недићевци)а и са Грујицом (Вучковићем) референтом  за цене и наднице. Непосредно по догађају причало се да је тај списак састављен у Конатицама  у кући РАДОВАНА МАРКОВИЋА 3В. “ШВАБА“ сада у бегству). Митровић је одржавао доста присне везе са  Радованом па верујем да је тамо и састављен тај списак пошто  је истом приликом ликвидирано и неколико лица из Конатица и Пољана. У то време са Rадованом Маrковићем такође је био у присним везама и Михаило Николић који се сада налази на издржавању казне а који би  о овоме требало да има неко сазнање.      Са Митровићем сам се упознао одмах по доласку у Степојевац, али како ме је после краћег времена тужио среском суду од чије сам стране био осуђен то са њим не само да нисам био у пријатељству, већ нисмо ни говорили.      Дана 24. фебруара 1944. године наишли су Немци у Степојевац где се је налазио са четницима Драган Лазић командант (другог) батаљона (Посавске бригаде) у кафани Михаила Ђорђевића. Одједном је настало пушкарање Немци су блокирали Степојевац и почели купити четнике. Уплашени њиховом пуцњавом они су почели бежати на све стране. Тако је једна група ушла у моје двориште и почела Немцима давати отпор. Ови су ту групу ликвидирали а после верујући да сам и ја у вези са њима, ухватили ме и одвели у Београд где сам задржан до 18. августа 1944 г. а потом сам одведен у Немачку у Кенигс. Напомињем да су ме Немци нашли у постељи као болесног и да су вршили детаљан претрес моје куће више пута и ослобађали ме све док није дошао лично немачки командант, па пошто ме је  прегледао да нисам рањен натерао ме је да изађем изван са мотивацијом да превијам рањенике, а затим ме отерао са осталима у Лајковац и Београд како сам то већ навео.      У Лајковцу сам саслушавн и тучен под сумњом да сам ја Лека Марковић  председник комитета КП у Малом Пожаревцу. У Београду пак стављано ми је на терет да сам пуцао на Немце приликом њиховог уласка у Степојевац.      Када сама као логораш био распоређен на радове отишао сам са политичким кривцима (КП). Са њима сам радио на подизању неког бункера у Другој мушкој гимназији а становао сам у згради трговачке академије. Надзорник над нама био је неки Гестаповац Фелер који нас је стално оптуживао због чега смо злостављани. Фелеру пак достављао нас неки наш жандарм кога смо звали „Пуб“. Изазван таквим његовим поступцима ударио сам  га једном столицом после чега сам одмах упућен на злостављање а затим у Немачку на рад. .      Напомињем да сам  у логору радио као симпатизер КП а не припадник организације ДМ са којима сам био доведен. Ја сам требао неколико пута да будем  пуштен из логора као и многи људи који су радили са мном, али разним  доставама и интригама из Степојевца, као од Д-р Филиповића и његове жене која је радила у Гестапоу задржаван сам у логору и на  крају сам отеран у Немачку. Филиповићева жена одбегла је са Немцима. Лично мојој сестри неки мој бивши колега Францези који је радио у Гестапоу рекао  је да сам ја комуниста и да морам ићи у Немачку.      Никада нисам носио четничку кокарду нити сам са четницима ишао са пушком по Степојевцу. Ја сам заиста успео да сакријем у својој кући пушку коју ми је једном приликом  Илија Машић узео, али ми је после вратио. Други пут су ми је узели недићевци из Вреоца у пролеће 1942 г и нису ми је вратили. Другу пушку дао ми је неки циганин Митровић из Црљени у јесен 1943 г. која је по моме одласку, односно одвођењу од стране Немаца остала узидана у штали ми, односно у тумбасима испод коша.      Није истина да сам присуствовао ма каквој седници на којој је донесена одлука о ликвидацији 50 Степојевчана. Нисам тужио Шимуков Петра нити ма кога другога из Степојевца. Исказ сведока Радомира Ћирића скроз је неистинит и тендециозан.     Исказ сведока Живке Јанковић скроз је  неистинит. Није тачно, колико је бар мени познато да је ма ко уцењивао из среза посавског а по најмање Живку Јанковић и њеног оца. С њеним оцем сам био увек у најбољим односима и није тачно да сам му  говорио да је потребно да се убије Миодраг Јевтић или неко други.      Предлажем да се саслушају сви напред наведени сведоци из моје одбране како би се дошло до материјалне истине. Сем  напред наведених молим да се саслушају сведоци Мића Јеремић, Јован Симић и Воја Лукић сви из села Лесковца.      За сада више мемам што да изјавим. Испит ми је прочизтан.      Писмен сам.      Др Радомир Марковић“.      Лазар Ђорђевић из Степојевца, као сведок пред Окружним тужиоцем округа београдског 11. априла 1946, изјавио је:     „ Др. Марковић дошао је у Степојевац још пре рата и како се уселио близу моје радње то ми је убрзо постао муштерија. У почетку окупације, пре појаве партизана као и четника он се повезује са Немцима и искоришћава пријатељство једног немачког лекара са којим  су заједно наплаћивали велике своте новца од наших људи да би се ослободили заробљеништва. . . Због противнародниг рада др. Марковић је још онда био осуђен на смрт од стране партизана. . . Међутим до изрицања смртне казне над  др. Марковићем онда није дошло услед тога што је изненада наишла (немачка) казнена експедиција, . . . а он је тек онда побегао за Београд. Ја сам заједно са Шинков Петром  и  Јевтићем о овоме одмах обавестио партизане који су били у суседном селу Врбовну. Ту је међу партизанима био и пок. Миладин Петровић зв. “Ћосић“ из Конатица. . .      Др. Марковић познавао је пок. Миладина још са факултета као комунисту и није могао никако као таквог да га гледа, а нарочито када је пок. Миладин покушао да оснује здравствену задругу (у Степојевцу) која је требало да штети интересе др. Марковића. Како је Миладин радио код четничког команданта Боре вучковића у Колубари, а др. Марковић у Степојевцу  је  организовао четничку банду, он се  ипак није могао да помири с тим да је овај Миладин жив и ради као четник, па је непрестано ургирао код четничко команданта (Посавске бригаде) Косте Маринковића да се Миладин доведе и стреља као комуниста  и партизански шпијун у четничким тредовима. Ја сам често одлазио код др. Марковића односећи му наручену робу и лично сам видео када је писао Бори Вучковићу преко Пере Никчевића и Мила Никчевића да се Миладин доведе  и стреља.      Ја сам лично био присутаан када је ово лично захтевао од четничког команданта Косте Маринковића. Том приликом  (је) чак и претио овоме Кости да ће се он обратити и вишем четничком штабу ако овај не изврши његов захтев, да се Миладин доведе и стреља. После овог овај командант више није могао да се одупре и издао је наређење да се Миладин доведе и стреља што је и учињено.           Исто тако знам да је на једној вечери са четничким командантом  на којој сам ја однео Марковићу цигарете и где ме је  он задржао, убеђивао присутне четничке команданте да је Димитрије Николић из Степојевца који је иначе био стварни четнички курир, а у почетку партизански симпатизер и као такав хапшен као комуниста, односно Димитрије Николић био је механичар и радио у млину Гаје Николића и који је као такав понашао се аронгантно према Марковићу и на тој вечери на којој се налазио и чувени кољаш и курир Миленко Глишић зв. “Глиша“ код истога „Глише“ оптужио је Димитрија Николића као прикривеног партизанског сарадника и врло живо је убеђивао присутне команданте у ову његову претпоставку. После овога на неколико дана Димитрије је и заклан код своје куће код Барајева“.      Лазар Ђорђевић из Степојевца, на дан 14. априла 1946 г, код Јавног тужиоца округа београдског је изјавио:     „Ради илустрације рада др. Марковића наводим и овај случај:     У Степојевцу се налазила једна жена по имену Даринка Макић, која је имала 6 деце, а муж јој је био у заробљеништву. Она је била врло сиромашна и још 1941 г. ухватила везу са партизанима. Она је била осумњичена као симпатизер партизански на основу следеће чињенице: партизани су тражили од доктора Марковића да им да санитетског материјала, што је он одбио. Услед тога су партизани сами дошли једног дана и однели потребан материјал. Ово је др. Марковић искористио да престави себе као жртву коју су покрали партизани, односно као човека коме су партизани на силу однели санитетски материјал из куће. Ову жену је Марковић оптужио четницима да је он лично видео ову жену када су јој партизани дали шећера. Он је услед овога њу назвао бандитом, тужакао је и он и (његова) сестра Олга. Једном приликом он ми се јако жалио на ову жену и рекао ми како је треба ликвидирати. Догодило се то да је ова жена стварно после неколико дана заклана.      Знам и да је Зека (Спасоје Дрењанин, командант 1. батаљона Посавске бригаде Авалског корпуса) био стални гост у његовој кући. Његова сестра Олга сликала се заједно са Зеком у четничкој униформи и са једним митраљезом у рукама. . . . јер јој је он слао туцета женских чарапа. . . “      Лазар Ђорђевић из Степојевца је 11. априла 1946, код Јавног тужиоца округа београдског изјавио је следеће:     „Ја сам заиста по диктату команданта места (Степојевац) Драгутина Кузмановића написао извештај команданту среза (посавског) Петронију Николићу да пок. Љубомир Петровић није хтео да да прилог за четничку организацију као и да је приликом тражења прилога од њега рекао:“Зашто скупљате новац када четници има да предају оружје партизанима у року од 20 дана“. Ово обавештење о одбијању давања прилога од стране пок. Петровића као и његово образложење одбијања давања прилога команданту места Драгутину дали су  податке Периша Марковић и Ћулибрк Анђелко, који су ово лично штабу саопштили. Командант места је потом по куриру овај извештај послао. Исти командант Драгутин спровео је команданту среза и пок. Љубомира. Један од спроводника сећам се да је био Алекса Хаџић из Степојевца. Ја сам о овоме одмах обавестио жену пок. Љубомира Росу      У ранијој истрази као и на претресу нису саслушавани о овоме командант места Драгутин Кузмановић, Роса Петровић, Алекса Хаџић као и Периша Марковић и Ћулибрк Анђелко. Док је Драгутин Кузмановић ову чињеницу признао пред Војним судом београдског подручја где се овај исказ може пронаћи у случају да он то пориче. . . . “      Роса Петровић, из Степојевца, иследнику ОЗНЕ за срез посавски – Умка, дана 27. јуна 1946, у канцеларији Народног одбора у Степојевцу, изјавила је::      „Зовем се Роса Петровић од оца Јована и мајке Живане Петровић. Рођена сам 1885 год, у Степојевцу, где и данас живим као домаћица. Удова, мајка двоје деце. Држављанка НФРЈ, Српкиња, православне вере, нисам осуђивана. Неписмена сам.      Опоменута сам на казивање истине и последице лажног сведочења.      О убиству свога мужа Љубомира кога су убили четници септембра 1944 год. , знам толико да су га отерали од куће четници Радојко Чолић још увек у ДМ и Милосав Јаковљевић (сада у Ј. -угословенској А. -рмији), оба из Степојевца. Они су били одређени од стране команданта села  ДМ Драгутина Кузмановића.      Повод за убиство мога мужа била је достава Драгутина Кузмановића који је доставио четничком штабу да је мој муж пок. Љубомир одбио да да прилог за четнике. Мога мужа су оптужили Периша Марковић и Анђелко Ћулибрк сада у Бачкој и доставили Драгутину, који је ово уз саучесништво Лазара Ђорђевића доставио штабу.      Није истина да је Лазар Ђорђевић известио мене да је мој муж достављен четничком штабу и да ће да буде убијен. Напротив после убиства мога мужа, молила сам Лазара да ми издејствује да могу мога мужа сахранити, т. ј пренети из Вел Борка, где је и убијен, али ми је Лазар рекао, да се ником још то није дозволило па не може ни мени.      Немам више шта да изјавим.      Прочитано. Одобравам.      Неписмена.                                       + (Роса Петровић)“.      Алекса Хаџић, житељ Степојевца, у канцеларији народног одбора у Степојевцу, дана 26. јуна 1946. године,  је, иследницима ОЗНе за срез посавски – Умка, изјавио следеће:     „Зовем се Алекса Хаџић од оца Мустафе и Кате, рођен сам  1905 год. у Таревцу, срез Градачац (Босна), по занимању сам радник, живим у Степојевцу. Држављанин  НФРЈ, Србин, православне вере, ожењен, отац двоје деце. Нисам осуђиван. Писмен сам.      Опоменут сам на казивање истине и последице лажног сведочења.      Био сам у четницима ДМ, као стражар у Степојевцу 1944. године. У лето исте године добио сам наређење од команданта места Драгутина Кузмановића  и Лазара Ђорђевића да одем код  Љубомира Петровића и да га дотерам. Био сам бос и молио сам да ме не одређују да ја идем по њега, на шта су ми горе  наведени наредили да одем по друге људе, који ће га довести. Ја сам отишао и рекао четнику Радојку Чолићу, сада у четницима (те је он отишао и довео га).      О  разлогу спровођења пок. Љубомира сазнао сам касније да је достављен четницима од стране Перише Марковића и Анђелка Ћулибрка да није хтео да да прилог за четнике и да је ради тога ухапшен од стране четника и стрељан. То се у Степојевцу препричавало код свих грађана и не могу конкретно да се сетим ко ми је баш рекао о томе, али то је било општепознато“.      Спасоје Василић, рођен 1896. године у Араповцу, срез колубарски – Лазаревац, са местом становања у Степојевцу, пред иследницима ОЗН-е за срез посавски – Умка, у канцеларији Народног одбора у Степојевцу, дана 16. јуна 1946, изјавио је следеће:    „Био сам председник оопштине у Степојевцу за време окупације од 15. августа 1943 године, па до 24. јануара 1944. године.        После 4 до 5 дана, око 20. августа 1943. год. након мог постављења за председника, позвао ме је к себи Др. Марковић. Отишао сам код њега у стан и он ми је рекао:“Ако хоћеш да будеш председник општине, мораш одавде да склониш још 5 људи из Степојевца, који нам овде сметају“. Напомињем да је пре свега око 10 дана, извршен покољ присталица НОП-а од стране четника и да је Марковић овде мислио на остале присталице НОП-а које су избегле покољу. Марковић ми није рекао на кога конкретно мисли да треба да буде убијен, јер сам ја одмах у почетку разговора са Марковићем одбио да то учиним.  Ради овога ме је Марковић оптужио код четничког команданта  Милорада „Ситничара“, те ме је овај премлатио кундаком и избио ми вилице. Однели су ме на ћебету. Ту су били присутни Јовица Кузмановић из Врбовна, као и Жика Павловић четник из Степојевца.      Тврддим, да је др. Марковић био главни инспиратор свих четничких недела у Степојевцу, судећи по његовим везама са четничким командантима, као и по овом конкретном случају, ксда је мене наговарао да извршим ликвидацију преосталих присталица НОП-а у Степојевцу. Био је страх и трепет за Степојевац и његово мишљење било је пресудно код четника“      Драгољуб Лазић, пред иследником ОЗНЕ за срез посавски – Умка, Љубишом Арсићем у канцеларији Народноослободилачког одбора у Степојевцу, 27. јуна 1946. године,  је изјавио следеће:      „Зовем се Драгољуб Лазић од оца Велимира и мајке Зорке рођ. Јеремић. Рођен сам 1909 год. у Врбовну где и данас живим као земљорадник. Ожењен сам, отац једног детета. Држављанин НФРЈ (Народне федеративне републике Југославије), Србин, православне вере. Нисам осуђиван. Писмен сам.      Опоменут сам на казивање истине и последице лажног сведочења.      Био сам писар општине Степојевац за време окупације, у времену кад је Лазар Ђорђевић из Степојевца био  претседник исте општине.      У зиму почетком 1944 год. био сам у канцеларији општине, кад је  Лазар Ђорђевић седео самном у истој канцеларији. Ту је био и Др. Марковић, у то време највећи четнички организатор ДМ. Неколико дана пре овога у Степојевац су долазили љотићевци и водили борбу са четницима. За време те борбе побегли су из Степојевца и Лазар Ђорђевић и Др. Марковић. Кад су добровољци отишли обојица су се вратили.      Овом приликом, у општини, повела се реч о томе, шта су све љотићевци учинили, приликом свога боравка у Степојевцу. Лазар Ђорђевић је рекао Марковићу  да је и његова (Лазарева) радња опљачкана и да је у тој пљачки учествовао и син Даринке Макић који је био у љотићевцима, и да је узео, између осталог и  две чаше и дао својој матери. Ово је био само разговор и нисам могао да закључим да је била оптужба од стране  Лазара. Када је Марковић чуо за ово име рекао је:“Шта, зар опет та Даринка, сад ће ми платити“ и одмах је изашао.          Није прошло ни неколико сати, и чулас се кукњава у кући Даринке Макић и њено дете је дошло у општину и питало да ли смеју Даринку сахранити, пошто је убијена од стране четника.      Лазар се показао сажаљив према деци, добијао се утисак да је жалио за овај догађај.      Убеђен сам да је Др. Марковић директни кривац за смрт убијене Даринке Макић јер је убијена непосредно после његовог одласка четницима, а наговестио је да ће му Даринка платити“.      Даница С. Радић, учитељица у Степојевцу, на саслушању  у канцеларији НО- у Степојевцу, пред иследником ОЗНЕ за срез посавски – Умка Љубишом Арсићем 14. децембра 1946. г. као сведок изјавила је:             „Зовем се Даница Рогић од оца Симе и мајке Персе рођ. Зец. Рођена сам 1899 год. у Бања Луци. По занимању сам учитељица, живим стално у Степојевцу. Удата сам, разведена, мајка једног детета. Држављанин ФНРЈ. Нисам осуђивана, писмена сам.      Опоменута сам  на казивање истине и последице лажног сведочења.      Јануара 1944 год. добровољци су дошли у Степојевац и имали борбу са четницима. Др. Марковић из Степојевца побегао је испред добровољаца, као четнички сарадник, заједно са Лазом Ђорђевићем претседником општине из Степојевца у то време.      Када су добровољци дошли ухапсили су учитељицу Цвету Пибљаковић као добру пријатељицу Др. Марковића, и служавку  Др. Марковића Софију.      После свршене борбе са четницима добровољци (љотићевци) су сазвали збор у кафани Лазара Лукића из Степојевца и ишли од куће до куће терајући народ да иде на збор. Ја сам такође са осталим грађанима била присутна том збору.      Након завршеног збора добровољци су отишли а учитељивца Пибљаковић и Софија служавка Др. Марковића пуштене су на слободу. Софија је  после пуштања причала како су добровољци долазили у стан др. Марковића и тражили четничко оружје, које је било сакривено под патосом у штали, као и у неком обору за свиње и да су добровољци вршили притисак на њу да ода  где се налазило оружје, али она није хтела.      Одмах после одласка добровољаца ја сам се интересовала шта је са мојом колегиницом Цветом Пибљаковић и рекли су ми грађани да је пуштена и  да се налази код куће Др. Марковића. Кад сам то сазнала отишла сам у стан Др. Марковића и затекла Цвету и служавку Софију. У стану Др. Марковића разговарала сам око пола сата са Цветом и Софијом и у то је наишао Др. Марковић са Лазаром Ђорђевићем.      Добровољци су приликом претреса стана Др. Марковића  испретурали све ствари, тако да је  у стану био неред. Одмах чим је дошао Др. Марковић видевши неред питао је Цвету:“Је ли Гара (тако су звали Даринку Макић из Степојевца) била овде?“ Цвета  је одговорила:“ Није била“. На то је Др. Марковић рекао:“Гару одмах (треба) убити“ и енергичним покретом мануо руком. Даринка Макић „Гара“ сутрадн или прекосутра убијена је од стране четника“.      Живка Јанковић, домаћица из Степојевца, кћи Радомира и Томе рођ. Миловановић, у канцеларији ОЗН-е за Округ београдски 3. јула 1945 године,  изјавила је:      „У лето 1943 г. ја сам по кад кад ишла на купање на речицу Пештан. . . Никола Лукић из Степојевца а који је купаче превозио чамцем преко реке, саветовао је моме оцу да ми забрани одлазак на реку са речима да се може догодити да ме Др. Марковић убије пошто стално нешто снује против мене. После неколико дана од овога четници су заклали у Степојевцу 6 лица. Том приликом тројка је долазила и у близину наше куће али захваљујући Радовану Роксићу (сада у Ј. А), водичу те тројке спашени смо и ја и мој отац. Одмах сутрадан по овоме клању, Роксић је нашао мога  оца и рекао му да је требао прошле ноћи да доведе четнике који су имали у задатак да ме закољу, па му је предложио да се одмах склонимо. Рајко Лукић из В. Црљени, неколико пута ми је говорио да сам се само благодарећи њему извукла од сигурне смрти.      У фебруару 1944 г. код Марковића је био састанак неких четничких старешина на коме је решено да се изврши покољ 70 лица у Степојевцу, симпатизера НОП-а. Клање је требало да буде извршено нешто после онога у Вранићу у циљу застрашивања становништва села Степојевца. Баш када је било све организовано, наишли су Немци, похватали их и већи део отерају у логор а мањи врате кућама. Тада је ухваћен и Др. Марковић и отеран у логор. Приликом претреса  нађена је велика количина муниције и неколико четника је погинуло у боју са Немцим      Током зиме 1943/44, четници су неколико пута разоружавали стражаре рудника у  оближњем насељу Вреоцима и после пљачкали  магацине рудника и електричне централе у том месту. Због тога су љотићевци а после и  Немци долазили у Степојевац и нападали четнике који су се без отпора  растурали. и  бежали.      Мало је села, нарочито у посавском срезу где четници нису некога ликвидирали ко није био из тог места. У то ратно време много је  београђана долазило у села ради куповине намирница а касније и да  се склони од бомбардовања од стране савезничке авијације. За највећи број тих лица се не зна ни ко су, ни одакле су, а још мање како су се звала, као и време њихове ликвидације.      Тако је у Конатицама  Добривоје Синђелић из конатичког засеока Пољане заклао неку Рускињу коју је опљачкао , а прстен који јој је скинуо са руке, кажу,  дао је својој жени. “ %     Конатице. - Друго групно клање. Избор за ликвидацију сарадника НОП-а из Конатица, извршен је из средине Миладина Петровића Ћосића, бившег партизанског старешине, који су му помагали у скривању. Остаће нејасно зашто  су неки блиски рођаци који су га скривали, остали поштеђени, иако су четници за њих знали. Заправо знао је главни четнички човек у селу Радован Марковић Шваба који је, свакако и одредио која  ће лица бити ликвидирана. Зашто је Шваба неке поштедео, писац ових редова није могао да утврди, мада постоје приче да је Шваба то на неки начин наплатио.      Жртве четничког клања. -Ноћу 10/11. августа 1943, четници Колубарског корпуса, уз помоћ неких четничких старешина и сеоских сарадника, ухватили су у Конатицама:      1. Стевановић Живка,      2. Павловић Љубисава, рођеног 1913,      3. Станојчић Рајка,      4. Алексић Миладина и      5. Илић Радосава, учитеља, рођеног у Обреновцу 1897. године, отерали их  и исте ноћи заклали заједно са сарадницима из Пољана код ћеманске ћуприје недалеко од Уба.      6. Миладин Петровић – Ћосић, ликвидиран децембра 1943. године      Ликвидација Миладина Петровића – Ћосића, рођеног у Конатицама 1920 године, у имућној породици. Као студент  агрономије у Београду и члан КПЈ од 1939 године,  у лето 1941, ступио је у Посавски  партизански одред где је био  заменик политичког комесара 2. батаљона , са којим се повукао до Нове Вароши, одакле је са групом другова, међу којима је био и делегат  вода у батаљону, Веља Јеремић, студент медицине из села Лесковца код Степојевца, враћен  на терен за политичког радника.      „Радован Марковић, четовођа посавски, изјавио је, да је пре 7-8 дана један четнички одред (војводе Косте Пећанца) на сличну пријаву, (није познато о каквој се пријави ради  - ДДБ)) извршио претрес на имању Миладина Петровића и да је том приликом у непосредној близини Петровића имања пронађено 95 комада пушака, које су подељене на два четничка одреда, а у неком другом месту – селу да је пронађено неколико сандука муниције.      Марковић четовођа – изјављује, да су оружје и муницију комунисти закопали кад су напуштали дотична места.     Радован Марковић – четовођа такође је изјавио, да су и њему стизале сличне пријаве о сакривеном оружју на имању Петровић Миладина и да је он на основу ових пријава са својим четницима пар пута вршио претрес, али да није ништа могао пронаћи после оног првог случаја.      Миладин Петровић је син сељачких родитеља који су добро стојећи – имућни, а он је студент техничког факултета, има још три млађа брата од којих се најстарији  Радован налазии у четничком одреду четовође посавског Марковић Радована.      2. децембра 1941. год.    Н. Вукадин     Београд    Поднадзорник полицијске страже“      (Овај документ је у поседу писца ових редова)       „Будући да се и група политичких радника, коју је ЦК КПЈ одредио у Радоињи и Новој Вароши, кретала са Посаво-тамнавским одредом, у намери да се у погодном тренутку одвоје и илегално пробију на свој терен, од њих је формиран Окружни и срески комитет КПЈ: за Обреновац, Умку, Уб и Владимирце. За секретара  Окружног комитета  именован је Влада Аксентијевић, а за секретара ОК СКОЈ-а Буда Давидовић. За секретара Среског комитета за срез тамнавски (Уб) одређен је Андрија Мазињанин, за секретара комитета за срез посавски (Умка) Миладин Петровић, а за члана истог Веља Јеремић: за секретаре комитета у Обреновцу и Владимирцима, као и попуну свих комитета требало је пронаћи људе на терену и у заједници са ПК КПЈ за Србију.      Влада Аксентијевић је из Космајског одреда повукао Драгослава Живковића (уочи рата секретара Среског повереништва КПЈ за Обреновац и члана ОК КПЈ за Београд), за члана Окружног комитета, али је Живковић убрзо погинуо у борбама у Сушици. “(Милосав Бојић: Посавски НОПО, стр. 505).      О образовању партијских руководстава и намера да се пребаце на свој терен  Милош Минић је 10. јуна 1942. године писао ПК КПЈ за Србију:     „ОК Посавине формирали су другови из ПК-а, који су се затекли у Санџаку са задатком да се пребаце у Посавину и Тамнаву на рад. Другови из ОК-а Посавине дошли су к нама  (на планину Маљен) са Космајским одредом. Чим су стигли, хтели су одмах да крену на терен, онако без икаквих исправа и без претходног испитивања терена. Одмах сам им рекао да би такав пут личио на лет птица у магли. Изнео сам им извесне податке, које смо тада добили о масовном покољу партизана – дезертера у Тамнави. Говорио сам им да претходно треба добро испитати терен, испитати услове за опстанак на терену, па тек онда предузети пут. Упозоравао сам их на компромитованост другова из ОК-а (Влада Аксентијевић и Андрија Мазињанин били су политкоми батаљона. И и да они ни сами не могу знати ко их све може препознати. Затим сам им говорио да су под притиском терора четничких банди посрнули неки раније добри људи па се лако могу насадити. И поврх свега упозоравао сам их на директиву чувања кадрова као очију у глави“      „У међувремену су Влада Аксентијевић, Буда Давидовић, Андрија Мазињанин, Миладин Петровић и Веља Јеремић кренули као илегални политички радници из Планинице и стигли у село Доњи Мушић. Одморили су се у кошари за стоку код неког домаћина који их није смео примити у кућу. Снабдео их је храном и преко села Пепељевца довео их до Колубаре, између Лајковца и Белог Брода. Неопажено су прешли реку и стигли у село Јабучје, у кућу Савића. Домаћин их је дочекао као своје госте, нахранио, обезбедио преноћиште и показао пут за село Каленић. У том селу су имали познанике и пријатеље НОП, Живка Јевремовића. Код њега су без велике стрепње остали два дана и две ноћи. Очистили су одела од ваши, потпуно се окрепили и припремили за задатке.      Одржали су и два састанка ОК КПЈ и сачинили оријентациони план рада за формирање среских повереништава у срезовима Уб, Обреновац, Умка и Владимирци. Влада Аксентијевић је задужен да успостави везу и са ПК КПЈ за Србију у Бограду и са секретаром др Благојем Нешковићем. Договорили су се да Миладин Петровић и Веља Јеремић пођу у срез посавски (Умка) и да се сместе у Степојевцу или у неком суседном селу, да  Влада Аксентијевић и Буда Давидовић крену ка Обреноцу, а Андрија Мазињанин да остане у околини Каленића. Следећи сусрет је заказан за седам дана, у кући Живка Јевремовића у Каленићу.      Миладин Петровић и Веља Јеремић су се уз велики ризик и тешкоће пребацили у свој крај и кад су од симпатизера НОП-а  дознали за стварну ситуацију на терену, одлучили су да се појединачно повуку у илегалност и ако буду могли, у заказано време да појединачно дођу у Каленић и о свему обавесте Владу Аксентијевића. Поред свих покушаја они се нису могли пробити у Каленић, заказаног дана и од тада су изгубили везу. “ (Милосав Бојић: „Посавски НОП одред, с. 505, 506, 531“.      Крајем фебруара 1942, Влада Аксентијевић и Будимир Давидовић су ухаваћени у селу Грабовцу код Обреновца у кући Владиног кума Рајка Грујића који их је пријавио четницима Косте Пећанца и обојица су обешени у Обреновцу 27. марта исте године. Адрија Мазињанин је преживео рат.      Веља Јеремић се склонио код свог оца Миће у селу Лесковцу, а после рата је завршио медицински факултет. У пензију је отишао са положаја директора болнице „Др Питовић“ на Бановом Брду. Писцу ових редова др Јеремић је причао како је после  двадесетак година, када је био директор поменуте болнице дошла на лечење једна сељанка из села  Доњи Мушић и рекла му да је он са групом партизана јануара 1942 преноћио код њихове куће  и испричала му  детаље  тог њиховог боравка и позвала га да опет дође код њихове куће. Др Јеремић се чудом није могао начудити како  је та промићурна сељанка сазнала ко је он и како га је пронашла!      Миладин је успоставио везу са члановима Среског повереништва КПЈ за срез посавски које је формирао ОК КПЈ за срез младеновачки (београдски) и долазио је у село Баћевац на састанак са њима, био је и у Вранићу, али није наставио рад већ је остао законспирисан код своје породице у Конатицама. Временом се сазнало за његов илегални боравк у Конатицама и породица је покушала да га легализује код четника.      Штa се даље дешавало види се из следећих докумената:      Исаило Николић, учитељ у Конатицама, рођен 1911 у селу Конатице, на саслушању као сведок  30. новембра 1946 у канцеларији УДБ-е за срез посавски – Умка, изјавио је:     „Мој сестрић Миладин Петровић – Ћосић, као првоборац НОП-а враћен је на терен у село Конатице и крио се код појединих лица у Конатицама и околини око годину дана. Најзад је био ухваћен од стране четника т. ј. предао се четницима ДМ-а , са намером да оде код четника у Јунковац, где се надао да ће ухватити везу са партизанима и да отпочне са радом.      Миладин је био у Колубари у саставу четничког одреда (Колубарска бригада Рудничког корпуса) Боре Вучковића и једног дана четници су га ухапсили и спровели од Баљевца. То је било отприлике децебра 1943. године.      После Миладиновог хватања ја сам чуо да се Драгослав Ђорђевић, начелник Авалског корпуса ДМ налази у Конатицама у кући Миленка Маринковића и отишао сам к њему у намери да се информишем о томе шта је са Миладином и евентуално интервенишем да бих га ослободио. Кад сам дошао код Ђорђевића, Ђорђевић је био сам. Упитао сам га шта је са Миладином, напоменувши да сам чуо да је отеран за Баљевац. Ђорђевић ме је пресекао у речи рекавши:“Он је комуниста и осуђен је на смрт“. Ја га даље нисам хтео ништа да питам, већ сам отишао, и неколико дана касније Миладин је стрељан. Што се тиче новца ради спаса Миладиновог знам позитивно да нико није дао четницима никакав новац ради његовог пуштања.       Напомињем да је у време Миладиновог бављења код четника у мојој кући био са својом пратњом четнички командант (делегат ВК- ДДБ)  Серафим  Петровић зв. „Неготинац“. Једног дана у јесен 1943 године дошао је код Серафима доктор Марковић из Степојевца. Док се Марковић још задржао  у соби, Серафим је изашао напоље и рекао ми:“Е досади ми овај човек, стално тражи Миладинову главу“      Борислав Вучковић, пешадијски поручник, рођен 30. јуна 1907, у селу Ђуришићи, срез Подравска  Слатина, бивши командант једног батаљона Колубарске бригаде, четничког Рудничког корпуса, ухапшен 1946, на саслушању у Оделењу УДБ-е за округ београдски  5. децембра  дао је следећи исказ:      Миладин ступа у колубарске четнике. - „У лето 1943. године не сећам се дана ни месеца дошао је код мене у Јунковац четовођа села Вел. Црљени Милорад Јанковић абаџија и донео ми једну цедуљу од Серафима Неготинца у којој је писало следеће:“ Драги Боро, дођи на место које сам рекао Милораду Јанковићу он већ зна где и то са 2 до 3 четника, ради неких важних ствари“. Милорад ми је рекао предајући ми ону цедуљу да ће ме он сачекати код штале некога Павловића из В. Црљени и да ће ме даље одвести и то у први сумрак. Ја сам у одређено време отишао до штале Павловића са 2 до 3 четника (њихова имена непозната) и тамо сам затекао Милорада. Овај ме је даље одвео северно од села В. Црљени мало подаље од друма и ту смо чекали да наиђе Неготинац. После око пола сата наишао је од Степојевца на фијакеру у пратњи још 4 лица. Серафим ме је тада упознао са њима и сећам се да ми је за њих рекао да је један од њих Миладин Петровић који је 1941 године био у партизанима, за другог ми је рекао да је РАДОВАн (стар преко 40 г. , крупан, црн, остали подаци непознати), за трећег је рекао да је Миладинов ујак а за четвртог да му је брат. Сви су били крупни и добро одевени.      Ја до тада нисам познавао ни једнога од њих осим Неготинца и уопште нисам знао о чему се ради. Тада ми је Неготинац колико се сећам рекао за Миладина и остале следеће: „Овај младић, мислећи на Миладина је студент више комерцијалне школе. Био је у партизанима од 1941. године, али када се завршила борба на Руднику он се је вратио кући и од тада па све до сада скривао се је код своје куће у склоништу. Ја сам долазио код његове куће и код његовог ујака чешће пута, то су били честити и поштени људи и ја сам са њима удесио да се он, Миладин,  преда и ја гарантујем за његов живот. Он се је предао али је незгодно да буде код мене могу га приметити Посавци и они би га убили јер га терете за она убиства – немачку одмазду у Степојевцу1941. Да га не би ти посавски четници убили мислим да у теби могу имати пуно поверење да ћеш га сачувати. Ми смо се већ договорили да га покрстимо и он ће се звати Павле Петровић. Сем овога ми је рекао, да њега нико не познаје у Колубари, да га претстављам код четника као свог рођака – избеглицу из Срема па да о њему чак не кажем ни команданту бригаде Васиљевићу. Док смо ми разговарали они четници које сам ја био повео са собом били су удаљени од нас док смо разговарали па чак ни Милорад Јанковић није ту био присутан. Неготинац ми је даље рекао за Миладина, да је из богате куће, да му не треба никакво одело а да од оружја има један војно државни пиштољ и једну бомбу (крагујевчанка). Ја сам разумео о чему се ради, т. ј. схватио сам да Неготинац хоће Миладина да спасе да га не убију посавски четници и примио сам га код себе у свој одред. Напомињем и то да ми је Неготинац још рекао да је Миладин врло писмен човек и да га добро могу употребити ради решавања административних послова. Миладин је тако код мене остао око 3 месеца и пратио ме по селима по којима сам се у то време кретао.      На кратко време пре него је одведен од мене наређено је читавој нашој колубарској бригади да се окупимо у Брајковцу где је требао да се окупи руднички корпус на челу са капетаном Драгољубом Нинковићем с тим да обиђемо цео качерски крај. За ово наређење ја сам сазнао од Васиљевића. Када сам требало да одем у Брајковац са својим одредом јавило ми се је неколико четника међу којима и Миладин да су болесни и молили ме да их не водим са собом. Миладин ми је још рекао, да би остао код неког Драге Милића зем. из Сакуље са којим се још од раније познавао пошто смо нас двојица код њега чешће навраћали. Ја сам му то одобрио али сам му скренуо пажњу да нигде не иде од Драге јер сам се плашио да га неко не примети од Посаваца и да га у моме отсуству не одведе. Неготинац ми је још онда, када га је предавао рекао, да га без његовог одобрења несмем никоме предати.      Миладин спроведен посавским четницима. -  После 5 до 6 дана када сам се вратио из Качера свратио сам у село Араповац и после два три сата за то је дознао Миладин и дошао код мене. Тада ми је рекао:“Имао сам једну велику непријатност за ово време док сте ви били на терену. Отишао сам у Јунковац у берберницу да се обријем где је наишао Јова Станковић са око 5 до 6 четника и хтео ме је силом отерати у Посавину. Ја сам се бранио и притрчали су још неки сељаци који су говорили да он нема право да ме одведе без одобрења и тако сам се спасао“.      После око 15 дана поново сам добио једно писмо од Серафима Неготинца које ми је донео Милорад Јанковић. У писму је стајало:“Упути Павла Петровића  по четовођи села Вел. Црљени Милораду Јанковићу, са свим његовим стварима, који ће га спровести к мени пошто он зна где сам“. У писму је стајало колико се сећам да Павла односно Миладина спроведем код  Милорада сутрадан. Ја сам поступио по наређењу Неготинца и Миладина упутио, а пратио га је четник Милосав Микица Радивојевић из Араповаца. Шта је даље било са њим мени лично није ништа познато.      Када се је Микица вратио рекао ми је да је Павла предао Милораду Јанковићу и чим га је одвео њему, да је Милорад извадио пиштољ Павлу . скинуо му сат са руке, узео му бомбу и пиштољ и одвео га. Микица ми је рекао да је и он и Павле протествовао против оваквог поступка Милорадовог али да му је овај одговорио да се то њега ништа не тиче пошто га је он примио и он одговара за њега. Када је Микица одлазио од Павла и Милорада, Павле му је рекао:“Микице, кажи Бори шта се ово са мном дешава“.      После дан два ја сам позвао  код себе Милорада Јанковића и питао сам га шта се то десило са Павлом, нашто ми је он одговорио, да је добио наређење од Серафима Неготинца да га одведе у Степојевац у једну кућу где се налазио штаб Серафима Неготинца и Косте Маринковића (команданта Посавске бригаде АК). Том приликом ми је рекао и име тог домаћина у чијој се је кући налазио њихов штаб али га се сада не могу сетити.      Од мене Миладин је спроведен по наређењу Серафима Неготинца. Ко је пак утицао на њега, да га изузме од мене и доведе међу посавце, мени то није познато. После неког времена чуо сам од својих четника и уопште у Колубари да је онај Павле  који се је код мене налазио стрељан негде у Посавини.      Јова Станковић нити пре тога случаја нити касније није  никада долазио на моју територију. Моје је мишљење да је он од некога сазнао да се Миладин налази код мене и да је био пошао да мене нађе и сигурно да ми тражи Миладина. У путу је међутим наишао на самога Миладина и покушао да га и без мога знања и одобрења одведе. На други начин ја тај његов испад не бих могао да објасним.      Колико сам могао закључити Миладин је имао пуно поверење у Серафима. Остали су га саветовали да не долази у Посавину и ја сам стекао утисак да су му то све пријатељи.      Ја сам са Миладином разговарао о политичкој ситуацији. У то време баш је била капитулирала Италија. Говорио ми је о неколицини партизанских руководилаца и т. д. Није ми се жалио ни на кога из Посавине само ми је говорио да када би га ухватили посавски четници да би га убили, због тога што је 1941 г. био у партизанима.      Није ми познато са ким  је све долазио у додир. Писао је неке летке којима сам ја сиже давао а он их је после обрађивао. Није ми познато да је писао летке у духу Народно ослободилачке борбе. Остајао је доста пута сам а да ли је тада нешто писао и разбацао није ми познато, али ја о томе нисам никада био извештен.      Ни са једним од четничких команданата из Посавине нисам се виђао нити разговарао. У јесен 1944 године нашао сам се у селу Балуге код Чачка са Неготинцем и питао сам га за Миладина. Он ми је рекао, да су Посавци ургирали преко Врховне команде да се Миладин преда њима – Посавцима, да су Серафима оптужили да штити комуните и да су га дотле довели да је чак и он могао да изгуби главу.      Серафим ми није рекао ко је то тражио из Врховне команде. Рекао ми је да је Авалском корпусу замерано од стране Врховне команде да на његовој територији има много комуниста па је наглашено да чак и он, Серафим, штити комунисте иако је њен (Врховне команде)делегат. “      Павловић Живорад зв. „Жика“, земљорадник, рођен 20. јануара 1916 године у Степојевцу, срез посавски – Умка, син Косана и Милојке рођ. Бабић, ожењен, отац једног детета, писмен, Србин, православне вере, није у сродству са окривљеним Радомиром Марковићем, лекаром из Степојевца, на саслушању у Оделењу Управе државне безбедности за Округ београдски  7. децембра 1946 године у Београду, као сведок изјавио је следеће:      „Миладина Петровића – Ћосића познајем још из детињства. 1941 године када је организован партизански покрет у срезу посавском он је био један од првих организатора и политички комесар једне чете      Доктор Марковић био је велики противник партизана па је од њихове стране био осуђен чак и на смрт. Миладина је особито мрзео, једно због тога што је он био један од руководиоца Покрета и политички комесар, а друго што је са њим дошао у сукоб још уочи самога рата 1941 године када је Миладин покушао да оснује здравствену задругу у Степојевцу којој су задрузи требало да припадну и сва околна села. Ово је замишљено тако да би се онемогућила пљачка од стране доктора Марковића који је имао своју приручну апотеку са којом је пљачкао народ. Пошто је ово наравно ишло противу његових интереса то је још тада замрзао Миладина. .      Када су партизани узели Степојевац тражили су од доктора Марковића да им предаде лекове које је он опљачкао од бивше југословенске војске. Када он те лекове није хтео да преда партизани су их сами узели. Пошто је Миладин био политички комесар, а још раније је хтео да оснује здравствену задругу то је Марковић и овај акт сматрао његовим делом.      О неким сукобима између њих двојице није ми познато.      Када су се партизани повукли према Санџаку и Босни и Миладин је отишао са њима и ја о њему нисам ништа знао све док нису убијени они одведени родољуби из Степојевца, Пољана и Конатица, а тада се је говорило да су сви они убијени због Миладина и тада сам закљичио да се Миладин налази негде у околини.      После његовог убиства дознао сам од неких четника из Степојевца, чијих се имена не сећам, да је Миладин био неколико месеци у Јунковцу у четничком одреду Боре Вучковића и да је после доведен од стране неких четника из Великих Црљени и то прво у кућу Миливоја Јанковића из Степојевца где су га прихватили четници Косте Маринковића а затим га одвели код штале некога Томића из Степојевца где га је лично прихватио Коста маринковић и Слободан Бјелић из Конатица и са још неким четницима из Конатица одвели га у кућу Боре Тодоровића из Конатица. Бора Тодоровић свакако мора да зна ко је спровео Миладина Ћосића из Степојевца у његову кућу. Где је даље одведен из његове куће није ми познато, али сам чуо да је убијен у Дражевцу.      Још док се  је Миладин налазио код Боре Вучковића у Јунковцу приметио сам да су Михаило  Николић, ујак покојног Миладина, Миладинов брат Миливоје Петровић – Ћосић и Радован  Марковић „Шваба“ ишли за Јунковац.      После Миладиновог убиства Владимир Митровић Циганин из Степојевца ми је причао да је једном приликом ишао са Милорадом Ситничаром (командант 3. батаљона Посавске бригаде АК – ДДБ) и још неким четницима за Јунковац због неких радио апарата које је био узео Бора Вучковић из Лесковца и да је видео том приликом Миладина у канцеларији штаба Боре Вучковића. Миладин га је замолио да никоме од четника не каже да га је видео ту. Десило се је међутим да га је приметио још један четник Живојин  Бођан из Степојевца (сада у бегству – повукао се са добровољцима), па када је то приметио Миладин замолио је Владимира да рече  „Бођану“ да ни он никоме  не прича за њега. Владимир сигурно никоме није причао да је видео Миладина пошто је радио код његове куће. А и сада ради код његове браће и био је у зависности од његове породице. Бођан и Митровић били су мобилисани код Ситничара и од њих се, бар ја тако мислим, није ништа дознало у Степојевцу за Миладина. Да ли је нешто о томе дознао Коста Маринковић мени није познато.      Једном другом приликом према Јунковцу је отишао Јова Станковић (командант места Степојевац – ДДБ) са својим пратиоцем Илијом Симићем зв. “Салаута“ (погинуо) и Петронијем Нешићем зв. „Перика Маџар“ (повукао се са четницима), али да ли су ишли у само село Јунковац и да ли су тамо видели Миладина мени то  није познато. После око 2о дана од овога Станковићевог одласка био је ухваћен Миладин и доведен у Посавину.     Непосредно пред убиство Миладина Петровића – Ћосића познато ми је да је и доктор Марковић одлазио у Конатице код некога од четничких команданата, али код кога није ми познато. Моје је мишљење да је тамо ишао нешто због Миладина.      Ја лично незнам шта је све Марковић предузео да би се ухватио и убио Ћосић, али сматрам да му је то био главни циљ, када је већ успео да буду убијени сви они родољуби из Степојевца које је свакако и он сматрао за мање кривце од Ћосића. Пред довођење Миладиново из Колубаре ишао је у Конатице код неких команданата, како сам то напред навео, а  свакако да је то тражио или да нешто дозна где се налази Миладин или да ургира да се Миладин доведе у Посавину и убије.      После убиства Миладиновог  на око два месеца лично ми је говорио Неготинац да је он код Боре Вучковића послао Миладина, да га је ценио као интелектуалца и паметног човека „који ће  користити касније па ма ком поретку било“. Серафим ми је још рекао да му се је пребацивало да је он примио паре од његове фамилије и од ујака му Михаила Николића, али ми је рекао да он није за то  примио никакав новац.      Ја  верујем да је Радован (Марковић „Шваба“) дознао за Миладина или од браће Миладинове или од ујака му Михаила Николића. Шта је њих руководило да  известе о томе  Радована мени није познато. Што се тиче онога да је Радован знао за Миладина и убио га ја мислим да је примио велике паре од браће и ујака Миладинових па када на крају они ваљда нису хтели да (више) дају новац да га је издао код осталих четничких команданата и у заједници са доктором Марковићем и осталим четничким командантима убио га. Не искључујем и ту могућност да су Миладина неко време после убиства оних родољуба држали само зато да би добили што више материјала о партизанским сарадницима а на крају га  убили, пошто није одао никога.      Серафиму Неготинцу нисам поставља о никаква питања у вези Миладина нити сам то смео, али сам приметио да се је страховито љутио на доктора Марковића и о њему се неповољно изражавао говорећи за њега да је „велики садиста“. То  ми је говорио после на око два два месеца од Миладиновхг убиства. Констатовао сам по његовом држању и тону са којим је разговарао о доктору Марковићу да је то  баш због Миладина. Неготинац је у једно време 1942 године чешће долазио код моје куће, а после смо се посвађали и помирили се тек почетком 1944 године после Миладиновог убиства“.      Михаило Николић, земљорадник, рођен 8 августа 1901 у Конатицама, срез посавски, син Јанка и Ружице рођ. Јеремић, отац једног детета, писмен, Србин, вере православне, на саслушању у Оделењу Управе државне безбедности за Округ београдски у Београду 7. децембра 1946. године, изјавио је:     „Мој сестрић Миладин Петровић – Ћосић вратио се је из Санџака почетком 1942 године с тим да настави рад у срезу посавском. У прво време крио се је код своје куће код браће му Миливоја и Радована и мајке Стојне (Миливоје умро). После њега дошао је код мене. У главном у Конатицама се је крио у 1942 гоини стално и то код моје куће и код браће му. С времена на време крио се је и код Миладина Алексића из Конатица (убијен од четика приликом одвођења  августа 1943 г. ). У 1943 години почео је да одлази о у Пољане код  Марка Јовановића сада у Пољанама и Милана Петровића (убијен од стране четника августа месеца 1943 године). Тако се је стално кретао од  Пољана до Конатица све док се  није пријавио четницима одприлике септембра 1943 године тј. на месец дана после онога одвођења родољуба из Степојевца, Пољана и Конатица.      Одмах после око два месеца од када се је вратио из Санџака Миладин се је јавио Радовану Марковићу зв. “Шваба“ и Радован је дошао код Миладинове куће да се са њим састане. Ово из разлога што је Радован са Миладином добро стајао нарочито у 1941 години. Радован је на име 1941 године сарађивао са партизанима и Миладин је у њега имао поверење. Тако, за Миладина смо у 1942 и 1943 години знали само: ја, мој брат Исаило и жена му Радмила, мајка му Ружица, Радован Марковић зв. “Шваба“, Миладин Алексић код кога се је и крио неко време. У селу се је причало нешто о томе да се вероватно Миладин крије у околини куће, али се је то само нагађало. У Пољанама пак за њега су знали само они код којих се је крио. Напомињем да је Марко Јовановић мој зет. Маркова жена је сестра Миладинове мајке.              После онога одвођења из Степојевца, Пољана и Конатица августа 1943 године, Миладин је био страховито потиштен и хтео је да се и сам убије. Ми смо више пута разговарали о његовом положају и пошто сам ја стајао добро са неким четничким комндантима, рачунао је да ћу преко Радована Марковића зв. “Шваба“ успети да га спасем. Сем тога, Миладин самном, мојим братом и његовом браћом више пута смо расправљали о томе како би било да се пријави четницима, а ми да преко Радована Марковића и Серафима Неготинца порадимо да се он негде склони и да му се спаси живот. Серафим је у то време становао код  моје куће и пошто сам ја са њим добро живео обећао ми је да ће га предати једном од четничких команданата са којим стоји добро и да ће се Миладин  код њега налазити. Тако су се и упознали Неготинац и Миладин и после неког времена Серафим је обећао да ће Миладина да преда „једноме своме добром пријатељу четничком команданту у Јунковцу Бори Вучковићу. Одмах после тога Серафим Неготинац, Миливоје Петровић брат Миладинов, Радован Марковић зв. „Шваба“ и Миладин отишли смо за Вреоце где смо на једној ливади нашли Бору Вучковића са још неколико четника. Том приликом ми смо се и упознали са Бором Вучковићем. Неготинац је том приликом Вучковићу поред осталога рекао и следеће:“Овај младић, ти већ знаш шта сам ти ја говорио, дошао је из партизана, треба да га примиш код себе, школован је, ваљаће он нама, требаће нам, млад је и поправиће се“. Тада му је рекао да га несме никоме предати без његовог наређења. Ми смо имали пуно поверење и у Серафима Неготинца а преко тога и у Бору Вучковића пошто га је већ Неготинац препоручио.      По моме мишљењу Радовна Марковић зв. “Шваба“ у то време био је четовођа у селу и, колико сам могао закључити, био је вољан да се Миладин спаси.      После око месец дана ја, Миливоје брат Миладинов и Радован Марковић зв. “Шваба“ отишли смо у Јунковац код Боре Вучковића односно Миладина и том приликом разговарали смо са обојицом. Миладин се није жалио на поступке Боре Вучковића већ је био сасвим задовољан. После тога на око месец дана поново смо ја и Миливоје отишли код Миладина и разговарали са њим и са Бором .      И трећи пут тј. пред само одвођење Миладиново од Боре Вучковића отишли смо код Миладина ја и Миливоје, али нам се Миладин није ништа жалио.      Овај последњи пут када смо ја и Миливоје ишли код Миладина, сећам се да нам је Бора Вучковић рекао, да Миладин може да иде са нама код куће ако хоће. Пошто је то био дан ми нисмо хтели да га водимо собом и тако је он и даље остао код Вучковића. У овим речима Вучковића ја нисам видео неку злу намеру нити промену у расположењу према Миладину.      Када сам се вратио кући у Конатице рзмишљао сам о ономе што ми је рекао Вучковић и то ми је постало сумњиво те сам отишао код Срефаима Неготинвца у Каленић да га питам како то препоручује Бора Вучковић Миладину да може доћи кући када ми већ сви знамо да се он не сме појављивати у Конатицама. Серафим ми је одмах написао једно писмо које сам требало да однесем у Цветовац код Милана Вукића где је наводно требао доћи Вучковић са својим одредом. Сећам се добро да је у томе писму Неготинавц поред осталог навео: „Пају не смеш никоме предати без мога наређења“. Миладин СМО У СТВАРИ ПРЕКРСТИЛИ ПОД ИМЕНОМ „Павле – Паја Петровић“ онда када је предат Бори Вучковићу.      Када сам дошао у Мали Борак тамо сам  се нашао са Светом кафеџијом из Степојевца и још једним дечком који је ишао са њим. Света ми је тада рекао:“Шта радиш ти овде, па зар ти незнаш да је синоћ Миладин протеран кроз Степојевац. Коста (Маринковић, командант Посавске бригаде АК) га је протерао са неким војницима на колима. Ја сам после тога одмах променио правац и нисам отишао у Цветовац већ сам отишао у Конатице не би ли нешто сазнао. Чим сам стигао кући ноћу дошао је  код моје куће Живојин Симић и саопштио ми да ме тражи Миладин Петровић – Ћосић који се налази на путу код његове куће. Тамо сам нашао Миладина везаног заједно са једним жандармеријским наредником. Стражари су ми саопштили да га спроводе за (суседно село) Баљевац. Ја и Живко Симић одатле смо отишли заједно са Миладином и оним спроводницима  за Баљевац. Када смо тамо стигли ја сам тражио да се  састанем са неким од четничких команданата. Један од стражара је ушао ваљда у неки њихов штаб и рекао ми, пошто је изашао, да нема никог од команданата и рекао претећи да ми идемо кући. Ја нисам хтео да одем пошто сам посумњао у све то, док је Живко уплашен отишао. Онај стражар , је по други пут отишао у штаб и када је изишао  рекао ми је: „Или у затвор или кући“- После тога сам се вратио у Конатице.      Сутрадан сам тражио ма кога од четничких команданата међу којима и : Драгослава Ђорђевића, помоћника команданта авалског корпуса и Драгана Лазића тадашњег команданта батаљона на нашем подручју и да их молим да интервенишу за Миладина. Међутим са њима нисам могао добити никакву везу.       Стекао сам утисак по држању и одговорима које сам добијао од оних стражара да уопште  сви ови команданти избегавају сусрет са мном и да су ту у селу.      Идућег дана случајно сам се срео са Драганом Лазићем и Радованом Марковићем зв. „Шваба“ и молио да му спасу главу а за остало лако ћемо. Они су ме уверавали да је Миладин добро и да уоопште не мислим на то да му се може ма шта десити и још су ми рекли да му пошаљем цигарете. Тек што сам се одвојио од њих одмах ту у непосредној близини купио сам четири пакли  цигарета и предао их Драгану Лазићу да он преда Миладину.     Следећег дана пошао сам заједно са Миливојем, братом Миладиновим за Баљевац да разговарамо са неким од команданата и по могућству да се састанемо са Миладином. Када смо пролазили поред куће Живорада Милутиновића из Конатица он ме је позвао код себе и тада ми је саопштио да је прошле ноћи био код њега Драган Лазић и да му је рекао да је Миладин убијен и да се он налази мртва на путу близу гробља. После тога пронашли смо Миладина и његов леш донели кући.      Пошто се је припремала велика сахрана Миладину за то је ваљда  сазнао Коста Маринковић и послао ми једну цедуљу на којој је написао:“Какве ти то Михаило церемоније правиш, нећу на сахрани да видим никога  сем вас и његову фамилију“. И заиста четници су поставили око куће Миладинове стражаре и погребу нико није присуствовао изузев нас најближе фамилије.      После два до три дана одведени смо у Баљевац у кућу Милована Мијатовића м и то ја, Миливоје и Радован, браћа Миладинова и Марко Јованић, сви из Пољана. Тамо нас је саслушавао Драган Лазић и саопштио нам да уопште не смемо о томе догађају никоме ништа да причамо јер можемо и сами да настрадамо. Том приликом Драган ми је поднео једно писмено па пошто је рукама сакрио текст тога писмена показао ми је имена потписника и то: Радована Марковића зв. “Шваба“, Милорада Ивановића (ликвидиран по ослобођењу) и Слободана  Балића (одбегао са четницима), сви из Конатгица. У ствари то су биле три изјаве на три полутабака и сваки од њих потписао је по једну од тих изјава, а уз то ми  је рекао:“Немој никога од нас да  кривиш, ево гледај“ и тада ми је показао  ове потписе.      Када смо говорили о одвођењу из Степојевца прошлог лета, Миладин је говорио да је за то крив доктор Марковић. За одвођење из Конатица и Пољана кривио је Радована Марковића (Швабу) и Слободана Белића, оба из Конатица и Радомира Јаковљевића из Пољана, ондашњег команданта села.           1941 године партизани су неко време били у Степојевцу и том приликом су разоружали жандармеријску станицу. Миладин ми је неколик пута говорио да пошто су се партизани морали повући из Степојевца да се је доктор Марковић по свему показивао као највећи непријатељ партизана и много нападао све њихове поступке па и разоружање жандармеријске станице у Степојевцу.      За Марковића ми је говорио да је једино он то могао да уради (ликвидација 6 сарадника НОП-а у Степојевцу августа 1943), а на основу чега је то све закључивао мени није говорио.      На кратко време пред Миладиново убиство доктор Марковић је долазио два пута у моју кућу код Серефима Неготинца и тамо нешто са њим на само разговарао. Шта су разговарали први пут њих два није ми познато. После два до три дана доктор Марковић је по други пут дошао у нашу кућу код Неготинца и тражио га. Мој брат Исаило отишао је код Неготинца и рекао му да га тражи Марковић. Када се Исаило вратио из куће рекао је Марковићу да га Неготинац не може одмах примити, нешто је запослен. Сећам се добро да га Неготинац није хтео примити за дуго времена већ тек после око пола сата и више дозволио  му је да уђе код њега. Када је Марковић ушао код Неготинца ја сам отишао и није ми познато колико су остали у разговору. После два до три дана када сам на само био са Исаилом рекао ми је поводом онога доласка и разговора доктора Марковића и Неготинца да му је Неготинац, за Марковића, рекао: „Досади ми овај скот, мајку му јебем (мислећи на доктора Марковића) попео ми се на главу, тражи нечију смрт“. Ја сам тада питао Исаила чију то смрт тражи доктор Марковић нашто ми је Исаило одговорио:“Па Миладинову“.      После 15-20 дана од убиства Миладинова нашао сам се са Неготинцем пред нашом сеоском кафаном и тада сам га питао за Миладиново убиство тј. како је могло да дође до тога када је он као инспектор Врховне команде гарантовао му живот  и послао га код Вучковића. Сећам се добро да ми је он на то одговорио следеће:“Па видели сте и сами како ми она вуцибатина досађује (мислећи на доктора Марковића) а са Светом Трифковићем (командант Авалског корпуса) сам се посвађао. Ја сам се код вас избрукао и нећу више да дођем код ваше куће. Свака вам част ви сте према мени били људи, колико сам могао ја сам радио“.     У даљем разговору са Неготинцем он ми је рекао како је дошао у сукоб са Трифковићем (Светом, командантом АК) због оног случаја покоља у Вранићу и како је он поводом тога правио питање код Врховне команде због тога је Трифковић био смењен, а после су ишли на Равну гору код Драже Михаиловића Коста маринковић (командант Посавске  бригаде АК) и Радован Марковић зв. „Шваба“ да бране Трифковића те је овај и даље остао као командант Авалског корпуса.      Миладин је сахрањен на Никољдан 1943 (19. децембра) а убијен је на један дан раније, а покољ у Вранићу је био 20. децембра).      Неготинац ми је још говорио да му је Света Трифковић после убиства Миладина дао једно писмо које је наводно писао Миладин у коме се он жалио на живот у одреду Боре Вучковића. Том приликом ми је и прочитао неколико редака из тога писма које је било писано на машини, у коме је између осталог писало:“Немогу више да живим у овоме блату (мислећи на одред Боре Вучковића)“ и др.      После Миладиновог убиства они су сви, па и Радован Марковић зв. “Шваба“, окретали главу од нас – Миладинових рођака, и нису хтели да разговарају са нама. . .      После неког времена  од убиства Миладинова чуо сам од неких људи чијих се имена сада никако немогу сетити да је  Ђорђевић Драгослав, (помоћник команданта АК) био претседник суда који је Миладина осудио на смрт. То се је у ствари „зуцкало“ уопште у Конатицама.      Моје је мишљење да је као главни покретач тога био доктор Радомир Марковић који је после заједно са Костом Маринковићем и Радованом Марковићем зв. „Шваба“ удесио то да се Миладин одведе од Боре Вучковића, изведе на суд и осуди на смрт, а да је Драгослав Ђорђевић као претседник тога суда заједно са осталима  члановима и изрекао смртну пресуду над Миладином. Овакво своје мишљење  заснивам на ономе што је о доктору Марковићу говорио Миладин а касније и Серафим Неготинац.      Доктора Марковића нисам видео у Конатицама код Радована Марковића  зв. “Шваба“, али знам да је Радован одлазио често у Степојевац.      Ја сматрам да су четнички функционери из Степојевца утицали на Радована Марковића тако да је он после био противник и Миладинов и свих Миладинових сродника. “      Исаило Николић, учитељ у Конатицама, рођен 17. марта 1911, син Јанка и Ружице, СДрбин, вере православне, неосуђиван, ожењен, отац једног детета, на саслушању у Оделењу УДБ-е за Округ београдски и Београду 12. децембра 1изјавио је:     „1941 године када је почео партизански покрет у Посавини мој сестрић Миладин Ћосић – Петровић био је заменик политичког комесара чете и као такав учествовао је у свим борбама које су партизани водили са непријатењем - Немцима и осталим њиховим помагачима. У августу месецу 1941 године Миладин је са партизанима напао жандармеријску станицу у Степојевцу и пошто су  жандарми побегли ови су однели оружје, ћебад, чизме и остале ствари. Том истом приликом узели су и неки санитетски материјал од др. Радомира Марковића.      Исте године пошто су се партизани повукли из Посавине, тадашњи командир жанд. Станице у Степојевцу водник Митровић тражио је од мога брата Михаила једним писмом да као најближи сродник утиче на Миладинову мајку и породицу му да се на рачун оних одузетих ствари из жанд. Станице исплати око 70. 000 динара, Ову суму требало је да исплате Миладинова мајка, Градојевић Благоје и Тихомир Мандић. Сећам се да је у томе писму још претио да ће предузети неке мере ако се та сума не исплати.      Почетком 1942 године Миладин се је вратио из Санџака у Посавину са задатком да настави рад на своме терену. Пошто је у то време од четника Косте Пећанца жандарма и осталих квислинга  било немогуће радити Миладин се је крио у Конатицама и Пољанама све до краја лета 1943 године, када су формирани четници Драже Михаиловића.      Сећам се да је крајем пролећа или почетком лета 1943 године  учествовао у једној акцији са још неким партизанима противу четничког одреда Спасоја Дрењанина зв. Зека“, којом приликом је и и сам „Зека“ био рањен.      Августа  месеца 1943 године пошто се дуже није мого крити пријавио се је Серафиму Неготинцу који га је предао Бори Вучковићу тадашњем команданту батаљона у Колубари. Код Вучковића је остао око три месеца а после тога је спроведен поново у посавину и отерану Баљевац где је од стране четника осуђен на смрт и стрељан Миладин се је вратио из Санџака са још четири партизана од којих познајем Велимира Јеремића сада студента медицине родом из Лесковца, срез посавски, док су му остала имена непознта.      По повратку из Санџака прво су свратили код неке Миладиниове тетке у селу Јабучје, али ми њено име није познато. После је она донела писмо Миливоју, брату Миладиновом (погинуо октобра 1944, као борац НОВ), а после тога дошао је Миладин у Конатице код своје куће. У Конатицама се крио код своје куће и код мене и Михаила Николића. Док се Миладин крије у Конатицама сем нас његове фамилије знали су још Радован Марковић зв. “Шваба“, Милорад Ивановић тадашњи претседник општине (ликвидиран опо ослобођењу као народни  непријатељ). Да ли је још неко знао то ми није познато.      Милорад Ивановић:“Боље да погине Миладин, него да изгинете сви ви“:Непосредно пред оно клање које су извршили четници  у Степојевцу, Пољанама и Конатицама, дознао сам од Милана Петровића зв. „Брка“ земљорадника из Пољана (заклан од стране четника)  да је Милади био код његове куће у Пољанама око недељу дана.      После оног клања које је извршено над оним родољубима из Степојевца, Пољана и Конатица, Миладин је био силно депримиран и стално је говорио како ће да се убије. Сем тога говорило се по селу како ће четници да изврше покољ над нашом и његовом фамилијом. Једном ми је чак тадашњи претседник општине Милорад Ивановић реекао:“Боље Миладин да погине него да изгинете сви ви“      У то време код нас је долазио Серафим Поповић Неготинац и  једном приликом је рекао како се сада при Врховном штабу ДМ, налази неки Куртовић који је раније био политички комесар у партизанима, али да се је после хватањ поправио и сада заузима неки већи положај при Врховној команди ДМ.      Пошто је Михаило одржавао присне везе са Серафимом Неготинцем замолио је Неготинца да Миладина прими код себе и да га сачува. После једнога дана  дошло је до првога састанка између Миладина и Неготинца, а после неколико дана поново је дошао код нас Серафим Неготинац са Драганом Лазићем и Светом Трифковићем. О чему су они разговарали мени није познато пошто су разговарали у засебној соби са Миладином. Сећам се добро да томе састанку нису били присутни ни Коста Маринковић ни доктор Марковић. Моје је мишљење да Серафим Неготинац Миладина сам није ни смео примити без одобрења Свете Трифковића те је зато и звао Трифковића да се са њим споразуме. Добро се  сећам да овоме састанку на коме су присуствовали Света Трифковић, Драган Лазић и Серафим Неготинац са Миладином није  био присутан Радован Марковић зв. „Шваба“.      За Миладина је знало у Конатицама више лица да се он крије, међу којима и Радован Марковић зв. “Шваба“ и Милорад Ивамовић тадашњи председник општине, како сам то напред навео. По моме мишљењу све док није дошло до оног састанка између Свете Трифковића, Драгана Лазића и Неготинца са Миладином нико од њих није смео да оптужи Миладина из разлога што су се плашили да Света Трифковић или неко од виших команданата не прави питање због чега га нису пријавили још одмах. Међутим после састанка они су могли слободно да пронесу вест да се је  Миладин крио у Конатицама и да праве комбинације на који начин да га оптуже и на крају убију и поред тога што је био код Боре Вучковића у одреду.      Септембра или октобра месеца 1943 године пошто је Миладин већ био код Боре Вучковића ја сам отишао да тражим боловање од доктора Марковића у Степојевцу. Марковић ми је том приликом рекао да Миладина сматра за кривца због тога што су му партизани 1941 године однели лекове и санитетски материјал из његове приручне апотеке и због смрти своје мајке која се  је ујплашила том приликом, добила ману срца и после умрла. Тада ми је рекао:“Осветићу му се ја па кад тад“. По моме мкишљењу Марковић није зно да се је пре тога Миладин крио код нас у Конатицама али је по свој прилици дознао после да је упућен код Боре Вучковића у Колубару (колубарски срез – Лазаревац).      Миладин и доктор Марковић били су у лошим односима још из времена бивше Југославије када је Миладин покушао да створи здравствену задругуу Степојевцу која би обухватила више села а то је ишло директно на штету доктора Марковића. Све је то чинио да је Марковић мрзео Миладина.      Марковић је после тога, када је сазнао где се налази Миладин, преко својих пријатеља који су били четнички функционери у организацији ДМ, издејствовао да Серафим Неготинац или неко други од команданата изда наређење да се Миладин доведе из Колубаре у Посавину, преда  преком четничком суду и убије.      Доктор Марковић и Драгослав Ђорђевић тадашњи помоћник команданта Авалског корпуса били су у добрим односима пошто су и један и други из Раче крагујевачке или околине а и школски су другови. Марковић је био у интимним односима са тадашњим командантом Посавске бригаде Костом Маринковићем и њих су два често били заједно      Не сећам се колико је пута долазио код наше куће Серафим Неготинац за оно време док се је Миладин налазио у Колубари код Вучковића, али знам да је једанпут код њега дошао доктор Марковић и тражио да се састане са Неготинцем. Сећема се добро да када је Марковића пријавио један од четника Неготинац је викао и псовао у соби и колико сам могао закључити није хтео да прими Марковића. После неког времена примио га је и разговарали су у засебној соби а о чему су разговарали није ми познато. Пошто је Марковић отишао од наше куће  Неготинац је изашао на врата, ухватио се за главу и рекао:“Е, овај ми човек досади, тражи Миладинову главу“. Ово је било за око месец дана пре него што је Миладин убијен, Неготинац је том приликом говорио о доктору Марковићу и изражавао се најпогрднијим изразима, Из тога сам закључио да са њим не живи  у добрим односима. Из онога што ми је Неготинац том приликом рекао ја сам закључио да је Марковић више пута ишао код Неготинца и тражио од њега да се Миладин убије, пошто је овај баш подвукао оно „досади ми“.      Ја сам са Неготинцем мало разговарао. Са њим је више говорила моја жена и свакако да се она целог тог разговора боље сећа. На основу свега овога ја сам мишљења да је једини и најглавнији кривац за Миладиново убиство доктор Марковић који је, пошто је већ дознао, да се је Миладин вратио из партизана и да се налази код Боре Вучковића, успео да преко својих пријатеља Драгослава Ђорђевића тадашњег помоћника команданта Авалског корпуса и Косте Маринковића команданта бригаде успео да наговори Неготинца да повуче Миладина из Колубаре, да га преда преком суду и да буде убијен. После Миладиновог убиства Неготинац није долазо код моје куће нити смо ма шта говорили о том случају.      Познајем Драгослава Ђорђевића. Он је долазио код Михаила два или три пута и живели су у добрим односима. Ја верујем да је Ђорђевић знао да се Миладин налази у Колубари код Вучкоића пошто му је то свакако саопштио Света Трифковић или Драган Лазић.      Лично ми није познато ко су били чланови преког суда који су осудили Миладина на смрт, али се уопште причало да је Миладина саслушавао Драгослав Ђорђевић и да су још чланови суда били сем њега Радован Марковић зв. “Шваба“, Слободан Бјелић, Драган Лазић и Милорад Ивановић.     Миладин је био у Баљевцу шест или седам дана на ислеђивању. На један или два дана пред његово убиство ја сам отишао у кућу Миленка Маринковића (ликвидиран по ослобођењу – као народни непријатељ) из Конатица и замолио га да ме пријави код Драгослава Ђорђевића који се је ту налазио. Када сам ушао код Драгослава и запитао га шта је са Миладином, нашто ми је он одговорио:“Са њим је свршено, он је комуниста“. Ништа више није хтео рећи те сам га ја одмах напустио.      Сећам се да сам још тога истога дана ишао и код Серафима Поповића зв. „Неготинац“ да га молим да интервенише за Миладина. “Неготинац“ ми је том приликом рекао да је баш пре мене био код њега Драгослав Ђорђевић, адвокат (помоћник команданта АК) и да му је доносио оптужницу и целокупан материјал који је теретио Миладина. И том приликом ми је Неготинац показивао једно писмо које су били ухватили када га је Миладин шиљао некоме од нас – његовој фамилији у Конатицама. Неготинац ми је том приликом показао то Миладиново  писмо у коме је овај говорио о нападу партизана на рудник у Јунковцу у коме нападу Миладин није опалио из своје пушке. У истом писму нас је молио да га на неки начин извучемо из оног „блата“ (мислећи на четнике) итд. Неготинац ми је још рекао да је он ипак интервенисао код Ђорђевића и рекао ми је да је „Ђорђевић неумољив и да га оно писмо осуђује“.      Чуо сам од жене ми Радмиле да је заиста Ђорђевић после Миладиновог убиства рекао да је знао да смо ми Миладинови ујаци да нам никада у кућу не би дошао. Ништа ми више није познато о њему.      Мени није ништа познато о односу доктора Марковића и Даринке Макић, пошто су они и једно и друго из Степојевца. Синоћ ми је рекла Даница Рогић учитељица из Степојевца да је она поводом тога дала писмену изјаву још по ослођењу у којој је навела да је једном приликом за време окупације, када се је доктор Марковић вратио негде са терена, видећи Даринку Макић рекао:“И ова ће ускоро да оде“, после чега је на један или два дана Даринка била убијена.      Радмила Николић, учитељица у Конатицама, срез посавски – Умка, рођена 7. августа 1912 у Липљу, срез качерски, удата за Исаила Николића учитеља из Конатица, мајка једног детета, писмена, Српкиња, православне вере, на салушању у Оделењу Управе државне безбедности за Округ београдски 12. децембра 1946, у Бограду, изјавила је следеће:      „Почетком 1942 године Миладин Петровић – Ћосић вратио се из партизана из Санџака у Конатице да настави рад на  своме терену. Како су у то време већ били оргаизовани четници Косте Пећанца а касније и ДМ углавном крио се је код своје куће и код нас тј. ујака му Михаила и Исаила Николића. То је тако трајало све до  19 августа 1943 када се је пријавио четницима односно Серафиму Неготинцу инспектору Врховне Команде ДМ. Касније сам дознала да га је Серафим предао Бори Вучковићу у Колубари.      Док се је Миладин крио у Конатицама сећам се да је у пролеће 1943 године учествовао у једној акцији са партизанима противу Спасоја Дрењанина зв. „Зека“ и његовог одреда. Том приликом је разбијен одред „Зекин“ и сам „Зека“ је био рањен.      Познато ми је и то да се је Миладин крио неко време у Пољанама код Марка Јованића и Милана Петровића. Тако ми је бар он сам причао, а и ја сам одлазила у Пољане код  Јовановића и носила Миладину новине.          Миладин се је тако неко време налазио код Боре Вучковића у одреду а затим је доведен у Степојевац, Конатице и Баљевац где је, на крају осуђен и убијен од стране четника ДМ 18 децембра 1943 године. У Колубари се је налазио око три месеца и за то време сећам се да је мени и моме мужу Исаилу послао једну слику своју и једно писмо у коме ме је  поред осталог писао да даље не може остати у оном блату, мислећи на четнике, молио је да га спасемо на неки начин. У истом писму је навео да је учествовао у једној борби против партизана коју су четници водили у Јунковцу на руднику и хвалио  је партизане како су се храбро борили. За себе је рекао да није пушку огаравио. Браћи је такође писао неколико пута и ја сам читала та писма. Не могу се сетити имена оне жене која ми је  донела то писмо.      Пред  самом сахраном Миладиновом ја сам га пресвлачила и купала и тада сам приметила на грудима му са леве стране једну велику модрицу за коју сам закључила да је последица некога удара заданог тупим предметом. На носу између самих очију исто тако приметила сам такође две опекотине за које сам закључила да су последица неког усијаног предмета      Када су се појавили партизани (1941) у срезу посавском Миладин је ускоро био постављен за заменика политичког комесара а касније је био политички комесар. Као такав  био је један од руководилаца покрета. Учествовао је у нападу на жандар. Станицу у Степојевцу којом приликом су партизани однели ћебад, оружје и друго из станице, а сем тога и одузимању санитетског материјала и лекова из приручне апотреке доктора Марковића а која му је била остала од бивше југословенске војске. Доктор Марковић није смео да дочека партизане код своје куће већ је побегао и кући му је остала мајка која се наводно због тога уплашила и после две године због тога умрла. Доктор Марковић је за све ово  сматрао за одговорног и кривца Миладина, иначе његова нетрпељивост према Миладину потиче још из времена бивше Југославије када је  Миладин покушао да оснује здравствену задругу која је ишла против интереса доктора Марковића. Сећам се да ми је Миладин  неколико пута говорио да је морао да одустане од те намере пошто га доктор Марковић јавно оптуживао код света да је он  - Миладин комуниста, да буни народ итд.      У лето 1943 године мој муж и ја заједно смо отишли у Степојевац код доктора Марковића с тим да Исаило добије од њега недељу дана боловања како би могао да отсуство проведе у Београду где би се лечио. Исаило није добио од Марковића боловање већ га је упутио да тражи даље лека, изговарајући се да су му 1941 године партизани све опљачкали да би му направили пакост и њега упропастили. Исаило се је правио као да незна о чему се у ствари ради па га је запитао кога је тоопљачкао. Марковић му је на то одговорио:“Па ето и твој Миладин, али нећу се смирити док му се не осветим“. Ја сам све ово лично чула пошто сам ту била присутна. Из његовога држања нисам могла закључити да је знао  да се Миладин крије у Конатицама, или уопште у Посавини.      У Конатицама је много њих знало да се Миладин налази у Конатицама и да се крије у селу. Па, сем мене, мога мужа Исаила. Михаила Николића, његове фамилије -  Миладинове браће и фамилије знали су и; Станица Ивановић, њена шћер Милена, сестра јој и муж  Милорад  Ивановић тадашњи председник општине који нам је рекао:“Кад је већ дошло до тога, боље нек погине Миладин него ви сви“. Ми сви укућани и фамилија Миладинова почели смо се саветовати и Михаило је тада рекао да он има некога свога пријатеља коме ће се обратити и коме је он негде раније спасао живот. Тада га није  именовао нити смо ми знали о чему  се ради. Када се је вратио рекао је да је разговарао са Серафимом Неготинцем, да му је рекао да се Миладин налазио у Конатицама и да га је молио да га чува код себе и да је Серафим обећао да ће га чувати до ослобођења а после нека одговара пред судом ако је учинио неко кривично дело. Ја сам одмах Михаилу приметила и питала га да ли је он претходно разговарао са Миладином о томе тј. да ли ће Миладин пристати да оде код Неготинца и да га он крије. Михаило је рекао да није разговарао са Миладином већ је рекао да ће то накнадно учинити што је и урадио. После неколико дана дошао је Серафим Неготинац код наше куће и разговарао са Миладином а о чему су разговарали није ми познато. Тек после седам дана Михаило је одвео негде Миладина и одвео га код његове – Миладинове куће да се пресвуче ваљда и спреми за пут.      Оном приликом када је дошло до састанка између Серафима Неготинца и Миладина ту су били присутни Драган Лазић тадашњи командант батаљона, Радован Марковић зв. “Шваба“, (четовођа у Конатицама)  али се не сећам да је још неко од четничких функционера био присутан.      Да ли је доктор Марковић знао да се Миладин налази у Колубари мени лично није познато. Само из онога разговора са доктором Марковићем када сам ишла са Исаилом у Степојевац о чему сам напред говорила, закључила сам да није знао за Миладина да се налази у нашем срезу.      Неготинац и доктор Марковић нису били у добрим односима што сам закључила из следећег:      На око 15 дана пошто је Миладин отишао у Колубару дошао је једнога дана код наше куће у Конатицама доктор Радомир Марковић и тражио је од неких четника да га пријаве Серафиму Неготинцу који је тога дана био код нас. Сећам се добро да је Неготинац тада почео да грди онога војника зашто му је казао да се Неготинац налази ту у кући. Тада је много псовао тога војника највугарнијим изразима и нервозно је шетао по соби. Одједном се ухватио за главу и рекао:“Тај ме човек прогони, попео ми се на главу“. Тек после неког времена дозволио је Марковићу да дође код њега али о чему су тамо разговарали мени лично није познато. По завршеном разговору Марковић је изашао из куће. Ја сам га  запитала  да остане на ручку, али он је љутито одговорио да неће и захвалио се. По његовом одласку, сећам се добро, да је Неготинац стао на вратима и рекао:“Знате ли зашто је долазио доктор Марковић. Тражио је Миладинову главу“. Овоме је био присутан и мој муж  Исаило и свекрва ми Ружица Николић који би то свакако могли посведочити. Ја сам после питала Неготинца због чега то доктор Марковић прогони Миладина и зашто баш тражи његову главу. Неготинац ми је тада рекао да је Марковић на Миладина киван још одавно, да је обећао њему – Неготинцу да ће да ради све за организацију и да ће све да учини, само да они њему учине услугу да смакну Миладина. Неготинац је тада за њега рекао:“Јест да је наш човек, али је будалина“. Даље ми је рекао да је доктор Марковић тражио од њега више пута да „смакну Миладина“ и да му је „досадио због тога“, говорећи да тражи „само то па то“.      Моје је мишљење да је доктор Марковић, пошто већ није могао да приволи Серафима Неготинца да он лично издаде наређење да се Миладин убије, ступио у везу са Радованом Марковићем зв. „Шваба“, Костом Маринковићем командантом бригаде ДМ и Слободаном Бјелићем (повукао се са четницима) и успео да и против Серафимове воље Миладина доведе у Посавину, предаде га преком суду, и да буде осуђен на смрт.      Познајем Драгослава Ђорђевића и знам да је долазио више пута код нас.  Са Михаилом је био у добрим односима, а са Миладиновом браћом није имао никакве везе. Код нас је долазо у оно време док се Миладин  крио у Конатицама пре него што је отишао у Колубару. Колико сам ја могла закључити о Миладину није ништа знао. Неколико  пута је тражио Исаила да са њим нешто насамо разговара, али до разговора никад није дошло. Ја мислим да је хтео дс наговори Миладина да приступи организацији ДМ.      Ко су били чланови преког суда приликом доношења одлуке да се убије Миладин мени лично није познато, само се је причало да су одлучивали: Драгослав Ђорђевић, помоћник команданта авалског коропуса, Драган Лазић, Коста Маринковић, Радован Марковић зв. „Шваба“, Слободан Бјелић и Милорад Ивановић (ликвидиран по ослобођењу као народни непријатељ) и поп Симић. Мени уопште није познато да се Драгослав  Ђорђевић заузимао за Миладина да буде ослобођен. Онога дана када је било суђење Миладину мој муж Исаило је нашао Ђорђевића у кући Миленка Маринковића из Конатица, тражећи Серафима Неготинца да се он заузме за Миладина. Када је већ наишао на Ђорђевића запитао  га је шта  је то са Миладином, нашто му је Ђорђевић и не окрећући се на њега одговорио:“Миладин је комуниста, са тим је свршено“. Ово може посведочити и мој муж Исаило.      Тог истога дана Исаило је пронашао Серафима Неготинца у тој истој кући где се је срео са Ђорђевићем, и питао Неготинца  за Миладина и његов случај и молио га да се заузме за њега. Неготинац му је на то одговорио да му је непосредно пре него што је Исаило ушао код њега, доносио Ђорђевић читаву оптужницу против Миладина са целокупним оптужним материјалом и да му суди Драгослав Ђорђевић као адвокат, да је молио Ђорђевића да га блаже осуди али даје Ђорђевић неумољив.      Ђорђевић се је највише времена налазио у Врбовну где му се налазио штаб. Иначе познат је као велики женскарош.       Накнадно изјављује: пошто је Миладин Петровић  зв. „Ћосић“ предат Бори вучковићу, Ђорђевић је рекао сељаку Стеви Павловићу (повукао се са четницима): Да сам знао да је Миладин скриван у Михаиловој и Исаиловој кући никад им не би у кућу ушао“. И то се заиста обистинило јер више никада није дошао нашој кући“.      Велимир Петровић, електромеханичар, рођен 13. јула 1923 у Обреновцу, син Андрије и Марије рођ. Мартинац, неожењен, писмен, завршио 4 разреда основне школе и 3 разреда занатске школе, Србин, првославне вере, држављанин Ф. Н. Р. Ј, у затвору Окружне милиције Округа београдског у Београду, у допуну своје изјаве дате на записнику код јавног тужиоца 15. јануара 1946, У ОЗН-и за Округ београдски, дана 19. јануара 1946. године  изјавио је:     „Миладина Ћосића студента технике из Конатица убили су четници Драгана Лазића по његовом наређењу. Миладину је извршено суђење у Драгановом штабу у Баљевцу. Сећам се да је одмах после суђења одведен на дражевачко гробље где је одмах и стрељан. Није тачно  да је Миладину судио Света Трифковић како то можда Лазић наводи. Сем Драгана у суду који је осудио Миладина учествовао је и Коста маринковић, неки Пера „Црногорац“ (сада у Босни са четницима) и још неколико људи блиски Драгану“. (Све копије записника коришћене у овом тексту се налазе у поседу писца ових редова).      У црквеном протоколу умрлих храма св. Апостола Томе у Конатицама, поводом смрти Миладина је уписано:     „Миладин Петровић, студент велике комерцијалне школе, стрељан као комуниста од стране преког суда организације ДМ“. %     Велики Борак, стрељања и покољ. - У Великом Борку постојала је добра организација НОП-а, коју су као свуда сачињавали стари људи међу којима је било и имућних људи и старих солунских ратника и омладина. Наравно да су и ову организацију четници покушали да разбију и униште. После прикупљања података, Штаб 3. батаљона Посавске бригаде Авалског корпуса, средином децембра 1943,  наредио је хапшење извесног броја сарадника НОП-а из Великог Борка, Лесковца и Шиљаковца. Сви ухапшени су затворени у једну помоћну зграду  Велимира Стојићевића у Великом Борку, где су саслушавани, тучени, мучени и на крају њих десет издвојено и стрељано 18. децембра 1943. године. О томе говоре сведоци и учесници тог догађаја, чије се изјаве налазе у поседу писца ових редова.      Живослав Тодоровић, казивање писцу ових редова 12. 12. 1983. -„Почетком  децембра 1943, дошли су уШиљаковац теренски политички радници Бошко Ивковић из Баћевца и Поп из Вранића; довели су неке болесне другове које смо сместили код Михаила Тодоровића. Сутрадан мени јаве из општине да идем сутра у Лесковац, тражи ме четнички командант Ситничар (командант 3. батаљона Посавске бригаде АК).      Следеће вече на састанку са Бошком и попом ја им кажем да оћу у партизане, а они ми кажу да се јавим четницима да видим шта хоће.      Тако ја одем у Лесковац. Четници отишли за Велики Борак. Ја за њима. Јавим се Ситничару, а он ми осорно каже да останем код њих. Следећи дан одемо за Арнајево где смо ноћили, па онда за Соколову где смо опет ноћили. Ситничар наредио да ми се да пушка и пет метака. Тако су ме мобилиссали. Следећег дана одемо у Лесковац. Ту ме разоружају и вежу у кафани Миће Јеремића као и Живослава Живковића, из Лесковца за кога сам знао да је сарадмник НОП-а, а и он је био мобилисан у четнике, нешто раније од мене. У великој сали Мићине кафане, Ситничар построји свој батаљон и одржа им говор како се спрема једна велика акција против комуниста и њихових симпатизера, и да смоЖивослав из Лесковца и ја комунисти, да су нам дали пушке али су нас пратили и видели да ми роваримо у њиховој средини и стално се нешто договарамо. Пошто су ме и претресли ставили су ме под стражу.      Истог дана, увече кренемо за Велики Борак. Спроводе нас везане. Лично нас је спроводио Була Лукић, из Лесковца који је касније био и командант четнички Лесковца, са једном групом четника. Међу њима је био и Станимир Живковић, из Лесковца, омладинац, сарадник НОП-а и он ме успут одвеже. Кад је Була то приметио дрекне на Станимира како је то смео да уради и поново ме веже. Тако стигнемо у суседно село Велики Борак. Тамо четници хапсе неке људе. Чује се кукњава жена, лавеж паса и  вика, претње и псовке четника. Језиво.  Са око десетину похапшених Борчана одведу нас у суседно село Шиљаковац, које је у општини Велики Борак, и затворе нас у у кафану Аце Аџића, сарадника НОП-а. Ту ухапсе и мог оца Марка, старог ратника са солунског фронта и брата Властимира, а, обојица су били сарадници НОП-а. За време хапшења у кући су били теренци Бошко и поп из Вранића, али је мој отац задржао четнике и они су успели да изађу у ливаде.      Када су дотерали мог оца и брата у кафану, преко других ухапшених поручим им да ништа не признају.      Пошто смо преноћили у Шиљаковцу, пре подне нас спроводе за Велики Борак. Бора Натин из Шиљаковца ме спроводи и хоће да ме веже. Ја му кажем да је зима и да ме не везује где ћу да бегам, али он веже заједно мене и Живослава Живковића из Лесковца и каже да се међусобно држимо, а ако паднемо он ће да нас подигне. Тако нас све везане дотерају у Велики Борак и затворе у малој кући званој Велимкров конак, код куће Велимира Стојићевића.      Велимиров конак је мала зграда са два оделења.  У једно смо били натрпани и са три стражара да пазе да не причамо а ту је било још неколико четника који су кобејаги спавали, а у ствари мотрили су на стражаре да ли добро врше службу, а и на нас. У другој мањој просторији био је ситничар са осталим четничким старешинама. У једном тренутку је неко донео сврдло дебљине цола и рекао стгражарима да га стави у пећ и да се усија док не побели. Била је среда 15. децембар 1943. године. Већ се било смркло.      Видим да добро бити неће. Сврдло се усијало и већ је бело. Почнем да симулирам повраћање. Радисав Филиповић, омладинац, мобилисан четник из Лесковца, рођен 1926. године, стражар поред мене, подигне ме, јер сам намерно био пао и изведе ме напоље. Пре тога су свима нама скинули опанке и цокуле, а које имао, и чарапе. Били смо боси. Радисав ми каже оћеш напоље. Ја хоћу. Назујем ципеле на босе ноге. Изађемо у другу просторију, јер је конак имао само један улаз. Ситничар пита где ће. Радисав каже да повраћа. Води псето напоље каже Ситничар и откључа врата. Ја пипајући поред зида идем до краја куће. Близу је ограда од воћњака. Ту је на стражи Воја Радосављевић Циганче из Соколове. Ја идем према капији и по мраку ватам за кључаоницу и отварам је. Воја пита Радисава да ли су ме мучили. Радисав прилази да му шапне. Мрак једва се назиру дрвета и свињац у воћу. Ја почнем да трчим према свињцу, па преко плота у башту. Они пуцају обојица али у вис. Куршуми не свирају близу. Људи су били мобилисани и нису хтели да пуацју у мене, а знали смо се. После сам прескочио преко неке жице где су ми спале ципеле и бос побегнем у Шиљаковац, где сам се крио неколико дана. Ноћу сам ишао до Вранића и Баћевца да ухватим везу али без успеха. После одем до Мале Моштанице и возом одем до Жаркова, потом на Баново Брдо где сам успоставио везу са сардницима НОП-а и теренцима из среза посавског: Милом Сељаком, Рајком Димитријевићем, Бошком Ивковићем и другим који су долазили наоружани чак на Баново брдо. Тамо сам наставио сарадњу све до лета 1944, када сам отишао у партизане. “      Милинко Пламенић, сећање: „У вези са догађајима у току окупације и око догађаја у 1943 години када су четници ДМ, извршили хапшење у Великом Борку, Лесковцу и Шиљаковцу, пошто сам стицајем околности се нашао као један од сведока и очевидаца тога догађаја и начина на који је дошло до погубљења шест људи из Борка, двојице из Лесковца и двојице из Шиљаковца, дајем о томе податке другу Драгославу Димитријевићу – Белом, ради коришћења истог сведочанства у циљу обраде тих материјала, а ово само у делу који је мени било могуће да сазнам:                                    У овом случају сам обавезан описати своју биографију и околности које су условиле да овога тужног догађаја будем сведок.      Ја сам рођен 1919 год. У седмој  години живота услед пада са дрвета сам повредио кичму и добио после дуге болести деформацију кичменог стуба – грбавост, што ме је спречило да пођем нормално у школу. Родитељи су ми били сељачког порекла, ја и млађа сестра и брат остали смо сами са мајком и бабом, пошто ми је отац Ђура у 42 год. живота погинуо од гажења сопственог коња и кола. Кад ми је било 14 година завршио сам пре тога основну школу, Велимир Стојићевић тадашњи претседник општине ме је узео у општину да се учим (он је био брат од тетке мојег пок. оца) а био је и стараоц нама мал. деци. Тако сам већ у 16-тој години имао радни стаж у општини као писар. У 19. години сам уочи рата био већ учен писар и пред рат 1940 год. сам био поднео молбу Банској јправи Нови Сад за полагање испита за деловођу, нисам полагао јер ме је ухватио рат 1941 год. Оженио сам се у јануару 1940 год. и добио прво дете 1941 год. Рат је избио у априлу 1941 год. и мене затекао као писара у општини (у) Борку. Избијањем рата престала је  општина да ради али одмах после окупације наређено је да општине наставе са радом али то је трајало врло кратко јер су се са појавом првих партизанских одреда општине угасиле – попаљена је архива и забрањен рад.      Немци наредили да општина ради. - Ја сам као млад волео футбал и пре рата сам се много дружио са младим људима у вези са футбалом, а и онако сам имао доста другова из других села која су са окупацијом ступили у партизане. Сећам се Ћосића Миладина из Конатица студента, Митра Тодоровића (Кранчевог) из Лесковца и др. и када су првом организовани партизани једна група тих младића дошла је код мене кући и заноћила на нашој штали. Ја нисам имао неку активну везу са партизанима, био сам неспособан за војску и мене нико није дирао, а када су Немци поново наредили рад преко Начелства среза на Умци општина у Борку је наствавила да ради, и за деловођу је доведен Љуба  Данић из Барајева, ја сам био писар. Претседници постављани  наредбом и кметови, био је један период мој стриц сада пок. Никола Пламенић, затим сада пок. Тихомир Николић, а напослетку Велимир Нинковић. После палења општине која је била у малој трошној згради у селском дворишту (где је сада амболанта) у непосредној близини су били кошеви, двориште је служило за свечаности и футбалско игралиште, општина је радила у кући приватној, малој у горњој мали Танасијевић Радојице зв. “Мерика“ и тада је био председник Велимир Нинковић.      Четници завладали, настао је страх и трепет. -То је већ била 1943 година и тада су се већ четници на овом подручју јавили и готово завладали, настао је страх и трепет у великој мери јер су убрзо загосподарили свим селима. Мени се догодило да сам већ 1942 или је то било ујесен или у пролеће 1943 када су четници вршили прогањање симпатизера, да сам једном омладинцу помогао да побегне из села а који је био активиста Живку Стојићевићу, он је од мене узео потврду да му је мајка болесна у Обреновцу те је помоћу исте побегао. Иза тога случаја о коме ја нисам водио рачуна нити био опрезан. За ту моју потврду ме је неко откуцао четницима и за мало да нисам главу од њих изгубио и до краја њихове оргије су ме малтретирали и на разне начине застрашивали, а ово је радио углавном злогласни Коста Маринковић који је био њихов командант бригаде.      Тако када је једна група партизана напала четнике који су били у кући Младена Иванковића, развила се опасна борба и пуцњава у близини где је била општина, ја сам побегао преко Шиљаковца у Малу Моштаницу, тамо смо врло често бегали од борби и ниспред опасности које су вребале ја и моја браћа од тетке код бабе и ујака Животе Филиповића, и након дан два сам се враћао кући. Сећам се да је било лето врућина и прашина ишао сам бос, и сачекала ме је на путу код дућана Миће Рашића (сада у близини центра) жена Радмила (већ сам имао и дете од 2 године) плакала је и рекла  ми да су четници претресли нашу кућу, тражили пушку и наредили да се јавим у школско двориште, јер ако не одем да ћеми побити народ. Четници су већ били у школском дворишту и ја сам у страху тамо отишао – нисам знао зашто ме траже и коме тражи. Чуо сам да су ту батинали сада пок. Милана Петровића (Келу) и још неке друге. Када сам се јавио на капију стражару одведен сам код саме зграде школе са северне стране уза зид седео је поред осталих непознатих главешина Коста Маринковић авијатичарски поручник који је био командант бригаде, и привели су ме код њега јер је он наредио да ме нађу и доведу. Седећи ме је страшно погледао и почео да испитује сећам се да ми је опсовао мајку комунистгичку и рекао да ће да ме пократи за главу ако не признам. Ја сам се престрашио и нисам знао шта ће да ме пита, а он ми је поставио уопштена питања са којим комунистима сарађујем, ја сам се бранио да не сарађујем ни са ким, да сам писар у оопштини, да сам неспособан и да нисам ништа крив. Он ме је непосредно упитао познајем ли Живка  Стојићевића, и тада сам се сетио потврде и његовог бегства. Рекао сам да га познајем, да је млађи од мене. Казао ми је да сам му дао потврду да побегне и да сам знао да га они траже, и зато ћу да платим главом. Ја сам рекао да сам истина дао службену потврду али као што јесте да он има мајку у Обреновцу болесну да је обиђе, али да нисам знао да он бега и да га они траже.      Од  батина сам се онесвестио. - Наредио је да ме одведу мало даље и ударе батине, тако су ме двојица четника одвели мало даље и наредили да легнем потрбушке, један ме је ударао дрветом –штапом по месима, како сам мршав после десетину удараца сам јаукао и онесвестио се, незнам колико ми је ударено батина – око15. подигли су ме нисам могао да устанем и под руку привели код тог Косте. Он ми је тада рекао да ми је сад ово доста а ако још једном буде за мене шта чуо. да ће ми одсећи главу, поново ме нагрдио и псовао мајку да он зна да ја имам везу са комунистима. Отишао сам кући једва и са плачем, ове батине су моје и онако слабо тело унаказиле да нисам месец дана могао да корачам како треба. Од тада су ме четници често малтретирали  и ноћу од куће терали, а то је радио Милорад Тодоровић звани „Ситничар“ који је на новом терену стално био командант батаљона. Они су час у Борку час у Лесковцу одседали, а моја несрећа је била што сам знао да куцам на машини и био писмен, па ме је Ситничар  ноћу са послатим четницима терао у Лесковац СТРАХ ДА МИ УЛИЈЕ А он ми је говорио да се чувам „Косте“ јер ме Коста мрзи и за ситницу ће да ме убије.      Крио сам се у Маринковој бари. -Предвечерје догађаја који се одиграо око хапшења људи и епилогом стрељање овако описујем из свог виђења тих догађаја. Као што сам рекао услед опасни ситуација и врло великих могућности да погинем од њих – четника, јер ту се није много гледало, ја сам у лето 1943 год. некако на месец дана пред ове догађаје био побегао у Београд од куће и крио сам се скоро месец дана у кући сада пок. Милана Петровића и његове жене Мацике у Маринковој бари у њиховом стану, иначе они су Борчани. Тамо су тада били у кривењу Алекса Николић (Лукин) из Борка и Драгомир Николић (рођак Миланов и Мацикин) из Соколове. Жена ми је доносила намирнице и јављала како је овамо код куће и да ме нико није гонио и тражио. Једном ми је јавила да долазим кући јер је чула да ће четници убијати децу и све у кући кога не затекну код куће, па смо тада сви тројица се вратилии.      Страх је био велики. -Ја дођем кући као данас, а исте ноћи погине неки Велимир Маријанчевић (звани Веца Пушин) а његова кућа је близу моје куће. Коментари су прошуштали да су њега убили четници у ливадама између Лесковца и Борка у Симића потоку, као да су га водили са собом, он покушао да побегне и они га убију са леђа. То се после сазнало али ја сам тек дошавши из Београда у страху и незнајући како да се опходим – ипак скупио снаге и отишао да упалим свећу, то су учинили и друге комшије и сахранили га.      Одмах следеће ноћи догодило се хапшење ових људи. Сећам се то јутро моја снаја Живанка Пламенић чијег су мужа те ноћи отерали, вијукајући звала је комшилук да се иде да видимо где су људи и ја сам у то магловито јутро уплашен изашао пред општину, у то селско воће – искупио се већи број људи и са страхом се коментарише да је ноћас похашшено доста људи из Борка и Лесковца, и да су отерани у Шиљаковац. Сећам се  да је СТРАХ И ПАНИКА ЗАВЛАДАЛА ТОЛИКО ДА НИКО НИЈЕ ЗНАО ШТА ДА ПРЕДЛОЖИ,  било је неких предлога да се иде у Шиљаковац  да утицајни људи дају гаранције за те наше људе. Убрзо се  прочуло да су сви доведени код куће Велимира Стојићевића. Још док се нисмо разишли дошли су два четника наоружана – то је било исто рано и рекли мени да је Милорад ситничар наредио да мене одведу тамо и мислим да су по његовом наређењу узели писаћу машину из општине (или је већ он имао тамо машину немогу добро да се сетим).      Када су мене довели у двориште ту је било много четника а одведени људи су већ били затворени у једној кући старој Велимировој која се звала конак Та зграда приземна имала је два оделења улаз споља у прво мање оделење а из тог оделења одмах друга повећа соба где су  сви били затворени. Ситничар је мени наредио да будем ту и да несмем да идем нигде, није ми рекао одмах зашто ме је привео. ОПШТИ СТРАХ ЈЕ ВЛАДАО И МЕЂУ ГРАЂАНИМА – неки су мислим били дошли да се распитују а ту је  четника и мобилисаних. Сећам се да је био један који је сада жив Бранислав Николић (Брана Маринков) њега су мобилисали пре тога – био је нешто њима крив, коликом се сећам и њега су батинали да ли тада или раније, други четника било је из суседних села сада немогу да се сетим које све био, СТРАХ ЈЕ БИО ВЕЛИКИ.      Тога дана је тако владала панична ситуација, ја колико се се сећам Ситничар није тог првог дана саслушао никог, и њему нико тог првог дана није био дошао од већих главешина. Мене је отпустио кући да ноћим и наредио да ујутру дођем сам и рекао ми да ме је одредио да куцам на машини саслушања, која ће он да обавља, и да ће позвати три лица да буду присутна на саслушању. Ја сада поуздано немогу да тврдим дали је та три лица позвао тог првог дана да им саопшти, али преће бити да их је позвао истог дана. Једно је сигурно да сам видео када је послао четнике да доведу Настасић Миливоја, Петровић Лазара и Петровић Милутина (који су рођена браћа) (Лаза и Мића зв. „Стевини“) они су у центру села, и чуо сам када им је при довођењу рекао да ће он вршити саслушања и да по закону (како се он изразио) мора бити присутно три лица њиховом саслушању, и ради тога да се неби сумњало да се људи муче) а саопштио им је да они несмеју ништа говорити нити ма шта са лицима које он ислеђује покушати да проговоре јер ће и за њих да важи исти Закон ако прекрше наредбу.      Када сам  сутра дошао у двориште била је напета ситуација јер је те прве ноћи ухапшени Живослав Тодоровић из Шиљаковца успео да побегне. Тог другог дана ујутру Ситничар (право име Милорад Тодоровић) је почео сам да саслушава ухапшене људе на тај начин што је једног по једног изводио из те  собе која је била као затвор одмах оделење до оделења. Када је почео да саслушава људе видео сам да их углавном испитава око одржане једне конференције у кући сада пок. Радомира Маријанчевића, и одмах сам видео да је на тој конференцији био и пок. Велимир Маријанчевић кога су пре три дана убили ноћу. Није у току саслушања ни претио ни мучио их, нису били везани, када је завршио испитивање одмах је враћао у затвор, а у затвору на вратима и унутра су били стражари са наређењем да нико од затвореника несме  ниским да проговори. Како су којег изводили на саслушање ја сам тада и видео које све ухапшен а како се испитивање односило углавном на ту одржану конференцију, видео сам да тај Ситничар који је при саслушању шетао и седео на супротном челу стола имао прибележено све и за свакога, па их је и потсећао на нека питања. Људи су углавном причали шта је ко знао о тој конференцији, он је људима чак и обећавао да се не плаше јер је боље да признају неће им бити ништа. Ова три човека Настасић Миливоје, Петровић Лазар и Петровић Милутимн седели су и ћутали као неми, нико није смео да проговори ни пола речи, јер им је то унапред саопштено, а исто и мени.      Тога првог дана ситничар је већ био саслушао сам више ухапшених људи, и сећам се да је око подне или пре подне у току трајања саслушавања дошла велика група четничких старешина у двориште и ушли унутра сећам се да је био тај Коста Маринковић, добро се сећам да је при уласку застрашујуће погледао мене, а ситничар му је рекао да је мене привео ради куцања саслушања а ову тројицу за присутност саслушањима. Наставио је и даље да саслушавааа а ови дошавши су седели, стајали, ходали и понеко питање постављали људима. Сећам се да је био мајор Трифковић (Командант авалског корпуса), затим неки капетан Кобас и Зека. У току дана до вечери су саслушавали већи број људи али не све.      Страх је све надвладао, људе батинају и муче. - У вече када је већ ноћ хватала, Ситничар је одпустио ова три човека из Борка да их под пратњом приведу кућама, а када су нове главешине изашле – он је у место да мене отпусти кући као и ову тројицу ухватио ме за рукав и тихо саопштио да по наређењу Косте Маринковића (он ми је рекао команданта бригаде) мене ставља у затвор, и да за мене важи исти режим затвореника да несмем ниским унутра проговорити јер ће стражар без опомене да ми куршум у чело стави. Ово ми је наредио да чује и стражар. Ја сам и онако престрављен морао да уђем у затвор, нисам имао куд, како су сви седели около зида шћућурени на под, тако сам и ја уза зид се спустио и ћутао незнајући шта да мислим. Страх је све надвладао и тада нисам знао да ми је смрт запретила као и овим људима, али тада нисам мислио да ће таква ситуацијаа бити ни за ове ухапшене па ни за мене и даћемо преживети.      Те ноћи су у тој соби где је било саслушавање поново изводили један већи број људи и сви смо чули да људе батинају и муче, и враћају натраг у затвор. Људи су када су их враћали били пребијени батинама по ногама. Те ноћи изгледа да су људи који су батинани нешто и више одали јер су те ноћи ухапсили накнадно пок. Милорада Поповића и пок. Милорада Пантелића, а пре тога нису били ухапшени, тако да пошто сам и ја био затворен те друге ноћи нисам те људе видео.      Када је освануо тај трећи дан, у само јутро ситничар је наредио стражару да мене изведе и када ме је извео на месту су били Ситничар, Коста Маринковић, а ова три човека који су узети да присуствују саслушавањима исто су доведени (ја незнам да ли су у току те ноћи доведени или ујутру –тек сам видео да су ту). Онда је Коста Маринковић врло строгим гласом саопштио а што је важило за та три човека и мене ово:“Ви који сте по нашем наређењу овде морали да чујете и нешто видите, забрањено је за цело  време вашег живота о томе ма коме да казујете, у противном ако се деси да што шукнете знајте да ћете бити погубљени и ви и ваше породице и да ће вам имовина бити конфискована“. Мени је посебно у присуству Ситничара и та три човека рекао:“Сада си извукао главу, али знај да ти мало треба јер си и ти као ови овде што су“. Ћутао сам и промрмљао нешто као разумем, али поговора није могло бити нити сам смео да питам зашто. Тек тада ми је синуло  у главу зашто ме је ставио у затвор, а то је врло једноставно: он је видео да сам ја чуо да се испитивање врши око конференције, да нисам дотле одат да сам био на њој, па ако се осећам кривим, а људи ће после под батинама да нешто и за мене рекну – боље да сам у затвору у његовим рукама него да им побегнем, а како нисам био на тој конференцијии нико за мене није ништа рекао није имао разлога тога пута да ми се освети. Када нам је ово саопштио, овим трима људима рекао је да су слободни, а мене је предао стражару да ме одведу у нову кућу Велимира Стојићевића и да ме задржи док не буде дато одобрење да будем ослобођен. Једноставно је рекао стражару:“Води га горе и задржи га до даљег“.      Чула су се три плотуна. - У новој кући сам био у једној соби на спрату. Сећам се да тај Брана Маринков (Бранислав Николић) мобилисани четник ( ја све мислим да је он одређен за стражара) али нисам сигуран, једино знам да ме је стражар одвео у собу или ако то није био  Брана онда је (то био) Неша Стојићевић Велимиров син рекавши ми да четници неке наше људе који су били у затвору су пустили а неке повезали. Мени се кроз главу мисли летиле у страху да ће те људе водити у затвор, никако нисам могао да помислим даће неко погинути, али када је прошло једно краће време чуо се плотун, један, два и три, утрчао је код мене поново или тај Брана или Неша и устрашено рекао „ЈАОЈ МИЛИНКО НАШИ СУ ЉУДИ ИЗГИНУЛИ!“. Нисам ни знао шта да мислим и чему да се надам, страх је све превагнуо, нисам смео да излазим јер је стражару наређено да ме не пусти. Када су се вратили опет сам од некога сазнао које ушао код мене у собу да су се четници вратили, постројили у потесу код штале и одмах отишли у Лесковац. У томе је моја мајка пок. Петрија дошла  горе у двориште Велимирово и плакајући у страху питала Велимира за мене, он јој је рекао да сам жив. Када су четници отишли и када сам видео да нема никог –мене нико није рекао да сам слободан, али како више није било , четника – сви су отишли ја сам дошао, кући, а све се даље одигравало како је морало. Ја нисам у то време смео ником да причам шта ме је снашло, нити да ма коме говорим било шта, једино сам мајци и жени казао шта је самном било и да сам био затворен и да за мало нисам и ја настрадао, али то је било само толико.      Како је сада добро познато а то се већ знало, тај пок. Веца Маријанчевић, који је био час у четницима а час у партизанима је пао њима у руке у Степојевцу, он је све ово њима одао, они су највероватније повели њега ноћу у Борак да још те ноћи хапсе али како је он знајући шта га чека покушао да побегне и они су га убили –како се сматра при покушају бегства, то су изгледа следеће ноћи извршили хапшење. У затвору су били: Радомир Маријанчевић у чијој  кући је одржана конференција (погинуо), Рајко Маријанчевић његов комшија (пуштен), Обрад Миловановић (зв. “Кара“ )погинуо, Костадин Богдановић (зв. Која), погинуо, Милорад Пламенић –мој даљни брат из фамилије, погинуо, Милорад Пантелић и Милорад Поповић (накнадно ухапшени које нисам видео у затвору), погинули, Живан Косанић и његов син Бранислав оба пуштени, Милутин Павловић зв. „Лујко“, пуштен.        Из Лесковца су били Велисав Живковић и његов син Живослав, оба су страдали, а из Шиљаковца Марко Тодоровић и његов син Властимир, оба су страдали док је  Марков син Живослав успео да побегне прве ноћи из затвора – конака Велимира Стојићевића.      Никакве сумње нема да је ова случај и мене дотукао у тој мери да и ако нисам од њих изгубио главу – они су самном чинили тортуре да је то било довољно да сам преживљао  страхоте. И ако сам ја овди дотеран, нисам могао да ништа учиним да би избегао (једино да нисам био у Борку када се ово десило – тада ме не би  ни нашли) па сам услед свога третмана од Косте Маринковића био сужањ, стављен у затвор и да сам тада  ма у чему одан ( нисам им био крив) мене би тада ликвидирали јер ме је тај Коста врло опасно мрзео.      После ослобођења, у време када су духови били узбуђени, зна се да су затвори на Умци били пуни сумњивих људи, а моја несрећа и због овога случаја у затвор су одведени једни људи који су и били четнички симпатизери, али међу њима одведен је и Велимир Стојићевић у чијој кући и дворишту се ово злодело одиграло, затим она три човека што су доведена да буду присутна саслушавањима, и ја који сам доведен и искоришћен као дактилограф у саслушањима, али и затваран као могући кривац. Нисам се плашио, знам да ми је душа чиста и да сам овди дотеран силом као и сви други, да сам могао од четника настрадати, па сам веровао у правду, а истина је да смо после првог саслушања пуштени кућама. . .      Збиља, и сада када је обележена четрдесетогодишњица овога догађаја у нашем дому био сам  позван као живи сведок тога догађаја да успомене изнесем. Био је од хапшеника једино Живослав Тодоровић из Шиљаковца, он је прочитао сећање написано. Ја сам сећање и ово што сада пишем евоцирао усмено без писања, јер оно што сам доживео немогу да заборавим до смрти. Истина је детаљи могу да се избришу из посвести али али основа неможе. . .      Ово се све добро зна, а ја овим сведочењем желим да помогнем другу Димитријевићу, као борцу и писањем ових догађаја, да зна што више и што верније ово што се у овом случају догодило. За све ово што сам рекао изјављујем да је тачно и верно речено како је било и да сам рекао све што знам. А немогу говорити о неким детаљима који су можда интересантни али који мени нису могли бити познати. Милинко Пламенић, пензионер. “      Будимир Буца Богдановић, казивање писцу ових редова 18. 11. 1983.     „Средином  децембра 1943. године, у Велики Борак су дошли четници Драже Михаиловића по командом Косте Маринковића и Милорада званог Ситничар. Из суседног села Лесковца, односно Шиљаковца одакле су стигли, већ су водили неколико ухапшених сарадника НОП-а. Затворили су их у једну помоћну зграду код куће Велимира Стојићевића. Ухапсили су и мог оца Костадина Коју, ратника са солунског фронта и још неколико сељака.      Неколико дана су их саслушавали и мучили да признају да помажу партизане. Усијаним гвожђем су им пекли табане.      У суботу 18. децембра општински пандур јавио је по селу да сељаци изађу до општине по четничком наређењу. Отишао сам и ја. Где се сада гради споменик испред дома културе био је један стари, општински кош. Све нас грађане су поставили према кошу у кару, односно у облику слова П. Ту су од Стојићевића куће дотерали мог оца Костадина, Милорада Пламенића, Милорада Пантелића, Обрада Миловановића, Милорада Поповића и Радомира Марјановића који су били сви родом из ВеликогБорка; затим Марка Тодоровића, солунског ратника и његовог сина Властимира из суседног села Шиљаковца и Велисава Живковића и његовог сина Живослава из суседног  села Лесковца. Свако је појединачно био везан, а слободан крај ужета држао је по један четник док су их остали четници пратили. Постројени су поред коша.      Смртну пресуду је прочитао поручник Коста Маринковић, командант четничке посавске бригаде. Затим су четници наредили да се донесу пешкири од куће Велимира Миловановића да им се вежу очи. Милорад Поповић је рекао да не жели да му везују очи, али су то и њему урадили. Затим су им везали руке око лактова за летве од коша. Тада је четнички командант „Ситничар“ наредио да 30 четника стрељају осуђене и то по три четника да пуцају на по једног осуђеног. Међу мобилисаним четницима било је и Борчана, али нико од њих није одређен да врши стрељање. Брзо се издвојило тридесет четника и постројило да изврше наређење. „Ситничар“ је командовао:пушке на готовс, пуни, пали и тако три пута.      Од првог плотуна сви су клонули главама напред. Милорад Поповић је давао још знаке живота; њему је пришао“Ситничар“ и дотукао га из пиштоља.     После тога четници су певајући отишли за Лесковац.      Време је било тмурно, прохладно, а било је и мало снега. Ја сам на санкама дотерао леш оца кући. Када сам га пресвлачио ради сахране, скинуо сам му обућу једва. Тада сам видео да су му ноге све биле испечене и изгореле од мучења за време саслушања од стране четника“.      О овом злочину у извештају Окружног начелника за округ београдски од 31. децембра 1943. године пише:      “Срез посавски: 1) 18 децембра т. г. у селу Велики Борак стрељано је 10, . комунистичких јатака од стране четничког капетана Лазовића. Пресуда је изречена од стране четничког преког суда, а извршили су је четници поменутог капетана Лазовића“. (ВИИ, Бр. Рег. 13/1-2, Кут. 30)       Као што се из изложеног види злочин нису извршили четници Смедеревског четничког корпуса под командом капетана Лазовића, већ 3. батаљона Посавске бригаде  Авалског корпуса, чији је командант био Милорад Тодоровић Ситничар. Он се бавио продајом ситних ствари – дрангулија по чему је и добио надимак ситничар. Причало се да је у  селу Велики Црљени у колубарском срезу – Лазаревац, убио је једног човека и после дошао у четнике ДМ где је постао командант батаљона.      Жртве четничког терора:Како је већ наведено, из Великог Борка, четници су убили и стрељали:      1. Маријанчевић Велимир, убијен 11. 12. 1943.      2. Богдановић   Костадин,  стрељан 18. 12. 1943          3. Пламенић Милорад, стрељан, 18. 12. 1943.       4. Пантелић  Милорад, стрељан18. 12. 1943.       5. Миловановић обрад, стрељан 18. 12. 1943.       6. Поповић Милорад, стрељан 18. 12. 1943.       7. Марјановић Радомира, стрељан 18, 12. 1943.                                                                                                                                                  Покољ лица са стране.  Према непотпуним подацима месне канцеларије Великог Борка, од 1960 године, четници су само у августу 1944. године, довели из других места и убили у селу десет непознатих лица. Међутим, како је и наведено, из Сремчице је у овом селу убијено пет лица, из Остружнице шест, из Степојевца једном лице, то је укупно 12 лица, али то је само што се сигурно зна, а заклано је свакако више лица        Батинања-:Четници су по селима батинали много мештана, па и у Великом Борку, где су по непотпуним подацима Месне канцеларије од 1960 г. батинали следећа лица:     „1. Милановић Матеје Лазар, рођен 1887, батинан 31. 12. 1943. имао је трајне последице  од туче, 2. Милановић Лазара Радосав, рођен 1927, тучен 18. 12. 1943, године; 3. Чамџић Драгише Јелица, рођена 1885, тучена 1. 1. 1944. године; 4. Милановић Лазара Љубица, рођена 1887, тучена 1. 1. 1944. године;      5. Милановић Ж. Стеван, рођен 1882, тучен 1. 1-1944. године; 6. Марјанчевић Милића Ленка, рођена 1915. године; 7. Петровић Драгутина Милан, рођен  1909, тучен 12. марта 1944. године: 8. Матејић Драгутина Драгољуб, , рођен 1924, тучен 12. марта 1944. године; 9. Марковић Живана Будимир, рођен 1920. године, тучен 12-марта 1944. године; 10. Богдановић Костадина Добривоје, рођен 1924. године, тучен 1. 1. 1944. године;11. Радојичић Милана Чедомир, рођен 1912. г. , тучен 1. 1. 1944. године; 12. Минић Живојина Јовица, рођен 1889. г. , батинан 1. 1. 1944 г. ;13. Павловић Владимир „Влајко“, рођен 1875, батинан 3. 5. 1944. г. ;    14. Стојићевић Радована Живко, рођен 1924 г. , тучен 10. 09. 1944. године; 15. Нинковић Вујице Љубица, р. 1900, тучена 12. 12. 1943. године;16. Нинковић Грујице Вујица, р. 1900, тучен 12. 12. 1943. године;17. Пламенић  Милорада Живанка, р. 1918, тучена 12. 12. 1943. 18. Пламенић Милинко, тучен у лето 1943,  19. Николић Бранислав – Брана Маринков, лето 1943. године. 20. Петровић Милан Кела и други.      У команди места на Умци. 9. јануара 1945, Васиљевић Борисав из Гунцата, члан црне тројке у Посаској бригади је изјавио и следеће:     „У Великом Борку сам тукао једног грбавка (Милинка Пламенића)и ударио сам му 15 батина“ %     Шиљаковац. - Из овог села од равногорских четника Драже Михаиловића су ликвидирани:       1. Тодоровић Марко, сељак, солунски ратник i његов син      2. Тодоровић Властимир,      Обојица стрељани у Великом Борку 18. 12. 1943. године.      Батинања:- Према непотпуним подацима Месне канцеларије Шиљаковац од 1960 године у том селу од стране четника су тучени децембра 1943:           „1. Тодоровић Милана Михаило, р. 1900,  2. Пушић Младена Милић, р. 1907, од туче поремећен живчано и сви органи попустили;3. Иванковић  Драгутина Живан, р. 1906. , 4. Ђорђевић Владимира Милорад, р. 1903, 5. Маринковић Велимира Милован, р. 1900. , умањена му радна способност; 6. Јеремић Милорада Златомир, р. 1914. ; 7. Анђелић Ђорђа Александар, р. 1913. ; 8. Максимовић Љубисава Драгослав, р. 1912. ; 9. Јеремић Љубисава Милорад, р. 1917, од туче има последице на ногама. ; а 10. Васиљевић Смиљки и 11. Васиљевић Милеви, четници су 1944, ударили по 12 батина зато што су се ругале  четничком  команданту села.      У децембру 1943. четници су у Шиљаковац дотерали Михаиловић Богољуба, сарадника НОП-а из суседног села Вранића и  толико га тукли да су му све зубе поизбијали и ноге поломили.   %     Лесковац. - После учешћа  села у устанку 1941, и боравка партизана  у овом месту, због чега је у село долазила и немачка казнена експедиција октобра 1941, која је том приликом запалила велики парохиојски дом, средином 1943, почела је да се у селу обнавља организација НОП-а, али је то прекинуо четнички терор.      У овом селу жртве четничког терора су били::      1. Живковић Велисав, стрељан 18. 12. 1943, у Великом Борку,      2. Живковић Живослав, син Велисава, стрељан  са оцем 18. 12. 1943, и         3. Велисав Марковић.      Око Ускрса 1944. године, односно о св. Вартоломеју посавски четници су негде ухватили једног Београђанина са Чукарице, који се звао Цветко и затворили су га били у згради школе у Лесковцу. Ту су га саслушавали и тукли, а затим су га четници Илија Симић и Благоје Мишковић ликвидирали у долини реке Опарне између Лесковца и Степојевца.      Још су нека лица из других места дотерана у Лесковац и од четника ликвидирана, али њихов број и имена нису утврђена.      Томић Драгољуб – Арнаутче, из Врбовна, срез посавски – Умка, на саслушању у ОЗНИ за округ беогрски у Београду, 25. јануара 1946, изјавио је:     „О Ускрсу 1944 г. Мобилисан сам од стране команданта места Живка Давидовића и  са још 26 људи упућен у Лесковац и том приликом сам остао у ченицима ДМ свега 15 дана. О св. Вартоломеју исте године неки четници су довели Цветка (из Београда са Чукарице) у школу у Лесковцу. Када сам пошао кући код речице Опарне сустигао сам Ристу Ружића, Илију Симића и Благоја Милошевића, као и Милорада Тодоровића како терају неког човека у једну шуму. Риста ме је позвао код себе и задржао ме не дозвољавајући ми да идем кући већ да идем са њима. Одједном је Ружић извадио пиштољ и дао га Илији Симићу и наредио му да са Благојемм  Милошевићем одведе Цветка. Мало потом чули  ли су се два метка после чега су се ова двојица вратила и дошла код Ристе. Риста их је запитао да ли су га убили нашто се Илија Симић вратио и испалио један метак на Цветка. За све то време ја нисам нити разговарао са њима акамоли узео учешћа у делу“. (Копија саслушања се налази у поседу писца ових редова). %     Вранић, – покољ,  остали  злочини и батинања. -  После тешког пораза у борби противу партизана у Баћевцу 31. октобреа 1943. године, претио је распад четничке организације и Авалског корпуса на територији среза посавског. Већ смо видели да је на почетку стварања војних формација авалског корпуса извршено групно клање партизанских сарадника из Пољана, Конатица и Степојевца са циљем да страх утире пут стварању четничке организације, јер се само на страху ова организација могла створити и одржати у целини па и Авалски корпус.      И Штаб Авалског корпуса је процењујући стање на терену одлучио да још бруталнијим терором према партизанским сарадницима и њиховим присталицама и  шире утеривањем страха у кости народу, настави стварање  равногорске организације на терену и развијање формације Авалског корпуса. А Вранић по величини друго село у срезу посавском била је најсеверозападнија тачка у срезу посавском и округу београдском докле су из Космаја преко Равног гаја и Баћевца долазили космајски партизани и у којима је народноослободилачки покрет био највише развијен у овом крају. Зато је Штаб Авалског корпуса одлучио да се обрачуна са НОП-ом у ова три места. Наравно  због свог географског положаја Вранић је био први на реду.        Командант Првог батаљона Посавске бригаде Авалског корпуса Спасоје Дрењанин Зека, имао је посебних разлога да се у Вранићу освети  сарадницима НОП-а. У Вранићу ноћу 20/21. маја 1943. године  Зека, тада организатор четника ДМ у том крају, је са два своја пратиоца на састанку у штали Чедомира  Васића свог пријатеља и четничког сарадника опкољен од једне партизанске десетине једва жив извукао главу док су Чедомир и Зекини пратиоци погинули. Другом половином 1943, у саставу тада формиране Посавске бригаде, Зека је постављен за команданта Првог батаљона бригаде. У  Вранићу 15. новембра 1943, у борби против Космајског поартизанског одреда, Зека је са својим батаљоном претрпео пораз. Истог дана партизани су у Вранићу стрељали три четничка сарадника.      И када је Штаб Авалског корпуса одлучио да се немилосрдно затре траг НОП-у у наведеним местима, а прво у Вранићу, тај задатак је поверен Зеки и његовом батаљону који је контролисао и ту територију.      После једномесечних припрема са четничким сарадницима из Вранића, покољ у Вранићу ноћу 20/21. децембра 1943. године, извршио је,  1. батаљон Посавске бригаде Авалског корпуса, под командом наредника Спасоја Дрењанина Зеке.  Овај нечувен злочин је по испољеној антикомунистичкој мржњи, осветољубивости, садизму, свирепости, дивљаштву, грамзивости, дрскости, раскалашности, обести, баханалијама и безобзирности  јединствен. Ишло се за тим да се потпуно уништи и затре око двадесет породица,  а по неким казивањима и више и у њима  побије све: и младо и старо и мушко и женско. Стицајем прилика полан није у потпунисти извршен.      Дикосава Митровић, девојче од 16 година силована је пред родитељима па заклана, а њена вршњакиња Јованка Радосављевић није дозволила да је четници силују па су је камом усмртили и после је су је неколико четника мртву силовали пред њеним родитењима, који су молили и преклињали четнике да их побију да то не гледају. Када су силовали Катарину и Анђелију, ћерке  Пере Матића пред осталим укућанима, међу четницима оне су препознале Велимира Вићентијевића, званог Курјачић из суседног села Дражевца, и кукајући га замолиле  као рођака да их закољу да их не срамоте  и брукају, а он им је одговорио да они више нису рођаци па их је и он силовао.       Остала је жива осмогодишња Дара Илић `на коју су док је спавала пет метака испалили  у главу, али су промашили циљ и два у грудни кош, који нису били смртоносни, али су је тешко ранили. Тек сутрадан су је нашле комшије, међу мртвим укућанима, сву крваву  изнемоглу и једва живу. Борба за њен живот била је дуга, тешка, и успешна – преживела је.                                          Када су ухватили Мирка Тодоровића и сина му Бранка, истерали су их из куће у двориште и када су му из пушака убили оца, Бранко се отргао од двојице четника која су га држала и побегао.      У кући Душана Ђорића прво су их све повезали и сабили у кухињу где су прво пуцали у Душана и када је он пао на под кухиње над њим су му поклали седам чланова домаћинства. Душана је ударио метак у лево око и избио га а изашао је код левог ува. Кратко је био у несвести али је био свестан када су над њим клали остале чланове породице. Када су четници опљачкали кућу и отишли, сав крвав Душан је кренуо у други крај села  - Тарајиш код шурака Марка Митровића, не знајући да су и тамо сви поклани. Успут га је ударало избијено око које је висило на неким танким искиданим деловима тела или крвним судовима,  па је он то у мрклој ноћи откинуо и бацио не незнајући о чему се ради. У Марковој кући се саплео о лешеве и повредио се изнад десног ока и оток му затворио  око. Онако насумице затражио је од Марковог комшије Станка Гавриловића, одело и да га превије, али он то није смео и молио је Душана да што пре оде из његове авлије. Сав изнемогао Душан се обратио Станковом брату Стојану који га је одвео код Душанових  рођака у суседну Малу Моштаницу, где му је указана помоћ, превијен је и добио друго одело. Сутрадан Душанов рођак га је возом пребацио у Београд и под лажним именом сместио га у болницу. Захваљујући болничарки која је била симптизер партизана Душан је успео да преживи. После је ухапшен од специјалне полиције и после мучења и саслушавања пуштен је. После се опет  крио код болничарке која му је постала супруга.      Остала је жива, иако тешко рањена, и Зорка Ђоинчевић.      О покољу у Вранићу, Драгољуб Драга Пантић, у својој књизи „Ноћ Каме, стр. 60-65 пише:     Вечерњег седења није било: „Целог дана 20. децембра 1943. године, падала је ситна, хладна киша, народ такву кишу назива измаглицом. Због ниских, густих облака, дан је некако био мрачан, влажан и тужан. Густа тама је врло рано, још пре 4 сата поподне, прекрила поља и сеоске сокаке.      Милинка, ћерка Милијана Пантића, била је код своје рођаке и када се вратила кући испричала је Милијану и Драгомиру, да је видела једну велику колону четника, који су отишли према селу (суседном) Јасенку. Милијан и Драгомир су ретко када спавали у кући, већ у припремљеном склоништу у дворишту, ван куће, где су имали оружје. Међутим те ноћи, због хладног времена, а и охрабрени вешћу да су четници отишли из села, обојица су остали да спавају у кући.      Драгомир је, још поподне, када је дошао из гостију, испричао Милијану, да се код таште Живане Јоксић састао са три партизана  (теренска радника – теренца), попом и попадијом (Бором Гавриловићем који је био на служби у Вранићу и у току лета отишао са супругом Зорком у космајске партизане, па су одређени за рад на терену) и Илијом Јелићем. Они су га обавестили да се главнина Космајског (партизанског) одреда придружила  Шумадијскох бригади и отишла дубље у Шумадију, да су се сремски партизани вратили у Срем . . .      После вечере Милијанове кћери су предложиле да  се то вече „седи“. Под седењем се подразумева да се не иде одмах на спавање, већ жене и девојке седе и преду, плету или везу, а мушкарци играју карте, домине или „мице“. Одрасли људи разговарају о рату и политици, а деца читају књиге.      Обично када се праве овакве седељке жене и девојке су заузете својим послом, Драгомир и Милијан се повуку у посебну собу да не би пред децом причали о рату и политици, а Милијанов син Драга иде сам на спавање у другу кућу која је од старе удаљена тридесетак метара. Драга је тада имао дванаест и по година, и због свог поноса нерадо је признавао да се плаши мрака, али му очигледно нимало није било пријатно да сам иде у другу кућу на спавање и да у њој сам остаје, док Милијан не заврши разговор или док се седење не заврши.      Зато је Драга то вече био упоран против седења, док  су његове сестре биле за седење, па је између њих дошло до свађе и оштре препирке.      Да не би слушао свађу, Милијан је „пресудио“ – идемо на спавање. Вечерас нећемо да седимо. То је још више наљутило његове  кћери – па, знале смо ми, да си ти увек на његовој страни и да увек њега браниш и њему повлађујеш. – Нисам ја на његовој страни - правдао се Милијан већ сматрам да смо сви уморни и дремовни. Драгомир је са својом породицом био у гостима код таште и целу ноћ нису спавали, Павлија (Милијанова жена) је била у гостима код сестре у Баричу, а ја сам цео дан на киши правио кров на Здравственој станици Вранић. Као што видите, сви смо уморни и неиспавани, а били смо уз то изложени киши и хладноћи. Седећемо неко друго вече      Само што је Милијан са женом Павлијом и кћеркама Милинком, Станицом, Лепосавом и сином Драгом прешао у другу кућу на спавање, још није ни светло упалио, а са једног узвишења, удаљеног око километар ваздушном линијом, где се налазила кућа Радивоја Поповића, залајаше пси и одјекнуше пуцњи. Милијан предложи да не пале светло. Ко то ноћас може да пуца, пита се Милијан. Знао је да су четници отишли из села, од Драгомира је обавештен какво је стање са партизанима, а ипак неко пуца. Док је Милијан у мислима тражио одговор, почеше да лају и завијају његови пси, а по налетима и силини лајања кучића. одмах се видело да неко насилно улази у двориште.      У стару кућу ушла је непозната група људи. -Ноћ је била изузетно мрачна, али и поред тога, Милијан је кроз прозор, према хоризонту приметио групу људи који прилазе старој кући. Милијану се  учинило да је чуо глас: „Домаћине, домаћине, отвори“. Када су се врата отворила,  бљеснула је светлост из куће у помрчини  од упаљене лампе, што је доказ да укућани још нису полегали.      Када су се врата затворила и авлија поново утонула у таму, Милијан је приметио да једна  група људи иде према новој кући. Шљапајући по блату, склањали су се од кише под стреху његове куће, лупкали су цевима (од пушака)по спољној фасади. Због тога, није смео више да вири кроз прозор, бојећи се да та гомила људи изненада не осветли прозор батеријаском лампом и открије да кућа није празна. Удаљен од прозора, ипак му се учинило да чује неку лупњаву и да неко кука у старој кући.      Милијану и његовој породици се учинило да та неизвесност траје читаву вечност. Међутим, после двадесетак минута, од старе куће кренула је већа група војника према средини дворишта - тада је неко рекао: -„Крећите“!Сви су кренули према капији и више се ништа није чуло.      Милијан се питао: - Ко је то био, зашто нам ништа не јављају. Павлија је плакала слутећи најгоре. У једном тренутку је рекла: -„Можда су они сви побијени. “  Од те ужасне мисли, сви су се тргли. Нико није хтео ни могао да поверује у то, а Милијан  оштро упозори Павлију да не прича глупости. – Зар од пуне куће народа, жена и деце, па да нико није жив. - А зашто нам онда не јаве ко је то ноћас долазио. Милијан износи претпоставку да су вероватно свраћали четници пили ракије и један број њих остаао да преноћи. Напољу су свакако поставили стражара, па зато нико не може да нам јави шта се тамо дешава. Због тога је велики ризик да неко од нас иде тамо, јер стражар може да се уплаши и пуца без упозорења на свакога ко се појави.      Да се нешто страшно десило да су, на пример, Стеву или Драгомира отерали, тукли или, не дај боже, убили, они би нам већ јавили.      Светло није паљено, а нико није спавао. -Милијан је нервозно у мраку шетао по соби, Павлија је стално плакала а деца седела на кревету и уздисала. Нико није спавао. Све их је раздирала црна мисао и разне претпоставке које се увек у човечијој души роје и умножавају када се нађу у таквој тешкој и  неизвесној ситуацији.      Драга је у мислима анализирао догађаје минулог дана. Капије је везивао кад је ко стигао. Зашто је, баш он, то вече тако упорно чекао да се сви укућани врате кући, па да их он веже. Сећа се како је, кад је повезао капије бодљикавом жицом и пошао према кући осећао неку сигурност и неодређено задовољство што је успешно завршио и послеедњу обавезу коју је тог дана имао.      Затим се, у мислима, врати на догађај и свађу са сестрама око седења. Само га Вида није грдила. Стајала је уоквиру врата собе у којој је спавала и упорно га гледала право у очи. Драга ухвати њен поглед и осети да га њене очи упијају и он је упорно гледао у њу, трајало је то дуго, дуго, дуго. Драга је из њених очију хтео да прочита да ли се и она на њега љути или га можда подржава. Њене очи једноставно су хтеле да га се нагледају. Ко зна колико би се још брат и сестра гледали да Милијан није рекао: -Идемо на спавање! Драга је имао осећање као да се растаје од нечег што му је најмилије и зажали што је био против седења али пође. Кад се поно врати у стварност хтеде гласно да заплаче, али се уздржа. Погледа у сат на зиду. Фосфорне казаљке су у мраку показивале 4 часа. Он уздрхта и одлучно рече оцу да ће да иде да види ко је то ноћас долазио. Милијан се испрва противио, али када је видео Драгину упорност, попустио је. – Добро –каже – иди. Али буди изузетно опрезан. Ако наиђеш на стражара и ако те пита шта ноћас тражиш, кажи му да си пошао код деда Стеве да видиш колико је сати, јер наводно, треба да идеш у Београд, а не знаш колико је сати. Када је Драга већ излазио, Милинка и Лепосава су тражиле да и оне иду, отац је рекао да нема потребе да и оне иду да стварају галаму, али се онда предомислио и рекао: - Добро, идите, можда Драга неће умети да се снађе.      Док су девојке добиле одобрење и савет како да поступе, Драга је већ био стигао до прозора собе у којој је спавала његова рођена сестра Вида. Вида је четврта Милијанова ћерка која је спавала са стрином Милином, чији је муж Јован био у заробљеништву. Драга је упорно чукао на прозор и звао: - Видо, Видо, Видо! Нико се није одазивао.      У међувремену стигле су његове сестре до прозора и питале Драгу да ли је пробудио Виду. – Звао сам али се нико не јавља. - Па смемо ли онда унутра. – Зашто да несмемо –одговорио је Драга, јер у том тренутку није могао ни да претпостави шта ће у кући затећи.      У мраку, сестре су наишле на поклане лешеве и уз неописив врисак пале преко њих. -Једно крило на спољним вратима било је отворено, а унутрашња стаклена врата затворена. Када је Драга отоворио врата и ступио у кухињу, застао је од изненађења. Врата на собама су била отворена па су се, према хоризонту, видели прозори на собама. Од узбуђења није пустио кваку, већ је уз отворена врата стао мало у страну, пропуштајући сестре да уђу у мрачну просторију. Оне су биле старије од Драге али су се више плашиле мрака, па су  истовремено скоро утрчале у кухињу. Ударивши ногама у поклане лешеве, пале су преко њих. Настала је неописива писка и вриска, сестре су наглас кукале. . . Драга је панично викао: - Има ли ко жив, има ли ко жив.      Када је чуо врисак и кукњаву, Милијан је помислио да је неко напао децу па је, као метак, дојурио да их заштити. Када је ушао у кућу затекао је ужас. Ни он није имао шибицу да упали лампу, већ је, заједно са ћеркама, у мраку, по, поду превртао  лешеве и питао да ли је ко жив, али се из таме нико није јављаао.      За Милијаном  дотрчале су Павлија и Станица. Павлија је ношена мајчином љубављу, брзо у мраку, пронашла своју ћерку Виду. Препознала је по њеној дугој коси, која је досезала до појаса. Од ужасне кукњаве, једва се чуо Милијанов глас: - Павлија, Павлија, трчи за шибицу. Тек када је Павлија донела Шибицу и када је Милијан упалио лампу, видео се призор који историја није запамтила.      У кухињи, на поду, лежали су, у сопственој крви, седам покланих жртава, испретураних једно преко других, као покошено снопље, Деда Јоксим, стар 87 година. Од када се заратило није излазио из куће, а из кревета је устајао само када му је то здравствено стање дозвољавало. На три места био је убоден ножем у груди и стомак, заклан и испаљен му је метак из пиштоља у слепоочницу. Његов син Стеван, 60 година, заклан и по целом телу избоден камама. Стеванова снаха Милена, стара 30 година, чији је муж Јован био у заробљеништву, заклана и избодена камама.  Њена два сина, Брана 9 и Света 7 година, поклани и избодени ножевима. Милијанова кћерка Вида, 15. година, заклана и искасапљена. На двадесет места убодена камама, а руке су јој биле на безброј места исечене и избодене. Она се по казивању ухваћених кољаша, нарочито истицала. Отимала је лампу и лупала о под да је угаси, али није успела да је разбије јер је лампа била од лима. Вида је својим телом бранила и заклањала своју малу браћу Брану и Свету, молећи да њих не кољу – они нису ништа криви, њихов отац се налази у заробљеништву. На ове вапаје једне девојчице, џелати се нису обазирали, већ су је све јаче ударали камама  по телу, захтевајући да ослободи  браћу коју је она држала у свом загрљају и својим телом их штитила. Штитећи браћу, Вида је голим рукама хватала каме, крв је липтала, прсти отпадали, али се Вида није предавала. Овако жилав отпор Виде, није могао да поднесе кољаш звани Усташа, притрчао је и дивљачки јој скоро сасвим одсекао главу. Драгомир, 22. године, заклан, измасакриран и толико садистички мучен да га је Милијан једва препознао.      У једној  од соба заклана је Драгомирова супруга и моја млађа стрина Милојка, стара 20. година, и њихово дете Љубомир стар годину дана.       Љубомир је заклан у колевци и на осам места убоден камом у груди и стомак. Поред колевке заклана Милојка , држи закланог Љубомира за ручицу, а другом руком држи колевку. У другој соби заклана је Стеванова жена Милева, стара 60 година.      Када  је Павлија ушла у собу у којој је било дете у колевци, понадала се да су бар дете у колевци поштедели и оставили, па је можда плакало па заспало. Пажљиво је узела дете из колевке и подигла, а њему главица паде на раме, држала се само на танком парчету коже.      Милијан је имао срце тврђе од камена, али тада није издржао – кукао је наглас. Питао се и питао преостали део породице шта да раде и како сада да поступе. Да ли да остану и сахране поклане жртве ризикујући живот, или да још ноћас крену у партизане. Сматрао је да ће се изроди, који су поклали десет чланова породице, углавном жена, деце и стараца, сигурно вратити да их покољу, кад сазнају да део породице није био у старој кући.      Можда би и кренули у партизане, да Драгомир није обавестио Милијана да се  одред повукао са овог терена дубоко у Шумадију. Стићи до Одреда без изузетно великог ризика било је скоро немогуће. Туга и бол за покланим и страх за преостали део породице у том тренутку је кулминирао. То су тренуци када се разум мути, а психолошко стање прелази у апатију. Једино тако може да се разуме Драгино резоновање, које је јавно рекао: - Нама ништа страшније не може да се догоди од овога што се већ догодило. И ако нас све покољу, то ће за четири жртве бити већи злочин од овога који је већ извршен. Овакав став и колективна спремност породице да се жртвују, Милијану су много помогли да и у тако тешком тренутку донесе најсудбоноснију одлуку у животу. - Остајемо, да сахранимо наше најмилије и по цену да и ми сви будемо поклани!      До сванућа је Павлија, са преживелим члановима породице, све жртве од крви опрала и на свима ране избројала. Шта су тада њихова срца издржала – то не може нико да опише. Тек када се разданило почели су пристизати комшије, рођаци и пријатељи, који су са Пантићима поделили бол и тугу и помогли приликом сахране.      Док су жртве умирале и док су се ваљали на поду у сопственој крви, кољаши су се јагмили и свађали око пленап љ. Опљачкали су буквално све што је било у кући – новац, одела, ствари. . . Један четник, у дечјој соби, помоћу батеријске лампе, буљио је у неке папире. По поду расуте књиге. –Какве су то књиге и папири – пита Куријачић, који је у собу ушао у потрази за пленом. – Да није неки комунистички пропагандни материјал. – Није, већ школске књиге, домаћи задаци. – Студенти? _ Ма не, били су ђаци првог и трећег разреда основне школе. – Баци то, више им неће требати. Они су своје школе завршили вечерас.      Шта је њима требало – пита се један четник – да помажу партизане, када су имали све што им треба? Кућа је пуна као кошница!      Баба Милева, с обзиром да је у кући било три старије особе, припремала је све што је потребно за три сахране. За деда Јоксима, Стеву и њу. Било је ту  одела, кошуља, чарапа, марама, пешкира, белих вежених чаршава за покрове, ћилима за сандуке – ковчеге, неколико труби платна и низ других ствари и ситница да би се сахране обавиле по народном обичају. Све је било спаковано у њеном великом храстовом сандуку, који је био увек закључан. Пошто четници нису знали где је кључ, они су кундацима разбили дебели храстов поклопац и однели све што је било у сандуки. Када се Милијану учинило да нешто лупа у старој кући, то су четници разбијали сандук.      Сахрана је трајала пуна три дана. Три дана су преплашени рођаци, пријатељи, комшије, без речи, кријући очи један од другог, копали раке, правили сандуке и у поворкама одвозили унакажене лешеве на гробље. Једни су сахрањивани у гробље   на Гуњицама , а други у гробље Вишњица.      Само за десет чланова породице Пантић, требало је за раку ископати више од 30 кубика земље, опремити десет лешева, направити десет сандука и ангажовати десет кола за превоз до гробља.      И док се колона од десет кола кретала расквашеним путем према гробљу Вишњица, праћена плакањем и кукањем преживелих чланова породице и ојађеног народа, наишла је група четника, који су опалили из пушака преко колоне и избезумљеног народа, а потом наредили да се престане са кукањем. Јер, - кажу – комунисти не заслужују да се за њима кука.      Неколико дана пунила су се гробља свежим хумкама. Из влажне земље ницали су крстови, који су стравично подсећали на испружене руке покланих. . .      Када су Пантићи сахранили своје и са комшијама, рођацима и пријатељим вратили се кући, застали су у дворишту. Од бола нису могли да уђу у кућу, која је, до покоља била пуна чељади, а сад стравично зјапи празна. У том најтежем тренутку за који људски род зна, путем је наишао четнички сарадник Радомир Радовановић - Раца и на сав глас запевао четничку песму:      „Аој, Зеко, наше росно цвеће,  Убићемо, заклаћемо ко за тебе неће“      То је понављао неколико пута, док није прошао поред куће. А онда је подврискивао, као да се налазио у сватовима. “        Чедо моје, ваљда су нам макар тебе оставили. - Када је  Кика Дамњановић – Марковић разговарала  са Милијаном Пантићем и његовим сином Драгом у њиховој  кући у Вранићу, присутна је била и Павлија, Милијанова жена а Драгина мајка. О томе је Кика у својој књизи:“Ја и моји ратни другови“, књ. 2, стр. 129-130, записала:     „МИЛИЈАНОВА ЖЕНА, ДРАГИНА МАЈКА све ово слуша сагнуте главе и плаче:      . . . Не могу никад то да заборавим. И како сам само могла да седим и чекам у другој кући, а они да ми кољу децу – моју Виду, моје мале синовчиће, и мога малог Љубишу у колевци. Ја приђем кукајући и викнем: „Чедо моје, ваљда су нам макар тебе оставили. . . “ Сагнем се да га узмем, а њему паде глава. . .      Сваки дан сам се ударала у прса, и била болна и преболна. Кад ми је дошла сестра да ме пресвуче она само јекну:“Куку мене, груди су ти црне ко салтин“.      Сад опет имамо пуну кућу народа. Десет нас је, па се бојим. Волим што смо сви заједно, а опет стрепим. Волела би да моји унуци добију станове и да оду. Продали смо нешто земље и купили им обојици кола да иду на пос, о одвојено. Неки стр, а је ушао у мене, па не могу да га се ослободим“.      Укупно  у ноћи 20/21. децембра 1943. године, четници Првог батаљона Посавске бригаде Авалског корпуса, у Вранићу су свирепом смрћу уморили шесдесет и седам (67) лица оба пола и узраста од деце у колевци  са пет месеци живота  до Јоксима Пантића, старца од 87. година.      Исте ноћи, иако није био на списку за ликвидацију, убијен је као мобилисан четник Бошко Јоксић, што као четник није хтео да води четнике  у Пантића кућу, чиме се број жртава  те ноћи заокружује на шесдесет осам (68) особа.      Три особе, Зорка Ђоинчевић, Душан Ђорић и осмогодишња Дара Тодоровић, иако тешко рањени преживели су покољ.      Шест чланова породице Пантић четници нису нашли јер су они били у новој кући, а четници су ушли у стару кућу и побили десет чланова домаћинства,  дете Живославку Савић изнела је из куће, пред четницима једна рођака из Гунцата која је код њих дошла у госте. Седам  других житеља спасло се тако што те ноћи нису  били у својим кућама.      Ово су непотпуни подаци о особама која  нису страдала у покољу, а вероватно је њихов број и већи. Према неким четничким изјавама у неколико кућа које су биле на списку да се покољу чланови њиховог домаћинства пијани четници нису ни улазили.      Душко Петровић, казивање писцу ових редова 4. септембра 2007. „После ослобођења  1945 или можда  1946, за време суђења Дражи Михаиловићу, на Умку је дошла група страних новинара која је желела да иде у Вранић и упознају се како је извршен покољ. Од стране среског народног одбора са Умке, тада сам, као студент,  послат  да будем са тим новинарима. Истовремено је у Вранић из затвора спроведено и неколико ухваћених кољаш – извршиоца покоља. Када смо били у Вранићу скупило доста народа и жена у црном и када су виделе кољаше, огорчени, хтели су да их линчују и једва их је милиција која је те зликовце спроводила, успела да их заштити. Ипак неке разјарене жене, све у црнини, једном кољашу  су одгризле уши. “      „Рађено у канцеларији Народног Одбора у селу Вранићу, срез Посавски. 12. маја 1946                                                                                                 З А П И С Н И К      О саслушању сведока Милијана Пантића, земљорадника из села Вранића, дана 12. маја 1946, по предмету покоља у Вранићу од стране четника Драже Михаиловића, на дан 20 децембра 1943 године увече. ПРИСУТНИ:Иследник: Раја Јовановић, Записничар: Љубиша Арсић, из среске УДБ-е. .       Зовем се Милијан Пантић, земљорадник, рођен 1905 године од оца Стевана и мајке Милеве рођ. Радовановић. Жењен, отац четворо деце. Писмен. Србин вере православне, држављанин ФНРЈ. Стални становник Вранића. Нисам никад кажњаван нити одговарао пред судом.  Опоменут сам на давање тачнога исказа и последица лажног сведочења и изјављујем:      Шта знаш Пантићу да кажеш о покољу у селу Вранићу 1943 од. ?     „ Знам да су четници Драже Михаиловића ноћу између 20 и 21 децембра 1943 године дошли у наше село и блокирали све куће у којима су требали да изврше своје злочине. Четнике је предводио неки ком. батаљона Спасоје Дрењанин „Зека“ из Мале Моштанице, кога је лично Дража Михаиловић одликовао после покоља, тј. чије је решење потписао Дража Михаиловић као и решење о одликовању мајора Трифковића који је такође извршио овај злочин. Чуо сам такође да је после тога покоља Зека и Трифковић добили као награду већу количину новца од Драже Михаиловића.      Горе поменуте ноћи дошли су четници Дражини и у моју кућу и исте ноћи су у мојој кући заклали десеторо укућана и то: деду Јоксима старог 93 године, оца Стевана старог 62 године, мајку Милеву стару 60 година, снаху Милојку стару 20 година, ћерку Видосаву стару 16 година, синовца Бранисава старог 10 година, синовца Светомира старог 8 година и синовца Љубомира старог 2 године.      Када су увече наишли и блокирали кућу мислио сам да ће да батинају нас старије као што су то обично чинили са народом али никада нисам помишљао да ће поклати и децу у колевки као што су учинили баш у мојој кући што су чинили и у другим кућама те ноћи. Блокирали су кућу и упали у њу. Ја сам из друге зграде у истом дворишту у којој сам спавао гледао кроз прозор када су ушли у кућу, и када је у том тренутку чуо се врисак из куће. Одмах затим затворили су се капаци на кући и нисам могао више ништа да чујем. Само се чуо врло слаб пуцањ пушке. Ја, моја жена и четворо деце стално смо мислили шта се догађа. После 15 минута један од четника споља је викнуо осталима:“Ајде“ и сви су изашли и отишли. Ја нисам смео да идем у кућу тамо све до ујутру пред зору када је моја најстарија девојчица пошла да види шта се ноћас догодило тамо. Када је ушла унутра одједном је вриснула јер је нагазила мртва тела која су лежала на патосу. Ја сам одмах отишао тамо и на патосу сам у мраку напипао неколико мртвих глава. Рекао сам девојчици да одмах донесе шибицу и када сам упалио  имао сам шта видети: деда је лежао мртав на кревету где је и спавао, убијен је из револвера и са ножем неколико пута избоден по грудима, док је из револвера погођен  у слепоочницу и поред њега су лежали шесторо осталих чељади на патосу, сви поклани камом и избодени по телу тако да су сасвим унакажени. Мој брат пок. Драгомир је претходно од њих уштројен, па је затим убијен. Тако су у тој соби били седам мртвих. У другој соби ми је била сна Милојка и њен син Љубомир стар 2 године, које сам такође нашао заклане и  ножем избодене. Мали Љубомир је био прво заклан па затим на 17 места убоден камом по телу. У трећој соби је била моја мајка сама стрељана из пушке преко кревета.      Тако су ми ове ноћи четници Драже Михаиловића, како су то они говорили: „У име краља“ заклали десет чланова у породици, који нимало нису били криви не само четницима него никоме.      Исте ноћи заклано је у нашем селу Вранићу 69 лица сва од стране четника Дражиних.      Више немам шта да кажем.      Исказ је прочитан и сматрам га за свој.      Писмен сам      Милијан Пантић, с. р. Иследник: Рај. Р. Јовановић, записничар Љубиша Арсић. “      „Рађено у канцеларији Народног Одбора у селу Вранићу, срез Посавски 12. маја 1946                                З А П И С Н И К     О саслушању сведока  Обреније Тодоровић, домаћице из села Вранића о случају покоља грађана 1943 године од стране четника Драже Михаиловића. ПРИСУТНИ:Иследник: Раја Јовановић Записничар: Љубиша Арсић,           Зовем се Обренија Тодоровић, домаћица из села Вранића, рођена сам тј. стара сам 6о година, од оца Грујице и мајке Селене. Удата сам била за пок. мужа Љубомира Тодоровића, земљорадника из Вранића, Неписмена сам. Стално сам становник села Вранића. Српкиња, вере православне, држављанкла ФНРЈ. Нисам никада кажњавана нити одговарала пред судом.      Опоменута сам на давање тачнога исказа и последица лажног сведочења и изјављујем:      На сам дан св. Николе тј. ноћу између 20 и 21. децембра 1943. одине, чула сам ларму код куће мога комшије МИРКА ТОДОРОВИЋА, а мало касније и пуцањ и у истом моменту се је лампа угасила. Ја сам се била уплашила јер нисам знала у чему је ствар. У том су одједном закуцале на моја врата од куће две девојке МИОДРАГА ТОДОРОВИЋА: ДАНИЦА и МИЛИЦА (живе су) и викаале да отворим. Ја сам им отоворила и оне су утрчале све задихане говорећи: „Јој стрина погинуше и мама и баба, побише их четници“. Мало касније дотрчала је на моја врата и ћерка Миодрага М. Тодоровића, стара 12 година, и сва уплашена ми је она причала како су код њене куће убили јој оца Миодрага, мајку Миљану и баба Јелену, а она је искористила прилику и побегла код мене. Ја сам је питала ко их поби али дете није знало већ је рекла „Неки људи“.      Исте ноћи пред саму зору поранила сам да видим шта је то било када ме је срела тј. дошла мојој кући ВУКОСАВА ТОДОРОВИЋ и рече ми:“Ћути црна кеко у МИЛИВОЈА  ИЛИЋА кући и дете у колевци убијено“.      Ја сам се запрепастила и кукајући сам пошла тамо да видим да ли је то истина. Кад сам стигла у кућу РАЈКА ИЛИЋА, ту сам затекла моју унуку од 8 година, коју су четници Драже Михаиловића те ноћи ранили али је нису дотукли, те ју је сеоска стража после избавила и пренела у комшилук код РАЈКА. Ја сам је одмах питала шта ради, она није знала да говори већ је само шапутала и питала: „ГДЕ ЈЕ МОЈА MAMA???!!!“      Ја сам одмах отишла да видим шта ми је са ћерком, која се у тој кући удала  тј. за  МИЛИВОЈА ИЛИЋА.  Кад сам стигла до куће била је сва пуста а на  прагу сам наишла на моју  пок. ћерку МИЛКУ, која је лежала мртва баш на прагу, а глава јој је била сва измрцварена тако да је половина главе уопште није постојала, а у груди је била неколико пута ударена камом.      Одмах у у соби нашла сам мртвога зета Миливоја који је заклан камом у кревету а стомак му је био сав изрешетан метковима тако да су му се црева вукла по кревету.      На истом кревету под сламарицом нашла сам моју заову НАДЕЖДУ мртву, која се била ту сакрила да би остала жива али су и њу нашли и убили одмах на месту где је и остала.      У истој соби сам се запрепастила када сам спазила колевку са дететом од четири месеца, дететом моје покојне ћерке, коме је глава била сва разнета тако да се уопште није познавала а колевка је била сва избушена пушчаним мецима, која и данас стоји читава.      Тако сам само у томе оделењу нашла њих четворо побијених, а унука ми ДАРИНКА, која је остала жива, рањена је такође у истој  соби.      Кад сам ушла у другу собу нашла сам убијенога момка  СВЕТОЗАРА, на кревету.      Када сам ушла у трећу собу нашла сам поубијане МИЛИВОЈА и ДАРИНКУ, који су стрељани из пушака. Тако су у овој кући побијено седморо а осма девојчица која је била само рањена остала је жива.      Ово клање које је изтвршено ове ноћи, када је у нашем селу поклано 69 грађана, извршили су четници Драже Михаилоића, чији је командант био Спасоје Дрењанин зв. „Зека“ који им  је, како су они касније причали, у име Драже Михаиловића наредио да се сви покољу у Вранићу, који помажу Народно-ослободилачку војску.      После њихове трагичне смрти изнели смо да покојнике примерно сахранимо поред пута али су нам четници, који су извршили клање забранили говорећи:“Носте те џукеле доле у поток, каки да их сахрањујете поред пута, “ те тако нисмо смели ни да их сахранимо где смо хтели.      Хоћу да вам кажем и то да трећи дан после покоља ти исти кољаши пекли су праце изгинулих наших сељака у кућама  где су и убијали и правили велико весеље, као да није ништа било.       Више немам шта да кажем, већ вас молим да и њихове кривце сада казните онако како су од стране њих  кажњавани наши најпоштенији људи у селу.                       Обренија Тодоровић                       Нисам писмена,                              (Отисак прста) Иследник, Рај. Р. Јовановић Записничар,                                    Наново изјави следеће:      Када ми је рањена унука ДАРИНКА остала неким случајем жива у оној кући где су јој седморо побијени, њени стричеви су молили четнике да им дозволе да воде преживелу Даринку 8-годишњу девојчицу, лекару да би је превили, али су четници одговорили: „Море дај да то дотучемо, шта да идеш да је лечиш. “      Више немам шта да кажем.      Исказ ми је прочитан и сматрам га за свој.                                     Нисам писмена.                                    (Отисак прста) Иследник, Рај. Р. Јовановић, Записничар, “      Иследник и записничар су службеници Опуномоћства УДБ-е за срез посавски- Умка.      Рађено у канцеларији Народног Одбора у селу Вранићу, срез Посавски, 12 маја 1946 год.                                    З А П И С Н И К      О саслушању сведока  покоља грађана 1943 године у селу од стране четника ДМ Ангелине Матић, домаћице из села Вранића, по предмету.   ПРИСУТНИ: Иследник: Раја Јовановић Записничар: Љубиша Арсић    I. ОПШТА ПИТАЊА:      Зовем се Ангелина Матић, удова из села Вранића, среза Посавског. Рођена сам 1920 године у Вранићу од оца Љубомира Тришића и мајке Јулије рођ. Јоксић. Удова сам са једним дететом. Стални сам становник Вранића. Писмена сам. Српкиња, држављанин ФНРЈ. Нисам никада кажњавани.   II. СТВАРНА ПИТАЊА:      Шта знаш Ангелина да кажеш о клању твојих укућана?        Знам да су између 20 и 21 децембра 1943 године четници Драже Михаиловића извршили масовни покољ у селу Вранићу и том приликом у мојој кући заклали пет особа: свекра ми ПЕТРА, свекрву МАРИЦУ, девера ЖИВКА, заове КАТАРИНУ и АНГЕЛИНУ. Критичног дана сам отишла код оца и када сам се вратила кући нашла сам повезане и побијене у конаку свекрву ми и обе заове. Свекра ми и његовог сина су заклали у другој кући у истом дворишту.      Када сам наишла на свекрву Марицу која је са своје  две кћери била везана, лежала је мртва и главе су им биле избодене камама тако да су сасвим накарађена. Такође је свакоме био убод каме на левој слепоочници и на неколико места по слабинама тј. средњем делу тела.      Целу кућу су испревртали и попљачкали све ствари што им се свиђало. Такође су са тавана поскидали сланину и побацали по улици.      Напомињем да су четници Драже Михаиловића те ноћи прво силовали моје две заове Катарину и Ангелину па су их онда камама изболи, што је касније признао лично и сам извршилац тога злочина Милорад Судимац зв. „Усташа“, кога је народ после ослобођења линчовао насред улице.      Приликом клања рекао је четник Велимир Вићентијевић из Дражевца:“Сагни се да се да се ја не мучим“, те је наредио моме свекру да се сагне после чега га је камом заклао.      Мом муж МИЛАН МАТИЋ  био је 1941 год. у одредима Народно-ослободилачке војске, па је се после неколико месеци вратио и опет отишао 1943 године у НОВ, те су нас само због тога четници стално прогањали. Мога мужа су четници Драже Михаиловића 1943 године успели да ухвате, када је дошао кући да се састане са нама и предали су га у село Дражевац жандармима а ови су га даље спровели Специјалној полицији у Београд, те је најзад од стране Немаца отеран и обешен у село Чумић код Крагујевца. Четници су га продали тада спец. полицији односно Немцима за 300 пушчаних метака.      Више немам шта да кажем. Исказ ми је прочитан и сматрам га својим.      Иследник                                                      Писмена сам Рај. Р. Јовановић                                            Ангелина Матић      Записничар, “      (Иследник и записничар су били службеници УДБ-е за срез посавски Умка)   Са суђења Драгољубу Дражи Михаиловићу      На суђењу Драгољубу Дражи Михаиловућу у Београду од 10. јуна до 15. јула 1946, о покољу у Вранићу сведочили су: Илија Илић, Обренија Тодоровић, Душан Ђорић и  Милијан Пантић, а прочитани су искази  Анђелије Матић  Живана Радосављевића, како следи:      „. . . Претседник: Нека уђе сведок Илија Илић. Како се зовете?      Сведок: Ја се зовем Илија Илић.      Претседник: Из ког си села?      Сведок: Из села Вранића, округ београдски.      Претседник: Колико ти је година?      Сведок: Шесдесет пет.      Претседник: Чиме се бавиш?      Сведок: Сељачким послом.      Претседник:  Јеси ли ожењен?      Сведок: Јесам.      Претседник: Имаш ли деце?      Сведок:  Имам сина који је пострадао на фронту, стар 32 године, имам унуче од годину дана, жену од 62 године.      Претседник: Ти треба да пред Судом кажеш нешто што знаш као сведок.      Сведок: Разумем.      Претседник: Само води рачуна да говориш истину.      Сведок: Истину праву.      Претседник: то значи. . .      Сведок: Знам ја све то.      Претседник: Е па испричај најкраће шта знаш.      Сведок: Знам толико да су дошли четници у току ноћи на св. Николу 19 децембра.      Претседник: Је ли по старом календару?      Сведок: Јесте по старом календару. И дошли су они ту ноћ, кад су убили мог синовца. Ја нисам чуо, али кад је јутро свануло дошли су од родбине и рекли: Чича Илија, дођи Миливојевој кући, побијено је 6 душа и мало дете. Четници су наредили да се нико не сме приближити тој кући да се не би видео покољ. Ја сам ушао у кућу и рекао: нека убију и мене. Кад сам ушао у кућу видео сам доиста 6 побијених и седмо дете мало убијено.      Претседник. Добро, испричај шта си видео кад си ушао с врата.      Сведок: Кад сам ушао с врата нашао сам сина Милојка и Мирка убијеног а с десне стране кћер убијену и сина, у трећем оделењу убијену Милојку и Даринку. Кад сам погледао у колевку – видео сам дете од Милојке, мало 4-месечно дете, исто убијено.      Претседник: Како је изгледало дете?      Сведок: Никако. То су били крволоци, да видите што су  радили од тог 4-месечног детета, то не би нико радио, као да је 7 пута тучено са секирама.      Претседник: Од куда  знаш да је дете убијено?      Сведок: Нашао сам га мртвог.      Претседник: Како изгледа?      Сведок: Никако, убијено, са 4 метка, изгледало је страшно. Пропаст света.      Претседник: Како су они били убијени?      Сведок: Били су убијени с метцима, истучени са свију страна, Милојки жени било је отсечено пола главе, језик и вилице. Нико није смео да оде кући да их сахрани. Ја сам отишао с воловима мога сина, који је погинуо на фронту, да их сахраним.      Претседник: А откуд ти знаш да су то четници?      Сведок: Разумео сам добро да су они. После ми не дају да сахрањујем мртве а они у комшилуку пеку прасе.      Претседник: А јеси ли ти њих видео?      Сведок Видео сам. То је пропаст једна, страшни људи. Не смеш да говориш одмах прете да убију. Кажу не смеш да сарањујеш мртве.      Претседник: Је ли то било уочи светог Николе?      Сведок: Сутрадан увече по светом Николи.      Претседник: Значи 21 децембра у ноћи по новом датуму.      Сведок: Да, тачно тако.      Претседник: Друже тужиоче, имате ли питања?      Тужилац: Колико је људи тада побијено у вашем селу?      Сведок: У Вранићу је тада побијено 60 до 70.      Тужилац: Је ли исте ноћи?      Сведок: Исте ноћи.      Тужилац: Колико кућа има ваше село?      Сведок: Наше село је велико, има много кућа.      Тужилац: Ко је био командант у вашем селу?      Сведок: Био неки Зека и неки Марко Трифковић. Тога Зеку лично знам.      Тужилац: Јеси ли сигуран да су то били четници?      Сведок: Сигуран сам.      Тужилац: Да нису можда били жандарми или неко други?      Сведок: Сигуран сам да су то били четници.      Претседник. Ако хоћете можете отићи а можете остати и овде у судници.      Сведок: Хтео бих да идем, знаш дајем годишњицу сину што ми је погинуо на фронту као војник. А ако хоћеш донећу ти колевку у којој је дете заклано.      Претседник: А где ти је син погинуо?      Сведок: Погинуо је на фронту у селу (Л)Овасу пре годину дана као војник Југословенске армије за слободу Отаџбине.  (Проф. др Миодраг Зечевић: Документа са суђења Равногорском покрету од 10 јуна до 15 јула 1946, к. 2. стр. 1373-1374)        Претседник: Нека уђе  сведок Обренија Тодоровић.  У салу улази висока старица подбрађена црном шамијом, босих ногу у приглавцима, преко леђа има сељачку торбу.      Претседник: Како ти је име мајко?      Сведок: Обренија Тодоровић.      Претседник: Одакле си?      Сведок: Из села Вранића.      Претседник: Колико ти је година?      Сведок: Ја мислим шесдесет.      Претседник: Јеси ли удата?      Сведок: Јесам.      Претседник: Имаш ли деце'      Сведок: Ја имала једну ћерку. Заклана је и цела њена задруга.      Претседник: Ми смо те позвали овде пред Суд да нам ти испричаш шта знаш. Само као сведок ти треба да говориш истину, јер ако се криво каже, онда се казни за то. Испричај нам шта ти знаш.      Сведок: Обренија Тодоровић: У десет сати ноћу ја сам се тргла из сна. Чула сам како неко скаче са кревета на прозор. Чује се и пуцњава на све стране. Ја устанем а у том дотрчи мој синовац и каже: стрина убише и бабу и деду и све наше. Ко упитам ја. Не знам. Мало потом дође  унука Мара и каже: погибоше мама и тата. И дете у колевци је убијено. Ја се тучем у главу. На другом месту дете рањено. Кад су чули да је остало живо почели да га туку. Ја кажем: молим вас, немојте шта дете зна. И дете су у колевци заклали и убили.      Претседник: Кад си ушла у кућу шта си видела?      Сведок: Све лежи побијено. Главе пола нема, ока нема. Крв на све стране. Виде се и црева. И девер  ми је убијен.      Претседник: Колико је убијено?      Сведок: Седам је убијено а осмо је рањено.      Претседник: Ко то уради?      Сведок: Војска Драже Михаиловића.      Претседник: Знаш тачно?      Сведок: Знам, видела сам.      Претседник: Је ли настрадало том приликом још колико народа у селу?      Сведок: Страдало је мислим 78. То је било страшно. Прво девојку силују а после закољу.      Претседник: Чу ли од народа ко то уади?      Сведок: Кажу, четници.      Претседник: Знаш ли име команданта?      Сведок: Ја знам, Зека неки и Трифун.      Претседник: Ти рече за то одојче у колевци?      Сведок: Имало је четири месеца.      Претседник: И њега убили?      Сведок: У колевци заклали. Главе нема.      Претседник: Је ли то та колевка? (У судницу је унесена колевка у којој је  било заклано дете).      Сведок: Јесте та колевка.      Претседник: Откуд су рупе на колевци?      Сведок: Колевка је пробијена. Ево и крв се види.       Претседник: Је ли ово још крв од детета?      Сведок: Да.       Претседник: Друже тужиоче, имате ли ви каква питања?       Тужилац: Ја не бих имао ништа њој да поставим, него би хтео да питам оптуженог Михаиловића.      Претседник: Оптужени Михаиловићу, приђите Суду. (оптужени Михаиловић прилази Суду).      Тужилац: Јесте ли видели колевку?      Оптужени Михаиловић: Јесам.      Тужилац:  Можете изблиза да погледате.      Оптужени: Видео сам.      Тужилац: Да ли је то остварење ваше директиве: рашчистити Космај од комуниста?       Оптужени: Никакве везе то нема са тим.      Тужилац: Да ли је то извршење вашег налога у депеши коју сте дали Трифковићу: „Авалски корпус треба да рашчисти Космај од комуниста иначе ће бити смењени. “      Оптужени:  Нема  никакве везе са тим.      Тужилац: Зар не видите да је то остварење ваших директива?      Оптужени: Нема везе са тим.      Претседник: Одбрана има ли питања? (Нема).      Претседник: Дајете ли, Обренија, часну реч Суду да сте истину говорили?      Сведок: Дајем часну реч.      Претседник: Можете да идете кући, а ако хоћете, можете и да останете у сали.      (Проф. др Миодраг Зечевић: „Документа са суђења Равногорском покрету  10 јуни – 15 јули 1946, к. 2, стр. 1375)         Нека уђе сведок   Душан Ђорић. (улази сведок Душан Ђорић). Како се зовете?      Сведок: Душан Ђорић.      Претседник: Одакле сте?      Сведок: Из села Вранића      Претседник: Колико сте стари?       Сведок:`34 године.      Претседник: Јесте ли ожењени?      Сведок: Ожењен и имам једно дете.      Претседник: Чиме се занимате?      Сведок: Земљорадњом, али пошто више нисам способан не радим ништа.      Претседник:  Држављанин?      Сведок: Југословенски.      Претседник: Ви сте позвани да пред Судом будете испитани као  сведок. Упозоравам вас да сте пред Судом  дужни говорити истину и да је свако казивање неистине и лажно казивање кажњиво. Шта ви знате да испричате Суду о покољу у селу Вранићу.     Ја знам да кажем о покољу у Вранићу ово. На 15 дана пре ноћи 20 и 21 децембра 1943 године ја сам чуо да се прети Вранићу да ће се извршити масовни покољ свих оних који сарађују са народноослободилачким покретом. Пошто сам био и ја сарадник ја сам сматрао да треба да се склоним. Међутим, тада сам добио једну цедуљу од једног четника, коју сам нашао на капији и у којој ми је поручено да ако побегнем да ће ми поклати породицу. Ја сам онда сматрао да као борац за омладину треба ја да страдам а не она. Због тога нисам отишао, али сам се крио по ноћи. Те ноћи 20/21 децембра дошли су четници у наше село и у моју авлију ушло њих 13. Јасам чуо да улазе у авлију али нисам смео да покажем да сам будан. Кад су дошли на мој прозор позвали су ме по имену: Душане отвори врата. Ја сам устао и казао мојим укућанима да отворе врата и да се обуку. Када су ушли били су сви  потпуно крвави тако да је сукрвица висила по њиховим брадама. Ја сам их запитао шта хоће они од мене, ако су гладни да им дам да једу, ако су жедни да им дам ракије. Казали су ништа него имаш ли још неко светло и ја сам оговорио да имам. Они су тражили још једну лампу од мене и ја сам наредио жени да им да један фењер којим сам се служио код стоке. Узели су фењер и отишли су у треће оделење. Мало после тога вратио се један кољач од њих и тражио од мене један конопац од 6 метара. Ја сам наредио жени те му је дала конопац и он је опет отишао. Мало после се вратио натраг и позвао мене. Кад сам ушао код њих у собу они су седели за једним столом и питали су ме, кад си се последњи пут  састао са комунистима. Ја сам, разуме се ради спаса свога живота, почео да одричем. Онда су ми рекли да окренем леђа и везали тим истим конопцем руке на леђима. . Кад су ме дотерали у ту собу било је њих 5, остали су отишли а један стражар одвео ме је у друго оделење, пошто у мојој кући им има четири оделења. Ја сам запитао куда ме водите? Одговорили су ми: „Ти си осуђен у име Краља Петра а по наређењу Драже Михаиловића. “ Ја сам  онда казао: Немојте ме клати као животињу и ако већ хоћете да ме убијете ви ме стрељајте. Онда сам легао на патос, они су опалили на мене пушке, метак ме је ударио у лево око и изишао на десни образ. Кад  сам се мало освестио дотерали су ми брата, њега су стојећи  стрељали. Кад је пао мртав, пао је на мене. Ја сам се правио да сам мртав, а они су довели  једно курјачко псето које је почело да лоче његову крв. Ја сам се плашио да ако дође до мене да ми не нагрди лице. Тада су они довели нашу матер да види нас два мртва и кад је дошла била је премрла жива од страха гледајући нас двојицу мртве, па су је затим оборили и клали је на мојим леђима тако да сам био обливен свом њеном крвљу. Довели су затим мог синовца и заклали затим и њега. Затим су довели моју снају, жену мога брата који је погинуо у партизанима и њу су заклали. У четвртој соби заклали су дете од 4 године и отсекли му главу и изболи га ножем на 18 места. Кад су све поклали онда су почели да купе све наше ствари из куће.  Кад су покупили све ствари онда су извадили списак које све куће треба уништити и казали су да се сво семе партизанско има уништити па и дете у колевци. Ја сам ћутао. Они су покупили све ствари и отишли су. Кад су  изашли и отишли  моме брату од стрица, после 15 минута, ја сам устао, напрегао руке и скинуо конопац. Тражио сам нешто да се обучем, па да идем да тражим помоћ. Кад сам ја устао, тражио сам  нешто да се обучем, али нисам могао наћи ништа, ни одеће, ни обуће, пошто је све однето. Погледо сам на кухињска врата, пошто су стаклена, и видео сам да код мога брата од стрица гори лампа и да врше покољ. Ја сам затворио спољна врата, пошто су била отворена, да се не би њихов пас вратио да једе мртве лешеве и затим сам се вратио натраг у собу, где сам био стрељан. Отворио сам прозор и искочио,  мислио сам да идем код шурака који је био 2 километра далеко, да ме води у Београд на лечење. Кад сам дошао  к њему, нисам смео викати јер су се још они налазили у селу. Ушао сам полако у собу и видео да су сви поклани и бачени на гомилу. Била је помрчина, ја сам пао и разбио главу. Кад сам прошао покрај њих, затворио сам врата и отишао на станицу, Мале Моштанице, код једног човека те сам га замолио и он ме је опрао од крви. Отишао сам на станицу, ушао у воз и тамо ме је прихватио један кондуктер покрио ме неким ћебетом, чиме ли, нисам видео. Дошао сам у Београд. Кад сам сишао са воза на београдској станици, морао сам се пријавити железничкој полицији пошто се цео свет грозио и гледао какав сам био. Прихватио ме је један полицајац и одвео ме је у специјалну полицију. Кад сам отишао у специјалну полицију питали су ме одакле сам, шта сам и зашто сам овакав. Казао сам да су ноћу дошли код мене и побили ми сав народ. А ко је и шта је непознато ми је, пошто нисам смео изјавити да су Дражини четници.      Претседник:  Па ко су били?      Сведок: То су били кољачи – Дражини четници.      Претседник: Од куда знате?      Сведок: Били су у нашој околини пре дужег времена и ја сам их познао.      Претседник: Под чијом су командом били?      Сведок: Под командом Драже Михаиловића. Они су се са њим дичили и певали његове песме.      Претседник: А који је био командант Михаиловића?      Сведок: Командант корпуса био је Света Трифковић.      Претседник: Авалског корпуса?      Сведок: Да.      Претседник: Колико је људи том приликом побијено и поклано?      Сведок: Те исте ноћи побијено је и поклано 72 и седамдесет трећи био сам ја. Ја сам остао жив.      Претседник: Видите ли на то лево око?      Сведок: Ово ми је вештачко око. Око ми је било отворено и куршум ми је ударио по сред ока и изашао на десно образ.      Претседник: Друже тужиоче, ако имате питања, изволите.      Тужилац:  Немам.      Претседник: Има ли одбрана питања. (Гласови из бранилачких клупа: Нема!). Дајете ли Суду часну реч да сте говорили истину?      Сведок:  Дајем  часну реч и могао бих се на то лично заклети, да и ова моја глава оде, ако би имало какве грешке. . Још бих имао ово рећи: кад сам дошао у Београд и ступио у болницу, дошао је агент специјалне полиције који ме је саслушао. Након шест дана дошао је и узео моје саслушање. После месец и по дана почела је јака рација и потера за мном од стране специјалне полиције. Нисам могао да се кријем, пошто је рација била велика. Био сам ухваћен и отеран, у специјалну полицију. Где сам сто пута више мука претрпео од стране Бећаревића, Параноса и осталих органа Драгог Јовановића, него ли приликом стрељања, од стране четника. Долазили су и у специјалну полицију и обилазили, а чуо сам кроз врата кад су казали: ту не треба никаквих саслушања него све истерати и побити. Био сам у специјлној полицији 69 дана.      Бранилац  Ћирић: А шта вас је питао Љотићев иследник?      Сведок: Питао ме је: ко је то извршио. Нисам смео казати иако сам знао, јер сам мислио да заједно сарађују. Ја сам казао да су ми непознати, а иследник ми је на то одговорио: „То не може бити нико други него Дражини четници. “      Бранилац Ћирић: Откуда знаш да је то Љотићев иследник био?      Сведок: Он ми је то лично казао. Питао ме је још кад прездравим хоћу ли с њима поћи у борбу против четника. Ја сам одговорио да сам слаб и да нисам за борбу.      Претседник: Можете да идете а ако хоћете можете да останете у сали. (Сведок одлази). (Проф. др Миодраг Зечевић: „Документа са суђења Равногорском покрету 10 јуни – 15 јули 1946, к. 2 стр. 1376-1378).        Нека уђе сведок Милијан Пантић. (Сведок прилази суду). Како се ви зовете?      Сведок Милијан Пантић: Зовем се Милијан Пантић, из села Вранића.      Претседник: Колико сте стари?      Сведок: 40 година.      Претседник: Шта сте по занимању?      Сведок: Земљорадник.      Претседник: Ожењен?      Сведок: Јесам.      Претседник: Имате ли деце?      Сведок: Сада имам четворо.      Претседник: Југословенски држављанин?      Сведок: Јесте.      Претседник: Ви сте позвани пред Суд да будете саслушани као сведок по околностима које су вам познате. Упозоравам вас на дужност казивања истине пред Судом, јер лажно казивање се казни као кривично дело.      Сведок: Разумем.     Претседник: Шта вам је познато о покољу у селу Вранићу, кад је то било, ко је извршио и како се читава ствар одигравала?      Сведок: То је било између 20 и 21  децембра 1943 године у Вранићу. Мени је онда заклано 10 чланова моје породице.      Претседник: Како је то било?      Сведок: Било је ноћу, тако око 8 до 9 сати, не могу баш тачно да тврдим кад су дошли. У тој кући било је свега 10 чланова моје породице, а у другој кући било нас је шесторо. Свих тих 10 чланова у овој кући поклани су.      Претседник:Како је то било причајте.      Сведок: Ја нисам био у тој кући, али сам опазио кад су Дражини четници дошли и опколили кућу. У кућу су ушли кољаши, који су клали, а други су остали око куће да чувају стражу.      Претседник: Ко је предводио те четнике, ко им је био командант?      Сведок: Командант им је био Света Трифковић, а клање је извршио Спасоје Дрењанин звани „Зека“ из Мале Моштанице.      Тужилац: Је ли био за то одликован Карађорђевом звездом?      Сведок: Чуо сам да су сви они који су клали добили по 6. 000 динара награде од Драже Михаиловића после покоља. То су добили баш они прави кољаши. Ја то лично не могу да тврдим, али ми је то причао тетак, који је имао додира, и он ми је рекао да су сви који су клали добили по 6. 000 динара награде, а да ли су добили и нека одликовања још, то не знам. Ја сам отишао око 4 сата, зимско доба, тек у 8 сати свањује, ја сам опазио да се нешто догодило, али се слабо чуло, јер су клали, а нисам смео да изиђем. Знао сам да су дошли, имао сам једног брата од 22 године и мислио сам да ће нас двојицу да отерају. Ја сам се сакрио на таван, сматрао сам да ће они  у кући да кажу да нисам код куће. Кад сам отишао око 4 сата да видим шта је било, врата  су од куће била отворена. Кад сам ушао одмах сам нагазио на леш на патосу, било је седам лешева.      Претседник: На чији сте  прво леш нагазили?      Сведок: На леш моје ћерке.      Претседник: Колико је имала година?      Сведок: Имала је 16 година по имену Видосава. Онда сам се нагнуо и пипнуо и видим да се леш укрутио. Ја сам онда пратио жену да донесе шибицу из куће и рекао јој да понесе лампу. Тада видео седам лешева на патосу у кујни. Помислио сам да су остали троје или одведени или избегли.      Претседник: Ко је ту био све убијен?      Сведок: Ту је био мој деда Јоксим Пантић, стар 93 године. Он је на свом кревету убијен са камом на пет до шест места убоден. Ту ми је био отац Стеван, стар 62 године, и он је лежао, онда ми је био и брат Драгомир са 22 године, Видосава моја ћерка од 16 година и два синовчића, један од десет, а други од седам година.      Претседник: Како су се звали?      Сведок: Светомир од 10 година и Бранислав од 8 година. И они су поклани. И једна снаја од брата, који је био у ропству, име јој је Милена. . Она је имала 30 година. Мати ми је била у другој соби и убијена је преко кревета, ноге су јој висиле, звала се Милева, стара 60 година. Друга снаја Милојка била је у другој соби, имала је дете од годину дана. Дете је било  у колевци и оно је заклано, а снаја Милојка поред колевке у својој соби, стара 22 године,  дете Љубомир старо годину и по дана. Онда све су ствари из куће опљачкали и однели што је у кући било.      Претседник: Јесу ли све камом поклали?      Сведок: Само што деда и мати нису били заклани, револвером су у чело или пушком убијени, нисам чуо нешто је лупнуло, али не знам шта, а сви су други били заклни и свако је убоден на 15 до 20 места. Дете од годину и по дана било је убодено са обе стране и с леђа и од груди, сигурно је кама пролазила скроз.      Тужилац: Од годину и по дана?      Сведок: Од годину и по дана. Брат је био или боден или штипан некаквим клештима, био је сав рањаван, тако су га мучили опасно, а други су били избодени и поклани.      Претседник: Друже  тужиоче, имате ли каква питања?      Тужилац: Имам да управим питање питање оптуженом Михаиловићу? Да ли је Трифковић био ваш командант?      Оптужени: Био је.      Тужилац: Ништа више.      Сведок: Светомир Трифковић је имао пет пратилаца. Ја не знам да ли су они знали да је код моје куће било покоља. Остали су целу ноћ. Кад су видели ујутру црн барјак питали су ме: „Шта је ово?“ „Поклали ми народ“, одговорио сам. Они кажу: „Па, четници. . . Како си ти остао?“ питали су ме: „Нисам био у тој кући“, „Па ти си био срећан, што си остао, јер знамо какво је наређење Михаиловићево било да се у оним кућама, у којима је било симпатизера, уништи све. “  Ја сам се крио, бежао и тако некако испливао до краја.      Претседник: Колико је том приликом поклано људи у Вранићу?      Сведок: Те ноћи 72, а Мислим да је рањено и остало живо 4.      Претседник: Дајете ли Суду часну реч да сте говорили истину?      Сведок: Дајем часну реч и тврдим да је ово цела истина што сам говорио.      Претседник: Има ли одбрана  какво питање?      Бранилац Ђорђе Ћирић: Има.      Претседник: О којој околности имате да ставите питање?      Бранилац: Да ли је вођена истрага о томе?      Претседник: То нема никакве везе. Ускраћујем питање. (Обраћајући се сведоку): Можете ићи кући или ако хоћете можете остати овде у сали. Ми смо довршили са вама испитивање. . . дајем 15 минута одмора с тим да публика остане на својим местима пре но што буду оптужени изведени. . . “(Проф. др Миодраг Зечевич:Документа са суђења Равногорском покрету 10. јун -15 јул 1946. к. 2, стр. 1379-1381)      „Чита се исказ о саслушању сведока Живана Радосављевића, Земљорадника из села Вранића, по предмету покоља извршеног у Вранићу 1943 године, рађено у канцеларији Народноослободилачког одбора у селу Вранићу 6 јуна 1946 године. . .      „Ноћу између 20 и 21 децембра 1943 године дошли су око 10 сати неколико четника у кућу мог оца Марка Радосављевића и затражили једну флашу ракије. Пошто су попили ракију један од њих наредио је  свима: Устаните и пођите за мном“ – и лупио је ципелом о земљу. Одвели су мога оца Марка, мога брата и сестру Љубинку, повезали  су их и на најзверскији начин побили су их зато што су сарађивали са Народноослободилачком војском. Знам да је тих дана побијено у Вранићу око 59 а 3 до 4 њих остали су живи. Прво кад су ушли тражили су паре а после су покупили све остале ствари које су им се свиделе. “ Потпис Живан Радосављевић.  (Проф. др Миодраг Зечевић: „Документа са суђења Равногорском покрету 10 јун – 15 јул 1946, к. 2, стр. 1480).        Чита се записник о саслушању Анђeлије Матић, домаћице из села Вранић. Рађено у канцеларији Народноослободилачког одбора села Вранића. Анђелија Матић рођена 1920.     „Знам да су између 20 и 21 децембра 1943 године четници извршили масован покољ у селу Вранићу и том приликом заклали мога свекра, свекрву, мога девера и две заове. Тога дана  отишли смо код оца и нашли смо их све заклане. Свекрва Марица лежала је мртва и главе су им биле потпуно исечене камама. Сваки је убод био камом по левој слепоочници и по слабинама. Целе су ноћи превртали по кући и однели све ствари које су им се свиделе и скидали сланину са тавана. Прво су силовали моје две заове па затим камом изболи што је доцније признао један од тих четника звани „усташа“ који је после ослобођења линчован од народа. Том приликом четник Вићентијевић казао је моме свекру: „Сагни се да се ја не мучим“. Наредио му да се сагне да га коље. . . . Мој Муж био је 1941 године у одредима Народноослободилачке војске па се 1943 године вратио и због тога су нас четници прогањали. Мога мужа 1943године успели су да ухвате и предали су га у селу Дражевцу жандармима па затим специјалној полицији одакле је одведен у Чумић код Крагујевца и убијен. Чула сам да су га четници продали Немцима за 3. ооо метака. “ Исказ ми је прочитан. Потпис Анђелија Матић. “(Проф. др Миодраг Зечевић: „Документа са суђења Равногорском покрету 10 јуни -15 јули 1946, к. 2. стр. 1480).   Жртве покоља у Вранићу у ноћи 20/21. децембра 1943. године           Породица Стевана Пантића:      1) Пантић Јована Јоксим, стар 87. година, 2) Пантић Јоксима Стеван, 60. г. , 3) Пантић Стевана Милева, 58. г. , 4) Пантић Стевана Драгомир, 22. г. , 5) Пантић Драгомира Милојка, 20. г. , 6) Пантић Драгомира Љубомир, 1. г. , 7) Пантић Милијана Видосава, 16. г. , 8) Пантић Јована Милена, 30. г. , 9) Пантић Јована Бранислав, 10. г. , 10) Пантић Јована Светомир, 7. г. ,      Породица Милорада Ђорића:      11/1) Ђорић Драгомира Јелена, 65. г,  12/2) Ђорић Драгомира Милорад, 36. г. , 13/3) Ђорић Милорада  Стамена, 36. г. , 14/4) Ђорић Милорада Драгољуб, 15. г. , 15/5) Ђорић Душана Живка, 30. г. , 16/6) Ђорић Душана Томислав, 10. г. , 17/7) Ђорић Милисава Ивка, 30. г. ,                                                       Породица Илић Миливоја:                                   18/1) Илић Јовице Миливоје, 55. г. , 19/2) Илић Миливоја Даринка, 55. г. , 20/3) Илић Миливоја Михаило, 33. г. , 21/4) Илић Михаила Милка, 30. г. , 22/5) Илић Михаила Катарина, стара пет месеци, 23/6) Илић Миливоја Светозар, 20. г, 24/7) Илић Миливоја Надежда, 18. г. ,      Породица Марка Радосављевића:      25/1) Радосављевић Милована Марко, 48. г. , 26/2) Радосављевић Марка Драга, 48. г. , 27/3)  Радосављевић Марка Јован, 16. , 28/4) Радосављевић Марка Јованка, 16. г. , 29/5) Радосављевић Марка Милан, 14. г. ,       Породица Петра Матића:      30/1)  Матић Радоја Петар, 56. г. , 31/2) Матић Петра Марица, 56. г. , 32/3) Матић Петра Живко, 29. г. , 33/4) Матић Петра Катарина, 20. г. , 34/5) Матић Петра Анђелија, 18. г. ,      Породица Марка Митровића      35/1)Митровић Владимира Марко, - 35. г. ,  36/2) Митровић Марка Даринка, 35. г. , 37/3) Митзровић Марка Дикосава, 16. г. , 38/4) Митровић Марка Милан, 11. г. , 39/5) Митровић Марка Славољуб, 9. г. ,        Породица Благоја Поповића:          40/1) Поповић Стевана Благоје, - 55. г. , 41/2)Поповић Благоја Даринка, 55. г, 42/3) Поповић Велисава Даринка, 33. г. , 43/4) Поповић Велисава Бранислав, 14. г. , 44/5) Поповић Велисава Јулијана, 12. г. ,        Породица Мирка Савића:        45/1) Савић Марка Анђелија, - 58. г. ,   46/2) Савић Марка Мирко, - 32. г. ,   47/3) Савић Мирка Радмила, - 22. г. ,  48/4)Савић Марка Ката, - 35. г. ,    Породица Миливоја Ђоинчевића:    49/1)Ђоинчевић Благоја Миливоје, 63. г. , 50/2) Ђоинчевић Миливоја Томанија, - 63. г. ,   51/3) Ђоинчевић Животе Смиљка, - 80. г. ,        Породица Зорке Ђоинчевић        52/1)Ђоинчеви Ненада Живко, - 23. г. , 53/2)Ђоинчевић Ненада Милорад, - 20. г. , 54/3)Ђоинчевић Ненада Станија, -17. г. ,        Породица Селимира Степановића        55/1) Степановић Љубомира Анка, - 56. г. , 56/2) Степановић Љубомира Селимир, 36. г. ,  57/3)Степановић Селимира Милена, 30. ,        Породица Миодрага М. Тодоровића:        58/1) Тодоровић Спасоја Јелена, 67. г. , 59/2)Тодоровић Спасоја Миодраг, 49. г. , 60/3) Тодоровић Миодрага Стана, 45. г. ,        Породица Миодрага С. Тодоровића         61/1) Тодоровић Спасоја Јелена, 67. г. , 62/2) Тодоровић  Миодрага Стана, 45. г. ,     .   Породица Ивана Ђорића:          63/1)Ђорић Чедомира Иван, 23. г. ,  64/1)Ђорић Мирка Олга, 28. г. ,         Појединачна клања.         65) Ђоинчевић Милана Живота, 44. г. , 66) Поповић Светозара Радивоје, 43. г. , 67)Тодоровић Јовице Мирко, 43. г.     Укупно 67 (шесдесет и седам) жртава планираног покоља.                                                                   Исте ноћи, вођа четничке групе убио је мобилисаног четника  Јоксић Тихомира Бошка изВранића што групу није хтео да води  кући Јоксима Пантића, па је  те ноћи укупно жртава било 68      У извештају Министарству унутрашњих послова (Оделењу за државну безбедност) Владе Милана Недића, Окружно начелство за округ београдски, к. бр. 315/1943, од 31. децембра 1943, између осталог пише:      “2. Ноћу између 20. и 21. децембра у селу Вранићу закланоје или побијено 67 лица од непознатих учиниоца. Сумња се на четнике Драже Михаиловића јер су жртве били симпатизери или помагачи комуниста“.      Остали злочини-:Поред жртава уморених за време покоља четници су током 1943. и 1944. године ликвидирали  и следећа лица из Вранића, или су у овом селу радила а дошла су из других места:      68. Јоксић Тихомира Бошко, био је из породице која је помагала партизане, али су га четници мобилисали. Када су увече 20 јануара из Јасенка дошли у Вранић да врше покољ, код зграде старе школе, вођа гупе за Рашића крај  поднаредник Марковић је наредио да ће се прво ликвидирати кућа Јоксима Пантића. Иако му нису били кумови, Бошко је рекао  вођи групе да су му Пантићи кумови и да у њихову кућу неће да иде. Тада га је вођа друге групе Војислав Стојановић – Копилан убио из пиштоља.          69. Тодоровић Спасоја Миодраг, земљорадник  из Вранића, био је у логору на Бањици у Београду, када су четници упали у његову кућу ноћу 20/21. децембра 1943 и поклали му чланове породице мајку Јелену и супругу. После пуштања из логора он није смео у Вранић, већ је отишао  код  ћерке удате у  Белотић у Мачви. Чим су  четници то сазнали послали су групу четника који су га из Белотића крајем јуна 1944, босоногог спровели у Вранић где су га око месец дана саслушавали, тукли и мучили и на крају га заклали у пределу Прогон, далеко од његове куће.      70. Којић Николе Миливоја, убио је у сеоским  ливадама четник Љубомир Филиповић из Мислођина зашто је после ослобођења осуђен на смрт, па му је казна преиначена на 20 година, али је издржао само 8 година.      71. Којић Милана Божидар,      72. Јелић Милована Илија, рођен 1897. године у Вранићу, столарски радник, један од организатора устанкау селу, као партизан и политички радник на терену, ухваћен је од четника 1. јануара 1944. године и после сталног мучења , њега су у селу, на Гуњицама, 14. јануара 1944, заклали четнички кољаши: Владислав Симић звани Сутула, Бранислав Петровић звани „Трћко“ из Словца, Љуба Прерадовић избеглица, неки Љубан пограничар и Жарко Угриловић из Пиромана.      Док су га кољаши клали свирао им је четник и кољаш , али и хармоникаш Дуле Циганин из Мељака. Илија је сахрањен без икаквог обележја на гробу,      73. Поповић Благоја Велисав, ухваћен као партизан Космајског одреда после клања његове породице 21. децембра 1943. године. Због трагедије његове породице био је нервно  попустио али су га четници прво оженили и били му кумови, па су га после тога, на дан свадбе заклали у дворишту његове куће 23. фебруара 1944. године      74. Гавриловић М. Боривоје, рођен 25. јуна 1912. у Гарашима, срез орашаччки – Аранђеловац. Завршио богословију у Сарајеву 1935, а за свештеника у Вранић дошао 1937. године, где је остао до 1943, када је са супругом – попадијом Зорком отишао у Космајски партизански одред, али је убрзо враћен, са женом и Илијом Јелићем   на терен за политичког радника. Ухваћен је заједно са супругом и Илијом Јелићем 1. јануара  и убијен у Малој моштаници 7. априла 1944. године.     „Почетком 1944. године четници су ухватили партизанске теренске политичке раднике у Вранићу: Боривоја Гавриловића, који је пре одласка у партизане био свештеник у Вранићу, и његову жену – попадију Зору и Илију Јелића. Тукли су их и мучили и терали да иду са њима по сеоским зборовима и говоре против партизана. Илију су убили негде у Вранићу а попа Бору у шуми Јасенова између Мале Моштанице, Јасенка и Вранића. Понаређењу четника, попа убио је је Ранко  Јовановић, малолетник из Мале Моштанице који је тада имао 16 година па после рата није због  тога одговарао.      Иначе, те ноћи 20/21. децембра 1943. године, када је био покољ у Вранићу Ја сам чувао стражу у Јасенку код куће  Точе Станчића, четничког команданта Јасенка, из чије су куће  четници отишли у Вранић где су побили око седамдесет људи, жена и деце. Када су се вратили из Вранића четници су у Точину кућу донели много опљачканих ствари, а опљачкали су и неку стоку, коње, краве и волове, чак и једну стеону краву коју су после заклали и испекли“. (Јездимир Јеца Николић, казивање писцу оих редова 7. фебруара 1991).      75. Шимуновић Андреја, родом из села Решетар код Нове Градишке, Хрватска, радио у Вранићу као опанчар, није био сарадник НОП-а а заклан од четника ДМ као Хрват, средином 1943. године, изван Вранића према Конатицама на месту код Конатичких клупа.      Ликвидације лица из других места.      Поред наведених, у Вранићу су дотерана из других места и ликвидирана   следећа лица:      76/1. Ђурђев Мартин, незна се где је рођен, националност и одакле је дотеран, а заклан од четника ДМ у Вранићу 3. новембра 1943. године.          77/2. Ђурђев Видосава, Мартинова сестра, иначе супруга Милоша Жокеја из Велике Кикинде, заклана од четника  ДМ 3. новембра 1943. године      78/3. Дана, Мартинова сарадница, заклана  3. новембра 1943. г.      79/4. Вибик Марко, машин-бравар из Београда, рођен 16. 01. 1909, заклан од четника  ДМ 3. новембра 1943. године.      80/5. Непозната жена, стара око 30 година, заклана од четнка ДМ  крајем 1943. године.      81/6. Боснић Анте, професор из Београда, заклан од четника ДМ 1944. године.      82/7. Ристић Стевана Милена из Београда, стара 61 годину, заклана од четника ДМ 1944. године.      83/8. Ђорђе Ључић из села Добрић код Шапца`, коњички наредник, заклан од четника ДМ 31. маја 1944. године.      84/9. Непозната девојка, стара око 25 година, заклана од четника ДМ 1943. године, сахрањена у Теткином потоку, у пределу Вукове њиве.     Четници су негде ухватили докторку Јулију Марић – Гвозденовић, из Београда и спровели је у Вранић, и држали под стражом, али су је пред само клање спасили симпатизери НОП-а из Вранића. (Драгољуб Драга Пантић: „Ноћ каме“, стр. 147).      Тако су у Вранићу четници убили и заклали 84 лица оба пола од детета у колевци до старца од 87. година.      Батинања:Према подацима Месне канцеларије Вранића од 30. јануара 1960. године, од четниа ДМ у Вранићу су 1943. и 1944. године, батинана  следећа лица:      1. Поповић Миливоја Мирко, рођен 1919. у Вранићу, тучен1943, 2. Јојић Миливоја Драгољуб, р. 1904. године, тучен 1943, 3. Јојић Радојка Миливоје, р. 1910. године, -1943, 4. Јоксић Ђурђа Драгомир, р. 1908. године- 1943,     5. Поповић Милана Лазар, р. 1922. године, -1943;6. Јелић Драгутина Милутин, р. 1923. године, - 1943, 7. Поповић Цветка Живко, р. 1922. године, - 1943,   8. Јојић Милоја Милорад, р. 1907. године, - 1943, 9. Живановић Милана Ђорђе, р. 1907. године, - 1943,    10. Поповић  Андреје Илија, р. 1905. године, - 1943,    11. Танасијевић Милана Милијан, р. 1904. године, - 1943, од претрпљених батина умно оболео,    12. Јелић Владимира Милоје, р. 1921. године, - 1943,    13. Ђурђевић Драгутина  Илија, р. 1912. године, - 1943, 14. Поповић Станимира Драга, р. 1910. године, - 1943.     15. Гајић Радоја Војислав, р. 18999. године, -1943, 16. Марић Љубисава Божидар, рођен 1905. године, - 1943, 17. Димитријевић Драгутина Драгослав, р. 1902. године, - 1943.    18. Стевановић Животе Драгомир, р. 1913. године, - 1943, 19. Јоксић Живка Илија, р. 1903. године, батинан 1944,  20. Лазић Павла Добривоје, р. 1906. године, - 1944,    21. Савић Стевана Велимир, р. 1895. године, -1944, 22. Марић Радивоја Радоје, р. 1905. године, - 1944,    23. Мијаиловић Милана Милорад, р. 1902. године, - 1944, 24. Јовновић Милан, 25. Стекић Стеван.       Јоксић Живка и Николије  Илија, рођен у Вранићу 1903. године, ожењен, отац четворо деце, писмен, слабог имовног стања, Србин, вере православне, стални становник  Вранића, у канцеларији ОЗН-е среза посавског на Умци, 26. децембра 1945 године,  као сведок дао је следећи исказ:     „1944, априла месеца дошла су два војника код моје куће и отерали ме у штаб код Зеке ( Спасоје Дрењанин Зека, командант 1. батаљона Посавске бригаде Авалског корпуса). Кад смо дошли у штаб, у штабу је био Луне Гачић и Веља звани Курјачић из Дражевца. Кад сам ушао унутра почео ме саслушавати Зека, и на питање шта знам да кажем шта сте разговарали ти и МИЛАН ЈОВАНОВИЋ  који је ту био којега су већ били  премлатили. . Када им  на питање ја нисам ништа одговорио они су ме тада извели у другу собу где су тада саслушавали неке друге сведоке. По њиховом саслушању, опет су ме увели код Зеке и он ме је опет почео саслушавати. Када ја нисам могао ништа рећи тада ми је Зека рекао „изувај се“. Пошто сам се ја изуо тада је одмах Луне скочио и одмах почео да засучива рукаве. Пошто сам  се ја био изуо тада су  пришли Луне и Веља и почели да ме везују. Пошто су ми везали руке на леђа тада ме је Луне оборио на земљу на стомак.  Веља је већ држао корбач у руци и он и Гачић почели су да ме  бију. Тукли су ме толико да сам већ био пао у несвест. Док су ме тукли присуствовао је и Зека.      Пошто сам се освестио престали су  са тучом и тада су ме извели напоље и рекли да чекам. Напољу сам чекао док није изашао Гачић и рекао ми:“Иди кући и немој да би побегао куд јер ће за тебе  платити  твоја  фамилија“. Још ми је рекао да се сутра у 8 часова јавим код њих. Када сам сутра доша они су ме мало саслушавалии и опет пустили.      Могу још да кажем да су тукли и СТЕВАНА СТЕКИЋА  СТАРОГ 70 ГОДИНА. Њега су исто водили и тукли два пута све тако док не падне у несвест. Истога су тукли Луне и Веља.      Можем још и то да кажем да је Луне био присутан  за време клања у селу Вранићу, а конкретно да је заклао некога то не знам“.      Као што се види из исказа  Илије Јоксића,  и Милан Јовановић је тучен и премлаћен а  Стеван Стекић два пута тучен  до бесвести, а њих нема у списку батинаних. Као и у другим случајевима то указује да је број тучених већи од званичног списка.      Угљеша Крстић о покољу у Вранићу. -Угљеша Крстић, тада као гимназијалац члан Врховне омладинске тројке на Умци, а потом и заменик омладинског руководиоца Посавске бригаде чији су четници и извршили покољ у Вранићу,  у својој књизи „Најлепши позив на свету“, на страни 315,  бестидно пише:      „Око покоља осамдесетак вранићких сељака била се својевремено подигла велика прашина, тај догађај се после рата на неколико суђења руководиоцима покрета ДМ, па и групи др Ђуре Ђуровића, наводи као пример суровости „дражиноваца“ (заиста су побијене читаве породице). Том приликом се, међутим, узрок мимоилази, уопштавањем („четници су клали“) или свођењем на  „партизански јатаци“ (чак: биле су демократе“/?!/), иако се у Вранићу није радило о јатаковању на које је народ одвајкада навикао и за које је, навикнут, прихвата уобичајене последице. Узрок, свакако не и оправдање, за тако страшну казну лежао је у томе што су се, дан пре доласка у Вранић једне јединице Авалског корпуса, у тим  кућама, на таванима, по качарама, шталама и другде, посакривали  партизани, па у току ноћи изненада напали војнике мајора Трифковића, раскомоћене и порастуране на ноћиштима. Борили су се прса у прса, ножевима, зубима, пиштољима, гушали се, много је изгинуло на обе стране, знатно више на нападнутој. Била је то добро изведена командоска акција, али су се последице свалиле на несрећне јатаке и њихову чељад. (Партизани су увек бројали више мртвих, - него у својим редовима погинулих: Скела, Крагујевац, Краљево. . . ) Мајор Трифковић  није могао да спречи освету, коју је крваво извео Зека. Иако је био рат, иако су мерила била с ратом у складу, иако је крв умела да прокључа од гнева и осветништва, сви ми омладинци осуђивали смо злочин у Вранићу. После се чуло да су и неки чланови Централног националног комитета протествовали код Врховне команде, јавио се захтев  да командант корпуса буде смењен. Истини за вољу, то није био једини такав партизански препад, али изгледа једини с таквим исходом по цивиле. Слично се догодило у селу Ргајима, само што је тада Врховна команда, због неопрезног упада у заседу  и губитка петнаест војника, сменила команданта Топличке летеће  бригаде капетана Алексића.      Тај Зека, против кога би засигурно био покренут судски поступак и да смо ми победили, повукао се крајем четрдесет четврте у Босну, затим се вратио у Малу Моштаницу, скривао се, онда га је неко проказао. Није се предао, погинуо је пуцајући. “       Ова Крстићева антикомунистичка књига, као ода равногорству добила је 12. фебруара 1998, награду Удружења књижевника Србије „Милош Црњански“ на  њихоу срамоту и бруку.          -----Недело Зеке Дрењанина и у Великој Моштаници. -Угљеша Крстић на странама 314 и 315 своје књиге пише и следеће:       „Још један бесмислен злочин извлачи ми се из сећања. Онај озлоглашени командант четничке летеће бригаде Зека Дрењанин, омален црнпураст човек с провинцијског дна (кафеџија, а имао је у Обреновцу и куплерај), за време рата осиљен и острвљен, држао је у пролеће четрдесет четврте збор у Великој Моштаници (село до Умке). Нашао се ту и Марко, један честити домаћин, недавно пуштен из немачког заробљеништва због болести, од чије смо жене Марице куповали сир. У неко доба Марко се окренуо и пошао.     „Ку, ћеш ти?“ – викну Зека.     „Кући, брате, болестан сам!“     „Нема, док је збор! Овамо!“       По реч – и насилник је дршком револвера ударио Марка у потиљак. Запрепашћени Моштаничани однели су рањеника, лежао је код куће неко време, а онда се рана дала на зло и жена га је пренела на Умку, у нашу кућу. Доктор Прапорчетовић (или беше Милошевић ?) учинио је што се онда могло, али је било  касно. Марко је после десетак дана умро. Та непотребна смрт, коју је проузроковала осионост људског талога, дубоко ме коснула. Говорило се да је против Зеке мајор Трифковић, повео истрагу још после покоља у Вранићу  с јесени 1943, али се он није дао разоружати, по терену се кретао као мање- више самостална јединица. И ми омладинци зазирали смо од његових кабадахија.      Да закључим ово црнило: нисам чуо да је иједан књижевник из  националног покрета отпора наређивао убијање. “      -----О Зеки, мајор Комарчевић, командант Колубарско-тамнавске групе корпуса је Врховној команди ЈВуО послао депешу следеће садржине:     „Бр. 2218 од ДУМ-Дума. Бр. 60 од 13 - II- 1944. Из авалског корпуса неки Зека, понављам Зека , са групом војника долази често у Обреновац. Опијају се у кафанама. Прете појединим људима убиством, уцењују и туку. Доводе у опасност наше људе да их Немци хапсе. Слао сам опомене и није помогло. Молим наредите им да у Обреновцу немају никаква посла, иначе ће се после кајати. Мајор Комарчевић“. (Зб НОР-, т. 14. к. 4, док 84. дкт. 14).      Бранислав Ивковић, члан ЦНК: У посавском срезу четници АК убили су око 150 лица. У вези покоља у Вранићу, Угљеша Крстић у својој књизи помиње да су неки чланови Централног националног комитета протествовали  због тога код Врховне команде и тражили смену мајора Трифковића.      Један од чланова ЦНК који су протествовали био је и Бранислав Ивковић, предратни функционр Демократске странке. Он је после обиласка среза посавског Умка, у лето 1944. , у свом извештају ЦНК, у почетку писао о посавском срезу као „кули“ демократске стране, где су стварно имали око половине бирача, а затим каже:     „Када је доцније дошао национални покрет и четничка акција, ове су прихватили и помогли најбољи људи среза, а нарочито демократи      Међутим, активни капетан а доцније произведени мајор г. Света Трифковић окупио је око себе људе без угледа и сумњивог карактераа, па је са овима почео прогонити и убијати, поред оно мало левичара, нарочито демократе и земљораднике, који су припадали бив. Удруженој опозицији      Какви су његови сарадници најбоља је карактеристика овај случај:      У варошици Обреновцу био је кафеџија по имену Спасоје Дрењанин, звани „Зека“, родом из М. Моштанице, син једног лошег радикала. Овај „Зека“ имао је у Обреновцу једну кафаницу на крај варошице, у којој је држао јавне жене и коцкарницу. Његову кафаницу није нико други похађао, сем онај најгори олош са дна друштвеног живота. Сељаци би се стидели и да погледају његову кафану када прођу.      Овај „Зека“ се доцније нашао у четницима и  мајор Трифковић, код толиких ислужених подофицира, па чак и рез. Официра из среза, поставио је овог куплера „Зеку“ за команданта батаљона, а у исто време и за команданта летећег ударног оделења и клање људи. . .      Мајор г. Трифковић са његовим „Зеком“ и другим сличним сарадницима убили су у срезу Посавском масу људи, жена, стараца па чак и мале деце, која не могу ни за шта бити криви ни Богу ни људима.      Са мајором г. Трифковићем и његовим сарадницима не може се објективно разговарати. Они се одмах испрече и само прете убиством.       Код оваквог стања ствари лако је претпоставити шта народ о њима мисли и како на њих гледа, али само ћути.       Ови несретници, на пример, убију неког човека, а после дођу код његове фамилије или ближих рођака, те пију и банче. Кад човек то види смучи му се.       Само у срезу посавском ови људи су убили до сада око 150 лица, међу овима велики број врло честитих и угледних људи, који су били национално исправни. Довољно је само да неко од неваљалаца, који се са овим људима, или боље рећи нељудима, дружи и пије, некога мрзи, покаже и каже да је сумњив, или да је нешто неповољно рекао – и тај мора бити ликвидиран.       Нормалан свет ово не може никако да схвати. Изгледа му да су ови људи неки манијаци или лудаци. Они тако лако убијају људе као да то нису ни људи ни животиње, него као да су муве. Врло чест случај је био да су своје жртве опљачкали до голе коже. . .       Ови злочинци су починили такве језиве злочине, пред којима људски ум мора да се замрачи. Тако су, например убили  неког Јосића, индустријалца, који им се био нешто замерио, а поред њега убили су му још болесну шлогирану жену, свастику која му је била дошла у посету, девојку служавку, за које мештани кажу да је била чак и мало умно ограничена.       У селу Баћевцу постојао је Танасије Николић, истакнути националиста, носилац Карађорђеве звезде, који је био рез. Наредник или потпоручник. Овога Танасија као националисту убили су партизани 1941 год. и он је са собом оставио удову и две кћери девојке. Његова једна кћи ко зна под каквим околностима верила се са неким омладинцем који је припадао партизанима. Можда је на то била присиљена, а може бити и да је тај омладинац био неки бољи човек који јој се свиђао. Доцније, кад су дошли четници, они закољу и удову и обадве кћери.      Врхунац злочинства ових људи представља злочин који су извршили у ноћи између 20. и 21. децембра 1943. год. у селу Вранићу. (Одлука донета у Јасенку, у кући Драгољуба Станчића  зв. „Точе“ на сатанку Трифковића, Ђорђевића, Маринковићаи „Зеке“). Те ноћи су зашли од куће до куће и поубијали целе фамилије, почев од старца и старица па до праунукаод неколико месеци у колевци. Само у овом једном селу убили су око 75 лица. Вранић је 70-80% био уз Демократску странку.      Извештај жандарма, који су на лицу места вршили увиђај, поднет властима гласи: да су ове ноћи четници Д. М. поубијали ова лица, наводећи сваког поименце по годинама старости, и то на тај начин, што су старије убили из пушке, а млађе клали.      Поубијане фамилије у селу Вранићу и убијени Обрад Лазић у Бождаревцу опљачкани су  тако да су њихови сродници једва имали у чему да их сахране.      Свакоме ономе ко ма шта приговори одмах прете убиством. . .      Није редак случај да су четници људима одједном ударали по 100 и више батина. Тако су Николи Стојичевићу из Дражевца одједном ударили 150 батина, а Ненад Петровић, један врло добар  и миран човек из села Јасенка, тучен је толико да је следеће ноћи од батина умро. “      На полеђини документа Дража Михаиловић је написао:    „Обазриво, без много мешања Трифковићевог имена, само где је он лично претио, Тражити од Трифковића извештај по овим оптужбама – ђенералу Трифуновићу доставити у препису ову оптужбу да он спроведе издвајање који извештај ће се поднети ЦНК. Ову оптужбу је доставио ЦНК који очекује извештај и предузете мере. “ (НИН, 3. 8. 1969. - Број 969. )      Као што се види из свега наведеног, у извештају нема у Вранићу никаквих скривених партизана по кућама, који су, тобоже, на препад напали четнике, како то после педесет година у својој књизи измишља Крстић. %     Баћевац. -  У посавском срезу – Умка, Баћевац је спадао у села која су дала велики допринос  у Народноослободилачком рату и из кога  је до ослобођења највише лица оба пола добровољно ступило у партизане. Године 1941, Баћевац је највише бораца имао у Првој пролетерској бригади, а рат је преживело осам који су били носиоци партизанске споменице 1941. године, а један је био и већник Другог заседања антифашистичког већа народног ослобођена Југославије (АВНОЈ). Године 1943, из Баћевца је ступило у космајске партизане двадесет Баћевчана и Баћевчанки, а поред њих још три лица која се дошла у Баћевац као избеглице где су радила.      Дана 31. октобра 1943. године, у Баћевцу су у једнодневној борби Прва шумадијска партизанска бригада, Космајски партизански одред и један батаљон сремских пртизана, до ногу  потукли Посавску бригаду Авалског корпуса.  Пре подне када су партизанске снаге наишле од Барајева, застале су на једној коси између ова два села. Раја Стојановић, четник из Баћевца је послат од четничких старешина, да види о каквој се војсци ради и тако је пао у руке партизана, који су га претресли, нашли нека четничка документа и на основу тога, одлуком преког суда га, после завршетка борбе, у Баћевцу стрељали, са још неким четницима. На одлуку преког суда утицај су имали: Миодраг Вуковић – Миле сељак, секретар среског поверенства КПЈ за срез посавски и Миленија Ивановић, члан истог поверенства.      После тешког пораза у борби са партизанима 31. октобра, четници  су се повукли у северозападни део среза посавског, где је штаб Авалског корпуса припремао крвав обрачуна са Народноослободилачким покретом  у посавском срезу. За то време, две – три недеље нису долазили у Баћевац, а онда је долазила једна група, коју је предводио Војислав Стојановић – Копилан, родом из Баћевца, и  која се у селу задржавала неколико сати преко дана, а затим одлазила из села.      Када се чуло да је у Вранићу ноћу 20/21. децембра извршен покољ међу припадицима НОП-а у Баћевцу је завладало ишчекивање и велики страх шта ће са њима бити ако четници дођу у Баћевац. Дуго се није чекало.      У магловито јутро 25. децембра 1943. године, Баћевац су опколили четници Авалског корпуса и мушкарце  отерали у сеоску школу, где су, после краћег пропитивања већину пустили, а задржали известан број сарадника НОП-а      Милијан Катић, партизан Космајског одреда, родом из Баћевца, који се болестан налазио у кући своје супруге Добринке Доје, тог магловитог јутра је покушао да побегне, али су га четници ухватили недалеко од куће, одмах  свезали и отерали у школу.  Прве жртве  четничког  терора  у Баћевцу биле су Доја, њена сестра Мира и њихова мајка Јана Николић, које су четници Бели Рафаиловић и Илица, обојица кољаши,  одмах после Милијановог хватања, убили у њиховој кући.            О  овим злочинима у извештају Окружног начелства за округ београдски од 31. децембра 1943. године пише:      “Срез посавски: 1. Ноћу између 25. и 26. о. м. од стране присталица Драже Михаиловића убијене су у Баћевцу Јана Николић и њене кћери Добринка и Мирослава, јер су биле симпатизерке комуниста. Исте су комунисте помагале, храниле и  вршиле курирску службу“. (VII, Број рег. 1/4-21, К. 26-А)            Четници су одмах уз бесомучно ударање почели саслушање Милијана и сарадника НОП-а, а по добијеним подацима током саслушања довођени су и други сарадници, симпатизери и помагачи НОП-а, међу којима је било и старијих и врло имућних људи.      Миленија Ивановић из Баћевца, члан среског поверенства Комунистичке партије Југославије за срез посавски, дошла је у Баћевац увече 26. децембра 1943, са Миодрагом  Вуковићем – Милом Сељаком, секретаром среског поверенства КПЈ  за срез посавски   (СП КПЈ),  Рајком Димитријевићем, чланом  Среског комитета Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ-а) за срез посавски  и  Илијом Јелићем политичким радником, родом из Вранића, задуженог  за формирање Народноослободилачких одбора у срезу. Враћајући се из космајског среза на терен Посавине они су стигли  увече у Равни Гај, засеок Барајева, где су чули да је извршен покољ у Вранићу. Они то нису веровали и кренули су у Баћевац.      Рајко Димитријевић, казивање писцу ових редова 31. октобра 1989.       „Када смо избили на косу између Барајева и Баћевца, код Алексића винограда, по мраку се видело да код многих кућа у Баћевцу гори светло, што је било неуобичајено за то доба ноћи, а чула се и нека ларма и гласови људи који су се кретали по селу. Предложио сам да одемо у неко друго село где би се распитали о ситуацији у Баћевцу. На инсистирање Мила и Миленије кренули смо за Баћевац. Када смо стигли до села, по кретању људи и ларми која се чула, било је јасно да у селу има четника, само смо претпостављали да их нема много. Одлучили смо да одемо до куће Радована Марјановића који је био сарадник НОП-а али врло сиромашна човек, сматрајући да код њега нема четника.      Када смо стигли до Радованове куће, сели смо на гомилу исечених трупаца у његовом воћу, иза куће,  ради договора дали да му се јавимо  и упитамо га каква је ситуација у селу. Разговор је прекинула Миленија која је устала и пошла сама према кући у којој није горело светло. Када је стигла до куће тихо је закуцала на прозор. Како се нико није јавио она је то поновила. Тада се зачуо јак глас из куће  који је питао „ко је то“, да се то чуло по целом комшилуку. Мислећи да је то Радован,  Миленија му се јавила и рекла му да не виче. Исти глас се поново раздрао:“ Не знам ја никакву Миленију ноћас“. Уверена да је то глас Радована, Миленија је обишла око куће и дошла до врата а вероватно ушла у кућу. Настао је метеж, запомагање и врисак. Миле Сељак је одмах пошао у кућу и на вратима се сударио са једним човеком, без одела, у вешу са пушком у руци који је на њега испалио метак, али га није погодио. Миленија се није чула. У околини је настала узбуна и четници су из оближњих кућа истрчавали на пут пуцајући из пушака. Миле се вратио до Илије и менеа. Очекивали смо Миленију али она није долазила. Четници су у трку са батеријским лампама долазили Радовановој кући. Ми смо се  полако спуштали у поток недалеко испод куће, очекујући Миленију. Како она није долазила, према раније утврђеном договору отишли смо  до Мељака али како су и тамо били четници продужили смо у Сремчицу, где смо очекивали да ће стићи и Миленија. Сутрадан, уместо Миленије, до нас је   стигао   глас да је пала четницима у руке. “      Хватање Миленије био је тежак ударац за партизанске сараднике у селу, јер је она скоро све знала ко је и колико радио за НОП. На сву срећу Миленија, упркос страшном мучењу, није никога теретила, а четници су је после неколико дана заклали“.       Радоје Рака  Ћурчић, казивање писцу ових редова 12. 07. 1969.     „ Од ухапшених партизанских сарадника нарочито се својим држањем истицао Драгутин  Јовановић Карло, стари ратник који је имао педесет осам година, иначе мој комшија. У току  четвородневног саслушања и мучења сви похватани се били у другој школској учионици где су неки испребијани и измрцварени лежали на слами. Љут што је један солунски ратник сарадник партизана, мајор Трифковић је долазио у учионицу и посебно се истресао на Карла. Једном га је ухватио за брк и увртао га и чупао, али му је Карло оштро рекао да га не дира. Трифковић му је рекао му да ће бити убијен.      - Убијај, али ћеш и ти бити убијен, све не можете побити, партизани ће нас осветити и на крају ће победа бити наша, пркосно је рекао Карло мајору Трифковићу.      Дана 28. децембра 1943, драма се приближавала свом крају. У „соби смрти“, како смо је ми ухапшени звали, где је  било  око педесет људи,   говорило се и нагађало да ће старији људи бити стрељани код зграде задруге где су партизани 31. октобра стрељали четника Рају Стојановића са још неким четницима, а млађи код цркве где је сахрањен четнички командант батаљона Бјелановић, кога су партизани стрељали заједно са Стојановићем.      Увече 28. децембра, око 21 час, мајор Трифковић је са неколико четничких старешина ушао у  нашу просторију и рекао да се одвоје у страну они чија имена буду прочитана, а затим је прочитао  један списак у коме су били:1. Миленија Ивановић, 2. Милијан Катић, 3. Живко Петровић (Суља), 4. Златко Кузмановић, 5. Живота Ћурчић, 6. Селена Николић, 7. Љубомир Богосављевић, 8. Ружица Петровић (Бркић), 9. Велимир Гајић, 10. Владимир Гајић Пуја, , 11, . Радоје Ћурчић (Рака), 12. Радоје Стајковић, 13. Дамњан Стајковић, 14. . Живорад Станковић( Циганче), 15. Драгутин Јовановић Карло и 16. Миливоје Поповић из Барајева.      Остали су прешли у прву учионицу, где им је мајор Трифковић одржао говор и запретио да ће бити  побијени ако поново буду помагали партизане, а затим су пуштени кућама.      После тога све четничке старешине су се вратиле у нашу собу где је поручник Коста Маринковић, командант Посавске четничке бригаде Авалског корпуса,  прочитао пресуду да се у име краља Петра другог и народа осуђују на смрт и то: 1. Миленија Ивановић, клањем, а 2. Милијан Катић, 3. Живко Петровић (Суља), 4. Златко Кузмановић, 5. Живота Ћурчић, 6. Селена Николић, 7. Љубомир Богосављевић,  8. Ружица Петровић (Бркић),  9. Велимир Гајић, 10. Владимир Гајић, 11. Радоје Ћурчић (Рака), 12. Радоје Стајковић, 13. Дамњан Стајковић, 14. Живорад Станковић (Циганче), 15. Драгутин Јовановић Карло и 16. Миливоје Поповић из Барајева стрељањем. После читања пресуде четничке старешине су изашле из наше учионице. Ти си, као и неки други већ био пуштен.      Нешто касније у „собу смрти“ ушао је Спасоје Дрењанин Зека, командант Првог батаљона Посавске бригаде и сваког осуђеника понешто питао, „зашто је помагао  комунисте (партизане)“, „шта му је то требало“ итд. Тако је дошао и до Миленије.  - Како је?, упитао је Зека Миленију.      - Миленија је махнула главом.      - Шта је теби то требало, наставио је Зека.      - То је моја ствар, одговорила је Миленија.      Настао је тајац, и док је Зека нешто размишљао, Миленија му је рекла:      - Хтела би да кажем нешто мајору Трифковићу.      Зека је погледа, а затим без речи изађе.      После неколико минута четнички стражар је одвео Миленију у канцеларију код Трифковића и осталих четничких команданата.       Прошло је 22 часа, а Миленију нису враћали. Око 23 часа врата су се нагло отворила и унутра је ушао мајор Трифковић  са његовом свитом  и Миленијом која је стајала са њима не прилазећи нашој групи која се одмах постројила у ред. Тада је мајор Трифковић рекао: „Ајде Миленија“. И Миленија прилази нама који смо осуђени на смрт и говори: „Излази, Рако, и ти Радоје, и ти Живораде, и ти Вељо, и ти Пујо и ти Дамњане“, затим је стала на једно упражњено место у строју, док су се четници поново вратили у канцеларију.      До сада је остала тајна шта је Миленија разговарала са мајором Трифковићем, зашто је разговор био дуг,  и како је успела да спасе животе нас шесторице младића, партизанских сарадника. Ја сам се после рата интересовао, али колико сам чуо сви ти четнички команданти на челу са мајором Трифковићем, који су то знали, погинули су у рату.        Нас које је издвојила Миленија одмах  су позвали  у канцеларију и свако је поручнику Кости Маринковићу говорио своје име, а он је нешто убележавао у неки папир,  вероватно у пресуду. Док је то радио поручник Маринковић, у канцеларију је ушао Живота Ћурчић а за њим Зека. Тада је скочио мајор Трифковић и почео да виче на Зеку и тек тада смо сазнали  да смо помиловани и да  то треба да буде и са Животом. .       Ћурчић Живота је имао мало дете, а лично је познавао Зеку, јер је Живота држао кафану у Баћевцу у својој кући а Зека пре ступања у четнике у Обреновцу. И када је Живота видео да се ми издвајамо, обратио се Зеки:      - Зеко, по твом наређењу заклаћу и своје дете, само ме спаси  и зато га је Зека издвојио и повео за нама.      - Нећемо никога да ослободимо, побићемо их све, викао је бесан и љут мајор Трифковић.    - Ти поби све, овога ја не дам, одговорио му је хладно Зека.    - Ко овде командује, ти или ја, раздрао се мајор Трифковић и извадио пиштољ из футроле.      Али и Зека није био лењ, и он је извадио пиштољ из футроле и држећи га у руци, наставио да се објашњава са мајором Трифковићем. У препирку  се умешао и Војислав Воја Стојановић – Копилан али се Трифковић извикао на њега и он је одмах ућутао.      - Онда ћу ја да пустим оног малог партизана, рекао је мајор Трифковић и наредио једном његовом пратиоцу да доведе Живка Петровића – Суљу.       - Пусти га, одговорио му је Зека, без узбуђења.      - Онда ћу и ја да пустим Ружу, умешао се Радован „Шваба“ из Конатица. Ружа је била родом из Пољана, то је био засеок Конатица и неки Ружини рођаци су молили Радована да спасе Ружу. Тако је и Ружа изведена из групе осуђених на смрт.      Када се свађа стишала,  а поручник Коста Маринковић  имена нас који смо ослобођени, вероватно прецртао у пресуди којом смо осуђени на смрт,  прешли смо  у прву учионицу.      Нешто пре поноћи, четник Сутула родом из Вранића, иначе кољаш  и још неки четници су осуђенима жицом  везали руке  и потерали  их према згради задруге ради ликвидације. Напред  је ишла Миленија. Када је прошла поред прве учионице код чијих су отворених врата ми стајали, Миленија нас  је погледала и упутила нам  последњи поздрав:      - Збогом Баћевчани, чувајте ми моју децу.      Поздравио нас  је и Златко Кузмановић и молио нас  да му чувамо дете. Љуба Богосављевић  је иначе био болестан а био је много тучен па је једва ишао од великих болова  и плакао је. Мића Поповић из Барајева  молио нас је да му поздравимо и чувамо децу. Последњи у колони полако и пркосно је ишао  Карло. Четници вичу да иде брже и добацују му како му је дошао крај.  -   Гинем ја, али не гине моја идеја, одговарао им је Карло.      На њега се залеће кољаш Сутула и камом га удара у раме. Крв је шикнула по кољашу и зиду. Карло је посрнуо али није пао, иде и грди четнике. Остали четници, који  спроводе осуђене, притрчавају и ударају га кундацима и ногама. Кад су изашли из школе кренули су узбрдо путем ка задрузи. Убрзо се зачуо један женски врисак и неколико пуцњева. Потом су се  окрвављени вратили Сутула и Копиланкоји се хвалио како је осветио ујака.        После тога мајор Трифковић  нам је одржао кратак говор  Том приликом нам је рекао да је учињено оно што се морало урадити јер се ликвидираним није могло опростити, али се зато  сада нама даје могућност да се поправимо,  зато сутра  да дођемо у школу да примимо  пушке и  да постанемо  четници, а ко направи и најмању грешку биће убијен, и потом  нас  је пустио кућама. “      Велимир  Веља Гајић, казивање писцу ових редова 10. новембра 1960. - „Ја сам  приликом саслушавања био толико тучен, нарочито по стопала, да нисам могао да  устанем на ноге акамоли да идем. Нисам ништа признао што су ме оптуживали јер сам знао  ако признам да ми оде глава. . . Ипак су и мене осудили на смрт. Миленија је од Зеке тражила да разговара са мајором Трифковићем и са њим је више од сат разговарала и спасла нас шест, али како је то успела остала је тајна јер сви четници који су тада били у школи погинули су. Миленија је  толико тучена да је сва била измрцварена, али он је била чудо од храбрости, мене није теретила, а од других сам чуо да никога није теретила. Када смо ослобођени пребачено смо у прву учионицу да спољних врата.     Када су потерали осуђене на клањеи стрељање било је 24 сата, можда 5-6 минута раније. Неко од четника је наредио да и ми кренемо до задруге да гледамо како ће их ликвидирати. Пошто ја од туче нисам могао на ноге, увек ми је неко помагао да се подигнем и крећем, и то сам  рекао. Да ли тај што је наредио да идемо до места ликвидације или неко други, тек се чуло да један четник каже:““Гле мајку му ј. . . . , види бандита, неће да иде да гледа“, док неко од четничких старешина не повика:“Не дирајте их“, и тако ми останемо у школи. Убрзо смо чули један женски врисак, неки кажу да се то чуло од Селене, и више појединачних пуцњева. Потом су у школу дошли Воја Стојановић Копилан и  Сутула из Вранића крвави по рукама лицу и оделу. Неко из наше групе их је поливао водом из кофе да  оперу крв.      Онда нам је мајор Трифковић одржао говор,  да су много погрешили оно што су учинили у Вранићу, али су овде вршили ислеђење и донели пресуду, а да су нама живот опростили што смо млади, али ће нас ликвидирати ако наставимо да помажемо бандите, како су звали партизане  и да сутра у 9 часова дођемо у школу и да се јавимо Воји Стојановићу који ће формирати свој батаљон и да примимо оружје,  а затим нас је пустио да идемо својим кућама.      Придржавајући се за мог брата Пују (Владимира Гајића) и Живорада Станковића из мог краја, кога смо звали  Жика Јанићијев, по оцу или Циганче што је био Циганин некако сам  из школе изашао у мрак. Рекао бих да се Живорад добро држао на саслушању, . није ништа  признао нити је кога оптуживао.  Напољу је падала  киша, била је нека лапавица и велико блато. Рекао сам им да ме оставе под неко дрво и да дођу сутра по мене. Они нису хтели да чују већ су ме носили до куће. А код куће сам имао шта да видим: спремљене су даске за мртвачки сандук, веш,  одело и друго што је требало за моју сахрану, јер су засигурно сматрали да ће ме четници убити.      Сутрадан, тек што се развидило,  дошао је нашој кући Мика Дандара. Ја сам сав испребијан, лежао и држао ноге у кориту са млаком водом у који је  мајка је ставила убојни камен да ми извлачи подишлу крв на табанима и ранама јер су ме четници много тукли и по ногама. Када је долазио Мика, мајка га је видела кроз прозор и каже сада ће да вас овај убије, Пују и мене. Пуја скочи. узе кухињски нож и стаде иза врата. Међутим Мика уђе покајнички, и каже да је знано да ћу бити толико  тучен он  би одустао од нашег хапшења и неби нас спроводио до школе  по четничком наређењу. А ја нешто мислим па што ме, код Танасијеве куће, кокну кундако међу плећке, па сам полетео и три пута се преврнуо кад си ме спроводио везаног по оном блату, али ћутим. Моји му дадоше  да попије ракију и он оде.      Треба да се иде у школу како је наредио мајор Трифковић и кажем Пуји ватај волове и прежи у кола да ме сам не носиш до школе далеко је. . И одвезе ме до школе. Помогне ми Пуја да уђем у школу и уђемо у учионицу где је позвано много Баћевчана, био је ту и Стева Бркић и Деспот Бркић, председник општине, Влајко Влајковић, Топаловићи – Јанковићи, Бора , Влајко, Ранко и други имућни људи. Било је  више тих старијих људи, А било је и четничких старешина. . И Копилан  даје пушку сваком од нас који смо синоћ пуштени. Ја једва стојим.  Воја ми даје кратку пушку као кусадак, са петокраком, то је ваљда била пушка Раје Стрмбуље (Стојановића. Копилановог ујака). Одлучим се ја, ако ћу да погинем , једаред се гине, када су ме овако напатили не треба ми ни овакав живот, и ја му кажем  да извини али пушку – оружје не могу да примим. Копилам  ми оштро каже:“Узми оружје“. Ја му одговорим:“Господине наредниче ја оружје не могу да примим“. Због чега, пита Копилан. Ја му одговорим: “Господине наредниче ви знате да сам изубијан и видите да сам неспособан“. А то сви у великој учионици слушају, па и ови старији Баћевчани, сви који су у учионици. Копилан ме зграби за косу и доведе до стола, извади из камашне једну а из друге другу каму и држећи их у руци каже ми:“Видиш ову прву каму“, ја кажем да видим, “а видиш и ову другу каму“, ја потврђујем. Копилан наставља:“Сад ћу ову једну да ти забијем у врат с једне стране, па ћу да запалим цигару и када је попушим забошћу ти другу каму са друге стране врата, и поче полако да ми приноси каму врату. Тада устаде  Стева Бркић, а знаш како је он био плаховит, а био је и он затваран у школу и саслушаван што је дао овна партизанима, а четницима је рекао да он свакој сили која дође у село даје што траже, ако има и брзо су га пустили. . И Стева просто поскочи и гласно и оштро упита:“Војиславе шта ћеш то?“  А Копилан му каже „Хоћу да га закољем!“ Тада Стева, очигледно узбуђен, дрекну:Не Војо, несмеш то да урадиш, ако Бога знаш, то не смеш да учиниш са њим никако!“ Стева је био домаћин, правичан човек и од  утицаја. И мене Копилан каже:„Захвали се овим људима и овом човеку што се толико заузео“, мислећи на Стеву, „а ја бих теби одсекао главу пред њима свима, и твој труп нека носе а главу би бацио да је нико не нађе! Ако чујем да си само једну реч проговорио о партизанима, а ја  примам све извештаје с ким си ти све сарађивао, одмах ћу те заклати. “ Сада ми чика Стева спаси живот и ја не примих пушку и Копилан ме пусти. Покушавали су током године да  узмем пушку, али ја то нисам хтео, а зато је мој брат Пуја био стално мобилисан. “       Министарство унутрашњих послова квислиншке Недићеве владе у Прегледу важнијих догађаја од 5. јануара 1944. године пише да су у Баћевцу ноћу 28. децембра од четника Драже Михаиловића убијени: Миленија Ивановић, Селена Николић, Драгутин Јовановић, Милијан Катић, Златомир Кузмановић, Љубомир Богосављевић и Миливоје Када Поповић. (VII, Број рег. 1/4-21, К. 26-А)     Љубинка Влајковић, казивање писцу ових редова„ 27. октобра 1990. „када је децембра 1943, код задруге убијена Миленија Ивановић, Селена, Карло и други, чула сам пуцњаву, јер ми још нисмо легли да спавамо. После тога су у нашу кућу, која је близу задруге, дошли ИЛИЦА кољаш, СУТУЛА и ЈАКОВ, да оперу  крваве руке. Илица је из Прека а одакле су Сутула и Јаков незнам. После су тражили да им спремим вечеру, што смо и урадили и после вечере они су отишли. Сутрадан је долазила фамилија да тера побијене“.      Ружа Петровић (Бркић), казивање писцу ових редова 5. јануара 1989.     „Рођена сам у селу Пољане, неки то место зову и засеок Конатица, у породици Пајић Године 1937, удала сам се за Војислава Петровића родом из Баћевца. Њега је усинио имућан сељак Панта Бркић. И остали.  Бркићи су били имућни  Први комшија од те фамилије био нам је Борисав Бркић, па после Иван – Ица, па Деспот, па Стева, најугледнији, а можда  и најбогатији, у тој фамилији, па Крста Бркић. Зато што је Војислав становао и живео у Пантиној кући, и њега и мене су звали Бркићи, а њега још и Воја Пантин, чија се жена звала Наталија, умро је  1938. године. У браку сам имала двоје деце.      Да помаже  партизане први је почео мој муж Војислав и то преко Бошка Ивковића, земљорадника из Баћевца. који је био један од  партизанских организатора у селу. Они су били добри другови и пријатељи. Та сарадња се састојала у томе што је Војислав давао Бошку по неки килограм брашна,    кромпира, пасуља и других намирница. Он је, временом, пошто је био плашљив, препустио мени да ја  одвајам намирнице и да их носим Бошку. Ја сам више одвајала него што ми је то Војислав говорио. Тако сам се и ја укључила у ту сарадњу. Крајем 1942. одлазећи на пијацу у суседно село Барајево, сретала сам се са Миленијом Ивановић, коју сам већ од раније познавала. Из разговора сам сазнала да је и она једна организаторка рада за партизане у селу, па сам уместо Бошку ствари давала њој, односно односила њеној кући, и то много више и хране и одеће и обуће, па и новца, а једном сам дала и један мој дукат за потребе куповине оружја од Италијана или неког другог. Пошто сам се дружила са Милевом Ице Бркића у рад сам укључила и њу, а затим и њену сестру Љубинку. У међувремену је Милева одустала од рада, јер нам је казала да ће она, ако је ухвате и почну да туку све да призна. . .      Ја сам од Миленије добијала доста партизанских летака које сам растурала у мом крају.      Летке сам држала  испод пода  у noвој кући која је делимично изгорела када су Немци 17. октобра 1941. палили Баћевац. Када су Немци наишли Војислав је побегао, а код кућа смо остали ја са децом и баба Наталија. Немци су  полупали стaкла на прозорима нове куће, нешто унели унутра и запалили па су почеле да нам гору намештај и ствари. Један Немац нам је показивао на наше слике да  их изнесемо из куће, али ја нисам хтела. Други Немац, а ниједан није говорио српски захватио је на бунару кофу воде и понео у кућу, терајући ме испред себe Када је ушао просуо је кофу на  запаљене ствари, мени показивао да тако гасим пожар што сам ја  урадила и тако сам спасла кућу и друге зграде. Код нашег комшије Борисава Бркића није никога било и они су све запалили, а тако је исто било код куће Стеве Бркића.      На једном месту где је изгорео под,  било је места да се испод пода ставе леци које ми је Миленија давала, а да се то не види.      Немци су долазили нашој кући и 1943,  мислим у пролеће. Њих је довео Деспот Бркић, тада председник општине, са једном учитељицом  која је знала немачки па је била тумач. Ми смо Деспота и тог немачког официра послужили пићем, док су остали  Немци обилазили шталу и оборе за свиње и овце, пребројавали у утврђивали колико ћемо да предамо, а прегледали су и магазу са житом и брашном и кош са кукурузом. Када сам видела како један Немац детаљно прегледа све наше зграде и нешто записује, ја сам  за себе гласно рекла да ће да нам узму све.  Један Немац ми тада на српском рече:“Нећемо све узети, шта ће да једу партизани“. Била сам изненађења да тај Немац зна српски,  али сам  му рекла  да овде нема партизана, а он ми је рекао:“Има их, има“.      Од партизана, односно теренаца нашој кући су долазили: Попић (Милован Љубинковић Попић, богослов, секретар среског поверенства Комунистичке партије за срез посавски – СП КПЈ), после његове погибије Миле Сељак (Миодраг Вуковић, студент филозофије из Барајева, који је после погибије Попића, њега заменио на дужности секретара Среског поверенства), Дуја (Душан Дамњановић, сељак из Барајева, секретар Среског комизтета  Савеза комунистичке омладине Југославије –  СК СКОЈ-а  за срез посавски), Рајко Димитријевић, (члан СК СКОЈ-а); Бора Ташић (члан СК СКОЈ-а ) и други.      Нашој кући у лето, можда и у пролеће 1943, долазио је из Тамнаве, од Уба  политички теренски радник Андрија Мазињанин Сретен, а долазио је и бивши партизан  из Конатица Миладин  Петровић – Ћосић и други.       Једном ме је Миле Сељак послао у Пољане да пренесем неку поруку Миладину Петровићу Ћосићу. Ја сам погрешно контактирала једног мог сељака из Пољана, јер су два човека са  различитим презименима имали исто име (Рајко Чавић или Човић и Рајко Стевановић или Стефановић)’и нисам успела да пренесем поруку, али сам испала сумњива. А било је то време када су четници из Пољана заклали неколико људи који су чували Миладина. Тада сам видела да жандарми (недићевци) чувају вршаливце у Пољанамаа и међу њима је био и Лаза, син Деспота Бркића из Баћевца,  са којим сам била у врло добрим односима. И са њим сам, подруку мало прошетала по селу и вратила се у Баћевац.      Негде у октобру 1943, са мном је разговарао четнички командант Белановић или Бјеланович, незнам тачно какво му је било презиме,  хтео је да ме нешто саслушава, а хтео је са мном да разговара и Радован Петровић „Шваба“ из Конатица, тада већ у четницима, али су се негде журили и до саслушања није дошло. Претпостављам да је то било у вези мог доласка у Пољане због Миладина. Али убрзо у једној великој борби крајем октобра, партизани су страшно потукли четнике и тада је и Белановић погинуо      И тако ја сам давала брашно и друге намирнице, платно, веш, имала сам вуне па сам плела за партизане џемпере, чарапе и рукавице, а давала сам и другим женама да то плету. Пред одлазак у партизане  у њеној кући  је било више разних ствари, џемпера, платна, кошуља и других ствари, па ме Миленија замолила, и ја сам те ствари. као и много летака, пренела мојој кући      Била сам врло активна па сам постала и благајник АФЖ-еа (Антифашистички фронт жена), а ту организацију у селу је формирала Миленија Ивановић.      Дана двадесет петог децембра четници су блокирали Баћевац и много су људи отерали у школу, али су већину у току дана пустили. Чули смо да су тог јутра, четници ухватили партизана Милијана Катић, који је био на боловању у кући код његове жене Доје Николић и да су одмах после тога , четници убили и његову Доју и њену сестру Миру и њихову мајку Јану. Ја сам их све знала и  кријући сам плакала. Знала сам им и брата, мислим да се звао Добрица, за кога ми је обично Рајко говорио, када да се добровољнио јави да буде у четничкој стражи, због неометаног проласка партизана кроз село.      Следећег дана увече, 26. децембра 1943. године, четници су ухватили Миленију Ивановић, која је тада већ била у партизанима (члан СП КПЈ за срез посавски) и кретала се по терену као теренски и политички радник, што смо чули тек следећег дана ујутру.      Ухапшена сам предвече 27. децембра 1943. године, сутрадан после хватање  Миленије.   Син Зорке из горњег краја,  довео је мојој кући три четника, да ме приведу у њихов штаб у школи. . Један је био из Дражевца, мислим да је био у сродству са учитељом из Дражевца. Нисам га видела после рата, а он се бојао да се са мном види. Ја сам кувала вечеру за друге четнике. Они су се бунили што ме воде када им спремам вечеру.     Воде ме и успут ме вређају и хвале се како су ухватили још једну партизанку. Ја им не остајем дужна. Говорим како су ухватили  мајку двоје деце и домаћицу која спрема     вечеру, а када су тако храбри што не оду у Космај па не ухвате праву партизанку.      Од туче ми је попуцало неколико кичмених пршљенова. - Дотераше ме у школу и затворише у једну учионицу пуну ухваћених Баћевчана. Многи су били тучени и мучени па су крвави и изнемогли лежали на слами. Већину сам познавала. Видела сам и Миленију која је сва крвава и испребијана, склупчана лежала мало издвојена од осталих. Убрзо ме изведу  на саслушање, у канцералију која је скоро пуна четнички старешина. Неко од четника ми каже,  ајде говори коме си  давала чарапе, џемпере, кошуље и друго, Миленија је све признала Ја кажем нисам никоме. Ниси? Нисам! Сада ћеш да признаш када си мајку за сису ујела. Лези на под, наређују ми. Ја легнем на стомак. Два четника ми везују руке за ноге и почиње ударање  мокрим ужетом по ногама – табанима. Неко каже ајде удари јој 25 батина. Кажу име ко да ме бије али нисам сва имена запамтила. Тукао ме је Зека, па Воја Копилан, па неки Ситничар који ме је најжеше тукао јер ми је прскало  место а пoпуцало ми је и неколико кичмених пршљенова, што сада нарочито осећам. Додуше ја нисам никога видела коме је тукало јер сам тако лежала да ми је лице било окренуто према поду. . Ударају ме ужетом које  би повремено оквасили у кофи са водом која је ту близу стајала. Када би уже чешће квасили, чиними се лакше би ми било. Један четник, неки Илица из Врбовна или Баљевца, ми седи на леђима и држи ми крпу у устима да се не чује моје кукање, али ја нисам пустила гласа од себе. После ослобођена он буде ухваћен, па је био толико дрзак да се    у истрази позивао на мене да посведочим како ми је он спасао живот. Када ми изударају двадесет пет батина, кажу ми да ли хоћу да говорим. Ја кажем да хоћу. Хоћеш све да кажеш. Хоћу све, одговарам ја сва ошамућена од туче.  Одвезујте је, неко наређује. Четници ме полако дреше и постављају на столицу. Поливају ме из кофе  хладном водом, сва сам мокра, али сам врућа од батина. Причај сада. – Шта да причам? Све што си давала партизанима. Нека буде како ви кажете,   а ја ништо посебно нисам радила нити партизанима давала.     Тада су  дотерали Миленију у канцеларију и питају је: да ли ме познаје.  Ја  не чекајући да Миленија  било шта проговори,  кажем  да са Миленијом нисам ништа сарађивала и да она ништа о мени  не зна. Ћути! Вичу на мене, па поново питају:  Миленија познајеш ову жену? Она потврђује да ме познаје.  Шта ти је давала за партизане. Није ништа изузев што је давала као и други када партизани дођу у село.  Ћути! Вичу на Миленију и  ударају је шамарима, песницама ногама. Нисам то до сада никоме рекла, завлачили су јој цев од пушкомитраљеза у вагину и називали је партизанскок курвом, а вређали су и мене. Миленија је претрпела мука што нико није, сва је била крвава, али је само понављала да сам ја давала оно што су радили сви мештани када партизани дођу у село, а то је  нешто за јело.          Поново ме везују и бију. -Остављају Миленију и наређују  да ме поново вежу и бију. Ја не пустам гласа од себе. После двадесет и пет  батина опет ме пуштају, поливају водом и саслушавају, па везују, па бију и тако неколико пута. Ја само кажем нека буде како ви кажете, али ја нисам ништа радила. . Али они хоће да ја кажем, а ја нећу. Ја сам била спремна да умрем под батинама, а да ништа не признам и све сам издржала. Када ме је тукао, како сам чула, јер никога нисам видела, неки из Баљевца он ме слабо ударао, вичу на њега да бије јаче, а он каже да бије колико може, али ме не бије као други, а поготово не  као Ситничар, који  ми је одваљивао месо од костију. А кад ме везану, док сам лежала на поду, ударе ногом ја се окренем у круг.       После ме спроведу  међу остале ухваћене. Ја не могу да се обујем, надуле ми се ноге. Кад су ме увели у собу стара Селена Николић чији су муж и ћерка отишли у партизане. 1941, каже ми, е дете моје , дете моје и с нечим ме превија.      А Драгутин Јовановић Карло, сељак из доњег краја, кога сам слабо познавала, можда сам била једном код његове куће да му нешто однесем за партизане, који је био стари ратник и имао густе  бркове говорио је четницима да су ме тукли на правди Бога, да ја ништа не знам. Унутра у учионици било је неколико четника да контролишу да ми међусобно  не разговарамо. Ало Карло који се држао пркосно говорио нам је,  ко од нас остане жив да га сахрани код куће под једном крушком и да убију бар пет четника па да их сахране на његовом гробу. Четници то слушају али ћуте. А он  је то гласно неколико пута понављао. То нам је рекао и када је поведен на стрељање…      Следећег дана су ме ме опет салушавали, али су ме сада тукли и ужетом и неком батином, и ногама и рукама и песницама,  свуда и по дебелом месу и по леђима, по ногама, по слабинама, по глави. . .      Последњи ме тукао Тома Иконић, четнички командант села. Тако сам бар чула, јер су увек говорили да ће да ме бије тај и тај, али ја нисам видела никога па ни Тому.      Од Томе сам тада чула, да се мој муж Војислав одрекао мене, да са мном они могу да раде шта хоће, а он ће продати краву па ће се опет оженити.      Ипак ја Војислава, као мог мужа и оца наше деце, нисам хтела да одам. . .      Саслушавали су ме мајор Трифковић, поручник Коста Маринковић, . Зека, Радован Шваба из Конатица и други. Тома Иконић ме није саслушавао и док сам била ухапшена избегавао је да говори са мном, сем што ми је казао шта је Војислав рекао за мене.     Ја сам често ишла у клозет који је био далеко од школе око стотинак  метара и стално сам гласно причала сама са собом да ме убише а ја нисам ништа крива, да би чули пролазници који су ишли путем а и други људи који су се налазили око школе, или цркве која ја  у близини.      Радован Марковић Шваба из Конатица био је хајдук за време првог светског рата, а тукао је и моју бабу и мојим пуштањем хтео је да ми се, некако одужи. То ми је причао касније , када сам пуштена и када је он долазио код наше  куће.      Те ноћи када сам дотерана у школу,  неки човек из Баћевца (Милан Петровић) чијег су сина исто ухватили као партизана ноћу је гурао гужву сламе себи у уста да се угуши, јер више није могао да трпи батине.      Једном дође Трифковић у нашу собу и пита шта је мени то било потребно?      -Па шта ћу када су ме издали, одговорим му ја, незнам више шта да кажем.            Златко, незнам како му је било презиме  (Кузмановић) само је плакао  и  помињао децу,  јој децо коме вас остављам. . .       Последњег дана исто су доводили људе на саслушње, тада си и ти дотеран.       Повремено су се чули пуцњи у селу и ја сам мислила да су то партизани космајског одреда и да ће они нас ослободити, била сам у то убеђена сто посто. Тако сам тада мислила.       Ми смо сматрали да ћемо бити побијени па смо се  Рака Ћурчић Дамњан Стајковић и неки други договарали,  да када нас поведу на клање да почнемо да певамо и да  нападнемо  четнике, а ја сам  могла неколицини четника очи да ископам.      Суочавали су ме и са Катић Милијаном, али он је мало знао о мом раду а иначе ме није ништа теретио. Он је био толико тучен да је у соби само лежао. Када су ме изводили на саслушање једном ме спроводио Жика Косанов (син Косана Павловића из Конатица) кога сам познавала и он ми је говорио; да не може ништа да ми помогне,  „али када те бију немој да ћутиш него кукај из свег гласа, ако мислиш да спасеш главу“, и ја сам онда неколико пута закукала. .      Увече су пустили много људи из затвора. И ти када си из собе одведен на саслушање ниси се у њу враћао.      Увече су  у име краља и народа  прочитали пресуду којом су нас  осудили на смрт. . Али после су неке из наше групе  издвојили, међу њима и мене, и пребацили у другу учионицу а остале одвели на стрељање, у ствари сви су заклани.      Било је око пола ноћи када су мене Рака Ћурчић и Дамњан Стајковић ухватили под руке и из школе ме скоро  носили. Прошли смо поред задруге, али је био мрак и ја нисам видела лешеве оних које су четници ликвидирали. Они нису смели да иду кућама па смо свратили кући код једне жене која је имала мало дете. Колико  се сећам њеног мужа  ухватили су партизани као четника и са још неким четницима га  стрељали  у селу на Борачком вису  или код Топаловићи кућа, ујесен 1941. године. Не знам где је њена кућа, и ја се те жене не сећам  како се звала и  да ли је то било код Радовановића кућа, али нам је то било успут. (Вероватно је то  била кућа покојног Чеде Бркића, односно његове жене Милице?)У истој кући  спавали су и Рака и Дамњан. Нико није смео да иде својој кући.      А мене су те ноћи четници прво тражили код моје куће, и код још неких кућа, и пошто ме нису нашли помислили су да сам побегла у партизане .      Ујутру пођем по блату мојој кући. Једва идем, али идем. Пролазим поред куће  Крсте Бркића, а он у дворишту. Његов син Милијан био је у четницима. И Крста ме пита како идем. Ја ћутим. Е да си мени плела чарапе као партизанима, боље би ишла, каже Крста. Касније  ме видео на бунару код моје куће,  и опет ми пребацује, да сам њему плела чарапе не би тако прошла. Ја опет ћутим. Кад, по ослобођењу ја га видим  на Умци како туца камен, па ме пита зар је он то заслужио. . .       Једном увеч дошао је један четник код мене  да пођем са њим у поток Рашковац и да понесем ашов и лопату. Било ми је јасно да  ће неког да убију, можда и мене. Рекла сам му да су ми те алатке код комшије и отрчим до куће  Радомира Иконића, оца Томе Иконића, четничког команданта села и затражим ашов и лопату. Радомир ме пита што ми то треба и то сада увече. Ја му кажем, и замолим га да дође код мене, и узмем алат и вратим се кући. У то стиже још неколико  четника и терају два  везана младића. И пођемо поред кућа Чеде и Љубе Станимировића и дођемо у поток Рашковац. Четници наредише младићима да прво ископају себи раку. У то стиже и чика Радомир и поче да им прича да оставе младиће живе, нека им буду заробљеници и тако. Али га четници не слушају.  Један четник је прво распорио једног младића и извадио му срце и држи га на длану и  наређује том другом младићу и мени да гледамо докле срце на длану може да игра. И мени каже тако ће и твоје једног дана да игра. Чика  Радомир их куми и моли да то не ради, али они заклаше и тог другог младића и бацише их у раку. . .      По мом сећању они су у Рашковцу заклали осам људи, јер су увек долазили код мене за ашов и лопату и видела сам лица која спроводе да би их ликвидирали. . .      Једног партизана који је ухваћен када је у селу била једна партизанска група чини ми се јануара 1944, стрељали су и сахранили преко пута моје куће у ливади Матејића до нашег винограда. После неког времена дошли  неки његови рођаци да га терају али су им  четници правили неке сметње, па сам и ја изашла да браним право породице да га отерају и то су учинили. . .      Жена Павла Павловића из Бождаревца, који је био неки четнички старешина, долазила је у Баћевац да организује равногорску женску омладина, па је вршила притисак и на мене, тела је да ја будем благајник те њихове организације, али ја  сам се бранила  да  нисам девојка, да имам децу, да у кући имам посла итд. Она је била Црногорка и врло упорно је радила з ту организацију. . .      Када је дошао четнички командант Палошевић, наредио је збор за 27. март 1944, на који  морају доћи и жене  али са дугим сукњама. А ја на мојој сукњи осечем поруб и за толико је скратим,  и одем на збор. . .      Милева Ице Бркића која је једно време помагала партизане, па престала, после се удала у село Пироман. После истраге коју су четници водили крајем децембра 1943, у Баћевцу, вероватно су сазнали и за њему сарадњу. И нареде њеном оцу Ици да је позове да дође у Баћевац. Ица је позове и она дође и четници је без саслушања изударају у Ициној кући. . .          Ми смо били комшије са Томом Иконићем, четничким командантом села. Његова, односно његовог оца Радомира кућа била је преко пута наше. Као комшије смо се често сретали, увек ми се нормално јављао. Ја сам имала доста партизанских летака које сам  и пре и после хапшења  лепила на њихову капију. Вероватно су и Тома и његови знали да ја то радим, али ми од њих нико то није поменуо. На Томино  понашање према мени немам никакав приговор. Никада ме није вређао, а увек ми се јављао када ме види.      Не знам ко ме је проказао, можда и мој муж Војислав. . .      Четници су често долазили нашој кући, па су чак и нека њихова документа остављали, па су их узимали приликом поновног доласка. Једном је кољаш Илица оставио своја документа и ја и Љубинка Бркић, како смо је звали Ицина, забележили смо да му је презиме Коњевић, да је родом из Глине , мислим да је по занимању био пекар или фарбар. Јер смо ми знали да ће победити партизани па да им кажемо како се ко од четника, поготово кољаша звао. . .      Једном је био Миле сељак у кући када су наишли четници, али нису улазили у нову кућу. А једном  је био Рајко Димитријевић, када су наишли четници а био им је командат неко из Пиромана. Када су ушли у двориште кажу да ће да претресу кућу. Ја се смејем, а хладно ми око срца, али кажем, изволте, само изволте. Међутим нису улазили само сам их послужила пићем за столом пред старом кућо и отишли су. . .     То се тако понављало још неколико пута. Знам да су убили – заклали у Рашковцу осам младића, што су и мене терали да то гледам, а ја сам успела да увек позовем чика Радомира да буде са мном. Мени је чика Радомир више пута причао како је говорио његом сину Томи да су дошли људи са стране и овде кољу и убијају, а онда ће да оду, а ми ћемо због тога испаштати. .      Чеда Станимировић, један од мојих комшија био је и 1941 и 1943-44, четник. Није ме никада грдио или вређао, али ми се увек није ни јављао када би ме срео. Са његовом женом Касијом била сам у нормални односима, али после моје туче у школи је ретко долазила код мене, али ме никада није нападала. Њихова ћерка Радмила врло добро је стајала са мном и стално је долазила код мене и пре и после моје туче, мада је касније водила рачуна да код мене нема четника, али смо остале добре. . .      Ружа  Борисава Бркић, моја комшиница је после паљења Баћевца стално спавала код моје куће, јер им је кућа изгорела и са њом сам остала у добрим односима док сам била у Баћевцу. . .      Деспот Бркић, тадашњи председник општине, после моје туче у школи није ми се јављао. Он је био старојко на мојој свадби и увек би ми за Оце пред Божић нешто купио, али са мојим батинањем у школи то је прекинуто и њиховој кући после нисам одлазила, само сам се по неки пут, када се сретнемо виђала са његовим сином Леком и снајом Добринком. . .      Љуба Станимировић чија је кућа била иза куће Чеде Станимировића и  његова жена, да ли се звала Марија, као и деца били су увек са мном у нормалним односима. .      Стева Бркић је био према  мени коректан, као и сви чланови његовог домаћинства и пре и после туче. . .     После туче, када сам прездравила и када су ми спале красте од рана, да ли је то био Васкрс или Тројице, не сећам се тек неки црквени празник је био и  као неки вашар код цркве. И  ја се обучем и одем и направим један круг по порти али ми нико није пришао нити се са мном поздравио и тада сам се вратила кући, Знам да неки нису смели. . .      Сликала сам се са Миленијом  и учитељицама Даницом Капор и Ружом, мислим да јој је презиме било Марковић, чији је муж Милиорад такође био учитељ у Баћевцу за време рата. После рата видела сам је као учитељицу у Дражевцу, села до Конатица. Она ми је причала када су ме четници саслушавали у Баћевцу, код њих у стан, који је био у згради школе,  долазио је мајор Трифковић и гледао је слике по стану,  па и слику на којој сте ти и Миленија, али ми није ништа рекао. . .      Четници су били расписали неки зајам  и ја сам новац дала  Томи Иконићу. . .      Сада сам здравствено врло лоша, кичма ми је пукла, прсли су ми кичмени пршљенови, лекари  ми кажу да ту нема лека, а срце ми је толико слабо да никакву терапију не могу да примам, а то је све од тога што су ме четници тукли. “                Слободан  Слоба Димитријевић. -казивање писцу ових редова 24. новембра 1991:      „Ујесен 1943, наша комшиница Дара Стојановић, чији је син Војислав Стојановић Копилан био у четницима ДМ, дошла је у наш дућан и мојој мајци Војки је,  испричала о некој четничкој погибији. Можда је причала и о погибији Трише Јанковића – Топаловића из Баћевца, кога су партизани стрељали, мислим 5. септембра 1943. године, али ја то не знам. И Војка је једном то испричала, када је  у  дућану била и Даница Лаке Иконић. , из Баћевца, удата у суседно село Гунцате. Она је  то испричала својој сестри Живки Иконић, удатој за Тришу  Јанковића – Топаловића,  кога су нешто пре тога стрељали партизани, као главног четничког организатора у Баћевцу. Живка то каже браћи покојног Трише Ранку и Влајку и блиском рођаку Бори и они исто вече дођу до нашег дућана, па су се због тога  расправљали са Војком. У селу је тада био четнички батаљон под командом Белановића, и они му  кажу да више неће бити четници ако се Дари и Војки не удари по педесет батина  и не избију им се зуби.      Тако се све то брзо расплело и сазнало. Сутрадан Белановић доведе свој батаљон код звонаре пред баћевачком црквом. . .      И дође нашој кући Лека  Гајић, четник из Баћевца са пушком на готовс и саопшти мојој мајци Војки да по  наређењу Белановића одмах с њим пође до четника код цркве. А кућа баба Јанина , која је Дарина мајка  је до наше куће и њена  врата право гледају у цркву, као и наша с ти м што смо ми преко пута школе. . Мој старији брат Брана и ја све за мамом у порту код цркве, а отац Илија, био пудљив, остао је код куће и ћутао је као заливен.       Пита командант Белановић моју мајку да ли је причала то и то. Мама му одговори да јесте. А како си то сазнала, пита је Белановић, од кога си чула. Па причала ми је Војина мајка Дара. А Дара стоји на вратима баба Јанине куће и све то гледа и слуша. Слуша то и њен син Воја који је у четничком строју. Онда Белановић нареди Леки Гајићу и он доведе  и Дару. А пред  улазом у цркву лево има једна клупа. Белановић каже Дари да седне на клупу и она то учини. Онда је Белановић пита да ли је шта причала Војки. Дара каже јесам. Онда Белановић пита Војку где је то причала, а она каже у дућану. Добро каже Белановић, онда мораш да добијеш батине.      И Белановић нареди четнику кога су звали усташа да осече и донесе један штап. Усташа оде до оближње куће Веце  Врке, нађе четку за кречење, па  одсече део дршке и понесе је. Псује Веца Врка и тера га у п. . . . м. . . . . . . , а усташа  му  каже:“ ћути чича да те не задавим“.  И донесе усташа дршку од четке.      Најпре Белановић нареди Дари да легне на клупу. То гледа цео четнички строј а у њему је и Дарин син Воја. Он је иначе био црн али ми се чинило да је тада био још црњи. А Дара пре него што је легла на клупу, извади сису и окрете се свом сину Воји и рече му, :“Сине Војо, дабогда те запрело  моје млеко које си сисо што твоју мајку бијете, “ и леже на клупу.  Белановић  нареди и  усташа  поче да бије Дару, али не баш јако. После су тукли моју маму Војку, али душмански и после је месец дана  мокрила крв и сва је била исечена по леђима од удараца. . .      Када је крајем децембра 1943, ухваћен Милијан Катић, као партизан  био је затворен у школи. А  прекопута школе је наша кућа. Једном Милијана  спроводи кољаш усташа у клозет  и  он угледа  моју мајку и мене и говори гласно, скоро виче: „Збогом ујна, збогом брате Слобо! Ја идем код моје Доје и код мог Жике (оца) и Мире и Јане. који су већ погинули. .       Дође једног дана  Коста Маринковић, командант четничке Посавске бригаде код нас у кућу са командантом батаљона Драганом Лазићем. Моли га Војка да спасе Милијана, а он пита шта јој  Милијан. Она му каже да је син сестре њеног мужа. И мама пита Косту да ли може да пусти њеног брата Милинка  Петровића  - Сарића. . Драган оде а Коста каже видеће да ли може нешто да помогне и пита Војку да ли може да му скува посну чорбу са парадајизом, данас је каже петак и он пости. По подне дође  Коста на ручак и каже да је Милијану Катићу цела кућа партизанска, најстарији брат му је у партизанима од 1941, отац му погинуо као партизан, најмлађи брат је у партизанима и он мора бити убијен, наредио је Трифкови (мајор, командант Авалског корпуса). А за Војкиног брата Милинка каже да ће бити пуштен, али ће га осудити на батине и после мобилисати у четнике      После Косте дође наша комшиница Драга Стојановић, баба Јанина ћерка која је живела у Београду са једним полицајцем кога смо ми сматрали за Гестаповца. Њега је Драга доводила у Баћевац. . Мајка је њу молила да помогне око спашавања  Љубе Богосављевића, који је такође био у школи затворен. А Драга каже, е не може, он је јео партизански паприкаш што су  за партизане спремали Тихомир Влајковић и његова жена Добринка. А Војка јој каже, ћути Драга, где си ти била да знаш које кувао и које јео паприкаш. . .      Сутрадан по хватању Миленије (27. децембра 1943)  отишаосам са  Томом Вркиним и Живојином Петровићем - Сарићем, кући код Милијанове  жене Доје коју су четници у били када су уватили Милијана, као и њену мајку Јану и њену сестру Миру. Тамо је била  Мара Станимировић која је чистила и прала кућу, јер је на поду било крви дебљине три прста. Мара је скинула одећу са  Јане, Доје и Мире која је била као од брега одваљена, да их купа. Мара нам каже  су све три побијене у једној соби, и да су све гађане из пушке у срце. Вратим се и причам мами: ето, : Јана и њене ћерке  Доја и Мира убијене, њихов брат и Јанин син Добрица у партизанима, старији син и брат Миливоје – Чича у немачком заробљеништву а отац Танасије носилац Карађорђеве звезде, Јанин муж у јесен 1941, као четник Косте Пећанца убијен од партизана. И после сахране кућа ће бити празна и затворена. Туга једна, не питај. . .      Када су четници 28. децембра 1943, код задруге убили  Миленију, Милијана, Љубу Богосављевића и друге, иде  Љубина мајка, Анђелија Богосављевић  путем поред наше куће. А њена је кућа једно триста метара испод наше поред пута за Гунцате. Иде стара Анђелија и храбри се, „ ко каже да су мог  сина Љубу убили, нису га убили“а када је стигла до задруге, а то је једно 150 метара  од наше куће, поче да кука, јао сине Љубо само сам тебе имала, кука и Љубинка Златомирова, Карлова жена Даринка нариче, лелеци и кукњава, туга једна. А време лоше, снег, лапавица, магла, живе јаде. . .      Воја син Драге Николића дошао двоколицом по Карла и све је маџарским делом пута ишао крајем да некако прође велико блато. Боривоје Петровић - Сарић одвезао је мртве Љубу и Златомира, имао је добре краве, а Љубинка  Златомирова жена му је  нека сестра. Неко од Благојевићи да ли Љубисав или Живојин уз помоћ Воје Антонијевог  Алексићи што му је кућа преко пута Граница, одвезао је мртву Селену  Николић. . .      Да ли у јануару или фебруару 1944, у село је из Космаја дошла једна партизанска десетина. Прво су навратили код куће Тихомира Влајковића, а он их одведе у горњи крај код неких кућа, а међу тим кућама, како сам чуо, била је  и кућа  Милинка Николића. Неко је партизане пријавио  четницима  ( Тикомир Влајковић) и њих су прво напали Копиланови четници који су их гонили до  Бождаревца и у току борбе заробили једног рањеног партизана кога су четници нешто касније  убили у Баћевцу. . Десетина је сва настрадала у Сувој реци код Бељине јер су је опколили четници  који су били  у том крају, а они су се тукли док и последњи није погинуо. Четници су заробили једног рањеног партизана,  а шта је са њим било не знам (побегао је од  четника и поново ступио у партизане -ДДБ). .      И сада позову Милинка, зато што су партизани били код његове куће. И он дође код општине. Ту је било осечених стабала из Липовичке шуме и једна греда на коју су четници наместили Милинка да му дупе добро затегне да га више боли када га бију. Ту је  на коњу  био Виктор Попов(поручник, командант Липовичке бригаде) и он је наредио да му се удари педесет батина. Тукли су га кољаши Бели  Рафаиловић, усташа и Марко командир чете. Милинко кука и запева, а Виктор им каже да бију слабо иако су га они тукли крвнички. Виктор нареди Воји Копилану да га бије. Узе мотку Воја па када поче да бије Милинка, он се онесвести и више не кука. Попов пита хоће ли скоро педесет батина, Воја каже брзо ће. Када  су Милинка изударали четници су отишли. Ту је било људи који су то гледали и неко га је скинуо са греде,  спустио на земљу и поливао водом да дође свести. Али Милинко који је био црн као земља, није могао да иде па је по њега дошао Божа Љубисава Миливојевића, који га је на његовој двоколици одвезао  кући. “. . .      Било је  епо време,  пролеће, лето не сећам се, из неког америчког оштећеног авиона искочио је пилот кога су четници довели у Баћевац. Он у униформи а беле му петокраке као неке   војне ознаке. А четници кажу, да  је комуниста, и псују му мајку. Пилот је имао и велики револвер који му је одмах узео Воја копилан. И доведу од Стевана Алексића из Гунцата, неког избеглицу из Хрватске, од Бјеловара,  који је знао енглески. Виктор Попов, командант Липовичке бригаде, тај пилот и та избеглица су отишли до цркве и у оном ограђеном делу, где сем њих никога  није било, разговарали су утроје. После су скинули са тог пилота одело и одвели га у Бождаревац где су га четници убили. Да су га четници убили то се брзо прочуло.  А пилот је убијен у некој шуми. То су чули многи Баћевчани, а ја сам чуо од њих. . . .      Ликвидације се настављају. – Ноћу 18. јануара 1944, четници су у Баћевцу  заклали Кристину Богосављевић, чијег су сина Љубомира убили 28. децембра 1943. године.        У уторак 21. марта 1944, касно увече ликвидирани су  у Баћевцу и похватани партизани: Војислав Ћурчић, Микаило Ивановић и Чедомир Лазић.     Боривоје Ивковић, казивање писцу ових редова 22. 04. 1951. - „Почетком септембра 1943. године мој старији брат Бошко и ја смо нешто радили у дворишту, када се изненада на путу код наше капије појавише  жандарми – недићевци, како су се већ звали, односно стражари Српске државне страже. Одмах смо побегли кроз воћњак низбрдо за поток Лисац. Они су осули ватру на нас. Нарочито је била јака ватра када су ушли и прошли кроз воћњак, јер су онда имали преглед преко њива куда смо бегали. Неколико пута сам се закачињао за неко жбуње и врзине и падао. Видео сам да неки недићевци пуцају из стојеег става а неки су клекли и нишанили. Куршуми само зује око нас. Нису нас јурили, већ су пуцали докле су сматрали да пушке могу да добаце, а ми смо бегали до Бождаревца. . .       После одемо у партизане, ја у Космајски одред а Бошко је радио на терену као политички радник – теренац. Дође зима, четници Драже Михаиловића са недићевцима нас стално нападају; маршујемо дуго, немамо муниције, а у неким борбама на блиском остојању бацамо камење на четнике. Борци гину, најтеже је је сместити на лечење рањенике које дуго морамо да носимо до сигурних наших база; слабо смо обучени, борци скоро без одеће, многи су боси а кише, лапавице и снег па се борци од хладноће и разбољевају. . .      Око нове године ја изгубим везу са одредом и дођем у Баћевац, где ме четници ухвате. Нисам знао да су овладали и у нашем селу. Ускоро ухвате Микаила Ивановића, Чеду Лазића и Воју Ћурчића. И они су изгубили везу са одредом. Затворе нас у Рајину кафануу селу. Ту су нас саслушавали и муштрали. Терали су нас да ујутро идемо до куће Велимира Матејића, где је често био Војин штаб и да пред кућом певамо четничке песме. И тако су нас понижавали. . .      Мене хоће да убије Воја Копилан, био је командант четничког Трећег батаљона Липовичке бригаде, а родом је из Баћевца. Хоће да ме убије јер мисли да је мој брат Бошко одлучио да му  партизани стрељају ујака Рају Стојановића Стрмбуљу 31. октобра 1943. године. Насртао је на мене неколико пута, али ме спашавао његов ујак Драга, иначе Рајин брат, са којим сам од раније стајао добро. Једном, ваљда пијан, дође Копилан и хоће да ме убије. Поче да виче да ме везују. Тада му његов стриц Драга одлучно рече да може да убије њега па тек после мене. Воја устукну, а Раја кафеџија који је иначе био и четник, ме посла кући Деспота Бркића да се склоним и дођем сутра. Икада му Драга није дао да ме убије, Воја Копилан  ме  натера да узмем пушку и да будем у његовом батаљону. Шта ћу морао сам. . .      Прошло је неко време, месец, два или више, ми – четници били смо у Рајиној кафани. Ту су, углавном били четници из Баћевц, а нешто мало их је било са стране.      Кад једно вече дође командант Воја Копилан и каже покрет. И пође једна група нас:Воја, његов ујак Драга, Живорад Циганин Јанићијев, Дамњан Стајковић, Радоје Стајковић, кољаш Бели Рафаиловић, Љубивоје Благојевић и други, све Баћевчани.      Прво одемо до куће Воје Ћурчића. Војина жена Јана родила је сина  тек пре месец  дана. Неки из групе изведу Воју напоље и пред кошем га убије Копилан из револвера. . .      После одемо  до куће Микаила Ивановића. Пробудимо његову жену, заборавио сам јој име, звали су је Козица и она каже да је Микаило у штали, до куће која је изгорела. Воја наређује да се иде полако да човек не мисли да га тражимо. Кад смо стигли до штале унутра је ушао Љубивоје Благојевић и још неки који  су везали Микаила и извели напоље где га је убио Воја Копилан. Била је хладна ноћ а стока је рикала у штали, што је иначе ретка појава да стока сита и напита ноћу риче. . . .       После одемо до куће Чеде Лазића, која је у близини Микаилове. Неки, из групе су га везали, извели из куће и спровели га преко пута у двориште тада већ покојног Жике Катића , који је погинуо као партизан Космајског одреда у борби са Немцима у суседном селу Бождаревцу 16. новембра 1943. године. На Чеду је први пуцао Копилан, затим  још неки други. Како Чеда није падао Копилан је рекао: „Пази п. . . . му материна не пада“ и опет је опалио и Чеда је пао мртав. Тада је опет насрнуо на мене, али је Драга Стојановић стао испред мене и није дао Воји да пуца у мене. Онда смо се вратили у Рајину кафану. Тада је, у кафани Воја рекао:“Требао сам прво тебе да убијем, тако је наређење, али када си остао жив, да частиш десет литара куване ракије“, и ја све то платим Раји. . .      Када нас је Копилан, те ноћи пустио да идемо кући, ја нисам смео код моје већ сам отишао до куће Воје Бркића. Војина жена Ружа, коју су четници у децембру сву испребијали, ложила је ватру са свекрвом Наталијом. Када сам Ружи  рекао да су убијени Воја, Микаило и Чеда плакала је. .      У пролеће 1944, ухваћен је од четника  неки  Рус Андреја који је касније погинуо у Степојевцу. . .      У лето 1944, било је лепо време када су из Железника дошла у Баћевац два младића. Један се звао Перица а  други Ивица. Мислим да је са њима био још један младић, али се не сећам како се звао. Они су дошли сами, донели неки акт  и јавили су се у четнички штаб у школи, где им је речено да нешто треба да сачекају. И они су изашли из школе и са нама разговарали. Увече је на фијакеру стигао поп из Железника са једним сељаком који је био нижи растом. Убрзо су ове младиће позвали у штаб где их је ноћу лично саскушавао командант Липовичке бригаде Виктор Попов. Ја сам био на стражи код општине и чуо сам како су их тукли јер су они запомагали од болова. Сутрадан  њих су везане одвели у поток Лисац и Милијан Бркић Крстин, Бели Рафаиловић и још неко где су их  убили. Још док су били у школи Бели Рафаиловић, члан црне тројке и кољаш је једном узео сат, а пре стрељања Милијан им је узео одело. Када су се вратили у школу Милијан је тражио од Белог сат и настала је свађа, замало да се заврши тучом и пуцањем. После рата Милијанова жена Милојка је дала одело неким Циганима, који су вероватно били из Мељака. И када су они отишли у Железник  неко од родбине убијених је препознао одело па је због тога било неких расправа, можда и враћања одела, сада се не сећам. Раку тим младићима копао је и сахранио их Љуба Влајков, коме су четници то наредили, а за друге се не сећам. . .      У пролеће и лето 1944, у црквеној кући, поред цркве у Баћевцу, био је четнички затвор. У њему је увек било 20 до 3о људи из Железника, Сремчице, Велике Моштанице, Остружнице и других села ближе Београду. После саслушања од стране четника у баћевачкој школи ти људи су спровођени у Бождаревац, где је  било седиште штаба Липовичке бригаде, где је најчешће радио преки суд и где је највише поклано и побијено људи од четника. Многе те људе је саслушавао и баћевачки парох поп Зјалић који је био и у преком суду, и њему је било згодно да затвор буде у црквеној кући. Неки чланови црквеног одбора су се због тога љутили и интервенисали код четника да се похапшени у ту кућу не затварају, понајвише Стева Бркић, али га нико није слушао. . .      Поп Миленко Зјалић дошао је за свештеника и баћевачког пароха у току окупације, ваљда године 1943. , на место Мирољуба Живковића. Када су четници блокирали Баћевац 25. децембра 1943, чуо сам касније, да су  четници  и попа саслушавали. Био је оптужен да је 31. октобра 1943, када су партизани били у селу разговарао са неком партизанком . Међутим он је одмах пуштен и  постао је шеф пропаганде Липовичке бригаде и по његовом наређењу су многи људи привођени и саслушавани а и стрељани. Мада је он одлазио и у Бождаревац и тамо учествовао у раду преког суда. Преки суд је некада заседао и у нашој школи и у њему су били не само поп Зјалић, већ и капетан Стеван Стричевић, начелник штаба Авалског корпуса, Воја копилан, Павле Павловић, наредник из Бождаревца који је био ађутант Виктора Попова и други. . Иначе те пресуде су се разликовале само да ли ће неко бити заклан или убијен из пушке.      Сећам се да је долазио и поп са Умке у штаб бригаде када је био у нашој школи. Чим поп дође, одмах иде црна тројка на Умку. Исти случај је био и са попом из Железника који је такође више пута долазио у четнички штаб у Баћевцу код команданта Виктора Попова. И чим поп дође црна тројка иде у Железник. . .      Црну тројку су сачињавали Илица, не знам одакле је родом, Бели Рафаиловић из Баћевца и Живота Ћурчић из Баћевца.      Причало се да је кољаш Илица на своју руку заклао Кристину Богосављевић, која је већ била баба и да га је Копилан везао и тукао и да је Илица плакао.    Прочуло се за говор краља Петра (12. септембра 1944), али се то није смело коментарисати и препричавати јер оде глава. Само су старешине завеле још већу дисциплину. Зуцкало се да су партизани заузели Ваљево, Љиг и Лазаревац. . . .      И одједном наређење да се иде за Рипањ, а зашто то су знале само старешине. У Рипњу смо чули да ћемо да негде идемо возом. Видим неки се договарају, одвајају и враћају кућама. Ја не смем ни са ким да разговарам па се сам  одвојим и вратим се у Баћевац, али нисам спавао у мојој кући док није дошла 6. личка дивизија и ослободила Баћевац“.      Љубинка Влајковић, казивање  писцу ових редова 27. 10. 1989. „Ја сам ишла  путем и видела сам два четника како терају за Барајево једног младића старог око 20 година у сукненом оделу. После сам чула пуцњаву и четници су тог младића убили у јарузи испод Живанове куће“.      Јана Ћурчић, казивање писцу ових редова 28. 08. 1989. - „Удајом за мог покојниг мужа Војислава, ја сам из Космаја дошла у Баћевац. . Војислав је отишао у партизане у лето 1943. године. Тада смо имали две девојчице, а ја сам била у другом стању. У децембру 1943. године једне ноћи Војислав је дошао кући и рекао ми да је у некој борби изгубио везу са одредом, да је дошао да види децу и да ће се у селу прикривати неко време док  се не врати  у Космајски партизански одред.      Нашој кући је долазио неколико пута за храну, али пошто би видео децу брзо је негде одлазио. Где се Војислав крио није ми познато. Знам да је  25. децембра 1943, пред сам наилазак четника који су блокирали село, он био недалеко од наше куће код Карла Драгутиновог.      После одласка Воје у партизане дошао је четнички командант Зека са својим одредом нашој кући, где су остали скоро цео дан, клали су стоку спреман им је ручак. За то време они су опљачкали нашу кућу и практично су све однели, одело, обућу, постељину, посуђе, чак и лакши намештај, поклали су стоку и месо однели, однели су и пасуљ и кромпир и лук, све су однели да нисмо имали шта да једемо нити чиме да нахраним децу. Од гардеробе остало је само оно што је било на мени, деци, свекрви Даринки и свекру Чедомиру. После је Даринка ишла код њене родбине у Гунцате одакле је родом и отуда је  по нешто доносила. Нисмо имали у чему да кувамо, нисмо имали ни кашику ни виљушку, ни лонче за воду, ни тањира, ни шоље за кафу. ни игле, ни конца – ништа, све су опљачкали. Четници су на  коње наше ствари натоварили и однели.      Почетком јануара 1944. Војислава су четници ухватили у шуми на Таламбасу, а какао су га тамо нашли нико ми није причао. Некога је сигурно одао.  Њега су затворили у једну собу која је служила као затвор у Рајиној кафани. Ја сам му носила  храну у кафану, а њега су четници повремено спроводили до куће ради преобуке. Тако је то било целу зиму.     Уочи Младенаца (21. марта 1944) Војислава су  из затвора одвели да буде у сеоској стражи  на Борачком вису, одакле се увече у четничкој пратњи вратио кући. Четници који су га довели рекли су да је Војислав сада слободан и отишли су а Војислав је остао у кући. Био је преморен. Поиграо се са децом. Једва нешто мало јео и измучен и преморен легао је да спава. Ја сам у међувремену родила Перу који је имао око месец дана.      Убрзо, четници су јако залупали на врата. Наста вика. Војислав се тргао и одмах устао и брзо се обукао. Четници су упали у собу. . Војислав није стигао ни да пољубу децу, а четници су га везали и извели напоље. Четницима је командовао Воја копилан. Ја сам почела да кукам и да идем за Војиславом који је био опкољен четницима. Када су изашли из куће после неколико корака Воја је опалио метак два у Војислава и после га заклао  и он је пао на земљу, а четници су отишли.      Устала је и  Војислављева мајка Даринка, кукале смо, ноћ а  нико да дође код нас. да нам помогне да унесемо Војислава у кућу. Пробудиле се и ћерке па вриште. Не питај. Сутрадан су били Младенци. Једва сам нашла ко да ми помогне  да Војислава сахранимо. И тих дана и током те четничке владавине некако ми је највише помагао комшија Боривоје Лукић, који је волио да попије па је имао куражи.    Од како је Војислав ухваћен, а нарочито од како је заклан, нашој кући скоро нико није хтео да дође. Ја сам, док је Војислав био у партизанима, ишла понекад да се склањам код неких кућа и у Баћевцу и околини. Али мука моја, , нико неће да ме прими, па ни моја рођена сестра Касија, чији је муж Чеда био активан четник.      На Младенце, на дан Војислављеве сахране четници су довели неког четника кољаша кога су звали усташа да станује код наше куће где је остао све до њиховог повлачења октобра 1944. године. Пошто су четници све опљачкали он је спавао на сламарици није имало са чим да се покрије, а ни шта да једе. Покривао се неким капутом. Био је често пијан па ноћу устане отвори прозор и прича кога је све и како заклао и како ће да коље. Сачувај боже.      Пред ослобођење  ми је Боришко Ћурчић рекао да ће доћи наша војска и да не бегам нигде и тако је било.      „За време рата незнаш како је било горе“, -казала је Љубинкас Влајковић, писцу ових редова 27. 10. 1989. одине, „ дању се бојиш Немаца, а ноћу незнаш ко ће да ти лупи на врата, на пример да те закоље. Једном су ноћу на врата залупали непознати, отворили смо и  то су били пратиоци Палошевића (мајор, четнички командант са Равне горе), имали су браде до појаса, пушкомитраљезе. А нама све изгорело 1941 када су Немци палили село и моралио смо да седимо целу ноћ а њима смо уступили наше лежајеве да спавају. Онда траже вечеру, а уочи Божића мораш да им спремиш посно. Палошевић је био код Миливојеве  куће (Миливоје Влајковић). Миливоју 1941, када су Немци палили село, изгорела само једна соба, онда му је магаза запаљена, али су дошли Гунцаћани и спасили су му ту зграду.  Гунцаћани су дошли и код нас, али су Немци код нас поливали бензином и све је изгорело.      Када је Палошевић држао говор код цркве у порти (27. марта 1944) он је стајао код оног великог споменика и говорио противу партизана, Сви смо натерани на збор, а девојке и жене морале су да буду у сељачкој ношњи.  На збор је дошло доста из Гунцата. Палошевић је више пута долазио у Баћевац, а код нас његови пратиоци.         Миодраг Мића Иконић, казивање писцу ових редова 24. 10. 1989. -     „Мој деда Радомир био је солунски ратник. Са њим се 1915. повлачио и мој отац Тома Иконић, који је после био у Француској . . Мој отац Тома Иконић, 1941. године био је у четницима Косте Пећанца и у четничкој сеоској организацији.      У току лета и јесени 1941, једна јединица партизана била је смештена код нашег комшије Воје  Петровића (Бркића). Тома је више пута одлазио у њихов логор, разговарао је са њима и неке стври су му се код партизана свиделе.             Када  су Немци запалили село 17. октобра 1941. мој деда Радомир се једном вратио из села са неког састанка и рекао једа ће у селу бити организовани четници да бране село, али да ће они то јавити партизанима да је то по налогу Немаца, и  да се они неће борити противу партизана, који су се на дан паљења села повукли из Баћевца. Међутим 28. октобра су партизани дошли у село и настала је борба са сеоским четницима и партизани које су ухватили неколико сељака са пушкама и стрељали су их. То је изазвало велики револт у селу и зато је мој отац Тома приступио четницима, прво Косте Пећанца а после четницима Драже Михаиловића.      Од 1943 до 1944, Тома је био четнички командант села Баћевца. Прво је био одређен Радоје Митровић за команданта али га Баћевчани нису хтели  зато што је био прек човек, па је за команданта постављен Тома а Радоје је био његов заменик. Та одлука је донета на сеоском збору.      Панта Бркић, наш комшија, био је солунски ратник, имао је два сина. Приликом повлачења српске војске у јесен 1915. године један му се син удави у Ибру, а други је погинуо на солунском фронту. Њихова мајка и Пантина жена Наталија је до смрти  носила црнину. Попшто је остао без синова, Панта је довео у кућу, у ствари усинио Војислава Петровића да му ради имање и да га наследи. Војислав се у Пантиној кући оженио са Ружом из Пољана. Ми смо га звали Воја Пантин или Бркић      Солунски ратник је  био и наш комшија Милан Станимировић. . . Његов син Чеда 1941-42 био је четник Косте Пећанца а 1943 ступио је у четнике Драже Михаиловића са којима се октобра 1944. повукао у Босну и за његасе више ништа незна      Триша Јанковић – Топаловић је средио са Немцима  када и докле да се пали Баћевац. .      После капитулације Италије у Баћевцу се нашао један вод италијанских војника а са њима и један њихов официр. Они су били смештени код куће Воје Бркића (Петровића). После су некуда спроведени од четника али незнам  где. . .      Четнички затвор је био и у Рајиној кафани. Једном је у том затвору био затворен и неки командир жандармерије? На стражи је био Љуба Влајков (Петровић?) и Драга Иконић. Можда још неко. Командир страже је био Чеда Лукић. Сви су они после саслушавани. И затвора у Рајиној кафани тај човек је ноћу побегао и више се за њега није чуло. . .      Затвори  равногорских четника поред Рајине кафане био је у старој црквеној кући, а од лета 1944 и кућа Богољуба Димитријевића јер је била празна.      Године 1941. затвор четника Косте Пећанца био је у кући Милића Стевановића.      Чуо сам од Добрице Матејића, Чокиног оца када је рекао, „ако је истина да је Миленија Ивановић, убила Рају Стојановића не треба ни она да остане жива“. Рају су сви обожавали. Код баба Јане, Рајине мајке био је неки избеглица ЈАНКО ЋЕЛА, са којим ја Раја заједно намиривао стоку. Тај Ћела је после отишао у партизане октобра 1943. године. . .      Леш убијеног четничког команданта Белановића, који је сахрањен код наше цркве нико није пренео у место рођења, јер се и незна одакле је, али  се сада незна где му је гроб. . .      После борбе између четника и партизана у Баћевцу 31. октобра 1943, мој отац Тома и Чедомир Станимировић нису више хтели да буду четници па су ишли у Београд да раде у фабрици шећера али их нису примили  на рад. . .      После борбе између партизана и четника у селу 1943, нашој кући је дошла једна група четника: Топаловићи – Јанковићи Бора, Влајко, Ранко, Сима Рус и други.  Међу њима је био и Зара Младеновић – Докторовић звани Шоја -Шојкан. Он је био родом из Баћевца, а као сиромашан је служио код Стеве Бркића и био у њиховој колиби на Таламбасу.  Он је био висок човек и грлат, а у четнике је ступио негде у новембру 1943. године. Седели су у нашој старој кући. Тома се тада пасивизирао и није носио пушку. Моја баба Милинка им каже што се не помире са партизанима да се не убијају. А Шојкан каже:“Милинка, божију ти мајку,  видиш да сам и ја матор узео пушку,   како мирење са комунистима  њима ћу ја да кољем и децу у колевци. “  А после ослобођења  Шојкан је међу првима постао комуниста у селу.      Када је четничка патрола други пут дошла по тебе, ти си  им у воћњаку пошао у сусрет. Тада  је из куће изашао и Радомир и дошао у воћњак, али ви сте већ измакли. Са четницима је била и твој баба Роса, која је стала код ограде воћњака и  казала:“Зашто Радомире ти чуваш Богољубову децу, а Велимир, (њен муж), да испашта због тога“.      Воја Ћурчић, био је партизан од јесени 1943. године. Да ли је изгубио везу  са одредом или се склонио у село није ми познато. Његов отац Чедомир није му дао да буде у њиховој кући, па се он кретао по сеоским шумама, а можда још негде. Пошто му отац Чедомир није ни хлеба хтео дати он је ишао по неким кућама и молио за хлеб, а где је све ишао  то незнам. Причало се да је  једном за храну отишао код  једне куће од Стевановића  (Мића ми је рекао и име, али ме молио да га не помињем) чија је кућа недалеко од  Војине. Он му је дао храну, али је то одмах пријавио четницима у селу. Био је пао мали снег и четници су ишли по трагу и Воју ухватили код Бркића колиба на Таламбасу.      За Тому се причало да је учествовао у неким ликвидацијама у шуми Рт, испод куће Ђуре Ивановића.      Када су се четници повлачили октобра 1944, са овог терена, Тома се колебао да ли да се и он повуче, јер он није био у војној јединици. Тома је причао како му је Бошко Ивковић, који је тада био у партизанима рекао да ће бити убијен од партизана када они дођу и зато се  повукао са Авалским корпусом. После ослобођења ја нисам о томе питао Бошка и тако је та ствар остала неразјашњена.      Доктор Божа Божовић, срески лекар на Умци, повлачио се са четницима до Сјенице у којој је прегледао мог оца Тому Иконића који је био много исцрпљен, али му није познато шта је даље са њим било.      Од четника који су отишли у Босну, у иностранство су отишли само Бели Рафаиловић и Лаза Бркић, родом из Баћевца.      Брајевић који је био жандарм – недићевац ухваћен је од четника и био је у четничком затвору у Рајиној кафани. Њега је убио или заклао Бели Рафаиловић у Рашковцу.      Амерички авион је пао недалеко од  мељачког гробља и неко га је од четника довео у Баћевац. Био је доле код школе и видео сам га да је био у друштву попа Зјалића. Причало се да ће се јавити из Америке. Убрзо  се појавило пет мањих америчких авиона који су летели ниско и чак пуцали над селом. Причало се да је пилот одведен на Равну гору, одакле је  евакуисан из Југославије.      По Баћевцу се у то време причало да је убиство Воје  Ћурчића, Микаила Ивановића и Чеде Лазића изазвао Радоје Митровић  Ноћ уочи њихове погибије Радоје је био код једне жене (Мића ми је рекао име, али сматрам да није потребно да се оно овде  помиње). Када се враћао он је код Бркићих кућа испалио неколико метака и одмах дигао ларму како  је на њега неко пуцао и то је био повод да се  сутрадан убију ова тројица. Незнам да ли су ове приче тачне, мислим да су они ликвидирани што  се приближавало пролеће, па се сматрало да ће поново отићи у партизане.     Ђурa Ивановић, казивање писцу ових редова 22. 06. 1989. -  „ Испод моје куће у шуми званој Рт, четници Драже Михаилоића убили су два  Немца, ту су их закопали и нико их није однео.       У пределу Таламбас, према Вранићу, четници су убили неколико људи. Да ли их је било три, пет или седам незнам тачно Да ли их је неко отерао или су тамо и даље закопани не знам.       У шуми Рт испод моје куће убијен је и неки Срба који је био родом из неког доњег села (Сремчица, Железник, Остружница. . . ?).       Четници су убијали људе у Влајковића лугу испод баћевачке цркве, у потоку Рашковац, и по другим местима и шумама.       Све ово, као и за друге четничке злочине знају многи људи у Баћевцу, а све добро зна и Лаза (Младеновић) ћопави. “     Чедомир Чеда Лукић, казивање писцу ових редова 14. 04. 1982. „Рођен сам у Баћевцу 1911. године. По занимању сам земљорадник,      За време четника Драже Михаиловића, године 1944, био сам командир сеоске страже у селу Баћевцу, а седиште нам је било у  кафани Радомира Раје Бркића у центру села, одакле су људи одлазили на стражу и са ње се враћали, па после одлазили кући. У једној кафанској просторији  био је и затвор, који је чувала наша сеоска стража.      Једном је у затвору  био неки човек, нисам знао одакле је. Њега су ухватили у Гунцатима, али они код њих никога не  задржавају већ одмах шаљу у Баћевац, нити воде борбе са партизанима већ само птрепуцају па бегају. И ноћ пред ликвидацију, тај човек је побегао из затвора, и више за њега нисмо чули. Када је стражар Љуба Влајков открио да затвореник није у соби ја сам опалио неколико метака. Брзо су стигли активни четници Милијан Крсте Бркића, чија је кућа друга од кафане и командант села Тома Иконић, који је те ноћи спавао код Милијана. Питају ме зашто пуцам и ја им кажем. А Тома Иконић вели. Ако је побегао, једна ласта не чини пролеће. Не знам на шта је мислио, али је тако рекао. Тома је био добар човек. А Милијан ми каже да је њему побегао он би се убио ту на лицу места. .      И мени и стражи у Рајиној кафани коју су вршили Љуба Влајков и Мика Кинин, закажу саслушање пред преким четничким судом у нашој школи. А, ја организујем да тог дана дођу у Баћевац  командант Гунцата, Чанчић и Миливоја Стевановића, командант села Мељака, да нас бране. И таман ме саслушава Виктор Попов, командант четничке Липовичке бригаде, кад у собу упаде Чанчић. Добар дан! Добар дан, господине поручниче, кажеЧанчић а одговара му Виктор Попо в. Шта то радите пита Чанчић, а Виктор  му каже како нисмо вршили дужност како треба па нам је побегао један осуђен на смрт.      - Господине команданте, каже Чанчић, ово су три најревноснија, најспособнија и најпоштенија човека у три сел и ако њима фали длака с  главе ја бријам браду.      Попов ме гледа, гледа, па ми каже: марш напоље. И пусти и Љубу и Мику. . .      Лаза ћопави (Младеновић), као стражар до Гунцата, ухвати једног дечка можда је имао око тринаест година, у Пајиној бари (долина Баћевачке реке, према Гунцатима) и доведе га у четнички штаб у школу. Дете су саслушавали у школи и толико су га тукли да је   ПИСКАЛО  КО  ЦРВ  ПОД  КОРОМ. Ја сам тада био на стражи код старе општине, а она је, као што знаш стотинак метара далеко од школе. Не знам чије је дете ни одакле је. Имало је под реверицом (капут са ревером) неку значку и они су му то нашли. Дечака су пребили и после је стрељано  у Бождаревцу. .      После рата сам  рекао Лази ћопи,  што ниси казао детету, гле овом равном па лево иди за Лисовић, тамо су партизани, него си га дотерао у школу, па ха, ха,  клиберио си се, а после су га мучили и на крају убили, а сада си неки комуниста. После тога он више није хтео са мном да говори. Јес лебами. А то сам рекао и његовом Влаји.      У село је повремено долазило по пет-шест Италијана војника, немачких заробљеника. Они су спавали у једној учионици у школи и после су спровођени даље, не знам где.     Један савезнички пилот је искочио  из оштећеног авиона и доведен је у Баћевац. Доведен је неки човек из Гунцата који је с њим разговаро енглески. Он је нудио  пиштољ попу Зјалићу, али је он већ имао пиштољ и јавно га је носио и неко  је други узео пиштољ од пилота, који је спроведен даље      Онај луди Воја Копилан ухватио у  барајевском Равном Гају два Немца. који су дошли да купе кокошке и јаја, и одведе их у Бождаревац где су их четници убили на гробљу заједно са оним дечком што га је Лаза ћопа ухватио и дотерао у школу.    .     Штаб четничког Авалског корпуса био је  куће, Милића Стевановића. Раја Бркић је тамо ишао да држи стражу, јер је стражар морао да буде активан четник, а ми смо били сеоска стража. .           А Радоје Митровић је направио да се убију Воја Ћурчић, Чеда Лазић и Микаило Ивановић. Код Рајине кафане пуцао је Миодраг Ненадовић дум, дум мецима. Убрзо у кафану дође Радоје Митровић, заменик Томе Иконића и каже да је био у дворишту своје куће када су на њега пуцали Воја, Чеда и Микаило  и тражио је да се они одмах и ликвидирају. И следећег дана, у кафану увече дође Копилан са још неколико четника међу којима је био и Боривоје Ивковић. Хтео је прво да убије Боривоја Ивковића, јер је и он био у партизанима, а Копиланов ујак Драга Стојановић не да, да Воја убије Боривоја. Воја навалио да се Боривоје изведе из кафане и стреља. Драга се наљути и каже Воји да то значи да он није нико и ништа и баци пушку у ћошак кафане. И онда Воја попусти, али  је повео и Боривоја са групом која је те ноћи ову тројицу ликвидирала.        А када је (17. октобра) 1941. паљен Баћевац ја сам са старцом Тришом орао на Карачици, испод вашег бившег имања. Ја са коњима а он са кравама. Причало се да ће Немци да пале и Баћевац, али ми нисмо знали када ће то да буде. Кад чујемо ми неку уку и видимо  на путу  код куће Јанићије Циганина, иду Немци, а један испред њих јаше коња. Ја брже да отерам коње у шталу па да бегам, али тај Немавц на коњу  већ стигао до Милорада  Марјановића куће и ободе коња и стиже до наше авлије. Пита ме шта то радим, ја му кажем да хоћу да вежем коње у шталу, али ми он каже да их вежем у дворишту. Хрват, Бели, говори и српски и немачки, све га разумем. У то стиже и мој старац Триша. Потерају нас на раскрсницу где је сада наш сеоски дом. Ту су дотерали много Баћевчана. . .       Онај Немац што јаше коња, нареди мени да ја идем са двадесетак Немаца који ће да пале  и да говорим укућанима да износе ствари из кућа. . . Дођемо до куће покојног Танасија Николића, чији је син Чича (Миливоје) био у немачком заробљеништву. Изађе  Чичина мајка Јана и показа његова писма из заробљеништва. Немци се нешто домунђавају и продужисмо даље, не запалише кућу. Онда дођемо до куће Лепосаве Тите Бркић, па до Доце. У авлији пуно кокошака и гусака, Немци их јуре, хватају и врло вешто кољу. У Доциној кући седам напуњених џакова, а кући никога нема, само стари чика Милан. Док Немци јуре кокошке ја изнесем оне џакове из куће да не изгору, а оно није жито него грашак. . Немци пале а  ја кажем једном Немцу да ракету из ракетног пиштоља опали на шталу а не на кућу. И он ме послуша, а на тавану штале пуно сена и букну све и изгоре ко луч. . .       Продужимо путем даље. А нико није паметнији од Раце Бркића и оне Персе Ликине мајке. Они унели у кућу кровине, запалили,  отоворили прозоре и куља дим ко из фабрике. Немци гледају са пута, нешто причају и продужимо даље, а Перса то после угаси. . . Дођемо до Гускове куће, а иза куће виноград узрео, па се само плави. Немци одоше да беру грожђе, а са мном остадоше два Немца. Али се и њима једе грожђе и оставише ме.  А ту је Ката, чува кућу. Ја мердевине па се попењем на кров. Немци после запалише Добричино сено и одоше и вичу цивил, цивил, а Ката им каже да сам отишао путем. Ката ми затим каже, Чедо отишли су Немци и ја од радости  скочим са тавана и изађем на брдо изнад куће у неки шипраг, кад тамо се крије и мој комшија Радоје Митровић. Радоје је имао неки документ да му се кућа не пали, а он се склонио. . А кад код мене Немци изнели из подрума  четворку (буре) ракије, па се напили затим кренуше узбрдо. Пролазе поред Радојеве куће, а његова ћерка Живана им показује неки папир и они продужују даље. Али два добро поднапита Немца одоше од моје куће и свратише у Радојево двориште. И њима Живана показује ту хартију, тај документ, али је они гурнуше и запалише кућу. А њихова је кућа била  стара ћерамидара и бондручара и сручи се све, а они пре  тога нису ништа изнели напоље од кућевних ствари. Туга једна.      Предвече одем да видим шта је са мојом  старом кућом. . .  Видим кућу Панте Стајковић и тамо даље, Стевановиће, Дрењанске и Топаловиће, нису паљене. Кажу да су Немци,  када су стигли до куће  Панте Стајковића  рекли цурик, а доњим путем када су стигли до бунара Шеварац, исто су тако рекли. . .      Причало се да су паљење Баћевца,  Немцима пријавили Панта Стајковић, Милић Стевановић, Триша Топаловић, али ко би то знао, људи свашта причају, али истина је да њихове куће Немци нису палили. Немци су опљачкали многе стоке, крава, волова, коња, кола, ракије и других ствари и новца и дуката где су нашли. Увече су све то отерали на колима за Велику Моштаницу а натерали су да та кола терају старији сељаци које су покупили у селу, као Стеву Бркића, мог старца Тришу и друге. Они су се ноћу вратили . . После сам на железничкој станици Умка, нашао  јарам од мојих  кола. У Великој Моштаници сам касније видео моја кола. Она су била офарбана  у  црвено, а Драгољуб Готовчевић – Ивановић их је оковао да не може боље бити. Међутим, када сам их видео,  сељак из Велике Моштанице их је офарбао у зелено и терао као своја кола. . .      Душан Косановић, казивање писцу ових редова 18. 07. 1987. - „Као студент економског факултета Свеучилишта у Загребу, после априлског рата 1941, и окупације земље, из Загреба сам се вратио у мој родни крај Лику, али сам се због усташког терора, пребацио у Србију. Комесаријат за избеглице ме распоредио у срез посавски Умка, а одатле су  ме послали у село Баћевац, гд ме је врло лепо примио  земљорадник Стеван Бркић.      Из Лике је са мном дошао и Стева Косановић звани Јабучар. Незнам где је био распоређен, али сам га ујесен 1941, видео као партизана, када су партизани долазили у село и били код штале  Трише Јанковића.      Ја сам  од тадашњих  власти био одређен као пописивач на вршалицама, да би се знало колико су сељаци оврли жита ради предаје окупатору, али су после дошли партизани и забранили ми рад. .     Стеван Стева Бркић код кога сам радио био је  богат и врло поштен, правичан и добар човек. Ја сам  био код њега више од три године и као такав ми је остао у сећању.      Стева је имао велику кућу на спрат, добар изрезбарен намештај од пуног дрвета, што ме је изненадило да то има у селу. Стева је имао дреш и машинуПарњачу, косачицу, жетелицу, везачицу, казан за печење ракије, стругару – циркулар, сецкалицу за храну, два камена – млин за јарму и пројно брашно и много алата. Доста помоћних зграда и велико двориште. Од стоке  је имао два коња, два вола, једног бика, шест до седам крава, око педесет оваца, много свиња  и много живине. За ондашње прилике то је било богато домаћинство, сређен живот и добри приходи. После палења Баћевца  (17. октобра 1941. )када је, сем штале, све изгорело и опљачкано, то се домаћинство више није могло да поврати      Ја се политички нисам изјашњавао,  јер је Стева био за стари режим, за монархију и четнике, али је Стевин син Драга знао да симпатишем партизане.     Љуба Рафаиловић је радио као писар – деловођа у баћевачкој општини па ми је давао објаве за путовања, без којих се није могло излазити из села. Тако сам повремено ишао у Београд где сам имао неке познанике који су симпатисали и радили за партизане.      Живко, син Стевин је био  мобилисан у четнике и повукао се са њима и више се за њега није чуло. И он је на оца био честит човек, знам да није волео четнике, али је морао да буде са њима      У лето 1944. године,  Стевиној кући дође четничка црна тројка коју су сачињавали Бели Рафаиловић из Баћевца, неки Илица и још један кога нисам познавао. Они су пошли у неку акцију али су прво дошли Стевиној кући да се наједу и напију. У једном тренутку ми је Стевина снаја Десанка рекла да су они пошли да закољу Љубинку и Ружу Бркић чије су куће биле у близини и једну жену из горњег краја али да их треба дуго задржати на вечери и добро напити да то не ураде. И они су на вечери остали дуго и напили су се. Једва су устали, а још теже су се кретали, у ствари су се  тетурали. Касније сам чуо да су Ружа и Љубинка те ноћи, или јутра отишле за Београд. Не знам да ли су зато сазнале, али верујем да им је то јавила Десанка, која је била храбра, правична  и енергична жена и није волела  четнике због њиховог бахатог понашања, а још мање њихове  кољаше. . .      Неко време пред ослобођење, дође код мене чика Радомир Иконић, отац Томе Иконића, четничког команданта села, чија је кућа била у близини и кога сам познавао од 1941. године. И чика Радомир ми у највећем поверењу испричао  да је код његове куће био састанак, који је водио Тома, а на коме су још били Воја Копилан, Милијан Крсте Бркића, -Милијан Крстин како смо га звали, Чанчић из Гунцата и можда још неко. Они су донели одлуку да мене ликквидира њихова црна тројка, па да се чувам и кријем. И ја сам се предвече  спуштао у поток Рашковац испод наше куће, и ноћу сам одлазио чак у шуме суседног села Шиљаковца, где сам спавао и рано долазо кући. А преко дана сам био на опрезу.      Кућа Крсте  Бркића, чији је син Милијан био опасан четник била је до Стевине, били су комшије и неки рођаци. Четници су покушавали да ме мобилишу, али сам се ја изговарао на разне начине а и чика Стеви је била потребна радна снага. Милијан је био љут и више пута ми је говорио да ће ме он убити што нећу да ступим у четнике.      У Баћевцу сам често виђао Чанчића, четничког команданта села Гунцата који се обично виђао  са четничким командантом Војом Копиланом, Бором Топаловићем, Томом Иконићем, Милијаном Крстиним, и често су се састајали  у кући Томе Иконића, који ми, за разлику од Милијана Крстиног никада ништа није пребацио, акамоли претио.      Преко пута Стевине куће, била је, тада празна ваша кућа (столара Богољуба Димитријевића ) јер сте ви негде били побегли и у којој је једно време  био четнички затвор. .      Стева је био председник Равногорског одбора, али је он ту дужност обављао колико је морао.      . Савезнички авијатичари. У лето 1944, искочила су два авијатичара из једног савзеничког авиона који је пао негде у околини. Код баћевачке општине су их довели гунцатски четници. Ја сам нешто знао енеглески па су мене позвали за преводиоца. Покушавао сам да им кажем да су пали у лоше руке. Али је после дошао Велимир Веца Рафаиловћ који је добро знао енглески и он им је говорио да су пали у добре руке, да се не плаше, да су добро дошли итд. Знам да су четници  те пилоте  спровели за Београда и предали их Немцима.      Седмог или  8. октобра 1944, мене газда Стева пошаље неким послом у суседно село Велики Борак, које је јужно од Баћевца. Узјахао сам коња, а када сам стигао у Велики Борак, на моје велико изненађење и радост тамо је била стигла 6. личка пролетерска дивизија „Никола Тесла“ и ја сам  одмах ступио у њене редове. “      Четнички кољаш „Усташа“, лизао је крв са каме и претио клањем. У  лето 1943. године мој друг и комшија Миодраг Мића Иконић, једном ми је скренуо  пажњу да не певам гласно партизанске песме јер се то чује до оближњих комшијских кућа  а и до пута куда су пролазили  сељаци. А Мићин отац Тома био је четнички командант села. Са Мићом сам био добар друг али о НОП-у са њим нисам ништа разговарао. Био сам изненађен и уплашен што нисам био конспиративан, јер се сарадња са паризанима крила.      Сећам се да је наш отац Богољуб више пута говорио сину Рајку да му је председник општине Деспот Бркић, иначе наш комшија, рекао  како је  Триша Јанковић  - Топаловић, организатор четника и Косте пећанца а после и четника Драже Михаиловића у селу, и који је у селу  помно пратио активност партизанских сарадника и симпатизера, тражио да Деспот скрене пажњу  Богољубу на Рајково понашање и да прекине везу са комунистима у селу. Упркос тим упозорењима Рајко, који је оцу столару  помагао  у раду, у току лета 1943, је отишао у партизане.      А Триша Јанковић је био не само главни четнички организатор у селу, већ  је био и у вези са Среским  Одредом  Српске државне страже и среском  начелству на Умци, и  Специјалном полицијијом у Београду. Код немачких окупационих власти Триша је средио докле ће Баћевац бити паљен 1941. године. Триша је  чак Гестапоу пријавио среског начелника на Умци Кокана Урошевића да симпатише  партизане па је Кокан, касније, отеран у концетрациони логор Маутхаузен у Аустрији.      Почетком септембра Космајски партизани су ухватили у Баћевцу и ликвидирали Тришу Јанковића  Неколико дана после његове погибије, помагао сам оцу у столарској радионици, Брат Рајко је већ отишао у партизане. И у једном тренутку отац је прекинуо рад и наслоњен на тезгу почео ми, први пут, говорити шта би све требало урадити да би смо могли купити кукуруза и других намирница потребних за живот. Био сам изненађен да отац о томе говори мени. Али морао је, најстарији брат и његов син Љубисав био је у заробљеништву у Немачкој, средњи син Рајко у партизанима и само сам ја, као најмлађи син, био кући. Иза тезге на коју је отац био наслоњен био је прозор, кроз који сам видео  двадесетак недићеваца – жандарма како држе пушке по средини и журним кораком, скоро трчећи кроз воћњак комшије  Живана Иконића иду право ка радионици Били су далеко педесетак метара и само су требали да прескоче плот – ограду, удаљену од радионице десетак метара. Викно сам: „Тата, жандарми!“ и истрчао сам  из радионице па кроз наш воћњак наставио трчање низбрдо кроз стрњике и њиве са кукурузом. Иако стари ратник и отац ме је пратио. Нисмо одмакли ни триста метара а жандарми су почели да пуцају за нама. Било је суво време и од куршума који су ударали у суву земљу око нас дизала се прашина. Паљба је била све бржа и пратила нас је још неколико стотина метара док им се нисмо изгубили са видика. Пре тога смо  наишли на групу мештана који су брали кукуруз, мислим у њиви Ранка Иконић, али нико од њих а и ми нисмо билио погођени      Отац и ја спавали смо у ливадама недалеко од Бркићих колиба и тек сутрадан када смо чули од људи који су долазили у ливаде да су недићевци и агенти Специјалне полиције отишли из села, вратили смо се кући. После тога двадесетак дана преко дана нисмо били код куће.      Наравно да је неко од Баћевчана показао полицији и недићевцима како да кроз дворишта, а не путем приђу нашој кући, али после ослобођења ми због тога нисмо правили питање.      Иначе тога дана су ухапсили неколико сељака и отерали их у Београд где су их саслушавали и касније пустили. Сви су они ухапшени због Тришине ликвидације али они с тим нису имали  никакве везе, као и мој отац и ја.      Сетим се увек овог догађаја, када се помене генерал Милан Недић у било ком контексту, како је он „спашавао Србе!“      На светог Луку 31. октобра 1943, у Баћевцу, у великој борби партизани су – Прва шумадијска бригада, Први шумадијски и Космајски одред и један батаљон сремских партизана, тешко поразили четнике Посавске бригаде Авалског корпуса. Тридесетог октобра ова партизанска групације водила је борбу са истом четничком формацијом у Барајеву, одкле су се четници морали повући.      Борба у Баћевцу, у којој су четници претрпели велики пораз и губитке, имала је великог одјека у селу и околини. Просто је невероватно како је командант Авалског корпуса мајор Трифковић дозволио да буду четници опкољени и претрпе знатне губитке. У борби су на страни четника, према непотпуним подацима погинули: су: из Арнајева Тошић М. Живоји; Баљевца Танасић Велисав, Мијатовић Александар, и  Живковић Радиша, сви земљорадници; из Бождаревца Петровић Милоја Милутин; из Великог Борка  Петровић Миливоје; из  Врбовна:  Павловић Иванко, , Мијаиловић Милосав и Ивановић Радован, сви земљорадници; из Дражевца  Пантић Живорад, земљорадник; из Конатица Мијатовић Љубомир, земљорадник; из Шиљаковца: Иванковић М. Јеремија и Ранковић. Велимир, земљорадници;   из  Моровића, Срем, Бјелановић Богољуб.      Почетком новембра 1943, свештеник Миленко Зјалић, није дошао да нам освети водицу за нашу славу светог великомученика Димитрија, који увек пада 8. новембра. Отац је питао свештеника Зјалића и он му је одговорио да је наша кућа комунистичка и да зато није дошао.  То се поновило и за дедину славу  Аранђелов дан, 21. новембра. То нас је изненадило, запрепастило и забринуло. . . А наша и кућа и кућно дворише, оносно авлија и кућа и двориште мог  деде по мајци Велимира Матејића биле су једна поред друге. Зато сам ја преко дана често био код дедине куће коме сам увек  нешто помагао, понекад и маћеха Милева, која је за мене била као мајка. После тога смо скинули иконе светаца и више нисмо славили.      Почетком  новембра 1943, мој комшија и друг Миодраг Мића Иконић ме питао да ли његов отац Тома Иконић, четнички командант села може да спава у нашој кући. Ја сам питао оца  Богољуба и он се с тим сложио,  па је Тома почео да долази на спавање нашој кући.      На Ђурђиц, 16. новембра била је тешка борба између партизана Космајског одреда и Немаца и Бугара у суседном селу Бождаревцу. Са одредом је био и мој брат Рајко, тада политички радник на терену – теренац, иначе члан Среског комитета Савеза комунистичке омладине Југославије за срез посавски – Посавину  и Миодраг Вуковић Миле Сељак, такође теренац у посавском срезу. У вече су се одвојили од одреда који је отишао за Космај, а они су дошли у кућу нашег деде Велимира Матејића. Тада сам и ја био код дедине куће.      У једном тренутку Рајко је пошао нашој кући да види оца и мајку. Ја сам пошао с њим и успут му рекао да је Тома код наше куће. Сусрет Рајка и Томе био је за Тому велико изненађење. Поздравили су се и Тома је, веома узбуђен и уплашен, почео да прича како више неће да буде четник, како ће да помаже партизане итд. Рајку се много журило и рекао му је да  преда пушку. Тома  је брзо отишао до његове куће, донео је пушку  и рекао Рајку да он има још једну пушку, ако наиђу његови мора да им је покаже. Рајко је рекао Томи да ће са њим разговарати више другом приликом, и  са њим се поздравио, па смо се заједно вратили дединој кући где је био Миле. После краћег задржавања обојица су отишли. Како ми је Рајко причао после ослобођења, тек када су стигли у Барајево, Рајко је рекао Милу одакле му пушка и да се видео са Томом. Миле је био изненађен и одговорио је Рајку да му је то казао у Баћевцу он би убио Тому као четничког команданта Бећевца.       У Марту 1943, однео сам неке ствари код Миленије Ивановић. У њеној кући је било неколико теренаца и међу њима и Мирко Пандуровић Лаза, секретар Среског поверенства (комитета)  КПЈ за срез космајски – Сопот. Он ме је тада питао да ли би ја убио Тому, ако би ми он дао његов револвер. Наравно да ја то нисам могао да урадим.      Од дедине куће вратио сам  се о у кућу где су мој отац Богољуб и Тома дуго у ноћ разговарали. Тома је говорио како је четничка ствар пропала, како се више неће активирати, да ће помагати партизане и да ће о свему разговарати са Рајком када се други пут буди видели.      У уторак у рано јутро 21, децембра 1943, уплашена мајка ме пробудила и казала ми да ме комшија и друг Мића чека пред кућом. Био је нападао мали снег. Изненађен, устао сам и изашао бос на степенице поред којих је стајао Мића врло озбиљан, узнемирен и блед  и  одмах ми рекао:      “Ноћас је био покољ у Вранићу, четници су поклали и децу у колевци и да ти од вечерас  спаваш  код наше куће“.       А те,  и више ноћи раније, Тома није спавао код наше куће. И тако сам је вече одлазио Томиној, односно његовог оца Радомира кући где сам спавао а ујутру се враћао мојој кући. Мој отац Богоqуб је одмах отишао код његове  ћерке и моје сестре Наде у село Барич да се склони од четника, а маћеха Милева је отишла код својих у Мељак.      У суботу ујутру 25. децембра 1943, пошао сам кући са једним младићем од Михаиловићи који је такође спавао код Радомирове куће. Тек што смо одмакли од куће стотинак метара из магле избише четници и потераше нас у сеоску школу, где је у току преподнева било затворено много Баћевчана.      Око подне четници су почели да пуштају многе затворене. Али свакога су нешто пропитивали. Када је на мене дошао ред, један четник за кога сам касније чуо да се зове Радован Марковић Шваба родом из Конатица,  питао ме је за име, презиме, име оца и затражио да му покажем дланове, што сам учинио а он ме упитао зашто немам жуљеве. Рекао сам му да смо ми сиротиња, да немамо земље и да ми је отац столар и онда  ме је пустио.      Када сам се вратио  кући (соба и кухиња) ,  око куће ње  је било неколико четника. Испод куће  смо имали подрум. Имали смо и столарску радионицу као посебну зграду, али у њу нисам стигао да уђем, видео сам само да су и на њој врата разваљена и прозори полупани.      Прво, како сам наишао ушао сам подрум у коме смо држали намирнице и друге ствари. Сећам се у великом сандуку смо држали пројно брашно друго нисмо ни имали   а пекмез у малим сандуцима које је отац као столар направио јер није имао новаца да купи одговарајуће посуде. Четници су флаше парадајиза које је маћеха спремила, полупали у брашну и пекмезу и све што су могли  испретурали су.      Када сам излазио из подрума пришли су ми четници  и  питали ме ко сам, а када сам им рекао они су ме почели ударати, неко ногама, а неко рукама – песницама и шамарима.      Ипак, успео сам да уђем у кућу на којој су врата била разваљена, прозори полупани а унутра је  је све било испретурано и развучено. У то дође један млад четник  и поче да ме бије кундаком од пушке по глави, лицу, телу.  Отац је  доста антикомунистичких, антибољшевичких и антијеврејских летака, донео из општине, а  које је штампала Недићева влада. Тај четник  је мислио да су то партизански леци па ме и због тога жестоко ударао.     Успео сам крвав, да некако дођем до дедине куће, иако сам посртао и падао од удараца. У дединој кући било је више старијих четника који су, скоро сви у глас подвикнули том младом четнику, кога су звали Чаруга  да ме  не бије и он је изашао из дедине куће. Ти четници, који су већ били поднапити, рекли су ми да се склоним код неке куће  јер ће ме овај што ме тукао кундаком и други који су с њим, пребити или убити а они ме не могу чувати, јер ће они убрзо отићи И ја сам скоро трчећи отишао до Радомирове куће, где сам био и дању и ноћу.      Истог дана поподне, Тома је дошао кући да руча. Ја сам имао добре цокуле, додуше биле су нешто веће. Тома ми је рекао да му дам те цокуле јер ће ми четници то скинути и чудио се да ми то већ  нису урадили.  И ја сам му дао цокуле, а добио сам неке опанке.      У Радомировој кући сам чуо да је ухваћен партизан и човек који ме је, пре одласка у партизане укључио у Народноослободилачки покрет, иначе мој рођак –  Милијан Катић. Ухваћен је  код куће његове жене Добринке Доје, после чега  су четници одмах убили Доју, њену сестру Миру и њихову мајку Јану; да је ухваћена и партизанка Миленија Ивановић чијој сам кући, док није отишла у партизане, односио храну, од мог деде,  за партизане;  да је похапшено више младића и старијих људи из Баћевца; да ја затворен  и  Љуба Богосављевић  код кога сам одвео једног партизана  који је изгубио везу са  Космајским  одредом и дошао нашој кући где је једном био раније, а већ је било праскозорје и пролазећи  кроз центар села  неко нас је свакако видео, а код чије сам куће иначе одлазио  по разним задацима; да је ухваћен и чика Карло до чије сам куће преносио партизанску пошту из Срема која је стизала до пунка – куће  Руже Бркић, која ми је била комшиница, а где сам одлазио и по другим задацима;  да је затворена и Ружа Петровић (Бркић), моја комшиница код чије сам куће одлазио да примим  задатке од теренаца- Мила Сељака, мог брата Рајка и других;; да ја затворен и Радоје Стајковић коме сам давао партизанске летке итд. , и  да их четници саслушавају  Био сам у великом страху да ће четницима   неко од њих то рећи.      У уторак 28. децембра 1943, као и обично, по подне је у Радомировој кући, у повећој дневној соби, забављало се  десетак дечака,  младића и девојака из комшилука међу којима сам   био и ја. Одједном уђе у кућу једна четничка тројка, коју је предводио, како сам касније сазнао,  неки Марко, који је потом  био командир чете. Сви смо се ућутали, а ја поготово.      - Помаже Бог, рекао је четник  који је водио ту тројку.      - Бог вам помогао, одговори им Томин отац Радомир.      -Да ли је  овде Драгослав Димитријевић? Сви ћуте, а ја сам се наравно уплашио.      - Није овде, одговори  Радомир Иконић.       - Да ли је овде Драгослав Димитријевић? поново пита четник        -Није овде! Одговара  Радомир  и скида са зида слику сина Томе  као четника Косте Пећанца, са шубаром са кићанком и реденицима и показује их четницима и каже да је он доле код школе са њима. Четник ништа друго не говори, већ по трећи пут пита:      - Дали је овде Драгослав Димитријевић?      - Није овде! Одлучно одговара  Радомир и четници одлазе.      Никада нећу заборавити те речи веома честите старине и солунског ратника Радомира Иконића, али ни мојих другара и другарица  што су били у соби, да  нико од њих није  рекао да сам ту, иако су сви били из четничких кућа. Бескрајно сам им захвалан, а пре свега чика Радомиру.      Ја усплахирен, излазим из куће. Излази и Мића. Ја хоћу одмах да идем за Барич код сестре Наде, а Мића ми каже да ће ме негде успут ухватити четници и можда убити, него је боље да идем у школу и да се пријавим, а он ће такође да иде у школу, одвојено од мене, да нађе Тому и да му каже да се заузме за мене.      У том погађању ми смо изашли до њиховог воћњака, који је према њиви и кући мог деде. И видимо четничку тројку која се враћа и са њима  моју баба Росу, свакако да ме препозна. Стигли  су до воћњака и прелазе ограду. Касно сам их приметио, због расправе са Мићом. Далеко су свега двадесетак метара. И ја им онда одлазим у сусрет. Исти четник ме пита да ли сам ја Драгослав Димитријевић. Ја одговарам потврдно. Четници не праве никакво питање већ се окрећу  и идемо према центру села.      Када  смо избили  у Матејића ливаду са каљавог пута изађе на ливаду и Раца Станимировић звани Бугарин, опоштински поштар, добро пијан и одмах поче да напада четнике што ме воде када сам  ја дечко и нисам ништа крив. Ја мислим да ће четници реаговати, али они ћуте. И тако до пута којим је Раца скренуо за Парлоге. Шта им је све рекао мислио сам да ће га убити из пушке, али му они нису рекли ниједну реч.      Спровели су ме у школу  и затворили у доњу или другу учионицу како смо их ми звали када смо  били ђаци. У учионици је била прострта слама на којој су неки људи лежали а мањи број је стајао. Неки људи људи су изгледали ужасно:били су по лицу крвави, испребијани, измрцварени, необријани, изгужваване, исцепане и крваве одеће и кошуља, неки су боси, тучени су по ногама па не могу да носе обућу, неки су у крвавим завојима. . Неко рече – још доводе, неко, и тебе дотераше; чика Карло, за мене  каже гласно, и овог су дечка џабе дотерали. . . Неки  ћуте, неко стење, неко запомаже, неко плаче. Неки младићи нешто шапућу. Нема мојих вршњака, незнам коме да приђем. Запрепашћен сам и згрожен. Ћутим. Унутра је и четнички стражар да слуша шта се прича. У учионицу улазе неке четничке старешине, неког нешто питају и излазе.       Поодавно је пао мрак када су ме извели  у канцеларију, раније стан учитељице Данице Капор, на саслушање.  На средини собе био   је сто за којим је седео поручник Коста Маринковић, командант Посавске бригаде. На столу је нека подебела свеска, неке хартије, писаћа машина, неке оловке и  батина од неког дебљег осеченог шибљика са дрвета. Десно од улаза, уза  зид су седели Миленија Ивановић и Милијан Катић, измучени, изударани, изобличени, исцепане одеће, крвави.  У соби – канцеларији су четничке старешине, мајор  Трифковићи, командант Авалског корпуса у униформи огрнут пелерином и други. Њих и неке друге старешине сам познавао када су током јесени са четницима долазили у Баћевац: Мајора Ђорђевића, поручника Косту Маринковића, поручника Виктора Попова, четничког старешину Драгана Лазића, Зеку, Ситничара, Копилана и друге.     Ја стојим и почиње саслушање. Поручник Коста Маринковић намрштен, строг, пита ме с ким сам радио,  шта сам давао партизанима, зашто сам ишао одређеним кућама, наводећи конкретно чија је то кућа  итд. Ја се изговарам  да нисам ни са ким радио, да смо сиротиња и нисам ником ништа могао давати, а  код неких кућа сам ишао зато што ме слао брат Рајко, што је у партизанима, у вези израде дрвених нанула и неких рамова за слике и слично. Питао ме  зашто сам  одвео неког партизана  од моје куће Богосављевића кући и што им то нисам пријавио. Све сам се изговарао само на Рајка, јер је он био у партизанима. После десетак питања Коста пита прво Миленију а потом и Милијана шта они знају о мојој сарадњи.  Миленија је махнула руком и рекла да ја нисам сарађивао, а Милијан да је моја сарадња безначајна. Коста је био љут, устао је од стола и дрекнуо да он неће са мном да се натеже него ће ме изударати и узе штап.      Мајор Трифковић, који је стојећи  пратио моје саслушање,  када  виде да ће Коста да ме бије,  приђе ми, загрли ме и поведе неколико корака по соби, рекавши Кости да остави батину, јер ће „Великој Србији од Солуна па до Сегедина требати омладина“, и онда су ме пустили.      Те ноћи четници су извршили клање Миленије и ликвидацију осталих осуђених на смрт. Пре тога су пустили много људи па и мог деду Велимира Матејића, . кога су четници толико тукли да се виши није дизао из постеље и умро је од четничких батина.      Мој деда Велимир је једина жртва четничког мучења у Баћевцу. После неколико дана вратили су ми се родитељи и тада смо живели у нашој кући, која је, иако сиротињска, била опљачкана. Маћеха  је донела нешто ствари  и посуђа и постељине од своје родбине из Мељака, а за намирнице смо се сналазили како смо знали и умели. Од велике помоћи, за исхрану нам је био наш комшија Стеван Стева Бркић.      Због јаког четничког терора политички теренски радници  више нису долазили  у Баћевац. Остали смо без везе са партизанима. Када су те јесени недићевци дошли да ухвате оца и мене, питао сам Рајка да идем у партизане, али ми он није дао зато што сам млад. А четници су овладали и у Баћевцу, спроводили своју организацију силом и  свако је морао урадити оно што су му четнци наређивали јер му оде глава. Наравно имали су доста својих присталица и сарадника који су их здушно и добровољно подржавали. Али ја, отац и маћеха смо страховали за своју главу, као и други партизански сарадници у селу. Тада без везе ниси могао отићи у партизане, а они у село нису долазили.      После  ликвидација крајем децембра, четници су у јануару заклали стару Кристину Богосављевић, чији је син Будимир  био у партизанима као и ћерка јој Милина. А најстаријег сина Љубу четници су јој убили крајем децембра и кућа је била сва опљачкана и затворена.      Ми смо стално били у ишчекивању да ће и нас заклати. У те зимске дане нашој кући је касно ноћу долазио четнички кољаш усташа. Тек после ослобођења сам сазнао да се он зове Милорад Судимац и да је родом из села Дучаловичи у околини Чачка. Долазак „Усташе“ за нас је била страшна мора. Ноћу лупа на врата и виче отварај, сад ћу да вас покољем. Отац, мајка и ја премрли од страха. Ни да отворимо ни да не отворимо. Он хоће да провали на врата. Отац пали лампу на гас и дрхтећи отвара врата. Улази усташа  и дере се што му одмах не отварамо врата. Ја устао и седим на кревету и сав дрхтим. Мајка устала и нуди га  да нешто поједе и да попије ракију. Он неће ништа, каже напиће се наше крви. Ми ван себе од страха. Усташа вади каму. Она крвава. Прича како је  заклао тога и тога и лиже крв са каме. Каже овако ће да и нас закоље и да пије нашу крв. И тако лупета којешта и каму врти у руци. На крају одлази и  прети ако му следећи пут не отворимо одмах врата он  ће нас поклати. После неколико ноћи, сцена се понавља. Ми  незнамо да ли је то само застрашивање или мучење пред клање. Страх за живот постала је наша свакодневица. Незнамо шта да радимо. Отац каже да није згодно да се на дуже иде и код наше Наде у Барич. И тамо знају да он има сина у партизанима и да смо партизанска кућа и могу нас поклати тамошњи четници. Стално размишљамо где да се склонимо од овог црног четничког терора, јер нам је ноћ долазила као смрт.      Средином месеца јануара 1944, штаб Воје Копилана, команданта 3. батаљона Липовичке бригаде био је у кући мог деде Велимира. Гледао сам једно јутро како је   дошао сељак Тикомир Влајковић. Мислим да је са њим био и Ица Бркић, кога је позвао да му прави друштво. Воја је изашао пред кућу и Тикомир му каже како су те ноћи били партизани код њега, да им је дао хране и послао их у горњи крај код Гајићих и Николићих кућа. Воја је одмах наредио да батаљон нападне партизане што се и десило. Партизани су се повлачили према Бождаревцу и Космају, али су једног рањеног партизана четници заробили  и после неколико дана  стрељали.      Једном  другом приликом опет је момандант батаљона Воја Стојановић Копилан  био у дединој кући са његовим штабом. Био је леп и сунчан дан. Ја сам нешто радио  у дедином дворишту јер деда од четничких батина није могао да устане, само је лежао док није умро. Пре дедину кућу су дошла браћа Трише Јанковића – Ранко и Влајко, као и њихов блиски рођак Бора Јанковић. Сви су били четници и са пушкама. Воја је изашо на степениште зграде и питао их зашто не предају жито што је по налогу окупатора тражила општинска власт од њих као и од других сељака. Они су му у глас одговарали да  је дошло време да више  ништа не предају окупатору. Копилан је на њих почео да виче да жито одмах предају јер он не жели да Немци дођу у село и ако му се Деспот (Бркић председник општине) буде поново жалио тешко њима. Јанковићи су се почели нешто да се буне, а Копилан их је измарширао и наредио да то ураде у току дана, јер ће им он судити по кратком поступку и Јанковићи су покуњени отишли.      Једног дана   дође код нас Грујица Живанић, по мојој маћехи наш рођак из Мељака. Тата и ја смо били у радионици, и Грујица нам исприча  да код Боре Кожног из Баћевца, који има кућу на Бановом брду, (где је сада саобраћајни терминал)  долазе теренци: наш Рајко, Миле Сељак Бошко Ивковић и други и да тамо одлазе нека лица из Баћевца, као Анђа Гајић, иначе наша рођака и друга. Грујица је био насмејан човек и то нам је причао радосно и у великом расположењу, да га је мој отац, уплашен да однекуда не наиђу четници, молио да то прича тише. Мене је та вест обрадовала као да ме је сунце огрејало. Али то више у селу нисам ником смео рећи, само сам размишљао како да се докопам Београда. О томе смо отац и ја у строгој тајности у кући и радионици разговарали      Тих дана, Воја Копилан је, са неколико четника, био у кући мог деде Велимира  где је дошао њихов курир и они су одмах отишли. После њиховог одласка ја  сам ушао у собу где су они били и нашао сам једну згужвану хартију, коју сам  исправио и прочитао. То је био  акт упућен команданту батаљона од стране команданта  бригаде. У њему је писало да убудуће  треба ликвидирати што мање људи одједном, јер бројна ликвидирања  истовремено, изазивају  лоша реаговање у народу. Иако сам стално био у страху ово ме је  још више уплашило      Одмах сам то рекао оцу кога је то такође још више уплашило.  Договорили смо се да бегамо од куће. Ја да идем за Београд код тетка Раде, чија је кућа била на Лазаревачком друму на Чукарици, недалеко од куће  Боре Марковића Кожног, и да са њим успоставим везу Али за путовање у Београд је требало имати  објаву коју је издавала општина. А ја да тражим објаву да путујем у Београд то нисам смео ни да помислим, јер ми је у општини не би дали. Предложио сам оцу да ступим у четнике,  па онда са пушком  да одем у општину и натерам их да ми дају објаву и онда отпутујем у Београд, у коме до тада нисам био. Богољуб то није хтео да чује. Остало је да одем у Мељак до Грујице Живанића па да  ми он некако помогне, да се домогнем Београда.      А свакодневно се причало да су четници неког заклали у селу у пределима Рашковцу, у Странама, у Рту, у Магама, у Влајковића лугу итд. И ми смо у највећем страху чекали ноћ, усташу да лиже крваву каму и да ће са другима да нас коље.      Убише тих дана Воју Ћурчића, Микаила Ивановића и Чеду Лазића.       Сећам се у месецу децембру 1943, мој деда Велимир једно јутро каже баба Драги да је неко спавао у штали. После неколико дана, увече дође у дедину кућу Воја Ћурчић, дедин унук, а мој брат од тетке. Био сам и ја у дединој кући. Воја је био дошао по храну. Каже да је изгубио везу са Космајским партизанским одредом у коме је био, да је у ствари одред разбијен.  да је све пропало и да ће морати да се преда четницима.      -Шта је пропало Војо? Како партизани могу да пропадну? Коме да се предаш? Коме да главу стављаш на пањ? Овим зликовцкма? Кога се бојиш када имаш пушку? У Космај, тамо можеш да стигнеш за ноћ. Да нађеш одред па да таманите ове гадове међу којима нема поштена човека, каже Воји деда Велимир. Баба му спреми нешто хране и Воја оде у хладну  ноћ. Био је снужден и деморалисан и то га је коштало живота.      Воја јесте ухваћен од четника, али када су га нашли он се уствари предао, дао им је и пушку из које метак није опалио како му је деда говорио. А на крају су га убили и троје мале деце остала су без оца.      А деморализација је коштала живота и Микаила Ивановића и Чеду Лазића      Мој отац Богољуб позвао  је Ђуру Иконића чија је кућа била близу наше, иза Радомира Иконића и договори се са њим да однесе, што  није опљачкано од столарског алата, јер он више не може да ради столарски посао, а када све прође да му алат врати. Уистину од децембарских догађаја мало је ко и долазио  код Богољуба да тражи столарске услуге. Ђура је то прихватио и почео полако да носи  алат и друге ствари. Отац Богољуб опет оде код ћерке Наде у Барич код Обреновца одакле ће доћи код мене у Београд. . Остадосмо ја и маћеха. Али морам поново рећи да ми је она била као мајка, а мој рад за партизане здушно је помагала од почетка, и тако ме гледала и пазила да боље није могло бити.      Тих дана се у селу заказивао збор за 27. март на коме ће говорити четнички мајор или потпуковник Палошевић. Договорио сам се са мајком да тога дана идем на збор а увече да одем у Мељак а даље шта буде. Четници то  неће одмах и приметити, јер ће бити ангажовани око  Палошевића, а када је буду питали где сам, нека каже да сам код сестре Наде у Баричу. Исто сам казао мајци да у Мељак, код Грујице не долази док не чује да сам се пребацио у Београд. За оца Богољуба већ су питали и ми смо говорили да је код ћерке Наде у Баричу      Дана 27. марта 1944 у току дана био сам на збору у црквеној порти. Говорио је мајор Палошевић. Сећам се да је говорио и одговарао: ко води комунисте?  Хрват Јосип Броз Т. . . и. . . т. . . о, из Клањца,  из Хрватске код Загреба. Ко води комунисте? Јеврејин Моша  П и ј а д е, растезао је Палошевић. . До Цркве је Школа  где је после заказан  ручак. У школи сам, пре доласка  Палошевића и његове свите  видео мог друга и комшију Мићу Иконића. Њему сам раније дао мој кајиш, за панталоне, па сам га замолио да ми га врати што је он урадио.      Дошао сам кући. Био сам превише  узбуђен. Одлазим из куће у неизвесност, али сам се радовао што нећу више гледати те четничке кољаше и зликовце, тог кољаша „Усташу“ како лиже крв са каме и како нам прети да ће нас поклати,  и што ћу избећи четничку каму. Мама је испекла кокошку, али ја нисам могао ни да једем, нити сам хтео да понесем. Узео сам  школски  Атлас света и мапу Источног фронта. коју је издало Ново време, да пратим напредовање  снага савезника и  Црвене армије. Кући остаје мајка док Ђура не однесе алат, па ће после  и она у Мељак а после код оца у Барич. Ја се надам да ћу дотле већ бити у Београду.      У Сумрак  сам  пошао од куће. Нисам смео путем. Ишао сам преко њива, ливада и шумарака. Спустио сам се у Пејин поток па сам испод Јагодинца  и преко предела Пресеке избио на брдо и у мрак прешао  друм Београд – Лазаревац  (сада Ибарска магистрала) између Мељака и Вранића код Лазаревића штале и забрана па испод мељачке школе, Славковића куће и испод Јефтића кућа и мељачке порте стигао Грујичиној кући.       Била је ноћ и  нико ме није видео када сам пошао од куће из Баћевц док нисам стигао у Грујичину кућу. Али на моју велику жалост Грујица  није био у њој и нису знали када ће се вратити. Договорили смо се да ја будем на тавану на штали, а да они никоме не говоре да сам код њих. Али због могуће четничке потере договорили смо се да ја са Грујичиним рођаком Миланчетом, чија је кућа била до Грујичине, раном зором идем на Умку и да он покуша ако може да ми, у среском начелству,  извади објаву за одлазак у Београд. Ни код њих нисам могао ништа вечерати.          Када сам отишао на  шталски таван и легао на сено, највише сам размишао да ли сам коначно избегао клање од четничких кољаша. Пре зоре сам са Миланчетом пешке, први пут отишао на Умку. Он је продавао кокошке и још неке ствари. Није никога нашао ко би ми могао  дати  објаву за путовање у Београд. Када смо се враћали  кроз мељачки атар смо ишли преко њива да не би некога срели. Ја сам остао у једном шумарку где сам сачекао  ноћ па сам после дошао Грујичиној кући. Следећег дана смо опет ишли на Умку. Пред зградом  среског начелства Миланче је видео и обратио се Душку Мијушковићу, полицијском писару, за објаву, али када је он чуо да сам син Богољуба Димитријевића отерао нас је у материну, па смо се одмах вратили у Мељак. После рата сам на Умци више пута виђао Мијушковића али га никада на то нисам подсећао, а он је иначе тада водио тај четврти антикомунистички одсек у среском начелству. Више са Миланчетом нисам ишао на Умку,  јер он та посао није могао да заврши.      На моју срећу после неколико дана стигао је Грујица са којим сам отишао на Умку. Грујица ме одвео  у стан Драгог шумара, који је некада био шумар у Липовичкој шуми код Мељака, и са Грујицом био у врло добрим односима, као и његова супруга Рада. Драги и Рада можда она више, били су  на  Умци  у добрим односима са Иванком, тако се некако звао командир  Станице Српске државне страже  на Умци који ми је дао објаву за путовање у Београд и тако сам стигао до моје тетке Раде, чији је један син погинуо као партизан 1941, а други је ухваћен и отеран у концетрациони логор Маутхаузен.      Убрзо су у Београд стигли и моји родитељи па смо живели заједно у Жаркову, у једној кући изнад каменолома, јер је тетка Рада имала мали стан.      Београду сам се преко Боре Марковића Кожног брзо повезао са мојим братом Рајком, Милом Сељаком, Бошком Ивковић и другим теренцима и почетком маја сам изашао из Београда и са њима сам се илегално кретао  по Сремчици, Железнику, Жаркову, Кијеву, Рушњу, Пиносави и другим местима док у лето 1944. нисам отишао у Космајски партизански одред.     Убрзо, после мене, у одред је стигао и мој отац Богољуб, јер се сазнало да он има два сина у партизанима и замало да буде ухапшен од полиције или ликвидиран од четника ДМ. (Сећање писца ових редова)      Жртве четничког терора:  1. Николић Јана, супруга покојног Танасија, домаћица, мајка четворо деце,   убијена  из пушке у својој кући у Баћевцу, 25. децембра 1943, стара 58 година;2. Николић  Танасија Мирослава Мира, ћерка Јане и Танасија, девојка, ујутру  убијена из пушке у  кући 25. децембра 1943, стара 22. године; 3. Катић, рођена Николић  Танасија Добринка Доја, ћерка Јане и Танасија, домаћица, ујутру убијена из пушке у  кући  25. децембра ноћу 1943, заједно са мајком Јаном и сестром Миром, стара 25. година; 4. Николић Селена, супруга покојног Владислава, домаћица, мајка четворо деце, везана па заклана пред зградом  сеоске задруге, око 24 часа ноћу 28/29. децембра 1943, стара 57. година;    5. Ивановић  Танасија Миленија, супруга Миливоја, домаћица, мајка двоје деце,   везана па заклана пред зградом сеоске задруге око 24 часа ноћу 28/29. децембра 1943, стара 32 године:  6. Јовановић Драгутин Карло, солунски ратник, земљорадник, везан избоден камом и убијен из пушке око 24. часа ноћу 28/29. децембра 1943, пред зградом сеоске задруге.  Баћевцу; 7. Богосављевић Љубомир, стар 31. годину, везан убијен из пушке, пред зградом задруге у Баћевцу ноћу 28/29. децембра 1943. године;   8. Кузмановић Златко, отац једног детета, везан убијен из пушке, пред зградом сеоске задруге ноћу око 24. часа  28/29. децембра 1943, стар 36. година; 9. Катић Жике Милијан,  везан убијен пред зградом сеоске задруге  око 24. часа ноћу 28/29. 1943, стар 21. годину; 10. Кристина Богосављевић, домаћица, мајка троје деце, заклана у својој кући ноћу 18/19. јануара 1944, стара 52. године; 11. Ћурчић Чедомира Војислав, отац троје деце, везан па убијен а потом заклан пред својом кућом, ноћу 21/22. марта 1944, стар 27. година 12. Ивановић Михаило, везан убијен пред својом кућом, ноћу 21/22. марта 1944, стар 32. године. 13. Лазић Чедомир, земљорадник, отац једног детета, везан убијен недалеко од своје куће ноћу 21/22. марта 1944, стар 38. година        Ликвидације лица из других места:  1. Лице из Барајева; 4. лица из Железника. Стрељања су извршили Бећевчани Милијан Бркић који је први пуцао, па Тома Иконић који је други пуцао и Живко Петровић Суља који је трећи пуцао. Била је ноћ, а раку су им копали, по четничком наређењу Гајић Тикомира Иван и Љуба Петровић коме је кућа на  Карачинској капији. Сва стрељана лица била су масакрирана; 8. Лица заклана, у пределу Рашковац; 2. Н. Н. лица, ликвидарана од четника у Влајковића лугу; 3. Н. Н. лица, убијена од четника у пределима Стране и Тамалбас; 15. Н. Н. лица. из доњих села убијена од четника у шуми Рт; 1. Н. Н. партизан, родом из  Селевца, срез јасенички, ухваћен јануара 1944, као рањен и после неколико дана убијен од четника на путу за Барајево, код Стевановића куће почетком 1944. године. Укупно 30 лица.      Батинања. 1. Велимир Матејић, тучен и мучен од 25-28. децембра 1943, умро од батина у 1944. години, 2. Ружа Бркић, 3. Веља Гајић, 4. Владимир Гајић, 5. Рака Ћурчић, 6. Радоје Стајковић, 7. Дамњан Стајковић, 8. Живорад Станковић, 9. . Милан Петровић, 10. Милинко Петровић, 12. Дара Стојановић, 13. Војка Димитријевић, 14. Милован Марковић, 15. Милинко Петровић.      У Барајеву клање уз музику и певање. -  Барајево је било највеће село у срезу посавском у време о коме се овде пише, има преко десетак засеока: Средњи крај где је црква и где је тада била општина, Глумчево Брдо, Липовица, Цигански крај, Витковица, Стражарија, Караула, Багрдан, Равни гај и друга. Уочи рата је друштвени живот, за тадашње прилике, био добро организован у Равном гају, пре свега  када је омладина у питању. Главни организатор био је студент Миодраг Вуковић Миле  Сељак, иначе родом из Барајева, а чија је мајка од фамилије Ташић родом из Равног гаја. Од омладинаца у Равном гају највише се истицао Душан Дуја Дамњановић у раду са омладином, а његов отац Андра са старијима који су били опозиционари. Устанак у лето 1941, у Барајеву је највише био подржан у Равном гају. Када је Миодраг Вуковић – Миле Сељак отишао у космајске партизане  1941, Андра и Дуја су наставили свој организаторски рад у том крају села, па и околини. И квислиншке војне формације и четници Косте Пећанца а од јесени 1943 и равногорски четници Драже Михаиловића  своје терористичке активности су највише усмеравали према сарадницима НОП-а у Равном гају, мада је по неколико сарадика било и у Багрдану, Глумчевом брду, Липовици, Караули и другим крајевима, али не толико као у Равном гају. Партизани су се у Барајеву највише се задржавали у Равном гају, а политички радници – теренци поготово.      Равногорски четници су нарочито били кивни што су и у Равном гају партизане помагали и одрасли људи, познати по свом поштењу и честитости, међу којима је било и добрих домаћина и старих ратника.      Пошто нису могли да изађу на крај са партизанима равногорски четници су решили да и у Барајеву, а пре свега у Равном гају ликвидирају главне партизанске сараднике      Иако су  космајски партизани  1943. године  долазили свега неколико, пута у Посавину, они су, пребацујући се из Космаја, највише  долазили у Равни гај,  Баћевац и Вранић, мада су ишли и у нека друга села али им је ово био главни правац кретања, а у овим селима су имали и највише својих сарадника. Зато је штаб Авалског корпуса, 1943, одлучио да се брутално обрачуна са партизанским сарадницима и у овим местима.      Жртве четничког терора. - По списку  Месне канцеларије Барајево, од јуна 1962, који се налази у поседу писца ових редова,  у Барајеву су од четника ДМ ликвидирана следећа лица:      1. Костић Стевана Љубица, , заклана 27. августа 1943. године; 2. Костић Милана Драгиша; 3. Станчић Божидар – Лепи Лаза, Циганин, заклан са још једним партизанским сарадником из космајског села Баба у барајевско засеоку Средњи крај, од четника ДМ Воје копилана; 4. Васић Драгољуб, Циганин, стрељан; 5. Ташић Василија Михаило, заклан 26. децембра 1943;  6. Ташић Јована Велимир, заклан 26. децембра 1943.  7. Ђокић Живана Миливоје, заклан 26. децембра 1943; 8. Пантић Живана  Миливоје, заклан 26. децембра 1943; 9. Дамњановић  Милана Војислав, заклан 26. децембра 1943; 10. Поповић Владимира Миливоје, заклан у Баћевцу 28. децембра 1943. 11. Дамњановић  Грујице Андреја – Чика Андра, ухваћен у Барајеву и отеран у космајско село Бабе где је, после мучења  заклан 28. јануара 1944. године. 12. Ивановић Маринка Живко, заклан 23. марта 1944; 13. Цветковић Јанка Љубисав, заклан од четника 23. марта 1944. године.     (За лица под бројем 5-9, види VII Бр. рег. 1/4-21, К26. )      Ликвидације лица из других места. - У Барајево су од четника са стране дотерана или сама дошла и од четника ухваћена  убијена или заклана и следећа непозната лица и то: 1. Н. Н. лице, не зна се одакле је дотерано у Барајево и заклано;3. Н. Н. . лица из Београда, ухваћена у Барајеву и заклана;3. италијанска војника, која су побегла из немачког заробљеништва у Београду и дошла у Барајево, зато што су тражила Титове партизане заклани су; 2. Н. Н. лица, наводно родом из Рушња дотерана су у Барајево и заклана, наводно што су помагала партизане; 1. Н. Н. лице из Баба, отерано и заклано у Барајево, под оптуижбом да је партизански сарадник. Лица су клана по Равном гају, Средњем крају, Глумчевом брду, Липовици, Витковици и другим засеоцима Барајева.      Укупно 10. Н. Н. лица из других места четници су ликвидирали у Барајеву.      Батинања: Према списку Месне канцеларије у Барајеву од јуна 1962. године, који де налази у поседу аутора)  од четника  ДМ тучена су у овом месту следећа лица:      1. Петровић Радивоја Миливоје, рођен 1985, батинан другом половином 1943. године; 2. Арсић Чедомира Живојин, рођен 1914, тучен другом половином 143. године; 3. Мијушковић Милана Драгослав, рођен 1910, тучен 1944. године; 4. Ивановић Бранка Петар, рођен 1904, тучен 1943. године; 5. Дамњановић Живана Трифун, рођен 1883, тучен крајем 1943. године; 6. Дамњановић Стевана Добросав, рођен 1908, тучен крајем 1943. године; 7. Илић Милоја Миливоје, рођен 1907, тучен крајем 1943. године; 8. Дамњановић Милорада Драгољуб, рођен 1908, тучен 26. 12. 1943; 9. Стевановић Животе Милован, рођен 1924, тучен 26. 12. 1943; 10. Дамњановић Јована Радомир, рођен 1984, тучен 26. 12. 1943, 11. Дамњановић Радомира Михаило, рођен 1910, батинан 26. 12. 1943 12. Ђокић Миљка Живота, рођен 1898, тучен 26. 12. 1943;13. Костић Марка Миливоје, рођен 1906, тучен 26. 12. 1943; 14. Лазаревић Лазара Ленка, рођена 1895, тучена крајем 1943;15. Лазаревић Добросава Ранко, рођен 1924, тучен крајем 1943;16. Ивановић Милана Милорад, рођен 1908, тучен крајем 1943;17. Ташић Велимира Милосав, рођен 1924, тучен 26. 12. 1943; 18. Ташић Велимира Александар, рођен 1912, тучен 26. 12. 1943;19. Ташић Михаила Милка, рођена 1924, тучена 26. 12. 1943;20. Ташић Михаила Живко, рођен 1910, тучен 26. 12. 1943;21. Ташић Илије Новка,  рођена 1918, тучена 26. 12. 1943;   22. Цветковић Јована Зорка, рођена 1894, тучена крајем 1943;23. Павловић Радомира Милосава, рођена 1910, тучена крајем 1943;24. Дамњановић Светозара Марица, рођена 1897, тучена 1943, и више пута 1944. године;  25. Дамњановић Светозара Будимка, рођена 1889, тучена 1943; 26. Благојевић Андреје Видосава, рођена 1925, тучена 26-12-1943; 27. Обрадовић Андреје Ђурђе, рођена 1912, тучена 1943;28. Поповић Миливоја Чедомир, рођен 1924, тучен 26. 12. 1943;29. Илић Милутина Милан,  рођен 1923, тучен 26. 12. 1943; 30. Обрадовић Петра Лука, рођен 1892, тучен крајем 1943;31. Обрадовић Милована Стана, рођена 1898, тучена крајем 1943; Када је тучена рекла је четницима:“Свака сила за времена бива, па  ће тако бити и са вама“;32. Бркић  Степана Христивоје, рођен 1904, тучен 1943; 33. Бркић Степана Богољуб, рођен 1908, тучен 1943;34. Стојановић Владисава Станиша, рођен 1904, тучен 1943;35. Маринковић Светозара Милосав, рођен 1927, тучен 1943; 36. Маринковић Светозара Милорад, рођен 1928, учен 1943;37. Јовановић Миливоја Живан, рођен 1926, тучен 1943; 38. Горуновић Петра Милорад, рођен 1924, тучен 1943;39. Радоичић Драгића Светозар, рођен 1898, тучен 1943;40. Игњатовић Рајка Љубивоје, рођен 1925, тучен 1943;41. ПавловићЖивојина Станица, рођена 1903, , тучена 1943,        живела је у засеоку Барајева Ненадовац. Тучена је зато што четницима није   рекла Добро јутро. Станици је четник Марковић Чедомир из Барајева ударио  преко двадесет батина, жена  није могла да иде па су је укућани и комшије   однели кући;42. Исаиловић Милића Љубомир, рођен 1905. тучен 1944. године;И Исаиловић Љубомира је тукао Чедомир Марковић, зато што није хтео да иде на четничку стражу;43. Ташић Миливоја Добросав, рођен 1900, тучен  1943;44. Христић Драгомира Миливоје, рођен 1927, тучен 1943. године.      Прво је извршено клање уз музику и певање, а после су осечене главе бачене у запаљене куће. -      Раја Ивановић, казивање писцу ових редова 10. 12. 1983. - „У згради основне школе у Равном гају, засеока Барајева, „После два дана саслушавања, тучења и мучења, , у недељу  26. децембра 1943, увече, а већ је пао снег, четници Авалског корпуса под командом поручника Косте Маринковића, команданта Посавске бригаде и четници Николе Калабића и неког Дједе (поменути батаљон Опленачке бригада  Опленачког корпуса Горске гарде), извели су из школе везане Равногајце: Војислава Воју Дамњановића, Миливоја Ђокића, Миливоја Пантића, Велимира Ташића, . Михаила Ташића и  . једног дотераног сарадника НОП-а из космајског села Баба.      Када су изашли из Равног Гаја и почели се спуштати према сеоском гробљу почели су их клати на сваких 20-30 метара. Велимир Ташић покушао је да побегне али су га стигли и заклали.       Миша Гагин, хармоникаш из Барајева који је био мобилисан у четнике, био је натеран да свира док су вршена клања а неки четници су певали.      На сваком закланом четници су ставили цедуљу да се не сме сахранити у гробље, и да их нико несме сахрањивати осим укућана.      После ослобођења пренети су у гробље Миливоје Ђокић, Миливоје Пантић и Миливоје Поповић, а Воја Дамњановић и Мијаило Ташић су остали тамо и где су били сахрањени, на њиховим имањима.      Андру Дамњановића. чији је син Дуја  био, са Милом „Сељаком“, организатор устанка у селу и овом крају, четници су ухватили 18. децембра 1943 у барајевском засеоку Витковица. Отерали су га у космајско село Бабе, тамо су га  мучили и заклали на св. Јована 20. јануара 1944.      Сутрадан по Младенцима, 23. марта 1944, дошао је Воја „Копилан“, командант једног четничког батаљона липовичке бригаде са својим четницима у равногајску школу. Четници су одмах су ухватили и дотерали у школу: мога оца . Живка Ивановића, Љубисава Цветковића, Александра Стевановића  и Богољуба Бркића. Чим се то прочуло, власник млина у Барајеву (Багрдану) Брана Димитријевић пошаље цедуљу Копилану и он пусти Александра Стевановића, а Богољуба Бркића, добро изударају па и њега пусте. Тражили су да ухвате и Љубивоја Ташића, брата Миливоја Ташића Белог који је био у партизанима, али је он успео да умакне.      После вишесатног тучења, мучења и саслушавања да признају сарадњу са партизанима, Копилан им је прочитао пресуду да су осуђени на смрт клањем.      Негде између 21. и 22. часа увече, извели су  везане из школе Љубисава Цветковића иЖивка Ивановића и спровели су их до куће  Љубисава Цветковића. Живко Ивановић је покушао да побегне, али га је четник Илија Пантић, из Барајева погодио из пушке и тешко ранио. Тако су Живка поново ухватилио и у дворишту га заклали заједо са Љубисавом, а затим су им одсекли главе и бацили у оближњу кућу Миливоја Ташића Белог коју су запалили као и кућу Андре Дамњановића и још неке. И на њиховим лешевима су четници оставили цедуље на којима су написали да их нико не сме сахранити сем укућана и то ван гробља и да им се не познаје гроб. Како им осечене главе нисмо могли пронаћи сахранили смо их на нашим имањима, ја мог оца Живка у  нашој њиви а Љубисава Цветковића његова породица близу куће.      После двадесетак дана, када смо расчистили згаришта од Белове куће нашли смо две лобање. Како су биле изгореле нисмо , могли знати која је Живкова а која је Љубисављева; питали смо старог Милана Дамњановића који је обојицу добро познавао и он је на основу костију и вилица утврдио чија је која глава. Ја сам главу мог оца однео до гроба и плитко је закопао поред крста.      После једно пет недеља, крајем априла, када се командант Авалског корпуса мајор Света Трифковић враћао из  Друговца у Подунављу где су четници извршили велики покољ, изашао сам на пут и питао Трифковића  да оца сахраним у гробље, што је он дозволио. Тада сам сандук са посмртним остацима оца ископао и отворио и ставио главу где треба да стоји уз тело а затим сандук поново затворио и пренео у нов гроб на гробље где се и сада налази.      И Љубисав је поново откопаван па је и њему осечена глава стављена у мртвачки ковчег, али он није пренет у гробље, већ ближе кући где му се гроб и сада налази. “ Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument