Radoslav S. Nedovic, Pantelija Vasovic: ZATAMNJENA ISTINA

ISTINA JE DRUGAČIJA   U Vašem listu "Glas javnosti" u rubrici "LJUDI I DOGAĐAJI" u nastavcima u šest brojeva od 4. do 9. aprila, štampan je tekst sa naslovom "ISTINA O KOMUNISTIČKIM ZLOČINIMA PROTIV RAVNOGORACA U ČAČKU I DANAS OBAVIJENA VELOM TAJNI". Autoru tih napnsa Draganu Alempijeviću za sve ono što je napisao i obradio verovatno je bila podloga članak GORANA DAVIDOVIĆA štampan u listu "ČAČANSKI GLAS" u rubrici "REAGOVANJA" od 3. novembra 2000. godine. Kako na "Glas javnosti", ni "Čačanski glas" u napisima navedenih autora ne navedoše ni jedan makar valjan kakav dokument za svoje priče, koje hteli to oni ili ne, imaju nemerljivu težinu-htenjem da prekroje istoriju, proglašavajući žrtve zlikovcima, a zlikovce žrtvama. Istine radi, da navedemo i to da u članku, koji je pisao Goran Davidović u "Čačanskom glasu", podnaslov je "Komunistička strahovlada 1944-45 godine" i da se taj period "obrađuje" u oba slučaja zaboravljajući namerno ili ne, da je ratno vreme, koje je predmet pisanja, počelo julskih dana 1941. godine i trajalo do maja 1945. godine. Čačanski kraj, kako je popularno nazvan prostor na kome su za vreme Drugog svetskog rata delovali Čačanski partizanski odred "Dr Dragiša Mišović" i Drugi ravnogorski korpus pod komandom Predraga Rakovića, po mnogo čemu je karakterističan i na njemu se događalo mnogo toga što se nije nalazilo na drugim prostorima naše zemlje. I baš zbog toga i tragičnih posledica ocenama na ovim prostorima mora se prilaziti daleko ozbiljnije od autora navedenih napisa. Čačanski kraj se ponosi tradicijom patriotskih slobodoljubivih naraštaja u svim vremenima savremene istorije, bilo da se radi o Prvom i Drugom srpskom ustanku, Prvom i Drugom balkanskom ratu, Prvom ili Drugom svetskom ratu. Sa dužnim poštovanjem treba reći da se sećamo herojskih podviga svih slobodara i stotina i hiljada drugih, i znanih i neznanih, koji zbog svog vaspitanja i dostojanstva nisu znali za uzmicanje pred bezumljima koja su im nametana, u čemu je najbrutalniji bio Drugi svetski rat. Vaspitavana na tim tradicijama, mladost Čačanskog kraja, pre svih, naoružana slobodoumljem pošla je u borbu protiv do tada neviđenog zla, oblikovanog u fašističkoj ideologiji Nemačkog rajha. Zbirna želja svih njihovih nadanja su bila širenja dimenzija slobode, humanosti i ljubavi među ljudima i narodima, dostojanstvom i stvaralaštvom u interesu razvoja. Lepotu tih nadanja i očekivanja, obeščašćavali su oni koji su sarađivali sa okupatorom. Taj ružni deo naše srpske istorije, začet je ideologijom koja je u amblemu imala MRTVAČKU GLAVU sa zlokobnim slovom Z (zaklati) postarao se Dragoljub Draža Mihailović, promoter organizacije RAVNOGORACA. Dugo će u pamćenju naroda ovoga kraja ostati monstruoznost mučenja i umiranja, po okrutnosti nezabeleženog zverstva podarenog svom narodu. ... S obzirom da se na teritoriji Čačanskog kraja nalazi i Ravna Gora, to je i razvoj Narodnooslobodilačkog pokreta imao osobenosti koje se na drugim nisu događale. Naime, uporedo sa razvojem Partizanskog odreda, razvijao se i četnički pokret, oba sa naglaskom u to vreme kao antifašistički. Rukovodstvo Čačanskog partizanskog odreda "Dr Dragiša Mišović" činilo je sve da se ujedine ustaničke snage u borbi protiv okupatora. U smislu toga, pogotovu posle stvaranja slobodne teritorije, došlo je do deobe plena (četnicima su data dva topa i jedan tenk) i do stvaranja zajedničkih komandi mesta (u Čačku i Gornjem Milanovcu), do stvaranja narodnooslobodilačkih odboraa (novih organa vlasti) sa paritetnim brojem odbornika i, najzad do stvaranja zajedničke komande prilikom operacija za oslobađanje Kraljeva. To i takvo zajedništvo trajalo je do noći između 2. i 3. novembra 1941. godine kada su četničke jedinice na opkoljenom Kraljevu po naredbi sa Ravne Gore napustile položaje sa namerom da ovladaju Čačkom. Napominjemo, da je posle 1. oktobra, kada je oslobođen Čačak, u gradu postojala dvojna Komanda mesta i da je od 2. oktobra kapetan Bogdan Marjanović bio četnički komandant mesta, a Milenko Nikšić partizanski. Napominjemo, i to da je dok je trajalo zajedništvo na blokadi Kraljeva, bilo i zajedničkih borbi protiv Nemaca, da je iz Sirče (gde su bili četnički topovi) dejstvovao na aerodrom sa svojom baterijom poručnika Desimir Tomašević, koji je, tom prilikom, i teže ranjen i kasnije po oslobođenju imao status ratnog vojnog invalida sa pravima koja su po tom osnovu postojala. Takođe, u napadu Nemaca 15. oktobra poginuo je kapetan Jovan Bojović, komandant Jeličkog četničkog odreda. Posle povlačenja sa opkoljenog Kraljeva, četničke formacije do kraja rata na prostorima Čačanskog kraja nisu uputile nijedan metak na okupatorske snage. Narod čačanskog kraja, shvatajući svu tragediju i pogubnost bratoubilačkog rata, učinio je da se taj sukob izbegne. U tom smislu, komanda Odreda pokušala je da pregovara, što nije uspelo, zatim ka četničkom štabu u vojnoj kasarni u Čačku pošla je 6. novembra povorka žena sa čuvenom parolom "Mi majke, žene i sestre tražimo obustavu bratoubilačke borbe". Na povorku je otvorena paljba. Zatim, 12. novembra, žene Čačka štampaju proglas u kome se, između ostalog, kaže: "Zaustavi ruku sina koja se okrenula protiv naroda i slobode" Prezrite nove Brankoviće sa Ravne Gore..." Najzad, 18. novemba na velikom zboru u Sokolskom domu u Čačku na kome su učestvovali predstavnici svih građanskih i političkih partija u Čačku (Milija Bojović, kafedžija - Demokratska stranka, Đoka Popović, pravnik - Zemljoradnička stranka, Žika Vujičić, trgovac - Narodna radikalna stranka, Miloš Popović, učitelj u penziji - Jugoslovenska narodna stranka) pored ostalog, usvojen je ovakav dokument. "Narod hoće da odlučuje svojom sudbinom i da se njegove želje izvršavaju i zahteva: - da se ujedine sve borbene patriotske snage u opštem ustanku protiv okupatora. Ovo jedinstvo mora da bude čvrsto, istinsko i iskreno, jer je krvlju zapečaćeno u borbi protiv okupatora, - da štabovi i ustaničkih snaga okrenu odmah sve vojne odrede prema neprijatelju i na bazi zajedničke borbe i iskrene saradnje postave temelje za izgradnju prave narodne vojske, jedinstvene, oslobodilačke i slobodarske, - da se na bazi pune slobode i demokratije organizuje privremena narodna vlast (narodnooslobodilački odbori) u opštinama i okrugu, i na oslobođenoj celokupnoj teritoriji uspostavi sud, omogući slobodna trgovina i pomaže narodna privreda." U istom vremenu održan je čitav niz sastanaka između predstavnika Vr-hovnog štaba partizanskih odreda i Vrhovne četničke komacde sa Ravne Gore. Analizirani su sukobi, imenovani krivci, određivane demark;acione linije, no ništa od toga nije zaživelo. Ne treba imati mnogo mudrosti da bi se shvatilo da su svi ovi sastanci i određivanje komisija nisu imali rezultata, ako se ima u vidu da je Draža Mihailović u Divcima 13. i 14. novembra već imao razgovor sa nemačkim šefom Upravnog štaba, komandanta Srbije dr Georgom Kiselom. Tome se u prilog treba dodati i to da su već do tada četnici napravili niz zločina i da su već 9. novembra u Slovcu predali Nemcima 350 partizanskih boraca koji su streljani na Krušiku u Valjevu 27. novembra 1941. godine, i da su, takoće u selu Brajićima streljali 17 partizanskih boraca. Na tim sastancima između predstavnika Vrhovnog štaba NPOJ (partizanskih odreda Jugoslavije) i četničkog štaba Draže Mihailovića učestvovali su na strani partizana: Petar Stambolić, Koča Popović, Branko Polanec, Vladimir Dedijer, Dušan i Nebojša Jerković i Mišo Berberović, pravnik, a sa četničke strane: majori Mirko Lalatović, Zaharije Ostojić, Radoslav Đurić, zatim Hadson (kapetan - član engleske misije), Milorad Mitić, Vladan Labus i Radomir Jovanović, pravnik.. Istovremeno sa početkom sukoba izmeću četnika i partizana, počela je i nemačka ofanziva na slobodnu teritoriju čačanskog kraja i to iz Kragujevca prema Gornjem Milanovcu i Kraljeva prema Čačku. Zahvaljujući tome i nekim drugim razlozima, krajem 1941. godine za Sandžak se od oko 3.500 boraca, Čačanskog NOP odreda "Dr Dragiša Mišović" povuklo samo 198 boraca koji su ušli u Čačanski bataljon Druge proleterske brigade, a ostali deo boraca je ili predao oružje rukovodstvu (Trnavski bataljon sa 500 boraca), ili nije mogao da se okupi posle kratkotrajnog odmora kod svojih kuća (Dragačevski bataljon), ili su pušteni kućama, jer se nije računalo na zločine koje će napraviti četničke formacije. Pretešku sudbinu doživeli su borci Čačanskog partizanskog odreda "Dr Dragiša Mišović" posle Prve neprijateljske ofanzive decembarskih dana 1941. godine neshvatljivim brutalnim obračunom ravnogoraca sa njima. Nastupilo je vreme nezapamćenog terora, ubijanja, patnji i stradanja, ne samo boraca NOP odreda koji su se vratili kućama, već i drugih građana, žena i dece, i svih onih koji su na bilo koji način uzeli učešća u borbi, ili jednostavno nisu hteli da idu sa ravnogorcima, koji su već bili ozbiljno zakoračili u zločin i izdaju. Od tada pa do kraja rata, decembra 1944. godine, svu vlast na teritoriji čačanskog kraja imali su četnici ravnogorci. Kada su počeli i sa kakvom su se brutalnošću obračunavali sa borcima i pristalicama NOP-a, najbolje govore njihova dokumeta. Tako komandant Jeličko-moravičkog četničkog odreda Miloje Mojsilović 1. decembra 1941. godine izdaje proglas narodu srezova trnavskog, dragačevskog, moravičkog, javorskog, po-žeškog i ariljskog, u kome se, izmeću ostalog kaže: "Komuniste pokazujte i iste ne skrivajte, i svako ko ne bude ovo uradio, biće ubijen, a cela porodica biće uništena, a kuća zapaljena. Svaki onaj koji bude prikrivao komuniste ili njihovo oružje, biće zaklan. Ovo ne smatrajte šalom, već uzmite za ozbiljno, a vama je poznat naš strašni sud koji je nastupio posle više naših opomena". Nešto kasnije, isti komandant, u ime štaba Jeličkog četničkog odreda "Složna braća" 3. decembra iz Trnave piše nemačkom komandantu u Čačku: "Komandi nemačke oružane sile, molim pošaljite dva kamiona za prevoz zarobljenih komunista koje treba odmah streljati bez ikakvog izgovora, odnosno daljeg proveravanja". Već 11. decembra grupacija "Složna braća" (Miloje Mojsilović, Božo Javorac i Đura Smederevac) izdaje naredbu u kojoj se, pored ostalog, kaže: "Pošto sam od predsednika Vlade i glavnokomandujućih nemačkih vlasti dobio sektor komandovanja, odnosno čišćenja od komunista u istim sektorima imam zavesti red i postaviti vlast sa svojom braćom Javorcem i Đurom Smederevcem i to u srezovima: trnavskom, dragačevskom, ariljskom, požeškom, moravičkom i žičkom. Da se u postavljanju vlasti ne može niko mešati, već samo mi dole potpisani, a svako drugo lice biće na licu mesta streljano bez ikakvog drugog suda. Po potrebi za članove prekog suda određujemo jednog od potpisanih, potpukovnik; Milisava Bojovića, Pera Lukačevića, Sredoja Brkića i Stanojla Plazinića. Se dište suda biće u Ivanjici i isti će zasedati svake nedelje u 8 časova u Sresko sali u Ivanjici". Krajem decembra 1941. godine četnička Vrhovna komanda, umesto četničkih odreda, formira četničke brigade po teritorijalnom principu (brigada - četiri bataljona, bataljon - četiri čete, četa - četiri voda, vodeći računa da go tovo svako selo ima jedan vod). Komandanta brigade je postavljala četnička Vrhovna komanda, a ostali kadar komandant brigade. Za komandanta LJubićke brigade je postavljen poručnik Predrag Raković. U svom izveštaju Vrhovnom četničkom štabu za period decembar 1941 decembar 1942. godine, pored ostalog, piše: Od decembra 1941. godine do aprila 1942. godine odred mi se stalno nalazio na terenu sreza Ljubićskog, jačina 400 ljudi pod oružjem. Na dan 1. marta primio sam komandu mesta u Čačku sa svojim odredom mada sam ilegalan. Srezom sam gospodario sa svojim odredom, a ponekad o vršili pretres i Nemci i dobrovoljci (ljotićevci). Preko Marisava Petrovića, komandant ljotićevaca za šire područje) uspeo sam da se upoznam sa nemačkim komandantom Frikeom (nemački komandant u Čačku)". Krajem decembra 1942. godine, Vrhovna četnička komanda formira korpuse, tako su u čačanskom kraju formirani Prvi i Drugi ravnogorski korpus. Prvim je komandovao Zvonimir Vučković, a drugim Predrag Raković. Prvi korpus je pokrivao takovski i dragačevski srez, a drugi - trnavski, ljubićski i žički srez. Vrhovna četnička komanda 10. decembra šalje telegram komandant; Drugog korpusa, u kome se, pored ostalog, kaže: "Javljaju mi da u srezu trnavskom ima komunista. Preduzmite najenergičnije njihovo uništenje bez milosti. Poručnik Ristović Mijuško (komandant Trnavske brigade) imao je dovoljno vreme na od 30. novembra 1941. godine kada je primio ovlašćenje za srez trnavski da komuniste sve do sada uništi jer mu je to prvi i najvažniji zadatak bio. Drugo ništa nije imao da radi više od godinu dana, pa ni to nije uradio. Saopštite mu i kontrolišite ga u radu pa me povremeno izveštavajte o tome". Izveštavajući Vrhovnu četničku komandu o svom radu, komandant Drugog korpusa Predrag Raković 25. decembra 1942. godine, pored ostalog, kaže "Sa uspešnim napredovanjem Rusa na frontu, ovi naši izrodi srpstva, ovi naii trockisti, nešto su počeli da se muvaju, ali slabih izgleda i nada, imaju najma nji uspeh u ovom kraju: Svaki koji se osetio da nešto pokušava, zamrkne, ali ne osvane. Do sada sam ih priličan broj likvidirao. Poručniku Ristoviću sam naredio po Vašoj depeši da počne čišćenje i on je preduzeo zaista sve da ih sistematski utamanjuje". U izveštaju četničkoj Vrhovnoj komandi br. 67 od 3. marta 1943. godine komandant Drugog ravnogorskog korpusa Predrag Raković kaže: "Drugog marta t.g. na Savincu (selo u opštini G. Milanovac) u jednoj šumi sastao sam se sa ne mačkim komandantom, potporučnikom Krigerom iz Gornjeg Milanovca, sastanak je izveden potpuno tajno. Na sastanak je od strane Nemaca došao potporučnik Kriger i njegov tumač, a sa naše strane bio sam ja i načelnik štaba potporučnik Lazarević. Tema razgovora .,e bilo isključivo uništavanje komnunističkih ba" di na teritoriJi ko.,u obezbeđuje nemačka jedinica iz Gornjeg Milanovna Neki dan nakon ovog izveštaja, u selu Ostri (opština Čačak) 5 " 1943. godine preko 400 četnika opkolilo je 25 boraca (više ih nije ni bilo) čanskog NOP odreda, kojom prilikom je 14 partizana poginulo, a od 11 preživelih bila su tri ranjena. O tome Predrag Raković u izveštaju Vrhovnom štabu kaže: "5. marta moji ljudi su opkolili 25 komunista u selu Ostra u jednoj štali. Svi ovi komunisti su u bekstvu od 1941. godine pod voćstvom inženjera Radiše Poštića (zamenika komandanta Odreda). u borbi koja je trajala tri sata ubijeno je 14 komunista, među kojima je Radiša Poštić, nešto se izvuklo iz borbe, ali među pobeglim ima ranjenih". Primivši ovaj izveštaj, major Mirko Lalatović, obaveštajni oficir Vrhovne četničke komande, 18. marta 1943. godine piše Predragu Rakovću: "Komuniste moramo nemilosredno uništavati: Sada se tučemo sa njihovim snagama u oblasti Konjica (dolina Neretve). Vidim da ni Vi ne sedite skrštenih ruku. Tako i treba. Vaš skorašnji lov dobro je osakatio komuniuste. Preduzmite još sve za skidanje Mandića (Radenko Mandić, komandant Odreda) i njihove grupe". Strahovita zverstva su nastala nakon ovog pisma prema bivšim borcima i pristalicama NOP-a i svih koji se nisu mirili sa zločinima koje su činili ravnogorci. O tome na,bolje govore oni sami u svojim prepiskama Tako kapetan Živorad Katanić, komandant Trnavske četničke brigade, između ostalog izveštava Rakovića: "Moje je mišljenje da bi trebalo imati mnogo više ljudstva da bi se ova banda očistila" U smislu toga i major Mirko Lalatović iz Vrhovne četničke komande piše Predragu Rakoviću 8. septembra 1943. godine: "Treba da nastojite svim snagama da smakkete tog Mandića i njegovu družinu jer se nalaze na vrlo nezgodnom mestu". Kako su zločini koje su Ravnogorci pravili, imali suprotan efekat od onoga koji su zamišljali i kako se partizanski pokret počeo širiti i na druga područja, Predrag Raković je 22. decembra 1943. godine u Adranima (opština Kraljevo) imao sastanak sa šefom Gestapo-a iz Kraljeva (ime se navodi u dokumentu), gde su se dogovorili o zajedničkim akcijama na terenu Drugog racnogorskog korpusa kome je pripadao i žički srez. Početkom 1944. godine Drugi ravnogorski korpus je mobilisao veliki broj ljudstva da bi sprečio prodor partizanskih jedinica dolinom Ibra i posle poraza koje je doživeo na Troglavu i Kaoni (mestu u Dragačevu). Predrag Raković je 21. 4.1944. godine izveštava Vrhovnu Komandu: "Na dan 9. aprila ujutru, kada sam odstupao sa položaja i obavestio Kraljevo da sam razbijen, tek onda su se okupatori setili i poleteli prema Roćevićima (selo u opštini Kraljevo) u borbu protiv partizana. Kada sam ja još više izmakao od položaja i kada sam im rekao da nekoliko dana ne mogu učestvovati u borbi jer imam mnogo gubitaka, onda su oni poslali još jače snage prema partizanima u Dragačevu". (Gubici o kojima Raković govori nisu bili u mrtvima, već su borci u ogromnom broju dezertiralih.) Kako je nakon nekog vremena Predrag Raković postavljen za komandanta Prvog i Drugog odnosno jurišnog korpusa, i pošto se ratno težište prenelo u dolinu Toplice, to Raković učestvuje sa svojim ljudstvom u tim akcijama U jednom izveštajuVrhovnoj komandi 24. jula 1944. godine on kaže: "U Lebanima se nalaze Nemci i oni kreću nama u susret. Zato strogo vodimo računa da ne dođe do borbe sa Nemcima. Trojkama i preko meštana hvatamo vezu sa njima kao i ugovorenim znacima: barjačićima, vatrama i signalnim mecima". Kakav je ugled i podršku poslednje godine rata ravnogorski pokret imao u čačanskom kraju i u kakvu se brutalnost sunovratio, govori njihovo saopštenje od 25. avgusta 1944. godine, koja glasi: "Zbog aktivne saradnje sa terorističkom grupom komunista, zbog organizovanja i širenja usmene i pismene propagande, protiv Jugoslovenske vojske u otadžbini, kao i zbog vrbovanja pripadnika ove vojske da se odmetnu i pristupe grupi komunističkih terorista, osuđeni su na smrt od strane prekog suda Drugog ravnogorskog korpusa. Slede imena osam zemljoradnika, jednog radnika i dve domaćice, od kojih je jedna imala devetoro dece. Navedeni su devetoro iz trnavskog i dvoje iz ljubićkog sreza. Oni nisu streljani kako se u saopštenju navodi, već zaklani. U saopštenju se dalje kaže: "Skreće se pažnja stanovništvu da će se kazniti smrću svako lice koje bude sarađivalo sa terorističkom grupom komunista, ili radilo na ma koji drugi način protiv Jugoslovenske vojske u otadžbini. Iz kancelarije prekog suda II ravnogorskog korpusa". Preveliku cenu slobodi platio je narod čačanskog kraja u NOB-i 1941-1945. godine. Živote je izgubilo 4.642 stanovnika ovog kraja. Za ovu priliku navodimo samo ono što su direktno ili indirektno uradili ravnogorci narodu svoga čačanskog kraja. Tokom četvorogodišnjeg rata na razne načine usmrtili su 702 svoja sugrađana, među kojima su neke bestijalno neshvatljivo mučili, tako da su smrću klanjem života lišili 209, od čega 61 ženu, trojicu su žive zakopali, a trojicu isekli sekirom. Streljali su 457 sugrađana, od čega je bilo 38 žena i dvoje dece. Od ukupno streljanih 340 je bilo ispod 30 godina starosti, a 71 od 50 do 80 godina starosti. Uhvatili su i predali Nemcima blizu 1.000 građana, od čega su Nemci streljali 497, među kojima je bilo 18 žena. Od ukupno onih koje su Nemci streljali 332 je bilo ispod 30 godina starosti. Po njihovoj dokumentaciji, koju smo naveli, očito je bilo da su najpre satanisali one koji su hteli ubiti ili predati Nemcima, proglašavajući ih komunistima. Međutim, od blizu 5.000, odnosno 4.642 poginulo je samo 450 članova Komunističke partije (najveći broj njih je bio u Čačanskom bataljonu Druge proleterske ili je primljen u KP u završnim operacijama za oslobođenje). U svom orgijanju uspevali su da ugase domaća mnoga ognjišta, kao: Kaplarević Filipa iz Mršinaca, rođenog 1878. godine, jer su istog dana 28. avgusta 1943. godine, zaklali njega i njegove sinove Davida i Radomira, kao i Radomirovog najmlađeg sina Nenada. Najstarijeg Radomirovog sina preko logora na Banjici transportovali su za koncentracioni logor u Norvešku, gde je umro, i najzad srednjeg Radomirovog sina Desimira, studenta agronomnije, ubili su 7. decembra 1941. godine u Mrsaću. Zatrli su i kuću Mihaila Đurića, rođenog 1887. godine, učitelja, nosioca Albanske spomenice, jer su ga po dolasku iz zarobljeništva zaklali 23. februara 1943. godine, dok mu je sin umro od zadobijenih rana decembra 1942. godine, zatim kuću Gojka Paunovića iz Mojsinja, rođenog 1893. godine, kada su zajedno sa suprugom Sibinkom, rođenom 1898. streljali 22. marta 1943. godine da bi istoga dana njihovu kćer Daru isekli na komade. Pošto je verovatan povod za. članke o kojima je reč "ogroman" broj streljanih i sahranjenih kod igrališta FK "Borac", želimo da se zna da prilikom konačnog oslobođenja Čačka, zbog sprečavanja da se preko ovih prostora ka Sarajevu, povuče nemačka grupacija armija "E", poginulo 539 boraca NOV, zatim 463 borca Crvene armije, da je ranjeno 1.532 borca NOV i da je nestalo 192 borca, da je, recimo, Gornji Milanovac pet puta prelazio iz ruku u ruke, da se ne zna koliki je broj poginulih nemačkih vojnika i da je sve to sahranjivano na ovim prostorima, a ponajviše (pogotovu Nemaca) u Gradskom parku u Čačku. To je trebalo da znaju autori napisa da nije zlonamere koja bi da žrtve proglasi zločincima i zločince žrtvama. U smislu toga je sa zlokobnim ciljem navedeno učešće Marka Mesića sa Prvom jugoslovenskom brigadom, no istina je da je ta brigada za kratko vreme kod Vidovskog tunela imala 135 poginulih, 342 ranjena i 80 nestalih boraca i da je odmah napustila ovaj kraj. Tačno je da je komandant Drugog ravnogorskog korpusa Predrag Raković pokušao saradnju sa Crvenom armijom i da nije prihvatio uslov koji mu je postavljen da se operacije izvode pod zajedničkom komandom i da oni koji su okrvavili ruke treba da odgovaraju, te je nakon nekoliko akcija protiv Nemaca, krajem novembra 1944. godine nestao i završio onako kako je on mislio da je najbolje. Nepotrebno je polemisati o učešću nekih koji se pominju u napisima, jer, recimo Pantelija Vasović posle bekstva iz logora u Smeredrevskoj Palanci krajem leta 1944, otišao je sa jedinicama JNA i u Čačak se vratio tek 1947. godine. Ključni svedok zbivanja koja su predmet pisanja Slavko Tomašević koji je ranije bio predmet manipulisanja, bio je kao vojnik JNA od 20. 10. 1944. do 15. 5. 1945. godine u jedinici van čačanskog kraja, što se vidi iz dokumenta koji se prilaže, a autorima i onih napisa i ranijih na ovu temu predlažemo da istraže broj streljanih u Čačku 1944. godine u svetlu brojki zločina koja su napravili od 1941. do 1945. godine, jer podataka o tome ima i u Istorijskom arhivu u Čačku i u sudskim spisima kad im je suđeno, jer šta je trebalo uraditi onima koji su usmrtili toliko sunarodnika, a valjda njihova imena nisu zaboravili njihovi, koji i danas žive na ovim prostorima. Na kraju ne možemo a da ne pitamo: KOME TO DANAS TREBA DA PRIVIJA LJUTU TRAVKU NA ŽIVU RANU koja je u istorijskom toku zarastala. OKRUŽNI ODBOR SUBNORA-a MORAVIČKOG OKRUGA Predsednik Panelija Vasović Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument