Radoslav S. Nedovic, Pantelija Vasovic: ZATAMNJENA ISTINA

OSLOBAĐANJE GORNJEG MILANOVCA I ČAČKA               Povlačenjem nemačkih jedinica iz Užica i Požege stvoreno je veće područje bez okupatorskih vojnih jedinica, jer su oko ovih gradova sva sela i druga naselja ranije bila oslobođena. Iz svesti građana potisnut je osećaj ropstva. Reč sloboda dobila je puno značenje. Ona je postala posebno nadahnuće za veru da je sloboda ostvarljiva. Partizanski odredi su naglo omasovljeni, pristizali su novi borci, dok su četnici izvršili mobilizaciju već ranije formiranih jedinica. Atmosfera slobode bila je prisutna na svakom mestu. U narodu nije niko sumnjao da ne postoji sloga izmeću dve ustaničke formacije. U toj atmosferi stupilo se u borbu za oslobođenje Gornjeg Milanovca i Čačka. U narodu se malo znalo da postoje dve opcije sa kojima se polazilo u borbu protiv okupatora: partizanska - koja je bila odmah za borbu, i četnička - koja je zastupala mišljenje da za to nije još vreme. Logična posledica - doći će ubrzo do velikog raskola i do mećusobne borbe. Počelo je od zauzimanja Užica i Požege, gde četnici, uz pomoć nemačkih saradnika, ulaze u ove gradove i u prisustvu okupatorskih jedinica preuzimaju vlast ostavljajući u toj sredini i žandarmeriju i stare predstavnike vlasti. Zbog takvog postupka partizani su morali reagovati ulaskom u te gradove i razoružavanjem tih nemačkih saradnika, pa je, zbog toga, narasla napetost izmeću partizana i četnika. Ta napetost je bila prisutna i prilikom borbi za oslobođenje Gornjeg Milanovca i Čačka. Poznato je da su se žandarmi u Gornjem Milanovcu predali četnicima i pod njihovom zaštitom izašli iz grada, koji su ih bezbedno ispratili na Ravnu goru. Tako su neki pripadnici žandarmerije izbegli odgovornost za nedela koja su učinili. Napad na Nemce u Gornjem Milanovcu izvršili su borci Takovskog i Ljubićskog bataljona Čačanskog NOP odreda "Dr Dragiša Mišović" i Takovski četnički odred poručnika Zvonka Vučkovića. Učešće četnika u tom oslobađanju nije odobrio Draža Mihailović. Napad je izveden na osnovu samoinicijativne odluke Zvonka Vučkovića i majora Dušana Đorića. Povodom ovog napada na nemački garnizon, verovatno na zahtev Draže, major Đorić je pisao svom vrhovnom komandantu: "Kada su komunisti hteli da napadnu Milanovac, ja dobijem naređenje od poručnika Vučkovića kojim me poziva da se posavetujemo šta da radimo. Vas nismo mogli blagovremeno da obavestimo i rešili smo da i mi napadnemo. Ako ne napadnemo a partizani Milanovac zauzmu, sav će narod preći na njihovu stranu, jer oni rade protiv okuptora a mi ne..."21 21. Radisav Nedeljković, "Zapisi i sećanja iz NOR-a u čačanskom kraju", Gornji Milanovac, 1988, str. 132. Žandarmerijski narednik Dragan Sotirović iznosi svoj razgovor sa Dražom Mihailovićem: "Draža je pristao da saraćuje sa partizanima zato što je osećao razgranat rad komunista" i "što je moglo da se desi da svo oružje pređe u njihove ruke, a time i narod prisiljen da se digne na oružje..."22 22. Radisav Nedeljković, "Zapisi i sećanja iz NOR-a u čačanskom kraju", Gornji Milanovac, 1988, str. 132. Iz ovih citata se može sagledati da je Mihailović mimo svojih ubeđenja bio primoran da pokaže pred narodom da je taj njegov pokret osnovan da se bori protiv okupatora i kako bi tim putem održao neki ugled i simpatije kod naroda. Čitavog septemra borci Čačanskog NOP odreda razvijali su intenzivnu aktivnost protiv nemačkih oružanih snaga. Rušene su putne i železničke komunikacije i telefonsko - telegrafske veze, pa najveći deo ovih komunikacija Nemci nisu mogli koristiti, što je onemogućilo njihovo snabdevanje. Direktnim oružanim napadima na njihove jedinice, na Prokopu u Milićevcima, Karauli na Jelici, u Ovčar Banji (prilikom povlačenja iz Požege), kod Kosovskog bunara u Ježevici, u kojima su njihove jedinice imale gubitke, bile su ozbiljne opomene da se moraju povući sa ovog područja. Po oslobođenju Dragačeva i kasnije Gornjeg Milanovca nemačke jedinice su bile saterane u okvire Čačka. Ustanici su bili u neposrednoj blizini. Znajući da će Nemci uskoro napustiti grad izmeću četnika i partizana postignut je sporazum o zajedničkoj napadu na Čačak. U tim uslovima, u kojima su se našle nemačke jedinice, njihov komandant za Srbiju general Beme 28. septembra je izdao naredbu da se njihove jedinice povuku iz Čačka 30. septembra.23 Poučeni iskustvom iz povlačenja njihovih jedinica iz Požege, kada je ta kolona napadnuta od partizana na prostoru od Požege do Ovčar Banje, gde su nemačke grupe pretrpele velike gubitke, njihova komanda je preuzela opsežne mere za zaštitu svojih jedinica pri povlačenju. U tom cilju preduzete su mere da se ustanici odbace što dalje od grada i komunikacije Čačak - Kraljevo, kuda su se njihove jedinice trebalo da povlače. To je bio povod da se 29. i 30. septembra intenzivno artiljerijom bombarduju sela oko grada. Na udaru su bili: Kulinovci, Atenica, Trnava, Loznica i obronci planine Jelice, a na putu Čačak - Kraljevo pojačano je kretanje njihovih mehanizovanih jedinica. 23. Milojica Pantelić, Radovan M. Marinković i Vladimir Nikšić, "Čačanski odred", Čačak, 1982, str. 134. Povlačenje nemačkih jedinica iz Čačka počelo je u ranim jutarnjim časovima 1. oktobra. Pre toga, u toku noći, njihove jedinice koje su bile u zaštiti povlačenja glavnine, čitavu noć su krstarile gradom pucajući na sve što im se učinilo sumnjivo, uz slabu pucnjavu ustanika, koji su se primakli na periferiji grada, jer su bili obavešteni da Nemci odlaze iz Čačka. Građani Čačka, slušajući tu pucnjavu, imali su utisak da se vodi ogorčena borba. Mećutim, gotovo da mećusobnih sukoba nije bilo. Pri povlačenju nemačkih jedinica one su imale jaku zaštitu. Pored oklopnih jedinica, koje su pratile kolonu pri povlačenju je obezbeđivala i avijacija, koja se pojavida u ranim jutarm časovima i kontrolisala komunikaciju kojom se povlačila kolona i onemogućavala napade ustaničkih jedinica. Ne zna se da li su Nemci pri ovom povlačenju iz Čačka imali svojih gubitaka. Posle povlačenja u Kraljevo Nemci su svoje jedinice zadržali u Mrsaću, koje su obezbećivale skladište municije. Ta jediniia se povukla u Kraljevo tek 8. oktobra po dizanju ovog skladišta u vazduh. Operativni plan za napad na Čačak izradili su zajedno Momčilo - Mole Radosavljević, komandant Čačanskog NOP odreda, i Jovan Bojović, komandant Jeličkog četničkog odreda, sa svojim saradicima. Prema tom planu izvršen je raspored jedinica: "S juga i jugozapada - četiri dragačevske partizanske čete, s juga i jugoistoka - Trnavski bataljon, sa severa, severoistoka i severozapada - veći deo Ljubićkog bataljona. Raspored četničkih snaga: s juga - Jelički četnički odred, sa zapada - Pakovraćki četnički odred, sa severozapada - Prijevorski četnički odred, sa severa manji deo Takovskog četničkog odreda". Izuzev Jeličkog, ostali četnički odredi bili su malobrojni.24 24. Milojica Pantelić, Radovan M. Marinković i Vladimir Nikšić, "Čačanski odred", Čačak, 1982o, str. 134. Pored ovog operativnog plana, po kome je izvršen raspored svih jedinica, poručnik Zvonimir - Zvonko Vučković, komandant Takovskog četničkog odreda, pokušao je da ostvari neki svoj aražman sa Nemcima iza leđa partizana. Njegov plan bio je sličan onima koji su bili kod upada četnika u Užice i Požegu, koristeći, pri tom, usluge žandarma. On se, pismom, 30. septembra, obraća kapetanu Bogdanu Marjanoviću, koji se nalazio u Čačku, pod zaštitom žandarmerije, sa zahtevom da uspostavi vezu sa nemačkim komandantom i da mu saopšti "da je varoš opkoljena od 8.000 komunista koji su rešeni da bez obzira na jačinu odbrane upadnu u varoš i neposredno izmasakriraju sve do poslednjeg nemačkog vojnika". On zahteva da celo naoružanje bude predato njima - četnicima, kako bi, tako ojačani, bili u stanju održati red i sprečiti anarhiju. Ukoliko to Nemci učine, on garantuje za njihove živote i mirnu bezbednost: "Voljni smo hrabrim nemačkim vojnicima garantovati živote i izvući ih iz smrtne opasnosti na sigurno mesto, kao što smo to uradili sa posadom u Gornjem Milanovcu.25 25. Milojica Pantelić, Radovan M. Marinković i Vladimir Nikšić, "Čačanski odred", Čačak, 1982, str. 134-135. Ne zna se da li je Marjanović uspostavio kontakt sa nemačkomandantom i kakvi su rezultati tih razgovora, ali ovaj podagovori o vezama koje su uspostavljene preko onih koji su bili u službi okupatora. Taj odnos i ljubav koja je postojala izmeću žandarma i četnike potvrćuje podatak da je u toku odlaska nemačkih grupa iz Čačka deo žandarma, sa narednikom Vasilijem Diklićem prišao četnicima, koji, potom, nisu dozvolili da se nad nekim pripadnicima žandarmerije, koji su činili nedela služeći okupatoru, vrši istraga. Sa povlačenjem nemačkih trupa iz Čačka, sa njima je krenulo mnogo njihovih saradnika. Bilo je meću njima žandarma, policijskih i drugih službenika i svih vrsta agenata. Neki su, ipak, ostali. Oni su postali predmet sporova izmeću zajedničkih komandi i novih organa vlasti. Četnici su ih uzimali u zaštitu i najčešće prevodili u svoje vojne jedinice. Tako su onemogućili da se sudi onima koji su u službi okupatora činili nedela. Nužno je sagledati šta kažu autori o događajima oko osloboćenja Čačka. Tim događajima su posvetili stranice prve knjige od 194. do 208. Nije teško primetiti, kao što biva i u ostalim delovima knjige, idealizovanje četništva, pa se, u tom smislu, u korist ovog pokreta opisuju mnogi događaji vezani za osloboćenje Čačka. Četnici su navodno bili ti koji su držali sve ključne tačke oko grada, vodili su ulične borbe sa tenkovima i vodili su žestoku i neravnopravnu borbu koja je trajala tri do četiri sata da bi sprečili izlazak Nemaca iz grada, a nisu uspeli samo zbog nedostatka municije! Na drugoj strani, kažu autori, po sećanju savremenika, govori se "da u slučaju Čačka partizani nisu imali inicijtivu prilikom opsedanja i kasnijeg ulaska u grad. Njihove jedinice su uglavnom bile iza položaja četnika, kao podrška, osim iz pravca jugoistoka" (str. 200. i 201). Slična je konstatacija i za partizanske snage rasporećene za napad na Čačak sa ljubićke strane: "Partizani su na ovom području - pravcu kao i slučaju napada sa Jelice držali odstupnicu" (str. 200). Ali, da ne bi bila samo zasluga partizana u tome da su "davali podrušku" i "držali odstupnicu", autori se potrudiše da tome dodaju i zaslugu što su partizani "u isto vreme pozivali narod da pomognu četničku akciju" (str. 203). Možda su autori knjige morali da objasne svojim čitaocima šta se to dogodilo - da partizani, koji su nekoliko meseci uništavali komunikacije, napadali okupatorske jedinice, ugrožavali njihov opstanak na ovim prostorima i primorali okupatorske jedinice da napuste prostor čitave zapadne Srbije i to u vreme dok su četnici pasivno posmatrali sve to, sada zamene svoje uloge, ili da objasne kako je moguće da četnici sada vode borbu protiv okupatora a od njih preuzimaju njihove saradnike i njih uzimaju pod zaštitu, čak mnoge i primaju u svoje jedinice. Izgleda da autorima nije ni jasno ko je kome u ovom ratu bio protivnik i ko su bili prijatelji i saradnici. Postoje i mnoge druge protivrečnosti o kojima autori nisu vodili računa, što kod čitalaca izaziva dilemu - u šta da poveruju. Tako oni u pogledu koncentracija ustanika za napad na Čačak konstatuju: "Sve partizanske jedinice, osim Takovaca, krenule su prema Čačku uveče 30. septembra" (str. 200) da bi u delu koji govori čije su jedinice prve ušle u Čačak kazali za partizane: "Stigli su tek u popodnevnim satima odozgo iz Stjenika; predvodili su ih Mole Radosavljević i Ratko Mitrović" (str. 202). Iz ovoga se može videti da su partizani došli u Čačak tek posle njegovog oslobođenja i to "odozgo iz Stjenika". Da bi, na neki način, dokazali da se za oslobođenje Čačka vodila teška borba, oni daju podatke o poginulim i ranjenim četnicima, koji se u mnogo čemu razlikuju, ali svi su netačni i lažni. Citirajući kazivanje Zvonka Vučkovića oni napisaše: "Dok su naše žrtve i sa jedne i druge strane dostizale od stotinu poginulih i ranjenih...."(str. 203). Na drugom mestu kažu, prema sećanju savremenika, da je "u oslobođenom Čačku poginulo 16, a ranjeno 20 četnika", a kasnije konsatuju da je "za vreme opsade i u borbi za Čačak poginulo 8 a ranjeno 9 srpskih četnika" (str. 203). Ovakve laži našle su se na stranicama knjige i pored toga što se sa sigurnošću zna da u borbama za oslobođenje Čačka nije poginuo, niti je ranjen ni jedan pripadnik partizana ni četnika. Tog 1. oktobra u Čačku je poginulo od bombardovanja nemačke avijacije devet građana. Pre toga, 24. septembra, na planini Jelici, gde je bio logor četničkih jedinica Nemci su izvršili artiljerijski napad poginula su četiri četnika, a jedan je drugog dana kao ranjenik umro u gučkoj bolnici. Bili su to: Antonije Biročević iz Dragojevca, Radisav Đoković, Mirko Radulović i Momir Poledica iz Trešnjevice. Od bombardovanja nemačkih aviona na Zdravljaku na Jelici 29. septemra poginuo je i Gvozden Rosić, iz Rtiju. Njihova imena nalaze se u knjizi "Čačanski kraj u NOB - pali borci i žrtve". Netačne su i tvrdnje da je pri osloboćenju Čačka zarobljeno 50 nemačkih vojnika. Sigurno je da i ovaj podatak potiče od nekog neodgovornog kazivača, a autori to prihvatiše kao veliki uspeh u borbi za ovaj grad. Savremenici znaju da je po osloboćenju Čačka u gradu ostao samo jedan nemački vojnik, koji se bio prikrio u zgradi gimnazije, u prostorijama gde je lagerovan ugalj. Verovatno je on tu ostao po svojoj volji; želeo je da napusti nemačke jedinice. Neophodno je navesti još jedan podatak koji govori o raspooženju četnika da sarađuju sa partizanima, kao i njihovoj spremnosti da vode borbu protiv Nemaca za oslobođenje zemlje. Poručnik Vučković svedoči da je odmah po oslobođenju Čačka morao da žuri u Gornji Milanovac - da se sretne sa Dražom Mihailovićem, kako bi dobio uputstva za dalje aktivnosti i da od njega čuje ocenu koju je imao pri oslobađanju Gornjeg Milanovca i Čačka. On ističe da je posebno bio zabrinut glasovima koji su stizali sa Ravne gore zbog "suviše prisne saradnje sa komunistima". Sam ovaj podatak još jednom svedoči o rezervama četničke Vrhovne komande u pogledu saradnje sa partizanima i o njihovom odnosu prema borbi protiv okupatora u oslobođenju zemlje.26 26. Zvonko Vučković, "Sećanja iz rata", Beograd, 1990. str. 129. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument