Авалски корпус      Авалски корпус (АК) као територијална јединица Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), формиран је и деловао на територијама срезова: врачарског са седиштем у Београду, грочанског – Гроцка и посавског – Умка.. Ови, као и срезови: орашки – Велика Плана, јасенички – Смедеревска Паланка, колубарски – Лазаревац, космајски – Сопот, младеновачки – Младеовац и     подунавски – Смедерево, били су усаставу округа београдског.      Према попису становништва у Краљевини Југославији од 31. марта 1931. године, у посавском срезу било је 17.општина и 27 села у којима је живело 34.423 становника, од тога 16.773, мушког и 17.650 женског пола. По вероисповести било је: вере православне 34.272, римокатоличке 118, евангелистичке (протестанти) 3, осталих хришћанских 2, исламске (муслиманске) 24 и осталих 4. Домаћинстава је било 6.235, која су живела у 6.432 куће. У просеку је у домаћинству било вишеод 5,5 . члаова.      У врачарском срезу било је 20.општина и 22 села, у којима је живело 34.996.стновника, од тога  17.396 мушког и 17.600 женског пола. Припадника вере православне било је 34.469, римокатоличке 410, евангелистичке (протестанти) 15, осталих хришћанских 9, исламске (муслиманске) 88 и осталих вера 5 припадника. Становништво је живело у 6.020 домаћинстава и 4.919 кућа. У домаћинству је у просеку било 5,8 чланова.      У грочанском срезу је у  14 општина и 15 села живело 27.108 становника од тога је било 13.466 мушког и 13.642 женског пола. По вероисповести је било вере православне 26.985, римокатолика 116, евангелистичке (протестанти) 2 и исламске (муслиманске) вероисповести 5 становника.. Укупно је било 4.873 домаћинстава која су живела у 4.910 кућа. У домаћинству је у просеку било 5,5 чланова.      Број становника до рата 1941.године свакако се повећао, али се његова структура није битно мењала, - то је, углавном, сеоско становништво које се бавило пољопривредном призводњом. У срезовима је било по неколико моторних млинова и по неко мање предузеће, а на Умци једна фабрика конфекције а друга картона, а у Баричу до Обреновца фабрика тротилаа „Вистад А.Д.у изградњи. (Када су априла 1941, Немци окупирали Србију, „Вистад А.Д.“, закупила је немачка фирма „Вајснер“ – (Weissner) из Келна и производња је отпочела под комесарским надзором претставника фабрике оружја „Rajhswerke Herman Gering“,из Немачке.Све скупа,у фабрикама је било запослено неколико стотина радника.      Становништво се, углавном, бавило екстезивном земљорадњом, јер савремених пољопривредних машина за обраду земље тада није било па су приноси били мали, затим сточарством и воћарством, а у селима ближе Београду и млекарством и повртарством. Већина сеоских поседа је бил око 3 ха земље, а мало сељака  преко 20 ха земље. Било је много сеоске сиротиње и незапослених, који су тражили посао у Београду или Обреновцу и Лазаревцу, али се мали број запошљавао и радио под тешким условима и за мале наднице.     „Под утицајем Вајмарског устава, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је у Видовданском уставу (донет 28.јуна 1921) предвидел више социјално-економских одредаба, тежећи да смири социјалне сукобе и осигура власт буржоазије. Тако је члан 23.Видовданског устава предвиђао да је радна снага под заштитом државе, слобода уговарања није смела да се противи друштвеним интересима; држава је имала право да својим интервенцијама отклања сукобе интереса, штити хигијенске услове и здравље. Мајка, дете  и Брак су стављени под заштиту државе(28 члан устава), забрањено је лихварство (37), правно су укинути „феудни“ односи (42). Али у пракси су то биле папирнате норме, јер се закони за њихово извршење нису доносили, а стварност експлоатације била  је осигурана „целокупном артиљеријом државе“.(Бранко Петрановић:Револуција и контрареволуција у Југославији 1941-1945, књ.2.стр.331).      Да ублажи тежак положај сељака 1932.влада Краљевине Југославије донела је Закон о заштити земљорадника којим је проглашен шестомесечни мораторијум на дугове и обустављена присилна заплена имовине. Око 709.000 сељака дуговало је седам милијарди, махом лихварима и трговцима.(Данас, 19.април 2006,стр.36).Дугови су отписани тек после 1945.године.      „Целу пољопривреду Србије , до априлског рата, карактерисали су: мали посед, аграрна пренасељеност, слаба техничка опремљеност и мали производни капацитети. Сви ови фактори, који онемоућавају рационалну експлоатацију земљишта, капитала и рада и појачавају  натурални карактер пољопривредне производње, били су у Србији заступљени у већој мери него у Краљевини Југославији.      Србија је већ  у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ушла с већим процентом сеоског становништва и уситњенијим поседом у односу на државни просек. Проценти сеоског становништва у Србији, према попису из 1921, износио је 85,71% према 79,76% у Краљевини СХС. Истовремено, у Србији је било 3,07% хектара зиратне земље по сеоском домаћинству, што је за 0,06 хектара мање од просека целе Краљевине СХС. Zbог слабе производне способности пољопривреде нису се могли формирати новчани вишкови. Стога ситно сељаштво, које је преовлађивало  у поседовној структури српске пољопривреде, није било у могућости да посед опреме савременим пољопривредним алатима и радном стоком. Године 1936, на хиљаду газдинстава на територији Србије долазило је 438 плугова и 182 ралице, а да 380 газдинстава уопште није имало никакве справе за орање. Дрљачу је имало 361 газдинство, сејалицу 44, а ваљак 35 газдинстава. Већ постојећа механизација била је у употреби на крупним и средњим газдинствима, док мала, нису имала могућности да се опреме ни основним оруђима.      Осим одсуства механизације, српску пољопривреду,  карактерисала је и недовољна снабдевеност запрежном, радном стоком. Према статистици из 1936.године, 58% газдинстава у Југославији није имало стоку за  обраду земље. Пред рат је на територији Србије било 1,1 милион говеда а 140.000 коња, што се за време окупације погоршало, па је на хектар обрадиве површине у у Србији долазило  0,4 радна грла, а на ха оранице 0,58. Пред рат, један је коњ долазио на 19 хектара обрадивове површине или на 12 хектара оранице, док је једно говече долазило на 2,4 ха обрадиве површине или на 1,56 ха ораница.      Употреба вештачких ђубрива у пољопривреди била је пре рата минимална, јер се вештчко ђубриво у земљи није производило. Према пољопривредној годишњој статистици, у Југославији је 1939. године принос пшенице по хектару износио 1290 кг, пред рат 1.170 кг, кукуруза 1.663 кг., а пред  рат 1.240 кг.“ (Драган Алексић: Привреда Србије у другом светском рату).      Наведени подаци  су великој мери слични или исти и у ова три наведена среза       Села, изузев неких близу Београда, нису  била електрифицирана тако о куповини и коришћењу електричних апарата у данашњем смислу није било ни говора. Телефоне су имала среска надлештва и по неко од грађана, а по селима oпштине и жандрмеријске станице. У селима није било путева са каменом подлогом или асвалтом. На терену су постојале православне цркве, али их је било мање него општина.      Основне школе до четвртог  разреда постојале су у већем броју села, а у среским местима било је повремено, приватних занатскихо школа. Средње, више и високо образовање било је у Београду на којима су се образовала деца имућних сељака и грађана, која су по завршетку школовања остајала у Београду.      Здравствена служба била је слабо развијена. Болнице нису постојале, а по један или два лекара опште праксе постојала су у среском месту и по две три амбуланте у срезу образоване од здравственог задругарства. Код среског лекара или на лечење у Београд могли су ићи само имућни грађани и сељаци и чланови њихових породица. Зато је смртност била велика  и краћи животни век.      У већини села постојале су задружне продавнице или неки дућан где је становништво купало неопходне артикле: гас за лампе, шећер, цигаре и др.      Ношњу  су радиле занатлије, - кројачи, абаџије, опанчари а постојали су и други занати – колари, ужари, столари, бачвари, сарачи ит.      Веће и лепше куће од чврстог материјала правила су само имућнија домаћинства.      Преко територије ова три среза пролазиле су сви путеви, железничке и телефонске линије из Београда у унутрашњост Србије и то: пут Београд –Kрагујевац преко Младеновца и Тополе; пут Београд – Болеч – Гроцка -Смедерево и даље за Ниш, односно Пожаревац; пут Београд – Липовичка шума -Лазаревац, одакле се рачвао за Ваљево и Горњи Милановац, односно Чачак и даље; пут Београд – Умка – Обреновац – Шабац; железничка пруга Београд – Младеновац- Смедеревска Паланка – Ниш; железничха пруга Београд – Бели Поток – Колари  одакле се раздвајала за Смедерево и Пожаревац, односно  за Велику Плану и Крагујевац и железничку пругу узаног колосека Београд – Умка – Обреновац – Лајковац – Чачак односно Ваљево. Преко врачарског и посавског среза је ишао далековод Београд – термоелектрана Вреоци одакле се Београд напајао струјом.      Овај крај спада у предео ниског побрђа у чијем се центру налази планина Авала по којој је Авалскикорпус и добио назив.      Због Београда, на кога се наслања као његово залеђе, ова територијаа чије је становништво кроз векове делило његову судбину, такође има изванредан географски и геостратегијски значај.      У борбама за слободу и пре и за време Првог и Другог српског устанка народ са ових простора узео је активног учешћа и дао знамените личности као Васу Чарапића из села Белог Потока (срез врачарски)који је погинуо у борби за ослобођење Београда, обор кнеза Палалију из грочанског села Бегаљице (срез грочански), кога су Турци посекли пред Први српски устанак, који су и у песмама опевани. На посебан начин значајна је историјска личност и Јанко Гагић из села  Болеча (срез грочански) кога се Турци нису могли докопати,  па су му ухватили сина и повели да га убију, али им се из шуме јавио Јанко да му пусте сина а њега да посеку, што се и десило, па је о томеВладимир М. Јовановић испевао песму која гласи:                                          О Т А Ц      Подиже се дивља хајка                          Против јадног српског рода             што покрива једну реку,      Да му не да да осети                          застадоше да за оца      Шта је срећа и слобода.                     Соколићу главу секу.      Ненадовић храбри паде                     И већ џелат сабљу диже      И Бирчанин с њим погину                   да детету главу скине,      Али Гагић, Јанко Гагић,                       ал се зачу глас ненадни,      Он умаче у планину.                             Глас Гагића из планине:      Залуд хајка за њим јури                        „Станте, Турци, станте вуци,      Без одмора и без станка                        не грешите руке своје,      Нигде нема горског сина                      не дирајте соколића      Нигде нема Гагић Јанка.                       Ево русе главе моје!      Па кад хајка не могаше                         Па изађе из шипрага,      У планини да га нађе                             те нејаком збори сину:      Она ману горске кланце                        „Иди, сине, иди, надо,      И у Болеч село зађе,                               иди, птићу, у планину.      Па Јанкову кућу тражи.                         Па кад света ора дође,      Тражи жене самохране,                         Те се поклич гором вине,      Тражи децу без одбране                         ти се сети баба свога      И јуначни над нејачи,                             што за тебе сада гине;      Ухвати му једног сина                            ти се сети да он за те,      Ухвати му једног птића                          даде русу главу своју,      Соколова соколића                                  Да ти њега замењујеш      Па га води друмом царским                   у крвавом светом боју“.      Да бар њему главу скине;                       То изрече главу саже,      Турци дете на смрт воде,                        сабља севну, а он мину,      А друм води крај планине.                      А соколић дотле беше      Па кад бише на ћуприји                           Одлетео у планину“.           Ту је и  Сима Марковић, кнез кнежине посавске, нахије београдске, из села Великог Борка (срез посавски). Када је 19.марта претседавао Правитељствујушчим совјетом сербским у Смедереву. Сима је тада изасланику турскг султана, који је тражио да Срби наставе да плаћају данак и да своју војску ставе под турску команду у рату Турске против Русије, дао чувени одговор:     „Србија гледа на се као на сасвим самосталну земљу. Она неће да плаћа никакови данак, и нигда неће да подигне оружје на своје сојузнике (Русе)“      И у српско турским ратовима 1876-1878 и у балканским ратовимѕа 1912-1913, и у Првом светском рату, народ овог краја поднео је огромне људске и материјалне жртве о чему сведоче и споменици или спомен плоче у сеоским црквама овог краја са бројним именима погинулих.      У политичком животу главну реч водила је Радикална странка која се другом половином тридесетих година 20 века трансформисала у Југословенску радикалну заједницу, па демократска странка, док су остале странке имале мањи број гласова и мањи утицај. Избори су вршени за општинске управе, бановине  и народну скупштину Југославије. Гласање је било јавно, па и у присуству жандарма. Жене нису имале право гласа, а  омладинци су гласали после служења војске, а и  војска и војници и официри нису гласали.       У овим срезовима био је мали број симпатизера и присталица Комунистичке партије Југославије (КПЈ), али је ова партија највише имала  симпатизера и чланова у посавском срезу, где је пред Други светски рат постојало и неколико партијских организација и организованих група симпатизера и кадидата за пријем у КПЈ. Али њихов стварни утицај био је већи од њиховог броја. Неке припаднике грађанских странака које су оштро критиковали власт од ње су сматрани за комунисте иако то нису били. Поједини радници из села који су  радили и живели у Београду,као и неки ђаци – гимназијалци и студенти који су били само симпатизери,присталице или чланови КПЈ долазили су на разне скупове по родним селима где су говорили о тешком животу радника и сељака и лагодном животу богаташа и буржоазије, ширили комунистичке идеје о социјалној правди и једнакости, величали Савез совјетских социјалистичких република (СССР) као прву земљу социјализма, и тражили да влада  Краљевине Југославије успостави дипломатске односе  са СССР и с њим склопи пакт о пријатељству; када је Немачка узела део Чехословачке – судетске области они су говорили да ће бранити Чехословачку;  када је Немачка анектирала Аутрију и избила на северне границе Југославије, да ће бранити земљу итд.Они су имали симптизере и међу присталицама грађанских опозиционих странака, које су стварале велико опозиционо, антирежимско  расположење у народу на селу где је већина тешко живела, али највише међу омладином и људима из најнижих социјалних слојева који су надничили код сеоских богаташа.      О раду сеоске сиротиње, писцу ових редова Живорад Иконић, земљорадник из Баћевца 12.јула 1962.године, казивао је:     „Рођен сам  у селу Баћевцу, срез посавски Умка. Пред други  светски рат живео сам  са родитељима, сестром и три брата. Били смо врло сиромашна породица. Од 14-15. година морао сам да копам по богаташким њивама. Копачне наднице су биле мале, а мене су исплаћивлио мање него одраслим копачима.      Не знам да ли сам ушао у 17.годину када сам упитао Јанка Бркића, најбљег косача у селу и околини, да ли може да ме прими да косим са њим, јер је обично он погађао косидбе са газдама у име својих другова с којима је заједно радио. Косачке наднице су тада биле веће од копачких и износиле су 10 динара. Каже мени Јанко да сам млад и да је кошење врло тежак посао.      На моје наваљивање, он ми једног дана каже да сутра имају косидбу на ливадама Панте Бркића, у пределу Маге, између Баћевца и Бождаревца.И каже ми да је питао газда Панту и он му је рeкао да могу и ја да косим. А Јанко је морао да претходно каже сваком газди па и газда Панти који ће косачи косити. Ово зато што су се неки косачи замерили газдама и они нису хтели да их више виде на њиховим ливадама или њивама. Јанко ми је рекао да морамо  пре изласка сунца на њиву, а најбоље је да пре сванућа  дођем код њега кући,пошто ми је то спутно , па да идемо заједно. Тако и урадим. И пре зоре  ми кренемо на ливаду. Успут нас сустижу и остали косачи. Прођосмо поред гробља и пре изласка сунца стигосмо на ливаду. Стиже на чези и газда Панта и све нас поздрави. Јанко се са њим договори одакле да се почне са косидбом. Ми се распоредисмо и почнемо да косимо. Тек тада је сунце изашло. Ја последњи.       Кад је био одмор, каже мени газда Панта:       - Жико, ево ти балон па иди на Точак (извор) и донеси воде.       Ја уморан, једва чекам да се одморим. Али шта ћу, узмем велики балон и преко баћевачке реке на извор Точак. Напуним балон, који сам једва донео на ливаду и предао газда Панти. Он ме упита где ми је пампур којим је он затварао балон, јер га ја нисам донео. Рекао сам му да не знам.Газда је оћутао.     Сунце зашло. Ми не прекидамо док нисмо завршили откосе. Онда крећемо у колони за газда Пантом, који на чези иде испред нас. Идемо његовој кући...После вечере газда Панта нас исплаћује. Свакоме даје по банку (десет) динара, а мени каже да ми припада осам динара, јер је мој откос био мањи од одраслих косача, али ми ни толико неће дати, већ само шест динара зато што сам изгубио пампур – затварач од балона за воду. Ја ћутим. Ћуте и одрасли косачи, боје се, ако нешто кажу да ће наљутити газда Панту и да им, можда због тога, он каже да сутра не долазе  да косе. А незапослене сиротиње било је много па је газда Панта могао лако да нађе другог косача.      Сутрадан опет пре сванућа смо на ливади...      И опет ме газда Панта посла са балоном на извор по воду. Ја идем и гледам по трави да нађем пампур,али га нисам видео и тако  стигнем до извора. Кад на камену поред извора стоји пампур, где сам га јуче оставио кад сам долазио по воду. Ја га радосно ставим у џеп... Увече ми газда Панта да је осам динара, а осталима опет десет. Али и то је више него што сам добијао за копање. Ја му тада дам пампур, а он ми да она два динара што ми је претходно вече задржао за пампур“.      На разним скуповима, игранкама, пијацама, вашарима, свадбама, где су били присутни жандарми они су спречавали да говоре лица које су сматрали за комунист, хапсили их, кундачили, притварали у жандрмеријске нстанице и после проведене ноћи у затвору пуштани на слободу.      Општа  ситуација у Краљевини Југославији била је оптерећена разним економским, социјалним , националним и другим проблемима који су потресали земљу.      Са тако нерешеним проблемима, Немачка и њени савезници су напали Југославију и после кратког априлског рата 1941, је окупирали. За време повлачења много оружја и опреме бачено је по путевима куда је војска одступала,па су сељаци много тога скупили, а где је било комуниста и симпатизера КПЈ они су то скупљали по партијској директиви.      Сељаци, а нарочито стари ратници, били су изненађени краткотрајним ратом и брзом капитулацијом југословенске војске. Тада су настале приче о издаји и петој колони.      А пета колона је назив за организације, групе и појединце,  који за рачун нападача – агресора  унутар своје земље делују пропагандно, шпијунажом, диверзијама, а изводе и борбена дејства ради подривања њеног јединства и одбранбене моћи. Назив потиче из шпанског грђанског рата 1936-1939, а употребљен је за обележавање снага које су деловале као пета колона у опседнутом Мадриду упоредо са четири наступајуће спољне колоне према граду.      У Краљевини Југославији, пред Други светски рат 1939-1945, Немци су имали врло јаку и добро организовану пету колону. Од 1920.године постојало је  Швапско-немачки  културни савет - Културбунд, који је пред рат директно био укључен у немачке ратне планове. Културбунд је имао око 400 месних организација, са преко 300.000 чланова организованих у групе ради извођења војно-полицијске обуке и диверзантско-саботажних акција.        Каква је њихова активност била у краткотрајном априлском рату сведочи и сећање резервног поручника војске Краљевине Југославије, Радојице Вукићевића, предратног члана КПЈ и носиоца „Споменице 1941.године“:     „Једанаестог априла 1941, наше трупе из састава Шесте самосталне армије започеле су повлачења на десну обалу Дунава, јер је немачки моторизовани корпус из Румуније брзо продирао и већ заузео Вршац и Петровград, данашњи Зрењанин. Мој Осми пешадијски пук налазио се у саставу Банатског одреда. Те ноћи пук је имао да се последњи повуче, а Трећа чета, којом сам командовао после дезертирања њеног командира Пријића, из Трећег батаљона, налазила се у заштитници.      Били смо последњи на територији Баната! Бар тако смо били обавештени од више команде. Дванаестог априла, око пол сала после поноћи, док смо пролазили кроз Панчево на нас је са свих страна отворена паклена ватра из пушака и пушкомитраљеза. Фолксдојчери – културбундовци пуцали су из околних кућа и иза углова и хтели да нам спрече повлачење. Почели смо борбу у мраку. Војници су били страшно огорчени и никог нису штедели. Било нам је потребно цео сат и по да разбијемо петоколонаше. Заробили смо их седамнаест, а код једног смо пронашли око три стотине трака са кукастим крстовима. Ваљда је те ноћи  требало да их раздели онима који још нису стигли да се наките тим прљавим знамењем. Одред војника под командом наредника Милића потерао их је према мосту...“     Већ је свитало кад је мала заштитница прешла панчевачки мост, водећи заробљене „Јупитеровце“ ( и такав назив су носили неки културбундовци).           У својим сећањима, поручник Радојица Вукићевић наставља:     „На другој страни стајали су бригадни генерал МИЛУТИН ЖУПАЊЕВАЦ, командант Банатског одреда, пуковник Душан Боснић, командант мог Осмог пешадијског пука и још један виши пофицир.      - Мост је миниран и ви ћете, господине поручниче присуствовати његовом рушењу, као члан комисије, наредио ми је генеал Жупањевац.      Очекивао сам да ћу чути страшну експлозију, али, ово рушење било је право ремек дело наших инжењераца. Јер, конструкција се без детонације сручила у воду. Стубови су просто били пресечени на више места и једино што се чуло, то је био јак тресак делова који су просто потонули. Могло је бити око пет часова и десет минута када је то извршено.      Генерал Жупањевац нас је похвалио због борбе са културбундовцима, а пуковник Боснић је наредио да ухваћене петоколонаше спроведемо у Липовичку шуму, где су се повукли остали делови нашег пука.      Тада сам први пут видео Београд после бомбардовања... На мене је призор деловао поражавајуће. Ту и тамо гореле су зграде, свуда страшне рушевине. Док смо ишли, неколико појединачних немачких авиона је кружило и бацало бомбе ту и тамо. А у Сарајевској улици били смо просто слеђени кад смо, газећи преко крша, видели откинуте делове тела деце и жена, ноге и руке... Требало је много енергије да обуздамо војнике, који су хтели да ухваћене културбундовце пострељају одмах ту, на улици. Издајници су ишли погнутих глава и с времена на време понеки од њих би на нас, искоса, бацио подмукли поглед. Ваљада су се надали да ће још дочекати да нам суде...“      Кад је заштитница стигла по подне у Липовичку шуму, сустигли су друге делове војске  у повлачењу. Тада су „Штуке“ (немачки јуришни авиони) започели да нападају југословенску војску у одступању обрушавањем и митраљирањем.      Радојица Вукићевић, у својим сећањима наставља:     „На питање коме припадају, одговорио ми је поручник Вукчевић да су у саставу Сремске дивизије, којом командује генерал Јован АНТИЋ.      Пуковник Боснић је сазнао да се командант дивизије налази негде у некој вили. Наредио је мени и поручнику Вукчевићу да га пратимо. Та једноспратна лепа зграда налазила се на крају Липовичке шуме према Степојевцу ( у селу Мељаку). Очекивали смо да ту  нађемо штаб дивизије, али смо затекли само генерала Антића. Био је у новој униформи, беспрекорно елегантан. Видео сам да је пуковник Боснић поцрвенео од љутине.      На све стране поред путев стоје разбацани топови, опрема, оружје, муниција... дивизија је у расулу! Плануо је пуковник Боснић. Шта то значи? А дивизија под вашом командом требало је да брани Београд!      Увређен што му се пребацују чињенице, генерал ЈОВАН АНТИЋ се разбеснео о упиљио у Боснића.      То није ваша ствар господине пуковниче! – одбрусио му је генерал Антић.            Нећу ваљда  да вама полажем рачуна?      На то се пуковник Боснић  окренуо и изишао без поздрава а ми за њим.      После тога је преки ратни суд Осмог пешадијског пука пресудио да се свих седамнаест „јупитероваца“, „због издаје отаџбине и земље чији су грађани“, затим „мучког препада на југословенске трупе у ратном  стању“, казне смрћу и пресуду одмах извршити.      Огорчени војници су се добровољно јављали, - каже Радојица Вукићевић. Команду над одредом за стрељање преузео је активни поручник Вукчевић. После нашег повлачења Немци су те издајнике сахранили усред Панчева и подигли им споменик, а сваки мештанин приликом проласка морао је да диже руку на хитлеровски поздрав. Извршили смо ту пресуду чисте савести и камо среће да се са издајницима свуда тако поступало“.( Милорад Јанковић: Априлски рат, Политика, понедељак, 4.јуна 1973 г., наставак 63).      Део банатског одреда сместио се у селу Баћевцу, близу Липовичке шуме, као и њихов командант генерал Жупањевац. Генерала је неколико чланова КПЈ из села, који још нису подлезали војној обавези молили да их прими у одред, али им је он, потрешен одговорио да зато нема потребе јер је војска у расулу.      Поред Фолксдојчера стрељаних у селу Мељаку код Липовичке шуме, Банатски одред је једног фолксдојчера, од ухваћених фолксдојчера за време ноћне борбе у Панчеву,  спровео  у Баћевац. Где је саслушаван и после стрељан и сахрањен у шуми званој Влајковића Луг, недалеко од цркве у Баћевцу.      Убрзо после капитулације у Баћевац су дошли Немци и Фолксдојчери из Панчева, ископлаи леш стрељаног и пренели у Pанчево где је поново сахрањен. Немци су приликом боравка у Bаћевцу саслушавали неколико сељака као и општинске службенике, нарочито општинског деловођу Илију Влајковића, а посебно су дуго саслушавали баћевачког свештеника  Мирољуба Живковића, у чијој је кући генералЖупањевац спавао ноћу 12/13. априла 1941.године, а који је иначе од раније познавао генерала Жупањевца јер су родом из Левча у Шумадији.      Године 1943, Немци су поново долазили у Баћевац и дуго су саслушавали свештеника Живковића. По казивању писцу ових редова, утисак је свештеника Живковића, да су Немци хтели да дођу до неких података о кривици генерала Жупањевца за  стрељаног фолксдојчера а и за друге. Генерал се тада налазио у немачком заробљеништву и Немци су хтели да му суде, и генерал је, као ратни заробљеник, имао због тога  великих непријатности.      Тих априлских дана у Баћевцу су били смештени и делови Сремске дивизије. Писац ових редова је гледао код куће његовог деде Велимира, неколико коњичких официра који су плакали што се војск практично без борбе распада, а они су желели да се боре.      После краткотрајног рата, Немци су у Србији успоставили немачку војну окупациону  управу са задатком  да активира српски управни и полицијски апарат  која би под немачком контролом осигурала ред и мир и активирала привреду и омогућила пљачку Србије за потребе Немачке.      „У саставу немачке војне управе била су два штаба: управни који је вршио функцију окупационе владе и био надзорни орган српских власти и командни штаб, надлежан искључиво за  војна питања. У штабовима је било око 700 официра и службеника.      Војна управа је на целом подручју окупиране Југославије била заведена само на подручју Србије, а решење о томе је потписао  командант Врховног штаба немачке сувоземне војске, фелдмаршал Валтер фон Браухич, 20.априла 1941.године. Србија је била обавезна да плаћа контрибуцију за издржавање немачке војске на својој територији“.(Васа Казимировић: Србија и Југославија 1914-1945, књ.3, стр.741).      Генерал који је стајао на челу војне управе у Србији имао је на почетку звање војног заповедника,  а од  септембра 1941, титула му је гласила: Опуномоћени командујући генерал у Србији и био је непосредно подређен војном заповеднику Југоистока, чије је седиште било у Солуну,а од лета 1943, у Београду.      Немачке трупе ушле су у Београд 12.априла, а већ 14. априла командант немачких окупационих трупа у Србији, фелдмаршал фон Вајкс, командант немачке 2.армије издао је проглас у коме је речено:     „Државне власти, административне управе, полиција и школе продужиће свој рад и даље. Тако ће оне служити сопствени народ. Њихови управници су оговорни за лојално држање према окупаторским властима. Чиновници у државној управи продужиће да добијају досадашње плате“.      А у самом акту капитулације војске КраљевинеЈугославије, у делу под насловом „Одредбе о извршењу примирја између немачке и југословенске оружане силе“, од 17. априла 1941. године стоји:     „Органи жандармерије и полиције који су морали да напусте своја мирнодопска места с одступајућим трупама, имају се сместа упутити на своје редовне дужности. У својим мирнодопским местима морају се одмах јавити немачким посадним трупама“. У службеном, пак, Упутству Команданта Копнене војске о организацији окупационе управе уСрбији од 20.априла 1941, писало је:“...Уколико домаће власти желе да наставе свој рад, треба их према могућностима ставити под најстрожу контролу“.      Већ 22.априла 1941.године, истог дана када је примио дужност војноуправног команданта  Србије, генерал Ферстер је обавестио свог претпостављеног, команданта 2.немачке армије фон Вајкса, да намерава да формира цивилну управу у Србији на челу са бившим управником београдске полиције и министром унутрашњих послова у влади Милана Стојадиновића, Миланом Аћимовићем.      Успостављање прве квислиншке управе у Србији, Савета комесара, било је у знаку немачког неповерења јер су у највишим круговима Рајха Срби сматрани за бунтовнике и превратнике. Стога је образовање домаће управе и њен персонални састав био у надлежности немачке службе безбедности (Reichssieherheitshauptamt).      Постављањем квислиншке управе у Србији практично је руководио заменик шефа Управног штаба Војноуправног команданта, а практично је главну улогу у избору министара имао Фајне (Gеrhardt Feine), помоћник Феликса Бенцлера, опуномоћеника Министарства спољних послова Рајха у Србији, који је као саветник немачког посланства у Београду пре рата био добар познавалац прилика.у Србији.      Прва домаћа цивилна управа у окупираној Србији, која се звала Савет комесара, успостављена је 30. априла 1941.године на предлог Управног штаба Команданта Србије и одржала се до краја августа исте године. У Комесаријат су ушли мање познати политичари Краљевине Југославије, јер они познатији нису били расположени, бар у тој  фази рата, за активну сарадњу са окупатором. Комесар Министарства унутрашњих послова и председник минитарског савета,односно Савета комесара, био је Милан Аћимовић. Комесар Министрства правде постао је Момчило Јанковић, адвокат, за комесара Министарства финансија постављен је Душан Летица, бивши министар, комесар Министарства пошта, телеграфа и телефона Душан Пантић, бивши министар у влади Драгише Цветковића,.комесар Министарства привреде инжењер Милосав Васиљевић, директор Београдског сајма, комесар Министарства саобраћаја др Лазар Костић, професор Београдског  универзитета, комесар Министарства исхране Јеремија Протић, бивши помоћник министра финансија, комесар Министарства социјалне политике  и народног здравља др Стеван Иванић и комесар Министарства грађевина инжењер Станислав Јосифовић.      Више од две недеље јавности није званично саопштено оснивање цивилне управе. Комесаријат се обратио народу тек 16 маја преко дневне штампе, деклерацијом о успостављању цивилне српске управе и позивом на сарадњу и поверење.      Ослањањем на стари апарат власти било је Немцима у управно-техничком погледу од велике помоћи. Пракса у већини потчињених европских земаља показала је да је окупационој управи једноставније да се ослони на домаће политичаре и чиновништво, који су из рaзличитих мотива спремни  да колаборирају, него да оснива комплетан сопствени апарат управе (власти).      Међутим, немајући довољно поверења у домаћи бирократски апарат. Немци су обезбедили надзор над домаћим органима власти на свим нивоима – од министарстава до среске и општинске управе. Сам Комесаријат, а касније и Влада (народног спаса) на челу са генералом Миланом Недићем, били су подређени Управном штабу Команданта Србије; контролу над среским начелствима вршио је командант надлежне фелдкомандантуре, док је надзор над локалном управом, општином и градском имао командант места. Савет комесара а кaсније и Влада, као ни нижи органи управе, нису могли самостално да врше функцију власти, већ су морали да траже одобрење надлежних органа немачке окупационе управе...      Комадањем Југославије, Србија је била сведена, мање-више, на границе које је имала до 1912.године, до „преткумановске Србије“. Према немачким подацима, она је имала 51.100 квадратних километара (преткумановска Србија – 48.303 ккм) са 3.810.000 становника, рачунајући у тај број и Немце у Банату, Румуне, Мађаре, и друге. Србија је остала и без Срема и без Бачке. Од читаве територије Косова и Метохије, у саставу Србије остала су само три среза: Подујево, Вучитрн и Косовска Митровица. Све остало ушло је, прво, у оквир италијанске окупационе зоне да би, затим, 12.августа 1941, указом  италијанског краља, било припојено „Великој Албанији“.     „Због слабих резултата Аћимовићеве комесарске управе, војноуправни заповедник Србије се одлучио, да 29.августа 1941, нову владу повери армијском генералу Милану Недићу, полазећи од његовог високог чина у бившој војсци, енергичног антикомунизма који је исповедао, његове уверености у победу Трећег Рајха, као и у обнову Србије у крилу новог европског поретка, где је она, по његовим схватањима, требало да тражи своју будућност.      Недић је за Немце био човек од несумњивог ауторитеа, далеко испред других кандидата, а, при томе, и војник чија се енергија могла искористити у гушењу устанка. . Дотадашњи немачки сарадници били су од мањег значаја, политички минорнији, а од раније познати као носиоци немачких погледа на уређење друштва, стари сарадници предратних режима са немачком полицијом и Главни уредом за безбедност Рајха, као Драги Јовановић, шеф српске службе безбедности, Милан Аћимоић, пропагандисти типа Станислава Кракова и Данила Грегорића. Са гледишта немачких потреба, Недићу је била намењена улога техничког оруђа њихове војноуправне политике.      Прихватањем претседничког места у квислиншкој власти и њеним образовањем Недић се унапред одрекао своје властитости. Од часа када је постао немачки заробљеник, он практично није имао маневарски простор, сем да у крајњој линији служи Немце. Самим чином прихватања понуде и добијањем „инвеституре“, Недић је себе довео у подређен положај; примио је на себе срамоту колаборације, а да није успео да повеже поцепану српску буржоазију; поистоветио се с немачком политиком без резерве, а да ни најмање није успео да промени антисрпско расположење немачког врха, иступао је као претседник владе, иако је сваки немачки функционер у Србији могао да доведе у питање његове акте; изјаснио се да ће угушити устанак, а Немци су били принуђени да га сламају оперативним трупама доведених с других фронтова; тражио је проширење Србије,док су Немци крајем 1941, и почетком 1942, довели Бугаре за окупаторе у велики део Србије; није се изјаснио против свога краља, али га је овај деградирао због колаборације; нападима на савезничке силе у говорима, које Немци нису имали потребе да цензуришу, навлачио је на себе одијум квислинга и у међународним размерама; патетично је настојао да спречи немачки терор над народом, подносећи  протесте, меморандуме, претећим оставкама, иако се овај настављао несмањеном жестином под владом на чијем је челу и даље остајао гнерал Недић.      Упрезањем у кола Осовине Недић је дошао у сукоб с Југословенском владом у избеглиштву, која је од њега морала да се дистанцира, мада су српски кругови у емиграцији наставили да разграничавају Недића од Павелића, наводећи да је први градио капитал спасиоца дела српског становништва које је пред терором морало да потражи уточиште у Србији, а   други да је био гробар српског народа у Независној држави Хрватској.        Стављајући касније Недића под слово „З“ (заклати), емигрантска влада га је практичnо била отписала. Заједно са Димитријем Љотићем, „идеалистом“,како воле да га називају Немци, који је сањао о унутрaшњем препороду српског народа на основу фашистичких начела и нове организације друштва, Недић је сведочио о силазној дегенеративној линији водећих људи српског грађанства“.(Бранко Петрановић: Револуција и контрареволуција у Југославији 1941-1945, књ.1,стр.239-241).      Задатак Недићеве владе био је да ојача жандрмерију и помогне Немцима у гушењу устанка у Србији и да омогући Немцима да наставе економску експлоатацију Србије.      „Недићева жандармерија (недићевци) која је 3.марта 1942, преименована у Српску dржавну стражу(СДС), другом половином 1941, бројала је око15.000 жандарма који су касније преименовани у стражаре.      Димитрије Љотић, вођа фашистичке странке „Збор“, октобра 1941, формирао је своју партијску војску – Српску добровољачку команду, јачине око 2000 добровољаца (љотићевци), која је крајем 1942, преименована у Српски добровољачки корпус (СДК) који је средином 1943, достигао број од око 9000 добровољаца добро наоружаних. Идеолошку основу добровољачког корпуса сачињавала су основна начела „Збора“, која су предвиђала борбу против: слободних зидара, Јевреја, комуниста, западњачког капитализма и његових облика дотрајалости и стварање независне монархистичке Србије везане за Немачку. Командант СДК био је пуковник Коста Мушицки.      За разлику од Недићеве жандармерије у којима су били легализовани одреди четника Драже Михаиловића, љотићевци су били против четника ДМ па је долазило и до међусобних сукоба ко је бољи и већи антикомуниста и монархиста.Најбољи борци – љотићевци били су из редова омладинске организације „Бели орлови“, који су потицали из средњограђанских кругова и богатијих сељака, од настанка обележени као непомирљиви борци против комуниста и демократије.      У лето 1941, Немци су придобили за сарадњу четничког војводу Косту Пећанца, који је формирао више четничких одреда, у којима је крајем 1941, било око 3000 четника, а расформирани су крајем 1942.године.      Од краја новембра 1941, овим квислиншким формацијама су се придружили и легализовани четници Драже Михаиловића.      Све ове квислиншке формације наоружаване су од Немаца и биле подчињене немачкој команди.      Специјалну  оружану формацију у служби немачког окупатора представљао је Руски заштитни корпус,  јачине око5000 војника, под командом генерал-лајтанта Штајфона, бившег царског и Врангеловог официра, који је у борбеним дејствима био потчињен немачким, односно бугарским штабовима“. (Бранко Петрановић: Револуција и котрареволуција у Југославији 1941-1945, књ.2.,стр 2-29).      Немци  би у Србији, поред три посадне дивизије, морали тај број повећати бар за још две дивизије, да им у борби противу партизана и пљачкању српске привреде нису помагале квислиншке војне формације и четници ДМ.      Kвислинг (Kvisling)- општи појам, настао у Другом светском рату, за грађане појединих држава (војна и цивилна лица), који су се отворено ставили у службу фашистичко-нацистичких сила, непријатеља и окупатора своје земље, и то правдали тобожњим националним интересима. Назив Квислинг потиче од норвешког официра  (Vidkun Kquisling), који је за време немачке окупације Норвешке био претседник норвешке владе. После ослобођења Норвешке, осуђен је на смрт и погубљен.      Квислинзима су за време Другог светског рата сматрани: Хаха у Чешкој, Павелић у Хрватској, Рупник у Словенији, Недић у Србији, Петен у Француској, Дегрел у Белгији, Тука у Словачкој, Антонеску у Румунији, итд.      У југословенској историографији квислинштво се назива и колаборација.      У овом тексту употребљаваће се оба назива и квислинштво и колаборација, као и сарадници и помагачи окупатора, или домаћи издајницi Формирање Авалског корпуса     При крају четврте године Другог светског рата и протека две и по године од окупације Југославије од Немачке и Италије и њихоvих савезника Мађарске и Бугарске, и две  године од почетка Народноослободилачког рата под руководсгвом Комунистичке партије Југославије (КПЈ), војнополитичка ситуација се променила у корист антихитлеровске коалиције која је преузела стратегијску иницијатгиву.      На Руском (Источном) фронту, главно ратишту Другог светског рата, после Стаљинградске битке, Црвена армија је незадрживо потискивала трупе Немачке и њених савезника са териториоје СССР према западу и Немачкој.      Западни савезници: Велика Британија – Енглеска и Сједињене америчке државе – Америка  су избациле италијанске и немачке трупе из северне Африке и пренели ратне операције на територију Италије која је септембра 1943, капитулирала, чиме су створили јужни фронту Европи.      У Азији и на Пацифику Англоамериканци су зауставили експанзију Јапана и прешли у снажна нападна дејства      На југословенском  ратишту јединице Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (НОВ и ПОЈ),после тешких битака на Неретви и Сутјесци показали су се неуништивим настављајући успешно своја Борбена дејства.      У Србији Народноослободилачки покрет (НОП) превладао је кризу 1941/1942 и распростирао је своју активност. На ратишту централне Србије, у Шумадији дејствовали су Први шумадијски , Космајски и Чачански народноослободилачки партизански одреди укупне јачине око 500 партизана  од чијег је састава 5.октобра 1943, на планини Руднику формирана Прва шумадијска бригада Народноослободилачке војске  и партизанских одреда Србије (НОВ и ПОС).      У јужној и југоисточној Србији партизански одреди створили у слободну територију на којој је формирана Прва јужноморавска партизанска бригада НОВ и ПОС.      После дугих припрема и у северној Шумадији, у београдском округу, средином 1943, почело је стварање војних формација Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), како су се од 1942, званично називали равногорски четници ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића Начелника Штаба Врховне команде ЈВуО и министра војске, морнарице и ваздухопловства у влади Краљевине Југославије, која је приликом напада Немачке и Италије на Југославију избегла у Велику Британију – Лондон.     У београдском округу на територији срезова: подунавског – Смедерево, орашког – Велика Плана и јасеничког – Смедеревска Паланка, формиран је Смедеревски корпус, чији је командант био капетан Живан Лазовић, који је 1941/1942, био командант  београдског одреда четника Косте Пећанца са седиштем у Раљи, срез космајски.      На територији срезова космајског – Сопот и младеновачког – Младеновац, формиран је Космајски корпус Горске гарде његовог Величанства Краља Петра другог, чији је командант био капетан прве класе Димитије Антоновић.      Колубарска бригада Рудничког корпуса формирана је на територији среза колубарског –Лазаревац.       Одлука о формирању Авалског корпуса  који се прво  називао Авалски одред, према непровереним подацима донета је  другом половином 1942.године.  Корпус је образован у северном делу београдског округа као територијална јединица ЈВуО, на територији срезова: врачарског чије је седиште било у Београду, грочанског – Гроцка и посавског – Умка.Командант корпуса је био капетан прве класе Светомир Света Трифковић, а начелник штаба корпуса је био артиљеријски поручник Радомир Милошевић Чеда.      Припреме за формирање ишле су споро, па су се прве оружане групе корпуса почеле  појављивати тек крајем лета 1943, прво у посавском, а после  у грочанском и врачарском срезу.      Још  5.септембра 1943.године, командант Космајског корпуса Горске гарде (ГГ), капетан прве класе Димитрије Антоновић, послао је Дражи Михаиловићу (Михаиловић) извештај у коме је поред осталог написао да је ишао на територију Авалског корпуса да се састане са командантом али га нигде није могао наћи и да му није познато да тај корпусс има неки одред – јединицу.      У то време, средином 1943.године, акције космајских и шумадијских партизана биле су све бројније и значајније а њихов се добровољачки састав повећавао.      Незадовољан таквим развојем ситуације у северној Шумадији, Дража Михаиловић је 5.октобра 1943, послао радио депешу у којој је између осталог написао:     „Наш Авалски корпус, са срезовима Гроцка, Врачар и Умка, спава дубоким сном. На свим областима у непосредној близини Београда накотили су се комунисти и њихови симпатизери.      Наређује се командантима, и то: мајору Михаилу Јовановићу,(Шумадијски корпус) капетану Лазовићу, (Смедеревски корпус), капетану Николи Калабићу, Опленачки (корпус ГГ),команданту колубарског корпуса Комарчевићу и Рудничком корпусу да најенергичније, са југа на север, чистећи успут све срезове, очисте нарочито срез космајски, а нарочито је важно што пре очистити срезове Гроцка и Умка. Несме тако више да буде. Све ћу да вас посмењујем. А цео авалски крпус ћу да растурим“.     (Проф.др Миодраг Зечевић: Документа са суђења Равногорском покрету 10 јуни – 15 јули 1946.год.,стр.601).      Михаиловић је поставио за новог команданта АК капетана Блажу Вукчевића, команданта 3.младеновачке бригаде Космајског корпуса, али је он погинуо у борбу против партизана 28.октобра 1943, у селу Дучини у космајском срезу, где је командовао својом бригадом. Тако је пропао први покушај смењивања команданта  Авалског корпуса (АК).      Тек после радиограма Михаиловића командант корпуса мајор Трифковић је  на брзину и форсирано почео да формира јединице корпуса и тек када је нешто сворио, 19.октобра послао је Михаиловићу следећи извештај: „Југословенска војска у отаџбини         Штаб авалског корпуса             19.октобар 1943 г.                    Положај Господину Министру војске, морнарице и ваздухопловства и начелнику штаба Врховне команде      У вези Ваших радиограма Бр.526 и 527 од 5.октобра 1943 год. подносим извештај о стању у Авалском корпусу и то:                                             I посавска бригада                                Организација у срезу посавском изведена је у потпуности. У селима постоје сеоске страже које су и дању и ноћу под оружјем. (у то време организација је изведена и страже су постојале само у неколико села – ДДБ).Смена стража врши се на 24 сата. У срезу постоје два одреда по 50 људи, под командом команданта батаљона, а два одреда од по 20 људи и то један под командом команданта бригаде а други под командом команданта батаљона. Једино село које није било организовано и које је  било заостало била је Сремчица а делимично и Остружница. Али је у току ових дана и ту ликвидирано са комунистима и њиховим симпатизерима и спроводи се организација пуном паром. Такође је одређен и један одред у јачини 30 људи који ће стално бити на том  терену      Формирање већих одреда је немогуће, због свакодневног доласка Немаца у срез.( И ово је измишqотина – ДДБ) У случају потребе може се увек формирати одред од неколико стотина људи и употребити где буде потребно, поред већ постојећих одреда. А  како су села стално под оружјем то је формирање већих одреда за сад непотребно, пошто комунисти несму да уђу у села. Комуниста у самом срезу нема, једино што се с времена на време пребацују из космајског среза и то из села Лисовића, Парцана, Губеревца и Баба у засеок Равни Гај (посавског села Барајева), одакле се поред Рипња пребацују у Сремчицу. Међутим после чишћења Сремчице и ово је потпуно онемогућено.      Да је овај срез организован и потпуно обезбеђен може потврдити резервни мајор г.Петроније Николић који је провео у овом срезу више од пола године. Потпоручник г.Којић такође се налазио дуже време у овом срезу, са неким својим старешинама и тек се вратио у свој срез када је тамо постало сигурније доласком мајора г.Комарчевића.Исто тако и капетан г.Лазовић (командант Смедеревског корпуса) док се налазио у Космају више пута  се склањао у овај срез.(Лазовић је 1941/42. био командант београдског одреда четника Косте Пећанца у Раљи, срез космајски. Када су се крајем 1942, ти четници по наређењу немачке команде расформирали он се крио по селима космајског и Барајеву и Бождаревцу посавског среза док није пришао четницима ДМ и почео да формира Смедеревски корпус – ДДБ). Молим да се пита и мајор г.Павле Грујић, који је провео овде извесно време са својим штабом, за организацију и безбедност овог среза. Такође су овде били и Ђенерал г.Ђукић и капетан г.Михаиловић „Вили“ (командант Београда), па би и они могли дати своје мишљење.      Нааведено је да командант ове бригаде поручник Коста Маринковић има потајни споразум са комунистима. Ово су потпуно погрешно обавестили Господина Министра, јер према броју ликвидираних комуниста, према стању извршене организације и према залагању поручника Маринковића, ово се не слаже. Поред тога, из ухваћених комунистичких архива ( и ово је неистина - ДДБ), види (се) најбоље колико они кукају на поручника Маринковића и стално га осуђују на смрт, као једног од њихових највећих непријатеља. (Поручник Маринковић је 1941/42. био командир чете у Лепеничком одреду војводе Боже Лепеничког за срез посавски – Умка, углавном са боравком у Барајеву – ДДБ). Велики број омладинаца, који су послати из штаба 2 (Горски штаб 2 – Команда Београда) за обуку у овај срез, а и других омладинаца који стално долазе из омладинског штаба (ЈУРАО) могу такође потврдити истинитост ових навода. Стање оружја у овој бригади за сада (је) задовољавајуће али се велика оскудица осећа у муницији.       II.Врачарска бригада.  Досадашњи командант бригаде пешадиски капетан друге класе г.Поповић Љубомир смењен је мојом наредбом Пов.Бр.2 од 1.септембра тек.године и на његово место одређен резервни капетан прве класе г.Минцић Радован а у сагласности са њим и штабом број 2.Свој задатак и поред ове дужности капетан Минцић ће свршити на време.(Да је командант Трифковић споро радио на формирању корпуса види се и по томе што је тек 1.септембра издао наредбу број 2 – ДДБ). Капетан Поповић смењен је због своје неактивности и страха, јер није ни покушао да врши организацију говорећи: „Још није време“. Сва наређења која је добивао за организацију и пропаганду он је спаљивао и по истим није поступао нити давао коме. Због свега морао је лично потписани вршити организацију и одређивати старешине.      У самом срезу уопште не постоје комунистички одреди, сем неколико јачих симпатизера, од којих су неки већ ликвидирани а и остали биће ускоро. Ми имамо у истом срезу један стални одред од 40 људи, сем сеоских стража. Одред се налази под командом капетана Минцића  Већи одред је немогуће држати због великог броја Немаца који се налазе на свакој железничкој станици ради обезбеђења пруга и који по цео дан вршљају по селима, тражећи намирнице. До скоро је било у селу Рипњу 300 камиона мостовног трена а у селу Белом Потоку још увек има 200 Немаца. Капетан Минцић успео је својом агилношћу и својим пожртвовањем да упада у ова села и увелико да изврши организацију, тако да ће ускоро и овај срез бити потпуно организован.Са оружјем стојимо слабо.      III.Грочанска бригада.      Организација потпуно спроведена као и у Посавској бригади, с тим што још има да се очисти село Болеч и Брестовик који још имају комунистичких симпатизера. Све вође комунистичке ликвидиране су изузев Мите „Сибирца“ (у Болечу) који се још увек крије са две – три тројке али потпуно неактиван У трагу смо и њему и ускоро ће и он бити ликвидиран.      На дан 4.октобра тек.године један одред комуниста у јачини 150 људи, пребацио се из Мале Иванче из Космаја у село Врчин где је ступио у борбу са капетаном Минцићем и том приликом био страшно потучен. Пронађено је 5 партизана и 4 партизанке мртве и 8 тешко рањених однето на ћебадима. На нашој страни један лакше рањен. Од убијених партизана био је и један италијански официр. Наш одред пошто је испуцао и последњи метак морао се повући што је помогло партизанима да се несметано извуку и пребаце у Подунавље.      (У овој борби само су погинули  партизани који су били у извидници: Александар Аца Радојковић, ковач из Луњевца и италијански војник Марио који је побегао из немачког заробљеништва и дошао у партизане. Са четницима су били и недићевцци из станице Српске државне страже у Врчину, али су после краће борбе одступили према жел.станици у Врчину где су били Немци који су чували пругу. – ДДБ)      Овај срез обилазиоје ђенерал г.Ђукић па се и он може упитати за мишљење о организацији тог среза.      Са оружјем бригада стоји најгоре, пошто је прошле године у два маха (територија среза) била претресана од стране специјалне полиције и Немаца и све оружје однето.  Ипак временом смо успели нешто да скупимо.      Рад у овом корпусу био је најтежи пошто се налази у непосредној близини Београда, те се од Немаца није могла предузимати никаква већа акција за чишћење партизана, јер чим би почињала борба и Немци би се умешали и тукли нас. Због тога је често борба  ватреним оружјем избегавана и прелазило се на клање, јер за свако убиство ватренимм  оружјем Немци (би) слали да се ислеђује. Готово сви досадашњи срески начелници били су или комунисти или њихови симпатизери, а такође и сви чиновници срезова и судова. Исtо тако и учитељи су били сумњиви, а десио се случај да нам је и један поп отишао у комунисте са попадијом. Сви су они одређивани по плану у ова околна села Београда да би били у сталној вези са Београдом, док је све одобравано од стране Немаца и наших власти, јер су у њима имали најбољу обавештајну службу против сваке наше акције.      Исто тако из Београда су долазили свакодневно пуни локали (локални возови)  и стотине људи ишло (је) по селима под видом куповине намирница, који су ширили комунизам и вршили курирску службу.Тек пошто су свршене све ове и многе друге тешкоће, могло је се прећи на детаљније организовање, што је у потпуности учињено.      Што се тиче обавештајне и пропагандне службе она је најбоље извршена. Потписати непрекидно обилази све села и држи зборове на којима присуствује неколико стотина људи, што је обзиром на ову околину велики број. За шефа обавештајно пропагандне службе одређен је г.Ралетић Јован, који својим говорима и летцима има такође велике заслуге за успешно спроведену организацију. Успешно му при томе помажу и омладинци (ЈУРАО).      Да би се проверило да су моји наводи тачни молим да се одреди једно стручно војно лице, које би извршило детаљан обилазак корпуса и уверило се о правом стању, пошто до сада у овај корпус од претпостављених није нико долазио, сем горе поменутих и делегата В.(рховне) К.(оманде) капетана г. Неготинца који је једино био у селу Конатицама и Степојевцу.      Молим да се  поново провере наводи које поднео извештај да Авалски корпус спава и да су скроз неактивни, па да лично обиђе корпус а не да пише по причању можда наших непријатеља или по чувењу.                                                                                Командант, мајор                                                                           Светислав Трифковић“ Округли печат:“Команда југословенске војске у отаџбини, Горски штаб 76“. (Архив VIII, Рег.бр.2/4, К.54).                                                                                                    Споразуми са Немцима      Споразум од 27.новембра 1943. између пуковника Јеврема Симића и капетана Николе Калабића са немачким представником о сарадњи у борбама против НОВЈ. -      П р е п и с      Телеграм команданту Југоистока (Команди Групе армија „Ф“ Об.одел. број 2364/43 стр.пов.од 1.12.43.      Извод из споразума између четничких вођа капетана Николе Калабића и пуковника Јеврема Симића (инспектор четника Драже Михаиловића) од 27.11.1943.:                                                                   1.Примирје у срезовима Умка, Врачар, Гроцка, подунавском, космајском, младеновачком, опленачком, аранђеловачком, лепеничком, крагујевачком, гружанском, качерском, колубарском. Четници се обавезују да не врше судску власт самовољно према Немцима и припадницима немачке народне групе. У уговор су укључени немачки Вермахт и полиција, бугарске оружане снаге, Српски добровољачки корпус, Српска државна стража, Руски заштитни корпус, српске власти и привредна предузећа, а на четничко страни – четничке јединице капетана Николе Калабића и пуковника Симића.      2.Примирје треба да створи подлогу – претпоставку за заједничку борбу против комуниста.      3.Потврда Калабића и Симића да се у потчињеним јединицама не налазе припадници сила које су са немачком у рату. Обавеза Калабића и Симића да спрече и прекину обавештајне путеве који би могли да дају обавештења непријатељима великонемачког Вермахта о немачким војим покретима.      4.Укључивање четничких јединица у немачко борбено вођство приликом већих заједничких борбених дејстава.Борбене задатке четничким јединицама за ово време одређује немачко вођство.      5.Измена штабова за везу.      6.Лиферовање немачке муниције за извођење заједничких борбених задатака према војничким потребама.      7.Уговор је орочен до 31.12.43. Продужење је стављено у изглед ако четници буду исти лојално спроводили.      8.Уговор се има држати у тајности“.      (Снимак документа (писаног на машини) у Архиву VIII, НАВ-Т—77,р.882,с.5630907.).                                                  „Строго поверљиво                                                          Препис Командант Југоистока                                                              Командно место (Команда Групе армија „Ф“                                                            23.1.44. Абвер – група АО Бр.692/44  стр.пов.                                                      У наставку доставља се препис уговора између војноуправног команданта Југоистока и инспектора четничких одреда Драже Михаиловића, пуковника Симића (Јеврема), који је сачињен 17.1.                                                           Препис                                                       У Г О В О Р      Између војноуправног команданта Југоистока, као највишег органа окупационих снага у Србији и представника Немачког Рајха у односу на српску владу, с једне стране,  и инспектора четничких одреда Драже Михаилоића, пуковника Симића, с друге стране      закључује се следећи споразум о оружаном примирју:      1.Сврха  споразума је заједничко вођење борбе противу комунистичких партизана, у ком циљу ће се све јединице четника ДМ потчињене пуковнику ЈeвремуСимићу уклопити у борбу немачких и бугарских оружаних снага, као и српских владиних јединица, против комуниста.          При томе је предвиђена изградња заједничке обавештајне службе као и међусобно пружање подршке      2.Уговорно подручје обухвата следеће срезове: Умка, Врачар, Гроцка,Подунавље, Јасеница, Космај, Младеновац, Опленац, Орашац, качерски, Крагујевац, гружански, лепенички, Велики Орашац, колубарски и протеже се, сем тога, према западу до 5 км западно од железничке пруге Обреновац – Г.Милановац.      3.На уговорном подручју неће се за време трајања споразума вршити хапшење и дејства против припадника покрета ДМ уколико не би биле такве мере нужне због кривичних дела појединих припадника.      4.Пуковник Симић потврђује да се на уговорном подручју унутар јединица које су њему потчињене не налазе припадници сила које су у рату са Немачком, нити као официири за везу нити у било којем другом својству.      5.За време трајања уговора суздржаће се четници ДМ сваке непријатељске делатности према немачким, бугарским и српским јединицама и установама полиције, као и против војних и цивилних управних органа. Регрутација  за јединице српске владе неће се спречавати, чак ни пропагандом. Једнако ће се прекинути вршење репресалија и претњи према породицама оних Срба који су у служби српске владе или окупационог апарата као војници, чиновници, намештеници, радници или било којем другом својству.      6.Уколико се на уговорном подручју појаве јединице ДМ са којима није склопљен уговор о оружаном примирју, пуковник Симић ће те јединице или потчинити себи или ће се постарати да оне напусте тај реон. За држање припадника таквих јединица, које би било противно духу уговора, пуковник Симић одговара окупационим властима. Ниже старешине пуковника Симића које овај споразум не признају, треба да буду одстрањене са уговорног подручја.      7.Четници ДМ обавезују се да ће се у уговорном подручју искључиво ангажовати у борби против комунистичких партизaна и тиме подупирати борбу снага за одржавање покрета у Србији.      8.Уколико четници ДМ располажу са подацима да припадници немачких, бугарских или српских јединица или установа или поједине особе врше комунистичку делатност или се налазе у вези са комунистима,у том случају неће сами интервенисати и вршити правду, већ ће доказни материјал, а ако је опасност непосредна, такођер и лица, изручити немачким службеним установама      9.О појави, пореклу и правцу маршева комунистичких јединица, њиховој снази и наоружању на уговорном подручју, четници ДМ ће најхитније обавестити најближу установу јавног поретка.         Четници ДМ ће, уколико су њихове снаге довољне, сместа прихватити борбу са таквим јединицама. По потреби, у том циљу ће их се снабдети муницијом и санитетским материјалом.          Уколико снаге четника ДМ нису довољне, пружиће име снаге за одржавање поретка помоћ јединицама,  а по потреби и тешким наоружањем. Рањени четници ДМ збрињаваће се у немачким војним болницама.     10.За борбу против комуниста, четници ДМ стављају на располагање снагама за одржавање поретка своје податке и своју обавештајну службу.          У циљу обостране измене информација, при штабу пуковника Симића формираће се орган за везу. Поред тога ће на уговорном подручју службени органи окупационих власти и владе бити задужени да у духу споразума сарађују са четницима ДМ и да преносе информације      11 .По међусобном договору четници ДМ предузимају и деле одговорност за обезбеђење саобраћајних уређаја и средстава против напада, пљачке и саботаже такође и са стране Англо-Американаца и њихових дејстава са земље.            Четници ДМ предузимају у оквиру уговорног подручја посебну одговорност да ће у условима покретног вођења рата обезбеђивати следеће саобраћајнице:            а) цесту Београд – Рипањ – Топола – Крагујевац – Краљево,            б) железничку пругу Обреновац – Лајковац –Г.Милановац, укључујући одвојак Лазаревац – Аранђеловац – Младеновац,            ц) железничку пругу Београд – Мала Крсна –Велика Плана, са одвојком за Пожаревац,            д) железничку пругу Београд – Младеновац – Лапово.            Задржавање и претресање возова свих врста, такође и на станицама, сматраће се неовлашћеном интервенцијом на железничком саобраћају и због тога је забрањено.      12.Закључивање овог споразума треба држати у тајности. Он ступа на снагу одмах по обостраном потписивању (17.1) и важи до 31. марта 1944.године.   По овлаштењу војноуправног команданта Југоистока Потписао војвода фон Вреде       Коњички капетан   Управа за иностранство                                                       СТРОГО ПОВЕРЉИВО  Стр.пов.бр.329/44                                                                    О.У. 7.2.1944.“      (Снимак оригинала (писаноиг на машини) у Архиву ВИИ, НАВ-Т-77.р.833,с.5632508-510; - Зборник ДПНОР,Т.14,књ3.стр.942-944).       Као што се види овим споразумима са Немцима била је обухваћена и територија Авалског корпуса. Avalski korpus u sastavu Beogradske grupe korpusa. Radi boqe kontrole Mihailovi} je 15. decembra 1943. godine naredio da Avalski korpus u|e u sastav Beogradske grupe korpusa, kojom je komandovao major Aleksandar Sa{a Mihajlovi} komandant Gorskog {taba 2, kako se zvani~no nazivala ~etni~ka Komanda Beograda. Postupaju}i po nare|ewu Dra`e Mihailovi}a, a posle izvr{enih priprema, major Mihajlovi} je doneo slede}i akt: "NAREDBA BR. 1 Komandanta beogradske grupe korpusa za 12. januar 1944. godine Na osnovu nare|ewa Na~elnika {taba Vrhovne komande i ministra vojske, Mornarice i vazduhoplovstva i prema ukazanoj potrebi, Nare|ujem 1. Da u sastav Avalskog korpusa ulazi dosada{wa beogradska brigada koja je do sada bila u sastavu [taba br. 2. 2. Da se teritorija Avalskog korpusa podeli na ~etiri brigade i to: Gro~ansku, Vra~arsku, Lipovi~ku i Posavsku: Gro~anska brigada obuhvata teritoriju sreza gro~anskog. Vra~arska brigada obuhvata teritoriju vra~arskog sreza do linije zapadno Top~iderska reka. Lipovi~ka brigada obuhvata od Top~iderske reke kao isto~ne granice pa zapadno do linije Umka - Meqak - Ba}evac - Bo`darevac, sve zakqu~no za ovu brigadu. Posavska brigada obuhvata ostalu teritoriju Posavskog sreza koja nije u{la u Lipovi~ku brigadu. 3. Da Gro~anska i Vra~arska brigada obrazuju Prvu, a Lipovi~ka i Posavska brigada Drugu grupu brigada Avalskog korpusa. 4. Za komandanta Prve grupe brigada Odre|ujem: artiqerijskog kapetana druge klase Miodraga Stojanovi}a; za komandanta Druge grupe brigada rezervnog artiqerijskog majora Dragoslava P. \or|evi}a; za komandanta Gro~anske brigade, rezervnog narednika |aka (predlo`enog za ~in potporu~nika) Miluna Vukomanovi}a; za komandanta Vra~arske brigade, vazduhoplovnog poru~nika Dragoslava M. Krsti}a; za komandanta Lipovi~ke brigade, vazduhoplovnog poru~nika Viktora Popova; za komandanta Posavske brigade, vazduhoplovnog poru~nika Konstantina V. Marinkovi}a. 5. Na teritoriji Avalskog korpusa a u vezi nare|ewa Na~elnika {taba Vrhovne komande, imaju se za sada formirati dve lete}e brigade i to: Lete}a brigada "Major Mi{i}", pod komandom kapetana prve klase Radovana Minci}a, na teritoriji Prve grupe brigada, i Lete}a brigada"Kapetan Masnikovi}", pod komandom kapetana 2. klase Vuka{ina Guberini}a, na teritoriji Druge grupe brigada; Lete}e brigade su neposredno pod komandom komandanta Grupe brigada. Komandanti grupe brigada su ujedno pomo}nici komandanta korpusa. 6. Za na~elnika {taba grupe korpusa art. Kapetana 2. klase Milo{evi} R. Radomira, na~elnika {taba Avalskog korpusa. 7. Za na~elnika {taba Avalskog korpusa vazd. kapetana 2. klase Stri~evi} D. Stevana, pomo}nika komandanta Vra~arske brigade. 8. Komandant Avalskog korpusa razvi}e potpunu formaciju svoga {taba, brigada i wihovih {tabova. Nijedan oficir u sastavu korpusa ne mo`e biti bez odre|enog zadatka i odre|enog mesta koje je formacija predvidela. Potrebna nare|ewa za izvr{ewe komandant korpusa }e izdati. Rok 8 dana. 9. Ubudu}e zabraniti nepotrebna napu{tawa svoje komande bez obzira na li~ne razloge sem po odobrewu komandanta. Ovo se naro~ito odnosi na odlazak oficira u Beograd koji bez naro~ite slu`bene potrebe apsolutno zabrawujem. 10. Komandant Avalskog korpusa dostavqa}e mi redovno izve{taje svakih 10 dana a naro~ito va`ne odmah bez obzira na ovo vreme. Veze sa mnom kurirske preko Kumodra`a odn. Beograda koje }u naknadno dostaviti. Komandant, major Aleks. M. Mihajlovi}" Na naredbi je udaren okrugli pe~at na kome pi{e:"Komanda jugoslovenske vojske u otaxbini, Gorski {tab br. 2". Na pole|ini ove naredbe neko je rukom napisao: "O" (obra|eno), Av.(alski) k.(orpus) Gorske garde nije vi{e pod komandom Beograda. ve} u sastavu gardijske grupe korpusa". Me|utim Avalski korpus nikada nije bio u sastavu gardijske grupe korpusa, niti se nazivao gardijskim korpusom. Ova naredba je pro~itana na sastanku stare{ina Avalskog korpusa sa majorom Mihajlovi}em koji je odr`an u selu Ripwu 12. januara 1944. godine. Drugi poku{aj smewivawa komandanta korpusa Ubrzo prsle naredbe o ulasku Avalskog korpusa u sastav Beogradske grupe korpusa, major Sa{a Mihajlovi} uvideo da on ne mo`e da stavi pod kontrolu komandanta Avalskog korpusa majora Trifkovi}a pa je depe{om od 21. januara 1944, zamolio Dra`u Mihailovi}a da povu~e svoju naredbu od 15. decembra 1943. godine, da Avalski korpus u|e u sastav Beogradske grupe korpusa. (Zbornik DPNOR Tom 14, k. 3. str. 326) Dana 25. januara major Mihajlovi} je uputio slede}i radiogram:" "Veza Va{ br. 390. Po{to se major Trifkovi} nije pokazao dovoqno energi~an u ~i{}ewu terena avalskog korpusa od komunista a kapetan Lazovi} je pokazao vrlo veliku aktivnost, zato sam privremeno stavio gro~anski srez (i brigadu) pod Lazovi}evu (komandant Smederevskog korpusa) komandu. Ovako }e da ostane dok se komunisti potpuno ne ras~iste i srez ne uzme potpuno u na{e ruke. Nare|ujem najte{wu saradwu u ~i{}ewu komunista sa kap. Lazovi}em."Zbornik, isto.s.326) Komandant Avalskog korpusa major Trifkovi} je to odlu~no odbio i naredio - komandantu Gro~anske brigade da ne u|e u sastav Smederevskog korpusa, i o tome 25. januara 1944. depe{om obavestio Dra`u Mihailovi}a, koji je naredbom od 29. januara smenio majora Trifkovi}a U odbranu Trifkovi}a istupio je major Vladimir Komar~evi}, komandant susednog Posavsko-kolubarskog korpusa koji je Dra`i Mihailovi}u 1. februara poslao depe{u slede}e sadr`ine: "Mi nismo do sada slu`ili ni Pe}anca ni Nedi}a kao Lazovi} (komandant smederevskog korpusa), da bi nau~ili va{arsku reklamu, ve} smo ozbiqno radili narodni posao i narod potpuno pridobili i vaspitali duhovno za sebe. Lazovi}ev odlazak pod Beograd (Lazovi} je sa svojim ~etnicima izvr{io pokoq 26. decembra 1943, u selu Bole~u, srez gro~anski - DDB) sveo se na to da psuje majku pojedinim qudima. Molim tra`ite izve{taj od majora Sa{e (komandanta Beograda) o stawu u ova dva korpusa, jer je isti skoro oba posetio. Molim. Poslati naro~itog izaslanika iz V.K. te da se ovim la`ima jednom stane na put". Ve} 3. februara Komar~evi}, ~ije je {ifrovano ime u radio saobra}aju bilo Kom. kom, {aqe Mihailovi}u novu depe{u: "Gospodine ministre, dajem svoju po{tenu i oficirsku re~, da je svima stare{inama, vojnicima, narodu i ravnogorskoj organizaciji Avalskog korpusa naneta velika nepravda va{im nare|ewem br. 383. kao i ra{irenim glasovima da je komandant major Trifkovi} smewen sa polo`aja u korist nekog rezervnog poru~nika Bojovi}a, {uraka Jovanovi}a, upravnika grada Beograda... Ako su u na{oj vojsci jedini sposobni oficiri Lazovi} i Bojovi} onda nas nije trebalo ni zvati na narodni posao kome smo ozbiqno pristupili. Mi smo sada javno ogla{eni za nesposobne oficire i nepouzdane qude. Kapetan Lazovi} upao je u gro~anski srez kao neprijateq. Lazovi}evi vojnici su kidisali na oficire gro~anske brigade da ih razoru`aju. Ova scena bila je stra{na i narod je s zapawen gledao {ta se radi sa wihovim stare{inama. Narod, vojnici i stare{ine ne}e Lazovi}a za komandanta, jer je on iza sebe ranije ostavio takve prqav{tine, koje se ne mogu izgladiti. Stare{ine i vojnici gro~anske brigade povukli su se kod kapetana Minci}a (u vra~arski srez). Postupci Lazovi}a upropastili su ugled na{eg pokreta i kod naroda stvorili uverewe, da je nastupio rascep i neprijateqstvo me|u oficirima i vojnicima. Beograd o ovome uveliko prepri~ava a na{i neprijateqi se satanski smeju..." (Zbornik, isto, str. 356,357) Devetog februara 1944. godine Dra`a Mihailovi} je pukovniku Jevremu Simi}u, inspektoru JVuO u Srbiji poslao slede}u depe{u: "Br. 1863 od Hansa (Ilegalni nadimak Mihailovi}a). Br. 63 od 8.2.(1944). Naredio sam da Avalski korpus obrazuje Avalski korpus Gorske Garde W.V. Kraqa, a dosada{wa Garda obrazuje oplena~ki korpus Gorske garde. Naredio sam da ova dva korpusa obrazuju Gardijsku grupu korpusa. Bojovi}a sam odredio za komandanta Avalskog korpusa Gorske Garde a Kalabi}a za komandanta ove grupe korpusa.Gro~anska brigada ostaje do moga daqeg nare|ewa pod Lazovi}em. Garda ima da izvr{i smenu komandanta Avalskog korpusa. Naredio sam da Trifkovi} do|e u {tab V.K. Ovo dr`ite u tajnosti dok se ne izvr{i smena komandanta Avalskog korpusa". (VII, ^a, Br. Reg..8/4, K.54). Kako su se daqe stvari odvijale, vidi se iz slede}eg akta: "[TAB AVALSKOG KORPUSA JUGOSLOVENSKE VOJSKE U OTAXBINI Str. Pov. Br. 32 14. februar 1944 g. Polo`aj GOSPODINU MINISTRU VOJSKE, MORNARICE I VAZDUHOPLOVSTVA Va{om naredbom od 29. januara 1944. godine smewen sam sa du`nosti Komandanta Avalskog korpusa i na moje mesto odre|en je rezervni vazduhoplovni kapetan druge klase Dragutin Bojovi} (komandant Kosmajskog korpusa Gorske garde). O ovoj smeni i pre ove naredbe {ireni su glasovi sa raznih strana, pa ~ak i od strane ne`eqenih protiv kojih se danas borimo. Mojom depe{om broj 27 od 2.2.1944 godine molio sam za obja{wewe dali su ovi glasovi ta~ni. Odgovoreno mi je Va{om depe{om broj 4. od 4.2.1944 da su ovo prazne pri~e Janka Baxaka i drugih i sigurno je da Dragi Jovanovi} ne}e biti taj ~ovek koji }e ure|ivati na{e stvari i daqe izra`avate zadovoqstvo da zlonamerni glasovi o Avalskom korpusu nisu ta~ni. Na depe{u mog pomo}nika broj 31-38 od 3.2.1944 godine Va{om depe{om broj 62 i 63 od 6.2.1944 g. Odgovoreno mi je, da ja nisam smewen i da su sve samo izmi{qotine i prazne pri~e da za komandanta na moje mesto dolazi kapetan Bojovi}. Ovu sam depe{u dostavio u raspisu svim pot~iwenim komandantima, po{to su svi znali o mojoj smeni pre mene. Kapetan g. Bojovi} na osnovu naredbe od 7-9. januara 1944 g. do{ao je sa 220 qudi iz Gorske Garde na dan 10.2.1944 godine da bi mu predao du`nost. Naredbu od 29 januara t.g. nisam primio ali tuma~e}i pravilno nare|ewe po va{im depe{ama broj 62 i 63 od 6.2.1944 g. kao posledwe, poslao sam u zajednici sa kapetanom Bojovi}em telegram Vama broj 92 i 93 od 11.2.1944 godine mole}i za obja{wewe dali sam ja smewen ili ne. Na gorwu molbu odgovor nisam dobio ni do danas usled kvara stanice na dan 13.2.1944. Za vreme bavqewa qudi kapetana Bojovi}a na teritoriji Avalskog korpusa do{lo je do nemilih obja{wewa pa ~ak i pretwi da su oni do{li da pokoqu sve {to oni smatraju da nisu pravilno radili. Ovo je stvorilo jednu izvanredno te{ku psihozu kod ovda{weg naroda, naoru`anog qudstva i stare{ina, tako da je danas do{lo do izra`aja i ispada stare{ina pred potpukovnikom g. Palo{evi}em koji se momentalno ovde nalazi. Za vreme izlagawa svog shvatawa smene komandanta do{lo je do izra`aja preko wih `eqa naroda, da se smena ne vr{i sada u ovom te{kom psihi~kom raspolo`ewu i g. potpukovnik Palo{evi} je obe}ao da }e biti pred Gospodinom Ministrom dobar tuma~ wihovih `eqa.Sasvim je prirodno da ovi qudi-pot~iwene mi stare{ine - svoje `eqe i misli nisu izra`avali kakvim visokim {kolskim stilom ve} na protivan na~in kako su to ose}ali. Gospodin potpukovnik Palo{evi} shvatio je potpuno tu psihozu da se pitawe smene odlo`i dok ne do|e Va{e nare|ewe po na{oj zajedni~koj molbi u depe{i broj 92 i 93, stim da se kapetan gospodin Bojovi} i potpukovnik gospodin Palo{evi} povu~e sa qudstvom izvan teritorije Korpusa u o~ekivawu Va{e nove naredbe. Ovaj istup svih pot~iwenih mi stare{ina kod g. Palo{evi}a do{ao je iz spontane opravdane bojazni da se i u ovom delu korpusa ne do|e do onih istih doga|aja i prilika koje su nastale u Gro~anskom srezu, od strane Lazovi}evih qudi pred kojim su se iz Gro~anskog sreza sa svojim komandantom brigade na ovu teritoriju dela korpusa povukli oko 200 naoru`anih qudi sa `eqom da se vrate natrag tek kada se Gro~anski srez vrati u sastav Avalskog korpusa. Usled ovakvih doga|aja u Gro~anskom srezu kao i uop{te te{kog psihi~kog stawa kod naroda, usled te{kog okupacionog stawa i napada na wega od strane Nemaca, Qoti}evaca, Nedi}evaca i komunista, - i sam se narod uzrujao i pobojao represalija od strane qudstva koje je do{lo u pratwi g. Bojovi}a, pa je preko svojih stare{ina molio da se smene ne vr{e iz wegove duboke `eqe da zapo~eti posao Ravnogorskog rada ove stare{ine do kraja obave. Gospodine ministre, podnose}i Vam gorwi izve{taj ja Vas molim, da samo radi istine i umirewa ovoga naroda, ja Vas i ovim putem molim da po{aqete iz svog {taba svog specijalnog izaslanika koji }e utvrditi pravo stawe u Avalskom korpusu i posle toga ja Vas molim da me smenite jer ne `elim da danas u ovom te{kom `ivotu ni jednim svojim postupkom prekr{im ni vojni~ku disciplinu ni svoj duboki Ravnogorski ose}aj za Kraqa, Otaxbinu i Vas li~no kao vo|u srpskog naroda. Gospodine ministre, ja Vas molim da moja ose}awa ispravnog Srbina i ~oveka pravilno shvatite i da me ~ak ni prekorom ne osudite dok me ne budete li~no saslu{ali. Ovu moju molbu upu}ujem ne samo za sebe ve} i za sve moje mla|e stare{ine, vojnike i narod, jer su svi oni posebice i svi zajedno, - ~estiti i moralni qudi koji daju sve od sebe da pomognu Kraqu i Otaxbini i Vas, - svoga ^i~u. Ja ovaj akt pi{em iz najdubqe `eqe da nas sve ne samo pravilno razumete ve} osetite pa da nas za naba~ene gre{ke nekaznite, ve} upotrebite za dobro i spas Kraqa i Otaxbine. Mi ne znamo {ta nam ko sve mo`e u greh pripisati ali shvatamo i svi jedno duboko znamo da smo svi uz Vas i s vama. Ovaj akt i molbu nose sobom stare{ine iz ovoga korpusa po wihovoj li~noj `eqi i molim Vas da ih primite i saslu{ate radi wihovog i narodnog smirewa. Wihov prijem kod Vas predstavqa}e za wih najve}i doga|aj i ujedno uverewe da ste pravdu podelili. Komandant, major, Okrugli pe~at: Svetislav Trifkovi} Komanda jugoslovenske vojske U otaxbini Gorski {tab 76" (VII ^a, Br. Reg. 8/4, K. 54) Kowi~ki kapetan Serafim Negotinac, bio je delegat Vrhovne komande JVuO pri Avalskom i grupi Posavsko-kolubarske grupe korpusa i rudni~kog korpusa od 1943, po nekima od kraja 1942) do prole}a 1944. godine. On se na teritoriji Avalskog korpusa uglavnom kretao u jugozapadnom delu posavskog sreza u varo{ici Stepojevcu i selu Konatice, gde se nalazilo i sedi{te Avalskog korpusa i wegovih pri{tabskih jedinica, iako se komandant korpusa Trifkovi} kretao po celom terenu. Na osnovu dogovora sa majorom Trifkovi}em komandantom AK avgusta meseca 1943, Negotinac je organizovao klawe po pet saradnika NOP iz Konatica i wegovog zaseoka Poqana i 6 iz Stepojevca, {to je izvr{eno na teritoriji Posavskokolubarskog korpusa, u posavskom srezu - Obrenovac, u selu Milorci u {umi kod ]emanske }uprije. Borave}i, relativno ~esto u Konaticama, Negotinac se bli`e upoznao sa bliskim ro|acima Miladina Petrovi}a ]osi}a, studenta vi{e komercijalne {kole u Beogradu koji je 1941, stupio u partizane a po~etkom 1942 vratio se iz partizana i sklonio se kod svoje imu}nije porodice i bli`ih ro|aka i prijateqa od kojih su neki zaklani kod ]emanske }uprije. Na predlog Miladinovih ro|aka, Negotinac je prihvatio da Miladina legalizuje tako {to }e ga prebaciti u ~etni~ku Lazareva~ku brigadu Rudni~kog korpusa {to je septembra 1943. i uradio. Me|utim na zahtev [taba AK Miladin je sproveden u Konatice, a zatim odveden u susedno selo Baqevac, gde je posle saslu{awa, tu~ewa i mu~ewa usijanim gvo`|em, osu|en je od prekog suda i likvidiran 18. decembra 1943. godine. ^etnici su naredili da na sahrani mo`e biti samo Miladinova porodica. Na saslu{aju u Beogradu u Upravi dr`avne bezbednosti za okrug beogradski 7. decembra 1946, Mihailo Nikoli}, zemqoradnik iz Konaticaje izme|u ostalog rekao: U daqem razgovoru sa Negotincem on mi je rekao kako je do{ao u sukob sa Trifkovi}em zbog onog slu~aja pokoqa u Vrani}u i kako je on povodom toga pravio pitawe kod Vrhovne komande ZBOG TOGA JE TRIFKOVI] I BIO SMEWEN, a posle su i{li na ravnu Goru kod Dra`e Mihailovi}a Kosta Marinkovi} (komandant Posavske brigade) i Radovan Markovi} zv. "[vaba" (komandant sela Konatica, a kasnije komandir ~ete u 2. bataqonu Posavske brigade), da brane Trifkovi}a, te je ovaj i daqe ostao komandant Avalskog korpusa". Ali nije Mihailovi} imao problem samo sa Trifkovi}em ve} i sa ve}inom, ako ne i sa svim komandantima koji su mu bili pot~iweni. "Ve} kako je rekao i Milosav Vasiqevi} (qoti}evac, funkcioner kvislin{ke uprave), Mihailovi}ev prvi i glavni ciq bio je, kad se odlu~io za akciju, da "spremi kraqu i vladi vojsku za odlu~nu bitku sa okupatorom". Znatnih organizatorskih sposobnosti on je u tome imao odre|enog uspeha. Prvo i pre svega u Srbiji, ali jedno mu pri tom nije po{lo za rukom: da formacija (~iji su pripadnici jedno vreme bili razvrstani u tri glavne grupe - "seja~i"- vojni obveznici predvi|eni za dejstvo u saboterskim jedinicama, "kopa~i" - obveznici za vr{ewe `andarmerijsko-policijske slu`be na odre|enim terenima i "`eteoci" - qudstvo za slu`bu u operativnim jedinicama) - ~vrsto me|usobno pove`e, na~ini od wih pravu vojsku, ure|enu na centralisti~ki na~in, sa komandantima koji }e bezpogovorno izvr{avati sva wegova nare|ewa. Kako je dokazano, komandanti su od prvog ~asa predstavqali veliki problem u vojsci Dra`e Mihailovi}a. Oni su bili ~ak wena rak-rana... Komandante Dra`e Mihailovi}a, ve}inom politi~ki neobrazovane, odlikovale su brojne li~ne slabosti - samoqubivost, a zatim obesnost, raspu{tenost. Zatim sklonost da sve re{avaju sami na svojoj teritoriji, taman kao nekad nahijski knezovi... Radoje Vuk~evi} navodi u svojoj kwizi "Na stra{nom sudu" (objavqenoj u ^ikagu 1968), da je svaki stare{ina u jedinicama JVuO bio vladar za sebe. Svaki od wih hteo je da bude najva`niji, pa su se jedan prema drugom ~esto odnosili i kao neprijateqi, tako da je Mihailovi}, nastupaju}i kao "patrijarh", stalno gubio vreme u nastojawu da ih izmiri. [to su pojedini komandanti hteli da budu samostalniji na svojim sektorima, sa svim svojim manama i gre{kama, to su i wihovi izve{taji slati Mihailovi}u bili sve ru`i~astiji, a podvizi i zasluge sve ve}e". Negativno o visokim pa i najvi{im komandantima Jugoslovenske vojske u otaxbini govori i Dimitrije R. Putnik ("Uspomene iz Kaira, Glasnik srpskog istorijsko-kulturnog dru{tva "Wego{", sveska za jun 1961, ^ikago, 39) koji je poznat po tome {to je uspeo da iz Kaira, kriju}i to od Britanaca, 1943. godine uspostavi radio vezu sa Dra`om Mihailovi}em. Po wegovim re~ima, me|u komandantima je vladala strahovita surevwivost, a svaki je hteo da ima u svemu odre{ene ruke... Vrlo retki su bili slu~ajevi iskrene saradwe i uzajamnog potpomagawa me|u susednim komandantima. Izgleda da su ti komandanti bili slo`ni samo u tome da |eneralu Mihailovi}u {aqu vrlo optimisti~ke izve{taje o stawu na terenu i da veli~aju svoje zasluge... Na prakti~no odmetawe pojedinih komandanata od Mihailovi}a i Vrhovne komande, umnogome treba da je uticala i Mihailovi}eva odluka o "legalizaciji" odreda, tamo pred kraj 1941. godine. Legalizacija je u stvari bila prikqu~ewe pojedinih odreda DM oru`anim jedinicama predsednika kvislin{ke vlade Milana Nedi}a. Odluka o tome treba da je donesena 30. novembra 1941. na Ravnoj Gori, na savetovawu komandanata jednog broja odreda, uglavnom iz bli`e okoline. Po{lo se od toga, da bi se odredi najboqe mogli sa~uvati od uni{tewa, koje im je zapretilo od Nemaca, ako bi se pripojili Nedi}evim jedinicama i legalizovali u borbi protiv partizana. (Vidi i J. Marjanovi}, Ustanak i NOP u Srbiji, 388). To se vidi i iz raspisa Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otaxbini od 21. avgusta 1942, u kojoj se, pored ostalog ka`e: "Mnogi legalizovani odredi zaboravili su da je sada rat i da je wihova legalizacija samo maska za podzemni rad. Novac i ugodan `ivot razne`io je mnoge koji misle da tako sa~ekaju krat rata pa da posle samo izvla~e koristi. Neka se zna da se o svakom vodi ra~una". Prema nedisciplinovanim komandantima Mihailovi} je ~esto bio - upravo nemo}an. Kad je jednom, u jesen 1941, upitan za{to ne kazni prekr{ioce discipline, on je odgovorio: "Kako da ih kaznim, kada }e odmah da se prebace kod onih drugih, ~ime }emo navu}i na vrat jo{ neprijateqa..." [to je rat du`e trajao, i {to je situacija po celu Jugoslovensku vojsku u otaxbini postajala te`a, problemi sa komandantima bili su sve ve}i... Na jednoj strani malo voqni da izvr{avaju dobijena nare|ewa, na drugoj strani, pak, mnogi komandanti su se odlu~ivali na samostalne akcije a da se prethodno nisu postarali da za to dobiju saglasnost sa vi{eg mesta. Poznato je (o tome ima dovoqno dokaza u nema~kim dokumentima) da su pojedini Komandanti samovoqno, ne konsultuju}i se ni sa kim, sklapali aran`mane sa nema~kim komandantima na svom terenu, a isto tako i sa najve}im neprijateqem srpskog naroda, usta{ama, tamo u Bosni. Samovoqnost pojedinih komandanata ogledala se i u tome {to su oni na svoju ruku donosili odluke o usmr}ewu ne samo Srba - pojedinaca, nego ~itavih porodica, u Srbiji u prvom redu. U vezi s tim kazano je, da bi partizani u Srbiji imali daleko te`u situaciju da nije bilo zloglasnih (crnih) "trojki" koje su ~inile prava zverstva, groznija nego {to su bila ona koja je svojevremeno, gu{e}i bune u Srbiji, po~inio "krvopilac" Toma Vu~i} Peri{i}.."Pravi srpski doma}ini, pravi qudi" re~eno je, "strahovali su od tih trojki i opredeqivali su se za partizane, me|u kojima je ipak vladalo neki red. To je najve}a tragedija ~etni~kog pokreta". (General Jevrem Popovi}, "Svet", broj 209, Beograd 18.04.1990 i M. Mini}: "Oslobodila~ki ili gra|anski rat", 121). Jedan od onih komandanata koji su je svojim osionim i silexijskim pona{awem u najve}oj meri {tetili organizaciji Dra`e Mihailovi}a, bio je Nikola Kalabi}, "^ika Pera", od rane jeseni 1941, komandant Gorske garde kraqa Petra drugog, po odluci Mihailovi}a li~no".(Vasa Kazimirovi}: "Srbija i Jugoslavija", kw.2, str, 0931-0933).      Извештај команданта АК од 6.марта 1944.године:Дана 6.марта 1944.године командант АК, мајор Трифковић је Начелнику штаба ВК ЈВуО поднео следећи извештај:     „Извештај о стању у корпусу.      Наредбом Команданта београдске групе корпуса Бр.1 за 12.јануар 1944.год.Авалски корпус ушао је у састав исте групе корпуса, када му је припојена и београдска бригада, коју сачињавају квартовска села.      Припајањем београдске бригаде извршена је и нова подела корпуса. При овоме се нарочито водило рачуна о командовању, пошто је веза врло тешка обзиром на велики број путева и пруге које пролазе кроз корпус а на којима су остали Немци. Нарочито је било тешко прелазити нишку пругу, коју свуда чувају Немци, док су Београдска и Врачарска бригада имале половину села са једне и половину села са друге стране пруге, те је била врло тешка веза и командовање, због честих прелажења. Због тога је извршена нова подела корпуса на две групе бригаде, које раздваја нишка пруга.      Источно од пруге је прва група бригада, под командом кап.Миодрага Стојановића, а коју сачињава Грочанска и Врачарска бригада, а западно друга група под командом тез.мајора г. Драгослава Ђорђевића, коју сачињавају Посавска и Липовичка бригада.      Неки  неспособни официри смењени су а за команданте бригада постављени су официри који су својим радом у организацији стекли потпуно поверење и показали одличан успех. Тако за команданта Грочанске бригаде постављен је рез.потпоручник г.Милун Вукомановић који је почео и истрајавао у организацији тог краја, док је неколико старешина пре њега побегло, чим се указала нека опасност. Командант Врачарске бригаде поручник г.Драгослав Крстић, досадашњи командант Београдске бригаде. Командант Липовичке бригаде поручник г.Виктор Попов, а командант Посавске бригаде поручник г.Константин  Маринковић.      Рад је почео на најповољнији начин да се приводи крају, када ми је одузета Грочанска бригада а касније сам дознао да треба и корпус да предам. У међувремену је наредбом команданта Београдске групе корпуса стављена вам снаге и поново се вратило старој формацији. Међутим сада је наредба поново обновљена, старешине поново заузеле своје положаје и све је почело одлично дA функционише.      Војна организација. – Једновремено са идеолошком организацијом вршена је и војничка. Сада је војничка организација завршена у потпуности. Свуда су постављени команданти батаљона и командири свих чета. Старешине су све илегалци. (Четници су добровољце нѕзивали илегалци,- ДДБ). Људство је стално под оружјем. Нарочито је обраћена пажња на батаљоне и чете према Космају и према Сави, те да би се спречио сваки евентуални упад комуниста. Поред овог стално мобилисаног људства, сваки батаљон има по 30-40 илегалца, који стално крстаре по терену батаљона а који се појачавају према потреби мобилисаним људством или летећом бригадом. Сада услед насталих потера и блокада људи су само ноћу под оружјем, сем  илегалног људства које је и дан и ноћ под оружјем.      За сада корпус има око 1000 стално мобилисаних и око 300 илегалних војника      У корпусу постоје две летеће бригаде, једна на терену прве групе бригада, са називом „Мајор Мишић“, под командом кап.г.Радована Минцића, а друга под командом кап.г.Светозара Гајића, са називом „Капетан Масниковић“, на територији друге групе бригада.      Летећа бригада „Мајор Мишић“ има сада 50 илегалаца, док летећа бригада „Капетан Масниковић“ има 120 илегалаца. Ова је подела учињена због тога што су се комунисти највише појављивали у Посавини и ради заштите Саве. Број илегалаца стално расте придоласком са стране услед потера из Београда и бежања (из)С.Д.С. Верујем да ће у пролеће бити удвостручен овај број илегалаца.      Исто тако и број оружја стално расте, које се или купује или отима или краде од непријатеља. И сама села око Београда још нису изнела сво оружје услед конспиративног рада, како се тамо радило а услед Немаца који се тамо налазе. И са овим се напредује и почело је већ пријављивање пушака.Са аутоматским оружјем и муницијом стоји се врло слабо. Тако да укупно са митраљетама има аутоматског оружја око 3о. Број метака на пушку долази просечно око 40 метака, а на аутоматско оруђе око 300-400 метака. Једино холандски митраљези имају по неколико хиљада метака на оруђе. Велики број муниције утрошен је  у непрекидним борбама са комунистима и љотићевцима. Организована је крађа на више места из немачких магацина и возова па се надам ускоро да ће се и ово побољшати...      Обавештајна служба, служба извиђања и курирска служба су потпуно сигурне. На свим важнијим правцима и раскрсницама постоје извиђачи који преко релеја одмах све јављају. Нарочито је развијена служба извиђања и обавештења поред путева и пруга. Захваљујући томе Немцима и Љотићевцима није успело да ухвате никога и ако су неколико села блокирали. Сем немилог случаја у Степојевцу, где су Немци упали са суседног реона (Црљени) и покушали да блокирају пијац, пуцајући на народ који је почео да бежи. О свему овом детаљно је извештена на време Врховна команда. Захваљујући сигурној обавештајној служби и сеоским стражама одмах су биле ухваћене и ликвидиране комунистичке тројке које су покушале да се увуку на наш реон, да би ту презимиле.      Идеолошки народ је потпуно придобијен. Тако је на појединим зборовима било и по 7500 људи и жена. Сво ово људство долазило је на зборове без икакве пресије, што доказује да су духовно сви за нас.. Чак има зборова уза сам Београд (као Кумодраж) где је на збор долазило по 1000 и више људи.      Равногорске песме чују се на сваком кораку. Пева их и мало и велико и мушко и женско.  Нарочито у њима предњачи омладина. Ђаци по основним школама знају све равногорске песме и натерали су родитеље да им направе мале пушке, хвалећи се да су и они Дражини војници.      Омладинска организација.-Нарочито је велика пажња обраћена на обуку регрута и омладинску организацију. Свуда по батаљонима, бригадама и у корпусу постоје омладинци – интелектуалци упућени из штаба 501, за идеолошко припремање омладине у Равногорском духу. Сви омладински делегати иду стално од села до села одржавајући састанке и зборове. Сем Идеолошке припреме врше се у велико и војничке припреме са омладином.      Сада у корпусу има око 3000 регрута, сви са дрвеним пушкама. У сваком селу врше се вежбе са омладином, за које постоје нарочито зато одређени инструктори. Нарочито се обратила пажња на борбену обуку и ратну службу. С времена на време врше се заједничке вежбе по батаљонима.      Од како су почеле потере непријатеља ове вежбе врше се ноћу. Ноћни напади, заседе, извиђања и кретања врше се и даље. За све ово омладинци показују велику вољу и одличан успех. Изостанака са ових часова нема и увек остају много дуже него што је предвиђено.      У свакој бригади потоје омладинска позоришта, која иду  по целој бригади дајући представе за омладину. Комади су из народног живота као: Ђидо, Кнез Иво од Семберије и други. Сем тога разне рецитације, говори о равногорској идеологији, Краљу, Дражи, хорске, равногорске и друге националне песме испуњавају програм. Све ове представе су одлично посећене. Села се отимају за њих, приход иде сеоској сиротињи.      Омладинци издају свој лист „Млади Равногорац“, који се приликом ових представа дели. Умножавање овог листа врши се гештетнером и другим средствима за умножавање.      Комунизам.-У току целе прошле године водиле су се борбе са комунистима, али комунисти се нису задржавали никад више од 24 сата на нашој територији, а да нису били нападнути. Нарочито су вођене велике и тешке борбе у Посавини, док су у Грочанском срезу упадали свега 4 пута. Од свих ових борби најчувенија је Баћевачка, вођена 30 и 31 октобра у Барајеву и Баћевцу. Том приликом комунисти сконцетрисани са свих страна састали су се у селу Дучини (Космај) где су чекали команданта Србије. Њих укупно 1000 на броју кренули су да испрате Сремце који су пре тога успели да се пребаце преко Саве, захваљујући Граничарима, који су их пропустили а касније и сами побегли у комунисте. У борби која је трајала 2 дана комунисти су имали 50 мртвих и велики број рањених док је на нашој страни било 5 мртвих и 12 стрељаних сељака наших људи. Ово је била прекретница комунистичких напада, када је почело њихово расуло и њихови упади били су у Посавини још свега 2 пута у мањим групама, али су увек били страшно тучени и протерани. Сличан је случај био и са Грочанским срезом када их је кап. Минцић потукао у Врчину и најурио. После тога неколико комунистичких  групица покушало је да су завуче у неко село и презиме зиму, али су сви похватани, и већим делом ликвидирани. Комунисти су углавном долазили из Космаја, који је био главно њихово легло, затим из Младеовачког и Подунавског среза. Једном је свега једна група прешла из Срема захваљујући граничарима, који су и омогућили њихов прелаз.      Од свих села највише је трпео од комуниста Мали Пожаревац. Ово село налазећи се са друге стране пожаревачке пруге, и увучено између Младеновачког и Космајског среза није се могло организовати као остала села, поготово што у селу има већи број Немаца и сваки наш долазак тамо био је јављен Немцима. Када је неколико пута вршена блокада поменутог села, комунисти су ишли код Немаца и помагали им секући дрва, чистећи прозоре и.т.д. Међутим временом се успело потпуно, да се ово село очисти од комуниста хватањем чувеног учитеља Милићевића зв.“Вучко“, и откривањем склоништа где су се комунисти крили. Сада се један наш одред стално налази утом селу организујући потпуно село у равногорском духу.      Услед великих хапшења која се сада врше у Београду, комунисти су почели да беже на терен. Тако у селу Остружници ухваћено је 4 комунисте, који кад су видели да су пали рекли да су пошли дa се јаве у Дражине одреде. Међутим код њих пронађено је комунистичких летака, разних комунистичких записа, немачких и других легитимација, као и осталог компромитујућег комунистичког материјала. Именовани се зову: Бортош, Тилингер, Глумац и Кикић, а по народносги Мађар, Немац, Хрват и Србин. После испитивања и провере преко наших обавештајних органа из Београда сви су ликвидирани као комунисти.      Исто тако и у Космају услед непријатељских потера комунисти су се опет појавили. Већ смо неколико пута добили извештаје од наших људи који су бежали код нас при појави комуниста. Тако на дан 2 марта увече дознајући да се Љотићевци налазе у селу Парцанима (Космај) упутили смо једну патролу из Рипња, да провери ово. Патрола се обратила једном сељаку на кога је наишла, казавши му ко су они. Овај сељак је рекао да их воде код четовође села,, а међутим одвео их партизанима говорећи им: „Ево довео сам вам 2 чупавца“. После страшног мучења комунисти су обојицу убили.      Интересантно је напоменути, да су Љотићевци били удаљени свега неколико стотина метара од ових комуниста (којих је било 25), а да им о томе нико није јавио.Чим смо дознали за појаве комуниста и за смрт наших четника одмах смо послали један одред који је блокирао село ухватио издAјицу и стрељао га.      Због појаве партизана у Космају, а услед повлачења гарде због потера сељаци из села Лисовића молили су нас да им пошаљемо један одред ради заштите од комуниста. На дан 6.о.м.упућен је одред јачине 60 људи.      Остале организације.-Равногорски народни одбори већ су формирани у сваком селу. Народ их радо прима и свесрдно помаже. Одбори су већ сада показали добре резултате и сваким даном напредују све боље. Прикупљање новчаних и других материјалних средстава за потребе војске већ је почело.      Исто тако прикупља се и већа количина хране за Босну и чим се прикупи јавиће се, ради слања где треба.     Женска равногорска омладина санитета (ЖРОС) је у формирању, пошто смо правило за ову организацију недавно добили“.      У Програму ЖРОС-а који је издао  Штаб Врховне команде Југословенске војске у отаџбини, а који је оштампала Штампарија Горске Краљеве гарде у делу Дужности члана ЖРОС-а, пише, између осталог, утачки 17:“Жени је дато право да се бори и ради заједно са својом браћом  Равногорцима на ослобођењу поробљене отаџбине и на стварању нове у којој ће бити заступљњена права сваког појединца. Старо што је било нећемо, јер је било вештачко, корумпирано, огрезло у подвалама и богаћењу, протекцијама и подмићивању, надувено и нескромно, већ да се створи ново“. Али у целом Програму не пише да ће и жене имати право гласа  и у свему законом, бити изједначена са мушкарцима.      „Сви интелектуалци са територије као: Свештеници, учитељи и други чиновници су чланови наше организације. За сада имамо 3 илегална свештеника. У Липовичкој бригади прави се спомен капела и ускоро ће бити готова.      У корпусу смо имали 2 илегална лекара. Лекара Посавске бригаде Др Марковића  ухватили су Немци приликом блокаде Степојевца, док је други лекар Др. Спасојевић који је  дошао са кап.Новицом Милошевићем из Космаја код нас и био распоређен за корпусног лекара, одведен од стране ппуковникаг. Палошевића. Исто тако ппуковник Палошевић љут, што нисам одмах предао корпус одвео је и кап.Милошевића кога сам био распоредио за команданта летеће бригаде и који је при повратку у Космај, како дознајемо погинуо са већим делом своје пратње. Молим за наређење г.Палошевићу да ми врати Лекара Спасојевића, као и коња кога г. Спаојевић јаше. Ја не знам где се ппуковник г.Палошевић налази да би могао од њега ово тражити.      Шеф пропагандно обвештајне службе је г.Јован Ралетић, који штампа „Равногорац“ и већи део летака. Све ово дели се народу и народ врло радо чита. Сем тога држе се често састаци и народ упознаје са општом ситуацијом.      Ових дана врше се стално блокаде од стране Немаца и Љотићеваца. Ове блокаде врше се на територији целог корпуса. Нарочито је почела велика блокада Посавине од стране љотићеваца и Немаца. После 3. дана Љотићевци су изненада напустили блокаду и вратили се у Космај одакле су дошли. За њима су одмах отишли и Немци.      У Грочанском срезу готово свакодневно упадају по неколико стотина Љотићеваца који врше блокаду села.  Ови долазе из Смедерева, а увек са собом воде и по десетину Немаца. Љотићевци пошто блокирају село траже „Чупавце“ и друге наше старешине. Обично том приликом одрже зборове где нападају Дражу позивајући народ да приђе њима као јединим и правим борцима за Српство. Овим зборовима присуствује једва стотину стараца, које они на силу доводе. Захваљујући доброј обавештајној служби сви наши људи на време успевају да се склоне. Ретко се дешава да неког нашег човека ухвате.      Исто тако и Немци упадају из својих гарнизона блокирајући поједина села и тражећи „Енглеске партизане“, како нас сада називају. Сва ова блокада своди се на то, да се што више опљачка:масти, брашна, свиња, пилића, јаја и.т.д. Нарочито је ово чест случај Немаца из Малог Мокрог Луга, који упадају у суседна села пљачкајући их. Врло често ове пљачке врше зједнички Немци и Љотићевци.      И поред ових потера и блокада од стране Немаца и љотићеваца посао на организацији врши се и даље. Народ сада најбоље увиђа које са њим и за њега, а ко против њега. Љотићевци се чуде и питају зашто народ бежи испред њих кад су они дошли да га заштите од „пљачкаша“.      Сукоби са љотићевцима до сада су избегавани, обзиром да са собом увек воде Немце, сем у случајевима када је извлачење на други начин немогуће.      Очекујем долазак команданта Србије ђенерала г.Трифуновића са којим још немам везу. Слао сам већ неколико пута тројке преко гарде да би са њиме ухватио везу, али су се тројке увек враћале, услед потера и појаве комуниста. Чим се ђенерал г. Трифуновић јави обезбедићу му сигуран долазак и боравак, како је то са њиме усмено договорио моја начелник штаба.      Сада се на обиласку корпуса  налази и командант Београдске групе корпуса мајор г.Михајловић.Ђенерал г.Трифуновић и мајор г.Михајловић увериће Вас да су сви досадашњи извештаји о Авалском корпусу били лажни, и да право стање стоји овако, како Вам у свом извештају достављам.      У прилогу доставља се скица корпуса, из које се види подела истога, као и распоред непријатеља на његовој територији. Исто тако доставља се једна слика са збора у с. Конатице на коме је било 3000 људи и жена.      Молим пријем овога извештаја потврдите радиограмом.                                                                      Командант, мајор                      М.П.                               Светислав Св.Трифковић Команда Југословенске војске               У отаџбини              Горски штаб 76“ (ВИИ, Ча, Бр.рег.9/4-1,К.54)        У вези цитираног извештаја треба указати на следеће:      1.У извештају пише  даје Равногорска идеологија четничко идеолошко определење, а то је подразумевало велику Србију у централистички устројеној монархији. Тек после одлуке партизанског другог заседања АВНОЈ-а на четничком конгресу у селу Ба јануара 1944, прихваћено је да монархистичка Југославија буде федеративна. Дакле и четници као оружани вид великосрпског национализма били су  идеолошки опредељени, а пребацивали су партизанима да су  идеолошки опредељени.      2.Летећа бригада  „Мајор Мишић“ није имала људства – добровољаца да повећа своје бројно стање. Бригада „Капетан  Масниковић“ је имала 120 људи зато што је капетан Светозар Гајић био заменик командант Недићеве граничне страже на Умци  и када је ступио у четнике он је повео и своје војнике – стражаре.  и зато је она толико бројала, а не из неких војних разлога како се то у извештају образлаже.      3.У извештају пише о непрекидним борбама са комунистима што није тачно. Од формирања септембра 1943, до писања овог узвештаја марта 1944 АК је имао седам сукоба са партизанима.      4.Немци и љотићевци нису вршили никакве блокаде на територији АК, како то пише у извештају.      5. Четници 3.батаљона Посавске бригаде АК који су се кретали по селима Соколови, Лесковцу и Степојевцу, прелазили су на територију Рудничког корпуса у суседно село Велики Црљени, где су према непровереним подацима  узели неке ствари из магацина рудника у том месту. После тога су љотићевци дошли у Степојевац где их је напао 2.батаљон посавске бригаде. У сукобу је било обостраних губитака.Због тога су Немци су 24/11.фебруара 1944, из Вреоца  дошли у Степојевац где је био пијац и напали четнике. Према непровереним подацима, том приликом  погинула су 4 четника  из Дражевца, 2. из Конатица, 2. из Пољана,1.из Мислођина, 1.из Барича, 1.из села Кожуари, 1.из Јасенка, погинуо је и један Рус, избеглица из Русије. Можда је још  неко погинуо и свакако је било и рањених. Неколико четника и њихових сарадника у Степојевцу Немци су ухватили и отералио  У Београд, где су неки четници пуштени. После тога посавски четници нису одлазили у Велике Црљени. Четнички извештај о овим сукобима писац ових редова није могао да нађе.      6. На четничке зборове је морао ићи и ко није хтео, јер се наређивало и претило ономе ко не би поступио по наређењу. Било је наравно њихових присталица који су одлазили добровољно.Наређивано је да се сви што лепше обуку, а девојке нису смеле да носе кратке сукње.      7.Регрути коју су вежбали са дрвеним пушкама нису вршили никакве вежбе са четницима ноћу, тобоже због немачких и љотићевских блокада села  јер тога није било.      8.Као што се види четници су водили само борбе противу партизана. То се види из одељка КОМУНИЗАМ. И тај део извештаја је накићен. Прву борбу са космајским партизаним четници су,заједно са недићевцима, водили у Вранићу 7.септембра 1943, по подне. Пре борбе је умро један партизан а у току борбе погинуо је 1.недићевац. Друга борба вођена је у Барајеву где су заробили два партизана из Вранића и са још једним ухваћеним партизаном из Вранића  предали станици Српске државне пољске страже (СДПС) недићевцима у Дражевцу за неколико стотина метака, које су после Немци стрељани код Чумића у Шумадији. У борби у Врчину четници су из заседе убили два партизана из претходнице, а када је почела борба они су се повукли. Четврта борба против партизана је била у селу Губеревцу 29.октобра 1943, где су четници изненада нападнути и побегли су уз неколико погинулих и рањених. Следећа борба Посавске бригаде вођена је против партизана 30.октобра у селу Барајеву, али то је било пушкарање без обостраних губитака.      Најтежа борба вођена је у селу Баћевцу 31.октобра 1943.године. Партизанске снаге: Прва шумадијска бригада, Први шумадијски одред, Космајски одред и један батаљон сремских партизана укупне јачине око 800 бораца биле су премоћне па су опколиле Баћевац и нанели су велике губитке четницима који су се, уз велике губитке, извукли из обруча. Погинуло је и рањено око педесет четника, - према непровереним подацима погинуло је из Великог Борка 1, Шиљаковца 2, Арнајева 1, Соколове 1, Степојевца 5, Баљевца 3, Врбовна 3, итд.    док је погинулои рањено свега неколико партизана. Ова борба је имала и велики политички одјек у Посавини. Следећу борбу Посавска бригада – Зекин батаљон, водио је противу партизана у Вранићу 15.новембра 1943, али су четници брзо одступли.      9.Почетком јануара 1944, једна партизанска десетина је била у Баћевцу коју су четници напали и она се одмах повукла, али су једног рањеног партизана четници заробили и нешто касније стрељали.    10.Борба у Парцанима, космајски срез, коју је водио 4.батаљон Липoвичке бригаде у извештају је неистинито приказана. Никакквих љотићеваца није било у партизанима. Радило се о класичној борби која је вођена на Парцанском вису, у којој је рањен Булатовић, командант 4.батаљона а мобилисано људство није хтело да се бори и повукло се.      11.Четници нису избегавали борбе са љотићевцима што је са њима увек било Немаца већ су избегавали борбе што су ови били јачи.  А у борбама противу партизана на Равном гају код Малог Орашја и Мађарској равни код Камендола у јулу и августу 1944, љотићевци су се заједно са четницима борили противу партизана.- Иначе Немци и љотићевци, практично се нису ни залазили по селима на територији АК, изузев што су се кретали комуникацијама и чували железничке пруге.      Извештај  команданта АК од 4.маја 1944, Штабу ВК ЈВуО:      „Војна организација.-Све јединице овога корпуса мобилисане су. Под оружјем имамо 1300 људи. Према Вашем наређењу летећим бригадама обраћа се специјална пажња. Јачина летеће бригаде „Капетан Масниковић“ износи 120 људи добро наоружаних и снабдевених. Од аутоматског оружја има 2 холандска митраљеза. Ова бригада је под командом капетана 2.класе Светозара Гајића. Летећа бригада „Мајор Мишић“ броји сада 80 људи добро наоружаних и снабдевених. Од аутоматког оружја имају 2 пушкомитраљеза „Збројовке“. Овом бригадом командује резeрвни капетан 1.класе Радован Минцић. Остале старешине чине активни подофицири, а људство је стално. Бројно стање муниције код летећих бригада је просечно 50 метака на пушку, а 600 на аутоматско оружје. Предузимамо све  да бројно стање људства летећих бригада повећамо са сталним људством као и аутоматским оружјем.      Поред људства летећих бригада располаже се са приближно 200 војника који су стално у шуми од раније. Сви су распоређени по свим батаљонима као језгро. Уз њих и мобилисано људство врши службу правилно а у борби се равна са овим.Мобилисано људсство све се више везује за своје јединице и прима особине сталног људства. Могу са сигурношћу тврдити да питање људства на мојој територији не постоји. Њега има довољно и многи сами траже да ступе у јединице али недостаје оружје...          Јединице 1.групе бригада (Врачарска и Грочанска) у времену од 10 до 15 априла о.г. налазиле су се на терену Смедеревског корпуса у Подунавском срезу где су се партизани груписали у више група. 13.априла су вођене борбе са партизанима са успехом. Партизани су имали 24 губитка, док код наших није било уопште губитака. Пошто се тада није могао постићи споразум са капетаном Лазовићем за заједничку акцију ширих размера (о чему је извештено са Стр.Пов. Бр.95/44) јединице 1.групе бригада овог корпуса су се повукле на своје територије до успостављања сагласности за заједничку акцију са трупама Смедеревског корпуса      У време када се пише овај извештај на терену Смедеревског корпуса налазе се јединице 1.групе бригада у јачини 250 људи са 6 аутоматских оруђа и заједнички са Гардом и Лазовићем воде борбу са комунистима који су томе крају извршили мобилизацију својих присталица. Прва борба која се одиграла у с.Друговцу завршила се великим успехом захваљујући најзад постигнутој братској сарадњи између ти корпуса. Резултат ове прве борбе јесте следећи: код партизана 250 мртвих, а код наших трупа 4 мртва. Акција се наставља под обједињеном командом потписатог.      Јединице 2.групе бригада (Посавска и Липовичка) интервенисале су са успехом у Космају. На дан 25.априла летећа бригада „Кап.Масниковић“ и 3.батаљон Липовичке бригаде на извештај команданта 4.бригаде Горске гарде извршиле су покрет у Космај и напале партизанску групу од 150 људи, која се груписала у Губеревцу. У овој групи налазили су се главни функционери окружног комитета за Младеновац (командант 1.пролетерске бригаде, која је зимус разбијена а сада покушава да мобилизацијоm повећа бројно стање и опет оперише као пролетерска бригада на територији Подунавског, Младеновачког и Космајског среза. Ту се налазио и политички комесар при бригади и неколико среских повереника. Напад изведен од наведених јединица овог корпуса разбио је партизане у неколико група. Захваљујући 2.батаљону 4.бригаде Горске гарде који се није могао одржати на поседнутом положају партизани су се пробили и извукли. Губици партизана 8 мртвих, 5 заробљених и око 20 теже рањених и однетих од стране партизана. Код наших јединица није било губитака. Из саслушања ухваћених партизана сазнали смо да су пре кратког времена 57 мобилисаних из Подунавског среза упућени у састав ове групе. Потврђују и то да је у шуму дошло и неколико комуниста из Београда, нешто Руса и Италијана.      Равногорски народни одбори.- На целој територији, у свим селима образовани су Равногорски народни одбори. Сада се ради на образовању среских народних одбора.      Омладинска организација.-Организација Југословенске Равногорске омладине (ЈУРАО) спроведена је у потпуности. При корпусу образован је омладински центар 501/76. При свим бригадама и при свим батаљонима постоје омладински интелектуалци. По свим селима постављени су челници. По већим селима образоване су омладинске тројке, као у селима Умка, Рипањ, Врчин и Гроцка. Омладински интелектуалци оспособљени за излагање револуционарне Равногорске идеологије, сакупљају сеоску омладину и држе им часове на којима им читају и тумаче поједине чланке из наших листова Равне горе, Равногорца и омладинског листа Небојша, који издаје Београдска омладина. Омладинци овога корпуса издају и два своја листа:“Млади Равногорац“ и „Глас Авале“ Корпус има и једног омладинца који се одликује талентом за цртање и сликање. Он израђује врло добро антикомунистичке, антинацистичке цртеже и врло лепе слике из шумског живота Равногораца. Пропаганда на овај начин показала је врло леп успех.      Женска Равногорска омладина Санитета (ЖРОС) у развоју је. У већини села постављени су повереници, а Липовичка бригада има и илегалног повереника референта санитета.      И једна и друга омладинска организација у сарадњи са равногорским народним одборима успешно шире Равногорску идеологију.      Прихват и збрињавање добеглих Београђана.- На територији овог корпуса налази се 30.000 добеглих београђана. Тачан број тешко је утврдити пошто се број истих мења: дању има више него ноћу. Највише их има у Врачарском срезу, затим у Грочанском и Посавском срезу. Свуда су примљени и смештени онако како се то најбоље могло. О збрињавању избеглица стара се лично потписати, мој помоћник мајор Ђорђевић Драгослав Адвокат из Београда и сви команданти срезова, као и команданти бригада. Команданти места и команданти батаљона контролишу  кретање и пазе да не дође до дефетистичког рада у селу.      Још 22 априла, одмах после бомбардовања издато је наређшење да се прихвате све избеглице из Београда, да пријем буде сусретљив, братски учтив, али и енергичан ради бољег смештаја и исхране; забрањена је свака пропаганда супротна Равногорскох националној идеологији  и раду Краљевске југословенске војске у Отаџбинии; женска организација омладинки стара се о прихвату немоћних, болесних жена и деце, забрањена је свака црна берза на тај начин што се у сваком месту код равногорског одбора прописују месне цене животних намирницаи што (су) се у сваком месту одредиле пијаце где ће се по прописаним ценама продавати расположива храна. Ради сигурности покрета наших трупа на територији једне групе бригада одређен је један заштитни појас у који се не пуштају све добеглице сем оних који имају своју непосредну фамилију и којима се издаје специјална дозвола. Деца из основних школа упућена су поново на предавања. Родитељи су смештајем  деце по школама врло задовољни и велики број нема намере да се враћа у Београд све до позне јесени. Специјална пажња обраћена је избегличкој деци досељеној из Београда. Ова деца су предмет интереса народа.       Потписати са одредом одабраних брадатих четника обилази села, сакупља добеглице и народ и држи говоре у којима износи јаз између сељака и грађана који је вештачки и плански створен од непријатеља Српства, комуниста и др.о потреби да се овај јаз затрпа и у начину да се у томе успе и успостави слога и љубав између сељака и грађана. Сељаци су под нашим утицајем прихватили савете и у свему излазе у сусрет погођеним Београђанима.      Успех наше пропаганде већ се показује. На зборовима добеглица са одушевљењем кличу Краљу и нама. Против комуниста већ почињу да заузимају друго становиште. О многим стварима били су погрешно обавештени, нарочито о комунистима и њиховим циљевима. Сви скупа изненађени су врло добро спроведеном организацијом и њеним функционисањем. Највеће изненађење изазвао је факат да је та организација њих дочекала и да су при првом прихвату и смештају осетили да постоји једна рука која управља са свим овим што су осетили. Кад им је објашњено да је то наша организација уредила и да се она стара о свима њима, код њих је настало једно спонтано одушевљење и израз похвале. Било је случајева када нису веровали да је то тако. И када је помоћник једном познанику и његовим пријатељима показао корпусно наређење за прихват и смештај избеглица, они нису веровали да је наша организација у земљи толико јака у свим гранама народног живота и да она упрвља земљом. Уверени смо да ће убрзо све добеглице бити запојене Равногорским духом. То се види из факта да се поједине добеглице враћају у Београд да доведу своје пријатеље и њихове породице који нису смели доћи  заведени рђавом пропагандом. Нарочито је повољаан утицај одређивања цена животним намирницама, чиме је онемогућено зеленашење.      Стање комунизма,- После одвајања Малог Пожаревца који је на састанку са капетаном Калабићем а по наређењу команданта Србије припојен територији Горске гарде са сигурношћу тврдим да на територији Авалског корпуса нема партизана.      Мали Пожаревац због свог увученог положаја између Космајског и Младеновачког среза а у близини Подунавског познтих са својим комунизмом  морао је бити комунизиран. Стални боравак Немаца у самом селу као и на железничкој станици спречавао је долазак наших јединица и наших људи у циљу спровођења наше организације. Веза комуниста са  Немцима у томе крају која се у више махова утврдила још више је спречавала спровођење наше организације.      И поред чињенице да на територији АК нема комунизма, јединице овога корпуса мора ће бити на сталној стражи и будно чувати своје границе све дотле док се комунизам не искорени и на суседним територијама Смедеревског, Космајског корпуса и на територији Срема. Зато овај корпус има великог интереса да заједнички са својим суседима очисти и њихове територије од комуниста. О томе сам извештавао у више махова Врховну Команду било радиограмо  било писмено. Тражио везу  са суседима и изгледа да сам је тек сада остварио и да ће се акцијама које се сада преузимају у томе успети.. У време када се овај извештај пише акција је отпочела под руководством пуковника Радојловића. Обједињене у истој учествују снаге мога корпуса, део снага Смедеревског корпуса и део гардијског корпуса.      Извештаји следе радиограмом и на крају цле акције биће поднет опширан писмени извештај.      Стање окупаторских снага. После бомбардовања настало је померање у распореду Немаца који су становали у Београду. Они су се иселили и сада логорују у Топчидеру, селима око Београда, око Авале и на самој Авали. Своје биваке (су) добро камуфлирали по воћњацима и шуми. Преглед њиховог бројног стања доставља се у прилогу.       Сматрам да би се Немцима са поновним бомбардовањем сада нанела мала или никаква штета, обзиром да се не налази у Београду, а свој ратни материјал склонили највећим делому Банат.      Од свих окупаторских делова на територији овог корпуса најгори су Руси из С.С.С.Р. у немачкој служби. Њих има велики број на Умци и Остружници. Показали су се већи непријатељи према нама од самих Немаца. Врло често врше блокаде и претресе терена у циљу да пронађу и ухвате наше људе.      Морал окупаторских војника опао је на нулу. Њихова контрола ослабила је тако да се све више на нашој територији појављују дезертери и одбегли заробеници Италијани и др.      Предњи извештај достављам с молбом на надлежност.      Прилог: непријатељски пропагандни материјал нађен на територији суседних јединица и преписка комуниста нађенакод ухваћеног курира у Подунавском срезу.                                                                  Командант, мајор,                                                           Светислав Св.Трифковић“ (ВИИ Бр.Рег.14/1, К.54)      Напомена      1.У узвештају команданта АКсе наводи да је 1.априла у подунавском срезу вођена борба у којој јој су партизани имали 24 губитка, док четници нису имали губитака. Тих дана је вођена само борба у Друговцу у којој су четници имали 10 мртвих, 7 рањених и 5 заробљених, док партизани нису имали губитака. Четници су у Друговцу убили сељака Милоша Трифуновића, што је четницима рекао  добар дан другови.       Друговац као изразито партизанско село, четници су напали и 19 априла. У то време у Друговцу је био формиран батаљон за одбрану села и он је одбио четнички напад,заробио 4 четника и два „легалца“ ликвидирао а два пустио.      Са јачим снагама четници су напали друговачки батаљон и 23. априла али је напад одбијен без обостраних губитака.      2.У извештају К-та АК наводи се да су у борби у Друговцу партизани имали 250 мртвих, а четници 4 мртва. Ова борба била је 29.априла 1944, када су премоћне снаге четника  1. и 4.корпуса горске гарде, Смедеревског и АК напали на Друговац кога је бранио Друговачки батаљон и једна чета Космајског партизанског одреда. После тешке вишечасовне борбе у којој је погинуло 58 четника и 2  партизана и 4 борца друговачког батаљона и један шумар. Четници  су у Друговцу заклали 24 лица , стрељали 41. лице, у кући запалили 4 лица и 3 лица су умрла од батина, - укупно су четници усмртили  седамдесет две особе из села, и опљачкали  и запалили преко 200 кућа.. (Радослав Пауновић: Непокорени Друговац.      3.У Борби у Губеревцу која је вођена после 12 часова 25.априла 1944,учествовао је и Срески одред Српске државне страже –недићевци. Пре подне око 10 ч из Београда је у Космајски партизански одред, јачине око 200 партизана,стигла  група од 35 лица из Београда. Поред Београђана у групи је било и 26 Црвеноармејаца који су успели да побегну из немачког заробљеништва. Напад на одред су извршили посавски четници АК од Лисовића са запада, а четници 4.космајске бригаде и одред СДС од Стојника, са истока. Борба се углавном водила на терену села Стојника. Четници су имали 10 мртвих, 6 четника је заробљено, заплењено је око 20 пушака,нешто муниције и друге опреме. Партизани нису имали погинулих, али су четници од пристиглих Београђана који су били ненаоружани заробили тројицу.      А што у извештају пише о 1.пролетерској бригади то само говори да четници нису знали тачне називе партизанских јединица у Космају, где је повремено долазио и Први шумадијски НОП одред а од јуна 1944 и 2.шумадијска бригада. (Драгослав Димитријевић Бели:Космајски партизани: Књ.2стр.243) У Извештај команданта АК од 19.маја 1944.године  Начелнику штаба ВК ЈВуО, мајор Трифковић је, између осталог написао:              I.Војна организација.      О п е р а т и в н а  в о ј с к а:- Формација трећих (стрељачких) чета и батаљона као и штабних чета извршена је по Упуту бр.5 и допунама овог Упута По пријему наређења за мобилизацију образовао сам штабове и јединице груписане тако да буду спремне за покретне акције...      Сем стрељачких чета и батаљона формирани су и коњички ескадрони за сваку бригаду, У току протекле зиме исти су били мобилисани код Посавске и Грочанске бригаде и учествовали су са потписатим у обиласку корпуса и чишћењу Грочанског среза од комуниста. Потом су демобилисани, а коњи враћени сопственицима ради обрађивања земљишта.      Пионирско-минерски водови формирани су. Сваки батаљон има своју десетину састављену од људства које је служило у инжењерским јединицама и из редова занатлија...      О с т а л е  ф о р м а ц и ј е.- Прве и друге чете формиране су по Упуту Бр.5 са следећим изменама: место половине оружја овим четама је остављено само десет од сто пушака и муниције. Ове јединице немају потребе за већим бројем оружја јер на територији овог корпуса комунисти више не могу да узму маха ни по одласку оперативне војске. Народ је духовно придобијен и дисциплинован тако да ће се ред и са оволиким бројем оружја са успехом одржати.      Командири првих чета сада су по селима команданти места. Они врше сву војно-полицијску службу, службу обезбеђења и осматрања и јављања. У раду им помажу њихови заменици и командири других чета“.(Служба осматрања је била организована тако што су преко дана на видљивој удаљености била постављена по два сељака  који су махањем барјачићима преносили одређене поруке путем сигнала. Због чега су називани сигналисти Како су долазили до барјачића види се из следећег документа:       „ПРИЗНАНИЦА на 1800 динара и словима једна хиљада и осам стотина динара коју сам суму новца примио из касе Равногорског народног одбора у Степојевцу а на име куповине барјачића за  сигнале у Степојевцу. Примио, Јовица Кузмановић, 4.фебруара 1944 г., у Степојевцу „. ( ВИИ Ча, Бр.Рег. 16/5, К.54)      „С н а б д е в а њ е  в о ј с к е.- Брашно и артикли потребни за исхрану војске прикупљени су од народа или купљени новчаним срествима. Од прикупљене хране створене су потребне резерве још у току прошле јесени. Сада када је настала оскудица у народу јело се спрема од хране из резерве. Хлеб се пече по сеоским кућама. Храна се кува у казанима по јединицама. Маст се купује из новчаних средстава које су прикупил Равногорски народни одбори.Купљено је известан број свињa које се тове ради добијања меса и масти. Дуваном се војска снабдева узимањем процента следовања од народам које се плаћа по максимираној цени. На војника следује 5 цигарета дневно. Одећом и обућом сиромашни војници снабдевају се куповином из прикупљених новчаних средстава.       II.ОСТАЛЕ РАВНОГОРСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ      Н а р о д н и   р а в н о г о р с к и   о д б о р и.- Образовани су по свим селима и општинама. О истима је опширно изнето у прошлом извештају. Срески народни  Равногорски одбори су у току формирања. Траже се погодне личности за исте. Чим се образују известиће се.       Ј у г о с л о в е н с к а  Р а в о г о р с к а  о м л а д и н а (ЈУРАО).Ораганизација омладине спроведена је у потпуности. Начин организације је изнет у прошлом извештају...      Омладински делегат при Авалском корпусу образовао је курсеве омладинских сеоских челника. Курсеви се одржавају по бригадама...      Поред организацијских послова и пропаганде омладинци су развили своју обавештајну службу на целој територији корпуса. Прикупили су спискове свих омладинаца и омладинки избеглих из Београда. Сада испитују свестрано њихове идеолошко определење и владање у сваком погледу. У сарадњи са омладинцима из Београда штаба 501 прикупљају се податци о употребљивости сваког појединачног омладинца и омладинке. Исто тако прате кретање свих сумњивих лица по варошицама и селима настањених окупаторском војском. Све прикупљене податке достављају надлежним путем командантима бригада, који то проверавају и предузимају потребне мере.      Б е о г р а д с к а  Р а в н о г о р с к а  о м л а д и н а.- После првог бомбардовања Београда група од 30 омладинаца напустила је исти и прешла на терен оближњих корпуса. На терен овог корпуса дошло је 19 омладинаца. Омладинци Авалског корпуса прихватили су их, сместили и у сваком погледу збринули. Ови омладинци образовали су свој штаб са задатком да на територији овог корпуса образују пропагандну групу, пропагандни центар и обавештајни центар. У сарадњи са омладинском организацијом Авалског корпуса провешће контролу и рад међу избеглицама – омладинцима и појачаће пропаганду у самом Беогpаду дејствујући са терена. Главни задатак остаје: руковођење организацијом у самом Београду. Извесним бројем Београдских омладинаца попуњена су упражњена места омладинаца при батаљонима Авалског корпуса.      Ж е н с к а   Р а в о г о р с к а  о м л а д и н а  с а н и т е т а (ЖРОС). Спроведена је у Посавском и Грочанском срезу у потпуности, док је у Врачарском срезу још у развоју. Тамо где је организација спроведена држе се предавања из санитетске службе. Предавање држе учитељице и лекари. Сем стручних предавања ради се и на идеолошком обрађивању девојака...      III.СТАЊЕ  КОМУНИЗМА. Све акције које су водиле јединице овога корпуса у последње време вођене су на територији суседних  срезова: Подунавског, Младеновачког и Космајског. О тим акцијама поднет је извештај      У међувремену јединице 2.групе бригада (Липовичка и Посавска) на извештаје о појави партизанских група у Космају интервенисале су у два маха и помогле јединицама из Космаја.      Док се пише овај извештај врше се припреме за акцију чишћења Космаја. О резултату целокупне акције чишћења у Подунављу и Космају поднећу извештај по њеном окончању.      Организација комунистичка на територији Авалског корпуса на постоји. Сви јатаци комунистички енергичним и радикалним мерама ликвидирани су у Посавском срезу још прошле јесени, а у Грочанском у току прошле зиме. Сељачки народ овога краја презрео је партизане и сада зна само за Равногорство.      Од тренутка појаве добеглица из Београда на територију овог корпуса врши се испитивање у циљу проналажења комуниста међу њима. До сада није примећен никакав покушај рада комуниста међу добеглицама. Али имамо податке да су се неколико истакнутих комуниста пребацили возом у Ваљевски округ, Подунавски и Космајски срез. Од похватаних партизана за време борбе у Космају сазнали смо да је известан број београђана и београђанки ступио у одреде који оперишу по наведеним срезовима. Из ухваћене преписке добивени (су) извесни документи о томе.      Комунисти из Београда одржавали су непрекидну везу са комунистима на терену и добро су упознати са стањем наше организације. Тамо где је она добро спроведена и не покушавају да се појаве. За откривање комуниста међу избеглицама ангажовао сам све Равногорске организације: војну, омладинску специјалну обавештајну, али сем неколико комуниста који су се после бомбардовања Београда сакрили иза леђа Немаца у местима где ових има, нисам приметио ни једнога. Свим потчињеним органима издао сам потребна наређења да се сваки комуниста, чим ступи на слободно тло мога корпуса, ухвати и према њему предузму потребне мере.      IV.Стање окупаторских снага   После првог бомбардовања Београда многобројне јединице немаччке војске напустиле су Београд и настаниле се по селима Врачарског а неке Посавског и Грочанског среза. После другог бомбардовања бројно стање њихово на нашем терену још се више повећало.      Сем већег броја мањих акција против нас и честих упадања у поједина села у циљу пљачке, немачке јединице извеле су два већа напада: један на 2.батаљон Липовичке бригаде  код с.В.Моштаница 14.априла а други на 4, батаљон Липовичке бригаде 10 маја ове гоине. Овај последњи изведен (је) са веома јаким снагама, тенковима, бацачима и пешадијом.      Напад на 2.батаљон изведен је у зору а снаге су доведене из Обреновца, Умке и Остружнице возом у току ноћи. Са преко 1000 људи блокирана је  велика просторија око села В. Моштаница на којој се налазио 2.батаљон. И поред двоструког стрељачког строја батаљон се пробио и извукао из блокаде. Погинуо је 1, рањен 1 а заробљено је 11 четника. Том приликом одведено је око 200 сељака из с.В.Моштанице, који су после злостављања при саслушавању пуштени кућама.      Напад на 4.батаљон изведен је такође у зору са снагама, које су у току ноћи пришле положају на коме се налазио батаљон, вођене комунистима из с.Парцана, који је целог дана и целе ноћи затварао правац одступања партизанима преко Парцане – Ковиона – Поповић – М.Пожаревац. Ово је стари канал којим се комунисти служе при прелазу из Подунавског, преко младеновачког у Космајски срез. Батаљон је у том положају био по наређењу јер се претходног дана водила акција у заједници са Космајским (четничким) јединицама против једне групе партизана који су се појавили на простору с.Губеревац – Стојник – Бабе. Да би себе извукли из тешког положаја послали су своје људе у Сопот и оптужили 4.батаљон као комунисте. Немци су тенковима и пешадијом из Сопота и Раље предузели напад и ватром из топова, бацача, аутоматског оружја и пушака засули батаљон са већег одстојања. Нетачно гађање дало је батаљону могућност  те се исти повукао са положаја без великих губитака. Погинуло је 3 четника, 4 теже рањено и изнето са положаја. Заробљено је 9 људи. Ухваћено је неколико сељака из оближњих кућа и заједно са четницима стављено на муке. Потом су заробљеници одведени у Сопот а одатле спроведени у београдски логор.       Сем ових јединица које су стално настањене на територији овога корпуса,преко терена непрекидно пролазе немачке јединице. Покрет врше смедеревским и авалским друмом. Мање железницама...      V.Збрињавање добеглица из Београда. На територији овога корпуса добеглица има око 30.000. Тачно бројно стање тешко је утврдити јер се добеглице стално крећу између села и Београда. Другим бомбардовањем број се нагло повећао...      У прошлом извештају изнето је шта је све предузето...      За збрињавање и старање о избеглицама одређени су резервни мајор Ђорђевић Драгослав. Мој помоћник, са надлежношћу на територији 2.групе бригада (западно од Топчидерске реке) а за територоју 1.групе бригада одређен је капетан Миодраг Стојановић, који обилази територију источно од Топчидерске реке са одредом од 30 четника. Они представљају сензацију за београђане.      Из разговора са добеглицама види се какав је утицај на њих извршила Љотићева, Недићева и комунистичка пропаганда. Већина нас је замишљала као страшно грубе и крволочне људе, који без већег размишљања кољу, свлаче одело и обућу и узимају ствари од вредности... (ВИИ Бр.рг.16/4-1, К.54)      ПРЕГЛЕД  окупаторски и непријатељски снага на територији Авалског корпуса на дан 19.маја 1944.године.-На територији Грочанске бригаде било је Немаца: Врчин 32, Мала Иванча 30, Умчари 40, свега 102; на територији Врачарске бригаде: Бели Поток 450, Зуце 14, Јајинци 25,Ресник 30, Раковица 100, Мали Мокри Луг 400, Вишњица 1500, Кумодраж 70, свега 2589; на територији Липовичке бригаде: Остружница 10, Жарково 220, Рипањ 60, Железник 300, свега 590; на територији Посавске бригаде: Обреновац који је на територији Колубарско-тамнавског корпуса али је на граници Авалског корпуса 50, Барич 100, Умка 100, свега 250; Руса на територији Липовичке ригаде: Остружница 100, Железник 50, свега 150; на територији Посавске бригаде: Обреновац 50, Барич 100, Умка 100, свега 250“.(ВИИ Ча,Бр.Рег.15/4, К.54)     Напомена аутора.     1.У извештају пише како је народ дисциплинован. А  не пише како је заведена четничка страховлада.     2.У вези снабдевања војске пише како су Равногорски НО прикупили новчана средства, а не пише о два државна зајма које је АК завео и од народа силом узимао велике суме новаца.      3.Такође пише како су неке врсте намирница куповане, али се из докумената који ће бити наведени види да је храна од сељака одузимана.      4.Проверавање омладинаца и омладинки избелица из Београда, била је у ствари хајка на њих због чега су се многи враћали у Београд да не буду од четника ликвидирани      5.Акција Немаца на 2.батаљон Липовичке бригаде је преувеличана. Као што се четници Посавске бригаде пљачкали магацине у руднику у Вреоцима и Великим Црљенима, иако то није била њихова територија, тако су и четници 2.батаљона опљачкали магацин каменолома у суседном селу Пећани који је експлоатисала немачка организација ТОТ, који и није био чуван. У извештају пише да је блокада Велике Моштанице извршена од стране 1000 немачких војника из Обреновца, Умке и Остружнице, а у истом извештају пише да је Немаца било у Обреновцу 5, Умци 100 и Остужници 10. Када се тома дода да Немци нису имали никакву своју јединицу на Умци онда је стварни број Немаца био још мањи. У ствари двадесетак немачких војника, са немачким пословођама из каменолома у Пећанима и нешто припадника јединице Руског заштитног корпуса са Умке дошли су у Велику Моштаницу пре зоре и на спавању ухватили команданта батаљона наредника Јову Станковића и још 12 четника и отерали их у логор на Бањиц, одакле су пуштени септембра месеца па су се вратили у своје јединице. Опљачкане ствари Немци су нашли и вратили у магацине каменолома. Никакве борбе није било и метак један није опаљен.      6.У извештају пише и о нападу Немаца на 4.батаљон Липовичке бригаде, у код села Парцана што је неистина. Борбу су четници водили са космајским партизанима на Парцанском вису код села Парцана у којој је погинуло 3, рањено 4 а заробено 9 четника, али су сви пуштени јер су били мобилисани.(ВИИ, Ча, Бр.Рег.16/4-1, К.54)           Корпус је имао и свој лист „Равногорац“ који је уређивао Јован М.Ралетић – „Панонац“, учитељ, који је био и шеф Обавештајно-пропагандне службе. Омладинци, припадници ЈУРАО при корпусу издавали су „Млади Равногорац“, а касније и „Глас Авале“, као и разне летеке.      С л у ж б а  р а д и о  в е з е при штабу корпуса, почела је са радом другом половином 1943, aли је лоша радио.станица често била ван употребе. Таласна дужина станице је била 72 мт, позивни знак ЦВП, ознака Ком-Ком. Радиотелеграфиста је био ваздухопловни водник треће класе Радослав М.Саје. Оцењујући његов рад врло повољно комaндант корпуса га је 10.јануара 1944. предложио за унапређење у чин ваздухопловног потпоручнииа и за одликовање „Златном медаљом за храброст“.      Служба радио везе била је под ингеренцијом начелника Штаба корпуса, прво Милошевића а касније Стричевића, који је раније био шифрант. Због честих кварова на радио станици корпус је од команданта Београда мајора Михајловића 14.јуна 1944, добио нову радио станицу коју је  из Београда донео и остао на њој да ради Александар Павловић.(ВИИ, Ча, Бр.Рег.12/4, К.54).      Штаб Авалског корпуса словио је као Горски штаб 76, а штабови бригада су означавани и то: Грочанске- Горски штаб 76/1, Врачарске – Горски штаб 76/2, Летеће бригаде „Мајор Мишић“, - Горски штаб 76/3, Липовичке  - Горски штаб 76/4, Посавске . Горски штаб 76/5 и Летеће бригаде „Капетан Масниковић“ 76/6.      Седиште штаба корпуса било је у Конатицама, срез посавски, као и неких приштабских јединица, али се штаб углавном кретао по терену.      Наредбом г.министра војске, Морнарице и Ваздухопловства и Начелника штаба Врховне команде ЈВуО од 17.јула 1944.године за начелника округа београдског постављен је Аца Јоксић. (VII, Ча, Бр.Рег.39/1, К.54)      Акције у Срему.-Штаб Врховне команде ЈВуО од 1943, настојао је да неке своје јединице из северне Србије пребаци преко Саве у Срем, а преко Дунава у Банат. Образована је и Команда северних покрајина чији је командант био ђенерал Светомир Света Ђукић, а потпуковник Драгомир Радовановић Јурај био је командант, а поручник Чедомир Деврња начелник штаба Команде Срема ЈВуО, али су се они  налазили у северним крајевима западне Србије и кретали се у простору од Умке и Обреновца до Шапца. Из четничких јединица у Србији прикупљано је људство из тих крајева и они који су били из Баната упућивани су у Смедеревски корпус а четници који су били из Срема и  Бачке у Колубарско-тамнавски корпус, под командом мајора Комарчевића, на чијој су се територији највише и налазили и ђенерал Ђукић и потпуковник Радовановић и Командант Славоније, пуковник Александар Ђ. Николић.      Први прелаз у сремско село Купиново, на левој обали Саве, четници су извршили ноћу 5/6.октобра 1943.године, код села Скеле западно од Обреновца, под командом  потпуковника Радовановића и поручником Чедомиром Деврњом и потпоручницима  Михаилом Павловићем и Миодрагом Којићем, наоружани пушкама и са 2 п.митраљеза. Форсирање Саве извршило је 35 четника из  Сремског одреда, под командом поручника Павла Грујића, 20 четника из Посавске бригаде под командом наредника Васића, а  требало је  да пређе и 25 четника из Тамнавске бригаде, али је 23 четника пре укрцавања у чамце побегло у мрак и нису прешли  у Срем.       Према извештају потпуковника Радовановића народ у Купинову их је раздрагано сачекао, али су их напали мошиновци, како је потпуковник Радовановић називао сремске партизане, и у трочасовној борби, у којој су имали подршку два немачка борбена авиона, погинуло је 7 а рањено је 9 четника, а погинуло је 30 партизана. Додуше потпуковник Радовановић није објаснио како је утврдио погинули број партизана када су се четници повлачили и истог дана се преко Саве  пребацили у Скелу. Четници су брзо напустили Скелу и отишли у своје јединице. По њиховом одласку из Шапца су дошли Немци у девет камиона да помогну четницима и спрече евентуални прелазак партизана из Срема уј Србију.      Потпуковник Радовановић је од Команде северних покрајина, за следећи прелаз у Срем тражио да му се обезбеди 1000 четника наоружаних са 40 пушкомитраљеза и са борбеним искуством. Наравно, то никада није добио.      У извештају начелника штаба Команде Срема поручника Чедомира Деврње од 6.октобра о току борбе код села Купинова, наводи се да је поручник Павле Грујић одржао говор „на који је говор народ плакао“, затим „да га је тај исти народ напао и да више неће у Срем ни за време мира нити за време рата па када би знао да ће му Сремци дати колајну од 100 кг злата.(Архив ВИИ, Ча,К.102, рег. Бр 9/1)      „6.октобра 1943, око 90 четника ДМ пребацило се у Срем код села Купинова. По њиховом доласку једна чета Првог сремског  партизанског одреда извршила је напад на четнике и после вишечасовне жестоке борбе  погинуло је 17 четника, заробљено је 4, а неки су се удавили у Сави приликом враћања у Србију.За време борбе два немачка борбена авиона, навођења једним извиђачким, бомбардовала су партизанске положаје.(Зборник Тom I, књ.6,док. Бр.166,стр.179 и Том I,књ.17,- Борбе у Војводини, документа окупаторских и квислиншкихјединица, док.бр.126, стр.503) О Команди северних покрајина којом је командовао ђенерал Ђукић а који се састајао са Немцима у кафанама у Обреновцу и околини и возикао се колима по терену и по Београду, командант колубарско-тамнавског корпуса, мајор Владимир Комарчевић је 27. фебруара 1944, обавестио Дражу Михаиловића на следећи начин:     „Девис, Ђукић и Штаб Војводине  (на)гомилавају људство које је без оружја и не ради ништа. То су им све неки курири а ја знам да су бадаваџије који не вреде ништа и стоје на терет народу.Наредио сам да ти штабови не могу имати више од 10 људи, јер им више стварно и не треба,. Девис(Алексанар Николић, пуковник, Командант Славоније, углавном је боравио на територији Уба и Обреновца, са неколико, углавном ненаоружаних избеглица из Хрватске) се чешће опија. Официри ових штабова као и из сремског штаба чешће се врзмају по Београду, увек бајаги по неком важним послу.“ (Зб.т14,к.3.стр.431)      Ф о р м и р а њ е   ј е д и н ц е   з а  С р е м: У извештају команданта АК који је послао ВК ЈВуО 4.маја, о Срему је писало:     „На првом састанку између капетана Калезића, делегата Команданта Војводине и мене, у присуству команданта Србије, одлучено је да сви дамо за Акцију у Срем више од 100 људи колико је првобитно предвиђено. Ја сам ставио на расположење за ову акцију 250 најбољих бораца. Обзиром на укупан број људи под оружјем ово је највећи део који могу да издвојим.      У састав  јединице  за ову акцију улази цела летећа бригада „Кап.Масниковић“ и још 130 добро наоружаних бораца. Јединицама ће командовати активни капетан 2 кл.Гајић Светозар. Досељеници су му најбољи активни подофицири и 2 команданта батаљона, најбољи борци што их имам: наредник Спасоје Дрењанин „Зека“, који јe још 1941 године сам прелазио са својим одредом у Срем и показао успех. Други је наредник водник Жика Нешковић. Обојица су за заслуге предложени за унапређење у чин потпоручника. Јединице ће располагати са 6 аутоматских оруђа. Командант Војводине узео је на севе да прибави довољну количину муниције.      Мишљења сам док се ова муниција не обезбеди да неби требало вршити прелаз      Имаm тачна обавештења да је комунистичка оргнизација у Срем потпуно спроведена и да је врло јака. Сви млађи људи, који тамо данас воде реч, комунизирани су. Исто тако и све млађе жене, девојке и деца. Једино старији људи, који више не одлучују, држе се резервисано. Не смемо се заваравати да ће нас тамо ико прихватити. Само оружјем и силом успећемо да разбијемо комунистичку организацију и завладамо Сремом,      У погледу успостављања везе са командантом Војводине мајором Ракићем учињено је све. Прво је ухваћена радиотелеграфска и курирска веза. Затим је упућен капетан Гајић на заказану конференцију у штаб команде Војводине. Сматрам да је најбоље да све везе одржава лично капетан Гајић пошто ће предводити формирану јединицу па треба што боље да се упозна са својим новим предпостављеним старешинама и друговима, са којима ће вршити прелаз.      На тој конференцији по извештају капетана Гајића могла су бити решена само начелне ствари, пошто на конференцију нису дошли делегати Калабића и Рачића. Једино је утврђено да се мора прибавити муниција, радиостанице за сваку јединицу и радиотелеграфиста за сваку радиостаницу. Повећање броја људи и броја аутоматског оруђа и преко одређеног броја на првом састанку актуелно је. По последњим податцима бројно стање партизана у Срему износи око 3000 људи са доста аутоматског оружја.      Сада сам упутио мајору Ракићу референта инжењерије овога корпуса капетана Тодоровића да га помогне као стручњак у прикупљању пловног материјала на делу Саве који припада мојој територији“.      На сектору реке Саве од Умке до Скеле, ноћу 22/23. јула 1944, прешло је у Срем четири групе четника укупне јачине 530 људи из Авалског и Колубарско-тамнавског корпуса, али су нападнути од партизана 1.сремског НОП одреда у 1. чете Команде сремско војног подручја и Посавскотамнавског партизанског одреда и после три дана четници су напустили Срем. О томе је 5.августа делегат ВК ЈВуО о томе детаљно  обавестио Михаиловића. (Зб.т.14, књ.4,док.8,стр.44-48)      Делегат ВК пуковник Драгомир Радовановић је 22.августа 1944, поново писао Михаиловићу о овој акцији, па је, између осталог, навео:     „Ни Комарчевић (командант  групе колубарско.тамнавске групе корпуса) ни Лапчевић (Милорад, командант Колубарског корпуса) нису везали људе за себе, као што је то на другим местима. Људе из Колубарског корпуса везали су за себе команданти бригада, ради тога, што су у овом корпусу у ствари радили само команданти бригада.      Добро је што је капетан Лапчевић постављен за команданта Сремске јуришне групе, но он је својим радом за последњи месец дана стално радио са немачким командантом из Шапца. Он – команданзт Лапчевић је изводио акцију у Купинском куту по заповести немачког команданта из Шапца, јавно са њим седео, обилазио Купински кут, наравно да су у овом погледу суделовали ђенерал Ђукић и мајор Орељ. Мајор Орељ је потпуно забрљао. Незгодно је што се свуда представља за Вишег делегата те у име Ваше онако пијан наређује и говори. Све ово виде ови наши млади команданти који воде људе и који треба да носе цео терет борбе на својим леђима. Они не могу да дозволе да им неко пребаци да су сарадници Немаца. Капетан Лапчевић, ђенерал Ђукић и мајор Орељ могли су и требали да раде, али само тајно, а никако јавно свакоg дана седети (са Немцима) у кафани у с.Ушће поред пута Обреновац –Шабац, још ђенерал Ђукић са ђенералском капом. Да умирим ове младе људе и да им објасним да ће се ово забранити и да ће се ако се шта ради, убудуће тајно радити, требало је доста времена и муке. Само ради овога Лапчевић је постао мало нелагодан у очима младих људи. Ја сам успео да ове младе команданте бригада из Колубарског корпуса умирим ради свега овога. Они су дисциплиновани. Они хоће у Срем, само су на ово много осетљиви.      За цео овај рад знао је мајор Комарчевић, али он је само ћутао и извлачио се да се он негде не упрља, док је Лапчевића пустио. Пре неког времена избио је сукоб између Комарчевића и Лапчевића после чега је капетан Лапчевић написао рапорт ВК и тражио да се одмах смени са дужности команданта Сремске јуришне групе и команднта Колубарског корпуса, јер је био свестан да нема уза  се људе Колубарског корпуса због његовог јавног иступања са Немцим.      Знајући за ово, рекао сам капетану Лапчевићу, да не доставља рапорт ВК и да не тражи смену, док ја не видим како ствар стоји. Он ме је послушао сада, а раније ме није хтео слушати, када сам му саветовао да ради тајно, а не да се вози са немачким командантом усред пола дана у аутомобилу. Ја сам морао да ове младиће, команданте бригада уверавам да капетан Лапчевић мора да буде командант Сремске јуришне групе и да се морају слушати наређења Врховне команде! Команданти бригада из Колубарског корпуса хтели су да се ставе команду једног официра из АК за акцију у Срему, те су како чујем били написали једно писмо Саши (Михајловићу, команданту Београда). Но успео сам да све несугласице изгладим и да сви остану под командом капетана Лапчевића, а да акцијом руководи мајор Ракић (Драгиша, нешто касније потпуковник, командант Војводине).      Ја се још увек налазим на територији Авалског корпуса, јер је и овим људима требало објаснити ситуацију и приволити их да крену на  Срем, не чекајући на неке нарочито велике количине муниције, јер тамо нема партизана у оном броју, како то злонамерни људи приказују. И овде сам успео. Што раније нису прешли Авалци и Сендић (Јосип, командант 1.сремског јуришног одреда који се налазио на територији посаво тамнавског среза – Владимирци и тамнавског среза – Уб) није њихова кривица, већ мајора Комарчеви}а, који је саопштио да се имају само његова наређења слушати“.(У Шапцу се августа 1944 налазио немачки 5.полицијски пук, чији је командант био пуковник Јунгенфелд). (3борник, т.14, књ.4, док.37, стр.142-144)      У то време у северозападној Србији налазио се и ђенерал Матија Л.Парац кога је Михаиловић задужио за рад у Хрватској. О свом раду, капетану Лапчевићу, преласку четника у Срем и другим стварима, он је августа 1944, Дражи Михаиловићу послао  акт следеће садржине:     „Господине министре!      Како за два три дана мој курир поново иде у Загреб, да однесе писма одређеним особама, у којим писмима сам, поред осталог те особе замолио, да ако има домобранских (официра и подофицира) који би желели да се пребаце код нас, да се приликом пријављивања позову на мене. С тога молим, да би се командантима наших одреда, а нарочито у Босни, Херцеговини и Далмацији, скренула пажња или издало потребно наређење, ако се неко од домобрана позове на мој позив или само на мене, да га приме и упућују по потреби где треба.(На маргини уз тај став Дража Михаиловић је оловком написао:“Наредити потребно“.)      Чуо сам из врло поузданих извора, да се наши четници – борци у Обреновцу по улицама и у кафанама виђају у друштву добровољаца ( припадника Српског добровољачког корпуса – љотићеваца) и да са истима пију и да се са истима братиме. Грађани – мештани Обреновца с обзиром на све раније, чуде се чудом и питају се шта је то и откуда то.      Исто се говори, да је капетан Лапчевић у општини Обреновац одржао једну конференцију са генералом Мушицким (Костом командантом СДК – љотићеваца) и представницима немачке војске а присуствовали су и срески начелник и председник Општине. Говори се да је капетан Лапчевић дошао на позив Мушицког и  Немаца – шта је расправљано на конференцији нисам могао сазнати – једни кажу да су пред собом имали секције. (На маргини уз тај став Михаиловић је оловком написао две белешке – једну уз прва два реда која гласи: „Питати Комарчевића“ и другу, уз део у којем се говори о капетану Лапчевићу, која гласи:“Питати шта је ово“).      У селу Каленићу говоре сељаци, да су наши борци приликом преласка у Срем тамо узели неку ждребад и кобиле и то само све послали у с.М.Борак и с.Каленић. Сељаци овај поступак врло рђаво критикују и кажу наши борци нису ишли у Срем да пљачкају, већ да овај народ ослободе и придобију за нас. Говори се да је и нека стока пребачена на нашу страну и да је овде задржана.      Све напред изнето нисам могао проверити, а и не спада у мој делокруг, али сматрам за моју моралну дужност да Вас о свему што чујем известим и ако је заиста тако, да се учини све потребно да се то поправи.      19.8.1944.год.         Печат                                Матија Л.Парац“      1.Одговорити Парцу      2.Наредити потребно и тражити објашњењеали да се не зна да је Парац известио“. (Зборнк, Т.14, књ,4.,док.бр.30, стр.118-121)      Војводина у којој је био Срем, била је  једина област у Југославији где није  било четника ни њихових организација. О преласцима  четника из Србије у Срем, народ је одмах обавештавао партизанске јединице које су брзо долазиле у места где су стигли четници, нападали их и после краћих или тежих борби, четници су били приморани да се преко Саве врате у Србију. Партизански Срем је био велики страх за србијанске четнике и они су нерадо прелазили у Срем одакле су се још брже враћали, гледајући да успут нешто и опљачкају у познатом четничком маниру.      То се може видети и из акта команданта АК, мајора Трифковића од 13.августа 1944, кога је под бројем Пов. 227 послао Дражи Михаиловићу, а који гласи:     „Начелнику штаба Врховне команде       Према добивеном наређењу из Врховне команде јединице одређене за акцију у Срему покушале су прелаз, једним делом прешли Саву и после краћег задржавања вратиле се у Србију. Из извештаја које су поднели делови, који су провели извесно време у Срему види се да акција са овим снагама, на овај начин и у ово време тешко може донети веће успехе. Јасно се испоставило следеће:      да су снаге одређене за прелаз бројно и оружјем слабе да би са истима могле овладати Сремом,      да у случају успелог прелаза не само да ове снаге не могу заштити српски живаљ са којима  су дошли у додир, већ би га изложиле потпуном уништењу како од стране комуниста, тако и од стране усташа и Немаца,      ДА СЕ НЕМЦИ ЈОШ УВЕК НЕ СМЕЈУ НАПАДАТИ И УНИШТАВАТИ ЗБОГ РЕПРЕСАЛИЈА КОЈЕ СУ ОД СТРАНЕ ОКУПАТОРА ПРОПИСАНЕ, и      да српски живаљ у Срему од нас очекује да види снагу, потпуну заштиту и ослобођење.      Пошто се напред изложено не може остварити не би требало прелаз у Срем под овим условима и у предвиђеном времену ни вршити, већ ово одложити за повољније прилике. Неуспех који се може претрпети нанео би велике штете нашем покрету у целој Србији, нарочито у Београду а нашем народу у Срему била би убијена нада за нашим прелазом са већим снагама које ће их ослободити од оних који су их три године угњетавали и убијали.      С друге стране одвајањем најбољих старешина, војника и најбољег наоружања веома се слабе снаге које треба да учествују у акцији против комуниста у смедеревском и космајском крају. Ова друга акција не може са преосталим снагама да добије ону снагу и замах коју би имала када би све снаге Авалског корпуса корисно биле с једињене и сконцетрисане на један задатак: уништење комуниста у Шумадији, у срцу Србије. Цепањем снага на две акције унапред се осуђује акција у Срему и акција у Шумадији на половичан успех а можда и на неуспех. Услед овог неуспеха настаће тешка ситуација и у самом Београду јер ће комунисти ојачати. У моменту обрачуна са Немцима јаки комунисти стајаће нам иза леђа и удружени са овима настаће свим силама да овладају Београдом  и крајевима у којима већ сада имају своју организацију (Смедеревски крај, Космај и област Букуље и Рудника).      Да би ово спречили потребно је ујединити све расположиве снаге на уништење комуниста и искорењивање њихове организације у поменутим крајевима. Када се у овоме успе наша организација ступиће на снагу. Равногорски дух рашириће се у народу тих крајева а комунисти ће бити потпуно онемогућени исто тако као и по другим крајевима где је толико учињено раније.       Тад ће се са успехом моћи предузети акција у Срему.Остављајући иза леђа јасну и чисту ситуацију моћи ће се преко Саве упутити цели корпус, који ће тада, надам се, имати и веће бројно стање бораца, јаче и боље наоружање и већу количину муниције. Тада ће  и српски живаљ у Срему, добити храбрости да се придруженим снагама из Србије и заједно са овим учествује у уништавању својих непријатеља. Уверен сам да ћемо тада лако и брзо успети овладати Сремом.      Износећи предње мишљења сам да би акцију у Срему требало одложити за боље прилике. Снаге Авалског корпуса стављене под команду команданта акције за Срем да се врате под моју команду како би са истима појачао акцију у Космају. Везу са Сремом могао би и даље одржавати мајор Ракић и Комарчевић са својим снагама које им остају јер исте не учествују једновремено у некој другој акцији, као што је то случај са Авалским корпусом: Када се укаже прилика и кад се нареди прелаз јединица овог корпуса могу се за кратко време издвојити и послати у састав снага предвиђених за акцију у Срему.      Молим да се по предњем хитно донесе решење и известио радиограмом како би акција у  Космају отпочела што пре“.(Архив ВИИ, Бр.рег.44/4, К.54)      На маргини оог Трифковићевог акта  неко је написао, вероватно Михаиловић: „Већ годину дана се одлаже“.      Као што се види четници су избегавали да изводе акције у Срему, Реквизиције, таксе и државни зајмови.    Јединице корпуса храниле су се по селима куда су се кретале и где су коначиле. По наређењу четничких команданата или равногорских одбора, или по наређењу општинских одбора или кметова јела за четнике спремала су сеоска домаћинства. Жене које су им доносиле храну,четници су вређали и шутирали лонце и шерпе ако није било гибанице меса или печења и ракије.    Тек током лета неке јединице су имале своје интендантуре које су се старале о исхрани четника. Тада се прешло и на реквизицију намирница и стоке што су радили команданти места и срезова, односно равногорски народни одбори.О томе постоје многи документи,а ми ћемо овде цитирати један.                     „Грб                К о м а н д а Југословенске војске у отаџбини                            штаб    команданта среза посавског          Округа београдског                Пов.Бр.34           19 август 1944             П о л о ж ај                        РАВНОГОРСКОМ НАРОДНОМ ОДБОРУ                                                                                     С т е п о ј е в а ц   Начелник Штаба Врховне команде – Главна Интендантура Југословенске Војске у Отаџбини, одредила је на који ће се начин у будуће снабдевати наше јединице људском и сточном храном, а Командант Авалског корпуса наредбом својом бр. 224 од 16 јула 1944 године регулисао је начин снабдевања наше Југословенске војске у Отаџбини на своме подручју, тако, да ће се њено снабдевање како људском тако и сточном храном, почев од 15 августа 1944 год.вршити искључиво и једино преко команданата срезова и Народних Равногорских одбора.      Ради извршења поменуте наредбе, у својству Претседника позвао сам у седницу све чланове Среског равногорскиог одбора да изврше разрез хране за потребе наше војске на територији нашега среза, јер је Срески равногорски одбор зато једино надлежан.      Срески Равногорски одбор у својој пуној седници одржаној 13 августа 1944 год.извршио је једногласно разрез људске и сточне хране на територији нашег среза, за потребе наше војске и одредио колико који Равногорски одбор има да прикупи на својој територији.        На Вашу општину разрезано је и то:      1.) ж и т а ......................................................................50.000      кг.      2.) кромпира .................................................................. 6.700      кг.      3.) пасуља ...................................................................... 1.800      кг.      4.) зоби ........................................................................... 6.700      кг .                       5.) сена ...........................................................................15.000     кг.      6.) сламе .........................................................................25.000     кг.       Исто тако одредио је, да Ваша општина има уранити петнаест комада свиња, с тим да угојено несме бити мање од 150 килограма.      Да би се прикупљање разрезаних количина хране благовремено и тачно извршило овај Штаб даје Вам следеће:                                    у п у с т в о:      а).разрез и прикупљање жита:          Појединачан разрез жита има извршити општински рвногорски одбор у својој пуној седници и то одмах по обављениој вршидби. Ово из разлога што ће по обављеној вршидби из књига наших контролора имати тачне податке колико је које домаћинство у вршидби добило жита и зоби. Како је равногорски одбор данас носилац целокупне грађанске власти , а његови чланови изабрани су вољом народа, то приликом разреза имате строго водити рачуна, да он буде потпуно правичан и задовољи све грађане Ваше општине.Водите нарочито рачуна о томе, да се испод разреза испусте најсиромашнији грађани а највише да се оптерете они најимућнији који су вршидбом добили највеће количибе жита.Овај начин разреза морате применити ради тога, да би натрод увидео, да наша организација води рачуна и брине се за сваког поштеног човека па и најсиромашнијег.      Појединачно извршени разрез жита одбор ће уносити у нарочити списак који се има водити у дупликату. Примерак овога списка  доставља Вам се уз ово упуство.      У погледу прикупљања и чувања жита одбор ће сваком поједином домаћину уз потпис саопштити са коликом је количином жита задужен и нaгласити му, да жито остаје код њега на чување и дужан га је предати чим то нареди равногорски народни одбор. Значи разрезано жито остаје на чувању код самих домаћина, јер је ово најсигурнији начин, да се оно сачува од окупатора и других непредвиђених случајева.      Исплата жита  вршиће се реквизиционим признаницама, али не појединачно, већ ће командант среза сваком општинском равногорском одбору издати по једну признаницу на укупну количину и  вредност жита, који је разрезала и прикупила његова општина. По завршетку рата Председник равногорског одбора као опуномоћеник свију даваоца жита наплатиће на државној каси ову признаницу и на основу података по списку извршити исплату сваком поједином домаћинству.      Не би било рђаво, да Равногорски народни одбор један део жита одмах самеље и у брашну га чува код појединих домаћина. Ово из разлога што се може лако десити, да наши млинови услед несташице погонског горива обуставе рад за извесно време, или пак могу наступити други непредвиђени догађаји. О овоме нека сам одбор одлучи.      Повлачење разрезаног жита одбор има извршити првенствено од богатијих домаћинстава, која имају дати веће количине, па затим сукцесивно према имовном стању и од оних осталих.      б).разрез прикупљања кромпира      И овде као и код жита разрез се има извршити на најправеднији начи о чему одбор има водити нарочито рачуна. Разрезане количине кромпира уносиће се у поменуте спискове на начин како је то код жита објашњено. Исплата разрезаног кромпира вршиће се исто реквизиционим признаницама као и жита.        Да би се кромпир  сачувао од квара Равногорски народни одбор расподелиће разрезани и прикупљени кромпир у више трапова на згодним местима и из ових трапова вршити издавање нашим јединицама. Значи кромпир се неће остављати на чување домаћинствима из разлога што би код њих био подлежан квару, јер ће бити случајева да поједини домаћини, услед мањег приноса неће вршити трапљење кромпира.      в.)разрез и прикупљање пасуља:      Поступак у погледу прикупљања пасуља исти је као и код жита но с тим, да се приликом разреза води и овде рачуна о сиромашним грађанима које треба испустити из разрезаа.      г.) разрез и прикупљање зоби:      Разрез и прикупљање зоби има се обавити на исти начин као што је то објашњено код жита. Разрезану зоб одбор ће одмах прикупити и чувати у својим магацинима на два или три подесна места. Ово учинити ради тога што је принос зоби мали, па би повремено скупљање од домаћина било доста отежано.      Д.) разрез и прикупљање сена и сламе:      У погледу поступка око разреза сена и сламе држите се горњих упустава, но с тим да разрезане количине сена и сламе у случајевима ситнијих разреза имају се одмах прикупити и саденути на неколико места у сењацима код појединих домаћина. Разрезано сено и слама у већим количинама код појединих домаћина неће се од њих носити, већ се има дати њима на чување, а одбор ће ове количине повремено и по потреби користити. Овакав поступак око чувања сена и сламе потребан је, да би се избегла злонамерна паљевина или одношење од стране окупатора.      Исплата сена и сламе вршиће се реквизиционим признаницама исто као и исплата свију набројаних артикала.      ђ.) разрез и храњење свиња:      Срески равногорски одбор имајући у виду материјално стање Ваше општине и појединих домаћина одредио је да имате распоредити у Вашој општини за храњење ........комада свиња.      Ради извршења и ове тачке одбор има у пуној седници установити који су све домаћини на територији Ваше општине, обзиром на њихово имовно стање способни да хране свиње за потребе Југословенске војске у Отаџбини. Када одбор одабере ове домаћине донеће своју одлуку и тачно одредити колико који од ових домаћина има уранити комада свиња и ову одлуку сваком поједином писмено саоппштити.      У писменој одлуци одбор ће свааком поједином домаћину скренути пажњу, да је дужан одмах из својих срестава купити одређен број свиња за храњење и са исхраном почети. Нарочито треба скренути пажњу, да се свиње морају уредно хранити и као урањене несмеју бити лакше од 150 килограма. Поред горњега треба сваком поједином домаћину у одлуци навести, да ће му се урањене свиње платити по цени, која се у то време буде кретала на пијацама у слободној продаји. Значи плаћање свиња неће бити по максимираној цени.      Урањене свиње преузимаће и плаћати Равногорски народни одбори, који су дужни о сваком урањеном свинчету одмах известити овај штаб, ради издавања наредбе о клању и налога за њену исплату.      Као што је речено у другом ставу тачке а) ових упустава Равногорски одбори уводиће у поменуте спискове разрезане и прикупљене количине хране, а који се спискови имају водити у дупликату.Један примерак списка има се доставити овој команди, ради издавања реквизиционе признанице, а други списак остаће за архиву одбора као докуменат  по коме ће Претседник одбора извршити исплату појединим домаћинима.Добијене рееквизиционе признанице од стране ове команде има се чувати код Равногорског одбора као саставни део поменутог списка.      Ово упуство не сматрати као наређење, већ добру вољу ове команде, која жели да Вас у овом раду помогне.      При разрезу свију врста хране објаснити народу, да је наша света дужност да све учинимо за нашу јуначку војску, која је наша нада и узданица и штити нас како од спољњег тако и од унутрашњег непријастеља.      У овом тешком времену ми сви не смемо мислити на имовиnу па чак ни на животе, већ на нашег љубљеног краља, државу,слободу на младе генерације,    који иза нас долазе, на срећу и благостање наше деце.      У име Бога почните са радом и настојте, да се он заврши на опште добро и задовољство свију нас.                                                                                               Командант среза,                                                                                                        Мајор (Архив ВИИ, Ча, Бр. Рег. 50/4-1, К.54).                         Петроније Николић“                                                                           Ако се има у виду да је на територији авалског корпуса било 51 општина ( срез врачарски 20, грочански 14 и посавски 17) онда се може приближно видети обим ових реквизиција. Шта је било после рата и које победио зна се, а колико је сељака оштећено овим реквизицијама, вероватно се никада неће сазнати.    У септембру 1944.године, Штаб авалског корпуса је одобрио и наредио равногорским народним одборима да врше наплату таксе за клање стоке, на алкохолна пића итд. (ВИИ, Ча, Бр. Рег.7/2, К.107)    Наредбом команданта авалског корпуса расписана су два државна зајма за ЈВО: први 22.фебруара  а други 15.августа 1944.године.    Обично се од домаћинстава узимало од 10 до 50 хиљада динара, а од неких и више, па је прикупљени новац  Равногорски народни одбор предавао команданту среза, а овај команди корпуса.Како је то изгледало види се из следећих докумената:                             „П р и з н а н и ц а       На динара (10.000) и словима Десет хиљада динра колико сам примио од г. Миливоја Чоловића из Умке за потребе Краљевске југословенске војске у Отаџбини као уписани зајам држави а на основу одобрења – Наредбе број 30 Команданта авалског корпуса од 22 фебруара 1944.године.                 Овај зајам има да врати држава по завршетку рата.      Ова признаница служиће зајмодавцу као доказ о датом зајму а иста је саставни део списка зајмодаваца број 15/44.      29 марта 1944 год.                                                  Примио благајник                Умка“                                                              Потпис нечитак[1]       „Команда Југословенске војске у отаџбини.     Штаб     Команданта среза посавског     Бр.419     12.септембар 1944.год.                ПРИВРЕМЕНА  ПРИЗНАНИЦА                На динара 650.000 (Шестстотина педесет хиљада динара), коју је суму примила каса команданта среза посавског од Равногорског народног одбора Степојевац на име једног дела новог зајма за Југословенску војску у отаџбини.                Ова привремена признаница замениће се када Равногорски одбор  буде измирио цео разрезани зајам.    Печат                                                            По наредби К-та среза    Команда ЈВуО                                              Благајник – поручник“    Горски штаб бр 76/3а“                                  Потпис нечитак.        У августу месецу 1944, за срез врачарски било је разрезано 10.000.000 динара новог, односно Другог државног зајма за ЈВО. На признаницама је писало да ће и нови, односно други зајам држава вратити после рата.    Сав тај новац се сливао у благајну корпуса са којом је неограничено располагао командант корпуса све до његове погибије и распада корпуса маја 1945.године.    Како је Љубомир Петровић из Степојевца одбио да преда новац за зајам и рекао члановима Равногорског одбора у селу:“Зашто скупљате новац када ће четници да предају оружје партизанима у року од 20 дана“, четници су га одмах ухапсили, отерали у оближње село Велики Борак и тамо заклали 6.септембра, на Краљев рођендан, месец дана прe ослобођења Степојевца и целог краја. Предлози за унапређења и одликовања.       И из делимично сачуваних предлога за унапређења и одликовања Авалског корпуса види се да  је то била антикомунистичка војска и да су сви предлози образлагани активном борбом противу комуниста. Ради илустрације наводимо неколико примера.      Тако је штаб 1.батаљона,командант наредник Драган Лазић (Посавске) бригаде Авалског корпуса 11.новембра 1943, предложио за унапређење три своја припадника из следећих разлога:      Марковић Милутина Радован, резервни каплар на дужности командира 1.чете и команданта места Конатице, предложен је за унапређење у чин рез.пеш.поднаредника са рангом од 15.10.1942 г. јер је заслужио да се после овога унапреди у чин рез. пеш.наредника, а предлаже се и за одликовање Златном медаљом за храброст из следећих разлога:     „Од појаве комуниста 1941.г.до данас уништавао их је на сваком кораку, тако да је своје село очистио и препородио у националном духу. Уништио је са једним пратиоцем комунистичку четворку и отео им један митраљез. Необично храбар, поуздан, Равногорском покрету одан од самог његовог постанка. Његовом заслугом прикупљено је преко 100 пушака са муницијом и извршена потпуна организација села Конатица. Један од најзаслужнијих људи за напредак Равногорског покрета на територији овог батаљона.      Врло познат и чувен борац за Краља и отаџбину како у околини Београдског тако и Ваљевског округа. За свој рад заслужује сваку препоруку и највидније признање.“      Урошевић Ивана Драгољуб, резервни пешадијски каплар на дужности водника 1 оперативне чете предложен је за унапређење у чин резервног пешадијског поднаредника,из следећих разлога:     „За храбро држање у борбама против комуниста у 1941,1942 и 1943 години. Отео пушкомитраљез од комуниста у борби у Манићу. Тактичан, поуздан, храбар и хладнокрван у борби, те је необично погодан за старешину. У трогодишњој борби стекао је довољно искуства за самостално вођење мањих јединица“.      Филиповић Рајка Тома, резервни каплар пешадије, пратилац Команданта корпуса, предлаже се за унапређење у чин резервног пешадијског поднаредника :      „За храбро држање у борби против комуниста у 1941,1942 и 1943 години. Као пратилац Команданта Корпуса одликовао се у борби са комунистима у Барајеву, када је својом хладнокрвношћу и храброшћу много допринео да мала пратња од 8 војника разбије комунистичку заседу и отера комунисте, у ноћној борби, без сопствених губитака“.     Тачност података потврђује  Командант бригаде,поручник, војни пилот Коста Маринковић“.           У образложењу пише да су се борили од 1941.године,а тада су били у четницима  Косте Пећанца.      Штабна чета  3. Бригаде (посавске), командир чете наредник Јован М.Станковић, под бројем 21 од 10.новембра 1943, по одобрењу команданта бригаде поручника Косте В.Маринковића,предложила је     за посмртно унапређење у чин каплара и за одликовање „Карађорђевом звездом са мачевима“, Павловић Светозара Иванка, Мијаиловић Митра Милосава и Иванковић Чедомира Радована, јер су положили своје животе за право и слободу српског народа, зато што су:     „На дан 31.октобра 1943 године храбро се борили противу комуниста и као борци положили свој живот за националну слободу. У организацији Равногорског покрета су од 1.фебруара 1942.године „.      Командант 2.батаљона Посавске бригаде Авалског корпуса, наредник водник треће класе Милорад И Тодоровић је 10.11.1943, предложио за посмртно унапређење каплара Иванковић М. Димитрија у чин поднаредника  и редова Петровић Д.Миливоја, Митровић М.Момчила, Томић М.Живојина, Трифуновић Радојице Драгољуба, Иванковић Драгутина Јеремију и Ранковић  Љубомира Велимира у чин резервног каплара:     „Зато што су се храбро и неуморно,истрајно и са поносом, величанствено и Српски борили против свих непријатеља спства, окупатора – окупаторских власти и партизана, па су као борци за слободу Витешки пали у борби против партизана у Баћевцу 31.октобра 1943 године.      Зато што су својом крвљу доказали да су заиста потомци: Душана, Марка, Обилића и осталих наших палих јунака за крст часни и слободу златну и на тај начин показали како и данас треба Србин да се бори за своју слободу,  у  чин резеврног каплара и одликовање Златном медаљом за храброст.      У Равногорски покрет ступили су 1.02.1942 г.“      Тачност података потврдио је Командант бригаде, поручник  Коста В.Маринковић.      Командант 3 (посавске) бригаде, поручник Коста В.Маринковић написао је 10.новембра 1943, предлог Пов.Бр.46  за унапређење и одликовање Миодрага М. Ђорђевића шефа пратеће тројке 3 бригаде  Авалског корпуса:     „Зато што се одликовао као врло способан, трезвен и енергичан радник на организацији „Равногорског покрета“, што је својом популарношћу и храброшћу допринео  много овом покрету у прикупљању млађих људи –бораца са пушком у руци, скупивши око себе и упућивао у друге суседне јединице и у прикупљању оружја и муниције.      Као вођа пратеће тројке при бригади, извршавао је наређења безпоговорно и увек са успехом у погледу хватања и чишћења комуниста и њихових вођа.      Нарочито се истакао у свим борбама против комуниста 22.02.1942 г.где је побивши целу десетину комуниста, запленио 9 пушака и 1 пушкомитраљез. Исто тако истакао се и у борби и 3.јула 1943 г.као и у овим борбама противу комуниста и окупатора. Један од највећих примера паметних и неустрашивих бораца.      Погинуо у борби 3.јула 1943 г. У селу Баћевцу, срез посавски, борећи се са комунистима где је људство спасао, он погинуо, али комунистима нанео са својим водом велике губитке и разбио их. Данас га помињу сви другови као једног од најбољих бораца.      Птредлажем га за унапређење у чин каплара и за одликовање Карађорђевом звездом са мачевима.      После своје смрти оставио је оца старог 65 година и мајку стару 61 годину и једног брата у ропству. Отац му је сиромашнопг стања, живи у Степојевцу, срез посавски.      У Равногорски покрет ступио је 1.02.1942 г.“     Покојни Ђорђевић је 1.фебруара 1942, био четник Косте Пећанца  а тек је у пролеће 1943 приступио организацији Драже Михаиловића. Он је 3.јула 1943,дошао сам у Баћевац да донесе поруку једном четничком организатору у селу – Триши Јанковићу. Баш те ноћи посавска чета космајског партизанског одреда направила је заседу код куће Јанковића  који није био у кући.,али се очекивало да ће од некуда доћи. Међутим у заседу је упао Ђорђевић и после саслушања од партизана осуђен на смрт и стрељан. Никаве борбе није било.али четници су тако китили своја писанија.      Поручник Коста В. Маринковић  је све до краја 1942 био командир чете Лепеничког одреда Косте Пећанца у срезу посавском и тек у пролеће 1943 приступио је организацији Драже Михаиловића. Маринковић је као командант 3.бригаде (посавске) авалског корпуса под Пов.Број 79 од 1.децембра  написао предлог за унапређење и одликовање активног ваздухопловног наредника Белановић С. Богољуба,команданта 3.батаљона 3.бригаде авалског корпуса, „што се  истакао као прави војник и подофицир веран датој заклетви Краљу и Отаџбини, те је на први позив ступио у наше редове. Што се истакао као необично способан организатор Равногорског покрета, коме је допринео много. Што се показао као необично храбар борац, одличан војник и старешина. За кратко време задобио је велике симпатије и популарност међу грађанством  у реону свога батаљона и околини. Врло писмен и рођени војник за кога препреке није било. Што се као командант батаљона показао врло храбар, учествовао је у свим борбама са партизанима од 1941 г.до данас. На дан 30 и 31 октобра 1943 у дводневној борби са партизанима нанео им је велике губитке а од својих људи изгубио једног и 3 рањена, где је и сам погинуо, убијен  од  комуниста. Заслужује видно признање и сваку похвалу.      Предлаже се за унапређење у чин активног ваздухопловног потпоручника и за одликовање Карађорђевом звездом са мачњевима, јер је свој живот изгубио као птрави војник за слободу  и национална права свог народа.      У Равногорски покрет ступио је 1.децембра 1942 г.      У садањи чин унапређен је 1.децембра 1940 године“.      У борби у Баћевцу, где су претрпели тежак пораз и велике губитке, поподне 31.октобра 1943, био је, са више четника, као рањен заробљен и наредник Белановић.Нудио се партизанима да ступи у њихове редове и када оздрави да се заједно са њима бори против четника. Партизани су мобилисане сељаке пустили а активне, међу њима и Белановића, стрељали.      Командант АК мајор Трифковић је 10.јануара 1944, предложио за одликовање „Златном медаљом за храброст“ активног арт.капетана друге класе Милошевић Р.Радомира, начелника штаба Авалског корпуса,али је образложење опширно па га нећемо цитирати.          Командант АК је под истим датумом предложио да се Радослав М.Саје, ваздухопловни водник треће класе унапреди у чин потпоручника и одликује Златном медаљом за храброст због заслуга за одржавање радиоо везе Штаба корпуса.           Као што се види, сви предлози за унапређења и одликовања су образложени борбом предложених противу комуниста, како су четници називали партизане. То јасно сведочи да су четници, односно ЈВуО како су се званично називали четници ДМ,била чисто антикомунистичка војска која се није борила противу окупатора и квислинга за слободу,  већ само противу  партизана Југославије који су  једини ратовали противу окупатора и његових помагача за слободу своје земље, Систем џелата, каме и телесних казни.      Увиђајући велику активност партизана у космајском, а нарочито подунавском срезу, одакле се повремено протезала и на грочански срез, мајор Трифковић је преко Михиловића инсистирао на већој противпартизанској активности смедеревског и космајског корпуса. Како се и после покоља у Друговцу та активност повећавала, мајор Трифковић је 15.јуна 1944, послао начелнику штаба врховне команде, Михаиловићу извештај о ситуацији у Смедеревском крају и Космају, у коме је између осталог написао:    „У вези Вашег наређења Бр.ЛЛ 320 и 348, о ситуацији у Смедеревском крају, Младеновачком и Космајском срезу подносим следећи извештај:      У овим крајевима ситуација се нагло погоршава  и даље се стално погоршава. Захваљујући  неактивности наших команданата комунисти се сваким даном све више ојачавају како у погледу броја људи тако и у погледу бројног стања оружја и муниције. Људе за своје јединице мобилишу из тих крајева а оружје и муницију добијају са стране. У свом извештају Стр.Пов.Бр.195 од 22.априла ове године изнео сам ситуацију, каква је била у то време. Тада сам тврдио, ако се ништа не предузме, да ће се комунисти појачати и достићи убрзо јачину од 500 људи. Данас је тај број премашен и он се стално повећава и убрзо ће прећи 1000. Проблем присталица не постоји за комунисте јер је Смедеревски крај реезервоар за попуњавање њихових редова.Исто тако и већи део Младеновачког и Космајског среза привезан је и организова од стране комуниста. У тим крајевима комунисти су потпуно спровели своју организацију. У сваком селу образовали суНародни ослободилачки одбор, омладину сврстали у СКОЈ (Савез комунистичке омладине Југославије) а жене у антифашистички фронт. Своју пропаганду развили су до максимума. Издају своје листове, растурају летке, брошуре и радио извештаје, који Вам се достављају у прилогу.      У војном погледу комунисти су веома активни у тим крајевима. Са јачим групама нападају наше одреде. У већини случајева у Смедеревском крају наши одреди су приморани да се повлаче, а често бивају и јаче разбијени. Поред тога комунисти врше систематско чишћење тих крајева од наших људи. По неким селима извршили су и веће покоље. Zавели су страховити терор према људима који би иначе пришли нама.  НАЈТЕЖА И ЗАБРИЊАВАЈУЋА ПОЈАВА У ТИМ КРАЈЕВИМА ЈЕСТЕ ТО ШТО ЈЕ ДОБАР ДЕО НАРОДА ПОТПУНО ИДЕОЛОШКИ ОБРАЂЕН У КОМУНИСТИЧКОМ ДУХУ. МНОГИ СЕЉАЦИ ПОСТАЛИ СУ ПРАВИ КОМУНИСТИ, ИДЕОЛОЗИ. ПРИМОРАН САМ ДА ИЗНЕСЕМ, ДА ЈЕ ДРЖАЊЕ КОМУНИСТА И ЊИХОВОГ ВОДСТВА МНОГО КОРЕКТНИЈЕ, НЕГО ШТО ЈЕ ТО СЛУЧАЈ СА ВОЂСТВОМ НАШЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ. У СМЕДЕРЕВСКОМ КРАЈУ ЧЕТНИЦИ ПЉАЧКАЈУ ПО ОДОБРЕЊУ СВОЈИХ СТАРЕШИНА, КОЈИ ИДУ ТАКО ДАЛЕКО ДА ЧАК И НАРЕЂУЈУ ПЉАЧКУ КУЋА ПАРТИЗАНСКИХ ПРИСТАЛИЦА И ТО ПРАВДАЈУ КАЗНЕНОМ МЕРОМ ЗА ЊИХОВУ САРАДЊУ СА КОМУНИСТИМА.       Стање наше организације у тим крајевима веома је рђаво. У овом погледу нарочито слабо стоји смедеревски крај (срезови око смедерева). Исто тако и већи део Младеновачког и Космајског среза није довољно организован ни војнички ни ИДЕОЛОШКИ. У тим срезовима постоје наше војне јединице које су састављене већим делом од мобилисаног људства и оружја које је до последње пушке покупљено од народа. Тамо где се моментално налази нека наша јединица не постоји опасност од комуниста, али чим се ова јединица удаљи комунисти се враћају и преузимају радикалне мере према свакоме који се експонира као наш присталица. Велики је недостатак наше оргамнизације у тим крајевима што се Команданти не придржавају Упута Бр.5 по коме треба да се код народа остави половина оружја у саставу првих и других чета. Ово је једина заштита и самоодобрана наших људи  у Равногорским народним одборима, У равногорском омладини и женској Равногорској омладини санитета. Код оваквог стања наше организације народ  се устручава да приђе и поведе борбу у циљу расчишћавања комуниста.      Наши команданти са својим јединицама у тим крајевима потпуно се неактивни. Они не умеју нити се боре против комуниста нити да придобију и привежу народ за себе и циљу спровођења организације. У уверењу су да је довољно мобилисати људе милом или силом и образовати војне јединице, прокрстарити са истима кроз села, ИЗВРШИТИ ЛИКВИДАЦИЈУ КОГА БИЛО и настанити се у неки сигуран крај и одатле командовати. СМАТРАЈУ ДА ЈЕ ДОВОЉНО БИТИ КРУТ ВОЈНИК И ДИСЦИПЛИНУ ЗАВЕСТИ СИСТЕМОМ ЏЕЛАТА, КАМЕ И ТЕЛЕСНИХ КАЗНИ. Они томе народу, сем у селима где стално бораве, која су наша од почетка, НЕУМЕЈУ ДА ПРУЖЕ НИ ЈЕДНУ ТОПЛУ РЕЧ.У СЕЛА ЗАЛАЗЕ РЕТКО И ТО КАО  К А З Н Е Н А   Е К С П Е Д И Ц И Ј А. Своју обавештајну службу нису развили у потребној  мери па нису обавештени о главним члановима комунистичке акције.Тако приликом предузимања акција чишћења ни један командант не може да пружи податке и списак људи које треба као сараднике комуниста уклонити, док комунисти чим се неки човек експонира каонаш одмах га уклањају. Свака акција чишћења без тих података није могла  да уроди нити ће уродити плодом. То се најбоље видело приликом недавне акције у Подунављу (смедеревском) под командом потпуковника Радојловића. После неколико удара од стране наших надмоћних и сконцетрисаних снага, комунисти су се растурили појединачно и по тројкама и посакривали и оружје и људе по селима. Немајући довољно података акција чишћења морала је да се заврши. Док се Млавски корпус налазио у том крају владао је мир, комунисти се нису појављивали. Старешине тога краја  сматрали су да су комунисти ликвидирани и да даља акција није потребна. Ја сам им указао на велику заблуду утоме погледу и тражио да се у свако село остави стална заштита састављена од наоружаних људи и да се плански и ситематски настави са истрагом комуниста. То није учињено. Чим се Млавски корпус повукао и напустио Смедеревски крај комунисти су се за кратко време прикупили и наставили свој рад. Сви људи који су се ставили на расположење и ушли у организацију под заштитом оружане снаге Млавског корпуса били су после његовог одласка закратко побијени.      Износећи предње а у циљу сређивања прилика у смедеревском крају, уклањања комунистичке организације и постављања наше мишљења сам да се у тај крај упуте веће снаге Млавског корпуса, утолико пре што оба ова корпуса припадају једној истој групи корпуса. Овим снагама и њиховим командантима треба поставити јасне задатке у погледу планског и систематског чишћења комуниста и уништења комунизма у његовом корену. Овај рад не може се свршити за неколико дана већ се на томе послу мора остати неколико мееци. Потребно је претходно развити оbавештајну службу и прикупити тачне податке о вођству комунистичке организације у сваком поједином селу и засеоку. Када се ти подаци прикупе и среде треба приступити енергичнијм мерама чишћења терена. Све старешине који су се до сада на овом послу показале као неспособне требало би заменити способнијим. За кратко време бављења међу старешинама Млавског корпуса закључио сам да исти имају много бољи наступ и такт у раду са народом. Војници су им много боље васпитани и опходе се лепше са народом него што је  то случај код старешина смедеревског корпуса,а посебно старешина Подунавског среза (Смедерево). Ако има могућности требало би одредити овом крају нове старешине које би заједно са старешинама Млавског корпуса радиле на уклањању комунистичке и постављању наше организације. Тако, кад се по завршеном послу, јединивце и старешине Млавског корпуса врате на своју територију да новопостављене старешине могу успешно да наставе рад на организацији. Понављам и подвлачим да се са старим људима овај посао неће моћи успешно да сврши.Последице рада ових старешина сваким даном су све теже и штетније по нашу организацију. Од таквог рада не трпи само тај крај, већ и цела околина па чак и сам Београд.      Партизани и њихово вођство јасно показују своје тежње и намере да своје јединице пребаце и на територију авалског корпуса и дођу у додир са београђанима. Ово су покушали у два маха али су оба пута били  одбијени. У своје људство и поред скромног броја и наоружања потпуно сам сигуран и могу се борити и са бројно већим непријатељем. Али треба узети у обзир да дајем за акцију у Срему 400 људи, да је Врачарски срез преплављен Немцима и блокиран љотићевцима који су се чак утврдили по селима која су посели. Они јасно показују намеру да једнога дана поведу акцију протиу нас. За сада се задовољавају прогањањем појединих наших људи и прикупљању података о старешинама и водећим личносзтима наше организације.      Ако суседи из Смедеревског и Космајског корпуса не предузму енергичне  и опсежне мере против комуниста, Авалски коропус наћиће се између јаких партизана с једне стране и Љотићеваца и Немаца, одлично наоружаних, с друге стране. (Љотићевци у Врачарском срезу добили су ових дана и тенкове). Упркос свега тога старешине и војници авалског корпуса даће све од себе и неће попустити ни једнога часа.      Молим Господина Министра да по овоме изда потребна наређења, јер све што је напред изнето тачно је и проверено.Командант мајор Светислав Трифковић“. (АрхивVII, Бр.р.р.24/4-1, К.54)      Под утицајем извештаја мајора Трифковића, Михаиловић је од авалског, смедеревског и космајског корпуса  почеткок јула месеца 1944,формирао Привремену команду шумадијских корпуса за чијег је команданта поставио мајора Трифковића, који је изузетно много допринео да четници изврше, по броју жртава, највећи покољ у Србији, у суботу 29.априла 1944.године.      Покољ у Друговцу. У петак 28.априла 1944, у селу Велика Крсна у младеновачком срезу, недалеко од Друговца, командант групе корпуса Горске гарде мајор Никола Калабић после састанка са командантима Опленачког и Космајког корпуса Горске гарде и командантом Смедеревског корпуса издао је заповест да у напад на Друговац крену из суседних села и то: око 800 четника 1.бригаде Опленачког и 3.бригаде Космајског корпуса ГГ из Селевца; из села Бадљевице око 700 четника 2.бригаде Космајског корпуса и 4.бригаде Опленачког корпуса ГГ; из Суводола и Малог Орашја око 300 четника Смедеревског корпуса, са задатком да се у Друговцу казне „комунисти и њихови јатаци“ и у селу успостави четничка власт. Одређенео је још да у Умчарима и Живковцу буде у приправности око 300 четника из састава Прве групе бригада Авалског корпуса.      Прва опленачка бригада потерала је око шесдесет сељачких кола да на њих натоваре ствари које су четници намеравали да опљачкају у Друговцу.      У Друговцу се тада налазио сеоски Друговачки батаљон формиран средином априла јачине око стотину бораца и 3.чета 1.батаљона Космајског партизанскогх одреда.      Четнички напад почео је у рану зору и пошто су, после петочасовне борбе Друговачки батаљон и 3.чета остали без муниције морали су се повући из села, а са њима и нешто мештана. После њиховог повлачења око 10 часова четници су упали у село у коме су заклали 24. мештанина, 41. су стрељали, 4.су изгорела у запаљеној кући и 3. су умрла од батина. Четници су опљачкали око 200 домова и запалили око 120 кућа.      После злочина у Друговцу једна јединица Смедеревског корпуса пребацила се у суседно село Селевац, засеок Брдњак  и једна група четника је законачила у кући Јове Бирташпевића. Наредили су домаћину да им се спреми добра вечера и уз јело и пиће су причали шта су радили у Друговцу. Један брадати четник хвлаио се како  је заклао десеторицу сељака у Друговцу и извадио им је из торбе гркљане лица које је заклао,  да их покаже команданту корпуса капетану Лазовићу, који је четницима за такве ствари обећавао одликовање.      Једна група четника 1.опленачке бригаде ГГ, која се увече 30 априла враћала из Друговца са колима на којима су биле опљачкане ствари, у пролазу кроз село Ковачевац код Младеновца, сачекала их је једна сеоска  наоружана десетина сарадника НОП-а са неколико чланова Среског поверенства КПЈ за срез младеновачки. У кратком сукобу четничка група је разбијена, један четник је погинуо, заплењено је седам пушака и две хиљаде метака, као и пуна кола опљачканих ствари, међу којима су биле и тапије о власништву земље, што је све касније враћено власницима у Друговац.      После упада у Друговац четници су за четничког команданта места поставили Бранка Миливојевића, али је он био рањен, па је после недељу дана на његово место постављен Данило Милосављевић. Када су касније сазнали да он сарађује са партизанима, четници су га ухватили и тукли, ставили му алку на нос, за њу везали конопац и тако га водили по селу, иcмевали га, кундачили га и терали га да игра као мечка, затим да гази бос по трњу и стављали га на друге муке. Када су чули да партизани долазе у село, убили су га и побегли.      Акције Авалског корпуса у Подунавском срезу.- Командант Авалског корпуса мајор Трифковић, у функцији команднта Привремене команде шумадијских корпуса, дана 25.јула 1944.године, Начелнику штаба Врховне команде ђенералу Дражи Михаиловићу, послао је извештај о „Акцији у подунавском и космајском срезу од 17. до 24.јула1944.године у коме пише:    Ситуација.После разбијања Космајске партизанске бригаде, под командом „Србе“, и преполовљавањем Подунавског партизанског одреда под командом „Драге“ из села Петријева – све у борби код с.Малог Орашја на дан 6.о.м. са јединицама Прве групе бригада (Грочанска, Врачарска и Летећа „Мајор Мишић“) Авалског корпуса ( о чему је поднет извештај 7.јула) партизани су успели да се поново концетришу у Подунавском срезу у јачини од око 120 људи.      У простору Космаја кретали су се разбијени делови „Србине“ бригаде, пошто им је Срба тешко рањен код с.МалоОрашје, - избегавајући борбу са нашим снагама, које тамо непрекидно врше акције по предвиђеном плану рада.      Поред Космаја ова група се креће и по орашачком срезу и допире до области Рудника.      План рада. Према оваквој ситузацији решио сам да упаднем са јединицама Прве групе бригада Авалскогх корпуса у Подунвски срез и да са јединицама Смедеревског корпуса и Младеновачке бригаде пронађем, нападнем и уништим поменуту групу партизана, и да јединице за чишћење Космаја продуже и даље тамо акцију у циљу спречавања прелажења партизанских група из једног краја у други, као и извођење наше организације која је у Космају врло лоше изведена или никакко није извођена      Бројно стање трупа. У Подунавском срезу учествовало је: Прва група бригада Авалског корпуса са 400 људи, 5о људи под командом капетана Ђорђевића из Смедеревског корпуса и око 150 љотићеваца (како су они имали истовремену акцију то смо их употребили, као „гонећи одред“ јер су имали огроман број аутомата, што је нама недостајало)- остало људство из Смедеревског корпуса кап.Лазовић уопште није послао, а тек на крају акције известио ме је да су се партизани појавили у Азањској Алији и да мора да их гони (још увек ради самостално и не извршава моја наређења), а к-нт Младеновачке бригаде известио ме је да по наређењу к-та Горске гарде мора да чува вршалице и да не може да учествује у акцији.      УКосмајском срезу учествовале су јединице за које је јављено у прошлом извештају.     Рад на терену.17 јула око 22часа примио сам извештај од к.та Грочанске бригаде да је једна група од око 100 партизана пробила заседе у с. Дражањ и упале у село, у намери да упале неколико тамошњих дрешева.      Одмах сам наредио Летећој бригади „Мајор Мишић“ да из с.Врчина крене за с.Дражањ. Међутим кад је ова бригада  стигла у с.М.Иванчу партизани су се већ били повукли из с.Дражња, не чекајући да приме борбу са нашим јединицама.      18 јула послато наређење к-ту смедеревског корпуса и к-ту Младеновачке бригаде да припреме људство за акцију против поартизана у срезу Подунавском. Истог дана извршено је извиђање према с.Поповићу и М.Пожаревцу и утврђено да у овим селима нема партизанских јединица.      19 јула извршен је покрет јединица Прве групе бригада авалског корпуса за с.Удовице. Овде је требало да дође к-нт смедеревског корпусас ради договора о даљој акцији.      20 јула у 8 часова дошао је из смедеревског корпуса кап.Ђорђевић са свега 50 мобилисаних сељака и ставио ми се на расположење за акцију чишћења. Наредио сам му да одмах још у току дана ухвати везу са осталим јединицама смедеревског корпуса ради учествовања у акцији.      Истог дана издао сам наређење и план за акцију: Наше јединице имале су да поседну положај: с.Биновац – с.М.Орашје – с.Бадљевица – с.Селевац, а гонећи одред у две колоне вршио би чишћење терена правцем: с.Михаиловац – с. Биновац; с.Михаиловац – с.Друговац,- с.Мало Орашје.      21 јула са јединицама Летеће бригаде „Мајор Мишић“ извршио сам покрет до с.Михаиловца, ради попуне муницијом и да бих лично објаснио гонећем одреду (љотићевцима) њихов задатак.      Ноћу 21/22  јула продужио сам покрет преко с.Колара за с.Живковац, код с.Умчара, где сам стигао око 3 часа ујутро.      Истог дана примио сам извештај од к-та Младеновачке бригаде да он са својим људством, по наређењу к-та Горске гарде, мора да чува вршалице у свом срезу и да не може да учествује у акцији.      22 јула до 4 часа јединице Прве групе бригада Авалскоиг корпуса запоселе су одређен положај, али ни лево ни десно нису могле да ухвате везу са јединицама смедеревског корпуса из разлога:      А.-Кап.Ђорђевић који је требао са 5о људи да буде у с.Биновац, нападнут је око 3 часа од стране једне групе партизана, повукао се за с. Ландол, а о томе уопште није известио нити ми до данас послао извештај. О овоме сам дознао путем обавештејне службе;       Б.-Кап. Лазовић који је требало да поседне положај: раскрсница путева јужно од с.М.Орашје – с.Бадљевица – с.Селевац уопште није дошао, а његов к-нт Подунавске бригаде п.Ребић послао ми јеизвештај у 17,30 часова да је посео додељени положај у 13 часова тога дана што не одговара истини, јер су моје јединице биле на положају до 13,30 часова када су кренулке по ново створеној ситуацији, а везу сс јединицама смедеревског корпуса нису могле да ухвате.      У 13 часова примљен је извештај од наших обавештајних органа из с.Живковца да се једна група партизана налази у шумама око с. Водња. У исто време известио ме к-нт гонећег одреда из с.Друговца да приликом чишћења терена ниједна колона није наишла на партизане.      Према створеној ситуацији наредио сам:      А.-Прве групе бригада авалског коорпуса да поседну линију: с.Брестовик – с.Каамендо – Живковац и да на то линији поставе заседе:      Б.- Гонећи одред (љотићевци) са линије с.Ландол – с.Петријево гони партизане ка нашим заседама.      Међутим када је око 19 часова један део гонећег одреда стигао у с.Биновац добио је податке да се партизани из једне шуме у близини с.Биновца пребацују ка с.М.Орашје, извештени да су наше јединице напустиле М.Орашје.      у 20 часова нападнути су партизани у с.М.Орашје, који су се таман разместили по селу да вечерају. Примили су борбу и почели да беже у више група. Приликом покушаја преласка пруге код Живковца одбијени су од наших заседа. Том приликом је ухваћен један рањен партизан и један здрав партизан.      23 јула приликом саслушања рањеног партизана исти је одао да се у шумама око с.Водња налази у лагуму партизанска болница са седморицом рањеника међу којима се налази и тешко рањени „Срба“, к-нт Космајске партизанске бригаде. Одмах су јединице Прве групе бригада АК кренуле у претрес водањских шума.      Приликом претреса пронађена су два лагума испод земље вбелилчине 2/2 у којима је пронађена већа количина санитетског материјала, разних специјалитзета и инекција, каои разних других ствари, разни списи, дневници, ћебад, сламарице и др. Испред једног лагума партизани су принили борбу и у тој борби убијен је један рањени партизан, док су се остали рзбежали.      По завршеном претресу шуме и доласку у село Водањ наређен је поновни претрес исте шуме, у нади да ће се партизани поново скупити код својих лагума. Предвиђања су се испунила и око 19 часова партизани су примили борбу у шуми и том пшриликом нађено је 3 погинула партизана, а два су жива ухваћена. Наши губици 1 лакше рањен у руку из Грочанске бригаде.      24 јула добијен је први пут извештај од кап.Лазовића у коме извештава о подели његових снага у циљу чишћења његовог терена, и ако је извештен о вођењу заједничке акције на његовом терену.      Закључак. У досадашњим борбама у Подунављу и Космају партизани су  изгубили у времену од 23 јуна до 25 јула 143 погинулих и 5 заробљених; наши губици 34 погинула.      Због слабог одазивања потчињених ми старешина из суседних корпуса одлучио сам да привремено обуставим акцију, пошто су и овако разбијени партизани, и да позовем на заједнички састанак к-те корпуса и бригада где би донели заједничка решења о поредузимању даљих акција у Подунавском и Космајском срезу.      Равногорство у Космају значи: насиље, прогонство нјбољих, неморал и пуну корпупцију.- С т а њ е  у  К о с м а ј у.У овом периоду у Космају се нису појављивале веће групе партизана изузев „тројки и петорки“ које су се провлачиле и вешто крили захваљујући томе што су их сељаци благовремено обавештавали о кретању наших јединица.      Да би се имала јасна ситузација у Космају дајем следећи преглед:      Војна организација: она је углавном спроведена. Садањи старешински кадар створио је јединице, снабдео војску оружјем, муницијом и осталим потребама. У овоме погледу нема шта нарочито да се примети.      Што се тиче вођења јединица у борби ово није увек правилно и на висини. На службу везе не обраћа се довољно пажње те веза за време борбе не постоји. Услег тога дешавају се за време борбе неспоразуми између јединица па долази до међусобних борби. У току последњих  20 дана дошло је 3 пута до борбе између јединица Космајског корпуса. Последица није било али то уноси неповерење и сумњу код војника у способност својих стрешина које их воде.      Начин попуњавања јединица обвезницима није правилан. К-нт бригаде није позвао регруте из годишта 1919 до 1923 на одслужење шестомесечног рока како је то наређено од стране В.К.., већ се попуњавање врши позивањем на вежбу. При томе позивању на вежбу старешине нису правичне. Располаже се подацима да у погледу позивања има много личних момената и корпупције.      Старешински кадар у Космајском срезу, добивен брзим унапређивањем млађих подофицира у официрске чинове, показао се као недовољно спреман да руководи организацијом на овако великој територији. На целој територији нема ниједног старијег подофицира или активног официра, који би послове водили са више смисла, такта и система. Од резервних официра је само к-нт среза, али исти нема овлашћења од к-та бригаде за шири рад у народу.      Овај старешински кадар нема ни потребне моралне квалификације да народ придобије за нашу ствар, већ својим поступцима доводи дотле да народ нерадо гледа и прилази нашем равногорском покрету, а отворено изражава мржњу према нашој организацији на овој територији. Садање старешине (К-нт бригаде и к-ти батаљона) својим поступцима унели су  с т р а х  у  н а р о д у толикој мери да народ жели што скорије ослобођење од њихоог терора а нарочито и од терора појединих старешина као што је к-нт 2 батаљона 4 бригаде г.г.потпоручник Миливоје Николић, наредник истог бтаљона Петар Николић и наредник Калејзић из истог батаљона.      Равногорски народни одбори.- Равногорски народни одбори постоје у свим местима, али само на папиру. Ни у једном месту нису постављени према замисли и намери Ц(ентралног) Н(ационалог) К(омитета) због чега се и њихово постојање у народу уопште није до сада осећало. Њихов досадањи рад сводио се на то да се приликом доласка војске у једно место, ти људи стављају на расположење војним старешинама као послушници или пандури и ништа више. Број одборника кретао се обичнои од 4 до 6 чланова. Ни у једном месту Р.но. нису били конституисани. Компетенције и начин рада уопште нису били познати.      За овакво стање Р.н.о. одговорне су домаће војне старешине које су настојале и настоје да целокупна власт, и војничка и цивилна, остану у њиховим рукама. Ово се нарочито односи на к-те батаљона, који још и данас стоје на становишту да су Р..н.о искључиво њихови органи, преко којих они спроводе цивилну власт у оним облицима како то они хоће.      Надлежни к-нт среза до данас није успео да овакво стање ствари поправи. Вероватно га војни к-ти  ометају у раду.      Са наше стране дата су потребна упуства Р.н.о. о њиховим компетенцијама као и о начину рада.      Јурао.- Уопште није организован. Не постиоје омладинци при бригадама, батаљонима и челници повереници по селима.      Са наше стране по свим селима створени су ужи кругови омладинаца и дата им упутства за даљи рад.      Жрос.- Организација Жрос није постојала ни у једном месту. Разумевања за ову уопште није било. Месним учитељицама, лекаркама и другим интелектуалкама стављено је  у дужност са наше стране да по датим упутствима раде на организовању Жроса.      Пропагандно-обавештајна служба.- Пропаганда која треба да значи идеолошко образовање народа и војске и обавештавање ради правилног опредељивања – у Космају не постоји.      У идеолошком и организационом погледу у Космају наша организација и покрет не стоје на почетку посла, нго је ствар организације и покрета отишла од нормалног почетка – далеко уназад.      Код народа су разбијене све лепе илузије о Равногорству и Дражи, а организација је често најгори облик најкорумпираније клике сеоских силеџија и покварењака. Уколико организација формално и постоји, у њу су људи ушли притиском силе. Чест је случај да људи плаћају новцем и другим средствима само да се извуку из организације.      Партизани  нису ничим привлачни за народ у Космају. Али исто тако и наш покрет и организација. Народ партизане не воли и неће их, јер тачно наслућују шза они хоће, а нас не воли зато што наша организација, представљена људима који је сада у Космају воде, ни изблиза није оно што од Равногорске организације народ очекује.      Јер Равногорство у космају значи: насиље, прогонство најбољих, неморал и пуну корупцију      Обавештајна служба за време акција састојала се у истраживању корена комунистичке организације у Космају и откривању комунистичких сарадника као и симпатизера с једне стране, а с друге стране обавештавање о раду наших људи у Космају.      У прикупљању података о комунистима, а нарочито о њиховим сарадницима, наилази се на велике тешкоће, јер се незаштићени народ бојао освете партизана. Ипак је откривена комунистичка организација у селима: Бељану, Сибници, Дучини, Стојнику и Бабама, негде делимично а негде потпуно. Већи број људи је похапшен. На путу је да се цела комунистичка организација у Космају овим откривањем потпуно уништи.      Обавештења о раду наших људи у Космају откривају праву срамоту за нашу организацију      Закључак.- На основу свега изложеног види се: Наша организација у Космају је одбила народ од себе. Због тога, нарочито млађи свет, или је према нашој организацији равнодушан или тражи боље на другој страни па и са комунистима.      Узроци оваквог негативног стања у Космају су двојаки: Опште начелне природе и личне. Начелно: послови организације још нису разграничени, јер слабе војне старешине још увек врше сву власт: и војничку и управнополитичку. Личне: војне старешине су потпуно недорасле да воде ствар организације и покрета.      Садашње стрешине које спроводе нашу организацију у Космају ничим више то негативно стање не могу поправити, јер су га они дотле и довели.      На основу изложеног мишљења сам да би требало извршити смену свих стрешина на територији Космајског среза а на њихово место поставити нове старешине које су рођене у том крају и у које би народ стеко поверење. Уколико се на териториоји среза Космајског не нађу старешине које би попуниле сва главнија места (к-та бригаде и к-ти батаљона) потребно је у сваком случају сменити досадашњег к-та бригаде г.г.коњичког п.поручника Момчила Обрадовића и к-та 2 батаљона исте бригаде коњич.п.поручника Миливоја Николића и нареднике Петра Николића и Калејзића, који се налазе на положајима командира чете у истом батаљону.      Остале старешине, у случају да се не нађу боље, могу остати на својим положајима с тим да нови к-нт бригаде руководи пословима војничке бригаде а к-нт среза пословима управнополитичке природе. До одређивања новог к-та бригаде дужност овога најбоље би вршио п.поручник Света Савић садањи комадант 3 батаљона 4 бригаде Г.Г.      Старешинама које се налазе у акцији против комуниста на Ибру потребно је одредити погодне заступнике.      Ако се не предузму предложене мере наша организација у Космају ће пропасти, а комунисти ће у даном моменту овладати      Са старим  старешинама ни ова акција неће уродити већим успесима, а организација неће показати напредак, јер су садање старешине нашем настојању главна сметња.      Општи закључак о подунавском  (Смедерево) и Космајском срезу (Сопот): На основу изложеног стања у Космају, као и стања у Подунавском срезу, о чему сам поднео извештај 7.јула т.г. може се доћи до једног општег закључка да су оба ова среза испуштена из наших руку захваљујући углавном неспособности наших старешина да ствари поставе на своје место у духу Равногорског покрета. Комунисти су ово благовремено искористили, угнездили се и сад их је тешко отуда потпуно искоренити. Поред акција чишћења потребно је једновремено извршити и реорганизацију целокупне наше организације у тим срезовим.      Достављајући предње ја молим своје претпостављене да поклоне пуну веру и поверење мојим извештајима, јер су истиписани скроз објективно и без икакве задње намере која би била потенцирана било садашњим, било ранијим догађајима.      Ја раније нисам подносио извештаје о својим суседима, јер сам сматрао да првенствену пажњу треба обратити на свој терен. Међутим суседи су подносили о мени лично и о моме раду скроз неистините извештаје, а о правом стању на мом терену уверио се сам командант Србије приликом обиласка истога.      Али, како ми је овога пута наређењем Врховне команде наређено да вршим акцију чишћења партизана у горе поменутим срезовима то сам са својим јединицама прешао на суседне реоне и констатовано стање морао да изнесем све и само у циљу за опште добро нашег народа за чију се слободу борим заједно са својим јединицвама од првих дана рата.                                                                                         Командант, мајор                                                                                     Светислав Трифковић      Достављено: Начелнику штаба В.К-де, К-ту Србије“ (Архив ВИИ, Бр.рег.32/4-5, К.54)      Извештаји су у целини цитирани, а такви су сви, да би се видело да су се равногорски четници борили само противу партизана и њихових присталица до истраге. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument