Radoslav S. Nedovic, Pantelija Vasovic: ZATAMNJENA ISTINA

ODNOS PREMA PARTIZANSKOM POKRETU Odnos Draže Mihailovića i ravnogorskog pokreta prema partizanima treba sagledati u konstelaciji odnosa vladajućeg režima u staroj Jugoslaviji prema Komunističkoj partiji. Još 1920. godine, donošenjem Obznane, KPJ je stavljena van zakona. Zabranjen je njen rad, a članovi Partije su masovno otpuštani iz svih državnih institucija, organizovana su im suđenja i mnogi su osućivani na dugogodišnje robije. Mnogi su morali da napuste zemlju. Jugoslavija je postala jedna od zemalja u svetu koja se drastično obračunavala sa komunizmom. U tu borbu za uništenje komunista bile su uključene sve državne institucije, što je postalo državni prioritet. Ipak, glavnu ulogu u tom poslu imale su policija i vojska, koje su bile stub monarhističke vladavine. One su bile kadrovski pročišćene. U njima su ostali samo monarhisti i ostrašćeni antikomunisti. Od te vlasti komunisti su bili u potpunosti anatemisani. Njih nisu prihvatali ni u Aprilskom ratu 1941. godine kada su se javljali dobrovoljno da brane zemlju od fašističke agresije. Omraza prema komunistima u ovim državnim strukturama bila je ogromna, naročito meću policijom i oficirskim kadrom u vojsci. U takvoj podeli i mećusobnoj napetosti susreli su se, posle okupacije zemlje 1941. godine, dva ustanička pokreta: jedan ravnogorski, koji predvodi oficir monarhista, drugi partizanski, koji vode komunisti. Oni su od svoje pojave bili antagonistički raspoloženi jedan prema drugom. Njihovi pogledi o potrebi voćenja zajedničke borbe protiv okupatora bili su na startu u velikoj suprotnosti. Partizani su hteli odmah borbu protiv okupatora, dok je Mihailović zastupao mišljenje da je ta borba preuranjena i da treba sačekati ishod rata, koji treba da reše velike sile. Mihailoviću nije smetala, niti je tu nešto video loše, postojeća vlast, koja je radila za okupatora. On sa tom vlašću uspostavlja dobre odnose gotovo na svim nivoima. Sve pregovore koje mu je nudilo rukovodstvo partizanskog pokreta Mihailović je odbijao sa uvek istim objašnjenjem "da je za borbu preuranjeno". Mećutim, dok je Mihailović uporno odbijao da razgovara sa partizanima o zajedničkoj borbi otiv okupatora, on potajno vodi razgovore sa Milanom Aćimovićem, zatim sa Milanom Nedićem, o zajedničkoj borbi protiv partizana, ili, kako su govorili, komunista. Setimo se samo momenta, o kome smo već pisali, kada je Milan Nedić došao za predsednika vlade, Mihailović odmah, šalje svoju delegaciju, 31. avgusta 1941. godine, na razgovore sa Nedićem, gde su vođeni pregovori o zajedničkoj borbi protiv komunista u Srbiji i Bosni. Nedić u prvim mesecima ustanka daje Mihailoviću novčanu pomoć za plate oficirima. A, dok je delegacija bila u Beogradu, Mihailović sa jednom svojom jedinicom, kojom lično komanduje, u selu Planinici napada četu partizana Kolubarskog NOP odreda, gde ubija dvojicu partizana, a više njih ranjava. Bilo je pokušaja da se u lokalnim okvirima postigne saglasnost o voćenju zajedničke borbe. Takav sporazum je potpisan izmeću četnika i partizana u selu Guberevcima (Dragačevo) 21.jula 1941. Umesto zajedničke borbe, predstavnici četnika su dali saglasnost žandarmima da 22. avgusta u Rogači ubiju Dragana Vranića i rane Milana Bata Jankovića, koji su tu radili na organizaciji ustanka. Znači, svi ti sporazumi bili su mrtvo slovo na papiru. Zna se i to da je Mihailović smenio sa komandnih funkcija popa Vladu Zečevića i Ratka Martinovića zbog toga što su bez njegovog odobrenja učestvovali, zajedno sa partizanima, u borbi za osloboćenje Krupnja. Kakav je Mihailović imao stav prema borbi protiv okupatora, svedoči njegova izjava data nemačkom komandantu puka 342. pešadijske divizije 1. novembra 1941. godine, koju smo već citirali. Pisanje ovih istoričara da su komunisti hteli i otpočeli građanski rat radi ostvarenja proleterske revolucije proističe iz njihovog frustriranog odnosa prema komunistima.Oni se te fikcije  ne mogu osloboditi, jer su tim svojim opredeljenjima teško opterećeni, pa sve to što oni o tome pišu, u suprotnosti je sa stvarnim događajima i činjenicama koje su se ovde dešavale. Jer u tom vreme u partizanskom pokretu pitanja u takvoj formi nisu postavljana. Neosporno je da su partizani na početku ustanka rušili postojeću vlast, ali ona je bila u službi okupatora. Ona je radila protiv interesa svog naroda. Sigurno je i to da su komunisti bili protiv monarhističkog urećenja zemlje, ali to pitanje u ustaničkim danima nije postavljano. Tim problemima su se više bavili u suprotnom taboru, jer su strahovali da do toga dođe. Vidite, neosporno je da je ravogorcima odgovarala vlast koja je bila u službi okupatora, jer su seoni na nju i oslanjali i od nje su imali nekakvu pomoć. Mećutim, postavlja se pitanje: Kako su oni bili protiv okupatora, a na drugoj strani imali su punu saradnju sa predstavnicima vlasti koja služi okupatoru? Ta vlast prilikom oslobađanja nekih naših gradova imala je punu podršku ravnogoraca - "oslobodilaca", koji su pokušvali da ta vlast i posle osloboćenja zadrži svoje pozicije. Sve ovo govori da je Draža Mihailović, vodio dvostruku politiku. Hgeo je da bude antifašista, ali i da ima dobre odnose, koliko je bšo moguće, sa onima koji su služili okupatoru. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument