ČETNIČKI ZATVOR U KOSJERIĆU Krajem decembra 1941. godine — seća se Dragoš Đurić — zima je u Kosjeriću bila toliko hladna da se živa u termometru spuštala i do 32 stepena ispod nule. To su četnici obično koristili u obračunavanju sa simpatizerima NOP-a i onima koji su aktivno učestvovali u borbi protiv Nemaca i domaćih izdajnika. Prva briga im je bila da osnuju zatvor koji su smestili u zgradu bivše žandarmerijske stanice u centru Kosjerića. Taj zatvor nije bio dovoljan pa su osnovali i drugi, iza zgrade narodnog odbora opštine. I jedan i drugi punili su se poštenim ljudima ovoga kraja koje su četnici razvrstavali po kategorijama za batinanje i mučenje, da bi na kraju neke od izmučenih ubili na najsvirepiji način. Kao da nisu ljudi, četnici su tražili najgnusnije načine da muče uhapšene rodoljube. Prosto su uživali da muče oca pred sinom i sina pred ocem. Starac Gojko Kovačević iz Cikota zamolio je četničkog koljača Pavla Stojanovića Đeda da mesto sina Ratka tuku njega starca. Četnici su na to pristali samo utoliko što su starca tukli i za njega i za sina, a onda su i mladog Ratka istukli kao što su i predvideli. Prosto su se takmičili ko će pre doći do svoje žrtve. U tom su se pored Đeda isticali još koljači Ajdačić i Ćatić. Ćatić je imao poseban metod u mučenju ljudi. Kad mu dovedu čoveka na saslušanje, obično ga oslovljava sa »sine«. Ko ga nije poznavao sticao je utisak da ima posla sa- dobroćudnim čovekom koji će ga obasuti savetima kao što su to činili bivši politikanti. Ali tek što izgovori ono »sine«, Ćatić se podiže iza stola i sa drenovačom u ruci, poput hijene, prilazi žrtvi. Drenovača se naglo podigne i Ćatić tuče dok čoveka ne oblije krv. Prisustvovao sam jednoj takvoj sceni. Omladinac Svetozar Jovanović iz Seče Reke tučen je sve dok se drenovak mije izlomio. Kada su ga po završenom batinanju izveli iz sobe, iz glave mu je liptila krv, a uho je bilo rascepljeno. Strahota je pogledati polumrtva čoveka, a četnici ne samo što nisu ganuti, već ga vuku kao običan džak. Dugo sam sebi postavljao pitanje: da li su četnici normalni ljudi, jer ma koliko čovek bio protiv nečije ideje, on je ipak čovek! I nisam mogao da dobijem drugi odgovor na svoje pitanje do da su to degenerici, patološki tipovi. Zgražavao sam se na pomisao da bi i takvi ljudi mogli biti na vlasti! Zato mi je i ostala jedina želja da četnici ne pobede. U zatvoru smo zatekli Milenka Dimitrijevića Kedara iz sela Jaklja, kako leži isprebijan na poširoj klupi. Jedva je govorio. Iz grudi mu se otimao kašalj pri čemu je izbacivao krvavu pljuvačku. Košulja mu je bila natopljena krvlju koja je još curila iz tela i kapala s klupe na pod. Lice naduto, oči se i ne vide, a na čelu zjapi ogromna rana. Gazili su ga, kažu očevici, čizmama i cokulama. Posle dva-tri dana došla mu je majka da ga obiđe. Jedan četnik prosto banu u sobu i još s vrata sadističkim glasom doviknu polumrtvom Milenku: »Diži se, simulante, dolazi majka da te se nagleda«. Milenko ga malo pogleda, ali se na reč »majka« kao trže i pokuša da se pridigne ali nije mogao. Priskočismo da mu pomognemo. Hteo je da sedeći dočeka majku. A kada se ona pomolila na vratima, zastala je za časak i zapitala: »Gde je moj Milenko?« Nije mogla ni da pozna sina, toliko je bio unakažen. Samo je zastenjao na klupi ne :dgovorivši na majčino pitanje. Majka na prstima priđe sinu i stade pred njim, reklo bi se, bez kapi krvi u licu. Svi ćutimo. Niko ne nađe reči utehe za majčino srce koje se steglo. A onda, starica se naže, gotovo pade na kolena i drhtavim rukama obuhvati krvlju oblivenu glavu. I dok je tu, od četničkih udaraca deformisanu, glavu pritiskivala na staračke grudi, niz :braze joj se kotrljahu suze, a jecaji se pretvarahu u ridanje. Milenko prikupi snage da iskaže mržnju prema »kraljevoj vojsci«. U prisustvu nekolicine četnika i nas ostalih zatvorenika, on povuče glavu iz majčina zagrljaja i viknu: — Nemoj, majko, da plačeš. Na mene nemojte više ni računati! Pričuvajte mi sina! A za ova nedela doći će vreme kada će — pa operi prst u četnike — ovi izdajnici naroda odgovarati... Starica je bila donela veliku šarenu torbu punu pršute, slanine, sira i hleba za Milenka, ali on nije mogao da jede. Tražio je da majka to vrati kući, ali grupa četnika, bez imalo ljudskog dostojanstva, prosto kidisa na torbu ... Sutradan (bio je pravoslavni Badnji dan) došli su u zatvor koljači Đedo i Filip Ajdačić. Očekivali smo da će nas Đedo bar na taj dan poštedeti ali se on, umesto toga, obrati Filipu: »Gospodin Fićo, svi pravoslavni Srbi danas kolju pečenice, a ja i ti?!« Filip Ajdačić, zakrvavljenih očiju, kao da je očekivao to pitanje, spremno odgovori: »Burazeru, ništa se ne brini. I mi ćemo nešto večeras priklati.« I zaista, u neko doba noći odvedoše Milenka, dobacujući ostalim zatvorenicima da ga vode u ambulantu na lečenje. Nikada više nismo videli Milenka, a već smo na dan Božića saznali da ga je Ajdačić zaklao. Tako je »u ime kralja i otadžbine i u ime pravoslavne vere i Božića« Milenko Dimitrijević bio četnička »pečenica« samo zato što je voleo slobodu, što je mrzeo okupatora i njegove sluge i što nije hteo da bude izdajnik svoga naroda. Četnički zatvor u Kosjeriću oterao je u smrt mnoge poštene ljude. Od njihove kame našao je smrt Zdravko Erčević iz G. Ražane, od njihovih kamdžija je obliven krvlju Miloš Radosavljević i mnogi drugi rodoljubi Kosjerića i okoline. Sadržaj Prethodni dokument Sledeći dokument