Бождаревац. -. „Одмах после окупације, током месеца маја и јуна 1941. године појавиле су се у овом крају разне наоружане групе. Те групе су себе проглашавале борцима за ослобођење од окупатора и називали су се „герилцима“, или старим називом, четницима. Неке од тих група су биле обичне пљачкашке банде, али су већина имале искрене патриотске намере. Током јула 1941. појавиле су се и групе које су себе називале партизанима. До тада је назив партизан био потпуно непознат у народу. Тим термином су Французи називали герилске борце Шпанаца против Наполеонове окупације Шпаније. Касније су тим термином Совјети означавали борце у непријатељској позадини за разлику од регуларне армије на фронту. Тај термин је Комунистичка партија Југославије преузела од Совјета, и само је на упорно и дуготрајно инсистирање и објашњавање од стране партизанског руководства, почео да се одомаћује код нас.             У јесен 1941. године у овом крају се чуло и за оружане одреде неког пуковника Михаиловића, као за једну од разних и многобројних оружаних формација у земљи. У овом крају није било његових формација све до 1943. године.             Старе југословенске жандармеријске станице су Немци под „Комесарском управом“ Аћимовића и Љотића активирали одмах после окупације, у мају 1941. , па међу њима и ону у Барајеву. У исто време у Београду је наставила рад стара Специјална полиција само сада под надзором Гестапо-а. Љотићеве и Недићеве оружане формације под немачким патронатом појавиле су се августа-септембра 1941. године.             Кроз село су стално пролазиле, или се у њима краће или дуже задржавале, разне групе (и војске) наоружаних људи. Било је оних који су носили униформе и ознаке своје припадности (Немци, недићевци, љотићевци, жандарми), али и оних без тога. Кад у кућу дођу наоружани људи, било да су са или без униформе, домаћин никад није могао бити сасвим сигуран да ли су то стварно они за које се представљају, или су се то преобукли ради камуфлаже, или ради провере држања становништва и њиховог провоцирања. Све те војске и наоружане групе долазиле су и боравиле по селима ради: чишћења територије од других оружаних формација, прикупљање информација о кретању других и сарадницима и симпатизерима тих других, узимања хране, одмарања и припрема за акције мобилизације људства за сопствене редове и њихово одвођење у борбу против других, вршења пропаганде, итд.             Сељак је свакој оружаној групи, било да је нека војска или нека обична пљачкашка банда, морао да буде на услузи. Због тих услуга је лако могао да буде оптужен од сваке следеће наоружане групе да је симпатизер и помагач оне претходне групе која је код њега навраћала. Немци, недићевци, љотићевци, спец. полиција, четници итд. , тражили су, између осталог, да им се одмах пријави свака појава партизана. Ако то домаћин не пријави, а то се касније дозна (неко из разних разлога то пријави), онда га одведоше у логор на тортуру да призна и оно што је било и оно што није било, а потом у таоце за следећу групу стрељања за одмазду. Ако пак послуша па пријави, онда може бити стрељан као издајник и сарадник окупатора. Ако се пак дозна да је партизанима јавио за кретање оних првих, онда му је једини спас да из села нестане.             Немци (СС-овци) су 7. 05. 1943, године одвели у логор на Бањицу велики број људи из Бождаревца. Похватали су мушкарце оних домаћинстава код којих су неколико месеци пре тога навраћали за храну капетан Лазовић са неколико људи у пратњи. . .             Ухапшени су: 1. Петровић Милорада Живан, стрељан, 1943;2. Јовановић Чолић Милан, стрељан 1943;3. Јовановић Грујице Александар, интерниран на принудни рад у Немачку 19. 01. 1944. 4. Јовановић Александра Богољуб, интерниран у Немачку 19. 01-1944; 5. Јовановић Божидара Урош, интерниран у Немачку, 19. 01. 1944; 6. Јовановић Степана Витомир, интерниран у Немачку 19. 01. 1944; 7. Јовановић Драгутина Александар, интерниран у Немачку, 19. 01. 1944; 8. Јовановић Драгутина Станислав, интерниран у Немачку 19. 01. 1944; 7. Павловић Милана Павле (1913-1945). Када је са осталима поведен на принудни рад у Немачку, 19. 01. 1944. побегао је са железничке станице у Београду и вратио се у Бождаревац; 8. Јовановић Грујице Божидар, пуштен из Бањичког логора 20. 12. 1943. године; 9. Јовановић Степана Тихомир, пуштен 20. 12. 1943. 10. Јовановић Ивана Драгутин, пуштен 20. 12. 1943;11. Павловић Ђуре Милан, пуштен 20. 12. 1943;12. Павловић Павла Илинка, пуштена 20. 2. 1943.             Окупаторска власт је тражила од сељака максималну производњу животних намирница, хране, и предају тих производа у њихове магацине. У противном се претило логором и смрћу. Са друге стране пак, партизани су захтевали да се храна ни по коју цену несме предавати окупатору. Када се узму у обзир сви услови у којима је село живело за време Другог светског рата, лако се може закључити да су се људи на селу морали непрекидно довијати и некако сналазити, да од данас до сутра сачувају главу и спасу се свакодневних невоља. Неки су у томе имали среће, а неки не.             Познато је да сваки рат односи много и невиних жртава, жртава неборачког дела становништва. Када се у рат са страним завојевачима умешају и елементи грађанског рата, као што је то био случај код нас од 1941-1945. године, онда су жртве, па и невине, многоструко веће. Зна се, да се и у нормалном, мирном, времену, у затворима налази и око 10% невиних људи. Та лица су у затвору на основу лажних оптужби комшија или рођака, због освете или користи, а и због нестручно вођених истрага од судских органа. У ратном времену, кад ништа у животу људи није нормално, за страдање невиних има многоструко више услова. Тада нема редовних, него су ратни судови, процедура суђења је до крајности упрошћена, често само формална а казна је обично само једна – смрт. То је објашњење, иако не и оправдање, зашто је било највише невиних жртава. “             (Бранислав Н. Павловић: Бождаревац према документима и предањима, стр. 174-186).                 Бекство Павла Павловића са београдске железничкре станице 19. јануара 1944. године, где је из бањичког логора са групом Бождаревчана и других логораша требало да буде укрцан у воз за Немачку није разјашњено. Како баш он да побегне код толико немачких војника и официра и српских жандарма који су логораше спроводили и чували. То је дало повода неким људима у Бождаревцу да га сматрају за агента немачког Гестапо-а – Гестаповца.             Бождаревац, општинско место, тридесетак км јужно од Београда, имало је мањи број партизанских симпатизера и сарадника. После године 1941, Космајски партизански одред је два пута долазио у ово село и то тек 1943, а септембра 1944, јаче партизанске снаге напале су четничке јединице у овом селу. Ово место било је на најјужнијем и најзабаченијем делу и територије Липовичке бригаде, ако се узме Жарково као најсеверније место бригадне територије које је било до Београда. Иако Штаб Липовичке бригаде није имао стално седиште, у Бождаревцу се штаб најдуже задржавао и у њему су биле разне приштабске јединице, повремено и корпусна болница, бригадна архива, магацини итд. У ово место највише је лица привођено из других места, постојао је и стални бригадни затвор, непрекидно су током 1944, вршена саслушања и мучења приведених, преки суд је стално доносио смртне пресуде и зато је у овом месту највише лица ликвидирано, не само заробљених партизана и партизанки већ и много цивилних лица која су недужна страдала. О томе сведоче следећа лица:             Милорад Мића Јованоић, казивање писцу ових редова 12. 10. 1989. -У селу су се прво појавили четници Косте Пећанца. Њих је организовао Павле Павловић, он је био неки подофицир или официр. Једно време је био отеран у логор на Бањици у Београду, али је пуштен. После су расформирани четници Косте Пећанца ступили у четнике Драже Михаиловића и Павле Павловић је после био главни организатор четника Драже Михаиловића у Бождаревцу. Причало се да је Гестаповац.             Павле је и мобилисао људе у четнике ДМ. Тако је мобилисао и Милована Дачића Банета, и у једној борби противу партизана на Парцанском вису Бане је лакше рањен у прст. Бане је после ослобођења био и Председник Скупштине општине Барајево.             Павле је, за време окупације, у Бождаревцу направио кућу. Поубијали су четници неке људе у Барајеву у засеоку Равни гај па им порушили куће и по наређењу Павла пренели грађу из Равног гаја у Бождаревац и од тога Павле направи кућу. Сада је у тој кући Жика Лазић, који је регулисао борачки стаж, али то је посебна прича. Он је рођен 1914, није имао деце, био је ожењен неком Црногорком која је имала браћу у партизанима и они су јој спасли живот, чуо сам да је још жива, има нешто пензије.             Виктор Попов, четнички командант који је по народности Бугарин, наредио је да ме батинају. Тукао ме један из Бождаревца. А тучен сам што сам као младић отишао у суседно село Лисовић, а Лисовић је био партизански, а ја отишао да се нађем са неким момцима. Када сам се вратио ухватили су мене и још двојицу. Једног су пустили био је четник а ДОБРИЋУ су ударили 15 а мене 25 батина. Прву батину сам осетио као убод игле. Отерали су нас и на Умку где су нас држали у затвору, где смо после рата држали ухваћене четнике.             Четници су најчешће вршили ликвидације у шуми изнад садашње железничке станице Велики Борак.             У тој шуми, мој фамилијаш ДРАГОЉУБ ЈОВАНОВИЋ, звани ГРУЈИН је ликвидираио једног савезничког пилота у лето 1944. године. Да ли је пилот био Американац или Енглез није ми познато, а довели су га из штаба Авалског корпуса. То ми је лично Грујин причао, као и за друга клања и убијања која је вршио сам или са другима која је вршио у тој шуми али и на другим местима.             Сећам се оне девојчице од 15 година из Парцана, што ми је мој отац причао док је чувао стражу где је она била затворена. Он је питао зашто је она тако млада отишла у партизане. Она је одговорила да је читала и слушала о партизанима и заволела их. А имала је 14-15. година. И њу су одвели у ту шуму код које је сада железничка станица Велики Борак и ликвидирали је.             У тој шуми су ликвидиране две раднице и један радник из фабрике „Икарус“ из Београда, односно Земуна. Они су пошли у партизане и ухватили су их четници, али су они успели да побегну и у Бождаревцу се склоне у кућу једне Циганке, али су их четници поново ухватили и ликвидирали у тој шуми код које је сада железничка станица Велики Борак.             Талијанске војнике који су побегли из немачког заробљеништва, а било их је три четири, стрељани су у тој истој шуми. И то ми је причао ГРУЈИН, он је био кољаш, а није знао ништа да крије. Он ми је причао да је убио четири Италијана.             Кад су заклали МАРТИНА који је био Чехословак, а иначе добар мајстор и живео и радио у селу и правио је бурад, а био је пун вашака, тај мој рођак ГРУЈИН је дошао мени и каже, знаш кога смо заклали ноћас, и каже за Мартина да га је он заклао, а са њим су били и ТИКА ПЕТРОВИЋ и НЕШИЋ ЛУКА. Грујин се навадио да коље све. A Павле Павловић га је научио да убија. Он је побегао у иностранство.             И Грујин ми је причао када су одвели Мартина и почео да га коље, он га удари ногом и ова двојица га оставе и оду, побегну, а он Мартина и не закоље већ га само избоде камом и оде и он. Код Мартина је остало само његово куче, а он се мучио неколико дана није могао да одмах умре. Мартин никога није имао, он је био дошљак у Бождаревцу.             Та шума код садашње железничке станице Велики Борак где су вршена убијања и клања је власништво неког нашег сељака, али незнам кога.             Четнички штаб био је у кући ОБРАДА ЛАЗИЋА, кога су, претходно четници заклали. Он је знао да му прети опасност и наивно је погинуо. Боље је погинути у рату, у борби, него дозволити да те кољу. Обраду су јавили да бежи али он није хтео. И дођоше кољаши: ИЛИЦА, БЕЛИ РАФАИЛОВИЋ и ВОЈА КОПИЛАН из Баћевца и заклаше га. После је у његовој кући био четнички штаб.             Четници су ухватили неке Немце и дотерали их у Бождаревац. Претпостављам да су то били фолксдојчери, који су рођени у Југославији а пореклом су Немци, који су знали наш језик, а ишли су по селима да пљачкају. А шта се са њима десило није ми познато             Код Борачког Виса, или у његовој близини, четници су убили Кривошију или Кривошијиниог сина из Сремчице. На њега су пуцали али га нису убили и он почне да бега па су га после дотукли. А рака је већ била ископана, и да је ћутао остао би жив. То ми је причао један мој комшија који је копао раку.             Када је 1944, била борба са партизанима, да ли 21. септембра, не сећам се, заробе партизани двојицу из Бождаревца. Један је био четник и убили су га партизани у Губеревцу, а други је био курир, леп, богат. Питали га партизани три пута хоће ли са њима, а он им рекао да несме, да ће му четници поклати породицу и партизани га стрељају, кажу можеш са четницима а не можеш са партизанима.             Четници су се углавном хранили по кућама, упадну у кућу и наређују шта ће да им се спреми.             Четници су мобилисали млађа годишта, али су и неки старији се повукли са њима, као Дража Павловић који је имао 60 година. Када су стигли у Сјеницу бомбардовали су је савезници и тада се много Бождаревчана вратило кућама. Колико знам нико због тога није од партизана, после ослобођења села стрељан.             Што се тиче ратних прилика тврдим да би све било другачије да није било Павла Павловића. “             Драгољуб Живковић, казивање писцу ових редова 25. 10. 1989. -„Четници             Драже Михаиловића су у Бождаревцу, ликвидирали 240 лица. - Ухваћени партизани, њихови сарадници, и многи други невини људи су дотерани у Бождаревац, где је радио преки суд при Штабу Липовичке бригаде чији је начелник био Павле Павловић, наредник, родом из Бождаревца. . .             Наиђе човек из Београда, са Чукарице са две киле соли и три литре гаса, знаш како је било, и дође у село да зато узме мало пројног брашна, мало ово, мало оно. Ухвате га четници и осумњиче да је прерушени партизан, или да ради за партизане, одмах га саслушају, одмах се доноси смртна пресуда и човека, ни кривог ни дужног, стрељају, али су чешће клали.             После капитулације Италије четници су однекуд у Бождаревац дотерали 60 италијанских војника који су побегли из немачког заробљеништва. Италијани су стално тражили Тита и партизане. Скували су им неку чорбу. Једног Италијана мајстора – механичара узео је Раја Васић, он је био председник Равногорског одбора, који је имао трактор, мислим Фергусон. Остале Италијане четници су стрељали у јарузи испод сеоског гробља, мислим да се зове До.             Остали људи који су убијани по одлуци четничког преког суда, укопавани су где су стрељани, па на неким местима има има и по тридесет гробова.             У Бучју, шуми према Баћевцу убијенио је и закопано 4 – 5 људи. . .             Пред Рацином капијом има двадесет гробова и нико после рата није однет. Био сам на стражи и знам да су људи хркали као када кољеш говече, вола или овцу. Знам да су ту заклали једног младића из Рипња или су га ухватили у Рипњу, незнам да ли је био партизан.             Па у Гају је заклано и укопано десет до петнаест жртава.             Мало је, скоро нико није однет од убијених. Неколико година после ослобођења однет је један убијени из Липа, на колима су леш однели његови родитељи, а био је сахрањен код неког винограда где је био и убијен.             Неки су убијени према Павловцу, односно према садашњем војном објекту, али ту није много заклано.             А клања људи су вршена и на Борачком вису и околним шумама             Највише клања је било 1944. године. Тада су довели и ону девојчицу из Парцана             Tу девојчицу из Раље или Парцана, стара око 16. година прво су је силовали: Златомир Живка Павловића и Живорад и Грујин који ју је после заклао.             Милован Дачић Дача био је заменик прочелника равногорске омладине у селу и наредио је мојој мајци да им донесе за ручак печену кокошку и гибаницу.             Штаб Липовичке бригаде био је у кући закланог Обрада Лазића, а његова пушница је служила за затвор, а некад и друге зграде.             Ја сам често био на стражи код Штаба бригаде, код куће Обрада Лазића, или на Лисовачкој бараци и водио сам евиденцију закланих и убијених, и зато тврдим да их је 240 ликвидирано у Бождаревцу а врло мало њих је после ослобођења откопано и однето. “             Влајко Васић, казивање писцу ових редова 19. 02. 1961. - „Павле Павловић,             наредник из Бождаревца имао је неку функцију у штабу четничке Липовичке бригаде, чији је командант био поручник Виктор Попов. Он се био толико осилио да је терао мештане да му праве кућу, као неки Илица кога су четници држали у затвору док их нису ликвидирали.             Павлова жена звала се Илинка, мислим да је била Црногорка и она је била врло активна да у Бождаревцу створи неку четничку женску организацију, као и у околним селима.             Један рибар са умке који је био притворен, такође је радио на изградњи Павлове куће, а после га је четнички кољаш Илица стрељао у шуми Бучје према селу Баћевцу.             Бапа из Пиносаве, ухваћен је негде као рањени партизан, дотеран је у Бождаревац где је саслушаван и после стрељан.             Четници су ухватили у Гунцатима неког партизанског курира, како су говорили, био је врло млад, у ствари био је дечак, и њега су четници стрељали у Бождаревцу.             У шуми близу садашње железничке станице Велики Борак, четници ДМ убили су неког Руса и три четири италијанска војника који су побегли из немачког заробљеништва, зато што су тражили партизане. Њих је побио кољаш од Јовановићи – Базићи, који им је пре ликвидације одузео све ствари и скинуо им одело.             Негде је ухваћен и у Бождаревац дотерана једна девојчица, можда је имала око петнаест година. Њу су саслушавали, силовали је и на крају је заклали. Ту девојчицу је силовао и Дража Павловић, истакнут у организацији четника ДМ у Бождаревцу.             Једног Француза четници су однекуд дотерали у Бождаревац и стрељали у крају који ми зовемо Татарски гај.             Стева Стричевић, капетан, био је неки четнички функционер и неколико пута ми је најављивао разговор да му кажем ко помаже партизане у Бождаревцу, али све некако није имао времена да ме саслуша.             Почетком 1944. године у селу је одржан збор. Говорили су четнички команданти Коста Маринковић, поручник и командант Посавске бригаде и поручник Виктор Попов, командант Липовичке нригаде Авалског корпуса. Коста је на збору прозвао Обрада Лазића, кога су четници касније заклали, Чеду Лазића који је био у логору на Бањици, Воју Лазића, Милована Радосављевића и мене – Влајка Васића, да му се јавимо у штаб после збора.             Јавим се ја после збора Кости са којим је био и Попов и Воја Копилан. И пита мене Коста зашто ја нисам пријавио људе који раде за партиозане. Тада улази Тика Павловић који је био четнички командант Бождаревца и каже Кости зашто мучиш Влајка, таквог човека нема у Бождаревцу. Онда су ме и Коста и Виктор питали колико имам земље, и ја сам рекао 7-8 ха, и они ми кажу да радим земљу и да не помишљам да помажем комунисте.             На дан када је Обрад Лазић заклан код њега на ручку био Воја копилан, адвокат Павле Тодоровића и Марко Босанац, командир чете. Увече у клању Обрада су учествовли и Илица и Марко и још једно лице и Воја копилан а Обрадову су кућу опљачкали.             Дана 16. новембра 1943, на св. Ђурђица партизане су били у Бождаревцу у мом крају. Неко их је пријавио Немцима. Партизани су то дознали али су сматрали да су то само сумње. По подне Немци су дошли камионима друмом из Београда до раскрснице , односно до места које ми зовемо Лисовачка барака и кренули су путем у Бождаревац и тако су изненадили партизане. Партизани су сишли у долину Барајевске реке, а Немци су с десног бока отворили митраљеску ватру на њих и тада је погинуо партизан Жика Катић из Баћевца. Партизанска заштитница је ватром задржавала Немце док се њихова главнина повлачила долином Барајевске реке према Лесковцу. А у то време су бугарске трупе из Аранђеловца камионима пребачене до Бељине одакле су кренуле према Збеговишу и отворе јаку ватру у леви бок партизана у покрету. Од силне пушчане и митраљеске ватре само је кркљало. После жестоке борбе партизани су се повукли за Велики Борак и даље према Баћевцу.             Код мене је био партизански штаб и при повлачењу нису однели један радио апарат и нек друге ствари. Када је у Баћевцу ухваћен Суља (Живко Петровић) који је тада био у космајском одреду он је зато знао и рекао је Воји копилану и четници су дошли мојој кући негде, крајем децембра, почетком јануара 1943, и извршили су детаљан претрес, све су по кући испретурали и те партизанске ствари однели, уз претње и вику што им то нисам пријавио. Замало да ме закољу. Рекао сам им да су ми партизани наредили да им те ствари чувам и да ћу за њихов нестанак лично њима одговарати и да зато нисам смео да то пријавим. Уз претњу Копилана да ћу им кад, тад зато главом одговарати, отишли су. И страховао сам све док нису побегли за Босну.             Укупно је, по мом знању у Бождаревцу од стране четника ликвидирано, заклано или стрељано двадесет осам лица.             А у списку лица које су четници ликвидирали у Бождаревцу и који је на тражење општине Барајево послао писар у општини Ћира, свега има десетак лица, а то је само део од броја лица које су четници ликвидирали у Бождаревцу“.             Илинка Павловић, казивање писцу ових редова 30. 06. 1955. -„Командант             Липовичке бригаде Авалског корпуса, поручник Виктор Попов, родом је из Тузле имао је рођака или Ђоку Попова. , Као командант бригаде Виктор Попов је често долазио у Бождаревац, а мој муж Павле му је био ађутант.             Општински писар или деловођа који се звао Ћира био је Павлов поверљив човек.             У Бождаревац је долазио и мајор Саша Михајловић, командант београдске групе корпуса, обично са љубавницом Милицом која је била из околине Београда, можда из Јајинаца, а после ослобођења чула сам да је била осуђивана. Долазио је и Радомир Милошевић Чеда који је био начелник групе корпуса.             Капетан Бојовић је дошао са пет стотина четника са Равне горе да смени команданта Авалског корпуса мајора Свету Трифковића због извршеног покоља у Вранићу и да он, Бојовић буде командант корпуса. Они су били неколико дана у Сремчици. Замало што није дошло до међусобног обрачуна. . Са Трифковићем су били сви команданти бригада и друге старешине. Баш тада је мајор Саша био у Бождаревцу и када се десила та гужва он је са Павлом преко Гунцата и Липовичке шуме отишао у Сремчицу. Павле ми је после причао да до смене није дошло јер су све старешине у Авалском корпусу браниле свог команданта и Бојовић се морао вратити необављена посла.             Милован Дачић Дача у Бождаревцу је био руководилац Југословнске равногорске омладине, а Воја Копилан му је био кум. После ослобођења Дача је био председник општине Барајево.             Лекар, доктор Гребо који је радио у болници Авалског коропуса у Бождаревцу познавао је пре рата Бапу из Пиносаве, и лечио га је три месеца са намером да га спасе, да не буде стрељан. А Бапа је ухваћен као рањен партизан . Једног дана у Бождаревац је дошао свештеник - парох баћевачки Зјалић, који је био шеф пропаганде у Липовичкој бригади а касније и у Авалском корпусу и затражио да се Бапа ликвидира јер он није смео да погреши и да оде у партизан.             Благоје Кулиновић, родом из Босне, био је жандар на Умци, а затим је почетком 1944. године ступио у четнике где је постао командир чете у летећој бригади Авалског корпуса која је често долазила и у Бождревац. Благоје са још неколико четника стрељао је у Бождаревцу код цигањских кућа Нешић Петра из Сремчице у лето 1944. године. .             . Године 1944, када су четници прешли у Срем, Благоје Кулиновић је тукао Јову Радовића из Мељака, јер је хтео да бежи из четника.             У Босни код Модриче у селу Лукавцу, Благоје Кулиновић је натерао Јовановић Александра из Пећана да стреља једног дечака.             Петровић Радоје из Пећана од оца Спасоја и мајке Иване, рођен 6. 5. 1920, био ухапшен и дотеран у Бождаревац, саслушаван од Благоје који му је ударио 90 батина, а после је мобилисан у четнике из којих је после 11 дана побегао.             У Бождаревцу, у Пушници код куће Обрада Лазића кога су четници заклали, био је четнички затвор. Једно време у затвору су били неки дечак, наводно партизански курир Бора а звали су га и„Мачак“, Иван Бурзановић, алас из Винче, који је живео на Умци, два Немца фолксдојчера, дезертера и један Босанац. Њих су стрељали у једној шуми у Бождаревцу четници Кулиновић Благоје, Ћурчић Душан, Џепина Миле и неки Михаило и Илија.             Боривоје Јанковић из Барајева, ухваћен заједно са Благојем Кулиновићем у Босни, коме је после било суђење, али зашто је одговарао није ми познато.             Ујесен су четници ухватили неко лице код Белих вода, у Жаркову, наводно као комунисту и дотерали га у Бождаревац где га је Јовановић Драгољуб ГРУЈИН стрељао у шуми Бучје до Баћевца. .             Крајем лета четници су ухватили су једну врло младу девојку стару око 16. година у Лисовићу, наводно партизанку или је била из партизанске куће, довели је у Бождаревац, силовали је три четири дана а затим је стрељали у шуми до Борка. Њу је силовао и Дража Павловић, који је касније, приликом повлачења корпуса у Санџаку погинуо у Сјеници приликом савезничког бомбардовања.             Ујесен 1944, четници су ухватили и у Бождаревац дотерали две партизанке и једног партизана, партизанке су силовали, мучили их и на крају их све стрељали у једној шуми где су, иначе, вршили клања и убијања.             Један младић. дреер из Стојника, партизан, негде је ухваћен и дотеран у Бождаревац и био затворен у Обрадовој пушници и после неколимо дана саслушавања је убијен од четника у шуми Бучје према Баћевцу.             Кривошијин син из Сремчице такође је стрељан у Бучју што је био дезертирао из четника.             У борби у Губеревцу четници су заробили два партизана из околине Смедерева. Једног је одвео Копилан уБаћевац и тамо је убијен а једног је у Бождаревцу убио четник из села, можда од Нешићи. Бар тако се причало.             Драгиша Симић, казивање писцу ових редова 02. 10. 1997. -„Крајем лета 1944. године, Ћира, деловођа у бождаревачкој општини , и Дача (Милован Дачић), рекли су ми да одем до куће Обрада Лазића, кога су четници заклали пре неколико месеци, где има неки скуп. Дача је организовао омладину за четнике у селу Бождаревцу и био неки њихов руководилац.             Одем ја код Обрадове куће, која је према цигањском крају. Ја сам раније радио у Краљеву а од 1939. године у Београду, на аутокоманди код фирме „Пантер“, па сам ретко долазиоу село и никада нисам био у том крају где је Обрадова кућа. У Обрадовој кући седео је Тика Петровић, али нисам сигуран да се тако звао. У дворишту је било више младића из села. Дође један Циганин из села, мислим да се звао Света. Одредише мене и Живка Митровића из мог краја и Тика нам каже, да пођемо са Светом Циганином. Одемо са њим у цигањски крај, мислим у његову кућу. Света нам да један крамп и покаже да копамо испод кревета. Померимо кревет и ископамо један сандук пун пушчане муниције крагујевачке, нова, сија се. Једва нас двојица донесемо сандук до Обрадове куће.             Кад тамо, код Обрадове куће од окупљених младића нема никога. Седи само Тика и држи штап међу ногама. То у ствари и није био штап него мотка, кажу да је с том мотком тукао народ.             Сад ми оћемо да идемо кући. Да ручате овде, каже Тика, или ћу да вас бијем. И ми ручамо. Неко изнесе из неких просторија војничко одело и Тика наређује да га обучемо, јер су се обукли и они младићи што су већ ту били. И ми се обучемо. Тика каже да идемо на Лисовачку бараку. И ми кренемо. Пролазимо поред куће Илије Станојевића, тамо се у казану кува јело за четнике. Ми продужимо даље у засеок Татарију према Лисовачкој бараци и нешто пре тог места од четника који су ту били добијемо нове пушке и муницију. Ту смо остали неколико дана чувајући стражу. Било је време брања кукуруза и појединци почеше да напуштају стражу и да одлазе кућама да раде. Они прави четници почеше да хватају младиће и да их бију јер несме да се напушта јединица.             После неколико дана наиђу партизани од суседног села Лисовића и ми се повучемо до лазаревачког друма код кафане четири ветра у Шиљаковцу. Чујемо, води се борба и увече се вратимо кад је борба била завршена“.             Жртве четничког покоља. - Од мештана четници су заклали:1. Лазић Владимира Обрада, родом из Бождаревца, опанчара, четници су заклали 2. фебруара 1944, у његовој кући, после чега су однели све вредне ствари и лично Обрадове и кућевне као постељину итд. ; 2. Ковалић Мартин, по народности Чехословака, који је пре више година дошао у Бождревац где се настанио и правио бурад и који је живео у крајњој беди и сиротињи. Заклан 1944. године; 3. Недељковић Јована Милан, стрељан септембра 1944. године.             Четници ДМ су ликвидирали лица са стране и. то:5. заробљених партизана; 2. заробљене партизанке;8. Иван Н. рибар – алас са Умке,             заклан од четника јуна 1944. године; 9. Бора Савић, дечко из Београда;             заклан јуна 1944. године; 10. Ракошев из Београда, заклан јуна 1944. године; 11. Јулијана Радошевић, рођена 1930 у Мршевцима, код Скопља Македонија, избегла са родитељима у Србију и настанили се у Парцанима где су били сарадници НОП-а и где је ухваћена од четника Авалског корпуса и доведена у Посавину и силована по неким селима, као Великом Борку и Бождаревцу где је на крају и заклана августа 1944. године; 12. Кривошијин син из Сремчице, стрељан августа 1944. године;13. Непознато лице, кога су звали Босанац, убијен августа 1944. године;14. . Један савезнички авијатичар заклан је у шуми код садашње железничке станице Велики Борак, и још 100 н. н. лица, укупно ликвидирано лица са стране 114, са ликвидацијом 3. мештанина укупно 117. жртава четничког терора, од тог броја 3 особе су биле женског рода.             Према казивању Драгољуба Живковића, у Бождаревцу су четници ликвидирали 240 лица и он ми је то упорно тврдио. И друга лица чија имена овде не наводим причала су ми да је у Бождаревцу сигурно ликвидирано преко сто лица. Чак ми је и чика Влајко Васић говорио да је ликвидирано више, али он сигурно зна за двадесет осам (28) лица.             И ако верујем да је ликвидирано више лица, и уз уважавање и Живковића и осталих који су ми говорили да је ликвидирано преко сто лица, овде сам се задржао на броју од укупно ликвидираних 117 лица.             Средином, осамдесетих година прошлог, двадесетог века, неки борци Народноослободилачког рата из Бождаревца и Барајева тражили су да се у Бождаревцу изврше ископавања, пре свега на местима где су лица масовно ликвидирана а нису касније однети њихови посмртни остаци, али до тога није дошло.             Батинања:1. Госић Александра Милорад, рођен 1891; 2. Васић Драгољуба Драгиша, рођен 1903; 3. Васић Драгише жена (Видосава?); 4. Јовановић Милорад Мића, 5. Боривоје Петровић и други.             „ У селу Бождаревцу Павле Павловић, наредник чини много зла. -„Случај најновији одиграва се у селу Бождаревац. У селу Бождаревац постоји неки ПавлеПавловић, наредник. Тај чини много зла. Село и околина пиште од њега. Он сада успе да саживи његову жену са командантом Липовичке бригаде неким г. Виктором Поповим, тај Павле ради што хоће.             Павле сада у ово ратно време зида нову кућу. Прво је позвао све омладинце Равногорског покрета из села и наредио им да иду у мајдан и да копају и превуку камен за његову кућу за темељ и сутерен. Један од отреситих младића сматрао је да то није обавезно и није отишао у мајдан. Али Павле Павловић сутрадан томе младићу за то, опали 15 батина.             Тај младић се зове Боривоје Петровић, од оца Србина каква рвна нема у селу и околини. Дечак је и поре тих батина остао националиста и пева наше песме,             Други пример: Павле је узео неколико дана троја кола на кулук и одредио им да му близу Умке довуку јапију, коју су Павлови људи покрали односно избацили из воза, јер му та јапија треба за кућу. Ако је та јапија избачена из воза, својина непријатеља – окупатора, онда, мора она да иде за општу ствар а никако у личне сврхе појединаца.             Кад су наши људи избацивали јапију за Павла Павловића, зашто нису избацивали оружје и муницију, оно што треба општој нашој ствари. Мислите ли Ви Господине Ђенерале, да Павлови претпостављени то не знају?! Они све знају, али ћуте. А зашто?!“ (Из Писма Боре Месаревића од 21. јула 1944, - Дражи Михаиловићу)             Велика Моштаница, -Ликвидација солунског ратника -„У Великој             Моштаници, четници ДМ су у јесен 1943, ухватили код колибе Драгу Живановића, солунског ратника, спровели га у село и поред жалби и плача свих укућана, стрељали су га крај ораха близу општинске зграде. Четници су хтели да не гледа, а он им је одговорио:             „Не везујте ми очи, ако сам прошао албанску голготу, хоћу и сада смрт да гледам. “             Четници су га осумњичили да је у његовој колиби где је чувао овце прихватао партизане. Иначе Драга Живковић је био председник Демократске странке у селу па се сумња да су му демократи то и наместили да би лакше напредовали. (Према књизи: „Велика Моштаница“, стр. 179-180, професора Духомира Цветковића).           У пролеће 1944, четнички командант Зека одржао је збор у Великој Моштаници. Мештанин Марко који је због болести пуштен из немачког заробљеништва био је мало на збору и како је био болестан пошао је кући, али га је четнички командант Зека позвао да се врати. Па како овај није хтео Зека га је ударио револвером у главу да је пао и после неколико дана умро.             У атару Велике Моштанице 1943. године четници су стрељали Драгомира Живковића са Умке.           Сремчица. - Партизанских симпатизера, присталица и сарадника у Сремчици је било током целог Народноослободилачког рата, а известан број сарадника је добровољно ступио и у партизане. Као партизани и борци Народноослободилачке војске Југославије из овог села је погинуло 28 мештана. Од терора немачког окупатора и квислинга страдало је 37 грађана Сремчице и 7 сарадника НОП-а. Четнички терор увећао је број жртава. Али упркос терору окупатора, квислинга и четника ДМ сарадња са партизанима трајала је цело време рата.           Жртве четничког терора. -Покушавајући да спрече сарадњу житеља Сремчице са партизанима, од стране четника ДМ у Сремчици су ликвидирани:             1. Бурнајев Тодор и. 2. Бурнајев Милка,             супруга Тодора, заклани су заједно и опљачкани су. Тодор и Милка су била два мирна створења без деце која су живела у малој и данас очуваној белој сеоској кућици крај друма са капцима на улазним вратима у обућарску радионицу. Тодор је био Рус, емигрант после револуције у Русији 1917. године. побегао је од страхота у својој земљи, а доживео их је у нашој земљи. Правио је добре, модерне и солидне ципеле које је село тек почело да купује између два рата само за синове кад се замомче и кад су стасали за женидбу. Био је педантан и одскакао је од сељака пуним лицем и белином коже. Заклан је са супругом у ноћи 1. августа 1943. године. Они који су сутрадан видели сцену били су згражени. 3. Недељковић Живојин, био је 1941 у партизанима, ухваћен је ноћу између 16. и 17. октобра 1943, и заклан је код општинске суднице, на месту где је данас пошта у Сремчици. 4. Јовановић Драгутин Дража, отеран од четника у Велики Борак, где је саслушаван, тучен и мучен и на крају стрељан 6. септембра 1944. године. 5. Јовановић Никола, ухваћен од четника и отеран у Велики Борак где је саслушаван, тучен и мучен и стрељан 6. септембра 1944. године. 6. Милић И. Алексаандар Аца, четрдесетогодишњак, радник на примању млека у млекарској задрузи у Сремчици, оран за шалу, стари партизански сарадник, са групом Сремљана отеран је од стране четника у Велики Борак и после саслушавања, тучења и мучења стрељан 6. септембра 1944. године. 7. Стекић С. Велимир, кројачки радник, убијен 6. 09. 1944, у В. Борку. . 8. Танасијевић Ж. Михајло, убијен у Великом Борку 6. 09. 1944. 9. Николић Ј. Митар, заклан у Барајеву 1944. године. (Према књизи: „Сремчица, насеље и школа, стр 184-203, Саве М. Стекића, професора)             Остружница је село у посавском срезу – Умка, на десној обали Саве и кроз историју имала је значајнуу улогу у одржавању везе између Срба и других људи који су живели у Шумадији и Срему, и пре а нарочито у времена Првог и Другог српског устанка, па и касније.           За време Народноослободилачког рата Остружница је била значајно упориште народноослободилачког покрета – НОП-а. Ово село је дало и седам партизанских првобораца, а 1943 и неколико бораца за Космајски партизански одред. Остружница је била од посебног значаја за одржавање везе између космајских партизана са партизанима у Срему због тога је у селу постојало јако партизанско упориште. Због тога су Немци стрељали шест мештана у овом селу 1942, а више њих је хапсила Специјална полиција и били су заточени у логору на Бањици.             И четници ДМ настојали су да ликвидирају сараднике НОП-а у селу. Због тога је од четника ДМ страдало и више Београђана који су у село долазили због набавке намирница или да се склоне од бомбардовања Београда, а од четника су осумњичени као комунисти. Шест партизанских сарадника четници ДМ су заклали у селу а у лето 1944, већу групу сарадника НОП-а су отерали у Велики Борак, од којих су после тучења и мучења заклали шест.             Жртве четничког терора. -Према књизи „Остружница“, аутора професора Духомира Цветковића. страна 260, четници ДМ су уовом месту заклали следећа лица:             „1. Лазаревић Петроније, земљорадник, ожењен, стар 40 година, заклан у Остружници 1943. 2. Траљић Бошко, земљорадник, ожењен, стар 30. година, заклан у Остружници 1943. 3. Деспотовић Милорад, заклан у Остружници 1944. 4. Ристић Михаило, земљорадник заклан у Остружници 1944. 5. Талић Радомир, земљорадник, стар 38. година заклан у Остружници 1944. 6. Станковић Богосав, заклан у Великом Борку 6. 09. 1944. 7. Лазаревић Петар, с. 33. г. заклан у В. Борку 6. 09. 1944. 8. Стевановић Стеван, с. 43. г. заклан у В. Борку 6, 09. 1944, 9. Влајић Драга, заклана у Великом Борку 6. септембра 1944. 10. Миловановић Светозар, заклан у В. Борку 6. септембра 1944. 11. Глишић Петар, земљорадник, с. 33. г. заклан у В, Борку 6, 09. 1944. “             УМКА, среско место. -Организација ДМ на Умци. Варошица Умка на десној обали Саве, двадесетак километара југозападно од Београда пре и за време другог светског рата било је среско место и седиште среског начелства за срез посавски. Средином тридесетих година у близини варошице подигнута је фабрика трикотаже, а крајем тридесетих и фабрика картона Лепенка у којима је радило око осам стотина радника са Умке и околине.             На Умку су се, као варошицу и среско место са две фабрике, пре рата, у потрази за послом насељавала разна лица, а стигао је известан број припадника Руса ткзв. Белогардејаца. Неки имућнији Београђани градили су на Умци куће за летовање.             Доселило се и око двадесетак Фолксдојчера. После краткотрајног априлског рата, Фолксдојчери су радосно дочекали немачке окупационе трупе, али не свечано као Фолксдојчери у Банату где су припадници „“Dojčemanšafttt“-a, били обучени у црне униформе, а на рукавима одеће су носили називе:„Ajn Folk ajn Rajh, ajn Firer“, што ћ рећи: - Један народ, једно царство, један вођа“. Тек после окупације фолксдојчери на Умци формирали су своју организацију „Културбунд“, а немачке окупационе власти су Михаила Пфајфера - Мишу Швабу поставиле за Биргермајстера             У месецу мају немачке окупационе власти су на Умци поставиле команду места - „Ортсткомандантуру, коју су сачињавала три официра око пет подофицира и око двадесет војника. Командант им је био поручник, лекар по професији. После напада Немачке на СССР команда је укинута и срез посавски - Умка, стављен је под немачку команду - Ортсткомандантуру у Обреновцу             Једно оделење немачке војске је чувало фабрике трикотаже и Лепенке, али их је касније заменила јединица Руског заштитног корпуса. .             Народноослободилачки покрет на Умци је имао мали број организованих присталица, од којих су неки били везани за сараднике НОП-а у суседном селу Пећани где је НОП имао јаче упориште. Почетком 1943. Среско поверенство КПЈ формирало је народноослободилачки одбор на Умци али су четници убрзо заклали председника одбора Драгомира Живковића и одбор је престао са радом.             Писмена претња сарадницима НОП-а:             „Претећа опомена,             Припадницима и присталицама Народноослободилачког покрета од омладинске равногорске организације на Умци             „ГРАЂАНИМА УМКЕ             И поред свих несрећа које су неуравнотежени партизански занешењаци нанели претпрошле године целој Посавини упропастивши стотине српских глава у Дражевцу, Вранићу, Конатицама и осталим селима, данас се на Умци још увек налази известан број оних који и даље својим ставом и везама потпомажу последње остатке комунистичке акције у околини.             Пошто вршљања поменутих комуниста сваког часа могу поново да навуку нове несреће на читаву околину то се извесном броју оних Умљана који су већ сваку меру превршили играјући се животима својих суграђана, ових дана упућене опомене следеће садржине:             Наређујемо ти да сместа престанеш са својим прљавим послом јатаковања комунисгичким зликовцима.             Сваки твој корак и свака твоја реч су нам познати.             Ово ти је последња опомена од наше стране.             Наставишли и даље, убићемо те.             Од осветничке руке народних војника ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА нико не може побећи.             Ако и после овога дође до кажњавања, сетите се да смо те опомињали.             Смрт партизанима, крвавим упропаститељима народа.             Смрт немачким крвопијама.             ЖИВЕО Њ. В. КРАЉ ПЕТАР II             ЖИВЕО ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ.             Не дирај – пази се - гледамо те. “               Да је препис веран оригиналу Начелство среза посавског по званичној дужности тврди.             За             Среског начелника,             Писар             (Потпис нечитак)               (Оригинал у архиви В. И. И. Бр Рег. 32/2-2. К-24.             Белешка Душка Петровића од 18. 05 1961, - о рганизацији Југословенске равногорске омладине - ЈУРАО на Умци             „На Умци (среско место среза посавског), око 1930. г. почела је да се формира колонија Београђана који су уз постојеће грађане чинили око стотину породица. И моји родитељи су саградили кућу, где смо за време школског распуста проводили лето, од 1934. године. Сви смо се дружили, а ја сам постао присан друг Аце Бировљевића са Умке који је био на великој матури, а ја у петом разреду гимназије. Остали смо цело време окупације на Умци јер су нам Немци реквирирали стан у Београду. Са ратом су дошле и размирице међу омладином, на националистичке, већ од 1942, прочетничке и левичаре про-руске и партизанске.             Четничка команда Авалског корпуса је формирала Омладински штаб 501/76 за пропаганду и помагање четника. Овај штаб је углавном био лоциран у селу Дражевцу у кући Леке Ранковића!             Командант штаба је био Мишко Тодоровић који је углавном боравио у Дражевцу, а на Умци су му биле две сестре (Бебушка и Сека) главни пропагатори, активисти и надређени омладини. Сво троје су била деца познатог београдског адвоката Тодоровића             Главни организатори четничке омладине на Умци били су, поменути, Мишко Тодоровић, студент побегао пред ослобођење и по неким информацијама случајно убијен у неком избегличком логору у Швајцарској, и Милан Јовановић, звани Мима. Обојица су били врло активни чланови бившег Српског културног клуба (Слободана Јовановића), и као такви већ у предратним годинама били потпуно антикомунистички у идеолошком смислу опредељени. По окупацији своју делатност су наставили и развили кроз четнички покрет. Будући да су били старији од остале омладине то су били известан центар око кога су окупљали и организовали четничке омладинце и омладинке, дајући у даљем развоју и конкретне организационе форме (групе, тројке и сл. ).             У даљем прегледу дају се имена најактивнијих равногорских омладинаца у своје време и то углавном средњошколске омладине:             Браћа Власта, Миша и Слободан – Бане Јовановић из Београда.           Браћа Љубиша, Власта и Милош Петровић звани Бимба           Браћа Ђурица и Угљеша Крстић активно су радили за четнике ДМ, носили су оружје и кретали се по терену. Отац им се зове Орестије Крстић. Чуо сам да је по ослобођењу осуђен што је радио за четнике. Њихова мајка је од Николићи из Умке. Они су били врло активни у омладинској четничкој организацији на Умци.             У пролеће 1944, су радили на издавању четничког листа „Глас Авале“, за који су писали чланке, тако је Угљеша писао о женидби краља Петра, о борби противу Немаца итд. , а који је издавала омладинска чета Авалског корпуса. Они су због тога често одлазили у Велики Борак где је на шапилографу Авалског корпуса штампан „Глас Авале“. Када су четници у лето 1944, прелазили у Срем, прешли су са њима и они одакле су се вратили после неколико дана и причали су да су ишли и до Фрушке Горе. У кући своје мајке од Николићи са Умке они су држали састанке четничке омладине на Умци.             Oни су вршили и саслушање неких омладинаца за које су сумњали да су симпатизери НОП-а као Душанa Петровићa, Ацу Бировљевићa, Ацу Спасићa из Барича. и друге. . Лале Поповић. Лале Јовановић звани Шваба – рођени брат једног од организатора четничке омладине (Милана Јовановића)); био члан тројке у саставу злогласне „Бригаде“ Зеке Дрењанина. Побегао са четницима и нестао. Бранислав – Бане Костић. Влада Здравковић, звани Врањанац, - непознато је где сада живи. Родом је из Врања, а завршио је после ослобођења Правни факултет. Никола Николић звани Ниџа.             Браћа Римс (близанци). Као четници били су директно код команданта омладинског штаба Мишка Тодоровића.             Живан Шумаревић звани Жика Рибар. Био је врло активан четник и био је члан у истој тројки са Лалетом Јовановићем. Да ли су учествовали директно у ликвидацијама присталица и симпатизера НОП-а, како се причало, мени није познато. Породица му је из Футога. Незна се тачно где је нестао повлачећи се са четницима.             Сестре Љубица – Сека и Ружица – Бебушка Тодоровић, (рођени брат им је био командант омладинског штаба Мишко Тодоровић). За време рата имале су дужност и биле главни организатори женске четничке омладине, организовале курсеве прве помоћи, идеолошка предавања, групе омладинки које су везле четничке амблеме, плеле чарапе и сл. Говорило се да су у њиховој кући састављана претећа писма за присталице НОП-а о чему ће доцније бити речи. После ослобођења добиле су исељеничке пасоше и отпутовале у иностранство, а говори се да су добиле новчану оштету од швајцарских власти у чијем је логору случајно убијен њихов брат.             Бора Пеливановић. У данима ослобођења је нестао и не зна се где је сад налази.             Ово су били најактивнији четнички омладинци који су у току окупације активно радили и јачали четнички покрет. Њихова активност се временом проширивала на курирску службу, одлазак на терен, пребацивѕње у Срем, ноћна дежурства, денунцирање поштених грађана и присталица НОП-а итд. Носили су оружје.             Ова група је директно помагала и учествовала у састављању једног претећег писма које је упућено једном броју грађана и симпатизерима НОП-а. Као што је речено говорило се да је писмо састављено у кући Мишка Тодоровића и путем четничке омладинске организације достављено једном броју грађана, углавном тако што им је то писмо у току ноћи залепљено на врата, или бачено пред кућу. Део текста писма по сећању гласио је:“Ако одмах не прекинеш са прљавом комунистичком пропагандом и делатношћу бићеш убијен. Сваки твој корак већ нам је познат“.             Писмо није остало гола претња већ је у кратком периоду после одашиљања истог, извршено више бруталних ликвидација и то клањем више другова, као:Боре Григоровића обућара, Момчила Јанковића, судије и његове супруге, Јелене Јанковић, Јована Бабића, адвоката, Петра и Миливоја Жутобрадића, земљорадника, Жике Бурзановића, рибара, Раше Гогића, Ђуре Јосића и његове ене, а нешто раније убијен је и Драгољуб Живковић, члан Првог илегалног Народноолободилачког одбора на Умци.             Поменућемо неколико другова који су такође примили писмо а данас су живи: Влада Паштровић, председник Окружног суда у Шапцу, Ново Шћепаноић, судија Окружног суда у Београду, Никола Думовић Пом. јавног тужиоца НРС, Душан Петровић Пом. директора предузећа „Прогрес“ – Београд, Александар Бировљевић службеник НО града Београда и др.             У периоду одашиљања овог писма (друга половина 1943 год. ) четничка власт на Умци у срезу посавском имала је скоро легалне форме и спроводила отворен терор и физичку ликвидацију.             У том светлу треба сагледати и делатност четничке омладинске организације, која се не може окарактерисати незрелошћу или „завођењем“ обзиром да су сви омладинци били средњошколци или студенти. Њихов рад је проистицао из идеолошке привржености покрету ДМ и дубоке мржње према комунизму и комунистима уопште. “             Угљеша Крстић о равногорској омладини на Умци. – Угљеша Крстић, београдски гимназијалац чији су родитељи имали вилу на Умци, где је такође боравио за време окупације, у својој књизи „Најлепши позив на свету“, издатој 1994. године у Београду је, између осталог написао:             „Власта (Петровић) је био шеф Врховне омладинске тројке ЈУРАО 501 на Умци, Влада Врањанац други члан (њему је по устројству припадао обавештајни рад), док сам се ја, као трећи, претежно бавио пропагандом. . . (Стр. 20).             ЈУГОСЛОВЕНСКА РАВНОГОРСКА ОМЛАДИНА, скраћено ЈУРАО, организација младих у Покрету отпора, званично је оформљена новембра 1942, мада је омладинце и пре тога, нарочито у Београду, организовао Горски штаб 2, установљен половином јуна 1941. Први командант тог штаба био је мајор Жарко Тодоровић (касније његов брат Бошко), а члан је био и мој брат од тетке Константин-Кокан Хаџи. Илић. . .             Марта 1942, створен је од београдских омладинаца (У Сопоту) први ђачки одред, назван именом Војводе Вука, али је трајао само два месеца. Као део устројства Југословенске војске у отаџбини, дакле под окупацијом, илегално, Јурао је добио шифру 501. Био је под војном дисциплином и подређен надлежним командантима, што није спутавало његову самосталност у невојним активностима.             Језгро Јурао сачињавали су чланови Омладинске секције Српског културног клуба (постојала је од краја 1939) и њихови у међувремену стасали млађи истомишљеници (као рецимо, ја; иако је отац био активан члан СКК, мени КЛИНЦУ, тамо још није било места; отац је од брата и мене захтевао да претходно завршимо гимназију).             Југословенској равногорској омладини пришао је убрзо и родољубиви страначки подмладак (наш положај, нас из СКК, био је ванстраначки) – Демократске омладине (Јурао 1001), затим Народне радикалне, Земљорадничке итд.             Јурао 501, чији се главни штаб налазио при Врховној команди на Равној Гори, уз Чичу и Драгишу Васића, од почетка је био и до краја остао најмногобројнији и најактивнији међу омладинским групацијама у националном покрету отпора. При готово свим корпусима у Шумадији и западној Србији постојале су ђачке чете и омладински штабови (Јурао при Авалском корпусу носио је шифру 501/76, а јака и ефикасна београдска организација 501/1).             Омладинске борбене јединице , свеједно што се у њима нашло и оних који још нису имали године за војску , учествовале су у ратним операцијама, као и сви остали. Средином 1944. формирана је и Прва омладинска бригада „Михаило Наумовић“)             На Умци смо, једноставно, у свакодневном животном декору, неосетно и без драматизованих пријема у организацију или заклетви по гробљанским капелама у глуво доба ноћи, почели да радимио оно што је требало радити: доносили смо санитетски материјал који је дотурала веза из војне болнице у Пастеровој (примали смо га у перионици, из које ми је у сећању остао мирис цеђи и прокуваног рубља), односили понеко писмо на адресу коју бисмо памтили као латинске деклинације, преузимали испод тезге у једној НАШОЈ књижари хартију и индиго, гештетнер-папир и тубе с бојом, материјал за шапирограф, што се све одмах прослеђивало на терен, у штаб корпуса или бригаде. . . Нисмо се ни окренули, а већ смо се нашли усред озбиљног илегалног рада. Да је неко и хтео, а није хтео нико, натраг се није имало куд, постали смо – ОМЛАДИНЦИ РАВНОГОРЦИ. (Стр. 301. 302. 303). . .             Почетком четрдесет четврте покренули смо ГЛАС АВАЛЕ. . . Имали смо за собом неколико бројева „Гласа Авале“, лепо је изгледао за ондашње стиснуто стање, осећао сам се искусним сарадником и уредником. . . Главни уредник био је Мишко Тодоровић, омладински делегат Јурао при Авалском корпусу, у ствари командант омладине тог корпуса. (Стр. 306, 308). . .             Прилику да пуцам на Швабе пружила ми је тек партизанија. То је обновило мој патриотски занос, што год мислио да мислио о комесарима, ознашима и осталима, који су сви неко време (видеће се и колико) имали лепо, али по исконском нагону безгаћника – уздржано мишљење о београдским ђацима. . . (Стр. 33). . .             Родитељи су неопазице из нашег васпитања искључили монархију, поготово њену декоративну страну – слику краља и краљевске породице. . .             Монархија није неизоставно припадала мом реалном национализму. . . (Ст. 309, 310). . .             Бејах кренуо за Гунцате на неки збор омладине, водич ми је био један ћутљив средовечан Барајевац. Ишао је испред мене и у неко доба, не осврћући се, упитао:             „Је л, истина да је краљ рекао да приђемо Титу?“             „Није!“ – одговорио сам.             Поћутао је, малчице се окренуо, мада не толико да ми ухвати поглед, и рекао:             „Па и ја тако мислим“.             До Гунцата нисмо проговорили. Тамошњи збор је мање-више пропао, све је некако испало безвољно, скучено. Пропаст равногорског покрета осећала се у ваздуху те богате јесени. Природа је давала, људи одузимали.             Дуго сам остао унижен том непотребном, али тада, тешио сам се, оправданом лажи. Ако је Барајевац и знао истину, а тешко да није, учинило ми се да од мене, као некаквог равногорског званичника, очекује баш олакшавајућу лаж. Зачуо сам у његовом гласу саучесништво, чак навођење на неистину. . .             Ипак, нек ми је и био саучесник у лажи, стид ме. . . (Стр. 310, 311). . .             Мој неспоразум с омладинским руководством Авалског корпуса тињао је. У Врховној омладинској тројци за Умку постојала је хијерархија: Власта Петровић био је вођа тројке, Влада Врањанац заменик, ја трећи, најмлађи члан, нека врста извршног и задуженог за пропаганду. Прилика да се мало дисциплинује моја разбарушеност, иако предвидљива код седамнаестогодишњака, пружила се кад је нешто згрешио наш омладинац Паја Пиљар (син умљанског пиљара чика Драге, отуда надимак). Баш се не сећам шта, али је пресуду од десет батина примио као обичну летњу непогоду. Догађа се. У мом одсуству, ВОТ је донео одлуку да казну изведем – ја. . .             Као и толико другог у нашем тешко појмљивом грађанском рату 1941-1945, и кажњавање је имало разне облике, у Равногорском покрету оне традиционалне. Међу њима и батине (штапове), у српском народу одвајкада познате „дваеспет“, којима се књаз Милош, и не само он, обилато служио. . . . (Страна 311)             Отишао сам на Равну гору, читалац се тога сећа из поглавља ЧИЧА, а потом прекомандован на полутеренски рад као заменик омладинског делегата при Посавској бригади (Авалског корпуса). Моја нова дужност, полутеренска зато што сам боравио код куће, а терен обилазио бициклом или пешке, проводио тамо по неколико дана и враћао се, била је да са сеоским омладинцима, колико се може, , помогнем у организацији и одржим понеко слово о патриотизму и стању на фронтовима. Оно прво било је углавном трла-баба-лан, друго се сводило на оно што су ти момци и иначе мислили, а треће је из дана у дан пумпало оптимизам, - који је потхрањивао најцрње слутње. Црвена армија се пребрзо приближавала. Морали смо сами себе лагати да су нам савезници. Све у свему, пошто сељаци радио-апарате нису имали, а у „Ново време“, чим допадне, завијали шверц (кријумчарен дуван), претворио сам се у покретне новине. Кад би ми дојадило прикључивао сам се пикирантима капетана Булатовића. . . (Стр. 316, 317).             На терену сам, поменух већ, носио пиштољ, бомбу крагујевку и каму.             Исписујући реч „кама“ четрдесет осам година после, упитао сам се какав утисак она данас производи у свести читаоца рођеног, школованог, васпитаваног, формираног. . . у Србији тог времена. Наиме, у његову матрицу мишљења балкански комунисти су од основне школе програмирано уносили и потом неговали, у свим облицима људског изражавања, од дечјих листова и новина до филмова, сијасет политичких стереотипа: народни борац – издајник = партизан – четник, градили аксиоматска предубеђења добро зло =комунисти – националисти, нова Југославија = трула Југославија итд.             У таква натурена предубеђења спада и демонизирајућа флоскула четник-кама-клање, кључна у низу сродних за грађење негативне представе о припадницима националног покрета отпора у Другом светском рату, повезана с фиксацијом њиховог стандардног физичког изгледа:БРАДУРИНА (масна од печења и гибанице ), Косурдача (до рамена и пуна гњида), РАКИЧИНА (лочу од раног јутра), ШУБАРЕТИНА (лети и зими: да плаши народ). . . Тој слици коју је пратила и слична за православне свештенике (попузгера: среброљубац, ждероња, пијандура, похотљивац. . . ), обе систематски грађене колико ради дневне политике, толико за сопствену верзију историје и гајење мржње Срба према Србима, - придодали су, ђутуре, и нас равногорске омладинце. . . (Стр. 323).             Нисам, уосталом, ни носио оружје, сем повремено, кад бих се нашао на терену, по посавским селима. Тада сам за опасач стављао једну малу никловану берету 6, 35, дефанзивну ручну бомбу крагујевку и каму ручне израде, с мртвачком главом на врху алиминијумске дршке. (Стр. 33)             Када је почео слом, оставио сам каму и крагујевку код једног нашег омладинца у Великој Моштаници, БЕРЕТУ ЗАКОПАО (И НИКАД ЈЕ ВИШЕ НИСАМ НАШАО), ПА СА УМКЕ ОТИШАО ДА СЕ ОД Озне спасавам у београдском пласту сена, потом и на Сремском фронту. . . (Стр. 330). “             И Душка Петровића, који је ивде цитиран, помиње Крстић у својој књизи на страни 22, на следећи начин:             „Душан Петровић, наш школски друг из Треће мушке. . . је 1946. године у изјави за нишку војну Озну, током истраге нада мном због „покушаја насилног збацивања постојећег државног уређења ФНРЈ“, ваљда да досоли, . . . јављао како сам лета Господњег 1944, будући моћан члан Вота (Врховне омладинске тројке) на Умци упао у његову кућу да му одузмем пиштољ и том приликом напаствовао (тако некако, не памтим реч, можда је била и гора) његову сестру. . . То с одузимањем пиштоља било је тачно, . . . “ а понашање према Душковој сестри Крстић у књизи не помиње.             Влада Милосављевић, бивши срески начелник среза посавског – Умка, писмена сећања која је дао писцу ових редова 20. 05. 1953. -             Среско начелство за срез посавски Умка, Немци, четници војводе КостеПећанца, срески логор за ухваћене партизане, четници ДМ:             „1. Међу живим чиновницима бившег среског начелств (среза посавског – Умка, округа београдског) нема таквих који су се компромитовали антинародном делатношћу за време рата, а да су сада запослени, политички рехабилитовани или примљени у политичке и друштвене организације укључујући ту и СКЈ (Савез комуниста Југославије).             2. Осим Вујице Јовановића и Боже Михаиловића који су због свог напредовања (јер су са малим школским квалификацијама) слепо служили сваком пре и за време рата, других службеника међу живима нема. Оба су била склони ситној корупцији да за „бакшиш“ некоме сврше неки посао из делокруга свог пословања који би и тако – пре или после морали свршити и без бакшиша. Оба су сада пензионери. Први је остао при својим политичким ставовима. Други, Божа, се пред крај окупације, осетивши слом „Осовине“ и пропаст акција ДМ на чијем је челу у овом крају био његов кум Света Трифковић (Командант Авалског корпуса), повлачи и оријентише за НОП.             Мијушковић је био пре рата политички незаинтересован. Као такав остао је и за време окупације све до половине 1943. године када се ДМ у овом крају почела учвршћивати. Тој организацији било је потребно да у начелству има међу чиновницима своје одане и поверљиве људе који би организацију помагали и њену политику спроводили. У том циљу и врло тактички прилазили су сваком од нас. Било је више покушаја да и са мном постигну неки споразум да би ме придобили да са њима сарађујем. Ја сам то одбијао под изговором да се ја држим тзв. Интенција Српске владе спаса и да ми је циљ да од окупатора сачувам и спасем сваку српску главу била она четничка или комунистичка. Разуме се у границама својих могућности и по положају ондашњег вршиоца дужности среског начелника. Када су руководиоци те организације видели да са мном не могу урадити ништа они су покушали да изврбују моје млађе колеге (по рангу млађе), па су тако покушавали да придобију ондашње секретаре начелства: Јову Милојковића, сада пензионера и Живојина „Бату“ Михаиловића сада шефа неког одсека при секретаријату (или испостави за унутрашње послове) у Сремској Митровици. Први, Јова их је одбио под изговором да је туберкулозан (јер је заиста тада пљувао крв), а Бата Михаиловић их је одбио под изговором да је он из Срем и да је као избеглица додељен на рад у среско начелство, као и под изговором да је велики алкохоличар ( а заиста је тада био ноторна пијаница).             Видевши да са нама старијима не могу ништа успети, они су по моме мишљењу изватали Мијушковића обећавши му да ће га преко својих веза у ондашњем министартсву унутрашњих послова, поставити за среског начелника.             Када су у овоме успели, четници су потерали мене преко специјалне полиције и министартва унутрашњих послов оптужујући ме за сарадњу са присталицама НОП-а и да ја положај вршиоца дужности среског начелника злоупотребљавам спасавајући из логора и дајући гранције само за партизане, а да се за њихове људе који доспе у затвор или логор не заузимам.             Одговарајући код специјалне полиције и Министарству унутрашњих послова бранио сам се тиме што су партизани – комунисти (четници су све партизане називали комунистима) затварани од стране специјалне полиције тј. од Срба са којима сам се могао лако споразумети и умолити их да дају писмене гаранције за сваког партизана, у чему сам у већини случајва успевао, а да четници уколико су ухапшени, затворени су од немачког Гестапоа до кога ја нисам могао доћи, нити сам знао немачки. Најзад од затвора ме је спасао пок. Павле Ђорђевић, ондашњи окр. начелник, који се за мене заузимао код Министарства унутрашњих послова и Специјалне полиције, а и он сам је интимно признавао да више симптише НОП-у него четницима због њихових недела и клања Срба, мој случај је ликвидиран мојим премештајем. Као национлно и политички непоуздан за терен премештен сам за секретара Окружног начелства у Београду. То је био у ствари депо за ондашње среске начелнике који су се политички компромитовали на терену. Ја сам био пети по реду секретар коме ништа није давано у рад. Морао сам доћи изјутра да се упишем у књигу чиновника дошавши тога дана на посао.             Тако сам се водио од октобра 1943 до 14. априла 1944 године, када сам лажно опужен преко Министарства унутрашњих послова, окружном начелнику да сам се негде у Космају састајао са партизнима и ондашњим лекаром у Сопоту – др Милорадом Влајковићем. Сазнавши за овакву оптужбу, ја сам „дужност“ у окружном начелству напустио и кријући се по Београду и на Умци сачекао ослобођење код моје куће на Умци.             Ову оптужницу ми је кријући у клозету окружног начелства дала да прочитам стара дактилографкиња, Зора Васикић, која је симпатисала НОП-у. Она је иза ослобођења била у министарству унутрашњих послова службеник. Мислим да је још жива и налази се као пензионер у Београду.             Ја сам смењен са положаја среског начелника, а на моје место је дошао Миливоје Матић који је тада такође важио за човека који неће сарађивати са четницима јер је из Рипња родом и има рођаке у Рипњу и Барајеву који су наклоњени НОП-у. Треба да му је теча онај каменорезац Чеда из Барајева. Да ли је Чеда још жив не знам. Чеду познаје Богољуб Димитријевић из Баћевца, а истих су и година. Као што се види Мијушковић није постављен за среског начелника, али је остао до ослобођења у сарадњи са четницима због чега је при ослобођењу био побегао за Београд.             Миле Јовановић, Жика Трифуновић и остали чиновници среског начелства су са четницима сарађивали тек онако, могло би се рећи што су морали. . . .             3) Ниједан чиновник бившег среског начелства на Умци, осим мене, није био суђен. Такође ни један од њих, осим покојног Кокана Урошевића, није више сарађивао и помагао НОП него што сам ја то чинио за време и после рата.             Познато је да сам био осуђен јануара 1946. године на годину дана затвора због тога што сам подписао пресуду за тројицу младића да се упуте у Борски рудник на рад у трајању од три месеца. Ти младићи из Сремчице 1943 године, да би избегли мобилизацију у четнике и љотићевце, а да не би отишли у партизане добровољно су се јавили управи рудника на рад. Када је у Сремчици прошла опасност од свих мобилизација они су својевољно напустили рудник и дошли својим кућама у Сремчицу. Али у место да се крију од жандармапа и мештана, они су се слободно кретали по селу. Управа рудника затражи од жандармеријске станице у Сремчици да се ти младићи пронађу и стражарно приведу среском начелнику да поступи по прописима ондашње уредбе за упућивање одбеглих лица са рада у руднику и да срески начелник донесе пресуду којом ће та лица казнити по Уредби за принудни рад и упути у рудник. Референт за ове послове тада је био секретар Бата Михаиловић коме су ти младићи приведени са пријавом жандармеријске станице Сремчица. Бата је ове младиће заједно са патролом привео код мене и реферисао ми овај случај. Пошто сам жандармеријску патролу ослободио, овим младићима сам рекао да су погрешили што су се по повратку из Рудника јавно по селу кретали. Рекао сам им да ми у начелству не можемо прећи преко захтева управе Рудника и поднете пријаве од стране жандармеријске станице Сремчица већ да их морамо по Уредби казнити и упутити на принудан рад у исти Рудник. Затим сам им рекао да Уредба предвиђа максималну казну ове врсте две године, а минималну три месеца. Да ћемо их казнити са минималном казном у трајању од три месеца. Али када оду у рудник нека опет отуд побегну и када се врате кућама нека се крију од грађана, а нарочито од жандарма. Они су све ово примили са захвалношћу и у свему су поступили како сам им саветовао. Није прошло ни десет дана њих тојица су бегством из рудника дошли кући. На суду су, јануара 1946. године све ово и потврдили, а један од њих је изјавио и то да сам га ја пре њиховог првобитног одласка у Рудник када је ухваћен био од жандарма када се враћао са торбицом (судовима из Горичке шуме, где се био законспирисао Космајски (партизански) одред, а где је он носио ручак своме брату који је био у партизанима), када је био приведен у среко начелство ја сам га одмах пустио кући, тако да се у село вратио пре патроле која га је привела на Умку. Пред судом је рекао још и то, да сам га саветовао да убудуће када нешто слично буде радио буде опрезнији и да не дозволи да га нико у овоме примети.             Од ове казне издржао сам 6 месеци, а ресто сам био на условном отпусту. Одмах по изласку из затвора запослио сам се као касир(од 1. јуна 1946) при одашњем рсторану бив. Р. С. задруге. Решењем окружног суда рехабилитован сам и ова казна губи свако правно дејство – сматра се као да нисам осуђиван.             4) Пре рата у евиденцији начелства - Умке вођени су као комунисти: Милисав Ђорић, абаџијски радник из Вранић, који је још у почетку устанка у некој борби са Немцима погинуо; затим учитељ Милованчевић у Дражевцу који је у Крагујевцу био осуђен за растурање комунистичких летака па је по издржаној казни премештен у Дражевац и најзад Лека Ранковић, абаџиски радник из Дражевца. Пошто је Ђорић 1941 год. погинуо брисан је из евиденције.             За време рата ова евиденција није допуњавана новим лицима, а сви они који су се истакли у устанку (њих око 80), а нису се повукли у западну Србију и даље у Босну логоровали су при среском начелству на Умци одакле су пуштани кући (и логор је) ликвидиан у року од 5-6 месеци. Најдуже је остао Радомир Николић, из Баћевца, који је према налогу Космајског (партизанског) одреда задржан на Умци (конфиниран), али је становао код пок. Петра Жутобрадића. Када му је угрожен даљи опстанак на Умци од стране четника 1943 год. издао сам му објаву за путовање са важношћу од три месеца, што је био најдужи рок за објаве. Он је тада отишао у одред и користећи се том објавом путовао је по разним задацима одреда.             Једини логор при среском начелству у Србији била је Умка, у коме су били смештени сви они који су се у устанку компромитовали. Овај је логор формиран да не би ова лица била од стране Немаца и Специјалне полиције слата на Баљицу где су могли погубити главе или интернирани за Немачку. Сва ова лица од стране начелства пред Немцима и Специјалној полицији третирана су као националисти који су насели пароли протуреној од комуниста: “У борбу за краља и отаџбину“. Да би се такав њихов третман могао одржати послужила је начелству и чињеница што ниједно од тих лица пре рата није евидентирано као комуниста.             5) Бивше начелство, у времену између јула 1941 до окобра 1943. године прикупљало је информације о стању и приликама у месту и срезу лично преко самог начелника пок. Кокана, мене, Бате Михаиловић, Јове Милојковића и др. мање поверљивим службеницима начелства на терену, а од претседника општина и по службеној дужности примало усмене и писмене извештаје од жандармеријских станица.             Све ово чињено је да би се што је могуће боље познавала ситуациј на нашем терену и могле дати информацје и извештаји повољни по режим бранећи сваког грађанина у срезу од свих оптужби које би мимо начелства биле достављене Немцима, окр. начелству, Министарству или Специјалној полицији. За сваког кога би такве оптужбе угрозиле давате су писмене гаранције од ср. начелства, претседника општине и других добронамерних грађана о исправности „денунцираног“ лица.             Разуме се, имало је и таквих грађана који су денунцирали појединце и код нас у начелству верујући да ће начелство противу таквих предузимати потребне мере да таква лица искусе рђаве последице од окупатора и спец. полиције. Такви су били: пок. Првослав Петковић, из Барајева , жена, деца и зет Емил, - Драгољуба Филиповића из Баћевца, Дража и Павле Павловић из Бождаревца, Ђорђевић Милорад зн. “Чанчић“ из Гунцата, неки Радован и његови синови (грбави Стева) из Сремчице, неки Благојевић што је крајем 1943 и 1944, био претседник општине из Велике Моштанице, Лазар Гигић из Пећана (умро), који се нарочито истицао у оптуживању симпатизера и присталица НОП; у Баричу је био поп Биља Стојановић, сада треба да живи у Београду, који је дизао глас против партизана, а родом је из Баћевца.             На Умци су били Немци фолксдојчери браћа Рак, пок. Војин Николић, пок. Власта Јовановић кога су четници убили у Руцкој због његове сарадње са немачком пољском полицијом иако је био четнички приврженик; у Степојевцу је обавештајац био неки Спасоје, био је љотићевац а неко време и председник општине,             Лесковац, Велики Борак, Шиљаковац и Вранић, нису имали (уколико се сећам) људи који су се истицали у денунцирању симпатизера НОП-а.             У Мислођину је велики противник НОП-а био Петроније – Пеца Николић и Драган Лазић, а у Дражевцу Радомир Ђурђевић „Дужба“ и Радивоје Николић који је претежно живео у Београду и анонимно, преко Министарства унутрашњих послова слао доставе за поједина лица. Његови приврженици и једномишљеници Дужбе, - Брана Чолаковић и пок. Живан Стојићевић су преко Радивоја ( по моме мишљењу) оптуживали појединце.             6) Благодарећи личном познанству, пок. Кокана са Драгим Јовновићем, управником града, Бећаревићем, Параносом и Раданом Грујичићем Специјална полиција је усвојила често пута наше гаранције о политичком „лојалном“ ставу појединаца који су сумњичени за сарадњу са партизанима. Као њихов главни доушник био је пок. Лаза Гигић.             Обавештаја служба Спец. полиције сливала се каналима жандармеријских станица, преко њиховог командира чете, граничних одреда преко команде граничне трупе и четничких оганизација у срезу и непосредно.             Начелство је у то време било у сталном положају да даје одговоре специјалној полицији по денунцијама појединаца, који су одговори, може се рећи, биле одбране денунцираних.             7) Осим поменутих фоксдојчера који су били пре рата запослени у садашњој фабрици „Зеленгори“ није ми било познато да је било других лица настројених фашистичким идејама пре и за време рата.             Поменута браћа Рак, Миша Фајфер и Јозеф Кадлер одмах су ступили у контакт са представницима немачких војних власти. Ракови су били затровани Хитлеровци, Миша је био поштен човек и залагао се и спасавао сваког грађанина који би био у немилости код Немаца. Немци су га волели као поштеног човека и веровали му, па је Миша у интервенцијама код њих имао успеха. Кадлер је врло интелигентан, лукав и противник је био Хитлеровој Немачкој.             Поменути пок. Власта Јовановић из Умке и пок. Мирослав Струмџалић бив. Писар Среског начелства су знали немачки и са Немцима контактирали. Власта је код Немца денунцирао симпатизере НОП-а, а Струмџалић није бреновао ни четнике ни недићевцем желео је да се сви понемче. Њега, његову жену и Власту су четници ликвидирали пошто сам ја отишао из Среског начелства.             Поменути фолксдојчери и ова двојица су примали Немце у посету и код својих кућа.             Коса Богдановић је живела са наредником Вилијем, који је са својим командосом за откуп жита становао у њеној кафани.             Са немачким поручником лекаром који је био управник немачке војне пољске болнице од априла до краја јуна живела је нека „црна“ Милена ондашња чиновница Ср. Суда. Милена је и сада са службом негде у Обреновцу. Зна немачки и мађарски. Ова болница је била смештена у згради Ср. Суда на Умци.             (Колико се зна ово је била немачка команда места – ДДБ)             Ове Миленине везе са немачким поручником и командантом места користила је грађанима тако да Немци – војници нису грађане ниучему оштетили. Када је ова јединица добила наређење да крене на руски фронт јуна 1941 год. Милена изјави жељу команданта - поручника преко тумача Мише Фајфера (да) грађани приреде њему опроштајну вечеру како би он том приликом у Здравици објаснио присутнима да су његове и Миленине везе чисто љубавног карактера и да су као такве само биле од користи грађанима мест јер Милена је само о грађанима и Србима њему најлепше говорила. Ово је пренето на тадашњег среског начелника Мишу Петковића, који је онда живео у Н. Саду као пензионер. Петковић је позвао на вечеру неколико грађана међу којима смо били: ја, затим Мика Радосављевић – „Врабац“, чини ми се да је био и др Милошевић, пок. Војин Николић, поменути Јово Милојковић, ондашњи неки чиновници пореске управе, Среског суда и поште. Био је и Веља Катић, ондашњи стар. Ср. суда             Мислим да је Врабац у име грађана изјавио зхвалност команданту што су се он и његови војници према грађанима ова 2-3 месеца коректно држали, а команднт је захваљујући се на овоме, рекао оно горе о Милени, молећи грађане да јој ту њену везу са њим не схвате као неки патриотски грех.             Вечерало се у дворишту кафанице Илије Божића – садашња кућа Гише Живковића, до дворишта НОО-е.             8) Лица која су сматрана за немачке агенте – доушнике горе су поменута.             9) Крајем лета 1941 год. Формиран је четнички штаб К. (осте) П. (ећанца) у згради бив. Среског суда. А за њиховог војводу дошао је из Београда неки Бранко Милић, металски радник. Са собом је довео и нека непозната лица са стране. Међу њима је био и неки Милија Јакутовић, бозаџија. Одмах за њим дошао је за војводу Божа Живановић зв. „лепенички“ по чему је и одред носио им – лепенички. У М. Моштаницу је дошао неки већ формирани, на другом месту, одред под вођством Боже Торлачког(али је после некуда отишао) Тада је за среског начелника дошао пок. Кокан.             Лепенички одред на Умци обухватао је сву бараберију из Умке и околних села, па чак и Басту „. . . . . “ уз Руцке. Осим чланова под оружјем обухваћен је и добар део чиновника Ср. Суда и пореске управе. Ови чланови су примали извесно време тајине и неко следовање у намирницама. Сећам се да су ове тајине примили порезници Јеленко Михаиловић, Воја Јовановић, од судских службеника Миломир Моша Ђорић и судија Јова Димитријевић. Четовођа у Остружници био је пок. Војин Николић, а четник са оружјем при одреду Умке био је Војислав, синовац Николе Николића и Драган Здујић садашњи службеник „Путника“ у Београду који станује на Умци код ујака Ж. Калоперовића. Четовођа је био и пок. Бора као једно време и Драгомирн Петровић из Степојевца. Једно време у овом одреду је и МитарТодоровић из Лесковца. Овај одред је делао формално као јединица четничке организације К. (осте) П. (ећенца), а у ствари је примао у своје редове и људе који су се „компромитовали“ активно или идејно као присталице НОП-а за време устанка. Такав је случај са Митром Тодоровићем, Драгомиром Петровићем – Гудићем, Јовом Димитријевићем и др. Оваквим и овим људим било је потребно да се тренутно политички закамуфлирају. Војвода Божа „Лепенички“ и остали руководиоци одреда били су под утицајем пок. Кокана и за све време постојања овог одреда, није нико од грађана и родољуба страдао. При крају 1942. год. т. ј. пред расформирање ових одреда био је велики прилив официра и подофицира из заробљеништва који су се када је овај одред расформиран, прешалтовали у Д. М.             10) Организација ДМ почела се утврђивати у овом крају током 1943 год. Њу је углавном основао и њоме руководио у целој непосредној околини Београда познати и злогласни Света Трифковић, бив. Кап. Iкл. бив. југ. војске, из Умке. Доцније после мога премештаја за Београд видну улогу у овој организацији су играли: Миша Ђорић, бив. чинов. Ср. суда Умка, Јеленко Михаиловић и Воја Јовановић, бив. Порезник; затим као пратилац „начелника штаба Авалског корпуса“, капетан у резерви Драг. Ђорђевић, адв. из Београда, Михаило Мандић „Дандара“ из Умке. У задње време био је командант места Милисав Стошић (Гарин отац). Драгомир Николић, дрвар из Умке био је шофер Св. Трифковића. Осим ових имало је још лица са Умке који су се бавили обавештајном службом за ту организацију као што је био Бора Митровић и жена Петра Карића. Бив. Чинов. Министарства народног здравља и соц. политике, која је са мужем као избеглицом из Београда тада живела на Умци. Др Бору су мобилисали за свог лекара.             Своје састанке са појединим грађанима из Умке и др. Места углавном су држали у Руцкој, највише у кући пок. Николе Стевановића. На Умци је било ноћних сатанака по кућама где су становали официри пољске и граничне страже.             11) Овакав мој рад пре рата у званичној дужности и држање у приватном животу, обележавали су макар недовољно јасно моју политичку линију или боље речено правац нагињања мојих политичких склоности. Међутим све ово и мој рад за време окупације Пре завођења четничке страховладе у овом срезу у почетку њеном, послужило је четничким организаторима као оружје против мене, да ми прете, да ме тужакају, због чега сам требао да будем ухапшен од Специјалне полиције маја 1943. године, али су ме спасли б. начелник Павле Ђорђевић и Фрањо Гонда, ондашњи секретар Ђуре Сарапе.             Априла 1941 је дошао рат са Немцима и капитулација. Окупатор је задржао читав држани апарат на свом месту па сам на послу остао и ја и тако је дошло и до устанка. Начелник је био Кокан Урошевић а ја његов заменик и први сарадник. Окупатор и Недић су наредили да се сви сарадници НОП отерају у логор. После дугих договора решено је да Кокан иде у Министарство и покуша их убедити да дозволе оснивање логора при начелству на Умци а да адут буде тај да са овог терена нема организатора устанка. Кокан је успео у Специјалној полицији и Министарству унутрашњих послова и основан је логор једини такве врсте при среским начелствима у Србији. Режим у логору је био сношљив и ми смо изражавали симпатије према њима што су они то и видели и осећали. После 3-4 месеца је логор ликвидиран и сви су пуштени кућама. .             Почетком децембра (1941) чуло се да у Чачку у болници и затвору има људи из нашег среза па ми је Кокан налогом наредио да идем у Чачак, али тамо нисам никога нашао само сам чуо да су Светолик и Љуба Ранковић у Ваљеву, да је Љуба рањен те сам отишао тамо, нашао их и тражио да се нама спроведу а ми смо их одмах пустили кућама. У Чачку сам пустио из затвора мог брата Душана и снају Милунку.             После напада партизана на Умку 19. августа 1941, п. Начелник Константин Фурдуј се разболео од страха и умро па сам ја постављен за п. начелника, а крајем агуста 1942, Кокана премештају за Пожаревац и мене поставе на његово место на тражење грађана среза јер су чули да треба да дође Тале Јанаћковић из Космаја који је био злогласан. Депутацију је сачињавало 40 лица међу којима је био и Кокан и ја и 30. августа 1942, је била прво код Окр. нач. Павла Ђорђевића а затим код минстра унутрашњих послова. Начелник Ђорђевић је енергично одбио да Кокан и даље остане и депутација је тражила да ја вршим дужносзт начелника с чим се он сложио, мада сам ја то одбијао, и то је предложио министру, и ја сам све до фебруара 1943 био в. д. начелника а тада сам постављен за начелника, али сам се бенефиција одрекао у корист Коканове породице која је остала на Умци.             21. маја 1943 саслушаван сам у Специјалној полицији цео дан по оптужби у 67 тачака али ме је спасао пок. Ђорђевић окр. нач. и Фрањо Пенде, секретар злогласног Ђуре Сарапе, а 15, октобра т. г. сам премештен за секретара у окр. нач. где сам био пети. . .             Једном су на мене пуцали на Умци четници и спасао ме капетан Гајић (командант пограничног одреда српске државне страже) са његовим војницима, отпративши ме до жел. станице да идем за Београд.             14. априла 1944, напуштам службу под видом болести и живим у Београду и на Умци.             Бегство четника и „државних власти“ сачекао сам на Умци 4. октобра 1944, а већ сутрадан 5. 10. 1944 сазвао сам народни збор и установио власт која ће да штити општенародну и приватну имовину. Збор је Свету Митровића изабрао за команданта а око 20 лица је било наоружано.             13. октобра су дошле и прве јединице НОВ које су се до оснивања првог МНО на ово ослањали. Делегиран сам за бирање СНО са препоруком грађана да уђем и у НО, али сам то одбио с обзиром на моје функције у току рата (носиоц „власти“).             Одмах сам се укључио у синдикални рад о у рад комисије за ратну штету где сам био до хапшења 20. новембра 1945. г. Срески суд ме осудио на 5 а врховни смањи на 1 г. од чега издржим 6, 5 месеци а ресто условно те сам пуштен 1. 6. 46 г.             Божа Ђокић Стаљин, казивање писцу ових редова 30. 06. 1976. - „У зиму 1941/42, Космајски партизански одред је био у тешкој ситуацији. Главнина одреда отишла за Санџак, а једна чета остала на терену. Потере Немаца, недићеваца, љотићеваца и четника Косте пећанца за нама су даноноћне. Борци гину или буду рањени. Сељаци заплашени. У једној борби изгубим везу са друговима. Крио сам се неколико дана по шумама, а ноћу се кретао и тражио чету, али ње нема. И ја дођем кући у Барајево. Одмах су ме ухапсили жандарми и држали неколико дана у затвору, саслушавали ме и пустили.             Још зима није прошла, мислим да је био почетак месеца фебруара 1942, ухапсили су ме четници Косте пећанца и спровели у логор на Умку. У логору је било око стотину људи, углавном ухваћенх партизана, али било је и партизанских сарадника и симпатизера из свих села тадашњег посавског среза. Били смо позатварани у један стари магацин на самој десној обали реке Саве. Доласком пролећа и топљењем снега Сава је толико надошла да нам је вода пробијала кроз пукотине натрулих дасака. Пошто нам је живот био угрожен неко се ипак сетио да нас премести, тако да смо добили сувљу просторију у самом кругу среског начелства.             Храну уопште нисмо добијали. Већини логораша храну су доносили њихови рођаци. Али било их је којима храну нико није доносио. И у таквим околностима долазила је до пуног изражаја партизанска солидарност и другарство. Они који су добијали храну делили су са онима који су били без хране.             Зграда је била стара са два прозора са источне стране, обезбеђена дебелим шипкама. Стражу је пред вратима дању чувао жандарм – недићевац, а ноћу понекад и четник Косте Пећанца. Док смо били затворени у магацину стражу су држали само жандарми             У неколико наврата Немци су узимали део људства из логора да би у фабрици трикотаже на Умци зазиђивали прозоре, јер је подземна вода продрла у фабрику. И сам сам на тим пословима радио неколико дана, до груди у води, због чега сам имао здравствених проблема.             Лежећи тако по цео дан на даскама, срећом сувих, човеку се из главе не могу отргнути мисли о даљој својој судбини. У таквој доколици, шта би друго, почео сам на некој кутији од цигарета да нешто и пишем, да би било како забавио себе, а после читањем и остале. .             Једног дана упаде код нас полициски писар Мијушковић у пратњи једног жандара (недићевца). Наравно када наилази таква власт сви смо поустајали. Пошто је погледом одмерио све нас Мијушковић рече:“Које тај писац нека изађе? Осетио сам неколико погледа уперених према мени, значи неко ме је откуцао. Свака одбрана или било какво оправдање било би илузорно. Авај, како се отарасити тог фамозног папира. Хиљаду мисли ми навиру у глави. . . Трже ме поновни позив:“Шта је, није та птичица међу вама? Е, сад ћу је ја пронаћи!“. Нека невидљива сила ме повуче корак напред. . . “А ти си тај“, отегнуто рече Мијушковић, „ајде код господина начелника па ћеш њему све лепо да објасниш“. Жандар скиде пушку, Мијушковић крете напред, ја за њим и „почасна пратња“, с пушком на готовс замном. . . Шта рећи сад? Ако ме претресу „компромитујући“ материјал је ту. Пут преко дворишта до начелства је кратак. Видим неке Немце. На улазу у начелство срећемо два брадоње, вероватно су били у аудијенцији код Г. Начелника. Велика масивна врата се отварају. „Господине начелниче, ево га, пронашао сам га“ рече Мијушковић и уведе ме у начелникову канцеларију. Жандарм залупи врата и оста напољу.             „Јели бре бунтовниче, шта пискараш тамо и буниш народ, научићу ја тебе боље од твог учитеља“, повишеним тоном и бујицом речи засу ме човек лепо обвучен, висок и у господском оделу. . - Хвала вам много г. Мијушковићу, што је вероватно био знак да жели насамо да разговара самном. Врата се опет отворише и затворише. Изађе Мијушковић. Стојим и не знам одакле да почнем и шта да кажем. Гледам два бистра ока која ме нетремице посматрају. „Седи“, рече ми. „Пушиш ли“, упита ме и пружи ми кутију с цигаретама. Узех цигарету и захвалих се још у стојећем ставу. „Ма седи кад ти кажем“ рече ми начелник, пружајући ми шибицу да запалим.             Мења тактику, мислим, јер после оне бујице речи и претњи, сад из истих уста излазе речи у блажем тону.             - Покажи ми шта си то писао, рече Начелник, не скидајући поглед с мене.             - Нисам ништа страшно господине Начелниче, покушавам да се правдам и да му објасним да сам ја то мало онако у шали и стиху, а у доколици.             - Море када си могао да читаш тамо свима у логору, дај то овамо да и ја видим, а уверавам те да ћу ти све вратити.             Неки унутрашњи нагон, или нешто друго мени непознато, говори ми да овај човек није зликовац, да вероватно у њему има нешто што мени није познато. . . Завукао сам руку испод појаса и извадио 3 – 4 савијена листа од Драве цигарета и пружио му. . . Сад су се улоге измениле, ја сам њега нетремице посматрао док је у рукама прелиставао онај мој „писачки рад“ и у једном моменту учинило ми се да се покушао чак и насмејати, али сам добро видео да му поигравају стиснути мишићи. . .             Пружајући ми те фамозне папириће рече: Имаш ли ти главу? Гледај да се отарасиш овога. Устани рече ми и пружи ми кутију са цигаретама, дохвати звонце на столу позвони и промени глас и тему. Појави се жандарм. , пред којим ми повишеним гласом Начелник рече:             - Нећу ја више дуго са вама да се бакћем!!! Предаћу вас другој команди!!! Изрекао је још читаву канонаду речи повишеним тоном. . . Водите га г. жандару и хвала вам и молим вас припазите на овакве, заврши претње Начелник.             Тај мали простор до логора прошао сам као пијан. Хиљадама разних мисли ми се врзмало по глави. Кад су се логорска врата затворила, пронашао сам слободно место и струшио се на патос. Све су очи биле упрте у мене, неки су покушавали да ме нешто и питају, међутим ја никога нисам видео ни чуо. . .             Сутрадан изјутра зазвекеташе пранге на вратима и један жандарм помоли главу и рече:             - Онај Барајевац који је јуче био код г. Начелника напоље и то брзо! Остали логораши ми направише пролаз. Излазећи напоље освежи ме јутарњи ваздух. Обузимају ме опет разне мисли. Срећом, жандарм који ме спроводи не држи пушку на готовс. Идем према Начелству.             - Не тамо викну жандарм, лево код госпође Начелниковице!             На степеништу видим жену у кућној хаљини достојанствног изгледа која нас чека. Кад сам стао она рече:             - Ја мислим да ти нећеш да бегаш, а позвала сам те да ми донесеш воде са бунара и насечеш мало дрва, јер послуга код г. Начелника је толико заузета да она то не може. Гледајући ме својим продорним очима, настави: Обећај ми да нећеш да бежиш? Много вам хвала господине жандарму, позваћу вас када заврши послове да га вратите у логор. Обећао сам да нећу бежати. Жандарм оде. Начелниковица ме позва да уђем у кућу. Ишао сам за њом као опчињен. . . .             - Седи, рече ми, показујући руком на столицу и упита ме да ли сам гладан. Са ћу ја, рече, да ти подгрејем нешто што нам је остало од вечере, при том покушавајући да умири двоје мале деце. . Ту укусну сарму и дан данас не заборављам. Пружајући ми две кофе за воду рече ми:             - Не мораш их пунити и немој журити, гледај да се мало дуже задржиш код бунара, и држи се обећања да нећеш бегати. . .             Тако је игледало моје прво познанство са г. Начелником и г. Начелниковицом, људима који, што сам касније сазнао, заслужују много, много више да се о њима и њиховој борби каже. . . Тако је почела моја свакодневна марш-рута, за воду, дрва итд.             У таквим околностима човек добије мало више слободе, комуницирања су дужа, док ме једног дана драматичан догађај није условио да променим свој став и мишљење. Из нашег логора Немци одводе једног да га стрељају у Дражевцу селу у срезу посавском. То нам је било саопштено, што је изазвало узнемиреност и наравно страх. . .             Сутрадан, као и обично у пратњи жандрма одлазим на уобичајену дужност а стално сам у страху шта ће бити са нама. У дотадашњем дијалогу са Ковиљком (тако је било име Коканове супруге) сазнао сам да је њихов заједнички друг из школе Никола Станковић, касније судија у Сопоту, из њихове куће отишао у Космајски партизански одред, да су они баш због развоја ситуације у Космају премештени на Умку, да су слушајући радио Лондон чули да су Немци под Харковом (на руском фронту) са гранатама далекометне артиљерије бацали отровни гас на руске војнике што је било сасвим супротно међународној конвенцији. Шта је гђа Ковиљка тиме хтела да ми каже, нисам могао да протумачим и разјасним. Да они симпатишу партизане нисам смео ни да помислим. Опет, и Коканово понашање према мени и Ковиљкино казивање, могло се схватити да они симпатишу партизане. Да су јавно за режим а тајно за партизане, да раде на два колосека. Тешко ми је било да се снађем у тој ситуацији.             За време уобичајеног мог доручка, упао је у кућу Начелник Кокан смркнута лица. Ја сам се тада јако узбудио. крв ми је ударила у главу и лице да сам се зацрвенио, био сам као у делиријуму. Уплашен да ће нас Немци побити, сав уздрхтао упитао сам Начелника:             - Господине Начелниче шта ће бити са нама? Хоће ли нас Немци побити? Да ли ће доћи време да за нас неко буде одговоран? Ја видим да Ви радите на два колосека, само незнам који Вам је ближи?             - Ако Немци буду узели још којег човека из овог логора, ја ћу отворити логорска врата и ви сви куд знате, а ја знам куда ћу, рече Начелник смркнута лица, узео нешто из куће и изађе. . .             И данас ми је жао што сам био тако нетактичан према својим доброчинитељима. Али надвладао је страх да ће нас Немци побити. .             Нас нико из среског начелства није саслушавао, али су жандарми, нарочито у почетку изводили појединце и саслушавали их у њиховој станици. Чули смо да су то радили по налогу Специјалне полиције и Гестапоа и да је њих неколико из нашег логора пребачено у концетрациони логор на Бањици у Београду где су стрељани, као неки Марковић из Лесковца који је био у партизанима, па један из Конатица и неки други. Да ли је то знало среско начелство није ми познато.             Једног дана док сам био на бунару, угледао сам моју мајку са још неким Барајевцима натоварених торбама. Искористио сам тај моменат и замолио Ковиљку да позове моју мајку код себе у стан, а она је то врло вешто извела. Тако да сам после више од гри месеца видео моју мајку. . . То наше виђење настављено је и касније код Ковиљке у кући. . .             Дани су одмицали, а напетост и страх када су логораши извођени из логора од специјалне полиције и Немаца и ликвидирани, јењавао је. Логорашки живот је ишао даље и доносио још по неки бисер. . .             Некако у јуну месецу 1942. године, подначелник Влада (Милосављевић), организује свадбу (венчава се). Сазнајем од Ковиљке да је Кокан кум и да ће се венчање обавити у Руцкој (Месту до Умке), да је Кокан планирао да поведе и мене, па ме је том приликом благо укорила због онако оштрих речи, напомињући да Кокан зна шта ради. . .             Дана одређеног за свадбу (венчање), Кокан је лично послао жандарма по мене. Кад ме је жандар – недићевац довео, у дворишту су већ чекала два фијакера. Кокан је рекао мом пратиоцу жандарму да ме води да за њега лично ладим пиће, нашта га је жандарм поздравио и отишао.             Један фијакер је возио Ковиљку са децом, а други Кокана и мене. Наравно моје је место било напред поред кочијаша. . .             Још раније сам приметио да је Кокан под страшном депресијом. Догађало се да дође у кућу и онако с ногу изручи на искап неку чашицу. . .             Кад смо стигли у Руцку, пред црквом је било доста четника. Као прво мој заштитник (Кокан) се одмах постарао да ме упозна са том брадатом руљом, па је рекао:             - Браћо овај овде је бивши партизан, он ће служити мене, а ви припазите на њега, потом се мало шеретски насмеја и додаде: „Док је мене и вас браћо, комунисти неће вршљати Посавином“, нашта је руља с одобравањем и с једним хицем у вис, одобрила те Коканове речи.             Имао сам ту част да сам имао два пратиоца с пушкама на готовс. Показано ми је где је пиће (наравно, одвојено за г. Начелника) лед и једно старо корито.             Кад се је црквена церемонија завршила, и званице заузеле своја места, Кокан као кум је одржао једну малу беседу, па између осталог рече да сесрећна браћа после осам година растају а мој кум Влада се тек венчава.             Моји пратиоци почеше да заплићу језиком, веровано се напили из неке украдене флаше. Није баш пријатна атмосфера. Почеше и по неки хици у ваздух. Постајем мало и забринут али и даље ЛИЧНО служим г. Начелника. . . Паде имрак, Ковиљка са децом отишла, остајем сам са кочијашем и Коканом. Пуцњава учестала. Кокан и даље пије и по неки пут узвикне: „Браћо где је онај мој?“. Остали се ускомешају осим мојих пратилаца, јер не виде да ја стално стојим иза њега. Прави циркус. . .             Кад је поноћ већ поодмакла, Кокан ми рече да пронађем кочијаша и да кренемо. . За нама је остала Руцка и по неки пуцањ. Кокана је алкохол добро ухватио, стално га придржавам на задњем седишту и не могу да га смирим, јер стално захтева да му певам партизанске песме и то гласно. Ја покушавам онако на уво да га задовољим, али не успевам. . . На улазу у Умку се мало смирио, те нареди кочијашу да тера право пред начелство. Једва сам успео уз помоћ Ковиљке која је осетила да долази и сачекала нас са упаљеним фењером, да га скинемо са фијакера. . .             Стражар четник ме је спровео у логор где су моји сапатници спавали дубоким сном. . . .             Зрачак наде се указује. Неки бивају пуштени кућама.             Једанпут Кокан затиче и моју мајку код њега у стану. Није му био пријатан плач и молба мајке за њеног јединца. Он је посаветова да нађе неке људе у Барајеву да се направи молба са потписима, те да ћу ја бити пуштен. На моје питање није ли то ризик за те људе, он одговори да се ја не мешам у то, јер њему је такав докуменат потребан само тога дана, а сутра ће Ковиљка са тим потпалити шпорет. . .             Дошао је и тај дуго очекивани дан, долазим кући али са страхом и зебњом. . . Трагедија је задесила сав напаћени народ, па чак и неке који се нигде нису мешали. Ноћна буђења и контроле, да ли сам код куће још више појачавају страх. На моју срећу кукурузи су велики а јаруге погодне да се сакријеш. Живот тече у неизвесности. . .             Једног дана уговореним знаком будем позван од мајке. Пред кућом ме је чекао познати човек који ми рече да га је послао срески Начелник са Умке да ме нађе и да ми каже да дођем пред чича Живкову кафану. . .             Затекао сам га у друштву са Браном Димитријевићем (власником млина у Барајеву), а већ је био дошао са колима и Драгољуб Савић (Драгиша Шваба) да га вози. Поздрављајући се са присутнима онако шеретски добаци да се он четника не плаши, а мене води као таоца да се обезбеди од партизана.             Из Барајева смо отишли у Бождаревац, где се Кокан састао са више људи. Њима је говорио да окупатор тражи коње и вуну, да са вуном окупатору можемо подваљивати, говорио је Кокан, стављајте песак у вуну да буде тежа, а за питање коња, тужно је говорио, ту се не можемо много помоћи. . .             У Баћевцу смо заноћили у кући Деспота Бркића, председника баћевачке општине, одакле нас је сутрадан пустио кућама. . .             На моје питање који му је колосек ближи, време је показало, овај данашњи. . .             Милорад Ташић из Барајева, чији је син Бора био у Космајском партизанском одреду, био је као и ја у среском логору на Умци. Милорад ми је причао како је Кокан са њим неколико пута разговарао. Каже да му је говорио ако су логораши гладни нека му кажу, он ће рећи својој жени да им спреми храну да не буду гладни. Када га је пуштао из логора, каже Милорад да му је Кокан рекао како је био у Барајеву и разговарао са Животом Јовановићем Брзачким, председником општине, попом Милојем и власником млина Браном Димитријевићем и да их је питао зашто за њега, Милорада не дају гаранцију да се и он пусти из логора. На крају Кокан му је рекао:             - Милораде иди кући и немој да радиш као што си до сада радио, јер те поп Милоје и Живота Брзачки руше до темеља а Брана Димитријевић те хвали“             У логору је био и Радомир Николић из Баћевца и последњи је пуштен и то тек другом половином 1942. године, после чега је одмах отишао у партизане. Радомир није био у партизанима, само их је помагао јер су му 1941 у партизане отишли отац и сестра. Радомир ми је причао да је на годишњицу напада Немачке на СССР, срески начелник Кокан Урошеић приредио банкет у једном ресторану на Умци у част те годишњице. На тај банкет је позвао и логораше Радомира и Митра Тодоровића из Лесковца. Кокан је тако говорио да је било јасно да говори у прилог СССР-а. Када су отишле званице њих тројица су остали до зоре певајући партизанске песме у кафани.             Када сам чуо да је Кокан ухапшен нисам се изненадио. Он је био за партизане и помагао им је увек када је могао и то се није могло сакрити. а поготово и своје расположење које је крио, али када попије није се могао контролисати. Са више људи, не само логораша, разговарао сам о Кокану, па сам чуо да је рођен 19. фебруара 1905, да је права завршио у Београду, да је био срески начелник у Житковцу, тако се некако место зове, близу Алексинца, па у Макарској, па у Приједору, па у Сопоту где је био ухапшен у лето 1941 пет дана због оптужбе да сарађује са партизанима, и после је пуштен и премештен на Умку, а одатле у Пожаревац где је ухапшен. Кажу када је дотеран у логор на Бањици да су ишли неки људи са Умке, међу њима и Миша Фајфер да интервенишу да га не стрељају Немци већ да га протерају у концетрациони логор Маутхаузен у Аустрији што је и учињено кажу пред ослобођење 11. септембра 1944. године. Вратио се жив из логора после ослобођења и запослио се у Министарству унутрашњих послова Републике Србије где је био неки старешина. Погинуо је у саобраћајној несрећи у Липовичкој шуми када се враћао из Лазаревца 25. октобра 1947. године. То сам касније чуо као и да је и Ковиљка била ухапшена од Специјалне полиције па је пуштена, а после рата је била судија а после Коканове смртги удала се за судију Јову Димитријевића и обоје су радили у Београду у неком суду,             Срески логор на Умци и срески начелник Кокан Урошевић су неограђена тема.             Ја сам хтео да нешто и напишем о Кокануј па сам записивао што сам чуо, и да проверим да ли је све тачно што су ми људи говорили, али на томе је и остало. А Кокан је био врло занимљива и храбра личност“.             Жртве четничког терора. - Према извештају Месног народног одбора Умка број 40. од 5. марта 1946, чији је оригинал у поседу писца ових редова, од стране четникс ДМ су из Умцке су ликвидирани:             1. Драгомир Ђ. Живковић, земљорадник, рођен 1899, заклан 16. марта 1943. године. 2. Јован Момчиловић, слуга – радник из Босне, избеглица, стар 21. годину, заклан 16. марта 1943. 3. Ђура Јосић, приватни чиновник, заклан у лето 1943. 4. Милка Ђ. Јосић, заклана од четника у лето 1943. 5. Служавка Ђуре Јосића, заклана у лето 1943. 6. Сестра Ђуре Јосића, заклана у лето 1943. 7. Коста Димић, обућар, заклан јануара 1944. 8. Хелена Косте Димића,             заклана јануара 1944. 9. Властимир Јовановић, чиновник, заклан фебруара 194410. Боривоје Глигоровић, обућар, заклан јуна 1944. 11. Јован Бабић,             адвокат, рођен у Београду, заклан 24/11. јула 1944. 12. Радослав Раша С. Гагић,             новинар из Београда и чиновник Дириса, заклан на Умци 3/7 (21/06) 1944. године. 13. Момчило Јанковић, судија, родом из Косјерића, стар 36. година заклан на умци 24. јула 1944. 14. Јелица М. Јанковић, учитељица, супруга Момчила Јанковића, стара 30. година, заклана 24. јула 1944. 15. Михаило Смиљанић, општински деловођа, заклан почетком октобра 1944. 16. Вера Смиљкић, учитељица, заклана почетком октобра 1944. 17. Косана Смиљкић, заклана почетком октобра 1944. 18. Живко Ковачевић, радника заклан маја 1944. 19. Иван Бурзановић, рибар заклан јула 1944. 20. Петар Жутобрадић,             кафеџија, заклан јуна 1944. 21. Миливоје П. Жутобрадић.             механичар, неожењен, заклан у поточићу испод своје куће 10/05 (27/04) 1944. 22. Валеријан Скоробогач, заклан у лето 1944. 23. Нада М. Струнџалић,             домаћица, марта 1944. 24. Војин Николић, маја 1944.             Које наведена лица одредио за ликвидацију, које ноћу доводио четничке црне тројке са терена на Умку, којим је показивао куће лица осуђених за ликвидацију, итд. то господин Угљеша Крстић, који је са осталим својим једномишљеницима, ведрио и облачио по Умци, нигде не помиње у својој књизи „Најлепши позив на свету“, јер му се не уклапа у ружичасто приказивање националног покрета отпора, како воли да звучно прекрштава равногорско зликовачко четништво.             Четници су на Умци ликвидирали и Мироја Брајевића, жандармеријског наредника фебруара 1944, Бранислава Митровића, жандрмеријског наредника у лето 1944, и Мирослава Струнџалића, полицијског писара, марта 1944. године, који им нису били нешто по вољи.             Од четника ДМ на Умци су батинана следећа лица:             1. Радојка Живковић. 2. Мијат Стојковић. 3. Живојин Николић. 4. Светомир Гајић. 5. Златомир Николић. 6. Ленка Живковић             Наравно све су ово непотпуни спискови јер овде нема ни пиљаревог сина са Умке кога је батинао Угљешас Крстић.             Као и по другим местима и на Умци је, поред Југословенске равногорске омладине постојао Равногорски одбор, Женска равногорска омладина санитета, месна стража и друге организације.             Шта се на Умци причало о Ђоки Локанчевићу. Један од активних четника ДМ на Умци био је и Ђорђе Локанчевић, рођен 1911 у месту Бродац, срез Бијељина Босна и Херцеговина, Србин, који је као месар по занимању дошао пре рата на Умку где је радио и живео. Године 1941, ступио је у четнике Косте Пећанца и остао у њима све до краја 1942. године. Као четник Косте Пећанца вршио је разна насиља а крајем 1941, са још једним четником је у општинској згради у Рушњу убио четника КП Миливоја Милића, зато што је исте четнике напустио, а није предао оружје. Другом половином 1943. добровољно је ступио у четнике Авалског корпуса, - Липовичку бригаду. У јесен 1943, са још два четника учествовао је у убиству једног избеглице недалеко од зграде општине Велика Моштаница. Почетком 1944, у Барајеву је ликвидирао четири лица која су четници негде ухватили и дотерали у ово место. У лето 1944. са члановима четничке црне тројке – Илијом Арнаутовићем и Белим Рафаиловићем учествовао је у клању адвоката Јована Бабића и чиновника „Дириса“, иначе новинара, Раше Гогића, које су заклали на путу између Умке и Велике Моштанице и још неких лица са Умке. У Мељаку је Локанчевић тукао Момчила Живанића. Локанчевић је једно време био и пратиоц команданта Липовичке бригаде поручника Виктора Попова, а потом и мајора Драгослава Ђорђевића, помоћника команданта Аваласког корпуса. Повукао се са четницима октобра 1944, за Босну и после ослобођења није дошао на Умку већ се вратио у своје село Бродац где је ухапшен и осуђен. Према казивању писцу ових редова Душана Петровић, њему је иследник ОЗН-е за округ београдски Срдан Андрејевић рекао да је ислеђивао Локанчевића и да је овај признао да је извршио девет убистава.             О злочинима Локанчевића писац ових редова је ово чуо и од више мештана Умке у времену од 1946-1952. године.             Немачка национална мањина на Умци. -После окупације, у току лета 1941. на Умци је основан Културбунд као организација немачке националне мањине, у којој су, између осталих били:             1. Михаило Пфајфер, радник, дошао на Умку око 1930. године За време окупације био председник оопштине – Биргермајстер, а када су немци били на Умци био им је и тумач.             2. Етата Дена Пфајфер, супруга Михаила Шфајфера.             3. Роза Пфајфер, кћи Михаила Пфајфера .             4. Барбара Скубашевски, домаћица, супруга Тадије Скубашевског радница у фабрици „Посавина“.             5. Скубашевски Тадија, радник у фабрици „Посавина“.             6. Јохан Рак, мајстор у фабрици „Посавина“. Дошао на Умку из Панчева 1940. године. Добио чин капетана, убијен 1944, од четника ДМ.             7. Елизабета Рак, супруга Јохана Рака, дошла на Умку из Панчева 1940. године.             8. Карло Рак, дошао из Панчева, радник у фабрици „Посавина“, године 1943. отишао у Немачку.             9. Јован Рак, дошао на Умку после окупације, касније ступио у немачку војску и више се није враћао на Умку.             10. Јозеф Келер, дошао на Умку 1937, радио као мајстор у фабрици „Посавина“, године 1941. отишао у Беч одакле се није вратио.             11. Август Пфајфер, син Михаила Пфајфера, радник у фабрици „Посавина“: 1941, отишао у немачку војску где је погинуо.             12. Марила Велимировић, невенчана жена Августа Пфајфера, домаћица, 1944, отишла у Немачку.             13. Алојз Питнер, шофер, 1942, ступио у немачку војску и није се вратио на Умку.             14. Маргита Питнер, супруга Алојза Питнера, по ослобођењу отишла у Панчево.             15. Катица Јосић, од оца Алојза и мајке Маргите, домаћица, са мајком је после ослобођења отишла у Панчево.             16. Пфајфер Матија, пекар, ступио у немаччку војску и није се враћао на Умку.             17. Илонка Пфајфер, супруга Матије Пфајфера, домаћица, по ослобођењу отишла у Нови Сад.             18. Гизела Јелагин, домаћица, пред ослобођење отишла у Немачку.             19. Осипов Иван, радник, за време окупације ступио у немачку војску и није се вратио на Умку.             20. Осипов Новка, радница, по ослобођењу се преселила у Пожаревац.             21. Андрија Осипов, радник, за време окупације ступио у немачку војску и није се враћао на Умку.             22. Лалика Јосић, електричар, за време окупације ступио у немачку војску и није се вратио на Умку.   Мала Моштаница, - ликвидација Срба избеглица из Хрватске. “За то време (03. 09. 1943) док сам био код Зеке ишли смо у Малу Моштаницу са целом четом. Ту смо ухватили две избеглице који су осуђени на смрт. Повели смо их до јасеначке шуме где је Зека одредио Путулу и Вељу Курјака да их закољу. Ја сам гледао како су их клали. Када су их заклали онда смо отишли ка Јасенку“. (Изјава Борисава Васиљевића у команди места Умка, 09. 01. 1945).             Дана 3. септембра 1943. године од четника ДМ Посавске бригаде, под командом Зеке, у у шуми Јасеново између Мале Моштанице, Јасенка и Вранића ликвидирани су као црвени и комунисти Срби, избеглице из Хрватске:1. Косовац С. Илија, земљорадник, рођен у селу Шкалићи, срез Бриње, Лика, стар 48. година, и 2. Чабрак Р. Стево, земљорадник, рођен у селу Пишеће, срез Удбина, Лика, стар 50. година.                         Арнајевo. - Батинања. Од стране четника ДМ у овом селу су тучена следећа лица:             1. Ђорђевић С. Драгољуб, р. 1901, 2. Анђелковић Филип, р. 1897, 3. Анђелковић Добросав, р. 1921, 4. Богојевић Д. Светислав, р. 1911, 5. Јовановић Ђ. Радован, р. 1900, 6. Ђорђевић М. Маријан, р. 1890, 7. Радовановић Милојко, р. 1926, 8. Богићевић Милутин, р. 1908, 9. Борисављевић Милован, р. 1908, 10. Томић Р. Радован, р. 1905, 11. Лукић М. Војислав, р. 1905, 12. Танасијевић М. Милош, р. 1892, 13. Танасијевић М. Милован, р. 1885, 14. Анђелковић Р. Никола, р. 1888, 15. Јовановић М. Радојко, р. 1911, 16. Петровић О. Вукосава, р. 1906, 17. Јовановић М. Живослава, р. 1922, 18. Борисављевић Миливоје, р. 1910, 19. Богојевић Д. Милан, р. 1909 и 20. Спасојевић Р. Драгиша, р. 1923. године.             Према извештају Шефа месне канцеларије Мијатовић Милутина од 31. јануара 1960. године, напред батинани не сећају се датума само знају да је то било 1943. године и да су добијали обично 25. батина а неки мање или више. (Извештај се налази у поседу писца ових редова).             Јасенак. - У почетку формирања равногорских четника ДМ село Јасенак је имао врло значајну улогу, не само због присталица, већ нарочито и због свог географског положаја.             Јездимир Николић Јеца, казивање писцу ових редова 7. 02. 1991. „Тешић Аце оца убили су четници ДМ Ивко Чолаковић и Борисав Андрић, иначе познати кољаши у колиби у пределу Шиб између Барича и Јасенка 1944. године, јер је био присталица партизана             Николић Станимир, мој рођени брат, убијен је од четника ДМ 18. марта 1943. у суседном селу Мислођину.             Гавриловић Милан звани Брзак из Београда, имао је кућу у Мислођину где је често долазио и живео, заклан је од четника ДМ Александра Радојице Радосављевића званог Пићура и Јефтића, оба из Јасенка; Брзак је имао златне зубе и они су му зубе повадили и однели; не знам где је сахрањен.             У лето 1944, четници из нашег краја су се пребацивали у Срем, мислим код ушћа Колубаре у Саву или код шуме Дубоко. Око тог прелаза се нарочито ангажовао Жика Нешковић из Барича, убијен после рата као четник.             Савица, свирач из Мељака, Циганин, био је мобилисан у четнике и свиро им разне песме, нарочито: „Мирише ми дуња у фијоци, драги ми је у Дражинпј војсци“.             Када су у зиму 193/44, четници ухватили попа Бору Гавриловића и његову жену попадију Зору и Илију Јелића из Вранића, водили су их по селима да причају против партизана. После су Бору попа и Илију четници убили, а попадију Зору нису.             Када су једном четници дошли на славу код Милутина Чучуковића и довели попадију Зору, она није хтела да иде па ју је пушком гурао Иванко Адамовић из Јасенка и наравно вређао. На суђењу после рата Зора није Иванка теретила по наговору Душана Симића, службеника Месног одбора у Вранићу коме је Иванко био шурак.             Попа Бору Гавриловића из Вранића, убио је у шуми Јасеново на тромеђи између Вранића, Јасенка и Мале Моштанице Ранко Јовановић из Мале Моштанице који је имао 16 година и кога су четници натерали да то уради, па после рата није одговаро пошто је био малолетник и приморан да то учини.             Људи из Јасенка и околине били су мобилисани у четничку Посавску бригаду чији је командант био поручник Коста Маринковић. Коста је бригаду једном водио у грочански срез где су се они напљачкали разних ствари, а нарочито одела.             На дан св. Стефана, биће да је то било 9. јануара 1944, био је збор у суседном селу Мислођину. Четници су дошли обучени у опљачкана одела – јелеке, антерије и друго. Један четник је обукао чак 8 кошуља. Урош Чолаковић из Мислођина није ништа донео али су други донели опљачкане ствари као Адамовић Иванко и Живорад Ђорђевић из Јасенка.             Када су Иванко и Живорад дошли у Мислођин на Стефандан, обукли су опљачкане антерије. Председник општине Мислођин био је МИЛИВОЈЕ РАДОЈИЧИЋ, и он је говорио. Када је угледао Иванка и Живорада викнуо је:“ ГДЕ СТЕ ТО ОПЉАЧКАЛИ, СРАМ ВАС БИЛО, ОПЉАЧКАЛИ СТЕ НАШУ БРАЋУ!“ Петроније, резервни мајор са Солунског фронта био је неки командант у том нашем крају, ваљда среза или коморе, хтео је да убије Миливоја председника што је то рекао за Иванка и Живорада.             У зиму или пролеће 1944, у Белу недељу у Степојевцу се сукобе четници и љотићевци и буде рањен Љубисав Ђорђевић звани Брацул или Брцула кога су сместили у болницу у Ваљеву да се лечи. Оде Живорад Ђорђевић у болницу да га обиђе. По опљачканој антерији препозна га један љотићевац па га изведе из болнице и код неког WC га тако изудара да су га дотерали колима кући где је Живорад умро од добијених батина.             БРАНКО ВИНТЕР је био тумач код Немаца у Обреновцу за време рата.             Пред покољ и ноћ за време покоља ја сам као мобилисани четник био на стражи код куће ТОЧЕ СТАНЧИЋА у Јасенку. Видео сам после поноћи када су се групе враћале из Вранића. Један од вођа група Воја Копилан, вратио се и рапортирао ЗЕКИ колико је поклао и како је убио и дете у колевци. Тако су и остале вође група рапортирале шта су урадили и колико су народа поклали у Вранићу.             Када сам из Точине куће изашао напоље, за једну границу била је везана стеона крава Марка Митровића и волови Миливоја Илића. Краву сам виђао више пута код Маркове куће, а волове сам познао по томе јер је Миливоје када је ишао за Обреновац, свраћао код наше куће.             Драгољуб Велимира Ристић и Борисав Андрић из Јасенка су отерали волове и ту стеону краву да се закољу и испеку да би четници јели месо.             Знам да су у покољу у Вранићу учествовали и кољаши из Барича, њих тројица, затим Радивоје Станчић из Јасенка а било је и кољаша из Вранића.             Точа Станчић из Јасенка је имао две куће: стару и нову. Четници су боравили у старој а само њихови команданти и штабови су боравили у новој кући. Точа је био четнички командант села.             Точа се повукао са четницима октобра 1944, за Босну и шта је даље са њим било незна се. По селу се причало да се Точа из Босне вратио са око тридесет Командоса који су сви похватани или побијени од нове власти, и када је он то видео он се обеси код своје ћерке у селу ВЕЛИКО ПОЉЕ, недалеко од Обреновца, са леве стране Колубаре. Син га дотера и сахрани преко пута куће на плацу који је купио од некога и на њему засадио виноград или нешто друго, да му се непознаје гроб. Точина кућа је поред пута који дели Јасенак од Дражевца и ту га је син сахранио на плацу који је купио, али то је атар села Дражевца. То је све било тада тајно, тек се касније чуло шта је било. Наравно ово су непотврђене приче.             И ЗЕКА се вратио из Босне, и крио се у Баричу где је убијен 1945 или 1946. године.             ВЕЛИМИР ПЕТРОВИЋ из Јасенка и ЧЕДОМИР ВАСИЋ из Вранића и ЗЕКА били су нападнути у Вранићу код Чедомирове куће од партизана. Кажу да су се они картали у штали и да су ова двојица погинула а Зека да је био рањен, и да је Зека зато са својим четницима извршио покољ у Вранићу.             Чедомир и Велимир су били 1941 у партизанима па су са неким Павлом Спасојевићем из Конатица пљачкали и после побегли у четнике Косте Пећанца, а Павла су партизани ухватили и стрељали због пљачке.             У једној групи за клање у Вранићу, чуо сам да је био и Драга Ненадовић из Вранића. После рата, ДУШАН ЂОРИЋ који је преживео покољ причао је да је покољ извршен прво у кући МАРКА МИТРОВИЋА, да би Драга наследио имање јер је у неким рођачким односима са Митровићем. Наравно ово се само говорило, ја не знам дали је ово тачно, али после покоља је много се причалоо томе и што јесте и није.             Незнам које коју групу водио, сада сам заборавио, знам да су у групама за клање у Вранићу били: ВОЈА КОПИЛАН који је сигурно водио једну групу, затим је био и неки РАДИВОЈЕ па МИНДИНА група, па МИЈАИЛОВА група или је он био у групи. У групама су још били МАРКО ЦИГАНИН, ЂУРА МАРИКИЋ, ТОМА ФИЛИПОВИЋ, ДРАГОЉУБ УРОШЕВИЋ и други. У групама је било по 5-6 људи, можда и више.             Клали су и РАЈА ШПИЦЛОВ и неки СПАСОЈЕ, после побегао као четник у Немачку , оба су из Барича.             МИЛОРАД МИЋУЛА ВЕСЕЛИНОВИЋ из Јасенка био мобилисани четник. Када је у Вранићу у Црквеном крају група за клање ушла у једну кућу у кухињи је на кревету лежала једна децојчица. Међу кољашима је био и један кољаш из Вранића ЈАКОВ ПОПАДИЋ, или се тако некако звао. Када су ушли у кухињу девојчица га питала: „Чика Јакове јеси ли то ти?“ Кољаши су ушли у собу и заклали мајку и бабу девојчице, а Мићула је покрио девојчицу па су кољаши на њу и заборавили и изашли су из куће. . И девојчица је остала жива, тако је касније причао Мићула.             Неколико дана после покоља одем ја са братом Пајом код Мићуле да га питам шта је то било. У току разговора , док је причао, Мићула је плакао као и његова жена ЈУЛКА која је родом из Вранића јер су јој те ноћи, када је био покољ, четници убили . брата ЉУБИСАВА, који је свирао на хармоници.             Мићула је рекао, када су се из Вранића вратили Точиној кући, њему су, четничке старешине, од опљачканих ствари да ли чарапе и нешто новца. Када је пошао кући Мићула је чарапе бацио у шуму а новац у ливаду. Мићула није имао деце па је после узео синовца Јакова Попадића и одгајио га.             У кући Душана Ђорића, била му је баба из Јасенка родом од Чолаковићи и њу нису заклали а остале су побили а Душана ранили и он је остао жив.             Међу четницима су били и кољаши из Сремчице РАДИША и кољаш РАДИША из Великог Борка. После ослобођења они су се крили у бункеру у Јасенку, али су ликвидирани на Аранђелов дан 1945. године“.             Радуле Јовановић из Београда има викенд кућу у Јасенку, близу куће Точе Станчића. Писцу ових редова је 26. априла 1996. године казао, да му је Васа Станчић говорио како је Точа носио тољагу и тукао сваког ко му не каже добар дан или каже нешто противу четника, затим да је Точиној кући долазио високи четнички официр Палошевић где се састајао са љубавницом која му је ту долазила из Београда. А жена Пере Станчића која се зове Марија му је причала како је та Палошевићева љубавница била лепо обучена и носила кратку сукњу, а Палошевић је на збору у селу говорио како жене и девојке морају да носе дуге сукње. и причао о моралу.             Жртве четничког терора:1. Николић Станимир, земљорадник из Јасенка Рођен 20. јануара 1913, абаџија, убијен 18/5. марта 1943 у 2о часова у Јасенку. 2. Илић В. Драгољуб, земљорадник, из Јасенка стар 25. година, убијен у Јасенку 24/11. јуна 1843. године у 2 часа. 3. Радосављевић Ст. Чедомир, земљорадник, из Јасенка стар 35. година, убијен у Конатицама. 4. Радосављевић М. Милорад, земљорадник, и Јасенка, убијен у Јасенку 26/13. јуна 1943 у 21 час, стар 46. година. 5. Станчић М. Велимир, земљорадник, из Јасенка, убијен 22. септембра 1943, у 2 часа, стар 19. година. 6. Петровић К. Или Н. Ненад, земљорадник, спроведен је у Велики Борак где је саслушаван и толико тучен да је умро од батина 12/2 – 31/1. 1944. године.             Мељак. -Мељак је једно од мањих села у срезу посавском – Умка али је, у току другог светског рата 1941. 1945, имао велики број цивилних жртава рата: око 35 лица су стрељали Немци а око 15 припадници српске државне страже – недићевци, а ликвидирани су већином били Цигани – Роми. У Мељаку је био и знатан број присталица Народноослободилачког покрета. Од 1943. године у селу је постојао актив Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и Народноослободилачки одбор (НОО) који су развијали значајну активност у селу.             Батинања. -Наравно у селу је било и четника ДМ, а нарочито је био озлоглашен четник – кољаш Душаб Дуле Тодоровић, хармоникаш, иначе Цигани – Ром. и. Четници и присталице ДМ нису у Мељаку открили активност сарадника НОП-а, па нису вршили ни њихове ликвидације, али су сумњали у нека лица да сарађују са партизанима, или четницима, нису били у вољи па су због тога 1943. године, према списку Месне канцеларије Мељак од 28. јануара 1960. године, батинали следећа лица:             1. Живанић М. Љубивоје, рођен 1919. 2. Павловић В. Душан, рођен 1908. 3. Живанић М. Љубица, рођена 1905, због чега је морала да оперише вене. 4. Пауновић С. Радомир, рођен 1927. 5. Живанић М. Реља, рођен 1908. 6. Живанић М. Момчило, рођен 1909. 7. Живанић М. Павлија, рођена 1919. 8. Радовић В. Славка, рођена 1926. 9Лазаревић М. Витомир, рођен 1912. 10. Радовић Сим. Драгиша, рођен 1898. 11. Јевтић Ж. Живота, рође 1900. 12. Петровић Д. Љубисав Љуцан, рођен 1902. , тукао га четнички командант Гунцата Чанчић. 13. Петровић Р. Војислав, рођен 1900. 14. Обрадовић У. Живко, рођен 1900. 15. Симић Б. Радомир, рођен 1915. 16. Обрадовић Д. Тихомир. Рођен 1921. 17. Спасојевић М. Илија, рођен 1922. 18. Крстић Д. Бранислав, рођен 1925. 19. Николић Д. Ненад, рођен 1923.             Јулијана Чедић, учитељица, казивање писцу ових редова 20. марта 1991. „Једног дана, поподне, било је лепо и топло време 1944, ја сам са децом била у школском дворишту , када поред дворишта пролази Бели Рафаиловић из Баћевца, као четник ДМ. Њега сам од раније познавала. И тако пролази Бели и каже:             „Добар дан учитељице, враћам се са Умке где сам ти заклао другарицу ЈЕЛЕНУ ЈАНКОВИЋ и њеног мужа судију“. . . Био је пијан закрвављених очију, он прича а то и деца слушају.             Јелена је била учитељица у Баћевцу па је отишла на Умку где јој је муж био судија.             Душан Славковић, новинар, казивање писцу ових редова 25. маја 1988. г. „Пре рата, обично једном недељно, по мог брата Владу и мене, долазила су дворска кола и одвозила нас у двор где смо се дружили са Престолонаследником Петром, потоњим Краљем Петром Другим Карађорђевићем, играли фудбал, бавили се гимнастиком, гледали биоскоп, ручали и вечерали у двору итд.                 Али и поред тога што смо били у друштву са Краљем и што је наш отац био богат, мој брат Влада који је ишао у Реалку, а ја као ђак Треће мушке гимназије, били смо укључени у рад антифашистичке омладине Београда и као такви у току рата били за партизане.             Да се укључимо у напредни средњешколски покрет на нас је много утицао брат МИЛЕНТИЈА ПОПОВИЋА – МИЛЕ ПОПОВИЋ. Он је погинуо у злогласном концетрационом логору Јасеновац априла 1945, када је са групом логораша покушао да побегне из логора.             Моја мајка Милева ухапшена је од ГЕСТАПО-а 1942, када смо становали у улици Дубљанској 69 и спроведена у концетрациони логор на Бањици где је провела око годину дана.             У међувремену је и мој отац Драгомир био ухапшен и у затвору је провео око недељу дана.             Да се више не би сусретали са комшијама које су моју мајку оптужили да слуша стране радио станице – „Лондон“ и „Москву“ и води ратну пропаганду противу Хитлерове Немачке, отац је одлучио да се преселимо у нашу кућу у Мутаповој улици. Отац Драгомир је био грађевински предузимач и као богат имао је неколико кућа у Београду.             Када смо се преселили, мој отац је продао кућу у Дубљанској улици, ради издржавања породице јер је сам радио. . Од дела тог новца отац је, у селу Мељаку, недалеко од Београда, купио кућу и још неколико зграда и плац величине 6 ха са око 700 засађених воћака, од неког судије Доганџића.             Када су Немци запалили Мељак и та је кућа изгорела, али је њу отац оправио 1943. Од тада је, уједној згради у дворишту наставила са радом сеоска школа, чија је зграда такође била запаљена када и село. У нашој кући школа је радила све до 1946, док није оправљена школска зграда.             После бомбардовања Београда од савезничких авиона априла 1944, цела наша породица: отац Драгомир, мајка Милева и браћа Владимир, Димитрије, Љубомир и ја преселили смо се у нашу кућу у Мељаку.             Поред нас, у кући је било смештено још неколико породица наших рођака и пријатеља, који су избегли из Београда као и ми.             У Мељаку смо се повезали са партизанским присталицамакао што су били Јефтић, заборавио сам му име, можда се звао Диша, са Тилом Обрадовићем, са браћом Илијом и Милијом Спасојевићим, познатим хармоникашима и другим.             У Мељаку и околини тада су били четници Драже Михаиловића. У то време много се причало о четницима Зеки и Воји Копилану, који су били озлоглашени и као такви страх и трепет за тај крај.             Једног дана у нашу кућу дошао је неки четник и саопштио ми, да по наређењу Зеке, морам да идем у суседно село Вранић да играм фудбал за неки фудбалски тим, јер ће бити фудбалска утакмица. А знало се да ја и моја браћа играмо фудбал. Није ми се ишло, али се морало.             Баш тог дана, када сам са мељачком учитељицом МИРОМ МАМУЛОМ, ишао у Вранић, савезнички авиони су бомбардовали Смедерево.             Фудбалска утакмица одиграна је у неком потоку, далеко од сеоске цркве. Фудбалски тим у коме сам играо били су младићи у цивилу а други клуб су сачињавали четници. Наша екипа је победила четнички тим колико се сећам са једним голом који сам ја припремио или дао.             Кад смо се враћали већ је био пао мрак. Нисмо могли проћи поред четничких стража без лозинке. Због тога нас је један четник одвео у једну кућу где је био Зека. При слабој светлости једне лампе која је чкиљила у тој сеоској кући, видео сам курвалук, како нека млада жена, без икаквохг стида, седи Зеки у крилу. То је било баш онако како се у народу причало о четницима. Четник што нас је довео питао је Зеку да ли нам могу дати лозинку, што је он одобрио. После тога смо се вратили у Мељак. Наравно да није било страха од четника и морање у Вранић не би ишао.             Једном приликом, исто у лето 1944, са Мирком Мумалом, братом Мире учитељице, који је такође долазио у Мељак, отишли смо у суседно село Баћевац, где смо се видели са неким четницима и разговарали са Војом копиланом. Тада ме је копилан питао да ли знам неког адвоката у Београду, кога иначе нисам познавао. Копилан је за њега рекао да је комунистичка багра, да би га радо заклао и извадио му срце и гледао га како му дрхти на длану, показујући руком како би то изгледало.             Једном је у мељачке ливаде, недалеко од наше куће пао савезнички авион, а пилот се спасио. Један мој брат је који је нешто знао енглески, отишао је до пилота, покушавајући да са њим нешто енглески говори. Међутим четници су тог авијатичара одвели и чуо сам после да су га убили.             Нашој кући повремено је долазио и спавао мајор Ђорђевић, заменик команданта четничког Авалског корпуса. Он је биио резервни официр, а пре рата се у Београду бавио адвокатуром. Моја мајка која је за њег спремала храну, причала нам је како је свако јело за мајора сузама заливала, толико јој је било тешко што је то морала да ради.             Једном је тај мајор Ђорђевић говорио на збору који је одржан код наше куће. Том приликом он је позвао Мељачане да ступају у четнике. Тада је мој отац, на моје велико изненађење, подигао руку, јавио се за реч и рекао мајору Ђорђевићу:             - Господине мајоре, да се ви борите против Немаца ја би моје синове послао у вашу војску, али пошто ви то не радите моја деца нису са вама.             Мајор је то оћутао, али је после тога, једно јутро залупао на прозор наше куће и позвао оца да изађе напоље, што је он и учинио. У дворишту, код бунара, мајор Ђорђевић је тада рекао мом оцу:             - Драгомире, за оно што си рекао на збору, требало је да те одмах убијем, али нисам то учинио јер си ти врло угледан човек. Али да знаш, склањај синове, јер ће их њихови другови који су у мојој војсци убити.             Кад смо чули од оца шта је мајор Ђорђевић рекао, што је за мене било изненађење, договорили смо се, да као најстарији Влада и ја одемо из Мељака. Влада је отишао у Приштину и тамо се прикључио партизанима, а ја сам се склонио у Остружницу.             После рата, када је било суђење мајору Ђорђевићу, рекао сам оцу Драгомиру да иде у суд и да изјави како му је мајор Ђорђевић рекао да спашава синове, али отац није отишао.             Када сам из Мељака отишао у Остружницу да ме четници не ликвидирају, тамо сам се срео са спортским новинаром и судијом АЦОМ БУГАРСКИ, а и он је долазио у Двор код Краља где смо се виђали. Када ме је угледао, Аца ми је пришао и рекао:             - Слушај Душко, ја окупљам све Краљеве другове, да идете у официрску академију на Равну гору.             Пошто нисам хтео у четнике, ја из Остружнице одем у Београд.             Пред ослобођење сам отишао у Мељак. Када је 6. личка дивизија ослободила село, мој млађи брат Димитрије ступио је у партизане, а један официр из Штаба дивизије послао ме у Ваљево да однесем неку пошту. Када сам се вратио нашао сам Штаб дивизије у згради Хигијенског института, у болничком комплексу, недалеко од Карађорђевог парка. Тада сам и ја ступио у 6. пролетерску дивизију „Никола Тесла“ и са њом отишао на Сремски фронт. “           Мислођин. - После ослобођења неколико лица је саслушавано о четничким неделима, а писац ових редова је дошао до материјала који се овде наводе:             Живка Маричић, домаћица из Мислођина, рођена 1890 у Стублинама од оца Милоша и мајке Маце Јовљевић удате, мајке два детета, у оделењу ОЗНЕ на Умци 2. децембра 1945. године. је изјавила:             „Изјављујем против окривљенога Ђуре Маричића из Мислођиан следеће:             Крајем 1943. год. дошао је лично Ђура Маричић са још двојицом – Петронијем и Андријом Маричић. Они су дошли на мој позив јер сам хтела да их замолим да ми изађу у сусрет да бих могла да се пожалим бар код некога за учињено насиље над мојом ћерком од стране ВЕЛИМИРА ЈАНКОВИЋА из Вранића који се сада налази у затвору.             Када су они на мој позив дошли ја сам им тада рекла да је моја ћерка од Зекиног одреда силована, и питала сам их да ли то сме да буде од Зекине војске. Они су на то одмах скочили, јер им је било криво што сам им компромитовала одред. Андрија Маричић је одмах узео оловку да запише моје речи да би ме тужио код Зеке.             Када је мој човек видео како они поступају са нама он им је довикнуо да сви изађу напоље. . Андрија Маричић је онда оставио мене (јер ме је почео тући) и почео је њега да туче и псовао му мајку комунистичку. Мој муж Радоје Маричић (налази се код куће) је тада изашао напоље. Андрија је полетео за њим и наставио да га туче у дворишту износећи револвер на њега.             Када су они најзад отишли Радоје се вратио унутра и рекао ми тада: „Ја ти Живка ноћити овде несмем, видео сам Андрију да се шуња око плота. “             Радоје је тада устао и отишао код Ђуре Даничића да би га овај спасио пошто је био мало бољи од од њега. Ђура му је рекао да иде својој кући и да ће се он о мом мужу старати. Када се мој муж Радоје враћао од Ђуре кући, Андрија је искочио испод моје ограде и викнуо: „Мајку ти комунистичку, одавно те чекам!“ – и опалио из револвера и ранио мога мужа у десну руку са којом сада није уопште способан да ради.             Молим да се овај случај иследи и кривац заслужено казни.             Више немам шта да кажем.             Исказ ми је прочитан. Неписмена сам. “Уместо имена Живка је ставила отисак прста.             Ђура Маричић, земљорадник из Мислођина, 18. новембра 1945, у команди места Умка дао је следећу изјаву:             „ПЕТРОНИЈЕ МАРИЧИЋ из Мислођина, је1941 био четник код Косте Пећанца 3-4 месеца, а када су се организовали четници Драже Михаиловића био је четник код ДРАГАНА ЛАЗИЋА Никакве злочине није чинио осим што је по неки пут спроводио људе по наређењу својих предпостављених.             ДРАГОЉУБ УРОШЕВИЋ – водник, био је 1941 четник Косте Пећанца. Пошто се та организација распустила он је отпуштен. Када се организовала четничка организација Драже Михаиловића он је ступио у ту организацију и у њој је унапређен у чин водника, унапредио га је Коста Маринковић (командант Посавске бригаде) и његова дужност је била да води рачуна о сеоској стражи и чишћењу терена од комуниста.             Именовани је био у Вранићу када је тамо извршен покољ. Да ли је клао то незнам, то може да каже МИЛОРАД РАДОИЧИЋ који је био са именованим. Именовани је био четник све до пропасти њихове партије и до доласка Н. (ародно) О. (слободилачке) В. (ојске).             МИЛУТИН ЂОРЂЕВИЋ је био четник од 1941. године. Када је чувао краву у туђој ливади наишао је ВЕЛИМИР РАДОИЧИЋ и пуцао на краву, овај није знао ко пуца и одговориоје на пуцњаву и убио Велимира Радоичића. Затим је побегао из села и дошао у село тек када је дошла Н. О. В.             За МИЛУТИНА ПАУНОВИЋА незнам ништа друго већ да је примао Дражиновце у кућу и то ПЕТРОНИЈА НИКОЛИЋА.             ЉУБОМИР ФИЛИПОВИЋ је био прво четник код Петронија НИКОЛИЋА, за време Косте Пећанца, затим је био у Дражиновцима код ДРАГАНА ЛАЗИЋА. Именовани је убио једног човека у Вранићу, зато се зна сигурно јер сељаци који су били то вече на терену потврђују то његово дело.             ЖИВОРАД РИСТИЋ је био четник од 1941, код Косте Пећанца а затим у Дражиновцима код ДРАГАНА ЛАЗИЋА. Он је био у Црној тројци и ушао је у кућу моје сестре ДАРИНКЕ ПОПОВИЋ. Да ли (ју) је он убио незнам, али он зна које дело извршио јер је био присутан. У тој црној тројци је био вођа ТОМА ФИЛИПОВИЋ из Мислођина, МИЛАН ЈОВАНОВИЋ из Мислођина, МАРКО ВАСИЉЕВИЋ, звани ЦИНЦАРИН из Мислођина, ВОЈА МИЛОШЕВИЋ из Мислођина.             У том покољу (у Вранићу) су учествовали и из села Јасенка следећа лица: МИЈАЈЛО РИСТИЋ који је издавао наређења о извршењу казне. Милован из Јасенка коме незнам презиме али ће рећи људи који су са њим били то вече, нарочито МИЛОРАД РАДОИЧИЋ. МИЛОРАД РАДОИЧИЋ је био четник од 1941 године код Пећанца, а затим је био с времена на време мобилисан од стране Дражиноваца када је било потребно. Када је био покољ у Вранићу пошао је и он са нама али када сам ја чуо да ће и моја сестра бити заклана ја сам пао у несвест и мене је одвео мој зет ИВАН ЈОВАНОВИЋ, Милорад Радоичић, БОРИВОЈЕ ПАВЛОВИЋ одвели су ме код команданта места и ту ме оставили а они су отишли својим кућама.             Што се тиче Велимира Филиповића као и једног лица из Скеле није ми познато ништа о њиховом раду. Друго немам шта да кажем и то је моја изјава“.             Жртве четничког терора:1. Милошевић Д. Војислав, земљорадник, из Мислођина, стар 20. година, ликвидиран у Великом Борку 14/1. августа 1944. године, сахрањен у Мислођину 23/10. августа 1944. године. 2. Радојичић Д. Велимир, земљорадник, из Мислођина, убијен у Мислођину 3/6 – 21/5. 1943 године у 5 часова, стар 42. године. 3. Петровић Ц. Живан, земљорадник, из Мислођина, убијен у Дражевцу 24/11. августа 1943 у 2 ч.             Ликвидације лица са стране:             1. Гавриловић Милан звани Брзак. из Београда, који је имао је кућу у Мислођину, после ликвидације четници су му извадили златне зубе.             Милева Н. Маричић, шнајдерка и пијани четнички официр:             „ШТАБ 2 БАТАЉОНА ПОСАВСКЕ БРИГАДЕ АВАЛСКОГ КОРПУСА             Југословеске војске у Отаџбини             Бр. сужбено             24 августа 1944 године             Слободне српске планине   Тужи потпоручника Поповића због невојничког понашања                         КОМАНДАНТУ ПОСАВСКЕ БРИГАДЕ             Активни пешадиски потпоручник Поповић (име незнам) из пратње пуковника Радовановића, учинио је следеће:             „На дан 24 овог месеца узео је једног младића из села Мислођина да га води код шнајдера ради крпљења чакшира. Тај младић је именованог довео код Милеве Н. Маричић шнајдерке. Када је именовани ушао у собу захтевао је да се спусте фиранге и затворе врата, па је потом скинуо чакшире. Када га је шнајдерка опоменула да није довољно обучен, као и да није пристојно да он официр седи у поцепаним гаћама са једном женом од 50 година; именовани је на то реаговао и почео викати:“ ти су курва, ја нисам дошао због п. . . . , као и ниси ваљда први пут у мене видела к. . . . “             На овакве речи и овако држање Милева је дошла по његовом одласку из куће и пријавила случај потписатоме.             Поред тога именовани је био у скроз напитом стању.             Оваквим својим држањем именовани не заслужује да буде уопште у Равногорском покрету, а још мање (да) носи чин једнога официра.             Према извештају патроле која га је привела овом батаљону именованоме није први пут да се напије у Мислођину и прави овакве изгреде.             На основи напред изложеног молим Команданта да се именовани безусловно казни.             Напомињем да је Милева Н. Маричић није неморална и да има три своја брата у Покрету.             С молбо на надлежност.             Командант, ппоручник             Драган Лазић“.   „ШТАБ ПОСАВСКЕ БРИГАДЕ           Авалског корпуса           Бр. службено           24. августа 1944. год.           С. С. П.             КОМАНДАНТУ ВОЈВОДИНЕ!                       Из предњег рапорта види се да војници као и официри те команде на своју руку а сигурно и без знања својих старешина лутају по селима тражећи шнајдерке, шустере и томе слично, па уз ово чине извесне изгреде прљаве и гадне а о штетности и неугодности по нашу организацију да и не говорим.             Милева Н. Маричић је једна од најбољих равногорки добар познавалац свих права и правила живота Равногораца, јер је сестра такођер једног најбољег и старог Равногорца, те је као таква врло лепо и изабраним речима и опоменула нажалост официра п. поручника Поповића, како се то из предњег рапорта и види.             Именовани је код потписатог спроведен у напитом стању а из предњег рапорта види се да му ово није први пут, већ то чешће чини у селу Мислођену. Знак је овоме да старешине не воде довољо рачуна о својим потчињенима у опште.             Долазим до закључка да је стварно истина оно, што су ми старешине КОЛУБАРСКО-ТАМНАВСКОГ КОРПУСА говориле у погледу дисциплине и владања војника и старешина те команде.             Молим да се последњи пут скрене пажња свима старешинама и војницима те команде о владању и надлежности на територији ове бригаде, па ако је потребно крпљење одеће и обуће, и томе слично, а ако та команда нема могућности за ово, онда молим тражите од потписатога потребне шнајдере и опанчаре да вам се додели на расположење.             Молим да саопштите свима старешинама и војницима да сам забранио излазак у сусрет појединачним молбама, без одобрења потписатог, из напред наведених разлога, као и све ове појаве.             Командант поручник,             војни пилот,             Коста Маринковић“             (Војно историјски институт Бр. Рег. 11. п. 4, К. 54)                 Старешине Авалског корпуса па ни командант Посавске бригасде и командант 2. батаљона нису водили рачуна о понашању њихових војника – четника, а на овај случај су реаговали зато што су имали лоше односе са Командом Војводине.             Барич. -На саслушању у ОЗН-и за округ београдски 6. марта 1946 године у Београду изјавио је:           Велимир Петровић, по занимању сам електромеханичар, рођен сам 13. јула 1923 године у Обреновцу, син Андрије и Марије рођ. Мартинац, неожењен, писмен, завршио сам 4 разреда основне школе и 3 разреда занатске школе, Србин, православне вере, држављанин Ф. Н. Р. Ј, сада у затвору Окружне народне милиције Округа београдског у Београду.             Ради објашњења досадашњих записника наводим следеће.             Остајем у свему при своме исказу датом на записнику код овога Оделења од 19. јануара 1946. године.             Уочи светог Луке 30. октобра 1943. године по наређењу Свете Трифковића команданта Авалског корпуса и Косте Маринковића (команднта Посавске бригаде) упућени смо ја, Михаило Тодоровић зв. “Путула“ из Лисог Поља, Риста Ружић, Милорад Судимац „Усташа“ и Младен Радојичић из Мислођина и неки Бошко из Јасенка, на Колубару код села Барича да спроведемо пет аласа који су били осумњичени да превозе партизане из прека (Срема).             На основу овог наређења ми смо те аласе похапсили од којих сам двојицу пустио и то Мирка Јелисића, радника из Обреновца и Мирка Антоновића аласа са Умке, пошто сам их претходно издојио из групе. Када смо ухапсили аласе било је око 21 час. Када смо отишли на брдо изнад Барича када сам пустио она два аласа било је око 23 часа, а када сам сишао са брда и јавио се ондашњем команданту места, било је око 1 час ујутру. Риста Ружић, Михаило Тодоровић зв. “Путула“ и остали стрељали су она три преостала аласа око 3 часа ујутру на св. Луку 31. октобра. . . “(Копија записника о саслушању Велимира Петровића се налази у архиви писца ових редова).                 Михаило Тодоровић Путула, из Лисог Поља, рођен 1921, од оца Радомира и мајке Наталије, на саслушању у ОЗН-и за Округ београдски дана 14. фебруара 1946, између осталог, изјавио:је:             „У одвођењу и убиству аласа у Баричу у јесен 1943 године нисам учествовао, али сам чуо да су их одвели и убили:РИСТА РУЖИЋ, „ПЕЦА“ ПЕТРОВИЋ, „УСТАША, Неки МИХАИЛО из Јасенка. Нисам био присутан када им је наређено да изврше ова убиства, али сам лично видео и чуо како се напред наведена лица договарају (изузев Усташе) и издвајају на страну. После 3 до 4 дана чуо сам да су убили у Баричу неке аласе“.             Жртве четничког терора. -Према протоколу цркве у Баричу, ликвидирани су:             1. Пешић М. Јанко, Земљорадник из Барича који се бавио и риболовом, стар 43. године, убијен 31. 10. 1943. 2. Скоробогеч Валеријан, Риболовац, ожењен. рођен у Русији, кубанска област, убијен у Баричу 31/18. октобра 1943. године у 1 час.             Врбовно, -силовање. -На саслушању у ОЗН-и за округ београдски, дана 25. јануара 1946. године, између осталог изјавио је следеће:             Драгољуб Томић зв. “Арнаутче“: „У зиму 1943/1944, незнам датум, ја сам критичном приликом са Драгољубом Остојићем и Драгишом Миловановићем, по наређњу Живка Давидовића, четничког команданта места Врбовно, из куће Исаила Јовановића и Живојина Максимовића дотерао у кућу Живка Давидовића једнога мушкарца и три женске од којих је једну те ноћи ЖИВКО силовао.             Сутрадан је их је све Живко Давидовић, предао Јови Станковићу а шта је даље са њима било није ми познато. (Копија записника о саслушању Д. Т. налази се код писца ових редова).             Дражевац. - У својим писмени сећањима која су у поседу писца ових редова, на догађаје из рата,           Милован Поповић, свештеник пише:           „. . . После разоружања четника Пећанчевих у село долазе жандари Недићеви и било је мирно све до 1943. год. , када се почео у Дражевцу и околини организовати Равногорски покрет ј. (угословенске) в. (ојске) у о. (таџбини), под командом Драже Михаиловића. . Радило се пуном паром, како су то говорили организатори и по свим селима су се стварале јединице тог покрета. Мада се на томе дуго радило што ми је било познато, мене нико није позвао (изгледа није се у мене имало поверење), а ја се Бог зна нисам журио. Међутим почеле су тројке, петорке, десетине па и водови да крстаре селом и врше претресе по кућама, опомињући грађане негде усмено, а негде писмено, па је дошао ред и на мене и моју кућу. Прво два ноћна претреса до 1 сат по поноћи, па онда и плаката на вратима од куће с мотивацијом да се одвратим од рђавих путева и пођем стазом којом су ишли и моји стари.             Све ово на мене је страховито деловало. Нисам знао шта се од мене ради, бојао сам се за себе и породицу, јер су ме извесни људи, ни крива ни дужна, клеветали да сам комуниста, а међу њима је био Драгомир Ђорђевић. У мени се то све кувало, гадило, нисам знао шта да радим, а КАДА ЈЕ ДОШЛО ДО ЛИКВИДАЦИЈЕ ИЗВЕСНИХ ЉУДИ И ПОРОДИЦА, И ЈА САМ СЕ ТОГА БОЈАО, мада се никаквим својим радом ни пред киме нисам замерио ни упрљао.             Долази до мобилизације војске и ја од стране команданта корпуса Свете Трифковића, једне ноћи БУДЕМ ПОЗВАН НА КОНФЕРЕНЦИЈУ НА КОЈОЈ СЕ ПРЕТРЕСАЛО КОЛИКО КОМУНИСТА ИМА У СЕЛУ. Мени је лично рекао Трифковић да и ја нисам чист. Пошто сам му тражио доказ, он ми их није дао, говорећи да се тако прича. Ја сам као и многи виђенији грађани села Дражевца рекао да су комунисти у шуми и ван Србије, а овде што је у селу то су мирни и добри сељаци.             После упуства које је дато, по мом одласку, водећим личностима, ја сам кроз неколико дана именован за свештеника 2. батаљона посавске бригаде (Авалског корпуса) са мотивацијом рада на просветном пољу и свештеничкој дужности“.             Михаило Тодоровић, звани „Путула“, рођен у Лисо Пољу 1921, од оца Радомира и мајке Наталије, на саслушању у ОЗН-и за округ београдски дана 14. фебруара 1946, између осталог изјавио је:             „Једном чичи из Вранића који је био украо јагње ударио сам 20 батина.             Батинао сам још једног човека ИЗ ДРАЖЕВЦА кога су звали Живан „Митрополит“ и то краће. Овоме сам човеку ударио око 15 батина. (Копија записника о саслушању Тодоровића се налази код писца ових редова)             Жртве четничког терора: 1. Данило Стублинчевић, Земљорадник из Дражевца, убијен 1/14. августа 1943. г. 4. Живан Цветковић, убијен 1944. године.             Батинања. Четници ДМ су у Дражевцу тукли следећа лица:             1. Николу Стојићевића, коме су ударили 150 батина, а 2. Живану „Митрополиту“, ударено је 15. батина. , мучења и ликвидација           Пећани – хапшења, мучења и ликвидација. - Близу Саве. Пећани су били, као и Остружница врло важан пункт за одржавање везе са партизанима у Срему, што је било од великог значаја за партизане у Космају и Шумадији. Прелазак сремских партизана у Космај и октобра 1943 и августа 1944. били су везани за сараднике НОП-а у Пећанима           Због преласка једног батаљона сремских партизана августа 1944. године, преко Саве баш на сектору Саве код Пећана, четници су уз помоћ података Српске државне граничне страже у Пећанима 5. септембра ухапсили:             1. Гигић Светомира Благоја, рођеног 1898, 2. Пантић Драгомира Драгољуба, рођеног 1900, 3. Пантић Богољуба, рођеног 1904, 4, Пантић Станислава, рођеног 1906, 5. Ранковић Миливоја Радоја, рођеног 1928, и његовог оца, 6. Ранковић Миливоја и 6. Гајић Илије Мирослава, рођена 1917, пошто јој се муж Илија склонио и избегао хапшење.             Све су их спровели у село Бождаревац где су их држали, саслушавали и мучили од 5 до 20. септембра 1944, када су их пустили кућама, а само је,             Жртва четничког терора:1. Миливоје Ранковић који је заклан.             У срезу посавском завршено чишћење комуниста. - Крајем јануара 1944, командант Авалског корпуса је ВК ЈВуО послао депешу следће садржине:             „17 јануара 1944, на територији Посавског срза завршено потпуно чишћење комуниста. . . Задњих месеци по дану ухваћено 37 илегалних комуниста, од којих је 22 стрељано. . . Стрељано је 50 комуниста – јатака, код којих је нађена већа количина оружја и од наших људи опљачкане опреме! У чишћењу је учествовало око 500 људи, који су долазили до Чукарице. . . “ (Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом, Београд 1946, стр. 373)   Жртве терора четника ДМ у срезу посавском 1943/44. године           Са територије среза посавског четници ДМ су убили и заклали 185 лица, од тога су 52 особе биле женског пола. Детаљнија и обимнија истраживања би тај број само повећала, јер нисам прикупио податек за села: Баљевац, Барич, Врбовно, Гунцати, Дражевац, Лесковац, Мислођин, Соколово и друга. .             На територији среза ликвидирано је, према непровереним подацима непознатих лица око 211 лица. Већ сам навео да ми је Драгољуб Живковић тврдио да је у Бождаревцу ликвидирано 240 лица. Нисам тај број могао да прихватим, мада ми је више лица тврдило да је много лица ликвидирано у овом месту, па зато сматрам и да казивање Влајка Васића не обухвата сва непозната лица ликвидирана у овом селу од четника ДМ.             Знам за моје родно село Баћевац док сам био у њему, да се говорило да су четници ликвидирали - стрељали или заклали нека лица у пределима Рашковац, Влајковића луг, Стране и другим пределима да им гробови нису обележени и да нико од тих лица после ослобођења није однет у место рођења и живљења. .             Поред 185 лица именом наведена, може се узети за вероватно да је ликвидирано и 211 непознатих лица, па би по томе 396 особе биле жртве црног четничког терора у срезу посавском – Умка.   Изјаве о црном терору:             У команди места Умка саслушан је 9. јануара 1945. године Борисав Васиљевић, из Гунцата, и о томе сачињен записник следеће садржине:             Васиљевић Борисав, рођен у селу Гунцатима 1917, ожењен, отац једног детета, земљорадник, отац Драгиша и мајка Милена рођ. Богићевић, ухапшен сам 7. новембра односно предао сам се у селу Пајсијевић близу Краљева и спроведен у Крагујевац одакле сам спроведен у овај затвор на Умку 4. јануара , где је на саалушању у Команди места изјавио:             „Одмах пошто је капитулирала Југославија ја сам пришао партизанским одредима, после објаве рата са СССР. Био сам у посавском одреду. У одредусам био до јесени. У Конатицама смо примили борбу са Немцима и ту смо се растурили.             Када су се четници (Војводе Косте Пећанца) организовали ја сам био мобилисан 15 дана. После тога сам био код куће до лета1942. год. када сам био отеран у рудник. У руднику сам био месец дана. Када сам се вратио из рудника био сам код куће 15дана и побегао од куће у Остружницу да ме не би ухватили четници да одем са њима. Када су они дознали да сам ја у Остружници јавили су ми да дођем кући и да неће да ме дирају. Ја сам се вратио кући и Чанчић ми је рекао да ступим у његове редове (командант четнички Гунцата). Ја сам ступио у његове редове и прешао код Зеке. Код Зеке сам био месец дана. Био сам у борби у Вранићу са његовом четом и после те борбе сам крстарио по селима све док нисам постао члан ЦРНЕ ТРОЈКЕ. У ЦРНОЈ ТРОЈКИ СМО БИЛИ ЈА, “УСТАША“, “ПУТУЛА“ И РИСТА РУЖИЋ, „СУТУЛА“ из Вранића у бекству, затим је био ЛАЗА пратиоц Маринковића, затим ПРОДАН из Дражевца, затим неки ВЕЉА КУРЈАК.             За то време док сам био код Зеке ишли смо у село Малу Моштаницу са целом четом. Ту смо ухватили две избеглице који су осуђени на смрт. Повели смо их до јасеначке шуме где је Зека одредио Путулу и Вељу Курјака да их закољу. Ја сам гледао када су их клали. Када су их заклали онда смо отишли ка Јасенку.             Када смо били извесно време у Јасенку одавде смо прешли у Вранић. Наредили смо троја кола и отишли за Барајево. Трећи дан у Глумчевом брду у Барајеву смо водили борбу са партизанима. Ту смо ухватили два партизана из села Вранића. Спроведени су за Београд.             Једног дана када смо били у Барајеву код цркве добили смо наређење за покрет. Ишли смо у две групе. Једна је ишла са Костом Маринковићем (командантом Посавске бригаде) и Светом Трифковићем (командантом авалског корпуса), а друга у којој сам био и ја ишла је са Драганом (Лазићем). Ова је је одређена да изврши дело код Љубе Стевановића. Када смо стигли на место, кућу смо блокирали, нашли смо његову породицу. Питали смо да ли има кога у кући, они су одговорили да је болестан у кревету Ћоса. Тада је Драган Лазић наредио да уђемо нас четворица унутра. Ушли смо ја, Усташа, поп звани и Путула. Један други је стојао на вратима са пушкомитраљезом (зв. “Бугарин“) Миливоје Милошевић. Када је звизнула пиштаљка Миша је казао „куме кољи“. Ја сам казао да му оставимо живот, да га не закољемо а он је договорио то је твоја воља. Ја сам га упитао „чика Љубо шта те боли“ он поче да кука. Ја сам му рекао да метне руку на врат и да јаукне три пута. Он је то учинио и ја сам ударио ножем кроз руку. После тога смо изашли напоље а Драган је упитао да ли смо га заклали. Ми смо одговорили да јесмо.             Одатле смо кренули и састали се са осталима. Кренули смо ка Сремчици и стигли смо у кафану код Драге Кривошије који нас је врло лепо дочекао и почастио. Ту је Зека са Кривошијом имао на само неки разговор. После вечере смо добили водича за В. Моштаницу. Отишли смо код Трише Јеремића и ту смо преноћили и били смо ту три дана и три ноћи и дознали да Ћоса није заклан.             Одатле смо кренули за Вранић. Још сам неко време био и напустио сам Зекин одред. Прешао сам код Чанчића у одред. Ту сам четовао док није наредио Коста Маринковић да Чанчић да десет људи за село Барајево. Чанчић није имао десет људи већ је пратио петорицу. Међу њима су били: ја, Милун Цветић (налази се у бекству), Илија Цветковић, Радоје Живановић. Ми смо ту спровели организацију од хиљаду људи.             Имали смо покрет за Сремчицу до првих цигањских кућа. Ту је наишао Алекса Живковић са точком пред команданта Косту Маринковића и повео Косту напред и казао да са њим пођемо. Када смо стигли до опшзтине наредио је да се блокира Сремчица. Ту су били наши поуздани људи из Сремчице који су раздвојили тројке по кућама ради извршења дела. Од тих 15 познајем Милорада Јосиповића (у бекству), Дишу Ристића (налази се у нашој војсци), Алексу Живковића (налази се у нашој војсци).             Једна тројка је ишла за Живојина Недељковића. Од те тројке познајем Милуна Цветића и Милорада Ј. Јосиповића (први је у Београду а други у нашој војсци). Ишао је и Лаза пратилац Костин и покојни Белановић. Ухватили су Недељковића и још два господина из Београда и спровели у општину сремачку. Два господина пошто су добила батине пуштена су кући, а Живојина су оставили под смртном казном. Када је наредио Коста Маринковић да се војска креће за Велику Моштаницу по имену је викао мене и Лазу његовог пратиоца за клање тј. да ми морамо да извршимо дело. РЕКАО МИ ЈЕ: КУМЕ ТИ МОРАШ ОВОГА ДЕЧАКА ЗАКЛАТИ“. Дечко је чуо шта је Коста рекао, почео је молити да га не закоље „јер ћу ја бити ваш војник, пустите ме да се оженим па ћу одмах ступити у ваше редове“. Тада је Коста казао:“Куме шта сам ти казао, шта чекаш, што не кољеш!“. Исто сам замолио Косту да га не закољем. Коста је извадио пиштољ и рекао:“Куме кољи. или ћеш ти да паднеш поред њега“. Затим га је Лаза ухватио за гушу, бацио на земљу и казао:“Куме кољи!“. Ја сам узео од Косте његову каму и метнуо сам под гушу, тада ме Коста ударио ногом и питао ме „зар још ниси готов“. Ја сам тада ударио камом и заклао младића. То је био код општине. Алекса Живковић који је гледао и Диша Ристић из Сремчице и Негован Кривошијин син је стајао пред његовим вратима.             Тада смо кренули за Велику Моштаницу и тамо се састали са Светом (Трифковићем, командантом корпуса) и Зеком и са Драганом Лазићем и свим одредима.             Ухваћен је председник Моштанице и везан пред општином. Ту смо били постројени сви на друму. Коста Маринковић је викнуо у глас:“Браћо Равногорци и Срби, овај човек којег смо ухватили данас је био наш сарадник али нас је изневерио. Осудили смо га на смрт“. Коста је издвојиоо Усташу, Веселина, неког из Јошеве и Ристу Ружића да стрељају. Сви су га стрељали.             После тога смо отишли за Баћевац. Одатле сам отишао у село Гунцате код Чанчића. Тукао сам Миодрага Милићевића и ударио сам му 20 батина, затим његовој мајци Спасенији 15 батина, затим његовом брату Александру 10 батина, прији Петрији Стевановић 10 батина. У Великом Борку сам тукао једног грбавка (Милинка Пламенића) и ударио сам му 15 батина. Учествовао сам у пет борби и то: у Вранићу, Глумчевом Брду (Засеок Барајева), у Губеревцу, у Стојнику и у Баћевцу. Писмен. Борисав Васиљевић. “             Љубомир Стеванчевић „Ћоса“, земљорадник из Барајева, рођен 1878, у канцеларији, у канцеларији ОЗН-е за срез посавски – Умка, 13. марта 1945 изјавио је следеће:             „У јесен 1943 године, једно вече лежао сам у кревету, као болестан. Кад је пао први мрак чуо сам гласове у мом дворишту. Један од тих је питао где сам ја да ми преда неко писмо. Моји су казали тј. моја жена је казала дајте то писмо ја ћу му предати. Они су одговорили да морају лично да ми предају писмо и пошли према вратима. Одједном врата су се отворила и у собу код мене су ушла три човвека, а двојица су отишла у другу да пљачкају ствари. Ја сам одмах знао да су то четници пошто сам их очекивао, али сам морао да се помирим са судбином јер би у противном страдали остали у породици. Лежао сам на кревету са једном руком пребаченом преко главе а другом преко врата не говорећи ништа.             Један од те тројице је пришао код моје главе и почео да ми скида руку са главе, а са камом је почео да боде у другу руку која је била под брадом на врату мислећи да боде гркљан пошто је био мрак.             Од оне двојице што су отишли у другу собу да пљачкају неко је повикао „јел готово“ и четник Борисав је тада још једаред ударио ножем али у руку и истрчао напоље говорећи да је готово.             Када су почеи да излазр један од њих ме је страховито ударио по левој нози не знам са чим и пребио ми ногу на коју још и данас не могу да се ослоним.             Када су они изашли нисам смео да се дигнем, све док се нису измакли даље. Сутрадан са одмах отишао у Београд где сам остао да би се склонио од њих. Немам више шта да кажем.             Писмен. Љубомир Стеванчевић. “             Војислав Симић, зв. “Сутула“, земљорадник из Вранића. рођен 1945, жењен, без деце, на саслушању у канцеларији ОЗН-е за срез посавски – Умка 29. августа 1945. између осталог, изјавио је:             „Признајем да сам учествовао у клању у Вранићу. Био сам предводник за мој крај зв. „Пиперија“ где је било одређено да се коље у следећих седам кућа: Илије Јелића, Живана Милијановића, Тикомира Јоксића Радивоја Поповића, Павла Петровића, Селимира Степановића и Мирка Савића.             За све ове куће било је наређено да се сви покољу и да не остане ни једно дете.             Од свих ових кућа ја сам их одвео само у 2: Селимирову, где је убијено четворо и у кућу Миркову где је убијено такође четворо. У остале куће нисам хтео да их водим јер је Воја Гачић био пијан па сам га молио да не убија више. . .             Почетком 1944 г. Стрељао сам Илију Јелића из Вранића по наређењу „Зеке“ Дрењанина Спасоја зато што је ухваћен на терену као партизан. Стрељање сам извршио са Браниславо, Петровићем зв. “Трћко“ из Словца, Љубом Прерадовићем, избеглицом, неким Љубаном бив. Граничаром чије ми је презиме непознато и Жарком Угриловићем из Пиромана.             Трћко се сада налази у затвору ОЗНЕ за округ београдски. Жарко Угриловић се налази на издржавању казне од осам година, како сам дознао, а за остале где се сада налазе није ми познато.             Добро се сећам да смо свих пет опалили из пушака на Илију Јелића, а први је опалио Љубан.             Данас сам суочен са Трћком и у лице сам му рекао да је учествовао у овом убиству.             Да су ови моји наводи тачни могао би да посведочи и Жарко Угриловић који је учествовао у стрељању и неки „Пипа“ из Вранића који је био четнички водник и командир једног четничког краја. Пипа је сада стар око 3о г. , а од фамилиј има два одељена брата, жену и троје деце.             Када сам саслушаван код Јавног Тужиоца за округ београдски стављени ми је на терет да сам извршио убиство једног Руса у Сремчици и једног сељака из тог места. Овде се у ствари радило о заблуди о личности јер се је приликом суочења установило да је та убиства извршио Михаило Тодоровић зв. „Путула“ из Лисопоља који се сада налази као поручник у Ј. А. Верујем да је до овога дошло због сличности надимака „Сутула“ и „Путула“             Милојко Маринковић, пекар из Придворице, срез тамнавски, у канцеларији ОЗНЕ на Умци, 16. марта 1945. године је изјавио:             „При клању у Вранићу 1943, био сам само код једне куће и то код Мирка Савића. Ја нисам лично учествовао у убијању. У кућу су ушли Воја Копилан, Душан Циганин (први из Баћевца, други из Мељака), затим Продан Живковић из Дражевца, Лука Николић поднаредник са Умке и зв. “Илица“ из Баћевца. Сви се налазе у четницима.             Ја сам остао напољу под једним чардаком у дворишту, 20 метара далеко од куће где су ушла она петорица. Стајали смо под чардаком јер је падала киша.             У ту кућу смо довели једног другог сељака где је заједно са они 4 члана куће убијен унутра             Напомињем да сам под чардаком остао са још 20 четника.             Те ноћи нисам био више нигде код нечије куће, пошто је наша група имала задатак да изврши дело само у горе поменутој кући.             Били смо распоређени у три групе.             Знам и то да је Бошка Јоксића убио у вранићком школском дворишту Воја „копилан“ лично.             Док смо стајали под чардаком одређени су да иду у једну кућу преко пута да убију 2 жене Продан Живковић и Луне Николић (налазе се у четницима).             После тога нисмо били нигде већ је наша чета отишла за Јасенак а друге две су дошле касније. “             Милорад Судимац зв. “Усташа“, приликом саслушања у команди места Умка 9. јануара је изјавио:             „Рођен сам 23. јула 1925 у селу Дучаловићи код Чачка, по занимању сам ковач и поткивач, ожењен, без деце, Србин, вере православне.             Почетком 1943, дошао сам у село Дражевац где сам се и оженио Бисенијом Пантић и запослио се. Средином 1943 појавио се Зека са својом четом и ја сам под притиском ступио у његову чету, јер сам 1941, био у партизанима. Тако сам постао четник Драже Михаиловића.             У јесен 1943, био сам постављен у приправну тројку, која је имала задатак да иде за ЦРНОМ ТРОЈКОМ и попуњава је уколико неко погине из црне тројке.             Уочи покоља у Вранићу била је седница Штаба Авалског корпуса у кући Точе Станчића у селу Јасенку. На тој седници су били ови које ја познајем: Коста Маринковић (командант Посавске бригаде), поручник; Зека (Спасоје Дрењанин, командант 1. батаљона посавске бригаде); мајор Трифковић (командант Авалског корпуса), за друге не знам, а зашто је донето то решење није ми познато.             После седнице су позвали све војнике – четнике на збор код Точине куће. Када смо дошли на зборно место Зека је позвао Воју копилана из Баћевца, затим Мишу Гачића, „Путулу“, Марковић Душана, поднаредника и дао им наређења. Они су позвали нас војнике и саопштили да имамо један велики задатак да извршимо у току ове ноћи. Када нам је то било саопштено пошли смо на задатак. То је било око 9 часова ноћу.             Ова четворица које је Зека позвао и којима је издао наређења била су водичи јединицама за поједине крајеве села. Мени је вођа био Душан Марковић и Борислав Јоксић из Вранића. Ми смо пошли у крај који се зове „Рашић“. У мојој јединици су били следећи: Душан Марковић (сада у бегству), Борисав Јоксић (сада у бегству), Велимир Вићентијевић из Дражевца (сада у бегству), он је био вођа једне тројке; његова тројка је била најглавнија, она је највише покоља извршила у том крају. У тој тројци био је неки Ђока шифоњер из Београда који је погинуо и неки Александар, добровољац из Крушевца (налази се у бегству), затим је био Велимир Вићентијевић и Борисав Јоксић. Они су сви клали а ми смо били у приправности ако би се њима нешто десило.             Када смо били код Душана Ђорића, Марковић је истрчао напоље и рекао да морам и ја некога да убијем. Ушао сам унутра и видео ову слику: сви укућани су стајали уплашени, Марковић је нашао узицу да их повеже. Ту је био још Велимир Вићентијевић, Борисав Јоксић и шифоњер и ја. Душан ми је наредио да и ја некога убијем. Ја сам пуцао на Душанаа он на његовог брата. Овако је то било: Марковић је наредио да легне Душан и његов брат. Они су легли и ми смо од горе пуцали. Ја сам мислио да сам Душана убио и изишао сам напоље. Остали су повезали чељад и поклали. Ја нисам присуствовао клању. Када је ту завршено ми смо отишли даље у другу кућу. Жртве смо оставили тамо како смо их побили. Они су ишли даље од куће до куће и клали а ми смо били у приправности. Ми смо били у пет кућа.             Када смо завршили акцију вратили смо се код Точе Станчића и отишли на спавање. После тога клања ја сам отишао кући на осуство.             Године 1943, ја сам био са једном црном тројком код Ћосе Стеванчевића и у тој црној тројци су били „Путула“, поп звани „Лале“ и Васиљевић Боривоје. Били смо у Барајеву код цркве. То је је било пред само вече. Из једне куће код цркве су изашли Драган Лазић, Коста Маринковић и Зека, позвали нас и Зека је одвојио мене са Драганом да идем а пола са њим. Ја сам отишао са Драганом. Отишла нас је једна петнаестина. Отишли смо Ћосиној кући. Кад смо стигли тамо Драган је наредио Васиљевићу да закоље Ћосу. Путула, Попић и Борислав су ушли унутра а ја сам остао на прагу. Када је пиштаљка писнула Васиљевић је почео да коље. Заклао није већ га је само засекао. Поново кад је пиштаљка писнула, ми смо се вратили натраг на исто место код цркве одакле смо и пошли.             Исте 1943 године у лето сам био у акцији у Великој Моштаници са Ристом Ружићем и Веселином из Јошева. Једнога дана била је војска постројена и чича Драгомир Живковић је био доведен као симпатизер партизана. Маринковић је одвојио нас двојицу пошто је чичи изрекао смртну пресуду. После пресуде Маринковић је позвао наредника Ристу Ружића и онда издвојио још двојицу. Он је узео мене и тог из Јошева. Сва тројица смо пуацали и убили везаног човека за један стуб. Риста није окинуо и Маринковић му је нашао метак у цеви. Хтео га је убити због тога.             Године 1944 у лето, је добио Савић Бранко задатак да убије једног човека у Вранићу за кога се тврдило да је био усташа (Андреја Шимуновић, мајстор, иначе Хрват због чега је и убијен- ДДБ). Зека је одвојио нас двојицу и то Радована Јанковића из Вранића (сада у бегству) и мене. Отишли смо код њега кући и одвели га у Јасенову шуму крај Јасенка. Ту га је Јанковић стрељао. Ја сам био ту присутан. Радован Јанковић је остао после тога да нађе неке људе да га сахране. После смо се вратили.             Знам када су Путула и Веља Курјак Вићентијевић заклали у М. Моштаници две избеглице. Зека је пошао са целим одредом у Малу Моштаницу и те две избеглице нашао код куће и позвао их напоље. Они су изашли и он је повезао, одвео их у Јасенову са целим одредом и наредио Путули и Велимиру да их закољу што су они и учинили. “             Велимир Петровић, електромеханичар, рођен 1923 у Обреновцу, приликом саслушања у ОЗН-и за округ Београдски 6. марта 1946, изјавио је:             „Уочи св. Луке (31. октобра 1943), по наређењу Свете Трифковића команданта авалског корпуса и Косте Маринковића (команданта Посавске бригаде) упућени смо ја, Михаило Тодоровић зв. „Путула“ из Лиса Поља, Риста Ружић, Милорад Судимац „Усташа“ и Младен Радојичић из Мислођина и неки Бошко из Јасенка на Колубару код села Барича да спроведемо пет аласа који су били осумњичени да превозе партизане из прека – Срема.             На основу овог наређења ми смо те аласе похапсили од којих сам двојицу пустио и то: Мирка Јелисића, радника из Обреновца, сада је у Обреновцу и Мирка Антоновића аласа са Умке, умро у зиму 1945/46, пошто сам их претходно издвојио из оне групе. Пошто сам их пустио ја сам отишао у Барич.             Риста Ружић, Михаило Тодоровић зв. „Путула“ и остали стрељали су ону тројицу аласа по поноћи око 3 сата.             Међу нама четницима причало се и важило је као опште позната ствар да је Михаило Тодоровић зв. “Путула“ са још неким заклао неког кафеџију са Умке или Сремчице зв. “Кривошија“ са његовим сином.             Сем овога Михаило Тодоровић „Путула“ са Вићентијевић Велимиром зв. “Курјачић“ учествовао је у убиству неколико избеглица из Мале Моштанице.             Тодоровић је учествовао у клању неког Руса обућара (Тоша Бурнајев) и његове жене у Сремчици 1943. године             Све напред наведено могу да директно у лице кажем Михаилу Тодоровићу „Путули. “             Михаило Тодоровић зв. “Путула“, на саслушању уканцеларији ОЗН-е за округ београдски, у Београду, 14. фебруара 1946. године, изјавио је:             „Зовем се Михаило Тодоровић зв. „Путула“, рођ. фебруара месеца 1921 г. у Лисо Поље, срез тамнавски – Уб, фебруара месеца 1921 г. Живи у истом месту, син Радомира и Наталије рођ. Јовичић, писмен, свршио 1 разред основне школе, Србин, православне вере, слабог имовног стања, неосуђиван, ухапшен на Убу 3. г фебруара 1946, спроведен код овог оделења 6. марта т. г.             Опоменут сам на последице обмањивања иследника и обавезујем се да ћу приликом саслушања истину говорити и на сва постављена питања тачно одговорити.             Када је формиран партизански одред у срезу тамнавском ја сам му се прикључио и у њему сам остао све до 27. марта 1942 године када сам заробљен на реци Убачи (код Уба) од стране четника (Косте Пећанца). После тога сам био спроведен у затвор на Уб где сам остао месец дана после чега сам на гаранцију мојих сељака пуштен на слободу. Међутим на кратко време по пуштању почела ме је гонити ондашња жандармерија која ме је теретила да сам 1941 године учествовао у ликвидацији неких жандарма у Степојевцу. Од тада па све до лета 1943 г. стално сам се крио од власти.             У лето 1943 године ухватили су ме четници Спасоја Дрељанина зв „Зека“ у Пољанама (срез посавски – Умка) где сам се крио у то време пошто ме је прогонила жандармерија а од стране тамнавских четника био сам осуђен на смрт. „Зеки“ сам се учинио сумњив па ме је почео испитивати да ли одржавам везу са партизанима. На крају ме је запитао да ли више волим да будем убијен или да ступим у четнике код њега. Ја сам одабрао ово последње т. ј. да останем код њега у четницима.             У четницима (Драже Михаиловића) код „Зеке“ остао сам све до ослобођења Уба од стране партизана 1944 године када сам им се прикључио. Од тада сам стално био у НОВ и Ј. А. све до августа 1945. када сам као рањен и стално неспособан отпуштен из болнице.             „Зека“ је имао једну групу својих људи које је боље познавао, из ње је одабирао четнике који су требали да извршавају поједина убиства а неки су се и сами добровољно јављали, али ми није познато да су се они звали „Оделење смрти“. Истичем да је водио списак људи из села које треба ликвидирати и које је састављао по доставама разних људи из села које не познајем. Ови људи су често одлазили са (црном) „тројком“ које су учествовале у убиствима а затим су се враћали своме свакидашњем послу, или су пак по Зекином одобрењу сами извршавали убиства.             За ликвидације најчешће су одређивани: Воја „копилан“ док се код њега налазио, Милорад Судимац „Усташа“, Велимир Вићентијевић зв. „Курјачић“ и остали, међу њима „кум“ из Гунцата.             Рус обућар у Сремчици и његова жена били су осумњичени као партизански сарадници, али ко их је оптужио као такве нисам могао тачно установити. Критичном приликом „Зека“ је одредио Александра Мијатовића зв. „Лаку“ из Баљевца, Мирка Максимовића и Драгољуба Томића зв. „Арнауче“ оба из Врбовна, „Лалета попића родом из Врбовна, Добривоја Синђелића из Конатица и мене. Не сећам се сада коме је поверио вођство ове групе да ли Драгољубу Томићу да ли „Лалету попићу“, и предао им списак лица која треба ликвидирати. Мени је рекао да имам да убијем жену а Добривоје Синђелић оног обућара. Када смо дошли у Сремчицу опколили смо кућу па смо „Арнауче“, ја и Добривоје ушли унутра, „Лале попић“ је остао на капији од дворишта, Мирко Максимовић је такође био ушао у кућу док је Александар Мијатовић остао као стража у дворишту.             У кућу су прво ушли Добривоје Синђелић и „Арнауче“, они су их везали и када сам ушао унутра ја сам их затекао везане             Мирко Максимовић је одмах почео да претура по собама и пљачка ствари. „Арнауче“ је исто тако ишао по собама и пљачкао и стално је опомињао мене и Добривоја да пожуримо са клањем, говорећи:“пожури, пожури“. Пошто смо ја и Добривоје заклали и то ја ону жену а он обућара – мужа, сви су упали у кућу и почели пљачкати. Том приликом, колико сам видео, опљачкали су: 3 или 4(пари) чизама, неке ципеле, један зимски капут, један или два пара одела. Ово од крупних ствари које су се виделе док су им били пуни џепови разних ситнијих ствари.             Затекли смо обућара и жену код куће и није тачно да су доведени из села.             Драгољуб Томић зв. „Арнауче“ и Мирко Максимовић, код „Зеке“ су остали око 20 дана. Одмах после овог убиства у Сремчици „Зека“ их је пустио кућама и није тачно да су од њега побегли. Обзиром да су они са територије Јове Станковића а не Зекине, закључио сам да су код њега били дошли с нарочитим задатком и колико ми се чини овај списак од „Зеке“ пред убиство у Сремчици примио је баш „Арнауче“             Опљачкане ствари „Зека“ је поделио овако: „Арнаутче“, Мирко Максимовић, Александар Мијатовић и ја добили смо по један пар чизама али их ја нисам хтео примити пошто нисам ни учествовао у пљачци те их је добио један други четник. Капут је добио Мијатовић. Сат је за себе задржао Добривоје Синђелић. Уосталом он га није ни показао „Зеки“ као ни остали све оне ситније ствари и од вредности. За остале ствари није ми познато коме је дао. Познато ми је да су она лица која су пљачкала по кући и много ствари од вредности али у којој суми није ми познато.             Крајем децембра 1943 године одређен сам од стране Воје „копилана“ да учествујем у вранићком покољу. Нашу групу предводио је Воја копилан а у њој су били: Гачић, „Луне“, бив. Жандарм из околине Ваљева, „Сутула“ја и још неколико четника Сремаца. Није ми познато у чијим смо све кућама били. Ја сам видео да је убиојао Воја „копилан“ и то из пиштоља. Ја нисам извршио ниједно убиство већ сам чак и једно дете спасао. Сећам се да је у тој кући била дошла у госте једна жена из Гунцата.             У јесен 1943, отишли су у Остружницу одреди: „Зеке“, Драгана Лазића и остали, укупно око 300 четника. На који је начин „Зека“ дознао да се у једној кући налази неки партизан није ми познато. Ја сам видео само једног човека за кога сам сазнао да је био домаћин те куће. У почетку нам није хтео отворити врата а касније је побегао на таван одакле се бацао клиповима кукуруза и циглама. Зека ме је терао да се попнем на таван за њим али ја нисам хтео. Драга Стевановић из Дражевца (убијен) отворио је таван након чега је Зека из аутомата опалио на онога човека и са неколико метака убио га. Нисам видео да је још неко био у тој згради.             У убиству аласа код Барича нисам учествовао, али сам чуо да су их одвели и убили: Риста Ружић, „Пеца“, „Усташа“, неки Михаило из Јасенка. Нисам био присутан када им је наређено да изврше ова убиства, али сам лично видео како се напред наведена лица договарају (изузев „Усташе“ ) и издвајају на страну. После 3 до 4 дана чуо сам да су убили у Баричу неке аласе.             Крајем лета 1943, водили смо у Баћевцу борбу против партизана, 1944 године у Бељини из (те) борбе против партизана ја сам побегао“.             Томић Драгољуб зв. “Арнаутче“, из Врбовна срез посавски . Умка, на саслушању у канцеларији ОЗН-е за округ београдски 25. јануара 1946 г. У Београду између осталог, изјавио је:             „Зовем се Томић Драгољуб зв. „Арнаутче“, по занимању сам земљорадник, рођен сам у Врбовну од оца Матеје и мајке Милеве рођ. Ненадовић, 10. августа 1918 г. , ожењен, отац троје деце, стално живим у Врбовну, писмен – самоук, Србин, православне вере, неосуђиван, средњег имовног стања, ухапшен сам 5. јануара 1946. г. у Врбовну, срез посавски. . .             У четнике ДМ ступио сам средином јула 1943 г. и то по наређењу Живка Давидовића и Јове Станковића. Том приликом са мном је отеран у Зекин одред и Мирко Максимовић из Врбовна. У то време Зекин одред бројао је 20 људи, а називао се је „летећи батаљон“. Код Зеке сам се задржао свега 15 дана после чега сам побегао заједно са Мирком.             Борбе противу партизана за то време није било, али сам одмах после десетак дана по Зекином наређењу учествовао у убиству односно клању некога обућара Руса и његове жене. Догађај се десио на следећи начин:             Критичном приликом Зека је одредио шест људи да закољу овога шустера и његову жену и одредио је за извршење дела: Добривоја Синђелића земљ. из Конатица (у бегству са четницима), Микаила Тодоровића зв. „Путула“ из Лисог Поља, Александра Мијатовића из Баљевца (погинуо), „Лалета Јовановића зв. Попић, ђак са Умке (у бегству са четницима), Мирка Максимовића земљ. из Врбовна и мене. Када смо дошли до његове куће „Попић“ нас је распоредио тако да сам ја остао на друму пред кућом ради обезбеђења, „Попић“ са пушкомитраљезом на капији, Мирко Максимовић и Лека Мијатовић били су у дворишту, док су у кући били „Путула“ и Добривоје Синђелић. Пошто се овај шустер није налазио код куће „Путула“ и Синђелић отишли су да га потраже и после краћег времена довели су га. Нисам приметио да је био везан.             Ускоро из куће су изашли крвавих руку Добривоје Синђелић и Путула и почели су прати руке у једном кориту. Пошто су опрали руке са Леком Мијатовићем ушли су поново у кућу и изнели – опљачкали неке ствари међу којима: један грађански дуги капут, два пара чизама, једно грађанско одело, један џепни сат, један пар дубоких ципела, док остале ствари нисам видео.             Када смо стигли у Мељак по извршеном убиству нашли смо Зеку који је извршио расподелу ствари. Мени је дао један пар чизама, док је други пар задржао Путула, капут је задржао Лека Мијатовић, одело су дали „Усташи“, сат и оне ципеле узео је Добривоје Синђелић, а од осталих стварио нисам ништа видео. У Мељаку је мене и Мирка Максимовића Путула тужио да га нисмо хтели слушати у путу због чега је Зека рекао да ће он са нама пречистити.             Из Мељака смо отишли у Вранић. У Вранићу или Мељаку је Мирко Максимовић украо Зеки Пиштољ после чега смо побегли из његовогодреда, нарочито из разлога што више нисмо хтели да учествујемо у убиствима које је наређивао Зека. Одмах пошто смо дошли кући пријавили смо се ондашњем команданту батаљона Јови Станковићу и команданту места Живку Давидовићу са мотивацијом да више не можемо остати код Зеке             После три дана Зека је послао патролу за Мирка и мене. Мирка су пронашли у кафани и одвели га у Конатице или Баљевац те га је тукао. Мене, пак, патрола није пронашла а преко Јове Станковића успео сам да се одбраним. Приликом бегства из Зекиног одреда оставили смо пушкомитраљез пошто са њим нисмо могли побећи.             Када смо касније од Јове Станковића упућени код Зеке Мирко Максимовић је однео собом пушкомитраљез а ја сам однео пиштољ. На основу тога је Јова Станковић и потраживао пушкомитраљез од Зеке, али му га овај није хтео вратити. Од тада стално сам био код куће, а Јова Станковић ме је потраживао, повремено на стражу.             На четири дана пред убиство оних десет лица у Великом Борку Јова Станковић је позвао – покупио: мене, Бошка Степановића, Миодрага Степановића, Живка Степановића. Илију Симића зв. „Салаута“ и још неколико њих, укупно око десет одвео нас у Баљевачку школу где нас је предао Михаилову Маринковићу зв. “Кан“ из Степојевца (сада у бегству са четницима) који је био водник у одреду Јове Станковића још од 1941 г. „Кан“ је био један од најповерљивијих личности Јове Станковића још од 1941 г- Сећам се да је он стално имао једну тољагу са којом је тукао све оне који би и најмање нешто рекао против четника ДМ. Ту смо се састали, нашли са четницима из Конатица, Дражевца и Степојевца те су нас Коста Маринковић и Јова Станковић одвели у Шиљаковац. Ноћу смо се сместили у једној кафани на раскрсници а већ око пола ноћи дошао је Милорад Ситничар са својим одредом и довео са собом шест или седам везаних људи. Сутрадан ујутро Милорад Ситничар је са оним везаним људима отишао у Велики Борак а нас су Маринковић и Станковић одвели за Бождаревац. Сутрадан смо из Бождаревца отишли у Велики Борак где смо остали два дана. Ту смо поново нашли Милорада Ситничара са његовим одредом, специјалном полицијом и жандармеријом, као и много похапшених људи које је био похапсио Ситничар заједно са специјалном полицијом.             Одмах другог дана Јова Станковић је отишао на Умку а нас је оставио под командом зв. „Кан“ и Перике Маџара, оба водници. Трећег дана Кан и Перика Маџар наредили су нам збор на место где је извршено убиство. Пошто смо били постројени, Коста Маринковић је вадио из строја поједине четнике који су требали да изврше стрељање. Од нас из Врбовна извукао је мене, Бошка Степановића, Миодрага Степановића зв. „Шумац“ и Илију Симића зв. „Салаута“.             Када смо стигли на одређено место видели смо 10 везаних родољуба наспрам којих је постројено нас тридесет четника, тако да је на свакога од родољуба дошло по три четника. За извршење дела добили смо свега по један метак. Позади нас у случају неизвршења био је постављен други строј четника који су требали да пуцају у нас и у оне родољубе у случају неизвршења. Са леве и десне стране од нас били су постављени по осам четника.             За добровољно стрељање јавили су се Кан, Перика Маџар, неки Маринковић зв. „Луне“ из Степојевца, неки Чаруга из Шиљаковца и неколико људи из жандармерије и специјалне полиције.             Ја, Бошко Степановић и Мија Степановић зв. “Шумац“ из Врбовна били смо одређени да стрељамо једнога чичу из Великог Борка. Сећам се да је био стар преко 40 година, иначе његово име и презиме није ми познато.             Пред само стрељање Милорад Ситничар је прочитао наређење – пресуду по којој су ови родољуби по наређењу команданта посавске бригаде Косте Маринковића, шефа специјалне полиције и некога Кочића осуђени на смрт.             По извршеном стрељању Милорад Ситничар, Кане, Луне и Чаруга дотукли су оне рањене родољубе.             После овог вратили смо се својим кућама. У путу смо срели Јову Станковића коме смо испричали шта се је догодило. Њега није то много изненадило из чега закључујем да је он као командант о свему томе био обавештен.             О Ускрсу 1944 г. мобилисан сам од стране мкоманданта места Живка Давидовића и са још 26 људи упућен у Лесковац и том приликом сам остао у четницима ДМ свега 15 дана. О св. Вартоломеју исте године неки четници су довели Цветка (са Чукарице) у школу у Лесковцу. Када сам пошао кући код речице Опарне сустигао сам Ристу Ружића, Илију Симића и Благоја Милошевића, као и Милана Тодоровића како терају некога човека у једну шуму. Риста ме је позвао код себе и задржао ме не дозвољавајући ми да идем кући већ да идем са њима. Одједном је Ружић извадио пиштољ и дао га Илији Симићу и наредио му да са Благојем Милошевићем одведе Цветка. Мало, потом чули су се два метка после чега су се ова двојива вратила и дошла код Ристе. Риста их је запитао да ли су га убили нашто се Илија Симић вратио и испалио један метак на Цветка. За сво то време ја нисам нити разговарао са њима акамоли узео ма каквог учешћа у делу.             У зиму 1943/1944 ја сам са Драгољубом Остојићем и Драгишом Миловановићем по наређењу Живка Обрадовића из кућа Исаила Јовановића и Живојина Максимовића дотерао у кућу Живка Давидовића једног мушкарца и три женске од којих је једну те ноћи Живко силовао. Сутрадан је све Живко Давидовић предао Јови Станковићу а шта је даље било са њима није ми познато. “              Илија Јоксић, земљорадник, у канцеларији ОЗН-е среза посавског на Умци 26. јануара 1945 године, дао је, на записник, следећу изјаву:                 „Зовем се Илија Јоксић, рођен сам у селу Вранићу месеца јула 1903, од оца Живка и мајке Николије, жењен сам, имам 4 деце, писмен сам, имовног стања слабог, вере православне, Србин, стално живим у Вранићу.           Месеца априла 1944, дошла су два војника код моје куће и отерли ме у Штаб код Зеке. Кад смо дошли у Штаб у Штабу је био Луне и Гачић и Веља звани „Курјачић“ из Дражевца. Кад сам ушао унутра почео ме саслушавати Зека. На питање шта знаш да кажеш шта сте разговарали ти и Милан Јовановић који је ту био којега су они већ премлатили. Нисам ништа одговорио.             Онда су ме одвели у другу собу где су неке сведоке саслушавали и опет ме исто питали, али нисам знао шта да одговорим. Тада ми је Зека рекао „Изувај се!“. Пошто сам се ја изуо тада је одмах Луне скочио и одмах почео да засучива рукаве. Тада су пришли, Луне и Гачић и почели да ме везивају. Пошто су ми везали руке на леђа тада ме је Луне оборио на земљу на стомак, пошто ме је оборио држо је корбач у руци и он и Гачић наставили су да ме бију. Тукли су ме толико да сам већ био пао у несвест . Пошто су ме већ толико изударали а ја им нисам ништа рекао тад су ме одрешили и подигли исти Луне и Гачић. Док су ме тукли присуствовао је и Зека.             Пошто су престали са тучом тада су ме извели напоље и рекли да чекам, где сам ја остао све док они нису решавали тамо. И онда је изашао Гачић и рекао иди кући и немој да би побегли куд јер ће вам за вас платити ваша фамилија. И рекао је да се сутра у 8 сати јавимо код њих, а сутрадан када смо дошли они су нас само тако саслушали и опет пустили.             Можем и то још да кажем да су тукли и Стевана Стекића старог од 70 година; њега су исто водили и тукли два пута све тако док не падне у несвест; истога су тукли Луне и Гачић.             Можем још и то да кажем да је Гачић био присутан за време клања у селу Вранићу, а конкретно да је заклао некога то не знам.             Илија Симић зв. “Салаута“, из Врбовна, на саслушању у ОЗН-И за округ београдски 23. децембра 1945. године изјавио је:             „Зовем се ИЛИЈА СИМИЋ зв. „Салаута“ по занимању сам земљорадник, рођен сам 1921 г. У Врбовну, срез посавски, син Милисава и Милке рођ. Мијаиловић, ожењен, отац једнога детета, писмен сам, Србин, православне вере, до сада неосуђиван, сада се налазим у затвору Окружне милиције у Београду.             Опоменут на дужност казивања истине и последице лажног сведочења изјављујем:             Средином марта 1944 г. ја сам се налазио у одреду Јове станковића бив. четничког команданта батаљона. У то време Светозар Гајић командант летеће бригаде ДМ пребациовао се са својом бригадом преко села Сремчице за Рушањ.             На друму поред општинске зграде у Сремчици стражарчио је један четник из нашег одреда. Ноћу око 2 сата наишли су два омладинца (из Београда) који су ишли да се прикључе партизанима у Равни Гај (засеок Барајева) наишли су на оног стражара и кад их је овај зауставио један иод њих га је осветлио из батеријске лампе а онај други опалио два метка из револвера и ранио га на два места. Овај војник је почео запомагати и на то његово запомагање и она два пуцња окупила се већа група милиционара који су саслушавали овога рањеног четника стражара и известили капетана Гајића и Виктора Попова који је у то време код себе није имао људства. Виктор Попов је потеру за овим партизанима препустио Гајићу који је наредио четницима да оду трагом она два партизана и да их ухвате.             Пошто је у то време био снег, једна група четника отишла је у правцу Железника и тамо у једној штали пронашла једнога од ових партизана и предала га капетану Гајићу који се је тада налазио у Сремчици.             Друга група отишла је према Липовици и у самој Липовичкој шуми ухватила онога другог партизана и довела га код Гајића.             Ја сам лично био присутан када су четници довели ове партизане и предали их Гајићу. Сем мене ту су били присутни Јова Станковић, Виктор Попов и више сељака из Сремчице.             Исто тако био сам присутан када их је капетан Гајић усмено саслушавао а његов командант I батаљона Жика Нешковић их тукао. Тада сам чуо када је приликом саслушања онај партизан који је ухваћен у Липовичкој шуми рекао да је из Београда пошло још неколико омладинаца у партизане и рекао им да ће једнога од њих пронаћи у Великој Моштаници (суседно село) именујући том приликом чак и кућу где ће се налазити.             Гајић је одмах послао патролу код те куће и тамо су заиста пронашли једног омладинца (стар око 20 година) који је код себе имао револвер.             Чим је Гајић саслушао она два ухваћена партизана и послао патролу у Велику Моштаницу, војсци је наредио покрет за Равни Гај водећи са собом она два заробљена партизана. Чим је дошао близу Барајева односно скренуо за Барајево убио је и једног и другог. У то време код капетана Гајића налазила су се и два моја сељака Бошко Миловановић и Милош Мијаиловић, оба из Врбовна који би ово свакако могли посведочити. Исти би могли посведочити да је по наређењу капетана Гајића запаљено више кућа у срезу грочанском због убиства неког четника „Кикоша“ родом из грочанског среза.             Уосталом све напред наведено у погледу паљења и убистава у срезу грочанском посведочио је пред судом и Стеван Стричевић који је и издао наређење Гајићу да оде у грочански срез. Сведоци Миловановић и Мијаиловић лично су предамном и Јовом Станковићем причали шта је све капетан Гајић урадио у грочанском срезу том приликом, што ће сигурно и пред судом потврдити.             Ова патрола која је била отишла у Велику Моштаницу за оног партизана пронашла га је на некој свадби, ухапсила га и дотерала га у Равни Гај код капетана Гајића. Овај пак на саслушању одао је још четворицу и још истог дана, ма да сам остао у Великом Моштаници, дознао сам да је Гајић ухватио и осталу четворицу и тако су сви доведени у Равни Гај код Гајића где су саслушани и стрељани после једног покушаја бекства.             Доказ као и напред.             1944 г. када смо били у Босни партизани су заробили Калабићеву комору, али је ускоро Гајић успео да са својим бригадом одроби осам волова и три коња којом приликом је заробио и једну партизанку која је била командант тога одреда родом из Тузле. Гајић је прво, предао штабу авалског корпуса Свети Трифковићу и Стевану Стричевићу код којих је ту ноћ и преноћила. Сутрадан ујутро убили су је Трифковић, Стричевић и капетан Гајић у једном потоку. Све напред наведено призно је на претресу пред судом Стеван Стричевић но с тим да су је стрељали Гајић и Трифковић, али да он није учествоваао у њеном убиству. Управо Стричевић је изјавио да су ту партизанку негде одвели Трифковић и Гајић и да су се вратили без ње те да претпоставља да су је они убили. Лично сам видео када су је ова тројица саслушавала и одвела на стрељање.             Више немам шта да изјавим.             Писмен – Илија Симић. “           Терор четника ДМ у срезу врачарском           На територији Среза врачарског деловале су две територијалне бригаде Авалског корпуса и то: Врачарска бригада на територији среза источно од Топчидерске реке, а западно од Топчидерске реке, у местима Железник. Жарково, Кнежевац са засеоком Кијевом, Рипањ и Рушањ Липовичка бригада. . На територију Врачарске бригаде долазила је и Летећа бригада „Мајор Мишић“, а на територију Липовичке бригаде Летећа бригада „Капетан Месниковић“. Први батаљон Липовичке бригаде се кретао на територији села Жаркова, Железника. Кнежевца и Рушња, а на територији села Рипња био је Четврти батаљон исте бригаде.             У саставу среза врачарског било је двадесет и једно село (21) и свуда је било присталица НОП, али организованог рада било је углавном у Кнежевцу и његово засеоку Кијеву, Пиносави, Белом Потоку, Железнику, Реснику, Лештанима, Пиносави, Жаркову и Рипњу али највише у Рушњу. Зато се и оштрина четничког терора, углавно највише осећала у овим селима             Треба рећи да је, током НОР-а одржавање везе Окружног Комитета за округ младеновачки (београдски ) са Покрајинским комитетом КПЈ за Србију у Београду ишло преко београдске периферије – Раковице и Бановог Брда, где су врло важну улогу одиграли поред теренских политичких радника Среског Поверенста за Врачар и Посавину, и сарадници Раковице, Кнежевца, Кијева, Жаркова, Железника, Сремчице а нарочито Рушња. На стотине Београђана и Београђанки су из Београда, преко Раковице, Бановог Брда и Рушња отишли у Космајске и Шумадијске партизане.             Везе су одржаване и преко села Лештана и Калуђерице и Звездаре другом половином 1942 и све до пред крај 1943. године, али је тај канал одржавало Среско Поверенство КПЈ за срез грочански.             Бели Поток. -Главни организатор Народноослободилачког покрета у Белом Потоку биоје Спасоје Радовановић који је због тога био хапшен од Специјалне полиције, који је 1944, постао и члан Среског руководства за срез врачарски.           Према казивању Милије Цветића, за време рата политичког радника у срезу врачарском, писцу ових редова у овом селу четници ДМ су заклали два младића, али њихова имена писац ових редова није могао да утврди.             Железник. -Ово насеље је, током НОР-а, било снажно упориште НОП-а, а нарочито 1943 и 1944. године, када је Народноослободилачким покретом у овом крају руководило Среско Поверенство КПЈ за Посавину и Врачар (срез посавски и срез врачарски).           Светомир Станковић – Света Француз, казивање писцу ових редова 30. 01. 1991 „Месеца марта 1944, ја и Рајко Димитријевић, члан Среског комитета СКОЈ-а за срезове Посавски и Врачарски формирали смо у Железнику организацију Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ) у саставу Тодоровић Бранислав као председник, Лукић Петар Перица, као секретар и Праизовић Милан, члан одбора. После месец дана одбор је проширен са Лукић Павлом и Митровић Миодрагом. Одбор је формиран у колиби Николе Цветковића која се налазила између железничког гробља и читашког пута (сада Ибарске магистрале). Одбор је добио задатак да придобија омладинце и омладинке, да створи организацију УСАОЈ-а у Железнику, да за партизане прикупља пре свега оружје, муницију, новац, намирнице и разне друге потребе Ови су омладинци играли заједно и фудбал, а ја сам их укључио у покрет после мог изласка из логора у Смедеревској Паланци још 1943. Они су створили организацију која је врло активно деловала.             Ја сам успоставио везу са среским Поверенством КПЈ за Посавину и Врачар и политичким радницима на том терену: Милом Сељаком секретаром Поверенства, па Светомиром Нешићем, Рајком Димитријевићем и другима још у јесен 1943. године. Курира Покрајинског комитета за Србију Мирка Лазовића и једну другарицу коју су другови звали Анка, крио сам код кућа тих омладинаца док се није у селу десила провала почетком 1944, када је ухапшен сељак код кога је Мирко био па су он и Анка морали да напусте село и више у њега се нису враћали, али сам ја наставио да одржавам везу са осталим наведеним политичким радницима, односно теренцима како смо их звали. Међутим и ја сам после морао да идем у партизане             Активност наведених младића а и других је просто била невероватна и они су се отворено спорили са присталицама и активистима четника и њихове организације у селу, у чему је предњачио Праизовић Милан.             Теренски радници и сарадници. -Теренски радници су највише долазили кућама Љубе Полића, Миливоја Миловановића, Бранислава Тодоровића, Милисава Ђорђевића, Васе Васића и других. Крај Железника Тарајиш, према Сремчици је толико радио за партизане и ја сам у том крају толико пута био са теренцима да су то знала и деца. Тако сам са Рајком Димитријевићем био у штали Васе Васића небројено пута.             Четници су утоку лета 1944, много деце терали у Горичку шуму и тукли их да признају где сам ја и шта знају за партизане, али им они нису ништа рекли             Када је избила провала 1944, морао се у селу крити извесно време и Миливоје Миловановић, док није отишао у партизане и био интендант у Другој шумадиској бригади. Миливоје Миловановић био је врло сиромашан човек, био је пружни радник, имао је петоро мале деце, тешко је долазио и до проје за децу и себе, али се радовао доласку политичких радника – теренаца и стварно је последњи залогај делио са својом децом и са нама, он нам је давао свим срцем и био је веран нашој борби и НОП-у. Зато је био прогоњен и од жандарма и од четника и морао је да остави децу и да оде у партизане. А његова приврженост покрету била је неограничена, то сам хтео да кажем.             Поред наведених људи ништа мање нису били спремни и браћа Ђорђевић – Милисав и Митар, исто тако сиромашни, који су имали кућу на оном другом крају села, недалеко од гробља, према Читаку и Кнежевцу. Кућа им је била на самом крају села и ту сам са политичким радницима често свраћао, као и политички радници – теренци и без мене.             Када сам пуштен из логора и дошао у селу, преко мог брата 1943, поручи ми Светомир Нешић, родом из Сремчице, а који био члан среског Поверенства Партије, да дођем код њега у Сремчицу на састанак у колибу Стевана Недељковића коме су касније четници заклали сина Живојина Недељковића. На том састанку поред Светомира био је и Дуја Дамњановић, из Барајева, тада секретар Срског комитета СКОЈ-а за Посавину и Врачар, и још један друг чијег се имена не сећам. Тада ми је Светомир дао задатке за рад а касније су то чинили и други теренци као Миле Сељак и Миленија Ивановић у кући Славољуба Тодоровића Боришка, чија је кућа била на крају села у шуми где је Циглана, када се иде у Сремачки рт, према садашњој кафани Шумски рај. Кад су другови теренци били код његове куће увек је неко од омладинаца чувао стражу.             Љутња Бошка Ивковића. -Од свих теренаца на овом терену највише је био Бошко Ивковић, родом из Баћевца. Сећам се да је имао обичај да се наљути и хистерише када нема шта да се једе. Једном када смо се враћали из Раље рекао ми је да га одведем у једну кућу где има добро да се једе. Живко Младеновић, чија је кућа исто горе при крају, сарађивао је са нама, али његова породица то није знала. Он је био богат човек, возио је млеко у Београд и продавао и имало је код њега да се једе колико хоћеш. Враћајући се са терена Космаја, Бошко и ја после препешачених преко тридесет километра, уморни, гладни и жедни стигнемо ујутру и попењемо се на таван Живкове штале на коме је била нека детелина. Међутим четничке страже биле су на крајевима села, па није било ни педесет метара далеко од штале та четничка стража. Ја сам познавао терен па нисмо ишли путем већ кроз баште, воћњаке и њиве. Са тавана смо стражу гледали цео дан када смо били на штали Међутим ми онако уморни заспимо, а Живко отеро млеко. Када се пробудио Бошко огладнио, наљутио се и мени каже: „Друже ја ћу да кукам, где је овај друг дете му другарско“. Ја му кажем ћути бре како кукање да нас чује четничка стража. То је било оно време када се по њивама носе крстови уочи Ђурђевдана. Укућани напољу говоре о томе, Живко је имао млађег брата који је после погинуо на Сремском фронту. Нађе Бошко на сену неколико јаја што су снеле кокоше те их излупа и попије и мало се смири. Кад евети Живковог оца са вилама на шталски таван да узме детелине за стоку. Живко је имао десетину крава, био је добар домаћин. И нас двојица брже у један ћошак и сакријемо се у детелину да нас не види и не прободе вилама и није нас видео. Када се Живко вратио ми смо лупали у цреп од крова и Живко нам донесе пржених јаја и сланине и хлеба и добро смо се најели                 Сећам се једном смо били у Рушњу: Анка Пиносавка, Спасоје Радовановић, Милија Цветић Бошко Ивковић и ја у Златином забрану. И ми тако седимо, били смо ту два дана, а храну нам је доносио Лика Ружић, он је био наш одборник у Рушњу. Доносе Лика нама храну само неколико печених кромпира, нема ништа друго. Другог дана Бошко каже Лики:“Друже промени храну, када се ослободимо продаћу ектар земље да ти храну платим“.                 Да не повезујем друга села, али нешто морам да кажем за Сремчицу. Живојин Недељковић из Сремчице је заклан или крајем 1943, или почетком 1944. године. Он је дошао у Железник и рекао мом оцу да ми каже да истог дана дођем у Сремчицу. Ја нисам спавао кући и када ме отац нашао и то ми рекао ја одем у Сремчицу. Тамо сам се састао са једним човеком, можда се звао Ратко где ми је он рекао нешто око скупљања прилога, хране и другог. Требало је да те ноћи ноћим на Живојиновој штали, али сам ја морао да се вратим у Железник јер сам имао заказан састанак са омладинцима Пајом, Перицом, Чаругом и другима. Ја сам се тада још легално кретао али нисам спавао у кући. Око 9-10 сати нашао ме отац и рекао ми:“Светозаре устај Живојин је заклан“. А Живојин је ухваћен у штали где сам ја требало да спавам!?             Радојевић Боривоје, чика БОРА или Бора читачки како смо га звали имао је ван села малу кућу са две собице на Читачком путу (сада Ибарска магистрала) који је ишао од Липовичке шуме поред Рушња за Жарково. И на месту где је пут из Железника избијао на Читачки пут, на тој раскрсници, недалеко од садашњег гробља Орловача са његове северне стране, била је Борина кућица. То је била убога сиротиња не знам како је кућу направио. Неки су га звали и Бора Читачки. Бора је био плав, висок и наочит човек, солунски ратник, носио је дугачке бркове, био је човек невероватне енергије и врло бистар и начитан као сељак. Чика Бора је имао жену, два сина, једну ћерку. Од стоке је држао неколико коза и свиња. Код Боре смо долазили и одлазили у току ноћу и остављали поруке за друге теренце, јер се код њега у кући због малог простора није могло спавати Он је у дворишту имао бурдељ укопан у земљу прекривен сламом који му је служио да ставља купус или друге намирнице. Међутим он је нама касније послужио као склониште. Чика Бора је са нама делио добро и зло. Он се толико радовао нашем доласку да то човек просто није могао да објасни. Давао нам је од те сиротиње све што је имао а после су му сарадници из Железника и Кнежевца доносили храну. Код чика Боре је долазио и теренац Драгиша Ристановић и Меда Лазаревић оба из Кнежевца. У пролеће 1944, наш добар сарадник са Бановог Брда Никола Ађански, на своју руку доведе групу Београђана који су пошли у партизане до Борине куће. Онда је све више Београђана желело да иде у партизане, па су тако неке групе на своју руку отишле до Сремчице где су их похватали четници и поклали. И тако Никола то уради . без знања и одобрења теренаца. А код Борине куће било је и нама тешко за храну и да се кријемо, акамоли група од око петнаест људи коју је довео Никола. . А код Борине су куће само довођене групе из Београда и то ноћу где су их чекали теренци и исте ноћи су их пребацивали у сремачку или рушањске шуме, одакле су их курири следеће ноћи одводили у Космај у одред. Пошто Николу нико од теренаца није сачекао он склони групу у сремачку шуму и после чекања два до три дана групу ноћу врати на Баново Брдо, где полиција ухапси њих неколико из групе. Они под батинама кажу за Николу Ађанског и Бору и под батинама полицију доведу до Борине куће где полиција ухапси Бору и после саслушавања тучења и мучења полиција Бору стрељала. “                 (По казивању Драгише Ристановића, тада политичког радника – теренца, писцу ових редова, Бора Радојевић је ухапшен 14 или 15. априла 1944. године. Када је писац ових редова почетком маја дошао код политичких радника на тај терен чуо је од њих да је чика Бора ухапшен од полиције). „Тако је завршио наш чика Бора Радојевић, стари солунски ратник                 Бора Радојевић је био невероватно добар човек. Волио нас је као децу. О њему треба писати све у суперлативу. И док ово причам иду ми сузе. Драго ми је што једна улица у Железнику носи његово име.             Провала. -При крају зиме, почетком 1944, курир ПК Мирко Лазовић и другарица Анка су били у кући ПАНТЕЛИЈЕ УРОШЕВИЋА, доброг домаћина у Железнику, који је био наш сарадник. Мирко или Анка да ли су му писмо да га однесе неком лицу у Београду у Светосавској улици. Пантелија не нађе то лице и писмо да хаузмајсторки и нешто јој је причао не само да је из Железника већ и да је сарач, а био је земљорадник а помало се бавио и сарачким пословима. А сви хаузмајстори и хаузмајсторке за време окупације су радиле за Специјалну полицију, сем изузетака, и тако ова хаузмајсторка преда писмо Специјално полицији и настане потера за сарачем у Железнику. Пошто нису ништа друго знали сем занимања, Специјална полиција у Железнику ухапси два брата Живка и Спасоја Давидовића, дотерају их у општину и почну крвнички да их туку, а људи нису ни били сарадници НОП-а. Пошто их је пребила полиција, а очекивано признање нису добили, полиција се тек тада сетила да пита ко је још сарач у Железнику и тако ухвате Пантелију. Тада су ухапсили као таоце и моју браћу Стевана и Миодрага Станковића, али они нису били сарадници НОП-а јер ја нисам хтео да их укључујем у покрет, пошто сам ја већ био компромитован. Пантелију су разломили од батинања и он призна да су код њега били Мирко и Анка. Да, мислим да му је то писмо дала Анка за њену сестру у Београду. Када се Пантелија вратио из Београда Мирку и Анки је рекао да није нашао особу на које је писмо упућено већ да га је дао хаузмајсторки. Мирко и Анка су основано посумњали да ће хаузмајсторка писмо дати полицији и мене су замолили да их одведем у Рушањ до куће БОРИВОЈА ДАМЊАНОВИЋА, нашег врло добро сарадника кога су у лето 1944, заклали четници. ДМ, али су његови синови СТЕВО и ИВА наставили рад са нама. Са нама је пошао и Боричко јер је Анка била болесна па се врло тешко кретала и морали смо да је придржавамо, практично да је носимо. . А тешко се ишло био је мали снег. Када смо били стигли до колибе СТЕПАНА МАРКОВИЋА из Рушња, која је тада била ван села према читачком путу (сада Ибарској магистрали), ја сам Боричка вратио за Железник али га је после ухапила Специјална полиција. А Анку смо Мирко и ја одвели, односно однели до Рушња. Под батинама Пантелија по трагу поведе жандарме из Железника за Рушањ. Међутим у Степановој шта ли су били теренци Дуја Дамњановић и Милан Лазаревић „Мечка“ из Кнежевца. Жандарми би прошли за Рушањ да Дуја и Мечка нису истрчали из штале и Дују убију жандарми, а Мечка баци бомбу на жандарме, али се бомба одбије од гране једног дрвета и врати према Мечки, експлодира и тако он погине. Када су жандарми и полицијски агенти стигли у Рушањ тамо се на путу изгубио траг и тако нас полиција није нашла, али је зато ухапсила Степанову породицу и отерала у Београд у логор. Пантелија је отеран у концетрациони логор на Бањици, а после у логор Маутхаузен у Аустрији и није се жив вратио. Чули смо да је погинуо од савезничког бомбардовања, а по некима је умро од изнурености и глади.             Боричко је пуштен из Бањичког логора и после је отишао у Космајски партизански одред. Преживео је рат. .                 Пунктови. - „Колико је овај рад (за НОП) био успешан најбоље се види по томе што је око двадесет кућа било обухваћено овим радом. . Ево списка кућа-пунктова: Бранислава Тодоровића, Милисава и Митра Ђорђевића, Ивка и Живка Лекића. Милисава Нешића, Васе Васића, Љубомира Панића, Миливоја Миловановића, Драге Васића, Михаила Јелића, Живка И. Митровића, Андреје Митровића, Борисава Тодоровића, Драгог Стаменковића, Миодрага Миловановића, Боривоја Радојевића „Борике“, Живанке Нићифоровић и Пантелије Урошевића.                 Иако су све ове куће биле повезане са покретом и чиниле велике услуге, ипак се својом активношћу и заслугама издвајају њих неколико а то су:                 Бранислава Тодоровића, Боривоја Радојевића, Милисава Ђорђевића, Ивка и Живана Лукића, Љубе Панића, Миливоја Миловановића „Чиче“ и Борислава „Боричка“ Тодоровића. “                 Четнички терор. – „Припадници четничке организације у Железнику пратили су наш рад, односно наших сарадника и све су то јављали четничким командантима који су наредили да се прво фебруара 1944, ликвидирају Милан Ристановић, шеф железничке станице у Железнику који није крио своје расположење за партизане и Русе као и Звездана Чупић. Они су били наши сарадници, нарочито нам је Звездана коју смо звали Милена Чупић много материјално и финансијски помагала. Она је бил усвојеница Симе кафеџије и његове жене Љубице који нису имали деце, а држали су ПАНИЋА КАФАНУ У Железнику под закуп. Милена је имала двоје деце Николу и Милутина, а била је разведена и деца су била код ње. Милена је била конспиративна, а Милан је волио да попије па је јавно хвалио партизане и нападао четнике.             Неки жандарм МИЛОШЕВИЋ често је био у Симиној кафани и пратио је и кретање Милене и сумња се да је он њу откуцао четницима, а можда је учествовао и у клању јер је после отишао у четнике.             Клање су извршили четници кољаши Бели из Баћевца и неки БАЋА. Њих двојица су извршили клања те ноћи у Железнику.             Те ноћи четници су заклали и Тому БУШУ, радника у млину у Железнику али он је заклан што је Хрват јер није био наш сарадник. Све заклане су четници опљачкали. Тома Буша је хранио неколико свиња и четници су их натоварили на кола и отерали. Да ли су кола била Живана Праизовића или нечија друга сада се не сећам             А онда су на ред дошли омладинци. Као што сам рекао ПРАИЗОВИЋ МИЛАН, омладинац није крио своје расположење за партизане и Народноослободилачку борбу. Браћа Лукић су се извесно време склонили код свог стрица МИЈАТА ЛУКИЋА у Београду, а који је иначе имао фабрику квасца у Остружници. Колико сам чуо , четнички сарадник Радомир Ћирић је ишао у Београд и одатле их довео у Железник а после их одвезао чезом у Баћевац. и тамо их предао четницима. Павле је имао неколико разреда гимназије и био је деловођа у Општини Железник, а Петар је завршио трговачку школу, а отац им се звао Љубомир. Пре њих у Железнику су ухваћени од четника: Праизовић Милан, Милисав Нешић, Петровић Душан, Лукић Чедомир, Лукић Цана и спроведени у Баћевац.             У Баћевцу су их саслушавали Виктор попов, командант Липовичке бригаде и Ратко Милошевић, који је био председник четничког преког суда, а родом је био из села Неменикуће под планином Космај.             После саслушања заклани су Стојановић Илија, Лукић Павле, Лукић Петар и Праизовић Милан. Њима су четници осекли уши и носеве, унаказили су их. . Остали су пуштени. У време ослобођења овог краја, док су овде биле претходнице Шесте пролетерске дивизије, родбина Павла и Петра су их пренели из Баћевца. Ја сам од обавештајног официра Геце добио десетину аутоматичара из Шесте личке дивизије и довео их на сахрану где су дали почасни плотун, а ја сам им одржао говор. После дан два пренет је из Баћевца и Милан Праизовић Чаруга и био сам и на тој сахрани са десетином Личана који су испалили почасни плотун. Ето тако је било.             У Железнику је био један свештеник, мислим да се звао Драги, Драгиша или Драгољуб Полић, али нисам сигуран. Кућа браће Лукић је близу цркве а и да није кућа била близу попове, он је пратио њихову активност као и оталих наших сарадника и све је преносио четницима. . Био је један од главних четничких сарадника у Железнику и приликом повлачења четника са овог терена, отишао је са њима и шта је са њим било није ми познато. Мислим да је он највише допринео да четници изврше ова клања у Железнику.             Ива Митровић, из Жаркова, пилот, био командант Првог четничког батаљона Липовичке бригаде. Он се са својим четницима кретао по овом терену и они су многе људе и омладинце из Железнике тукли да признају сарадњу са партизанима.             Према књизи Косте Стаменковића: „Железник 1840-1968, Насеље и школа, стр. 103, свештеник Драги Полић био је главни четнички организатор у селу.             Жртве четничког терора. -1. Звездана Чупић, рођена 1916. године, имала је два мала мушка детета, иначе усвојеница Симе Протића, кафеџије у Железнику и његове жене Љубице, везана је у њеном стану и усмрћена је клањем 17. фебруара 1944. 2. Милан Ристановић, рођен 1904. године, шеф железничке станице у Железнику, заклан јеу стану ноћу 17. фебруара 1944. године 3. Тома Буша, радник у млину у Железнику, заклан ноћу 17. фебруара 1944.             Све жртве су опљачкане.             Као што је већ наведено у Баћевцу су 8. јуна 1944. године из Железника опљачкани и ликвидирани:             4. Милан С. Праизовић, рођен 1922 у Железнику. 5. Павле Љ. Лукић, рођен у Железнику 1923, писар у општини Железник. 6. Петар Љ. Лукић, рођен 1925, у Железнику. трговачки помоћник. 7. Илија Стојановић, рођен 1925. у Железнику.             Током лета 1944. године четници су у Железнику заклали и             8. Радосава Илића, учитеља.             Белешка професора Бошка Радовића, о злочинима четника у Железнику, коју је дао писцу ових редова 14. јуна 2000. „У матичне књиге цркве у железнику, свештеник Вељко Шкаљак је уписао да су 17. фебруара 1944. године у 1 сат, Ристановића Милана и Чупић Звездану заклали непознати људи а Тома Буша није уписан у књигу умрлих.             Према казивању његових чланова породице четници су Милана су везали и заклали у кухињи.             Чупић Звездана (Милена) је заклана у стану Симе Протића.             Снаха пок. Звездане Чупић је изјавила:“Звездана је усвојеница пок. Симе и Љубице Протић, ондашњег кафеџије у Железнику. Сима Протић је рођен у Сибници (срез космајски) а Љубица у Слатини (срез космајски). Пок. Љубица Протић, је причала за живота да су Звездану пре клања, још 1943. године, Љотићеви војници привели у затвор (логор) на Бањицу и да су за њен отпуст тражили једну свињу од 150 кг. , један аков ракије, затим вина, пршуте и чим су им то дали Звездана је пуштена. Звездана је била у браку са пок. Миланом Чупићем и да је са њим имала двоје мале мушке деце у време када је заклана. Звездана је упознала неког трговачког радника Ђуру, да јој је он рекао да ради за комунисте и да мора да иде у шуму. Позивао је и Звездану али она није могла јер није имала коме да остави малу децу. Сима и Љубица били су стари и нису могли да воде рачуна о њеној деци             Тома Буша, је такође заклан истог дана 17. фебруара 1944, када и пок. Ристановић и пок. Звездана Чупић. Заклан је у згради где је данас пољопривредна апотека у Железнику. Зграда је била власништво Панића из Железника. Тома Буша није евидентиран у књизи умрлих из 1944. године у Железнику. Он је је био радник у млину у Железнику. Био је ожењен. Не зна се одакле је. Такође се не зна и где је сахрањен. Неки су сматрали да је Мађар. Међутим, по имену не би се то могло закључити. . Највероватније да је био родом из Хрватске?             Занимљиво је, да су и Зведана Чупић и радник Тома Буша били везани пре клања и то неким јаким канапом. Сви су, према изјавама суграђана који су их видели, заклани са по једним резом у пределу грла.             За пок. Ристановић Милана, зна се да је он отворено говорио о победи Руса над Немачком. Чак је једногодишњег дечака, називао именом војсковође Жукова. Иначе био је весео друштвен и храбар човек.             У циљу да заплаше омладину Железника, четници из Железника и Баћевца хапсе следеће омладинце: Праизовић С. Милана, Лукић Љ. Павла, писара у Општини Железник, Лукић Љ. Петра, трговачког помоћника, Стојановић М. Илију, које су према запису у Књизи умрлих, убијени у Баћевцу око 8. јуна 1944. године.             Истог дана ухапшени су и после пуштени кући: Чедомир Лукић, Цига, из Железника, Живко Младеновић и Петровић К. Душан.             Претпоставља се да су злочин извршили четници из Баћевца, из Липовичке бригаде, којом је командовао Виктор Попов. Наводе се лица из Босне и Хрватске Илија и Милијан. Они су били ти који су извршавали клања и батинања осумњичених за сарадњу са партизанима.             Наводи се такође, да је парох из Железника, који се преставио као Драги, када су четници одступали 1944. г. узео одело „јелек и антерију“ од Милована Првуловића, званог Лола и отишао као неки од команданата са четницима.             Податке сам добио од Љубинке Чупић, снахе пок. Звездане Чупић, Тихомира Радојевића и кафеџије Кафане „Извор“ у Железнику у току 1944. године и Душана К. Петровића, пензионера. Душан је један од преживелих сарадника НОП-а. Он тврди да је сарађивао са пок. Светом Станковићем – Французом и Рајком Димитријевићем из Баћевца. “             Зуце. - „За напад на Југославију Хитлер је припремио 1. 500 својих бомбардера и 700 италијанских, 24 дивизије војске и још 12 италијанских и 5 мађарских. . .             Немци су брзо окупирали Југославију. . .             У Београду непријатељ је створио два концетрациона логора (Бањица и Сајмиште), неколико злогласних затвора (Главњача, у Ђушиној улици и у улици краља Александра) и два јавна стрелишта (Јајинци, Сајмиште), да би ефикасније спроводио своју насилничку и узурпаторску политику.             И многи Зучани су прошли кроз ове „институције поправљања. “ О мучењима и тортурама у београдским затворима причали су они Зучани који су то и преживљавали и пуким случајем остајали у животу. Батинања родољуба било је жилом или батином по тaбанима ногу, по бубрезима све дотле док се затвореник, обливљен крвљу, не онесвести. Када је један мученик бањичког логора враћен у Зуце и из камиона истоварен на земљу, Лепо су се видела црна леђа са пругама од корбача или жиле и потпуно црна стопала. Од пута до куће тај је јадник ишао на коленима и лактовима и тако се кретао по свом дворишту и две-три недеље. Бањичке страхове преживело је десет Зучана а један, Ивановић Жарко, заувек је остао на Бањици.             О мучењу и страдању родољуба у бањичком логору снимљен је и филм за Телевизију Србије, који се за кратко време два пута приказивао. Задњи пут 1995. године, јер је интересовање било веома велико.             За време окупације. Зучани су се, касније од мештана других села, опредељивали углавном за Народноослободилачки покрет или покрет Драже Михаиловића – четнички. У жандармима није било Зучана а није их било ни у другим редовима. Власт у селу, за време рата заузимали су они Зучани који су припадали четничком покрету. Председници Општине зучке били су: Петровић Радосав, Николић Ј. Живко и Илић Драгољуб.             На споменику палих борца уписано је 22 имена. .             У току окупације погинуло је или нестало 13 припадника четничког покрета. . . .             Зучани се, без обзира ком су покрету припадали, нису међусобно прогањали, ни убијали а ни касније светили. . .             Авалском корпусу припадали су и неки Зучани под утицајем учитеља Јована Ралетића, који је био и један од организатора, начелник пропаганде (у авалском корпусу). . .             Најопаснији дан по Зуце и Зучане био је један топли јулски дан 1944. године. Тог дана је у атар села, потес Кованичита, артиљеријском бомбом погођен и пао један савезнички авион. Седам преживелих па добранаца похватали су четници, међу којима је био и Мина Богдановић из Зуца, и одвели у свој штаб, . . . Не зна се шта је са њима било. . . Зучани добро памте, да је због тих падобранаца Зуце требало да буде спаљено. Немчаки тенкови и војска опколили су село са свих странам али је преко командира немачке страже на железничко станици отклоњена та опасност. . . . . “ (Миладин Николић Гија: „Зуце село под Авалом „, стр. . 93-99).                 Дана 21. јануара 1944, шест четника ДМ из Смедеревског корпуса под командом капетана Живана Лазовића, наоружана сатри пушке и три пушкомитраљеза, одузели су у Зуцама сељацима осам седала за њихове коње“. (ВИИ архива ДМ Бр. Рег. 13/4, К. 30)                 Кнежевац, - је имао значајну улогу у одржавању везе НОП-а у Београду са НОП-ом у унутрашњости Србије, а нарочито са НОП-ом у Космају и Космајским партизанима. Али и у овом селу је постојала, додуше не баш јака организација ДМ.             Драгиша Ристановић, казивање писцу ових редова 5. јула 2007. године. „Четничке јединице нису долазиле у Кнежевац, али је у селу постојала њихова организација и неки њени чланови. Ова организација је пратила рад сарадника НОП-а у селу и то јављала четничком руководству или Специјалној полицији             Веља Стекић, из Сремчице живео је у Кнежевцу а радио у некој фабрици у Раковици. Као сарадника НОП-а био је праћен па је отишао у Срмчицу, али су га четници тамо ухватили и заклали.             А било је Београђана који су долазили у село тражећи везу да оду у партизане. Њих су хватали припадници сеоске четничке организације и ликвидирали. Тако је један студент из Београда заклан код Карадагиног бунара према Рушњу, а једно је лице убијено у пределу Рупчине према Жаркову. Причало се да су то урадили неки припадници месне четничке организације.             У Кнежевцу је била јака организација НОП-а, а у току рата погинуло је преко стотину бораца и жртава фашистичког терора. “             Лештане. - Када су вршили блокаду Болеча 26. децембра 1943. године, са делом снага четнички Смедеревски корпус упао је у суседно село Лештане где су ухапсили групу сарадника НОП-а које су саслушавали, тукли и мучили, јер је НОП и у Лештанима имао јако упориште – чланове КПЈ и организацију СКОЈ-а. Од ухапшених, четници су са собом повели у Врчин и у пределу Чисти гај, са групом сарадника НОП-а из Болеча, заклани су као           Жртве четничког терора:             1. Казанџић Живка, члана СКОЈ-а и             2. Богдановић Исаила, члана СКОЈ-а.             (Министарство унутрашњих послова – оделење за државну заштиту, преглед важнијих догађаја за месец децембар 1943, за Округ београдски. – ВИИ Бр. рег. 1/1. 1, К. 1).                 (Милован Ранковић: Болеч на уранку, стр, 133)             Пиносава. - четнички командант места повлашћен злостављач.           „Најновији случај: У селу Пиносави, след разузданости команданта места, неког Милорада, који злоставља нарочито тамошњу омладину дао је добар „резултат“: пре недељу дана из села Пиносаве побегли су са учитељем 14 омладинаца у комунисте (партизане). Значи да је командант места повлашћени злостављач. Поред тога опија се стално и туче кога хоће. Зар је то придобијање народа. Испитајте овај случај. . . “ (Из писма Боре Месаревића од 21. јула 1944, Дражи Михаиловићу).             Рипањ. -По површини од 7. 963 ха, а од источне до западне границе атара има 23 км и у правцу север - југ 21 километар, ово место је највеће село у Србији. Прeд Други светски , односно пред напад Немачке на Краљевину Југославију априла 1941, Рипањ је имао преко 4000 становника.             „Организација четника Драже Михаиловића први пут се у Рипњу појављује августа месеца 1943. године. Јуна месеца у Рипањ је дошао за команданта жандармеријске станице (Станице Српске државне страже – недићевци) Булатовић Милан наредник по чину. Скоро одмах по пријему дужности, августа месеца он са неким Губерином Вукашином идеологом Д. М. окупља угледне грађане, трговце, млинаре и богате сељаке.             Они у једној приватној кући, ноћу формирају Равногорски одбор за Рипањ. Тада именују команданта места, и команданта и заменика четничког одреда за Рипањ. Командант места је независан од председника општине, а командант одреда је независан од жандармерије у Рипњу, оба раде под командом Драже Михаиловића команданта краљевске војске у отаџбини (Југословенске војске у отаџбини).             За команданта четничког одреда именован је Булатовић Милан који је одмах издејствовао да чланови равногорског одбора дају своје синове или унуке који су служили војску у основану четничку јединицу као оружану јединицу, која ће наводно да брани Рипањ од партизанских одреда. У Циљу омасовљења одреда примани су добровољци без обзира да ли су или нису служили војску. У четнички одред су ступала углавном лица која су волела кокетирање са оружјем, лак живот, била склона коцки, слободном кретању и бивши припадници четника Косте Пећанца а (која су) избегли интернацију 1942. године.             Кад су окупили око 70 људи у одред, Булатовић је изабрао око десетак оданих за своје пратиоце. Преко општине завели су посебан порез за финансирање четничког одреда. Купили су коња за команданта одреда, шумадијско одело и опрему, одредили сеиза који је неговао коња као јахаће грло. Исхрану су обезбедили по кућама сељака у засеоцима куда су се кретали, а кад логорују, одређивали су сељаке ко колико и шта има да доноси за исхрану, а обавезно гибаницу, па су их сељаци називали гибаничарима.             Сав плен и реквизцију, четници су делили међу собом, због чега је долазило до свађе, батинања па и ликвидације због поделе плена. Почетком 1944. године формиран је четнички преки суд од 5 до 7 . чланова, који је са штабом одреда осуђивао противнике а најчешће и сумњиве на смрт.                 Одмах по формирању, Четнички одред, марта-априла месеца 1944. године кренуо је од засеока до засеока Рипња да манифестује одред као оружану јединицу. Једног дана у поноћ залогорују у Дреновцу код кућа фамилије Исаилоић. Немци из Раље уоче оружане групе и мислећи да су космајски партизани, привуку се и ујутро рано изврше напад на одред четника команданта Булатовића. У овом напау Немци убију Илић Милутина, Илић Драгутина и Кузмановић Бранка, сва тројица из угледних и имућних домаћинстава. Истовремено буду рањена тројица припадника одреда: Кад су Немци видели да су то четници Драже Михаиловића они обуставе даље гоњење. Један рањени цивил касније је умро, иначе је рањен пред кућом Родић Р. Светислав.                 Истовремено заробе 13 четника па их отерају у логор на Бањицу па по сазнању да су четници Драже Михаиловића пусте на слободу а рањене мобилисане четнике спроведу на лечење у Београдске болнице.                 У пролеће 1944. године крајем марта – априла, штаб одреда је распустио старије људе из одреда, посебно оне који су у одреду од оснивања и прешли на мобилизацију млађих годишта рођених 1920-21 до 23 године, које су посебним обукама са дрвеним пушкама обучавали, јер та годишта нису служила бојску. Тада је у одред било мобилисано 120 Рипањаца, наводно са временским трајањем 15 дана па онда ће друге да мобилишу а ове да пусте. Обећање нису одржали, ову групу су задржали 42 дана па су на велики притисак мобилисаних и њихових родитеља пуштени, сем неких који су доборовољнио остали даље.                 Другу групу су мобилисали, маја-јуна месеца уз исто обећање за 15-20 дана, међутим задржали су их преко три месеца. Одред је тада нарастао на преко 200 људи, које су успели наоружати са новим из сандука немачким пушкама, пиштољима и четири тешка митраљеза, као и великом количином муниције.                 Овако наоружани покрећу одред и у села Космајског и Посавског среза, у помоћ тамошњим четничким одредима, за потере партизанских јединица. У току лета, јула-августа месеца, суделују у акцијама против партизанског покрета и Космајског одреда у селима: Губеревцу, Парцани, Поповић, Мали Пожаревац у спрези са четничким одредима, под вођством Моме Обрадовића, Палошевића, Виктора Попова, Лазовића и Калабића који су организовали неколико акција – офанзива, ишли на уништење Космајских партизана. . У селима Раниловић и Рогача у лето 1944. године, учествовали су и Немци са једном четом и 3. тенка, као потпора четницима Булатовића и других четничких јединица.             Ово извођење акција ван Рипња, мада не први пут, иззвало је револт мобилисаних младића, јер им је при мобилизацији обећано да ће бранити само Рипањ и то у обећаном року.             Имајући у виду тај револт, четнички штаб је уочио да где год је долазило до оружаног сукоба са партизанима, пуцало се у празно. Један такав сукоб је то очито показао, на Парцанском вису 8. септембра 1944. године. када су се сукобили са делом Космајског одреда, тј. једном четом партизана, када је се цео четнички одред, иако тако добро наоружан разбежао. Тада су партизани заробили 19 четника, од којих су тројица и то: Бајић Миодраг, Миљушевић Станиав (Цане) и Милутиновић Добросав, до тада сарадници НОП-а, приступили партизанима, а остали су разоружани и пуштени кући. Овај поступак партизана имао је огромни одјек, због лојалног поступка према мобилисаним заробљеним дечацима. На страни партизана овом приликом није нико рањен нити погинуо , док је на страни четника, рањен командант Булатовић а погинуо је један командир чете, бивши жандар, чије име није познато, али је уз свечану четничку церемонију сахрањен на Брђанском гробљу“.             Жртве четничких злочина. -„Четнички одред Драже Михаиловића на челу са комндантом Булатовићем, ликвидирали су у селу из Рипња и других места следећа лица::             1. Божидар звани Турски из Сремчице, кога су четници ранили приликом хватања и неколико дана мучили до бесвести а онда на путу за Барајево код ромских кућа убили, јер даље није могао да се креће; (Ово је Божа Станковић. р. 1908, Сремчица, ухваћен као космајски партизан – ДДБ).             2. Друга, овог Боже родом из Босне, не зна му се име, убио га је приликом хватања Булатовић из шмајсера јер су били заједно у пролазу кроз Рипањ, а Рипањац који је јавио четницима, где су се одмарали ови партизани, после ослобођења осуђен је и одлежао 12 година робије. ;(Рипањац проказивач узео је Божин капут и после ослобођења оде у Сремчицу у млин где капут препозна Божина жена и тако ј покренут постпак и он осуђен – ДДБ).             3. Дробњак Лазара, и његову жену, 4. Дробњак Радојку, у њеној кући због симпатије према СССР;5. Стојановић Јеремију су убили на путу близу његове куће кад се враћао из села; 6. Алексу Петровића и његов у жену –7. Петровић Живку, у стану у коме су становали код железничке станице Рипањ као сараднике НОП-а, а где су живели као избеглице. За овај злочин учиниоци су одлежали робију. 8. Томић Николу и жену му, 9. Томић Марицу, по занимању кројачи, иначе Рипањци, одведени су на Ерчанско гробље и јавно заклани због симпатија НОП-а. 10. Дробњак Марту, жену Дробњака Јове, домаћицу која је држала кафану у Рипњу, због револта према понашању четника. 11. Емила Марковића, шефа железничке станице Рипањ, убили су на друму код пречице према Авали, наводно као сумњивог човека. 12. Ескић Живанку, домаћицу из Рипња, заклали су јавно на ерчанском гробљу као симпатизера НОП-а. 13. Ђорђевић Радоја угледног домаћина чије су услуге користили, убили су га као председника Општине Рипањ, у непосредној близини општинске зграде, као наводно сумњивог симпатизера НОП-а. 14. Кузмановић Павла, угледног домаћина који је по убиству Радоја након 15 дана примио дужност председника Општине, убили су на путу у Кулачима кад је ишао кући на Трешњу, исто као сумњивог симпатизера НОП-а. 15. Стефановић Миленка, убили су пред његовом кућом на путу због омаловажавања четничког покрета. 16. Качаревић Радојка убили су јер није хтео да сарађује са четничким покретом.             17. Цветић Радомира званог гардиста из Пиносаве који је одржавао партизанске везе Космај – Београд, а који је ухваћен на железничкој станици Рипањ, и предат Немцима, који су чували пругу и станична постројења на Рипањ станици, а ови су га живог убацили у лежиште локомотиве.             18. Блажић Марко, сељак, старији човек политички незаинтересован, тужен из освете и убијен у Равном Гају близу своје куће. 19. . Милошевић Миливоја, бившег жандара, убили су из разлога међусобних размирица. 20. Танасијевић Витомира због поделе плена који су скидали са воза, а 21. Љубу Марковића због четничке свађе. 22. Мркаљ Светислав, апотекар, који је имао Апотеку у Рипњу. 23. Валеријан Бартовски, поп, по народности Рус, служио у Рипњу. 24. Ета Бартовски, попадија, по народности Рускиња, домаћица. 25. Н. Н. шумар, не зна му се име и презиме. 26. Н. Н. једног теренца партизана у Маљићу – Грабовцу који је наишао на њихову заседу. 27. Кликић Живка из Парцана, лично из пиштоља пуцајућо му у главу убио је Булатовић.             Дана 3. октобра 1944. на ерчанском гробљу чњтници су стрељали:             28. Стојић М. Милана, 29. Стојић М. Милосава, 30. Стојић С. Милосава, 31. Стојић Живка, 32. Стоић Живанку 33. Недељковић Роксанду, 34. Лукић Новку, 35. Марковић М. Александра 36. Павловић Милана, 37. Стефановић Б. Милана 38. Бранковић С. Радована, 39. Марковић М. Предрага и             40. једну девојку, ћерку каменоресца из суседног села Парцана. (To je била Наталија Ната Обрадовић из Парцана, рођена 1923, сарадник НОП-а - ДДБ)             Такође су опљачкали па запалили куће Стојић Светислава, Лукић Живка и Милановић Живка                 Туче и батинања. -„Булатовић као командант батаљона завео је батинање грађана па и припадника четничког одреда (батаљона), а често је и сам шамарао људе на улици.             Поред многих које су тукли у пролеће 1944. године ударили су по 25 батина Ђорђу Андрићу солунском ратнику а његовом сину Милораду 45 батина због напуштања стражарског места као мобилисани у одред четника. (Драго Дробњак: Монографија Рипња, стр. 86- 90)             Рушањ. -убиство Боривоја Дамњановића. - Село Рушањ у врачарском срезу спада у насеља која су дала велики , допринос НОП-у, ако не и највећи, нарочито од средине 1943. године. У селу је било много сарадника НОП-а, заправо читаве породице су помагале покрет као Милорада Вукићевића, деловође у општини, Марка Ружића, Боривоја Дамњановића, Лике Ружића, Душана Ружића, Степана Марковића, учитеља Велибора Боре Новаковића и многе друге породице, јер село је масовно помагало партизане.             Први организатор Народноослободилачког покрета у Рушњу био је Милија Цветић, радник из суседног села Пиносаве који је за сарадњу прво придобио општинског деловођу Милорада Вукићевића после чега се број сарадника стално повећавао.             Много мањих и већих група, у ствари на стотине Београђана је у космајске и шумадијске партизане отишло из Београда преко Рушња, а упркос потерама квислиншке полиције и терору четника ДМ нико од њих није ухваћен у овом селу. А било је група у којима је било и преко педесет младића и девојака. Све је то требало прихватити, нахранити и заклонити док их курири ноћу не одведу маршрутом од преко тридесет километара у Космај до Поповића, Малог Пожаревца, Сенаје, Шепшина и Дубоне, или Парцана, Баба, Губеревца или Стојника, зависно где се налазио Космајски одред. А са тим ненаоружаним младићима и девојкама, тада је требало избећи сусрете са немачким јединицама или формацијама Српске државне страже – недићевцима, Српског добровољачког корпуса – љотићевцима или четницима ДМ који су са својим снагама и стражама премрежили сва села.             Партизански курири – Радомир Цветић гардиста, Нина, Катић и други, су били млади људи, наоружани аутоматима, храбри и добри познаваоци терена, а имали су и помоћ народа. Сећам сам се, када је после напорног ноћног покрета од Рушња, поред Авале, Шупљег камена или стене како се то већ зове, и преко Прњавора и Трешње, моја група осванула и одмарала се у једном потоку у Поповићу, док су на околним брдима су жене чувале стоку спремне да преслицама са којих су преле вуну, нама дају знак у случају опасности од наиласка непријатељске војске.             Четници су наслућивали да неко ради за партизане али организацију нису могли да открију, јер и сеоски учитељ БОРА НОВАКОВИЋ који је био четнички командант села био је партизански сарадник и ометао је четничке активности на откривању сарадника НОП-а, или је осумњичене и оптужене бранио, као и деловођа Вукићевић.             Жртве четничких злочина.             Под неразјашњеним околностима, у току лета 1944. године четници су ухватили и и под оптужбом да раде за комунисте заклали:             1. Боривоја Дамњановића , земљорадника, угледног домаћина и породичног човека и великог партизанског сарадника и             2. Н. Н. избеглицу, који је живео и радио у Рушњу.             Убиство Боривоја Дамњановића потресло је његову породицу за коју је то био ненадокнадив губитак и велики удар за Народноослободилачки покрет у Рушњу, али је Боривојева породица наставила сарадњу са НОП-ом, пре свега његови синови Ива и Стева. .             Дечко је обаљен у раку и под гркљан му је стављена кама. -„Случај најновији : у селу Рушњу десило се ово: Пре три недеље, дошао је пред сам мрак, испред села Рушња, неки наредник Иван Митровић са 36 наоружаних људи који подпадају под Липовичку бригаду (Авалског корпуса). Митровић је још у почетку старе општине Рушањске код говеда ухватио једног дечака од 12 година, довео га пред шуму и дао му ашов у руке, затим му рекао ово:“Хајде, сад себи ископај раку“. Када је дечко себи ископао раку, незнајући заштом јер је пре тога мирно чувао говеда. Тада га је Митровић обалио у раку и ставио му каму под гркљан, рекавши му ово:“Хајде, сад реци које младиће ти из Рушња, познајеш који су играли фудбал са Миланом из Железника (тај Милан треба да је по наводу и објашњењу Митровића, комуниста). Дечак, лежећи у својој раци, под страхом, да сачува своју главу, изређао је провизорно више имена оних дечака које је он познавао у Рушњу.             Те исте ноћи упадне у село тај исти Митровић, не обраћајући се команданту места, који свакако најбоље зна своје људе и њихову децу, већ он сам, од куће до куће са својим људима у поноћи из куће изведе 13 дечака од 16-22 године, одведе их до Липовичке шуме, повеже све и испребија их. Дечаци су били сви из добрих кућа, од родитеља, који су сви припадали нашој организацији добри Срби националисти.             Сутрадан командант места са капетаном г. Велибором Новаковићем, учитељем, који тако исто добро познаје све сељаке из села Рушња, јер је дуго година био у истом селу учитељ, одјуре колима до Липовичке бригаде и дајући сваку гаранцију да деца не припадају комунистима и да су деца наших чланова организације из Равногорског покрета (из Одбора), преклињући и молећи да се деца пусте, успели су да тога дана доведу са собом у село свега 7 деце, док је остатак доведен кућама тек после два дана, јер од батина нису могли ни стати на табане, нити сести на стражњицу.             Објашњење су добили и Командант места и г. Велибор Новаковић: деца су тучена за то, јер је два дана пре доласка Митровића у село, из Железника побегло једно лице које треба да је комуниста и да је то лице прошло поред села Рушња. Па господин Митровић сумња да га деца из Рушња нису негде у Рушњу сакрила!!!!!! Зар је то начин истраге? Зар је то начин кажњавања?????Зар је то начин придобијања??? Знајте Господине Ђенерале, да су и они сељаци из Рушња, чија деца нису тог вечера одведена из села и нису до била батине, толико озлојеђени на нашу организацију, ДА ИМ ПРОСТО ИЗ УСТА КИПИ ПЛАМЕН ОСВЕТЕ, А ШТА ТЕК МИСЛЕ ОНИ, ЧИЈА ДЕЦА И ДАНАС ЛЕЖЕ У ПОСТЕЉИ. ТУ ПРЕСТАЈЕ ЧОВЕКУ ПАМЕТ ДА РАДИ. “             (Из писма Боре Месаревића од 21. јула 1944, -Дражи Михаиловићу).             Сланци. -„Дражиновско дивљање. Истовремено кад су наши другови гинули на Пријепољу, започела је овде велика дражиновска офанзива, која је у зиму 1943/44, представљала немачку, недићевско-Пећанчеву репризу зиме 1941/42. Док су на почетку устанка села спаљивана и пљачкана, а људи хапшени, мучени, у логор терани и стрељани – ове зиме дражиновци су за свој обрачун са сопственим народом пронашли још ужаснији пут. Одбацили су традиционално оружје војника, и да би изнудили наклоност за себе и свој покрет, узели су у руке каме. Стављали су под те каме читаве породице, од детета у колевци до стараца у постељи, као што је то било у Вранићу. Палили су живе људе у кућама као у Друговцу. Остављали полупреклане жене као у Болечу. Урезивали су својим жртвама на лица петокраке звезде и измишљали за њих најсвирепије муке. Клали су прво децу, па тек онда њихове мајке. Било је непојмљиво откуда у овом слободарском народу таквих изрода, одакле су извирале такве мрачне сподобе, и зар се на њих рачунало тамо негде у Лондону, при плановима за рестаурацију Краљевине. Мрзели су дубоко свој властити народ, јер је изабрао пут који није био њихов, и зато су мислили да ће га камом сломити. Започела је масовна присилна мобилизација свих сељака и грађана, којима су силом гурали пушке у руке и постављали им своје „чупавце“ за команданте. При првим сукобима са партизанима ова „краљевска војска у отаџбини“ се распадала, а већина, силом мобилисаних, предавала се са оружјем партизанима. . .           Из тог доба непосредно пред нову 1944. годину, остала ми је у сећању хајка зликоваца на наше активисте и сараднике у Болечу и околним селима. Са својом бригадом стигао је четнички командант, по злу познати Лазовић. Требало је казнити партизански Болеч, а како су многи осумњичени побегли, круг се гоњених проширио. Хватали су оне које су могли да ухвате. Тога дана заклали су око четрнаест људи. Међу њима и једну жену која је преживела са пресеченим гркљаном. После рата она је била најубедљивији и најстравичнији сведок против издајника Драже Михаиловића.             Уочи њиховог доласка ја сам, болесна, била у кући РАДИВОЈА ЂОРЂЕВИЋА. Јавили су ми да одмах идем у Лештане (суседно село). Међутим, сутрадан је Лазовић стигао и у ово село и морала сам да идем даље. МИТА СИБИРАЦ, члан СК Гроцка и ЛЕЦА-ЛАЂАР наш скојевац из ЛЕШТАНА, предложили су ми да пређем у СЛАНЦЕ, код Лецине бабе и тетке. Отишли смо тамо. Мита је продужио за Београд, а Леца се вратио кући. Тај дан сам провела у Сланцима, а већ следеће ноћи, пред зору, залупао је на прозор Лецин млађи брат, још дечко - ВОЈА. Рекао ми је да га шаље Леца да ме одмах изведе из села, јер ће четници стићи овамо. Леца је био ухапшен и под батинама признао где ме је одвео. Из тих стопа смо кренули, ја и болничарка Гроздана, која је цело време била самном. Изашли смо из села, а четници су одмах стигли у Сланце. Заклали су Лецину тетку и бабу и запалили кућу. . .             Тог зимског јутра осванули смо у Лештанима, дечака послали кући, а Гроздана и ја кренуле за Космај, преко Болеча и Врчина. На све стране лајали су пси. То су се кретале сељачке страже, које је после клања, организовао Лазовић да бране село од партизана. Налетели смо на једну од њих у Болечу. Кад су нас угледали, били су изгубљени од страха, па и срамоте. Пристали су под притиском четника да буду стража. Али, они су ипак били наши људи и зато су нас извели према Врчину и показали пут даље.             Захваљујући Гроздани и њеној женској довитљивости успели смо да нас, на даљем путу, патрола четника из Врчина, коју смо срели, проведе поред немачке страже на тунелу, тако да смо најзад, пред вече, безбедно стигле у нашу базу, у Поповић“. (Кика Дамњановић – Марковић: „Ја и моји ратни другови“, књига 1, стр. 56-58)             Жртва четничког терора.             У извештају квислиншког Министарства унутрашњих послова – Оделење државне безбедности Недићеве владе, наводи се да су 24. јануара 1944. године у Сланцима, око 8 часова 24 четника заклали ВИДУ БАБИЋ, разведену жену Цветка Бабића из Великог села, због сумње даје одржавала везу са партизанима, а то није хтела да призна због чега је заклана. (VII, Бр. Рег. 13/1-2, К. 30)   Жртве терора четника ДМ у срезу врачарском 1943/44. године.             У срезу врачарском четници ДМ су ликвидирали 53. лица, од тог броја су 13. биле особе женског пола, 4. особе су непозната лица, а 1 лице је ликвидирано у космајском селу Парцани.             Међу ликвидираним лицима су били и један свештеник, један учитељ и две избеглице.   Терор четника ДМ у срезу грочанском           Народноослободилачи покрет је имао своја јака упоришта и у грочанском срезу, , прева свега у селима Болечу, Врчину, Дражњу, а нарочито у Малом Пожаревцу, а имао је својих присталица и сарадника и у Бегаљици, Брестовику, Сенаји, Умчарима и у другим местима.             Бегаљица. - И у овом месту где је било сарадника и симпатизера Народноослободилачког покрета четници су завели своју страховладу ликвидацијом појединих грађана.             Жртве четничког терора:             1. Радивоје Бошковић, зато што је четницима рекао:             „Није довољно имати само оружје у шакама и називати се некакквом војском. Ви то оружје окрећете на нас, на људе који су против окупатора, које прогоне Немци и полиција. Знате ли ви колико ваших људи носи каме? Зашто их носите? Ниједан окупаторски војник није пао од ваше каме?, а колико је српских сељачких вратова њима преклано? Није добро то што чините, морате ви ту нешто да измените. . . “             Четници нису имали намеру било шта да мењају, па су везали Радивоја, одвели га на крај села и – заклали             2. Данило Марковић, сиромашан сељак из Бегаљице, чије су синове четници мобилисали у њихове редове а њега терали да чува сеоску стражу, заклан је од четника ДМ, зато што им је рекао:             „Нас сељаке, терате да као нешто радимо против окупатора, а ви с њима шурујете, сарађујете и договарате се. Мислите да смо ми прости сељаци и слепи и да то не видимо?             3. Богољуб Илије Јовановића. (Тома Расулић:Грочанска хроника, стр. 294, 322)             Болеч, - покољ. - Ово место је било јако упориште НОП-а, а нарочито је имало велики значај за одржавање везе руководства НОП-а у округу београдском и НОП-а у Београду другом половином 1942, до пред крај 1943 године. Овим каналом је отишло из Београда преко стотину добровољаца у космајске и шумадијске партизане.             Жртве четничког покоља.             Рад сарадника НОП-а у Болечу није остао незапажен четницима. Иако је то била територија Авалског корпуса, командант суседног Смедеревског корпуса, капетан Живан лазови желео је да и грочански срез са Болечом стави под своју команду, па је одлучио да се он обрачуна са партизанским сарадницима и то представи Дражи Михаиловићу као један од разлога да се грочански срез стави под команду његовог корпуса. Зато су 26. децембра 1943. године четници Смедеревског корпуса под командом капетана Живана Лазовића, заклали следеће сараднике НОП-а из Болеча:           1. Живанчевић Танасија,             2. Стевановић Љубомира,             3. Вујичић Владимира Борисава,             а сутрадан 27. децембра од истих четника заклани су:             4. Вељановић Ђурђа Спасенија, рођена 1925,             5. Ђорђевиж Чедомира Илинку, рођену 1912,             6. Милић Влајка Александра, рођеног 1910,             7. Милошевић Милоша Милисава, рођеног 1895,             8. Милошевић Милоша Аранђела, рођеног 1891,             9. Петровић Ђурђа Наталију, рођену 1900,             10. Костић Александра, заклан             На Божић, 7. јануара 1944, ухваћен је од стране сеоских четника у Болечу и стрељан муж Спасеније Вељановић, -             11. Вељановић Лазар Јумба, и тако је њихов син од шест месеци остао без родитеља.             О овим злочинима, Милован Ранковић у својој књизи:“Болеч на уранку“ на странама 124 -137 пише:             „Крвави обрачун. Пред зору 26. децембра 1943. године, четници су, њих неколико стотина, опколили село. Направили су око њега тако јак обруч да се, ваљда, ни сенка не би могла провући. Имали су намеру да похватају борце и политичке раднике и да на тај начин заувек, или бар за дуже време, ликвидирају покрет. Од тога нису били далеко јер су тог јутра у селу били поред Болечана и Лаза Пандуровић и Милија Цветић, а ни Кика (политички радници) није била далеко – била је у Лештану.             Међутим, та жеља им се ни овога пута није испунила, али су крвав данак ипак наплатили.             Мита Сибирац (политички радник) се сакрио у гомили дрва Атанасија Лукића. Претходно је торбу са поверљивим материјалом дотурио преко плота Милорду Вељковићу рекавши му да то спали. Како зато није имао времена Милорад је торбу сакрио испод сламарице. О вредности коју је спасао сазнао је од Мите тек неколико дана касније, а самим тим и о страшном ризику који је преузео.             Милија Цветић и Лаза Пандуровић склонили су се у неко трње; Лаза Јумба је преданио у једном шанчићу близу насеља Рома. И остали активисти благоврено су се склонили јер је свако од њих имао своје склониште за случај опасности.             Али Љубомир Стевановић није успео да се сакрије. Ухваћен је пред једном купом шаше у дворишту Томе Цвејића баш кад је у њу хтео да уђе.             Остало је нејасно зашто том приликом није употребио оружје које је при себи имао, а имао је и пиштољ и бомбе.             Ухваћен је и Александар Милошевић, сарадник покрета, који је заједно са Љубомиром настојао да се сакрије, али се лукавством спасао, јер су му и тада а и касније поверовали да је „њихов“. Четници ће му који дан касније дати и коња, и он ће јездећи на њему раме уз раме са „чупавцима“ (тако су звали четнике), остати са њима више дана све док му се није указала прилика коју је искористио и побегао.             Исто тако ухваћен је и Александар Костић.             Према ономе како је све текло сасвим је сигурно да је акција марљиво планирана и доследно изведена. Четници су у тим јутарњим часовима истерали из кућа све што се могло кретати са жељом да за своју крваву представу обезбеде што бројнију публику. То су чинили бездушно, сурово, примењујући и најгрубљу силу тамо где су наилазили макар на најмањи отпор.             Нарочито пажљиво су претресали куће и дворишта познатих партизана и њихових сарадника, па ако их не би пронашли, као што је најчешће и био случај, узимали су им најмилије: децу, родитеље, жене, сестре, браћу, било кога – тек без плена нису одлазили.             Али зато нису успели да побегну већ су ухваћени: Спасенија Вељановић, жена Јумбина, која је имала дете од 6 месеци које је још дојила, Наталија Петровић, жена Ђурђа Петровића, затим Илинка Ђорђевић, жена сарадника покрета Чедомира Ђорђевића, ДАНИЦА МАРИНКОВИЋ, мајка Живка Маринковића који је једно време био у одреду, три брата Рајковића: Благоје, Божидар и Боривоје, који су били сарадници покрета, а овај последњи и (као што је већ познато), скојевац. Похватани су још и Борисав Вујичић, Александар Милић, Милисав и Аранђел Милошевић и други који су на разне начине сарађивали и помагали народноослободилачку борбу или су били блиски рођаци партизанских сарадника.             Неке од њих су одмах везали, а неке само повели собом.             Народ је био истеран на ивицу села и сабијен у двориште Мике Симића које је тако послужило као сабирни центар. Ту су се већ видела дотадашња страдања и наслућивла још гора. Многи су били у гаћама и кошуљи, а многи боси. Међу њима је било доста деце и изнемоглих стараца. Да би ситуација била још тежа, падао је повремено снег и топио се у доста дубоком блату стварајући лапавицу.             Одатле, пошто је прикупљање било завршено, народ је као велико стадо оваца потеран пољем уз једну јаругу и дотеран до винограда Танасија Живанчевића око три стотине метара изнад села.             Тако се на овоме месту нашло око пет стотина људи збијених у гомилу. Око њих били су наоружани четници, међу којима и доста познатих лица из неких суседних села. Они су у рукама имали мотке ради одржавања реда. И њих су четници на силу овамо довели, али не толико да би им били од помоћи, колико да буду сведоци свега што је било и што ће бити. Да ли су се овако наоружали да би утисак учинили још мучнијим, питање је за размишљање, али је сасвим сигурно да им пушке нису дали из страха да се у случају гужве у њих не окрену.             Испред народа поред колибе, која је у овом случају четницима добродошла, стајало је десегак људи и жена везаних и појединачно и једно за друго.             Дигла се завеса и почео је други чин.             Прво је Лазаревић (командант четничке Смедеревске бригаде) одржао један говор. Рекао је да су они четници, војска краља Петра, да се боре за српски народ, а да су партизани бандити које треба искоренити. Он је позвао народ да не сарађује са партизанима и да ће сваки онај ко буде и даље то чинио бити сурово кажњен, и да ће неки већ данас искусити ту казну. Повремено се обраћао појединцима из окупљеног народа и онима што су били везани саркастичним упадицама и претњама, са жељом да му говор буде што ефектнији.             Када се већ није могао сетити шта би даље чинио, извадио је списак и прозвао „кривце“. Већин њих или чланова њихових породица јавило се из реда већ повезаних. Њима су придружени још неки, међу којима и Спасенија Вељановић као замена за њеног мужа Лазара.             Затим је прозвао Стаменију Ђорђевић коју су четници ошишали у Заклопачи. Када је она изашла и стала пред њега очекујући најгоре, Лазаревић дрекну:             - Како смеш да носиш мараму кад смо ти то забранили! Скидај мараму и иди око народа да те сви виде!             Јадна жена то и учини: скиде мараму и пође у круг. Била је тишина па се сасвим разговетно могао чути њен тихи плач: „Куку!“. . . “Куку!“. . . “Куку!“             Једно време и сам Лазаревић посматрао је призор уживајући у њему, а затим настави:             - А где су она баба и онај дечак што су у Заклопачи на једној слави певали партизанске песме? Дајте их овамо да чујемо како ће сада да певају.             Николија је прибила свог унука уза се, а и сама се сагла да је не примете. Међутим, ко зна да ли би се на томе завршило да у том тренутку не доведоше везаног Танасија Живанчевића.             Он је прво вешто сакрио своја три сина, од којих најстаријег у вршалици, па тако није стигао да се и сам сакрије. Њега су, зато пре затекли него пронашли на тавану. Претресајући кућу пронашли су нешто санитетског материјала који је Танасије морао имати и по прописима о раду вршалице и по задатку који је имао као учесник народноослободилачког покрета. Прво су на основу овога материјала посумњали а после брзе провере и утврдили да су набасали на једног од оних које су управо тражили.             Натерали су га да тим препаратима, јодом, алкохолом и разним прашковима, очисти и залечи коњима ране које су задобили тог јутра јурећи кроз трње и трнате жице. Затим су му чврсто везали руке и праћени застрашеним погледима укућана, потерали куда и остале.             Чим су га привели, Лазаревић је пожурио да искористи новонасталу ситуацију:             Јеси ли донео сандук бомби које си сакрио? – питао га је иако само слепац не би могао да видети да су му руке везане и да ништа не носи.             Нисам донео нити имам.             Удрите га!             Два четника су пожурила да из винограда тог истог Танасија ишчупају за себе по једну мотку- колац. Оборили су га и почели тући избегавајући ударе по глави како би што дуже био при свести. Тако су га тукли све дотле док није изгубио свест и престао да запомаже, а затим су га склонили на страну.             Затим се то све поновило, само је сада на земљи био Борисав Вујичић. Повременио су престајали да бију тражећи разна признања, па пошто их нису добијали, настављали су још жешће са мучењем.             Понека сломљена кост са својом оштром ивицом просекла би кожу и избила напоље и тада би се из народа зачуо врисак који срце пара и разум помрачује.             У једном тренутку Љубомир Стевановић им је храбро добацио уз псовку да престану са мучењем недужних људи, већ да се обрачунавају са правим комунистима као што је он.             На то му је Лазаревић пришао, рекао му уз цинички осмех да сви чују да не жури већ да сачека ред и притом га камом убо у леђа. Овај се мало стресао, али гласа није пустио. Четник је олизао окрвављену каму настојећи и овом приликом да сви виде како он то чини.             У тренутку хватања Љубомир је имао петокраку на реверу са унутрашње стране. Четници су му је сада окренули да би била видљива свима, па су му је пролазећи пљували. Он је, пак, више пута савијао главу, али до ње никако није могао да досегне. Нешто је, свакако, желео: или да је зубима откине да му је не би пљували, или да је на очиглед свима, нарочито четницима, пољуби и тиме покаже да се мржња, љубав и храброст немогу уништити.             И тада је дошао ред на њега, али је он, када су га ослободили веза којима је био причвршћен за остале, онако рањен снажно замахнуо везаним рукама прво на једну па на другу страну, одбацио четнике и почео да бежи.             Све очи пратиле су Љубомирово бегство у живот или достојну смрт. Припуцале су пушке. Више пута, јасно се видело, из капута Љубомировог полетела је прашина. Тачно толико куршума зарило му се у тело, али он је и даље хитро трчао као да му ништа није и зачас нестао у јарузи коју као да је природа баш ту и баш за то поставила.             Ако постоји дан у којем се ништа добро није десило, онда је то баш овај данашњи. Један четник на коњу, који се из села упутио овамо, на самој ивици насеља видео је Љубомира како бежи. Ухватио га је и довукао. Био је жив и смогао је снаге да одговори на нека питања Лазаревића.             Зашто си бежао?             Зато што се не плашим смрти!             Ниси имао срећу. Излечићемо ми тебе, па ћемо те сећи, парче по парче. Тако ћеш на све признати.             То нећете доживети!             Схватио је да за њега више нема наде. Знајући да је и његова жена МИЦА овде дотерана, окренуо се према занемелом народу и довикнуо:             Мицо, чувај децу!             Таман што је и четврти осуђеник био бачен на земљу, наишао је Живан Лазовић (капетан, командант Смедеревског четничког корпуса) са групом брадатих четника као што је и он, певајући песму:             „Краљу Перо, српски сине,             Кад ћеш доћи до планине?“             Шта је овима? – питао је чим је стигао показујући на оне на земљи.             Пијани су, - гласио је одговор.             Затим је и он одржао говор који је почео речима чији је смисао овај: видите ли каква вам страдања доносе комунисти?             Тако је овај масакр за извесно време био прекинут. Четници су одабрали и задржали двадесетак младих људи, а остали народ био је пуштен. Они који су задржани биће сведоци свега онога што је после било, а сви остали брзо су напуштали ову голготу. Све то неизбежно ће пропраћати страшна слика полагане грозне смрти.             На томе месту теревенчили су до краја дана, а затим заједно са заробљеницима и тројицом полумртвих, које су као кладе натоварили на запрежна кола ( и то опет Танасијева), кренули према Врчину.             Успут су заклали Танасија, Љубомира и Борисава.             У Врчину су све ове људе стрпали у једну учионицу основне школе да преноће и, разуме се, поставили страже Однекуд се створи флаша ракије. Обредише се сви. Поче и песма. И једно и друго почињало је од Николе Лукића и то је једино што се може објаснити. Али су и ракију и песму прихватили сви, чак и они који ни пили ни певали никад нису, или су то ретко чинили.             У зору су их потерали. Многима од њих је то био последњи уранак. Ишли су врчинском косом и стигли до места које се зове Чисти гај. Ту се одиграо завршни чин ове болечке трагедије. . .             Наставили су да кољу једног по једног. Издвоје га из колоне, одведу десетак метара даље, ударе прво кундаком у врат да падне, или бар буде неспособан да се успешније брани, а затим закољу. АЛЕКСАНДАР КОСТИЋ је покушао да се бекством спасе, али су га пушчани меци зауставили и оборили, тако да га није било потребно ударати кундаком.             На тај начин страдали су: Александар Милић, Спасенија Вељановић, Илинка Ђорђевић, Александар Костић, Наталија Петровић, Милисав Милошевић и Аранђел Милошевић             Очевици причају да је из набреклих дојки заклане Спасеније цурило млеко.             Значи ова стравична ноћ (26/27. децембар 1943) прогутала је укупно 12 жртава углавном недужних људи, од којих су из Лештана били: Живко Казанџић и Богдановић Исаилом             Четрдесетогодишња ДАНИЦА МАРИНКОВИЋ остала је жива правим чудом које се овако десило: када је дошао ред на њу, онај што је до тада клао, који је по свој прилици био најискуснији егзекутор ове врсте а чије име до данас није утврђено, уморно је рекао: „Не могу више! Хајде ти!“ – и пружио крваву каму једном млађем четнику, који је тада могао имати само двадесет и неколико година. По сопственом признању на суђењу Дражи Михаиловићу, то је био МИЛОШ МОМИРОВИЋ звани ЖУЋА из Милошевца. Он је Даницу одвео десетак метара даље од колоне и упитао је:             - Кажи где ти је син, па ти нећемо ништа.             - Ја не знам, а теби ево моје праведне душе!. . . и сама је подигла главу и показала му голо грло.             Кољач је своју шаку ставио на Даничино чело, а десном задао убод. Даница је пала онесвешћена, а четник је пожурио да напусти ово место. Можда му је ово било крваво крштење.             Током дана који је свитао Даница је, заједно са телима пострадалих, пренета у село. Скоро две недеље су је Болечани тајно лечили рану, превијајући је крпама натопљеним комовом ракијом и другим народним лековима.             Ипак, како то најчеће бива, и ова тајна није дуго то остала, па је послат један четник из Малог Мокрог Луга да је доврши. Међутим он је у Даници препознао мајку Живкову са којим је момковао и у чијој је кући био често дочекан и угошћен. Тако је судбина Даници поклонила и трећи живот. Одмах после тога отићи ће у болницу и посебним заузимањем НИКОЛЕ МАКСИМОВИЋА, биће лечена и излечена. . Носиће једно време канилу у грлу и притиском прста на њу успеваће да говори тако да ипак буде схваћена од саговорника.             После рата појавиће се на суђењу Дражи Михаиловићу и кркљајући испричати причу много болнију него што је био у стању да исприча аутор ове књиге. . . “             Сведочење на суђењу Дражи Михаиловићу. -             На суђењу Дражи Михаиловићу у Београду 26. јуна 1946, сведочили су и Даница Маринковић и Голуб Јовановић из Болеча на следећи начин:                 „26. јун.                 Почетак суђења у 7, 25 часова. Претседник:Наставља се претрес оптуженом Михаиловићу Драгољубу – Дражи и друговима. Друже заставниче, наредите да се уведу оптужени. (Улазе оптужени). Нек уђе сведопк Маринковић Даница. (Улази сведок и прилази суду). Како ти је име?                 Сведок: Маринковић Даница.                 Претседник: Одакле си?                 Сведок: Из Болеча.                 Претседник: Колико ти је година?                 Сведок: Имам 43 године.                 Претседник: Јеси ли удата?                 Сведок: Муж ми је умро.                 Претседник: Имаш ли деце?                 Сведок: (Одговор се није јасно чуо).                 Претседник: Позвана си пред Суд да се саслушаш као сведок, Упозоравам те да си пред судом дужна да говориш истину.                 Сведок:Оно што јесте истина, казаћу.                 Претседник: Шта знаш да нам испричаш?                 Сведок: Имам да испричам како сам ноћу истерана из куће гола и боса и отерана за село Врчин и како сам тамо мучена, везана и тучена од Дражиних војника. Рекли су ми тада: „Ми смо Дражина војска, који кољемо и деремо људе“. У Врчину су нас издвојили и клали, што се каже, као стоку. Тражили су да им кажем где ми је син или ми оде глава. Казала сам да не знам где ми је син.                 Претседник: Шта су радили?                 Сведок: Клана сам као стока и, ето, оставили су ме данас да не могу ни живети ни умрети, на туђу душу дишем (показује на гушу која јој је пресечена).                 Претседник: Од кад имаш такво грло?                 Сведок: Од 1943 године, откад сам клана, три године како сам клана.                 ПретседникЧиме? Ножем?                 Сведок: Камом. Три године како говорим и дувам на туђу душу. Ни да живим ни да умрем.                 Претседник: Је ли то имаш цевку на грлу?                 Сведок: Цевку, дабоме, Кад идем загушим се.                 Претседник: Колико је лица том приликом побијено?                 Сведок:Побијеноп је 11. Прво: Таса Живанчевић, он је мучен и испребијан па је после заклан. Друго: Љубомир Стевановић, који је најпре избоден и накнадно мртав заклан. Треће: Борисав Вујичић који је испребијан, па су онда остали после редом мучени, пребијани и онда клани. Нас је 11 тада заклано и само сам ја остала за причу и да патим.                 Претседник: Како су тебе клали, опиши нам мало ближе?                 Сведок Даница Маринковић: Свалили и клали као стоку. Прозвали ме, мучили и терали да признам                 Претседник: Шта да признаш?                 Сведок: Да признам за сина који је у партизанима где је и како је.                 Претседник: Да ли знаш имена оних који су клали?                 Сведок: Не могу знати имена нити сам могла питати за имена, главно знам да је Драже Михаиловића војска.                 Претседник: А знаш ли које су јединице?                 Сведок: Лазовић и Лазаревић, то је њихов одред био.                 Претседник Како је име Лазаревићу?                 Сведок: Ко може да му зна име, нисам га могла питати за име, главно они су нас мучили и тукли.                 Претседник: Како?                 Сведок: Веле:“Кажи, где ти је син?“, ја кажем „откуд могу знати, ви можете радити шта хоћете, оружана сте сила, не могу утећи!“, а он потеже камом и начисто ми пресече гркљан до јабучице. (Показујући прстом на грло): Ево, тачно до јабучице. Ја не могу говорити док не метнем прст, јер душа ту ради:                 Претседник: Друже тужиоче, имате ли какво питање.                 Тужилац:Ја бих имао једно питање да поставим оптуженом Михаиловићу.                 Претседник:Обраћајући се сведоку:Приђи овамо да видимо где су те клали.                 Сведок: Маринковић Даница прилази судском столу и показује прстом где јој је пререзан гркљан, председник је пита којој је извршио операцију, она одговара, али се име лекара не чује. Скида прст са грла и уверава суд да не може да говори. Затим поново ставља прст на грло и поново прича: Кад је та војска наишла упадали су у куће и говорили: „Излазите, ми смо Дражина војска, ми кољемо и деремо и живе на нож натичемо. “                 Тужилац: Допустите да упутим оптуженом Михаиловићу једно питање у вези са исказом сведока.                 Претседник: Можете. Оптужени Михаиловићу, устаните и приступите Суду.                 Тужилац: Да ли сте ви оптужени Михаиловићу кад сте слали Лазаревићу, Трифуновићу депеше, које сам ја читао и испитивао вас, мислили, кад је требало расчистити терен од комуниста и њихових симпатизера, мислили на такве симпатизере?                 Оптужени Михаиловић: Никако.                 Тужилац: А шта кажу депеше?                 Оптужени Михаилоић: Нигде нема о убиству.                 Тужилац: А шта значи расчистити? Је ли вам јасно шта значи расчистити.                 Оптужени Михаиловић: Не.                 Тужилац: Ево вам живог примера. Какве су биле ваше директиве?                 Оптужени Михаиловић: Моје директиве нису биле никакве.                 Претседник: Како је дошло до оваквих ствари? Зар не видите?                 Оптужени Михаиловић: Видим.                 Претседник: Ударена је испред жиле и прорезано читаво грло.                 Сведок: Пресечено ми је грло тачно до јабучице. Моје муке да не види нико.                 Претседник: Данице дајеш ли Суду часну реч да си говорила истину.                 Сведок: Истину, и пред богом и пред народом нећу душу да грешим.                 Претседник: Оптужени Михаиловићу, можете сести, а ти Данице можеш ићи, а ако хоћеш да останеш, можеш остати.                 Сведок: Како да останем када сам трећи дан од своје куће.                 Претседник: Ти гледај онда своја посла. . . Нека уђе сведок Голуб Јовановић. (Уводе сведока Јовановића).                 Претседник: Како се зовеш?                 Сведок: Голуб Јовановић.                 Претседник: Колико година имаш?                 Сведок: 43. године.                 Претседник: Јеси ли ожењен?                 Сведок: Ожењен.                 Претседник: Имаш ли деце?                 Сведок: Петоро деце.                 Претседник: Шта си по занимању?                 Сведок: Земљорадник.                 Претседник: Држављанин ФНРЈ?                 Сведок: Јесте.                 Претседник: Ви сте позвани пред Суд да се саслушате као сведок. Опомињем вас на дужност да говорите истину, јер лажно казивање и сведочење пред судом казни се. Шта ви знате да Суду кажете о покољу у Болечу?                 Сведок: Сећам се да је 1943 године у децембру месецу дошла нека војска у Болеч, блокирала село и почела да истерује народ из кућа, ишли из куће у кућу и истеривали народ и отерали га код куће Мике Симића на крају села. Ту смо остали пола сата и после су нас све позвали у Виноград Тасе Живанчевића. Ту су нас поређали и почели да прозивају. Скидали су са људи који су имали лепе опанке и лепу одећу све то. Прво су скидали са људи који су имали лепе опанке, лепо одело, па су им то узели. После су питали где је Мита Сибирац, партизан који је отишао у шуму. Ми смо казали да не знамо где је. Они су на то казали:“ знаћете ви где је он“, - и почели су да прозивају по списку. Било је ту око 20 до 25 људи. Ја знам за оне који су поклани.                 Претседник: Како је извршено клање?                 Сведок:Прво су почели да туку Тасу Живанчевића. Нешто су га питали, али нисам могао да чујем шта. Онда су га тукли. Он је почео молити, али они нису пристали него су продужили да га тукуи. Тукли су га све док га нису довршили. Остао је мртав на земљи                 Претседник: Чиме су га тукли?                 Сведок: Тукли су га кољем. Ишчупали су два коца из винограда и тиме су га тукли.                 Претседник: А јесу ли га кољем и убили?                 Сведок: Јесу, а затим су га преклали. Тукли су њега и Борисава Вујичића. На Љубомира Стефановића испалили су десет метака, јер је почео да бежи, ранили су га, а онда су сву тројицу метули у једна кола а доцније бацили у шанац и ту поклали.                 Претседник: Како су их поклали?                 Сведок: Ја нисам видео како су их поклали, зато што су нас отерали, али сутрадан су нађени преклани.                 Претседник: Колико је људи поклано том приликом?                 Сведок: Нас су отерали у село Врчин и затворили у једну шталу. Ујутру вратили су нас истим путем према селу Болечу, а кад смо дошли у Јаругу прозвали су четворицу, међу којима Аранђела Милошевића, Спасу Вељановић и још двојицу. Њих су одвојили а ми смо продужило. Капетан Лазовић, он је из Смедерева, одвојио нас је и наредио да продужимо даље. Ту је стајало седам до осам војника. Ми смо мислили да ће ону четворицу стрељати али су они почели да их кољу. Кад су видели да се ми окрећемо наредили су да се не смемо окретати. И ми нисмо смели да се окрећемо.                 Претседник: Колико су људи том приликом поклали?                 Сведок: Поклали су 11, седам људи и четири жене. А ова једна жена је остала жива.                 Претседник: Због чега су казали да кољу?                 Сведок: Казали су да кољу због тога што су то комунисти.                 Претседник: Како комунисти?                 Сведок: Шта ја знам.                 Претседник: Да ли је Даница Маринковић комуниста?                 Сведок: Даницу су тукли и питали је где је њен син.                 Претседник: А где је био Даничин син?                 Сведок: Одметнуо се у шуму, у партизане.                 Претседник: Ти рече да је то била војска. Како је била обучена?                 Сведок: Били су разни. Држао нам је говор капетан Лазаревић. Он је казао на збору да је то војска генерала Драже Михаиловића која се бори за краља и Отаџбину а не за комунизам и да ће нас комунисте све уништити. То сам чуо од капетана Лазаревића а чули су и сви други мештани.                 Претседник: Је ли то била војска редовна, уредна?                 Сведок: Није брате, били су неки поцепани, скидали су са народа одела. Било их је са брадом.                 Претседник: Јесу ли имали велике браде?                 Сведок: Имали су велике браде, дугачку косу, страшни људи. Ја их нисам видео раније јер сам се тек вратио из логора у коме сам био једну годину.                 Претседник: Да ли си видео када је заклана Даница?                 Сведок: Видео сам када су изјутра мене извукли. Одвели су је у шумицу, нисам смео да гледам јер су нам забранили да гледамо,                 Претседник: Друже тужиоче, ако имате питања изволите.                 Тужилац: Да ли је та војска чешће наилазила у ваша село?                 Сведок: Ја не знам, био сам у логору.                 Тужилац: А да ли је после тога долазила чешће, је ли вршила претресе, блокаде кућа?                 Сведок: Па вршила је прилично. Долазили су после неколико дана и тукли су неког Бошка Војновића, ударили му 25 као и његовом брату ЂОРЂУ. Био је неки потпоручник, не могу се сетити, мислим да се звао Тача.                 Тужилац: Да ли си видео да се та војска борила против Немаца у твом крају, јесу ли јурили Немци за њима?                 Сведок: Једног дана упали су Немци у наше село. Капетан Лазаревић из Смедерева састао се са Немцима. Немци им нису ништа урадили. Капетан Лазаревићје рекао да је он од пољске страже. Не могу то објаснити. . .                 Тужилац: Јесу ли носили браде.                 Сведок: Јесу.                 Тужилац: Како су могли рећу да су од пољске страже?                 Сведок: Тако сам чуо. Лично сам видео да им Немци нису ништа хтели.                 Тужилац: Да ли су долазили жандарми у твоје село?                 Сведок: Нисам их уопште видео, можда су долазили.                 Тужилац: Добро, да ли можеш навести имена ове једанаесторице?                 Сведок: Могу, ја сам их записао. Алекса Костић. . .                 Тужилац: Колико стар?                 Сведок: Може да буде око 45 година. . . Алекса Милић, тај има око 22 до 23 године, Милисав Милошевић, Аранђел Милошевић, Љубомир Стефановић, Борислав Вујичић, Таса Живанчевић, Илинка Ђорђевић.                 Тужилац: Колико година је она имала?                 Сведок: Може бити 27, 28 до 30 година. . . Тала Петровић, око 65 година, Спаса Вељановић око 22 године, Даница Маринковић, - она је остала недовршена.                 Тужилац: Ваше је село у Београдском округу, срез грочански. Колико је удаљено од Београда?                 Сведок: Мислим 16 или 14 километара.                 Петседник: Одбрана, ако имате питања можете питати.                 Бранилац: Хтео сам питати зашто су вас водили у Врчин и шта су радили с вама?                 Сведок: Ништа нису урадили, нису нас саслушавали, само смо преноћили у једној штали. Вратили су нас.                 Претседник:Још какво питање? (Нико се не јавља).                 Претседник: (Сведоку). Да ли дајете Суду часну реч да сте говорили истину?                 Сведок: Дајем.                 Претседник: Можете отићи, ако желите, можете остато у сали. “                 (Проф. Др. Миодраг Зечевић: Документа са суђења Равногорском покрету 10 јуни -15 јули 1946. год. Књига 2, стране: 1368-1373)                 „Лазар Вељановић – Јумба (муж заклане Спасеније Вељановић) напустио је Болеч не слутећи шта ће се после тога десити. Крио се неколико дана, а онда, као да је чуо плач свога шестомесечног сина за сисом мајчином, дошао је кући (на Бадњи дан) 6. јануара (1944. године). Те ноћи није хтео никуда: спавао је са својим сином грејући га последњи пут родитељском топлиниом. . .             Устао је (на први дан Божића 7. јануара1944), обукао се и изашао.             Једно време био је код Душана Ристића, а затим пошао у село (кућа му је била на ивици села према Заклопачи) и свратио у кафану Борисава Грочића. Ту се сукобио са својим тастом Ђуром Живановићем и, очигледно психички сломљен и без воље за борбу, побегао је у центар села у двориште Благоја Рајковића. Тамо га ухвати група непријатељски расположених људи, веже, изведе из села и на путу који пролази кроз потес који се зове Клење стреља. Пронета је вест да га је стрељао Јоца Јовановић Јозеф Немац, бивши немачки војник кога су у Болечу звали Јоца Немац, а који је једно време био у Космајској чети као партизан па дезертирао. До данас, међутим, то није потврђено, али се претпоставља да и ако је он то дело извршио, извршио га је под принудом. Већина, пак тврди да је Лазу убио његов таст Ђура Живановић. (Милован Ранковић:исто, стр. 135)             ( О клању у Болечу, види преглед догађаја у округу Београдском Министарства унутрашњих послова – оделење државне безбедности за месец јануар 1944. године, - ВИИ ;бр. Рег. 1/1-2, Кут. 30. )                 Нико не сме да нас прими. - „Тоша – Мита Сибирац и ја, из Малог Пожаревца смо стигли у Болеч изјутра и сместили се код неких Савића. Ту је био и Лаза Пандуровић (болестан политички комесар Космајског партизанког одреда) Требало је увече да кренемо даље, али је време било ужасно. Хладно, нека маглуштина да се прст пред оком не види. Као да су ти очи везане. И ми решимо да заноћимо, па да ујутру рано идемо, моћи ћемо да се лакше оријентишемо. . .             Преко ноћи пао мали снег, постало видљивије и ми пред свануће решимо да пођемо: Лаза, ја, и још два друга, илегалца из Болеча. Пре него што смо кренули један од Болечана оде у комшилук да донесе мало ракије за „шумадијски чај“ – јер је то Лаза волео, а волео сам и ја. Само што је изашао, врати се. Блокада. . . Почесмо да се извлачимо. Код мене пуна торба пропагандног материјала. Обруч се стеже. Вичу за нама, али нас много не јуре, рачунају немамо куд. Од нас се успут одвојише двојица другова из Болеча, а ја и Лаза остадосмо сами. У ствари ми не познајемо терен, извлачимо се насумце. . . Кад смо наишли на један стари пут угледасмо неки шанац, око кога је обрасло трње. Натерам Лазу да се ту завучемо. Знао сам да другог излаза нема. Четници стигли већ близу и чујемо их како расправљају где смо: „Не могу да побегну, па да имају крила. Тамо их чека наша коњица“. Мало после чујемо како, код задњих кућа у селу, туку сељаке, а они се куну:“Нису овуда прошли очију ми. . . “             Снег се топи. Мокро, а ми лежимо у тој води од седам ујутру до два сата поподне. На крају се некако извучемо и пређемо преко Зуца, па у Пиносаву. Тамо војска. Ми онда право за Рушањ. И тамо четничка војска. Нико не сме да нас прими. Не знамо где ћемо. Онда се ја сетим, па кренемо код једног мог рођака. Неког Радивоја Цветића. Свањива. . . Ја његову жену пошаљем да од моје куће донесе веш, јер смо били пуни вашију. Она оде, а ми легнемо да мало одспавамо. Одједном, она нас буди:             - Устајте и бежите! Видео ме Која Савић и јавиће сигурно четницима. . .             Лаза се узнемирио. Ја нећу да изађем. Она надала дреку, и на крају изађосмо. Било је већ подне. Идемо по мало пољем, па у јаругу, и тако чекамо мрак.             Ту ноћ смо провели у склоништу на имању Завода Торлака које се налази између Пиносаве, Ресника и Јајинаца. Пошто ту никога није било, морали смо сутрадан да се вратимо у моје село Пиносаву. Смислио сам да се сместимо код једне удовице која је живела сама. Али, кад смо јој залупли на прозор, она поче да вришти. Неће да отвори.             - Отвори, бацићу бомбу – викнем ја. Она се уплаши и отвори, па шмугну поред нас у комшилук. Срећом тај комшија је био добар човек. Чим је она ушла код њега и рекла ко је дошао, он се појавио и донесе ракије да се загрејемо. Мало касније врати се и она. Ослободила се мало. . . Код ње смо остали дуже него што смо мислили, а одатле смо отишли за Рушањ и тамо дознали да је у Баћевцу пала Миленија. Да је страшно мучена и заклана. Обавештени смо и о покољу у Вранићу, Равном Гају и Болечу, одакле смо се извукли. Тога дана, кад је била блокада – погинула су она два друга што су бежала са нама, а од сељака поклано је у Болечу око 12 наших сарадника. Случајно је од ухваћених остала жива једна преклана жена. После ослобођења, била је сведок на Суђењу Дражи Михаиловићу.             Некако су прошли и ти страшни месеци. Успели смо ипак да се одржимо, јер се цео народ дигао. Сви су били уз нас, јер су видели наше поштење и њихово зверство, а слобода је већ била близу.             (Казивање Милије Цветића, столарског радника из Пиносаве, а 1943 и 1944, члана среског Поверенства КПЈ за срезове врачарски и посавски, забележено у књизи Кике Дамњановић –Марковић:“Ја и моји ратни другови“, књ. 2, стр. 121-122)                 Тучена лица:             Четници су у Болечу батинали следећа лица: 1. Михајло Стевановић. 2. Ружа Стевановић, жена Михајлова. 3. Даца, ћерка Михајлова, 4. Милица. ћерка Михајлова. 5. Јоца Рашић, 6. Васа Рашић, син Јоцин. 7. Светозар Пардашки Тоза 8. Михаило Стевановић 9. Ђурђе Милић. 10. Витомир Николић. 11. Богосав Пантић12. Андрија Грочић13. Милисав Моравчевић. 14. Војновић Бошко. 15. Ђорђе Војновић. (Милован Ранковић: „Болеч на уранку“, стр. 146-147)             Врчин. - За време НОР-а Врчин је био највеће село у срезу грочанском и по површини и по броју становника. У селу је постојала општина, црква и две школе, једна у центру села а друга у засеоку Доња мала или Репница чији су становници у великом броју помагали партизане. У селу је највише боравила четничка летећа бригада „Мајор Мишић“, чији је командант био капетан, касније и мајор Реља Минцић, а супруга му је била из Врчина. После погибије у борби противу партизана на Равном Гају код Малог Орашја почетком јула 1944, Минцић је сахрањен у порти цркве у Врчину.           Жртве четничког терора:             1. Воја Кузмановић, земљорадник, заклан 24. фебруара 1944-             2. Никола Вујић, убијен ноћу 7/8. маја 1944. године. (ВИИ, Бр. рег. 13/1. 2, К. 30)             3. Милорад Грујић. (Тома Расулић: Грочанска хроника, страна 294)             4. Борка Кнежевић.             5-Милан Грбић. (Раја Кнежевић из Врчина, казивање писцу ових редова 3. јула 2007).               Раја Кнежевић, казивање писцу ових редова 3. јула 2007, о ликвидацији савезничких авијатичра. „У пролеће или лето 1944, један савезнички авион је пао у атару суседног села Зуца. Пре пада авиона, два авијатичара су искочила али их је ветар донео у засеок Доња мала у суседном селу Врчину. Многи који су радили на њивама, са мотикама и другим алаткамаа потрчали су према месту где су се авијатичари спустили. И ја као дечак потрчао сам од куће. Авијатичари су делили неке чоколадице а један пилот са гргуравом косом је држао свој револвер окренувши цев према себи.             Убрзо је на неком возилу стигао и Аца Теофиловић, гимназијалац из Врчина који је био са четницима и одвезао те авијатичаре. Шта је даље било са њима није ми познато. Али причало се по селу да је авијатичаре убио четник МИТРИЋ БЛАГОЈЕ ударајући их будаком у главу и како су пилоти у самртничком ропцу покушавали да пузе по земљи.             После ослобођења, не сећам се које године, чуо сам да су у Врчин долазили из америчке амбасаде у Београду да се интересују за те авијатичаре, али ми детаљи нису познати.             Гроцка-Од стране четника ДМ у овом месту су 25. априла 1944. године ликквидирни:             1. Живорад Николић, опанчар, 2. Милорад Ђорђевић, бачвар и 3. Марко Лазаревић, сељак. (ИАБ, Бдс 838)             Дражањ, покољи. - И Дражањ је имао јаку организацију НОП-а, па су четници настојали да је ликквидирају. О томе сведочи и следећи докуменат.             Белешка Свете Браловића од 31. 10. 2007, дата писцу ових редова.                 Четници ДМ извршили су блокаду Дражња 21. јануара 1944, када су ухватили четрнаест људи и у селу стрељали:           1. Милићевић Недељка, имућног сељака, 2. Петровић В. Светомира, шнајдера, 3. Симић С. Александра, Циганина, 4. Симић С. Живадина, Циганина званог Бертоно.             Остале су отерали у оближње село Малу Иванчу где су од четника заклани и убијени 22. јануара 1944:             5. Стевановић - Браловић Живан, трговац, бивши председник општине Дражањ, пре другогс светског рата. 6. Јовановић М. Богосав, 7. Радојевић М. Драгиња, 8. Јовановић М. Десанка, Циганка, 9. Симић Р. Миленко, циганин, 10. Милојковић Драгиша, 11. Милић Б. Роксанда – Роса, 12. Јовановић с. Чедомир, 13. Радојевић Л. Милорад 14. Радојевић Александар, машински стручњак, живео је и у Француској, имао је вршалицу и стругару.             Када су ухватикли Стевановић Браловић Живана, четници су га везали вренгијом дугачком 20 м и држећи за крај ужета терали га кроз село да сељаци виде кога су ухватили. А пре клања у селу и терања у Малу Иванчу затворене сељаке су тукли мокром вренгијом и батинама             „24. 1. 1944, од стране четника ДМ из села Дражња стрељани су и то: Живан Стевановић, Александар Радојевић, Јанко Јовановић, Милорад Радојевић, Чедомир Јовановић, Роксанда Милић, Ангелина Радојевић и Десанка Радојевић. Именоване су четници одвелиу атар с. М. иванче и на месту зв. Бабице стрељали. Мотив дела што су стрељани, били су комунистички јатаци. . . “(Извештај МУП за месец јануар 1944, - ВИИ Реф. 13/1-2 К. 30             „У току лета 1944, од четника ДМ у Дражњу су ухваћена и код сеоског гробља стрељана или заклана следеће лица.             15. Марковић Ж. Војислав, сајџија. 16. Милићевић Ж. Петроније. 17. Милићевић Д. Александар. 18. Мијаиловић Р. Илија, 19. Стевановић Милорад, трговац.             20. Ивковић Александар. Био председник општине у Дражњу. Када су партизани маја 1943 убили једног и ранили једног немачког војника што су чували пругу, Немци су одлучили да из околних села покупе сељаке и стрељају их за одмазду. Причало се да су из Дражња хтели да стрељају 24 лица. Ивковић Александар, као председник општине их је молио да то не ураде. Дао пристанак да Немци ухвате и стрељају неколико Цигана, али је од тога одустао и одлазио ј у суседно село Малу Иванчу и молио Немце да и Цигане не дирају и у томе је успео, тако да нико из Дражња није стрељан. Због тога су га четници убили.             21. Павловић М. Радисав, шнајдер. 22. Ивковић А. Ђорђа, деловођа.             Пре клања, сваког ухваћеног су везали за по једно дрво код школе, а Војислава Марковића за једно осечено стабло и тукли их до бесвестиа онда их отерали до гробља где су неке стрељали а неке поклали.             23. Мијаилоић Стојадина, у првој половини 1944, лично је убио четнички командант Реља (Минцић, мајор, командант четничке Летеће бригаде „Мајор Мишић)             24. Милић Б. Боривоје, трговачки калфа, не зна се где су га четници убили. “             Паљевине кућа. Дана 21. јануара 1944. године, четници Грочанске бригаде су ушли у с. Дражањ и са објашњењем да су комунистичке, прво опљачкали а потом запалили куће:             1. Милићевић Светозара, богатог сељака, солунског борца, 2. Милићевић Недељка, имућног сељака, 3. Прокић Милојка, 4. Павловић Младена и 5. Милић Драгомира, имућног сељака.             „21. јануара 1944, четници ДМ су запалили у с. Дражњу куће комунистичких јатака и бандита: Светислава (Светозара) Милићевића, Недељка Милићевића, Милојка Протића, Младена Павловића и Младена Радојевића. Том приликом четници су са собом повели и још 15 лица – комунистичких симпатизера и према накнадним извештајима, после неколико дана, од истих нађено је убијено њих 9. (Извештај Министарства унутрашњих послова Српске владе за месец јануар 1944. - ВИИ Бр. Рег. 13/1-2, К. 30; Белешка Свете Браловића из Дражња)             Батинања. - „Четници ДМ су многе сељаке и сељанке батинали за које су сумњали да помажу партизане, а жене најчешће због хране које су по наређењу доносили четницима, ако није било меса и масне гибанице.             Милојковић Живадину, сељаку из Дражња четници су ударили 80 батина, због чега је преко два месеца морао да лежи само на стомаку.             Клање лица из Дражња вршили су углавном кољаши из Умчара а батинања четници из Мале Иванче, начешће неки Влајко.             Пошто нико није хтео да буде четнички командант села Дражња, из села, четници су за четничког команданта Дражња поставили неког Виту Савића из суседног села Умчара. “ (Света Браловић, исто).             Терање мештана у манастир Рајиновац. -При крају зиме, почетком 1944, четници ДМ су упали у село и велики број људи и жена истерали из кућа и спровели их до манастира Рајиновац у селу Бегаљици, удаљеног око 15 км од Дражња. Тамо су им наредили, пошто су их окривили да помажу партизане, да се моле богу и да љубе иконе. После једнодневног боравка у манастиру већину су пустили кућама а 15 људи и жена су водили са собом по другим селима три дана, после чега су их пустили са наредбом да нигде не излазе из села, јер су им сумњиви да помажу партизане.             Због хватања и стрељања Браловић – Стевановић Живана, године 1945, суд у Београду је осудио на смрт Сретена Петровића а на 20 године робије неког Моравчевића, обојица су родом из Заклопаче.             Четници су заједно са Немцима чували железничку пругу која пролази кроз Дражањ, пошто су се о томе са Немцима претходно договорили.             Убиство Радослава Косанића, шефа железничке станице у Дражњу и његовог сина Милутина, отправника возова у УмчаримаКосанићи су родом из оближњег села Поповића, радили су на железници и били су партизански сарадници. Они су одведени са својих рдних места у Поповић и прво је, после тучења и мучења убијен Радослав. Нешто касније уваћен је и Милутин и дотеран у Поповић где је исто мучен и тучен. Пошто није могао да стоји четници су га изнели из просторије где је саслушаван и ставили на земљу, где су га проболи са два коца и тако причврстили за земљу па је умро у тешким мукама.             Године 1941, жандарми – недићевци су ухапсили Илић Александра, Јованоић П. Милана, Циганина и Маринковић Добросава и отерали их у бањички логор где су их Немци стрељали. Касније су жандарми ухапсили и Матејић Милију и Иваноић П. Јанка спровели их у Гроцку и тамо стрељали. Тако да је у Дражњу укупан број жртава терора окупатора, квислинга и четника ДМ 29, и сви су уписани на сеоском споменику.             Нико од убијених 24 лица у Дражњу од четника ДМ није био члан Комунистичке партије Југославије, а ликвидирани су што нису хтели да сарађују са четницима ДМ.             (Тома Расулић:“Грочанска хроника“, страна 322) (Света Браловић, исто)                 Илија Симић зв. “Салаута“изјава, приликом саслушања у ОЗН-и за округ београдски дана 23. децембра 1945, у Београду:             „У Летећој бригади под командом капетана Светозара Гајића у Авалском корпусу 1944. године су била и два моја земљака, оба из Врбовна:Бошко Миловновић и Милош Мијаиловић, који би могли посведочити да је по наређењу капетана Гајића у срезу грочанском запаљено више кућа због убиства некога четника „Кикоша“ родом из грочанског среза.             У осталом све напред наведено у погледу паљења и убистава у срезу грочанском посведочио је пред судом и СТЕВАН СТРИЧЕВИЋ (начелник Штаба Авалског корпуса), који је и издао наређење Гајићу да оде у грочански срез.             Сведоци Миловановић и Мијаиловић лично су предамном и Јовом Станковићем причали шта је све капетан Гајић урадио у грочанском срезу том приликом, што ће сигурно и пред судом потврдити“. (Копија записника о саслушању Илије Симића из Врбовна, налази се код писца ових редова).             Мала Иванча. -Злочини.           Према подацима које је Драгиша Којић, наставник из Мале Иванче, 3. септембра 2007, дао писцу ових редова, од стране четника ДМ у Малој Иванчи, ликвидирана су следећа лица:             1. Којић Михаила Велимир, рођен 1912.             2. Марковић Боривоје, рођн 1908, Живин отац.             3. Ранковић Живан, рођен 1908, Срејин стриц.             4. Петровић Милосав, заклн.             5. Срећковић Радојица, рођен 1908, заклан.             6. Н. Н. избеглица.             7. Ранковић Душан, рођен 1908, Срејин отац.             Мали Пожаревац – покољ, пљачка и палење кућа. -Мали Пожаревац је село које је масовно помагало партизане, а много је и страдало од немачког окупатора, недићеваца, љотићеваца и четника Косте Пећанца, а нарочито од равногорских четика Драже Михаиловића. У ово партизанско село које су сарадници НОП-а из села и околине, а наравно и космајски партизани називали Мала Москва често су упадали не само четници Авалског корпуса чија је то територија и била, већ и четници Космајскохг корпуса горске гарде и четници Смедеревског корпуса, а наравно сви су пљачкали, палили, силовали клали и убијали.           Дана 17. децембра 1943. године четници смедеревског корпуса блокирали су Мали Пожаревац где су претресајући куће у кући ЈАШИЋ ЧЕДОМИРА нашли једног рањеног партизана, затим су везали рањеника, Чедомира и његову жену Томанију, а затим ухватили и партизанског сарадника Луку Остојића и омладинку Павловић Живана ЗАГОРКУ. Све су их везали за коњска кола која су се брзо кретала а ови су морали трчати за колима, да би између Малог Пожаревца и Сенаје заклали:             1. Јашић Чедомира, земљорадника, 2. Јашић Томанију, Чедину супругу, домаћицу, 3. Остојић Луку, земљорадника и. непознатог рањеног партизана.             4. Павловић Живана Загорку, четници су је неколико дана водили са собом, мучили је и до бесвести силована и потом заклкали, по непровереним подацима чак у Камендолу, али јој се гроб незна.             Четници су опљачкали и празну кућу Степановић Лепосаве, а када су је нашли у кући Зорке Лукић, заклали су на прагу куће и:             5. Степановић Лепосаву и 6. Зорку Лукић.             После нове 1944. године у Мали Пожаревац је дошла и Посавска бригада Авалског корпуса и извршила велику пљачку домаћинстава, а нарочито одеће и обуће.             Дана 22. јуна 1944. године у Малом Пожаревцу је била Младеовачка бригада Космајског корпуса Горске гарде, која је по списку који је добила од команданта Грочанске бригаде у Малом Пожаревцу заклала:             7. Петровић Светомира, 8. Ђорђевић Чедомира Чеду, 9. Живковић Чедомира Чеду, 10. Павловић Живана, 11. Грујић Витомира, 12. Симић Животу, 13. Николић Драгутина, 14. Николић Катарину, (Драгутинову жену), 15. Грујић М. Милована, 16. Петровић Јована, био председник општине Мали Пожаревац. 17. Живановић Ивана и 18. Васић Николу.             Из ове групе четници су издвојили и спровели у суседно село Дражањ где су их саслушавали, тукли и мучили и на крају заклали и то:             19. Симић Милована, 20. Симић Јакова и21. Радић Тихомира.             Четници су прво натерали већи број сељака у црквену порту и пошто су издвојили лица за клање, натерали су свештеника да им живима одржи опело.             Била су приведена и деца Љубивоја Гајића из Малог Пожаревца који је у свом селу, почетком 1944. године погинуо као секретар Среског комитета КПЈ за срез грочански. Како су они прошли о томе њихова мајка,             Радојка Гајић каже:„Овде у селу има плоча покрај пута где су њих дванаест четници заклали. Сећам се тог догађаја. Било је то 1944. године. Доста је њих похватано. Отерана су и моја деца НАДА и БРАНКО. Нада је имала 14 а Бранко 12. година. Бранка потераше на једну а Наду на другу страну. За ким да пођем? – мислим ја. И пођем за Надом. Натраг! – вичу четници. Отераше ми децу - кажем ја. Један четник скиде пушку. Где ћу, куд ћу. . .             Отераше сав тај поватани свет код цркве и натераше попа да их живе опева. .             А онда на сваких десет метара, остављају по двојицу везаних поред шанца, па једном пуцају у уста, а другог кољу.             Ја се сакрила ту близу под једну греду од неке колибе и гледам. Помислим: изгибоше моја деца. . . Сва дршћем. Само чекам да видим шта ће с њима, па да искочим и да их отимам. Видим како се боре са Живаном Павловићем. Он крупан човек па се не да. моја деца стоје ту и гледају. Кад то завршише, видим децу, кретоше на путић кући, али их они вратише. Као да се поздраве, јер су им живот опростили. И онда деца кретоше на другу страну. Ја искочим па за њима:- „Где ћете, децо? – трчим ја.             - Ди било, само никада више кући, мајко. . .             После ослобођења одведем децу лекару у Београд. Кад је прегледао Бранка, он каже:             - Шта си дете, претрпело кад ти је срце: побегло је два сантиметра на десну страну.             Био је после рата у Чехословачкој на изучавању заната, разболео се и умро 1958. године. Остала су ми његова деца. “. (Кика Дамњановић – Марковић: „Ја и моји ратни другови“, књ. 2, стр. 284).             У дневнику Треће (Младеновачке) бригаде Космајског корпуса Горске гарде о овим злочинима пише:             „Четвртак, двадесет другог јуна. Отишли смо у М. Пожаревац и ручали. За то време је дошао командант грочанске бригаде и донео списак сумњивих лица. На основу тих података стрељано је у М. Пожаревцу дванаест лица која су бикла сумњива као комунисти. Стрељање је извршила јуришна бригада“.             (НИН – Недељне информативне новине број 958; Драгослав Димитријевић: КОСМАЈ У НОБ, стр. 283))                 Дана 23. августа 1944, четници Грочанске бригаде Авалског корпуса заклали су у Малом Пожаревцу:             22. Николић Драгомира Дутину и 23. Гајић Б. Драгољуба.             Њих је заклао кољаш бригаде Тихомир Павловић – Тика Зарин.             Дана 26. августа 1944, четници Грочанске бригаде су из Малог Пожаревца отерали у суседно село Дражањ заклали:             24. Петровић Милана,             25. Павловић С. Миодрага.             Четници су заклали Бошњаковић Драгољуба, Циганина из суседног села Сенаје што је жњео жито код истакнутог партизанског сарадника из Малог Пожаревца Михаила Николића.             Дана 8. септембра 1944, зато што је рекао у Неменикућама где се тада налазио, да се партизане боре за слободу. Четници су заклали из Малог Пожаревца.             26. Илић Игњата.             У току пролећа 1944, четници су заклали и             27. Јовичић Милована.             Четници су заклали и рањеног партизана кога су пронашли у кући Михаила Николића.             Дана 24. јануара 1944. године у Малом Пожаревцу су четници Грочанске бригаде запалили кућу Николић Михаила, а 25. јануара запалили су куће Марковић Александра и Јовичић Милована.             Како је већ наведено, четници су убили још 3 лиц а кој нису била из Малог Пожаревца. (За писање текста о Малом Пожаревцу коришћени су и следећи извори:Тома Расулић: „Грочанска хроника“, стр. 302. 311 и 322;Драгослав Б. Димитријевић Бели: „Космај у НОБ-у“;Сећања Драгише Симића из Малог Пожаревца, забележио писац ових редова 8. 9. 2007)             Пударци. -Према књизи „Грочанска хроника“, стр. 294, аутора Томе Расулића, изу овог села били су             Жртве четничких злочина             1. Глишић Живадин, 2. Стевановић Александар 3. Стевановић Михајло, 4. Глишић Тихомир. 5. Илић Марко.                 Ритопек. -Дана 29. децембра 1943. године у селу Ритопеку, на месту званом Водица од стране четника ДМ убијен је:           1. Думбевић Степан, ковач, зато што је био комунистички симпатизер.             (ВИИ Бр. рег. 13/1-2, К. 30)                 Умчари. -У лето 1944. године четници Грочанске бригаде су у овом месту лик видирали:           1. Радојевић Гину, 2. Ивановић Јанка, 3. Милић Росу и 4. Јовановић Чедомира. и још 6. мештана.             Илија Петровић је толико тучен да је, после три дана, умро од батина. Жртве терора четника ДМ у срезу грочанском 1943/1944. године             Са територије среза грочанског четници ДМ су убили и заклали 101 лице, од тога су 14 биле особе женског пола.             На територији среза ликвидирано је 9 лица која су била родом и живела ван територије овог среза, али су се стицајем разних прилика нашла на овој територији, као рањени партизани и други, где су изгубила живот.             Тако су четници, према непотпуним подацима, укупно ликвидирали на територији среза грочанског 110. лица.   Жртве терора четника ДМ на територији Авалског корпуса 1943/44. године           Према непотпуним подацима укупан број жртава четничког терора на територији Авалског корпуса у срезовима врачарском, грочанском и посавском је следећи:                                   Мештани Остали             Муш. Жен. Укупно Муш. Жен. Укупно Свега   Срез посавски 131 52 183 113 9 122 305 Срез врачарски 30 9 39 13 3 16 55 Срез грочански 87 14 101 9 9 110             248 7 5 323 135 12 147 470                                 Ово су непотпуни, и са евентуалним грешкама, подаци о жртвама четничког злочиначког терора, на територији Авалског копуса, нова истраживања могу само увећати број жртава.     Писмо Борисава Ј. Месаревића члана београдске четничке организације Дражи Михаиловићу:   Врховној команди ЈВО Ђенералу             Господину ДРАЖИ МИХАИЛОВИЋУ Господине Ђенерале Положај             Пише Вам један Србин. Правим српским жаргоном. Пише, са највећим болом у души. Свестан, да ће, можда, овим писањем у последњој секунди помоћи општој националној ствари, на једној страни, или, можда, себи одрубити главу, на другој страни.             Господине Ђенерале,             Знам и убеђен сам да познајете како нашу војничку, тако и нашу политичку историју. Знате врло добро, да су наши највећи људи, Краљеви, Војсковође и политичари губили главу, битке и политичке позиције услед тога, што су међу својим сарадницима имали неискрене људе, које су им многе ствари од општег државног значаја, ласкаво и неистинито претстављали, само зато, да би им се удворили. Најбољи нам је пример наша најскорија прошлост од поч. Краља Александра на овамо.             Овога момента реч је о Вама, о српском народу, о Вашим сарадницима. Не мислим на ваше сараднике који се налазе поред Вас. Мислим на Ваше сараднике из Команде Београда, Горског штаба 2. Мислим на г. г. Алексадра Сашу Михаиловића и његову околину, која је добила овде у околини Београда ове називе: Певачко друштво, „Дражина фамилија“, итд. , итд. Мислим на Београд и околину.             Господине Ђенерале,             Пре неголи пређем на главну ствар. На болну ствар. На жалосну истину. Сматрам за потребно да Вам се представим ко сам и шта сам, а тада ви цените дали сам ја у праву, да као такав, Вама доставим овај жалостан извештај о г. Саши Михаиловићу и његовим најближим сарадницима који су нашу организацију, у Београду и околини, довели у ћор сокак. Њихов ће рад, недај Боже, бити кобан за све нас Србе.             Зовем се Борислав Бора Месаревић. Рођен у Аранђеловцу 1904. године. Од оца Јована и мајке Миленије Савић. Од 1936. резрвни сам поручник (административне економске струке). Живим у Београду односно у Јајинцима, где имам своју скромну кућицу. Отац сам троје малолетне деце. По професији сам силом околности трговац и инд. Претседник сам Удружења трговаца антиквитета, уметнина, накита и старина. Пре рата имао сам фабрику жилета, прву у Југославији, коју ми Немци срушише 6. априла 1941 године. Свршио сам у Бечу високу школу за светску трговину. Био сам 7 година берзански диспонент Есконтне банке на београдској Берзи. До рата сам водио самостално своју фаабрику са 64 радника и заложно оделење Међународне трговачке Банке у Београду, што ми све Немци уништише.             За нашу организацију активно радим већ годину и по дана . Принуђен сам из више разлога, да овом приликом будем мало нескроман и наведем овде шта сам све учинио за нашу организацију, јер је то можда, Вама непознато:             1/ Дао сам свој прилог организацији у износу од 100. 000- динара, онда када је новац имао много већу вредност, неголи данас. На ову суму, добио сам уредну признаницу са печатом и потписом онда капетана, сада мајора г. Драг. П. Ђорђевића. Ово сам дао онда, када су наши симпатизери стрељани, који су помагали нашу организацију.             2/ Дао сам организацији, одн. Команди Београда, на поклон, једну писаћу машину, преко капетана г. Милошевића.             3/ Дао сам организацији, одн. Команди Београда, на поклон, један бицикл, преко капетана г. Милошевића.             4/ Дао сам организацији, одн. Команди Београда, на поклон, један радио апарат, преко капетана г. Милошевића.             5/ У својству претседника Удружења трговаца антиквитета, уметнина и старина, прикупио сам за нашу организацију, у новије време од својих пријатеља суму од 400. 000- динара уз уредне признанице одн. потписом, онд. Капетана, сада мајора г. Драгог П. Ђорђевића. Новац сам исплатио у руке кап. Г. Милошевићу.             6/ Набавио сам два револвера са муницијом и предао исте капетану г. Милошевићу.             7/ Набавио сам два сандука муниције и предао капетану г. Милошевићу.             8/ У својству претседника Удружењу трговаца антиквитета, уметнина, накита, и старина, издао сам г. Александру Саши Михаиловићу под својим пуним подписом, лажну легитимацију, са његовом оригиналном фотографијом а лажним именом, да је г. Саша секретар Удружења и тиме га аутоматски ослободио обавезног кулука и обавезног рада, као и омогућио му слободно кретање по Београду и околини.             9/ У с војству претседника Удружења трговаца антиквитета, уметнина и старина издао сам тако исто лажну легитимацију ађутанту г. Саше Михаиловића г. Драгану Спасојевићу, на лажно име да је инкасант Удружења и њега аутоматски ослободио кулука и обавезног рада, те му омогућио слободно кретање, само да би користили организацији.             10/ По жељи организације одн. Команде Београда, а преко г. Драгана Спасојевића, ађутанта г. Саше Михаиловића, ја сам у својству претседника Удружења издао још преко двадесет лажних легитимација нашим члановима организације, без да је ико из Управног одбора Удружења знао о томе. Све сам то чинио на свој сопствени ризик и ишчекивао сам свакога дана моје хапшење од Гестапоа, јер сам слепо и од свег срца на све могуће начине помагао нашу организацију.             11/ По жељи Команде Београда, одн. г. Саше Михаиловића, преко члана организације г. Аце Алексијевића, адвоката, упослио, сам као у Удружење , у својству пом. Секретара, ћерку г. Душана Манојловића, претходника г. Саше Михаиловића. Речено ми је да је она кћи нашег првог команданта Београда, који је допао у ропство радећи на нашој националној ствари. Док су други чланови имали по 3000 д. Месечно њој сам дао 6. 000- потом 8. 000-дин месечно.             12/ Као претседник Удружења трговаца антиквитета, уметнина, накита и старина и стручњак вештак за драгуље, позиват сам врло често у Фелдкомандантуру и Гестапо, за процениоца заплењених ствари, да их у присуству четири члана комисије проценим. Скоро две године ја сам био процениоц у Фелдкомандантури и Гестапоу. И ово је наша команда знала, те ме је и у том својству искористила до максимума, захтевајући од мене, да вршим чисто шпијунску службу у корист наше организације, што сам ја, разуме се, са највећом вољом и пажњом чинио.             Свакако да Вам је г. Саша Михаиловић све моје извештаје које сам успешно црпио из ове две Немачке установе за ове две године уредно достављао. Ја сам се подписивао својим псеудонимом             „АУГУСТ“             Под тим својим псеудонимом ја сам предао г. Саши Михаиловићу:             1/ Формацију Немачке тајне полиције (Гестапоа), (23 листа)             2/ Статистику стрељаних у Јајинцима             3/ Џелат Едгар Еге са фотографијом из Јајинаца             4/ Смрт Калабића             5/ Логори у Србији итд. итд. итд.             Дакле све извештаје које сте свакако морали добити са псеудонимом „АУГУСТ“ то сам ја давао за нашу организацију. То је мој успех и плод који сам ја пружио организацији, уз напоре какве нико не може да замисли.             13/ У мојој кући на Авалском друму, 8, 5 км. Примао сам наше људе из организације на преноћиште, на храну итд. и сл. Долазећи са терена, свршавајући послове у Београду, па, опет се враћали на терен и то у оно време, када је наша организација уливала свакоме, скоро свакоме човеку страх. (Подвукао ДДБ)                 14/ Канцеларије удружења, чији сам ја претседник, стављао сам на расположење у Београду за скровиште нашим људима, као и за састанке. У своје време, Бадољевим пучем, кроз моје канцеларије дефиловали су Италијани, и ноћивали са оружјем, а потом транспортовани преко наше организације даље.             15/ Пао сам у логор на Бањици, и за нашу организацију одлежао 107 дана.             Све сам то чинио као Србин, националиста, шумадинац и увек стављао осећај према нашој организацији испред осећаја према својој породици. Да то није тако, данас би моја деца и жена, па и ја седели у својој рођеној пуној кући и живели без интересовања за ма какву ситуацију и организацију, као што живе хиљаде других породица, незаинтересованих, које ће можда спокојније од мене и безбрижније сачекати свршетак рата, а не бих се потуцао са женом и децом од села до села као ово сада. Ово потуцање неби ми пало тако тешко, као што ми , морам искрено признати, данас тешко пада, данас када сам од својих људи, с којима сам сарађивао најоданије и најискреније изигран и разочаран. Веровао сам, нажалост, да нам једнога дана свима заблиста слобода.             Господине Ђенерале,             Ја сам резервни административни поручник економске струке, трговац и индустријалац. Нисам никада имао нити имам какве жеље и претензије за ма какав положај било у војсци, било у цивилу. Задовољан сам својом судбином, која ми је доделила троје златне дјечице и добру мајку овој деци. За њих живим и у њима уживам. Ја сам поступцима оних са којима сам сарађивао, разочаран, дошао до тог закључка, да сам кроз хрђаве сараднике, и због организације доведен у овај тежак положај: изгубио сам скоро здравље, напустио дом свој, а према својој деци и жени учинио ипак злочин, све због организације, па ипак све ово што сам ја учинио за организацију је толико ситно у сразмери оне опасности, коју, изгледа ми, ниједан нећемо моћи избећи а коју су створили г. Саша и остали његови најближи сарадници у самом Београду и околини.             Ухапшен сам 16 фебруара у ноћи. Саслушаван 4 пута. Тучен и стављан на струју. Одао нисам никога и признао нисам ништа. Јер да је било обратно, данас неби моји сарадници шетали по слободи. Ја сам претрпео све патње, али одао нисам никога, јер сам мушкараца кога ништа неможе да заплаши. Када сам одлежао 107 дана у логору на Бањици, одређен сам у Немачку на рад. Издали су ме два наша курира који су видели када сам командамнту 4-ог батаљона Липовичке бригаде г. Булатовићу предао један италијански револвер са мецима. Дана 2. ог. јуна будем спроведен камијоном на Београдску железничку станицу и стрпан у фургону са осталим мојим сарадницима из логора. На нашу срећу када је воз био пред земунским мостом, наишли су Амерички бомбардери, аларм, те ја искочим из воза. Потом још шесторица и разбежимо се свак на своју страну.             Чим сам се дочепао слободе, ја сам, не долазећи својој кућио поручио својој жени да са децом одмах напусти кућу. Тако је и учинила. Потом сам као најважније сматрао да обавестим г. Сашу о стању у логору и обратим се њему једним извештајем, који Вам ја у препису достављам у прилогу под 1, из кога ће те видетио остало, што по моме мишљењу треба и мора организацију да интересује. На крају тога извештаја, замолио сам г. Сашу. , да ми одреди једно сигурно и забачено село за смештај деце и жене, да неби пали Немцима у руке, јер су Гестаповци већ три пута у 17 дана тражили моју жену код куће. Ја сам с правом очекивао да ће г. Саша прихватити да сместим породицу а ја као рез. адм. официр, по, одмору да и даље продужим активно да сарађујем за организацију. Међутим, настало је за мене нешто неочекивано.             Наиме, ја сам се састајао неколико пута са г. Сашом, г. Ђорђевићем и др. И по њиховом понашању према мени, видео сам да они површно схватају моју сарадњу а још мање се налазе побуђени да ми помогну у смештају породице на сигурно место. И ако сам неколико пута нарочито нагласио тој господи да ја не тражим да мене и породицу материјално помаже организација, јер ја имам материјална средства за живот, већ сам захтевао само једно скровиште за децу и жену. Они су прелазили преко тога и тражили од мене материјал за пропаганду и да радим и даље за њихову личну славу. Више од месец дана тако су ме вукли за нос. Пре тога сам успео да из своје куће, после збега жене са децом спасем двоја кола ствари, најпотребнијих, и по савету пријатеља ствари оставим у село Бождаревац где се и настаним.             У Бождаревцу сам становао 7 (седам) дана. Г. Саша и остали учинили су једну уцену према мени. Прво су наредили да се у року од 3 часа иселим из Бождаревца. Потом су наредили да се у року од 24 часа иселим. Ту наредбу ми је саопштио Командант села Бождаревца. Наредба гласи овако:“ Г. Месаревићу, капетан г. Стева наредио је да се из Бождаревца иселите до 12 часова, (а било је већ девет) и ако Вас после овога времена нађе у Бождаревцу доћи ће и запленити Вам све Ваше ствари. После тога сазнао сам за генерално наређење Врховне команде да се иза линије где се налази војска не дозволи усељење избеглица, те сам веровао да ово није било директно упућено против мене.             Сматрајући се чланом организације и сарадником, а не обичном избеглицом, дошао сам из Бождаревца али без ствари, поново у Рушањ и ступио у везу са г. г. Сашом и Ђорђевићем, да их умолим за дозволу да могу тамо становати, јер је Бождаревац заиста једно забачено село             Из приложених преписа писама мајора г. Ђорђевића видећете да је г. Саша преко мајора г. Ђорђевића инсистирао само на томе да ја пишем и радим и даље, да дајем материјал за пропаганду, а ја и моја породица српски речено „на дуд“.             Из приложених преписа под 1, 2, 3 и 4 видећете да су се господа просто играла са мојом судбином и судбином моје породице.             Ја сам после мог последњег састанка са г. Сашом и неким шефом пропаганде г. Ковачевићем или Петровићем, не сећам се тачно како се зваше, у селу Конатице констатовао то, да сам у цео рад г. Саше Михаиловића посумњао. Замислите Господине Ђенерале, то су ти људи видели, да ја идем са штаком, те да се превијам од живчаних болова у страху за породицом, која ми се налазила на устима Београда, где Немци могу за 20 минутаа аутом да дођу, у село Рушањ, а све ствари су ми се налазиле у селу Бождаревцу, док су жена и деца, спавала у једном буџаку више од месец дана, а ја на столици, чекајући на милост тога г. Саше да ми одобри становање у Бождаревцу.             Та господа зивкали су ме и водили од села до села, конферисали самном, и тражили од мене одмах да почнем да пишем и радим, да им дам материјаал који сам ја као бивши процениоц Фелдкомандантуре и Гестапоа будним оком пратио, да би једног дана користио нашој општој ствари. Циљ им је био да ме очито искористе, да све то, као свој успех доставе Врховној команди а Бора Месаревић остао би непознат или можда једнога дана од ТИХ ЗЛИКОВАЦА БИО УБИЈЕН И ОГЛАШЕН КАО КОМУНИСТА ИЛИ ШПИЈУН.             Ја сам посумњао у исправан рад г. Саше, посумњао чак и у то, да он све моје извештаје, које сам му ја још. пре годину ипо дана давао, под својим псеудонимом „АУГУСТ“, није можда, Вама као моје није ни достављао, те је то ми био разлог, да Вам ја ставим укратко на хартију шта сам све учинио за нашу организацију. Па ако ја, који сам смело тврдим, много више дао за нашу Организацију од Саше и сада заслужујем овакав поступак и матлетирање моје породице, онда Господине Ђенерале, жалим што сам уопште имао додира са таквим Србима као што је г. Саша и његови блиски. КАДА СЕ ОВАКО СА МНОМ ПОСТУПА, ОНДА МОЖЕТЕ ЗАМИСЛИТИ КАКО СЕ ПОСТУПА СА ОНИМА, КОЈИ ЗА НАШУ ОРГАНИЗАЦИЈУ НИСУ НИШТАУЧИНИЛИ.             Г. Саша и његова дружина, могу да се похвале само то, да су мојој жени и деци у року прва три месеца мога лежања у Логору, послали по 50 кила т. ј. 15о кгр. брашна, па и то моја жена није хтела примити, јер је било много сиромашнијих породица из организације, чији су старатељи били у логору, али је ипак примила, бојећи се да не увреди господу из организације.             Да сам заиста активно радио за организацију то морају признати и та господа, која нажалост, све позитивне људе, изолирају из страха, да им неко од таквих продуктивних људи, ваљда, тако они мисле, не приграби положај о којима они и дању и ноћу сањаре, а преписи писама које прилажем под 5, 6 и 7 могу Вам то исто потврдити, да сам ја заиста човек, који је припадао и који припада нашој организацији и душом и телом. У томе духу васпитао сам и своју децу која од свег срца, без страха и презрења и пре и у времену мога лежања у логору на Бањици а и данас гласно певају Равногорске песме, коју нико, па ни г. Саша неће моћи да измени, никаквим нечовечним поступком, па макар ми он и смрт желео.             Ја тврдим, да г. Саша Михаиловић не располаже потребним квалификацијама за обављање ове свете дужности, коју сте му Ви поверили. Преварили сте се Господине Ђенерале, то Вам искрено, отворено, без икаквог страха, у општем националном интересу, ја овде потписујем. О томе ће те се и Ви лично уверити, ако на место г. Саше не поставите човека чији ће национални осећај бити изнад личног, себичног, самољубивог. Човека, чија интелигенција далеко мора да надмашује просечну нинтелигенцију г. Саше. Ја сам Господине Ђенерале овако отворен и искрен према Вама из других разлога. ИЗ РАЗЛОГА ШТО ПРЕДВИЂАМ НАШ ЗАЈЕДНИЧКИ СЛОМ, НАШУ ПРОПАСТ, у моменту, када треба да нам свима заблиста слобода, за коју смо, најзад, много радили и коју с правом сви очекујемо. Ми ћемо, не дај Боже Господине Ђенерале, да доживимо оно што је најстрашније, што Вам мождас нико није смео ни да помене, а ја Вам ево баш као Србин – Шумадинац, без икаквог страха по себе, тврдим: ако не смените г. Сашу и његово друштво, доживећемо тај најстрашнији удес, да ће комунисти дограбити Београд, нашу престоницу, као центар наше земље и тада ће настати покољ Срба, борба око Београда. Комунисти ће имати у рукама све: телефонску мрежу, радио станицу, штампу, општу превласт. Тада ће се народ узбуркати. Београд и околина иначе озлојеђени на поступак г. Саше и друштва. Комунистичка организација увлачила своје људе, који за идеју слепо падају, у љотићевце, И З Д А Ћ Е Н А С.             Господине Ђенерале,             Бојим се да не доживимо најстрашнију издају, коју је икада могла историја једног народа да забележи. Бојим се да не доживимо издају сопственог народа, која ће нам много теже пасти од оне коју смо доживели априла 1941 године од стране братског нам хрватског народа, хрватских официра, подофицира и војника, која је нашем целом народу још у скорој успомени и која никада неће моћи бити заборављена. Комунисти не спавају, увлаче се у љотићевце, у стражу. Раде и ногама и рукама да дођу до аутоматског оружја и чекају плански онај секунд, када ће свима нама једни забити нож у прса, а други у леђа. Они имају тридесетогодишње искуство. Непријатељ као што су комунисти несмеју се подцењивати. Њих тридесет година хапси, бије и убија наша полиција, они су прекаљени у спровођењу сваке врсте организације, и не претерујем кад Вам кажем, да је у самом Београду више од 30. ооо. - наоружаних комуниста. Док су се увлачили у недићевце и у сам Гестапо, одакле су они систематски радили, подривали темеље наше националне организације, дотле је наша организација у самом Београду под вођстрвом г. Саше Михаиловића, не претерујем када то кажем, С П А В А Л А.             Што су Марко Мркела, Света Грујичић, Протић, Делибашић, Николић и Драган Спасојевић и други пали у логор, све је то узрок слабе и лабаве организације г. Саше Михаиловића. Јер чувати само себе а не целину, то је Господине Ђенерале, прво:егоизам а друго: неспособност за овакве високе функције.             „Ја сам већ себи спремио апартмане у Београду“, рече г. Саша у моме присуству двема дамама седећи поред изобилне софре у селу Рушњу.             Када г. Саша није у стању да држи чврсто све ланце своје организације у својим рукама, онда он мора да уступи своје место способнијем човеку.             Нема ту сентимента, протекције и пријатељства.             То захтевају и диктирају интересси наше заједнице. НЕ МОЖЕ НИТИ СМЕ ИКО У ОВОЈ ЗЕМЉИ ДА СТАВИ МОНОПОЛ НА СРПСТВО А ДА ГА НА ДРУГОЈ СТРАНИ ЏЕЛАТСКИ ИЛИ НЕСВЕСНО УНИШТАВА. Џелата има много већих и способнијих од г. Саше и Моше. Ти џелати се још не показују. Они чекају прави моменат, да задовоље правду и народ свој српски. То ће бити оправдано и пред Богом и пред српским народом. Ми сви знамо кога треба клати и убијати. Знамо ко је кривац овом нашем данашњем тешком несношљивом стању под непријатељем. Знамо исто тако ко је крив и за нашу катастрофу. Личне освете и смицалице су данас лако изводљиве, али иду само на штету Српства. Њих треба отклонити             Када су 4 команданта наших корпуса из Команде Београда и околине који стајаше под командом г. Саше Михаиловића заједно са ађутантом официром г. Саше, пали у логор да сам ја не место г. Саше извадио бих свој револвер и извршио самоубиство, то би било часније. Да, али би тиме г. Саша признао своју неспособност. Уосталом не треба критиковати г. Сашу много, јер није ни он крив што није дорастао томе положају, јер ту поред школе човек треба да добије оно највеће васпитање, које људима пружа само мајка природа. .             Права нације су виша и светија од права појединаца. Сада ћу Вам Господине Ђенерале, навести само неколико случајева, који су месецима спровођени код г. Саше и његовог друштва: Питаће те се можда, како то, да баш будем ја тај који, овако смело подноси Вам, овакав оптужујући материјал. Одмах ћу Вам одговорити. Када сам још у почетку (по бегству из воза) наишао код г. Саше и осталих на разочарење, пожалио сам се код неких својих познаника на поступак. Тада су ми многи људи почели ово да говоре:             „ е мој господине Месаревићу, наићиће те Ви на још веће разочарење“, затим:             „ организацију овде не хвалите много, јер је сељак огорчен“,             „ ово је једна мафија, певачко друштво, гледају само где да се добро накркају, напију, па им се шаљу и чезе, кола да им се доведу швалерке“,             „ туку нас праве Србе, националисте, пребијају нашу децу, сада морамо да ћутимо, али доћи ће час“,             „ то су наши душмани“,             „ нема ту организације, риба од главе смрди“,             „ овде су Дражиновци у опадању“, итд. итд. итд.             Ове су речи мени лично понављане и од сељака и од грађана избеглица из Београда у скоро свим селима, које сам за месец ипо дана обишао:Рипањ, Рушањ, Вранић, Степојевац, Железник, Бождаревац, Багрдан (засеок Барајева), Конатице, Баћевац, Сремчица, Пиносава.             Најнови случај: у селу Пимносава, услед разузданости команданта места, неког Милорада, који злоставља нарочкто тамошњу омладину дао је добар „резултат“:пре недељу дана из села Пиносаве побегли су са учитељем 14 омладинаца у комунисте. Значи да је и Командант места ПОВЛАШЋЕН ЗЛОСТАВЉАЧ. Поред тога опија се стално и туче кога хоће. Зар је то придобијање народа. Испитај овај случај             Најновији случај: У селу Рушњу десило се ово: Пре три недеље, дошао је пред сам мрак, испред села Рушањ, неки наредник Иван Митровић са 36 наоружаних људи који подпадају под Липовичку бригаду(Авалског корпуса). Митровић је још у почетку старе општине Рушањске код говеди ухватио једног дечака од 12 година, довео га пред шуму и дао му ашов у руке, затим му рекао ово:“Хајде, сад себи ископај раку“. Када је дечко себи ископао раку, незнајући зашто, јер је пре тога мирно чувао говеда. Тада га је Митровић обалио у раку и ставио му каму под гркљан, рекавши му ово:“Хајде, сад реци које младиће ти из Рушња, познајеш који су играли футбал са Миланом из Железника ( тај Милан треба да је по наводу у објашњењу Митровића, комуниста). Дечак, лежећи у својој раци, под страхом, да сачува своју главу, изређао је провизорно више имена оних дечака које је он познавао у Рушњу.             Те исте ноћи упадне у село тај исти Митровић, не обраћајући се команданту места, који свакако најбоље зна своје људе и њихову децу, већ он сам, од куће до куће са својим људима у поноћи из куће изведе 13 дечака од 16-22 године, одведе их до Липовичке шуме, повеже све и испребија их. Дечаци су били сви из добрих кућа, од родитеља, који су сви припадали нашој организацији добри Срби и националисти. Сутрадан командант места са капетаном г. Велибором Новаковићем, учитељем, који тако исто добро познаје све сељаке из села Рушња, јер је дуго година био у истом селу учитељ, одјуре колима до Липовичке бригаде и дајући сваку гаранцију да деца не припадају комунистима и да су деца наших чланова организације из Равногорског покрета (из Одбора), преклињући и молећи да се деца пусте, успели су да тога дана доведу са собом у село свега 7 деце, док је остатак доведен кућама тек после два дана, јер од батина нису могли ни стати на табане, нити сести на стражњицу. Објашњење су добили и Командант места и г. Велибор Новаковић: деца су тучена за то, јер је два дана пре доласка Митровића у село, из Железника побегло једно лице које треба да је комуниста и да је то лице прошло поред села Рушањ. Па господин Митровић сумња да га деца из Рушња нису негде у Рушњу сакрила!!!!!! Зар је то начин истраге?! Зар је то начин кажњавања?“““ Зар је то начин придобијања! Знајте Господине Ђенерале, да су и они сељаци из Рушња, чија деца нису тог вечера одведена из села и нису добила батине, толико озлојеђена на нашу норганизацију, ДА ИМ ПРОСТО ИЗ УСТА КИПИ ПЛАМЕН ОСВЕТЕ, А ШТА ТЕК МИСЛЕ ОНИ, ЧИЈА ДЕЦА И ДАНАС ЛЕЖЕ У ПОСТЕЉИ. ТУ ПРЕСТАЈЕ ЧОВЕКУ ПАМЕТ ДА РАДИ.             Најновији случај: Село Багрдан (Засеок Барајева). У селу Багрдану живи један честити домаћин. Велики Србин. Зове се Живојин Костић. Костић има кћер од 17 година. Његову кућу је у црно завио неки Воја Стојановић из Баћевца, звани копилан. Он је командант Трећег батаљона Липовичке бригаде. Тај командант Трећег батаљона, када дође у Багрдан насрће са камом на овог домаћина и прети му, да ако му не да ту његову једину кћер за жену (за жену како он каже да је после месец дана најури), да ће их све поклати по кући. Тај насилник је сада пре неколико дана овом домаћину дао ултиматум, да му кћер у року од 15 дана да „иначе ће кама да ради“. Овај несрећник раселио је сада кућу. Кћер је послао у Београд да се сакрије. Он и брат не ноћивају у кући више. . Жена и мати беже од куће, тако да ови људи пиште говорећи:“па коме да се жалимо, кад сви то већ знају и нико не помаже и не спасавају нас“. Ја још нисам ни упамтио шта је све тај командант овом домаћину претио. О овоме говори цела околина и ово убија углед наше организације. Зашто претпостављени тога команданта толерирају?! Организација нема за циљ злостављање и насиље.             Најнови случај: Одиграва се у селу Бождаревац.             У селу Бождаревац постоји неки Павле Павловић, наредник. ТАЈ ЧИНИ МНОГО ЗЛА. СЕЛО И ОКОЛИНА ПИШТЕ ОД ЊЕГА. Он сада успе да саживи његову жену са командантом Липовичке бригаде неким г. Виктором Поповим, а тај Павле Ради што хоће. Пример: Павле сада у ово ратно време зида нову кућу. Прво је позвао све омладинце Равногорског покрета из села и наредио им да иду у мајдан и да копају и превуку камен за његову кућу за темељ и сутерен. Један од отреситих младића сматрао је да то није обавезно о није отишао у мајдан, . Али Павле Павловић сутрадан томе младићу за то, опали 15 батина. Тај младић се зове Боривоје Петровић, од оца Србина каква равна нема у селу и околини. Дечак је и поред тих батина остао националиста и пева наше песме. Други пример: Павле је узео неколико дана троја кола на кулук и одредио им да му близу Умке довуку јапију, коју су Павлови људи покрали односно избацили из воза, јер му та јапија треба за кућу. Ако је та јапија избачена из воза, својина непријатеља – окупатора, онда, мора она да иде за општу ствар а никако у лично сврхе појединаца. Кад су наши људи избацивали јапију за Павла Павловића, зашто нису избацивали оружје и муницију, оно што треба општој нашој ствари. Мислите ли Ви Господине Ђенерале, да Павлови претпостављени то не знају?! Они све знају, али ћуте. А зашто?!             Господине Ђенерале,             Морам да престанем, јер оваквих случајеца има врло много, то се више не може обележити као случај, то су свакодневне појаве које се спроводе од малих (мислим подофицира) а толерирају од великих ( мислим на официре). Вранићу још рана није залечена, а залечити је може само нови човек. ЈЕДНО ЈЕ ТАЧНО: НАРОД ЈЕ ОЗЛОЈЕЂЕН, ПИШТИ, КУКА И ШКРИПИ ЗУБИМА.             Поступак према мени од стране г. Саше и осталих не значи за мене лично ништа, јер сам свестан, да сам много више ставио на жртвеник отаџбине и слободе од г. Саше и остале његове дружине у Београду и околини, јер да је моја глава пала од Немаца када сам био у логору, за мном би закукало троје деце, мајка, жена, 8 браће и још 40 Месаровића, јер сам био изложен много већој опасности од г. Саше и других, али ја жалим да он то не схваћа, и не може јер је човек ограничене интелигенције, а можда, и неће из самољубља. Он је уосталом сам, без породице, а што је најглавније активни је официр и његова је дужност била да много више да од мене за нашу организацију, а не да пусти организацију низ ледину и содом. Само паметан човек, може је спасти у околини Београда и у самом Београду             ПОСЛЕДЊИ ЈЕ СЕКУНД ОТКУЦАО.             Ја Вам гарантујем Господине Ђенерале, дас је ово озлојеђење у самом Београду и околини, где год постоје корпуси под лабавом руком недошколованог официра г. Саше Михаиловића створио тај исти Саша са људима које је он имао поред себе: Аца Бошковић, адвокат, чувени афераш, Аца Алексијевић, адвокат, чувени афераш итд. итд. У колико се ствар на време не спаси наступиће оно што ниједан Србин не жели: издаја од свог сопственог народа. А то је катастрофално. Не треба заборавити да је наш сељак а, нарочито онај око Београда, изигран, варан и преварен од стране наших бивших политичара, којима је једино вјерују био само лични интерес Таквим истим очима наш сељак у околини Београда данас гледа у нашу организацију а то све због оних који је воде.             Тај Бошковић данас дели брашно нашим породицама чији старатељи падну у логор. Опет ће бити афера нових, опет пљачка.             Зар немамо људи чија је прошлост чиста као брилијант?!             Зар немамо људи којима је општи национални интерес изнад личног интереса?!             Зар немамо људи чије срце куца за српство?!             Господине Ђенерале,             Када сам се први пут састао у Рушњу са мајором г. Ђорђевићем и дао му лични свој предлог да се ослободи 186О наших националиста из логора са Бањице, тек тада сам увидео колико и како наша организација мисли на оне који због ње допадну у логор, тек тада сам видео како сам и ја живео у заблуди, варајући самог себе и верујући да ће доћи час, када ћу ја за своје патње добити бар једно признање, искреним братским стискањем руке.             Људи који су у Београду и околини знали за мој рад запањени су поступком Команде Београда према мени. Већина није. Један професор избеглица у Рушњу, рече ми чак и ово:“Оставите г. Месаревићу, па зар ја изгуби сина због те организације, па ником ништа, ни једно слава му, па зар уместо да Вас тај исти Саша предложи за одликовање и унапређење, он се прави луд, нема времена, чека га женска, него г. Месаревићу боље је за вас да ћутите, па сместите породицу где знате још може да Вам пошаље џелата да покољу и Вас и децу и да вас потом обеди да сте били комуниста или шпијун, нашао би он разлога и оправдања“. То су биле речи једног професора из Београда одбеглог у Рушњу.             Поред свих саветовања да се ни Вама не обраћам, ја то ипак ево чиним, али ја се Господин Ђенерале Вама не обраћам с никаквом молбом, јер ја сам своју децу и жену сместио на сигурно место и сада се само лечим и надам се да ћу ускоро оздравити. Ја не тражим и не желим никакво задовољење. Ово сада што чиним, чиним зато да би се јасно виделе стопе човека коме се Ви Господине Ђенерале поверисте, коме Ви Господине Ђенерале поверисте судбину свих нас, јер наша земља без престонице исто је што и краљ без круне. Ако је по вашем уверењу г. Саша имао раније заслуге за организацију и ја вас молим наградите га, дајте му славу. Признати свакоме оно што је заслужио. То је уостало право и поштено. Али, ја Вам понављам ја не жудим за положајем и неким синекурама као што то сањаре г. Саша и његова околина, нарочито када су при пићу. Они су већ разделили Банат и Бачку, и Темишвар и Арад и Решицу су разделили већ унапред, и министартсва, посланичка места итд. итд. Једном приликом упитах једног пријатеља и то присног г. Саше, па добро ко од Вас мисли на здраву организацију, кад стално говорите о синекурама и деоби?Одговор сам добио: „Ћути биће и за тебе“.             Морам и овај случај да Вам наведем Господине Ђенерале: Г. Аца Алексијевић, адвокат, иначе у Београдском корпусу и Команди Београда игра неку видну улогу (узгред напомињем, да је пре рата хапшен због кривичних дела, о томе уосталом постоје подаци у криминалној картотеци, шеф истр. Службе г. Жика Николић Вам може пружити подробније податке у колико се заинтересујете), једном приликом, када ми је кап. Г. Милошевић предавао неке признанице да наплаћујем новац за организацију, рече ми г. Алексијевић ове речи:“ Боро води рачуна, када примаш паре, признаницу испуни колико хоћеш, а када предајеш немораш све дати организацији, задржи нешто за мене и тебе, знаш, ја немам сад адвокатски хонорар, послови су слаби, а они не воде тачну евиденцију колико је од кога наплаћено.             Ово су дословно речи г. Аце Алексијевића. Ово сам ја пре годину дана рекао једном нашем капетану, он је само слегао раменима и тачка. Ето такви су отприлике љубимци и сарадници г. Саше Михаиловића. Надам се да ће доћи дан када ће се упитати г. Саша Михаиловић где је утрошио огромне милионе које су његови људи прикупили у Београду и околини. Најзад и он као и сваки појединац мора положити рачуна о свом раду, јер се Ваш образ и Ваша част не смеју окаљати Господине Ђенерале. Јер ви представљате краља и народ.             Господине Ђенерале,             Цео српски народ у Вама гледа једног мисионара, носиоца слободе, правде и љубави према народу.             Ви сте за српски народ брилијант и једино верују.             Ви несмете дозволити да интересеџије и егоисте проиграју оно поверење, које Ви уживате у нашем народу (које је већ почело где, где да се љуља) и да Вас и Ваше искрене сараднике и сапатнике у место триумфалне капије на уласку у Београд, сачекају комунистичка топовска и митраљеска зрна.             Зар нас мало убијаше Немци, Мађари, Бугари, Хрвати, комунисти, љотићевци. То су наши непријатељи. Али зар сада да се убијамо и ми међусобно, па то би било проклество. Зар смеју да се врше убиства ван Вашег наређења?! Све ми изгледа да су и комунисти успели да и у наше редове угурају по којег џелата, да би на тај начин од наших добрих Срба, наша организација била омрзнута. УБИЈАЈУ СЕ ЉУДИ НЕМИЛИЦЕ У ОКОЛИНИ Београда, без саслушања, без ислеђења, тако, да се народ згража ва. На сваком кораку чујете:“Послаћу му црну тгројку“, па зар то да буде наш мач којим ћемо ми сами себи одрезати главу. Убити треба онога који је заслужио, али само по одобрењу Врховне команде којој треба ставити на расположење доказни материјал. Нас нема 100 милиона Срба, па да се о томе не води рачуна.             Најзад, Ја Вас молим, да ми ово не верујете.             Проверите, па ми онда поверујте.             Верујем, да Ви, Господине Ђенерале, де факто и де јуре управљате нашом организацијом и дајете све директиве и да имате свакако поверљивих људи, који нису ничим везани за г. Сашу и његове сараднике, мислим на најближе сараднике г. Саше коме можете поверити проверу свих мојих навода.             ЗА НЕТАЧНОСТ МОЈИХ НАВОДА СНОСИМ ПУНУ ОАДГОВОРНОСТ.             У прилогу Вам шаљем и објаву у оригиналу, коју ми је издао г. Саша Михаиловић. Смиловао се чак. С тим да се вратим и јавим нашим властима у село Арнајево, те да ми се тамо стави писаћа машина на расположење и хартија и њему и његовом шефу пропаганде пружим материјал који ја имам. Да му још више подигнем акције, како он то мисли како то његови пријатељи кажу: „Сашине акције стоје код Чиче најбоље“ правећи му тиме рекламу. Ја упитах тог г. Сашиног пријатеља:“Зар је организација акционарско друштво?“ Овај умуче, јер је видео да је осрамотио и себе и свога присника. Ову Вам објаву шаљем у оригиналу, зато да видите коликом је пуно ироније, или, можда неспособности онога који ју је писао, а писао ју је сам лично Саша на машини. Дакле, ја нисам за организацију трговац из Београда, већ сам у организацију ушао као рез. адм. официр. Ја нисам за г. Сашу ни за његовог шефа пропаганде, нити за његово друштво радио. Ја сам радио за општу нацоналну ствар. , за организацију и покрет и ако што будем још радио, радићу само у том правцу, али без посредства г. Саше и његове дружине             Господине Ђенерале,             Из приложених копија писма видеће те, одприлике с каквим материјалом располажем, па ако налазите за корисно по нашу организацију, изволите ме обавестити преко моје мајке МИЛЕНИЈЕ МЕСАРЕВИЋ која живи у Јајинцима на 11 км. , вила г. Лубардића, ВИЛА ДРАГА, да ли желите да лично Вама односно Врховној команди почнем да достављам податке у виду чланака за наш лист, било у облику издања за радио емисије, али у сваком случају, желим да то излази под мојим пуним подписом, јер ће тако бити веродостојније, ако ставим и своју ранију функцију.             Моја мајка ће ми доставити сву пошту, која се односи на мене у место где се ја сада са децом и женом налазим, које за сада немогу да кажем из опрезности и због г. Саше и његовог друштва, који када буду сазнали да сам их демаскирао, можда могу да ми се заиста освете, јер су то људи без осећаја, и не бирају средства, када је у питању њихова личност и њихов лични интерес.             Уколико Господине Ђенерале сматрате да ја то заслужујем, ја Вас молим, да ми изволите издати одобрење, да могу да се са децом и женом доселим у околину , мог родног места Аранђеловца, на чему Вам у напред најлепше благодарим.             Господине Ђенерале,             Изволите примити изразе мога особитог поштовања.             ЖИВЕО КРАЉ!             Борисав Ј. Месаревић, с. р.                         21 јула 1944 г.             Борисав Ј. Месаревић, рез. адм. поручник             Економске струке. Још једном о страховлади равногорских четника ДМ             Ово су непотпуни подаци о жртвама црног терора четника ДМ на територији Авалског корпуса. Имена жртава мештана дате су поименично и ту свакако има најмање грешака.             Много лица су четници дотерали са стране и ликвидирали их у у неким селима као Баћевцу, Барајеву, Бождаревцу, Великом Борку, Вранићу и тако даље, али им имена углавном нису утврђена. Поновићу овде случај села Бождаревца где је по тврђењу мештанина Драгољуба Живковића ликвидирано 240 лица, што је он више пута тврдио писцу ових редова и био један од оних који се најгласније залагао да се врши откоп масовних гробница у том селу.             Нарочито је много страдала београдска сиротиња која је у села долазила да купује намирнице или напуштала Београд због бомбрдовања града од савезничке авијације, јер су их четници сматрали за комунисте.             Из цитираних извештаја Команданта АК види се да су одређен број избеглица из Београда проверавали, али не пише да су их ликвидирали, а наравно да су четници многе ликвидирали             У Железнику, Сремчици и другим селима четници у ухватили и заклали неколико група београдских младића и девојака који су неорганизовано и без одговарајућих веза пошли да траже партизане.             Четници су своје жртве кажњавали на различите начине: стрељањем, клањем, сечењем ушију и других делова тела невиних жртава, кастрирањем жртве пре клања, вађењем срца из закланих жртава које су показивали онима које хоће да закољу, силовањем девојака пред родитењима, силовањем и мртвих девојака одмах после клања, тучом и мучењем пре ликвидације, пљачком личних и кућевних ствари, новца, накита, гардеробе, постељине, намирница, стоке, вина, ракије, пшенице, кукуруза, пољопривредних и других алатки и другог; батинањем од десет до преко сто батина, забраном да се ликвидиране жртве сахрањују у гробљу ; забраном родбини и комшијама да помогне око сахране жртава, забраном да неко улази у кућу ликвидираних. Тако су на Умци после клања судије Момчила Јанковића и његове супруге учитељице Јелене, залепили цедуљу на врата њиховог стана да нико унутра не сме да . улази. Тек после неколико дана када се неподношљив мирис ширио комшије су морале да уђу у стан где су затекле њихове лешеве у распадању.             Четници су неке жртве клали док им је хармоникаш свирао, некима су осекли главе и бацили у запаљене куће, неке су жене шишане и батинане, клане и убијане, многима су претили да ће им доћи црни петак итд. Из писма Боре Месаревића упућеног ДМ види се да су натерали дечака из Рушња да ископа раку па су га обалили у исту и подносили му каму под грло да призна оно што не зна.             Детаљнији подаци о четницима и њиховој страховлади као и о другим догађајима биће доступни истраживачима и писцима када се буду отвориле архиве разних државних органа који су се бавили овом проблематиком. У тексту су цитиране изјаве појединих актера одређених крвавих догађаја, али то су, углавном, записници и изјаве дате органима унутрашњих послова – Оделењу заштите народа, односно Управе државне безбедности, командама места итд. , али нема судских и других докумената. Али и ти су документи непотпуни јер су извршиоци злочина били неискрени и прикривали су своја недела. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument