ZATAMNJENA ISTINA

Radoslav S. Nedovic, Pantelija Vasovic: ZATAMNJENA ISTINA

IZAZIVANJA I ODMAZDE

Govoreći o zločinima četnika, Davidović i Timotijević mnogo truda uložiše da dokažu kako su komunisti izazivali četnike, često iz nekih svojih računa, da ovi kolju i ubijaju pripadnike partizanskog pokreta i njihovih porodica.

Koliko su ove tvrdnje utemeljene na realnim osnovama, potrebno je sagledati iz svetla činjenica kojima ćemo tu tvrdnju najbolje demantovati. U novembru i decembru 1941, uz pomoć svojih saveznika, izvršen je pravi pokolj nad pripadnicima partizanskog pokrea. U tom vremenu četnici su ubili 166 partizana i njihovih simpatizera, dok je njih 449 uhvaćeno od strane četnika i predato Nemcima."¹ Oni su streljani u Čačku, Kragujevcu, na Banjici i na još nekim drugim stratištima u našoj zemlji. Pravdajući te zločine, autori rekoše da se tu radilo o osveti za ubistva koje su komunisti učinili nad četnicima u ranijem periodu. U vezi sa tom tvrdnjom, izvršili smo uvid u mnoga izvorna dokumenta, pa je utvrćeno da se partizani od vremena dizanja ustanka do pada slobodne teritorije ubili svega pet četnika. Pored ovog saznanja, analizirani su podaci koje autori prilažu u trećoj knjizi u vidu spiskova, u kojima podaci kazuju o ubijenih 11 četnika. Međutim, odmah se može uočiti da su oni kao streljane četnike uzimali neke koji su poginuli u borbi sa partizanima, pa se stoga ne mogu ubrajati meću streljane. Svi drugi koji su streljani od stane partizana bili su žandarmi, nemački agenti, pripadnici Ljotićevog "Zbora", ili neki drugi nemački saradnici koji su vršili vlast za račun okupatora. Pripadnike svih tih grupacija, koji su u vreme ustanka uživali zaštitu četnika, samo posle pola godine četnici su ubijali. To su činili sve do kraja rata. Bile su to one snage sa kojima su se četnici kasnije sukobljavali i koje Davidović i Timotijević predstaviše kao snage koje su bile glavni akteri u "trećoj dimenziji građanskog rata". Ubeđeni smo da su autorima sve ove činjenice dobro poznate pa su, otuda, njihovi motivi u donošenju ovakvih zaključaka čudni. Autori ovde pokazuju svoje licemerje, jer žrtve proglašavaju za krivce, a zločincima umanjuju krivicu i odgovornost, pa čitaocima nude iskrivljenu sliku o ovim događajima.

Teror četnika nad pripadnicima partizanskog pokreta nastavljen je i u 1942. godini. Vršene su potere, hapšeni su borci koji su do tada izbegli hapšenje. Mnogi su ubijani, a drugi isporučivani Nemcima, koji su ih ubijali ili su upućivani u logore. Nastavljeni su teror i progoni partizanskih porodica i simpatizera. Neki su odvođeni u logore, ili prinudni rad. Oni koji su i dalje bili na slobodi bili su pod stalnom torturom, nadzorom i njihovo kretanje bilo je ograničeno. Malo je ko od njih smeo noćevati u kući, u toploj postelji, zbog opasnosti da tada budu likvidiani, jer takve likvidacije su bile česte. Imovina partizanskih porodica pljačkana je i raznošena. Tako su mnoga domaćinstva osiromašila. Imovina je često rekvirirana za potrebe četnika, a mnogo više su je otimali pojedinci iz četničkih redova. Nedićeva vlada je partizanske porodice oglasila "nacionalno neispravnim", čime su one bile isključene iz garantovanog snabdevanja najnužnijim životnim namirnicama (gas, šećer, ulje i neke vrste hrane...). O tome govore i četnička dokumenta.

Predrag Raković, komandant Drugog ravnogorskog korpusa, 25. decembra 1942. godine šalje izvešaj Vrhovnoj četničkoj komandi: "Sa uspešnim napredovanjem Rusa na frontu ovi naši izrodi srpstva, ovi naši trockisti nešto su počeli da se muvaju, ali slabih izgleda i nada na najmanji uspeh barem u ovom kraju. Svaki koji se oseti da nešto pokušava, zamrkne, a ne osvane. Do sada sam priličan broj njih likvidirao".¹¹²

Tako teško stanje primoralo je borce, koji su se skrivali u odbeglištvu ili kod svojih kuća, da se u drugoj polovini 1942. počnu organizovati i suprostavljati nasilju, ubivši, pri tom, nekoliko četnika koji su se isticali u nasilju i ubistvima nad pripadnipima partizanskog pokreta. Takav otpor zločincima Davidović i Timotijević proglasiše izazovom, koji je drugu stranu pozivao na odmazde. Sa takvom podelom na izazivače i osvetnike, podrazumeva se da su prvi uvek krivi, jer su oni izazvali ove koji nisu imali nameru da vrše zločine. Očito je da autori to čine da dokažu da pripadnici partizanskog pokreta nisu imali nikakva prava da se brane od nasilja i da su morali robovski da podnose teror, ubistva i klanja. Po njima pripadnici i simpatizeri NOP-a su morali mirno bez otpora da stavljaju glavu na kladu i da tako mirno podnose odlazak na stratišta. Trebalo je, znači, prihvatiti pravo jačeg, bez obzira na teror i žrtve kojima su bili izloženi. Otpor četničkom teroru, i pored velikih represalija i ubistava, stalno je jačao. Veliki broj građana osućivao je teror nad partizanima i njihovim porodicama i sve je više, pored osude četnika, počeo da pomaže partizanski pokret, čemu je doprinosilo i stanje na savezničkim frontovima - predvićen je skori slom fašističkih armija, što je značilo i kraj njihovih saradnika u našoj zemlji.

U takvoj situaciji KP, koja je rukovodila ustankom, odnosno Okružni komitet KPJ za Čačak, preuzima mere da obnovi Čačan-ski NOP odred "Dr Dragiša Mišović". Odred se okupio 22. februara 1943. godine na planini Jelici. Bilo je prisuto 25 boraca (22 člana KPJ i tri SKOJ-a). Neprijateljske snage su budno pratile aktivnost komunista, pa, kada im je pošlo za rukom da, 27. februara, zarobe članove Okružnog komiteta KPJ u Vapi, došli su do mnogih podataka o komunistima na području Čačka, njihovim simpatizerima i do podataka o formiranju, odnosno obnovi Odreda. Organizovanom akcijom svih snaga koje su sarađivale sa okupatorima (odredi Srpske državne straže i Drugi ravnogorski korpus) 5. marta u Ostri uništen je veći deo novoformiranog Odreda. Posle rasturanja Odreda nastupili su progoni i likvidacije pristalica ovog pokreta. O tim zločinima najbolje svedoči Rakovićeva depeša, upućena 29. marta Draži Mihailoviću: "... U srezu ljubićkom streljane su 63 osobe! Još ima da se pohvataju 84 u srezu takovskom i ljubićkom, ali rešio sam da ove pohvata žandarmerija i sprovede u Beograd u logor, te da se tamo streljaju kada se desi da neki okupatorski vojnik pogine..."¹¹³

Možda će se čitalac upitati odkuda da Raković hapsi građane i da šalje u logor da bi Nemci imali koga da ubijaju kad neki njihov vojnik pogine. U vezi sa tim, navodimo da je Predrag Raković 23. februara 1943. na Savincu kod Gornjeg Milanovca održao sastanak sa komandantom nemačkog garnizona u Gornjem Milanovcu, koji je bio posvećen borbi protiv komunista, gde je, pored ostalog, postig_Nut sporazum: "Ako pogine okupatorski vojnik na ovom terenu neće se paliti redom kuće, već samo po našem spisku i to partizanske i samo će se partizani ubijati".¹¹⁴

Koliko je Raković poštovao sporazum postignut sa Nemcima, govori podatak da je posle nepunih 15 dana počeo da hvata građane i isporučuje Nemcima u logor, kako bi im olakšao posao ako bi njihov neki vojnik negde poginuo.

Posle stradanja u Ostri, deo preživelih boraca Čačanskog NOP odreda se prebacio u takovski srez, gde je bio i novoformirani Okružni komitet KPJ na čelu sa Milošem Minićem. Odred je ostao na ovom terenu do avgusta, kada se 19 boraca, sa Radenkom Mandićem, vraća na teren trnavskog sreza. Cilj dolaska je bio da se privremeno sklone iz takovskog sreza, gde su protiv Odreda angažovane velike četničke i nedićevske snage i da spreči teror četnika. Za nepunih mesec dana, koliko je Odred boravio u trnavskom srezu, likvidirana su 22 četnika, koji su se isticali u vršenju zločina na pripadnicima NOP-a.

Ponovnim povlačenjem Odreda u takovski srez četnici vrše novi pokolj porodica partizana i njihovih simpatizera. Te četničke jedinice nisu imale smelosti da se sukobe sa malom grupom boraca koje je predvodio Radenko Mandić, već su "odmazdu", kako ta ubustva nazvaše autori Davidović i Timotijević, vršili klanjem njihovih poridica. Za nepunih 15 dana u trnavskom srezu četnici su ubili, ili zaklali 45 osoba, među kojima je 12 ženskog pola.¹¹⁵ Sva ova ubistva i klanja izvršena su po naredbi komandanta Drugog ravnogorskog korpusa Predraga Rakovića. U svom pismu, upućenom Živoradu Kataniću, komandantu Trnavske brigade, od 28. avgusta 1943. godine, on kaže: "Uglavnom se slažem sa izveštajem i mišljenja sam takođe da bi trebalo upotrebiti jače snage u cilju potera i zaseda kao i da bi trebalo sve bivše partizane koji su kod svojih kuća likvidirati, jer Mandić ima jaču obaveštajnu službu preko bivših partizana. Takoće bi trebalo likvidirati i porodice aktivnih komunista..."¹¹⁶

Iz ovih nekoliko dokumenata može se sagledati kako se Raković obračunavao sa nedužnim narodom, ali i sva tragika stradanja pristalica partizanskih porodica i simpatizera tog pokreta. Njegove crne trojke nisu imale milosti ni prema starim osobama i ženama. Zatirane su čitave porodice samo zato što je neko njihov uzeo pušku i pucao na okupatorske vojnike, sa čijim se oficirima u tim teškim ratnim danima, Raković družio i pravio planove o likvidacijama pripadnika partizanskog pokreta.

Po sporazumu sa nemačkim komandantom Gornjeg Milanovca Raković pravi spiskove, hvata i isporučuje u Banjički logor partizane i članove njihovih porodica da bi Nemcima olakšao posao ukoliko neko od njihovih vojnika pogine - da bi naplatili dugove. Navodimo i to da je na području ljubićkog i trnavskog sreza i grada Čačka, na kome je području ovaj Mihailovićev komandant delovao od četnika usmrćeno od 1941. do 1944. godine 315 osoba; njih 123 je zaklano, među kojima su 35 žena, dok je oko 260 uhapšeno i isporučeno Nemcima."⁷Nisu Rakoviću bili potrebni neki izazovi. On je ovo, obuzet patološkom mržnjom prema komunistima i pokretu kojim su oni rukovodili, neprekidno radio, jer je tako izvršavao naredbe i zadatke svog vrhovnog komandanta.

U kazivanjima o izazovima i odmazdama postoje mnoge nelogičnosti, o kojima Davidović i Timotijević nisu vodili računa. Na strani 254, kazujući o usmrćenju Svetozara i Živke Mandić, oni kažu: "Ovoj odmazdi predhodila je akcija Radenka Mandića, koji je sa svojom grupom partizana preobučen u četničku uniformu u junu 1943. godine usmrtio tri ravnogorca". Zanemarili su autori podatak da, posle stradanja Odreda u Ostri, partizani na području trnavskog i ljubićkog sreza ni jednu akciju nisu izvršili. Ta mala grupa preživelih u Ostri je u maju otišla u takovski kraj, a na područje trnavskog sreza stigla 12. avgusta 1943. Dakle, na ovom području nije postojala ni jedna grupa koja bi te akcije izvodila, što se može videti iz spiska koji su autori priložili o žrtvama rata u trećoj knjizi, gde takvih žrtava u ovom vremenu nije registrovano. Nasuprot tome, četnici su u tom vremenu klali i ubijali. Tada je usmrćen bračni par Mandić, Živka i Svetozar, kao i Vojislav Mandić, brat Radenkov, koji je ubijen u Obrvi.

U Dragačevu, posle gušenja ustanka 1941. sve do kraja rata nije bilo partizanskih akcija, niti napada na četničke jedinice, pa otuda nije moglo biti ni izazova. Ipak, četnici su tu od 1941. do kraja rata umorili 151 osobu, među kojima su 23 žene. Klanjem su usmrćene 44 osobe, meću kojima su 16 ženskog pola.¹¹⁸ Miloju Mojsiloviću, Milutinu Jankoviću, Daču Simoviću i njihovim podređenim komandantima nisu bili potrebni izazovi. Oni su imali svoje utvrđene kriterijume, po kojima su vršene likvidacije. Dovoljno je bilo da se zna da je neko komunista, da je bio partizan, da nije za kralja, ili da prilikom susreta nije uljudno pozdravio nekog od ovih komandanata i njihovih podčinjenih, a to je bio razlog za primenu raznovrsnih drastičnih kazni - od batinanja, do ubijanja i klanja.

Meću tim mučiteljima narodnim, verovatno najveće zločine je vršio vojvoda Milutin Janković. Ovaj zločinac imao je uvek rešenje kako koga treba kazniti, koga batinama premlatiti, koga ubiti i kako ga ubiti - streljanjem, ili klanjem. Nije se dvoumio u donošenju odluka.

Posle poraza koja je sa svojom jedinicom pretrpeo u Crnoj Gori u proleće 1943. on, prilikom povratka u Dragačevo, pristupa likvidaciji bivših partizana u svom kraju. U noći između 23. i 24. aprila 1943. njegove crne trojke ubijaju 11 bivših partizana, koji su mirno živeli kod svojih kuća. Drugi put, u jesen te godine, kada se sa svojom brigadom našao u dolini Lima u borbi sa partizanima, mobilisani seljaci napuštaju njegovu jedinicu. Odbili su da vode borbu protiv partizana. U povratku u Dragačevo Janković u svom selu, Dljinu, hvata i ubija pet svojih seljaka, među kojima svog sestrića i svog kuma. Onima koji su izbegli hvatanje i ubijanje popalio je domove.

Ovaj zločinac bio je čudne naravi. Njegovim zahtevima i ćudima ljudi nisu mogli da udovolje. Znao je da premlati čoveka ako ga nije pozdravio onako kako je on tada poželeo. Ako mu je neko slučajno rekao "dobro jutro", dobio je batine što nije rekao "Pomozi Bog". Plaćali su ljudi svojim životima u susretima sa njim za neke bezazlene stvari. Vasilije Veličković, rodom iz Lučana (živeo je u Beogradu), pošao je 3. juna 1943. godine da poseti svoju rodbinu u Lučanima. U kafani Dramlića u Negrišorima se susreo sa Jankovićem. Ovaj ga je pitao odakle je, gde je pošao i na kraju upitao šta misli ko će u ovom ratu pobediti.Nesretni čovek, ne razmišljajući šta mu se može dogoditi, a znajući da Rusi napreduju i da se nemačke jedinice povlače ispred Crvene armije, kaza da će pobediti Rusi. Bilo je to dovoljno da Janković sa svojom grupom donese odluku da se odmah ubije sa konstatacijom "da je protiv kralja." Molba osuđenog da je nevin i da mu oproste život nije uslišena. Streljan je na licu mesta.

Stotine primera moglo bi se navesti o tome kakvi su izazovi bili potrebni ovakvim zločincima da bi nekoga ubili, ili zaklali.

U aprilu, otprilike u isto vreme kad je uvodeno slova "Z" Mihailović piše Đurišiću, četničkom komandantu u Crnoj Gori"Komuniste čistite gde god možete, izbegavajte: Talijane i neprekidno iskoristite ako se što može izvući od njih".¹"

U raspisu upućenom svim svojim komandantima 30. jula 1942. Mihailović traži: "Komuniste treba bez milosti tući svim sredstvima posredno i neposredno".¹²"

Nezadovoljan na rad četničkog komandanta poručnika Mijuška Ristovića, štab sa Ravne Gore upozorava Predraga Rakovića, 10. decembra 1942: "Javljaju mi da u srezu Trnavskom ima komunista. Preduzeti najenergičnije njihovo uništenje bez milosti. Poručnik Ristović imao je dovoljno vremena od 30 novembra 1941. g. Kada je primio ovlašćenje za srez Trnavski, da komuniste sve do sada uništi, jer mu je to prvi i najglavniji zadatak bio. Drugo ništa nije imao da radi više od godinu dana, pa ni to nije uradio".¹²¹

U raspisu "Svima u Srbiji" od 16. januara 1943. Mihailović narećuje svojim podčinjenim: "Te zlotvore i krvnike našeg naroda uništavajte bez milosti. Oni nam ometaju slobodne ruke prema neprijateljima. Oni isto kao i ljotićevci podjednako služe Nemcima. Bez milosti ih uništavajte... Svi komandanti su mi odgovorni za svoje reone da su čisti od ovih mangupa i probisveta koje vode stranci Tito i Moša Pijade..."¹²²

Major Mirko Lalatović iz Vrhovne četničke komande 18. marta 1943. piše Predragu Rakoviću: "Vidim da i vi ne sedite skrštenih ruku. Tako i treba. Vaš skorašnji lov dobro je osakatio komuniste. Preduzmite još sve da skinete Mandića i njegovu grupu, jer se nalaze na vrlo nezgodnom mestu".¹²³

U "raspisu svima" od 7. novembra 1943. godine Mihailović opet poručuje: "Komuniste uništavajte na svakom koraku.... Napadajte ih i dok se bore protiv okupatora... Saveznici nam ovaj stav odobravaju".¹²⁴

U radiogramu od 7. novembra Mihailović narećuje svojim komandantima: "Narećujem... Svi Srbi na okupu u zajedničkoj borbi protiv najopasnijeg našeg neprijatelja - komunista...

U svim pokrajinama preuzmite najenergičnije udarce na komuniste, gde god se zatekli, jer to je najveće zlo u našoj sredini. Udare vršiti noću, iznenada... Napadajte ih po trojkama, na putevima i svuda gde god možete - u leđa. Napadajte ih dok se bore protiv okupatora. Akcija protiv komunista počinje odmah. Saveznici nam ovaj stav odobravaju".¹²⁵
Na stotine ovakvih naredbi Mihailović je izdao svojim komandantnima tražeći uništenje komunista. Takve naredbe su izdavali i drugi komandanti svojim potčinjenim. One su bile i mnogo preciznije o tome kako komuniste zatirati, kao što je to radio Predrag Raković u navedenom primeru. Kada su govorili o komunistima, oni nisu mislili samo na osobe koje su nosile oružje, partizane, ili, kasnije, pripadnike NOVJ. Pod zatiranjem komunista podrazumevali su totalno uništenje i njihovih porodica. Nisu od ubijanja i klanja bili poštećeni ni deca, žene, starci i starice. Svi su oni bili potencijalna opasnost po četnički pokret. Nije tu bilo ni pomisli o ratnim pravilima - da se od ubistva moraju poštedeti osobe koje nisu pod oružjem, pogotovo deca, žene i starije osobe. Kad se sve ovo zna, čudni su zaključci Davidovića i Timotijevića kojim serviraju teoriju o izazivačima kao uzročnicima ovog krvavog rata. Znači, partizani, ili komunisti, kako ih stalno nazivaju, nisu imali pravo da štite svoje živote i živote svojih porodica. Da li ova njihova logika o odmazdama liči na odmazdu koju je primenjivao okupator - sto za jednoga, koja je bila u funkciji - pravo jačeg?

Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument