Radoslav S. Nedovic, Pantelija Vasovic: ZATAMNJENA ISTINA

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument


ODNOS ČETNIKA SA STRUKTURAMA KOJE SU BILE U SLUŽBI OKUPATORA

Autori su izbegli da pišu o saradnji četnika sa predstavnicima vlasti i policije koji su bili u službi okupatora, što je uzrokovalo sukobe između partizana i četnika. Tu su, pre svih sreska i okružna načelstva, opštinske uprave, žandarmerijske stanice, kasnije i odredi Srpske državne straže. Poznato je da su to bile institucije preko kojih je okupator vršio pljačku i nasilje nad narodom. Njima je okupator ispostavljao lepezu svojih zahteva, čiji su oni bili izvršioci. Preko njih je zahtevano da građani moraju da iskazuju poštovanje prema nemačkim vojnicima. Oni su bili ti koji su morali od naroda da oduzimaju oružje, municiju i drugu vojnu opremu, koju su predavali u okupatorska skladišta, ali i vrše rekvizicije i oduzimanje imovine građana što je i transportovano u Nemačku. Sprovodeći okupatorske naredbe, dosta vojnih obveznika, koji su došli svojim kućama, uhvaćeno je i poslato u nemačko zarobljeništvo, a mnogi na prinudni rad u naše rudnike ili u Nemačku. Ti organi su učestvovali u hapšenju, najpre partizana, a zatim i većeg broja nevinih građana, koji su čamili i gubili svoje živote u rima. Nisu izbegavali da vrše najgnusnija dela - ubijanja pod kontrolom nemačkih oružanih snaga, kao što je to bio slučaj streljanja boraca i rodoljuba na igralištu "Borca" u Čačku 20. jula. Udovoljavanjem ovim zahtevima oni su činili ista nedela kao i okupatorske oružane formacije, pa se u tom pogledu nisu razlikovali.

Sa takvim strukturama, koje su bile u službi okupatora četnici su održavali prisne veze i ostvarili dobru saradnju. Sa njima nisu imali ni jedan sukob. Nije im smetala ta saradnja, iako su oni, tako, ugrožavali biće srpskog naroda. Savremenici se sećaju kako su izgledala njihova druženja po selima, gde su postojale žandarmerijske stanice, koja su prekidana kada su partizani te stanice likvidirali i žandarme proterali sa seoskih područja.

Veza sa tim strukturama je uspostavljena odmah po prikupljanju oficira na Ravnoj gori, koji su sebe nazvali "Komanda četničkih odreda u slobodnim planinama". Ta veza je prvo uspostavljena u takovskom srezu sa žandarmima i nekim predsednicima opština, a zatim i sa sreskim načelnikom Mil. Mišićem i Milanom Aćimovićem u Beogradu, koji se nalazio na čelu kvislinške uprave u Srbiji. Ta veza Mihailovića i Aćimovića je kasnije funkcinisala preko ovog načelnika. Od avgusta 1941. godine na Ravnoj gori često je boravio Jovan Tršić, vršilac dužnosti komandanta žandarmerije u Srbiji.27 Odlaskom oficira sa Ravne gore u druga područja u Srbiji radi organizovanja četničkih jedinica svuda su uspostavljani prisni odnosi sa predstavnicima ovih kvislinških organa. Ta saradnja izmeću četnika, koji su se deklarisali kao antifašisti sa jedne strane, i sa žandarmima i ljudima iz vlasti sa druge strane, koji su bili u službi okupatora zbunjivala je narod, koji je odmah uočio dvostruku politiku koju je vodio Draža Mihailović.

27. Jelena Popović, "Takovci u NOB i revoluciji", Gornji Milanovac, 1986, str. 252 i 253.

Dolaskom Milana Nedića za predsednika kvislinške vlade, Draža Mihailović uspostavlja još čvršću vezu sa ovom grupacijom. On 31. avgusta u Beograd šalje svoju delegaciju, koju sačinjavaju pukovnih Dragoslav Pavlović, majori Aleksandar Mišić i Radoslav Đurić, koji tu borave do 5. septembra, kada sa Nedićem potpisuju sporazum o zajedničkoj akciji radi uništenja partizana, "uspostavljanja reda i mira", kako su naglasili, o finansijskoj pomoći koju Nedić pruža ravnogorskom pokretu, o pomaganju stvaranja četničkih jedinica u Bosni, o potrebi da se o ovom sporazumu obavesti nemački zapovednik kako ne bi dolazilo do sukoba izmeću četnika i njih.28

28. Prof. dr Miodrag Zečević, "Dokumenta o suđenju Ravnogorskom pokretu, 18. juni - 15. juli 1946. godine", Beograd, 2003, str. 848.

Povodom ovog sporazuma izmeću Dražinih predstavnika i Milana Nedića autori u ovoj publikaciji, na stranici 180, dadoše kratak osvrt, koji ni u čemu ne odgovara činjeničnom stanju. U tom njihovom sporazumu nema podataka koji govore o obavezama koje četnici preuzimaju za dobijenu pomoć koju su tražili. Nema ni reči o bitnom delu sporazauma kojim se četnici obavezuju da će "voditi borbu protiv komunista u cilju njihovog uništenja", ne pominje se predba sporazuma "da Nedić kod Nemaca izdejstvuje legalizaciju Ppaže Mihailovića i njegovih četnika u tome da ih Nemci ne gone i da se mogu slobodno kretati". Izbačena je i odredba koja govori "o donošenju operacionog plana za čišćenje Srbije od komunista", kao i odredba o "postavljanju jednog oficira koji će stalno boraviti pri štabu Draže Mihailovića". Zašto su autori ove delove sporazuma izostavili, nije teško utvrditi. Oni ne navode ni izvore podataka, što je uobičajeno u svim drugim slučajevima.

Jedan iskaz Milana Nedića, dat 9. januara 1946. godine pred Državnom komisijom za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača, pruža pravu sliku tog sporazuma, koji je postignut od 1. do 5. septembra 1941. godine.

On glasi: "Pismeni ugovor između mene i te delegacije nije pravljen s obzirom na to da su sva trojica bili moji oficiri meni dobro poznati, pa sam smatrao da nema potrebe za pismenim ugovorom, a oni to nisu ni tražili. Između nas je napravljen sporazum u sledećem:

1. O saradnji između mene, odnosno moje vlade, i Draže Mihailovića za borbu protiv komunista u cilju njihovog uništenja.

2. Da odmah izdam novčanu pomoć da bi mogli izdati plate oficiima i podoficirima, kao i to da bi mogli kupiti životne namirnice za ishranu vojske.

3. Da odmah odredim jedog oficira za vezu koji će stalno biti pri štabu Draže Mihailovića.

4. Da preko Nemaca izdejstvujem legalizaciju Draže Mihailovića i njegovih četnika u tome da ih Nemci ne gone i da se mogu slobodno kretati.

5. Da posle čišćenja, odnosno uništenja komunista u SrbiJi, moja vlada ukaže potrebnu pomoć Draži Mihailoviću radi smirenja građanskog rata u Bosni i Crnoj Gori.

6. Da se posle formiranja vlastitih odreda, s čime se bilo započelo, donese jedan operacijski plan između mene i Draže za čišćenje Srbije od komunista".29

29. Jovan Radovanović, "Draža Mihailović u ogledalu istorijskih dokumenata", Beograd, 2003, str. 35 - 36.

Visoki nemački oficir Harold Turner, koji je bio ovlašćen od Glavne nemačke komande za Srbiju, podnoseći izveštaj svom komandantu 6. novembra 1941. godine, govori o razgovorima koji Milan Nedić vodio sa vrhovnom komandom Draže Mihailovića jer su razgovori vođeni po njegovom odobrenju. On kaže:

"Otprilike 3 dana posle stupanja na dužnost predsednika vlade pojavio se kod njega pukovnik Aleksandar Mišić sa još dva oficira po nalogu Mihailovića i izjavio da bi ovaj želeo da se sa predsednikom Nedićem bori protiv komunista, te moli naoružanje i-opremu za 2.000 ljudi a posebno obuću. Nedić je izjavio pukovniku Mišiću da mu ne može nabaviti cipele i predložio upotrebu opanaka. Izmeću ostalog stavio je Mihailoviću da očisti oblast zapadno od Morave".

Dalje Turner u svom izveštaju navodi:

"10. septembra vratio se Mišić sa izjavom da je Mihailović saglasan sa tim zadatkom posle čega je Nedić uputio 200.000 dinara".

Turner navodi da je nove pregovore sa Mihailovićem vodio Nedićev pukovnik Popović, koji je često odlazio na Ravnu goru, kada je nosio i novac koji je predavao Mihailoviću. Prilikom tih poseta Popović je predao Mihailoviću 1. oktobra 500.000, 30. oktobra 2.500.000 i 4. novembra 500.000 dinara. Sav ovaj novac Mihailović je primio od predsednika vlade Milana Nedića uz punu saglasnost glavnog štaba nemačkih oružanih snaga za Srbiju.30

30. "Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u", tom. XIV, knj. 1, str. 867-869.

Delegacija Draže Mihailovića koja se nalazila u Beogradu od 28. oktobra do 5. novembra 1941. godine vodila je paralelne razgovore sa Milanom Nedićem i sa njegovim saradnicima i predstavnicima nemačke komande. Predstavnik nemačke Vrhovne komande Turner ostavio je više izveštaja koji govore kako su tekli ovi pregovori u trouglu Nemačke vrhovne komande za Srbiju, Vlade Milana Nedića i delegacije Draže Mihailovića. O obavezama koje je Mihailović prihvatao da bi od Nemaca dobio oružje i municiju za borbu protiv komunista, već smo na prathodnim stranicama pisali.31

31. "Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u", tom. XIV, knj. 1, str. 856-869.

Nužno je podsetiti kakve su veze ravnogorci imali sa saradnicima okupatora na čačanskom i užičkom području, što je posebno karakteristično.

Već smo videli: Kada su Nemci morali da napuste Užice, pre njihovog odlaska četnici, prema sporazumu koji su ranije sa Nemcima postigli, ulaze u Užice, gde im nemački komandant predaje grad i vlast. Tu su saradnici okupatora - žandarmi i kompletna vlast, na čelu sa sreskim načelnikom. U takvom sastavu oni pokušavaju da konstituišu "novu vlast". Nije bilo nikakvog problema da se brzo sprijatelje. Isti takav susret četnika i bivše okupatorske vlasti dogodio se u Požegi. I ovde su Nemci prijateljski bili ispraćeni, s tim što su Nemci bili istakli plakat na kome je pisalo: "Vratićemo se opet". U oba ova slučaja po ulasku partizana u ove gradove sve naoružane grupe morale su položiti oružje, a neki od tih bivših bivših nemačkih saradnika uzeti su na krivičnu odgovornost za pokazanu vernost okupatoru i za učinjena nedela. Prilikom oslobanjanja Gornjeg Milanovca čitavu grupu žandarma koja se predala četnicima Zvonko Vučković prihvata i bezbedno ih sprovodi na Ravnu goru spasavajući ih svake odgovornosti za služenje okupatoru. Pri oslobaćanju Čačka, Zvonko Vučković je pokušao da, bez znanja partizana, pridobije Nemce da predaju njemu sve naoružanje, garantujući živote i bezbednost njihovim "hrabrim" vojnicima. I ovde nije izostala veza sa žandarmima, jer kada su Nemci i odlazili iz grada, jedan broj žandarma, sa narednikom Diklićem, našao je utočište u četničkim redovima, što je kasnije bio predmet spora, pošto je meću njima bilo i onih koji su trebalo da odgovaraju za činjenje zločina. Punu zaštitu su kasnije imali i neki pripadnici kvisliniških formacija, nad kojima je povedena istraga za izvršena nedela građanima. U zajedničkoj komisiji, formiranoj na paritetnoj osnovi za voćenje istrage nad saradnicima okupatora, četnički predstavnici jedino nisu branili nemačke saradnike iz redova Ljotićevog "Zbora", a svi drugi imali su njihovu punu zaštitu.

Posle sastanka Draže Mihailovića sa ovlašćenim predstavnikom Vrhovne nemačke komande za Srbiju pukovnikom Kogardom u Divcima 11. novembra 1941. godine, kada nije uspeo da od Nemaca dobije naoružanje i municiju za vođenje borbe protiv partizana, Mihailović se našao još u težoj situaciji. Umesto željene pomoći, Nemci počinju jače napade na njegove jedinice, a u isto vreme za Mihailovićem raspisuju poternicu i ucenu nudeći onome ko ga uhvati veliku novčanu nagradu. Suočivši se sa tom situacijom, Mihailović odlučuje da izvrši legalizaciju svojih odreda pod okri-ljem Milana Nedića i Koste Pećanca. Sprovodeći tu odluku, prvih Dana decembra veliki broj odreda biva legalizovan, od kada zajedno sa Nemcima učestvuju u borbi protiv ostataka partizanskih jedinica. Legalizovani odredi: Jelički - narednika Miloja Mojsilovića, Ljubićki - poručnika Predraga Rakovića, Požeški - kapetana Miloša Glišića i Vučka Ignjatovića, Užičko-požeški - majora Manojla Koraća, Crnogorski - kapetana Nikole Mladenovića, Valjev-ski - poručnika Neška Nedića, Loznički - Živana Lazovića, Beogradski kapetana Borivoja Rajkovića i Kosjerićki - Nikole Kalabića.32

32. Jovan Radovanović, "Draža Mihailović u ogledalu istorijskih dokumenata", Beograd, 2003, str. 53 i 54. I

Prema podacima Nikole Nikolića, u Srbiji je bilo registrovano oko 20.000 četnika koji su primali prinadležnosti. Legalizacija je nastavljena i u 1942. godini. Major Miodrag Palošević 5. novembra 1942. godine izveštava Dražu Mihailovića:

"Svi naši komandanti u Šumadiji, a delimično i oni u zapadnoj i istočnoj Srbiji legaizovani su i služe Nediću i Pećancu".33

33. Jovan Radovanović, "Draža Mihailović u ogledalu istorijskih dokumenata", Beograd, 2003, str. 54. I

Legalizacija odreda izvršena je i u Crnoj Gori i Hercegovini. O tome je Nikola Nikolić zapisao:

"Tokom 1942. godine svi četnički odredi u Hercegovini bili su legalizovani i Italijani ih snabdevali, a bilo ih je izmeću 6 i 7 hiljada".34

34. Jovan Radovanović, "Draža Mihailović u ogledalu istorijskih dokumenata", Beograd, 2003, str. 54. I


Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument