Radoslav S. Nedovic, Pantelija Vasovic: ZATAMNJENA ISTINA

S KIM SU ČETNICI RATOVALI? Oseća se da su Davidović i Timotijević imali potrebu i želju da JVUO prikažu kao vojnu organizaciju koja je bila duboko antifašistička i da je, kao takva, prestavljala sve vreme rata veliku opasnost za okupatorske snage zaboravljajući, pri tome, mnoge neoborive činjenice koje govore da ta vojna organizacija, ne samo da nije prestavljala neku opasnost za okupatora, već da je u najvećem delu rata bila njihov saveznik u borbi protiv NOP-a, pa, samim tim činom, i protivnik celom antifašističkom svetu. Niko ne pokušavava da ospori učešće četnika u borbi protiv okupatorskih snaga u ustaničkoj 1941. godini - do 3. novembra 1941, o čemu smo pisali, iako sam Draža Mihailović, vrhovni četnički komandant, tvrdi da mu je ta borba bila nametnuta aktivnošću partizanskih odreda. Kasnije aktivnost četnika bila je sva u Duhu saradnje sa okupacionim snagama. Nekada je ta saradnja bila prisna, nekada manje prisna, ali se saraćivalo, u zavisnosti od toga kakva je situacija na terenu i kakvu su aktivnost razvijali partizanski odredi i kasnije jedinicae NOVJ, koje su im bile najveći zajednički neprijatelji. Uglavnom, strateški odnos četnika prema okupatoru bio je u duhu izjava koju je Draža Mihailović dao predstavnicima nemačke vojne sile na sastanku u Divcima, 11. novembra 1941. godine: "Nećemo se boriti protiv Nemaca, pa i onda ako nam ova borba bude nametnuta".126 Sve vreme rata Mihailović je ostao dosledan tom zavetu. Tog načela držao se odmah posle prodora Nemaca na slobodnu teritoriju u novembru 1941, kada su bile napadnute i četničke jedinice zbog učestovanja u ustanku. Mihailović je, i tom prilikom, dao uputstva svojim komandantima - da njihove jedinice ne pružaju oružani otpor okupatoru, već da odmah pristupe legalizaciji svojih odreda kod Vlade Milana Nedića, i da pruže pomoć Nemcima u likvidaciji partizanskih odreda, što je brzo učinjeno. S obzirom da su četničke jedinice bile locirane van gradova, gde su se posle udara nemačkih snaga našli i partizanski odredi, četnici su bili u prilici da okupatoru pruže veliki doprinos u razbijanju partizanskih odreda, zarobljavanju velikog broja njihovih boraca koje su predavali nemačkim jedinicama, čime su znatno popravili svoj položaj kod okupatora, makar i na kratko vreme. Da su sve aktivnosti legalizovanih četničkih odreda obavljane pod kontrolom Draže Mihailovića, koji sve vreme trajanja njihove legalizacije nije gubio komandu nad njima, kazuje komandant legalizovanih četnika u Čačku Predrag Raković u svom pismu od 28. oktobra 1942. godine, obaveštavajući Mihailovića o hapšenjima koje Nemci sprovode nad legalizovanim četnicima.127 Taj komandant 25. decembra 1942. godine obaveštava Mihailovića da Nemci svakodnevno izlaze u sela, pretresaju seoske kuće u cilju pronalaženja oružja i hapse ljude.128 Ako se sve ovo zna, otpada svaka tvrdnja Davidovića i Timotijevića, koju su mnogo puta isticali, da legaliztovani četnici nisu bili pod komandom i kontrolom Draže Mihailovića. Razvoj ratnih zbivanja i događaja na istočnom i zapadnom frontu, kao i na jugoslovenskom, gde je NOVJ naglo rasla i osvajala nove teritorije koje ranije nije držala, u proleće 1943. godine imao je veliki uticaj na ponovno zbližavanje četnika i okupatorskih jedinica, iako više nije bilo legalizovanih odreda. Tu punu saradnju su prihvatili i nelegalizovani odredi,kojima je direktno rukovodio Draža Mihailović. Brzo su zaboravljena neprijateljstva i pružene su ruke pomirenja. Trasiranje tih novih odnosa na čačanskom području počeo je Predrag Raković, u ulozi komandanta Drugog ravnogorskog korpusa, na Savincu kod Gornjeg Milanovca, pregovorima sa Krigerom, komandantom nemačkog garnizona u Gornjem Milanovcu. Sadržina tih dogovora je bila: zaštita nemačkih vojnika od oružanih napada i neophodnost voćenja zajedniče borbe protiv komunista. Nemci su se saglasili da, ukoliko doće do napada na njihove oružane snage, ubuduće sami ne vrše odabiranje ljudstva nad kojim će izvršavati odmazdu već da odabir izvrše četnici - a to će biti pripadnici partizanskog pokreta, njihove porodice, ili saradnici, a kad to bude potrebno, oni će biti hapšeni i sprovođeni u Banjički logor i njihova domaćinstva će biti uništavana i paljena. Četnici su, prema ovom sporazumu, primili 5.000 puščanih metaka koje će upotrebiti u borbi protiv komunista.129 Sledeći aktivnost u pogledu saradnje sa Nemcima Predraga Rakovića, komandanta Drugog ravnogorskog korpusa, i Zvonko Vučković, komandant Prvog ravnogorskog korpusa, 26. marta 1943. godine, u Vrnčanima se sastaje sa nemačkim komandantom Gornjeg Milanovca i sklapa ugovor o zajedničkoj borbi protiv komunista u kačerskom srezu. Za izvršenje ove akcije Nemci četnicima daju municiju i automatsko naoružanje. Po povratku iz kačerskog sreza, gde su vodili borbu protiv partizana, četnici svoje ranjenike legalno smeštaju u bolnicu u Gornjem Milanovcu. Tako se, u zajedničkoj borbi, stvaralo prijateljstvo sa jedinicama okupatora.130 Manji nesporazumi i čarke izmeću četnika i Srpske državne straže nisu bila prepreka da združenim snagama izvrše napade na Čačanski NOP odred "Dr Dragiša Mišović" u Ostri, 5. marta 1943. Njihova združena grupacija, sa oko 400 naoružanih vojnika, uspela je da malobrojni partizanski odred, na prepad, uništi, izvrši masakr ranjenika. Kasnije će u zajedničkoj akciji pohvatati veliki broj pripadnika NOP-a, jedan broj likvidirati, drugi, veći, sprovesti u Banjički logor, gde je većina streljana. Bio je to početak nekih novih odnosa izmeću četnika i Nedićeve Srpske državne straže, koji će do kraja rata imati svoj uspon u saradnji. Povodom događaja u Ostri komandant Drugog ravnogorskog korpusa Predrag Raković šalje izveštaj svom vrhovnom komandantu u kome kaže: "U srezu Ljubićkom streljano je 63 osobe, još ima da se pohvataju 84 u srezu takovskom i ljubićkom".131 Uspeh koji je grupacija postigla u Uništavanju čačanskog NOP odreda uticao je da četnici Draže Mihailovića dobiju kod okupatora i Vlade Milana Nedića dodatno Poverenje i da ih ovi prihvate kao svoje verne saradnike u borbi protiv komunista. Takvu ocenu potvrćuje i podatak iz biltena Nedićevog Ministarstva unutrašnjih poslova o situaciji u Srbiji za mart 1943. godine, u kome se izražavaju pohvale nelegalizovanim četničkim odredima na njihovom angažovanju u borbi protiv komunista u Kraljevačkom okrugu: "Ilegalni odredi ne ugrožavaju bezbednost, ali i dalje nastavljaju sa progonom i uništavanjem komunista, tako da njihovi mećusobni odnosi postaju nepomirljivi. Ima pet ovakvih odreda i njima komanduju poručnik Vlasta Antonijević, Milutin Janković, Dača Simović, poručnik Vasić i kapetan Raković".132 Slična konstatacija sledi i za april 1943: "Ilegalni odredi poručnika Vlasta Antonijevića, Dača Simovića, Milutina Jankovića, poručnika Vasića i kapetana Rakovića nemilosrdno ubijaju sve one koji su makar i jedan dan sarađivali sa partizanima. Neki od ovih odreda vode tako bezumnu akciju da se njihova delatnost može ravnati sa radom običnih odmetnika".133 Slične i pohvalne ocene prestavnika Nedićeve Vlade o aktivnosti nelegalizovanih odreda mogu se naći u izveštajima čitave 1943. godine. Pored obračuna sa malobrojnim partizanskim odredom "Dr Dragiša Mišović", koji je delovao na čačanskom području, aktivnost čačanskih četničkih jedinica bila je usmerena prema jedinicama NOVJ koje su sa teritorije Crne Gore,Bosne i Hercegovine i Sancaka napredovale prema Srbiji. Po naredbama svog vrhovnog komandana Draže Mihailovića, čitave 1943. i 1944. godine četničke jedinice sa područja Srbije imale su zadatak da spreče prodiranje jedinica NOVJ u Srbiju. U tom cilju je vršena mobilizacija u Srbiji, kojom su ojačavani četnički korpusi i brigade za borbu protiv NOVJ. Mobilizacija je vršena uglavnom meću seljacima, ali su nastupile određene teškoće pošto je veliki broj pozivanih odbijao da se odazove pozivima, pa su prema njima preduzimane drastične kaznene mere. Razlozi za odbijanje stupanja u četničke jedinice bili su višestruki, ali u osnovi zbog toga što je ovaj pokret i u seljačkim sredinama sve više gubio pristalice. U narodu, čak i meću bivšim pristalicama ravnogorskog pokreta,osućivan je i preziran način na koji su se četničke jedinice obračunavale sa pristalicama partizanskog pokreta i što se nastavljaju masovna ubistva. Ništa manje nisu bile osude saradnje četnika sa okupatorskim snagama u borbi protiv partizana. Najveći otpor mobilizaciji bio je u tome što nije prihvatana borba protiv NOVJ. Ljudi nisu želeli da vode borbu protiv svojih sunarodnika, a na strani okupatora. Protiv takvih masovnih pojava četničko rukovodsvo je preduzimalo drastične mere.U naredbi za mobilizaciju komandant Drugog ravnogorskog korpusa Raković je napisao: "... Ovlašćujem komandante brigade da streljaju svakoga onoga ko se na vreme ne odazove vojnom pozivu bez opravdanih razloga. Na isti način postupiti i sa onima koji odreknu poslušnost, bune se, ili pokušaju da pobegnu iz borbe i uopšte napušte svoje vojničko mesto".134 I pored tako strogih naredbi, veliki broj vojnih obveznika nije se odazivao pozivu, ali je mnogo više onih koji su napuštali ratište i vraćali se kućama. Tih begunaca bilo je iz brigada Prvog i Drugog ravnogorskog korpusa. najviše iz dragačevskih i Trnavske. Dragačevski vojvoda Milutin Janković po povratku u Dragačevo iz doline Lima 17. aprila preuzima mere radi kažnjavanja begunaca sa ratišta. On u svom selu Dljinu pali kuće svojim seljacima koji su napustili njegovu jedinicu: pošto je došao do zaključka da su mnogi napuštali njegovu jedinicu pod utiskom agitacije bivših partizana, pristupio je njihovom uništenju, na području donjeg Dragačeva i nekih sela požeškog i ariljkog sreza.136 Mobilizaciji i bratoubilačkom ratu počeli su da se protive i mnogi oficiri pripadnici ravnogorskog pokreta, koji su do tada imali komandne položaje u tim jedinicama. Komandant Trnavske brigade poručnik Mijuško Ristović suprotstavio se komandantu korpusa Predragu Rakoviću da ljudstvo svoje brigade vodi u borbu sa NOVJ u dolinu Lima i Drine. Njemu se pridružio i Simeun Petrović, komandir štapske čete. Punu podršku pružao im je Dikan Veličković, pa i sveštenik Milisav Perišić. Svi su oni doprineli da Trnavska brigada napusti položaj i da se ljudstvo vrati kući. Zbog takve aktivnosti, oficiri su smenjeni sa svojih položaja i stavljeni pod istragu i, nešto kasnije, likvidirani. Uz njih je odmah likvidiran i poručnik iz Atenice Bogosav Tripković, koji je, još ranije, napustio četničke redove zbog toga što nije hteo da vodi borbu protiv partizana, jer nije želeo bratoubilački rat. Na smrt je osuđen i Jevgenije Ćirković iz Atenice, kapetan, koji je, kao i Tripković, odbio da vodi borbu sa partizanima i bio je protivnik saradnje sa Nemcima. Ćirković je uspeo da izbegne klanje i da se skloni u Beograd, gde je sačekao osloboćenje zemlje. Otpor četnicima da idu u borbu protiv NOVJ pružili su i mnogi drugi pripadnici ravnogorskog pokreta zbog zločina koji su oni učinili nad partizanima i njihovim porodicama, zbog bahatog i siledžijskog ponašanja prema stanovništvu i zbog saradnje sa okupatorom, zbog čega je taj pokret gubio opšte poverenje u narodu. Nedavanjem podrške tom rukovodstvu sve više je raslo poverenje i simpatije prema partizanskom pokretu. Povlačenjem četničkih jedinica sa Lima i Drine, krajem juna i jula 1943. godine, stvorilo je mnoge nepovoljnosti za dalji razvoj ravnogorskog pokreta. U tom pokretu su izbili nesporazumi, a postalo je očito da on gubi masovnu podršku naroda. Na drugoj strani NOP je imao znatnu korist. Prvo, što je u toj akciji, kako smo već naveli, četništvo pretrpelo poraz, drugo, mnogo važnije, što se posle povlačenja partizanskih jedinica iz Srbije za Bosnu i Crnu Goru 1941. godine o njima dosta saznalo. Okupatorska štampa i druga glasila svakodnevno su donosili vesti o njihovim stradanjima i uništavanjima. Stvaran je utisak da partizani, odnosno Narodnooslobodilačka vojska, više ne postoje. Povratkom jedinica JVUO sa tog područja stizale su ohrabrujuće vesti za sve pristalice partizanskog pokreta. Njih su prenosili najviše dezerteri, ali i drugi mobilisani, meću kojima je bilo i bivših partizana. Saznaje se, ne samo da te jedinice nisu uništene, nego da su od njih izrasle jake vojne, dobro naoružane formacije i ratnički borbene, ispred čijih desetina beže čitave četničke brigade. Sve ove vesti su krišom prenošene od usta do usta. Bile su prava hrana za one nad kojima je dugo vršena tortura i one su unosile veru u pobedu. Na drugoj strani, stvarale su nespokojstvo meću ravnogorcima, naročito na onim koji su u prethodnom periodu vršili zločine. Po povratku ravnogoraca iz doline Lima i Drine izvršena je demobilizacija ljudstva. U jedinicama su ostali samo oni koje je narod prepoznavao kao aktivne četnike. Njihova aktivnost je i dalje bila na progonu i uništavanju pristalica partizanskog pokreta. U odnosu na okupatora bili su u nekom stanju mirovanja. Izbegavali su sa njima sukobe, a kada bi se okupatorski vojnici našli na nekom terenu u selima, oni su napuštali taj teren i povlačili se na druga područja. Napredovanje NOVJ iz Sandžaka prema Srbiji i nagli razvoj partizanskog pokreta na jugu Srbije, kao i slab odziv na mobilizaciju u četničke jedinice, posebno su uznemirili Dražu Mihailovića. On 7. novembra 1943. godine šalje depešom poruke svojim komanDantima pod naslovom "Raspis svima", izdajući im nalog za opštu Mobilizaciju i o potrebi uništenja komunista. U naredbi on kaže: »Naređena mobilizacija ima se sprovesti po svaku cenu. Prema oni^a koji se ne odazovu preduzeti najstrožije mere prekih sudova". U raspisu se, dalje, kaže: "U svim pokrajinama preduzeti najenergičnije udare na komuniste gde god se zateknu, jer je to najveće zlo u našoj sredini. Udare vršiti noći iznenada, sa prikupljenim snagama. Razviti što jaču četničku akciju napadati ih po trojkama na putevima i svugda gde god može u leđa. Isto onako kao što su napadali oni nas u leća dok smo mi napadali ustaše i Nemce. Napadajte i vi njih dok se bore sa okupatorom, jer je njihova borba lažna..." Dalje Mihailović upozorava: "Prema komunističkim simpatizerima biti nemilosrdan..."137 Pri kraju decembra 1943. i u januaru 1944. godine, Prvi i Drugi ravnogorski korpus učestvuju u borbama protiv partizanskih jedinica na prostoru Ivanjice i Golije. Znatno su manje nego u prethodnim nastupima prema Limu i Drinii, jer je i ovog puta mobilizacija slabo uspela. To se odrazilo posebno u Dragačevu, gde su postojali ozbiljni sukobi oko komandne odgovornosti izmeću Dača Simovića i Milutina Jankovića, što je se odrazilo na odziv ljudstva na mobilizaciju. Kriza u rukovođenju je zahvatila čitav Prvi korpus. Položaj Milutina Jankovića u Dragačevu ozbiljno je poljuljan. Njegovu smenu su, pored vojnih struktura, tražili i neki uticajni civilni faktori u Dragačevu. Vule Radulović, jedan od uticajnih ljudi u Dragačevu, kod koga je Mihailovićev štab bio jedno vreme stacioniran, uključio se u akciju protiv Jankovića. On u svom telegramu od 20. januara 1944. godine moli Mihailovića: "Osigurajte da se Janković ne vrati u Dragačevo. Radi toga ne smeju da se odazivaju mobilizaciji. Ovo će se jedino likvidirati kad pošaljete nekog komandanta brigade. Molim vas da ovo što pre učinite".13* Da bi te sukobe rešio, Mihailović je odstranio iz komandnog kadra Jankovića, a nešto kasnije i Dača Simovića i postavio nove komandante u dragačevskim jedinicama. Ubrzo je Janković osuđen na smrt i ubijen. U borbama protiv NOV J četnici su stalno imali za saveznike neke od okupatorskih formacija. Sadejstvujući sa bugarskim jedinicama, u borbi na području Katića, Dačo Simović se hvali Mihailoviću hrabrošću jedinica i oduševljenju Bugara o ovom junaštvu četnika: "U napadu na Katiće pomogli su nam Bugari koji su se oduševljavali našim junaštvom. Svi bugarski oficiri i vojnici vikali su "Živeo Draža". Neki Vas poznaju iz Sofije. Bugarski potpukovnik molio je vojnike da Vas pozdrave. Ja se nisam sa njima sastajao i ako su to po svaku cenu želeli... Napetost meću četnicima u Srbiji zbog neposredne blizine jedinica NOVJ, koje su se sve bliže približavale zapadnoj Srbiji, primoravale su četničko rukovodstvo da pod oružjem u pripravnosti Drži veći broj jedinica. Polovinom marta 1944. godine, kada su se jedinice NOVJ pojavile na obroncima Golije, u dolini Studenice, Dragačevu i na Zlatiboru, izvršena je ponovna mobilizacija. Ovog puta u odbrani od nastupanja NOVJ učestvovali su, pored četnika, jedinice SDS, SDK, Bugari i Nemci. Često pod jedinstvenom komandom, a Nemci ih snabdevaju municijom i pružaju drugu logističku podršku.O prijemu municije od Nemaca svedoči izveštaj obaveštajca Radovana, Draži Mihailoviću, od 27. marta 1944. godine: "25. 3. oko 19 časova primio sam u Užicu sledeće količine municije: 60.000 metaka puščane municije 7,9 37.000 metaka mitraljeske municije 7,9 9.000 metaka puščane municije (engleske) 7,7 21.150 metaka mitraljeske municije (holandske) 6,5 16.640 metaka za M.pi. 9 mm 400 bombi za bacač 81 mm 400 bombi za bacač 45 mm Obećano nam je još 30.000 metaka puščane municije. Dobićemo čim trasnsport stigne u Užice".14" Iz izveštaja se dalje vidi kako te združene grupacije saveznika vode borbu protiv komunista: "Zlatibor je od 24. 3..potpuno prazan od komunista. Bugari i poljska straža drže liniju Bela Reka-Zbojštica. Tri bugarske kolone u jačini od po jednog bataljona krenule su u zoru 25. 3. prema jugu s linije Užice-Požega. Kolone su 26. 3. uveče stigle na liniju Katići-Prilike. Dobrovoljački puk Marisava Petrovića razbijen je od strane komunista 25. 3. uveče kod s. Sivčine. Dobrovoljci su se povukli na rudnik gde se sada nalaze"141 Komandant Drugog ravnogorskog korpusa Predrag Raković, u svom izveštaju Draži Mihailoviću od 21. aprila 1944. godine, govori o vezi koju je imao sa nemačkim komandantom u Kraljevu za vreme borbe u dolini Studenice i u Dragačevu, kada je postizan sporazum o sadejstvu četnika i Nemaca protiv jedinica NOVJ. U pogledu snabdevanja municijom on navodi: "Radim na tome da izvučem što više municije od okupatora, i ako se može nešto oružja. Mnogo se interesuju kada ću ponovo u borbu sa celim korpusom. Daju pomalo municije. Ucenjujem ih, zatežem se, pomalo sa izgovorom da nemam oružja . Milenko Glišović, penzioner iz Čačka, nekadašnji vojni obveznik, pripadnik JVUO, mobilisan je krajem marta 1944. godine. Na mobilizacionom mestu u Trnavi, bio je razvrstan u bataljon kojim je komandovao Vlada Martinović. Na mobilnom mestu komandant korpusa Predrag Raković je mobilisanim održao govor i rekao da njihova jedinica ide ka Kosovskoj Mitrovici, da bi zaštitila Srbe od Šiptara. Mećutim, kada su, uveče, krenuli obroncima Jelice ka Ibarskoj dolini, u selu Premeći, ili Petnici, upriličen je odmor. Tada se čuo kamion, kojim im je doterana municija iz nemačkog garnizovana u Kraljevu. Samim činom prijema municije ljudi su postali zabrinuti. Pitali su se zašto im Nemci daju municiju za borbu protiv Šiptara kada su oni sa njima u savezu.143 Komandant Druge proleterske brigade Sredoje Urošević u svojoj knjizi "Druga proleterska brigada" svedoči da u toku najžešće borbe u Kaoni na bliskom odstojanju "Četnicima stiže pojačanje iz Kraljeva (oko 400 vojnika Srpskog dobrovoljačkog korpusa), a od Nemaca su dobili municiju, koja je u dva kamiona dopremljena iz Kraljeva".144 Urošević piše o žestokoj borbi u mestu izmeću njegove jedinice i četnika: "No, i pored toga, iznenađivala je četnička upornost. Streljački strojevi i jednih i drugih bili su na pojedinim mestima na domet ručne bombe. No, kada se bolje osmortri, videlo se da ta upornost potiče otuda što su se pozadi četničkog streljačkog stroja nalazili četnički rukovodioci sa uperenim automatima i pištoljima u streljački stroj, i svaki pokušaj odstupanja povlači za sobom sigurnu smrt".145 Ovakvu kontrolu nad dezerterima četnici su počeli da primenjuju posle masovne pojave napuštanja borbi. Ta kontrola je bila poverena najčešće crnotrojkašima. Urošević svedoči o postupanju prema zarobljenim četnicima: "Zarobljeni četnici još uvek nisu dobrovoljno ostajali u brigadi. Prema njima se nije postupalo kao prema zarobljenicima, već kao ostalim borcima u brigadi. Ovaj gest, kao i puštanje da idu svojim kućama, imao je velikog političkog i propagandnog odjeka u onim sredinama u koje su oni odlazili. I ne samo tamo, već i u drugim mestima njihove izjave su se širile kao lavina. Stoga je i bolje i korisnije za NOP pustiti ih kućama nego ih zadržavati u brigadi, ako za to već nisu bili raspoloženi".146 Takav odnos prema zarobljenicima i ponašanje boraca prema stanovništvu imalo je veliki uticaj na javno mnjenje, čije su se simpatije naglo povećale prema NOP-u. O tome govori i jedan izveštaj četničkog obaveštajca poslat Draži Mihailoviću iz Dubrave kod Ivanjice, 28. marta 1943. godine: "Moral kod naših ljudi u rejonima gde su prošli komunisti je mnogo opao. Sve je više sumnja u našu snagu i sve je veći respekt prema crvenim. Zastrašujući se glasovi šire o tome šta još ide. Seljak zauzima oportuni stav. U najmanju ruku zauzima neutralan stav. Već je drugo raspoloženje od januara do danas. Dok su onda sami seljaci obaveštavali o kretanju komunista i po čitav dan i noć sami dolazili k meni, ovog puta skoro niko... Pred svim ovim ne možemo da zatvorimo oči. Ovoga puta opasnost je stvarno velika, skoro ogromna. Ova kuga inficira gde god proće a izdržljivi su kao mečke..."147 Ishod borbe na području Kaone, Studenice i Gornjeg Dragačeva zna se: Drugi ravnogorski korpus je rasturen, pa se povukao u sela s druge strane planine Jelice, u trnavski srez. Na njihovu liniju fronta došle su elitne nemačke jedinice iz Kraljeva. Prema Uroševiću, četnici su imali oko 40 poginulih, 60 ranjenih i 30 zarobljenih. Zarobljeno je 10 puškomitraljeza, jedan minobacač, kao i više pušaka i drugog materijala. Gubici proletera su bili: tri mrtva i 20 ranjenih boraca.141 Kapetan Raković, u svom izveštaju Mihailoviću od 21. aprila, navodi da je u ovim borbama u njegovom korpusu imao 176 poginulih i ranjenih i 17 zarobljenih, a svi su uspeli da pobegnu iz zarobljeništva.'49 Raković, nije znao, ili nije mogao da prizna, da su partizani sve zarobljene koji nisu izrazili želju da ostanu u njihovim jedinicama pustili kućama i da ih nisu klali, ili ubijali, a to je ono štu su ravnogorci radili. Po povratku sa ratišta od Kaone i Studenice Raković se 19. aprila sastao sa predstavnicima nemačke komande iz Čačka u Prijevoru, u kući Milojka Vučićevića, gde je postigao sporazum o snabdevanju municijom njegovog korpusa. Municija je od strane Nemaca prevežena u Prijevor, kod Železničke stanice, a zatim kamionom u Miokovce, odakle je rasporećena po jedinicama koje su se pripremale da nastave borbu protiv partizana na području Užica.15" I Milutin Janković, u svom izveštaju Mihailoviću 17. aprila, opisuje borbu u Guberevcima 10. aprila u sadejstvu sa Nemcima, hvaleći se, navodi: "U ovoj borbi koja je zaista bila paklena, sa svojom grupom i pridodatim ljudima, postigao sam dobre rezultate, tako da su se i Nemci divili".151 Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument